U ovom tekstu opisujemo eksperiment sa pacovima i ponašanje pacova u tom eksperimentu dovodimo

u vezu sa ponašanjem čoveka. Vecina eksperimenata je sprovedeno u laboratoriji u Berkliju. Gladani

pacovi se ubacuju u lavirint kroz koji treba da prodju dok ne dodju do kraja gde se nalazi kutija sa
hranom.Pacovi nastoje da čine manje grešaka i provode manje vremena pronalazeći hranu sa svakim
novim pokušajem. Rezultati se prikazuju u obliku dijagrama.Svi student se slažu sa činjenicama ali postoji
neslaganje među studentima u vezi teorije i objašnjenja nalaza.

1)Životinjski psiholozi veruju da je ponašanje pacova u lavirintima

zasnovano na jednostavnim stimulus-reakcija vezama. Oni veruju da učenje
uključuje jačanje nekih od ovih veza, dok druge slabe. Prema ovoj "stimulus-
reakcija" školi, pacov u lavirintu jednostavno reaguje na spoljne i unutrašnje
stimulanse koji izazivaju različito ponašanje. Oni porede centralni nervni
sistem pacova sa komplikovanim telefonskim centralama. U ovoj teoriji
učenje uključuje jačanje i slabljenje različitih veza, pri čemu se one koje
dovode do ispravnog odgovora jačaju tako što postaju otvorenije za prolaz
nervnih impulew. Ova škola se dalje deli na dve podgrupe.

a) Postoji podgrupa koja smatra da su mehanički procesi u lavirintu

takvi da se ključni stimulansi iz lavirinta prezentuju istovremeno sa tačnim odgovorima češće
nego sa bilo kojim od pogrešnih odgovora. Iz tog razloga, samo na osnovu ove veće učestalosti,
neuralne veze između ključnih stimulansa i tačnih odgovora, kaže se, će se pojačati na štetu
neispravnih veza.

b) Druga podgrupa smatra da je razlog zbog se odgovarajuće veze jačaju činjenica da se

pravilnim odgovorima smanjuje vreme koje je potrebno da dodjemo do rezultata.Pacov u tunelu
teži da iskoristi prave puteve da bi što ranije stigao do hrane.Oni imaju tendeciju da ojačaju veze
koje su najbliže prethodile ostvarenju cilja.Slikovit primer bi bio kada bi pacovi telefonirali nazad
u centralu i rekli: "Zadržite tu vezu,bila je dobra i pobrinite se da je ponovo koristite sledeći put
kada se isti stimulusi pojave."Ovi teoretičari također pretpostavljaju da, ako slede loši rezultati -
"iritacije", "negativna pojačanja" - tada će ovaj deo mozga koji prima zadovoljstvo i frustraciju
nazvati nazad i reći: "Prekinite tu vezu i nemojte je koristiti sledeći put".

2)Druga grupa kojoj i Tolman pripada naziva se "teoreticari polja". Oni veruju da se u toku
ucenja u mozgu pacova uspostavlja nesto poput mape polja okruzenja. Slažu se sa prvom
skupinom da pacov dok prolazi kroz lavirint biva izložen spoljnim podsticajima i na kraju se na
osnovu tih podsticaja dešavaju odredjene reakcija. Međutim teoretičari polja smatraju da su
intervencijski procesi u mozgu pacova složeniji, oblikovani u šablone i često, pragmaticki
gledano, autonomniji nego kod psihologa koji proucavaju jednostavne podsticaje i reakcije. Iako
priznaju da pacov reaguje na draži, tvrde da je njegov nervni sistem iznenađujuće selektivan u
odabiru koji od tih podsticaja će ući u njega u odredenom trenutku. U tekstu se tvrdi da je
centralna kancelarija (nervni sistem) više slična kontrolnoj sobi za mape nego staromodnoj
telefonskoj centrali. Drugim rečima, nervni sistem nije jednostavno niz prekidača koji povezuju
dolazne stimulanse sa odlaznim reakcijama. Umesto toga, dolazni impulsu se obrađuju u
centralnoj kontroli kako bi se stvorila kognitivna mapa okruženja. Ova mapa pomaže životinji da
odredi najprikladnije reakcije prema rezultatu koji treba postići.Tolman tvrdi da je takođe važno
otkriti koliko su ove mape relativno uske i duguljaste, a koliko široke i sveobuhvatne. I uske i
sveobuhvatne mape mogu biti ispravne ili pogrešne u smislu da mogu (ili ne moraju), kada se
primene, uspešno dovesti životinju do cilja. Razlike između takvih mapa pojaviće se samo kada
se pacovu kasnije predstavi neka promena u datom okruženju. Tada će uža i više duguljasta
originalna mapa manje uspešno preneti rešenje na novi problem; dok će šira i sveobuhvatnija
mapa adekvatnije služiti u novoj situaciji. U duguljastoj mapi, položaj životinje je povezan samo
relativno jednostavnim i jednostrukim putem do cilja. U sveobuhvatnoj mapi je prikazan širi luk
okruženja, tako da će ova šira mapa omogućiti životinji da se i dalje relativno ispravno ponaša i
odabere odgovarajući novi put, ako se promeni njena početna pozicija ili se uvedu varijacije u
specifične rute.

Autor u tekstu ističe važnost eksperimenata koji su u skladu sa teorijskom pozicijom koju je
izneo. Prema toj poziciji, učenje se ne sastoji od jednostavnih veza između stimulansa i
odgovora, već se zasniva na stvaranju skupova u nervnom sistemu koji funkcionišu kao
kognitivne mape, a koje se mogu razlikovati u uskoj i širokoj verziji. Eksperimenti koje autor
navodi se sastoji od faza koje su "latentno učenje", "vicarijalno testiranje i grešenje", "traganje za
stimulansom", "hipoteze" i "prostorna orijentacija".

1)latentno učenje-U Blodžetovim "latentnim učenjem" eksperimentima, tri grupe pacova su

puštene kroz lavirint od šest jedinica. Prva grupa, koja je služila kao kontrolna grupa, je puštena
na uobičajen način. To znači da su jednom dnevno prolazili kroz lavirint i na kraju pronalazili
hranu u ciljnoj kutiji. Grupa II i III bile su eksperimentalne grupe. U eksperimentalnoj grupi II,
koja je prikazana crticom na grafiku, pacovi nisu bili hranjeni u lavirintu tokom prvih šest dana,
već su hranu dobijali u svom kavezu dva sata kasnije. Sedmog dana (označeno malim krstom),
pacovi su prvi put pronašli hranu na kraju lavirinta i nastavili da je pronalaze u narednim danima.
Životinje u grupi III bile su tretirane slično, osim što su hranu prvi put pronašle na kraju lavirinta
trećeg dana i nastavile da je pronalaze u narednim danima. Primetno je da eksperimentalne
grupe, sve dok nisu pronalazile hranu, nisu mnogo učile (njihove krive greške se nisu smanjivale).
Međutim, u danima odmah nakon što su prvi put pronašli hranu, njihove krive greške su se
iznenada smanjile. Izgledalo je, ukratko, da su tokom ne nagrađivanih proba ovi pacovi naučili
mnogo više nego što su ispoljili. Blodžet je nazvao ovaj vid učenja "latentno učenje". Ako bismo
ove rezultate interpretirali antropomorfno, rekli bismo da su pacovi nastavili da uzimaju svoje
vreme prolazeći kroz lavirint sve dok nisu dobijali hranu na kraju. Međutim, kada su znali da će
dobiti hranu, pokazali su da su tokom prethodnih ne-nagrađivanih proba naučili gde se nalaze
mnoge prepreke u lavirintu. Izgradili su "mapu" i mogli su je koristiti čim su bili motivisani da to
učine. Honzik i Tolman su ponovili eksperimente sa 14-jedinicnim T-lavirintima
prikazanim na slici 1 i sa većim grupama životinja i dobili slične rezultate. Rezultati kriva
su prikazani na slici 6. Koristili smo dve kontrolne grupe - jednu koja nikada nije
pronalazila hranu u lavirintu (HNR) i jednu koja je uvek pronalazila hranu (HR).
Eksperimentalna grupa (HNR-R) pronašla je hranu na kraju lavirinta od 11. dana i
pokazala je istu vrstu naglog pada. Međutim, najbolji eksperiment koji pokazuje latentno
učenje uradjen je na Univerzitetu u Ajovi, od strane Spensa i Lippitta. Samo sažetak ovog
eksperimenta je objavljen do sada. Međutim, Spens je poslao preliminarni rukopis iz
kojeg je sastavljen sledeći opis.
Jednostavni Y-labirint (pogledajte sliku 7) sa dva ciljna polja je korišćen. Voda je bila na
kraju desnog kraka Y-a, a hrana na kraju levog kraka. Tokom perioda obuke, pacovi nisu
bili ni gladni ni žedni. Međutim, bili su voljni da trče jer su nakon svake trke bili izvađeni
iz boksa i stavljeni u kavez sa drugim životinjama. Dodeljeno im je četiri trke dnevno na
ovaj način tokom sedam dana, dve trke za desno i dve za levo. U ključnom testu, životinje
su podeljene u dve podgrupe, jedna je bila samo gladna, a druga samo žedna. Tada je otkriveno
da je gladna grupa na prvom testu češće išla na levo, gde je bila hrana, dok je žedna grupa
češće išla na desno, gde je bila voda. Ti rezultati ukazuju na to da su pod prethodnim, ne-
diferencijalnim i veoma blagim uslovima nagrađivanja, gde su životinje samo vraćane u svoje
kaveze, ipak naučile gde se nalazi voda i hrana. Ukratko, stekle su kognitivnu mapu prema kojoj
je hrana levo, a voda desno, iako tokom stvaranja ove mape nisu pokazivale sklonosti stimulus-
odgovor da idu više na stranu koja će kasnije biti strana odgovarajućeg cilja.

2) Pojam Vicarious Trial and Error (skraćeno kao VTE) izmislio je profesor Muenzinger na
Coloradu kako bi označio oklevanje, gledanje napred-natrag, vrstu ponašanja koju se
često može primetiti kod pacova na mjestima gde trebaju da donesu odluku pre nego
što krenu u jednom ili drugom smeru.

U većini eksperimenata VTE korišćena je postavka diskriminacije. U jednom

karakterističnom tipu vizualnog diskriminacijskog uređaja koji je osmislio Lashly
(prikazan na slici 8), životinja se stavlja na postolje za skakanje i suočava s dvoje vrata
koja se razlikuju po nekoj vizualnoj karakteristici, na primer, vertikalne pruge nasuprot
horizontalnim prugama. Jedan od takvih parova vizuelnih stimulansa uvek se smatra
ispravnim, a drugi pogrešnim.Životinja mora da nauči da je, recimo, vertikalno prugasta
vrata uvek ispravna. Ako skoči na njih, vrata padaju i ona dolazi do hrane na platformi
iza. Ako, s druge strane, skoči pogrešno, vrata ostaju zaključana i ona pada u mrežu
nekih dva metra ispod, odakle se uzima i ponovo počinje.

Koristeći sličan sistem (slika 9), ali sa platformama ispred vrata, tako da ako je pacov
izabrao pogrešno, mogao bi da se vrati i počne ispočetka, otkriveno je da kada je izbor
lagan, na primer između belih vrata i crnih vrata, životinje ne samo da brže uče već i više
vrše VTE nego kada je izbor težak, kao između belih vrata i sivih vrata ( slika 10). Takođe
se činilo ( slika 11) da VTE počinje da se javlja upravo kada (ili malo pre) pacovi počinju
da uče. Nakon što je učenje postalo uspostavljeno VTE-ovi su počeli da se smanjuju.
Takođe, u studiji individualnih razlika koju su Geier i Levin izveli sa ovim istim aparatom
za vizuelnu diskriminaciju, otkrili smo da pametnija životinja vrši više VTE-ova sa istom
teškoćom problema. Ukratko, u eksperimentima vizuelne diskriminacije, što je bolje
učenje, to više ima VTE-a. Međutim, ovo se čini suprotno od onoga što bismo možda
očekivali. Očekivali bismo da ćemo više izvoditi VTE, više uzorkovanja dva stimulusa,
kada je teško odabrati između njih nego kada je lako. Kako bismo objasnili ovaj
fenomen?Odgovor se krije u činjenici da se način na koji mi postavljamo probleme u
vizuelnoj diskriminaciji za pacove i način na koji postavljamo slične probleme za sebe
razlikuju. Mi već imamo svoje 'instrukcije'. Unapred znamo šta treba da uradimo. Rečeno
nam je, ili sami sebi govorimo, da treba da izaberemo svetliju od dve sive nijanse, težu
od dve težine, ili slično. U takvom postavljanju više uzorkujemo, više VTE-ujemo, kada je
razlika između stimulansa mala. Ali za pacove, uobičajeni problem u aparatu za
diskriminaciju je sasvim drugačiji. Oni ne znaju šta se od njih traži. Veći deo njihovog
učenja u većini takvih eksperimenata, čini se, sastoji se u otkrivanju instrukcija. Pacovi
moraju da otkriju da su razlike u vizuelnoj sjajnosti, a ne razlike između leve i desne
strane, na koje treba da obrate pažnju. Njihovo VTE-ovanje se pojavljuje kada počnu da
"hvataju" ovo. Što je razlika između dva stimulansa veća, to su životinje više privučene
ovom razlikom. Što pre "shvate" i tokom ovog "hvatanja", više VTE-uju. Ovo je razumna
interpretacija koja se dalje potvrdila eksperimentom koju su Tolman i Minium sproveli, u
kojem je grupa od šest pacova najpre naučena na diskriminaciju bele i crne boje, a zatim
na dve uzastopno teže diskriminacije između sive i crne boje. Za svaku težinu, pacovi su
dobili dug niz daljih testova nakon što su savladali diskriminaciju. Upoređujući početak
svake od ove tri težine, rezultati su pokazali da su pacovi radili više VTEinga za lake
diskriminacije nego za teže. Međutim, kada je došlo do poređenja količine VTEinga
tokom konačne izvedbe nakon što je svako učenje dostiglo vrhunac, dobijeni su
suprotni rezultati. Drugim rečima, nakon što su pacovi konačno shvatili uputstva, tada
su, kao i ljudi, radili više VTEinga, više uzorkovanja, što je diskriminacija bila teža.
Konačno, primetimo da je u Berkliju od strane Džeksonom takođe utvrđeno da u
lavirintu teži lavirintski elementi proizvode više VTE-a, kao i da gluplji pacovi sprovode
više VTE-a. Objašnjenje je da pacovi znaju svoje instrukcije kada su u pitanju lavirinti. Za
njih je prirodno očekivati da isti prostorni put uvek vodi do istog ishoda. Pacovima u
lavirintu nije potrebno reći.

Ali koja je konačna važnost ovog VTE-a? Kako ovi faktori o VTE-u utiču na naš teorijski
argument?Odgovor je da ovi činjenice dalje podržavaju doktrinu izgradnje mapa. VTE, ,
predstavlja dokaz da u kritičnim fazama - bilo u prvom razumevanju instrukcija ili u
kasnijem utvrđivanju koji je stimulus koji - aktivnost životinje nije samo pasivno
odgovaranje na diskretne stimulus, već aktivno biranje i poređenje stimulusa. To dovodi
do trećeg tipa eksperimenta.