Универзитет у Београду

Православни богословски факултет

Предмет: Увод у Свето Писмо Старог Завета

Семинарски рад на тему:

Књига пророка Осије

Ментор: Кандидат:
Доц. др Ненад Божовић Лазар Брборић (21/154)
Смер: богословско
пастирски

Београд, мај 2023.

 Живот пророка Осије

О самом Осији зна се врло мало. Вероватно је, као и Амос, припадао вишој класи која се
стварала, али је, за разлику од неких других њених припадника, био веома забринут због
последица које је ова економска промена стварала у друштву. Очигледно је потицао са
села и умео да се зналачки и искусно служи метафорама јутарње измаглице и росе (13 3),
мириса кедровог дрвећа са Ливана (14 6). жита, вина и маслиновог уља (2 8), полоских
радова, орања и жетве (10 11-13). Осија уз то испољава и велику носталгију за животом у
пустини, јер он није волео само пределе из којих је потекао већ и њихову историју и умео
је да се са узбуђењем присети прича о Јакову, Mojcejy и изласку (11-13). Док је Амос
логичан и непристрасан. Осија је био и сувише везан за своју отаџбину да би могао да
замисли да Бог није гајио нарочиту љубав за ово подручје и његов народ. Он је волео ову
земљу, волео је њен народ и био је сигуран да их и Бог воли. Осијина порука нераскидиво
је везана за причу из његовог личног живота, која отпочиње његовим браком са женом по
имену Гомера. Неки научници верују да је Гомера била проститутка у хананском храму,
коју је Осија покушао да придобије за сопствено разумевање Божијих односа са народом,
мада је сасвим могуће и да му је била жена, па је њено неверство било потпуно
неочекивано. У сваком случају, Осија и Гомера имали су троје деце. Сваком је било
наденуто име које је симболично изражавало судбину израиљског народа. Првоме је било
дато име Језраел, као изјава да ће Бог осветити покољ који Јуј беше починио. Другом је
наденуто име Лорухама (Невољена), да каже како је Израил прокоцкао и Божију љубав и
опроштај, а треће дете названо је Лоамија (Нисте-мој-народ). Гомера је потом напустила
Осију и отишла да живи са другим човеком (1 2 - 2 5), па га у наредној епизоди из његовог
живота видимо како одлази на тржницу и угледа проститутку која је допала некаквог
ропства из ког се може откупити малом свотом новца. Дирнут њеном молбом, пророк је
откупљује и узима да живи с њим (з 1-5). Неки испитивачи верују да је ово била друга
жена, а не Гомера, мада, ако се појединости ове приче упореде с Осиjином потоњом
поруком о Божијем односу с Израилом, више смисла има претпоставити да је ова
проститутка у ствари била Гомера, коју је вероватно био напустно човек са којим је до
тада живела. Свакако је ова лична трагедија дала тон Осијиној поруци пароду. Као што је
његова љубав према Гомери била одбачена и презрена, тако је и Божија љубав према
Израилу била одбачена и презрена. Ако се један обичан смртник попут Осије могао
осећати тако дубоко ожалошћеним када га је његова сапутница напустила, како се онда
тек Бог морао осећати због неверства Израиловог? Због овог личног искуства. Осија је
могао да дубље од Амоса проникне у природу Израиловог преступништва. Амос је
осуђивао велика јавна злодела народа, а Осија је сагледао њихову позадину у раскидању
обавезе према идеалу Савеза у свакодневним односима у породицама широм земље. 1

Осијин брак са блудницом

„Кад Господ поче говорити Осији, рече Господ Осији: иди, ожени се курвом, и роди
копилад, јер се земља прокурва отступивши од Господа“ (Ос 1, 2). У овим стиховима
пројављује се суштински моменат за адекватно разумијевање и књиге али и личности
Осије, а то је да ниједан старозавјетни пророк није снажније илустровао пророчку поруку
својим личним животним искуством, као што је то био случај са Осијом.

Пророк Осија (Јахве je помоћ, спасење) је живио у VIII вијеку и био је млађи савременик
пророка Амоса. Податке о њему, који су веома оскудни, црпимо из књиге која носи
његово име. Оно што из књиге сазнајемо јесте да је пророк Осија био син Веирије и да је
рођен у Сјеверном царству, гдје је своју пророчку дjелатност вршио пред крај владавине
цара Јеровоама II2 (783-743) и у немирним годинама које су претходиле паду Самарије 3.
Оквирно можемо рећи да је дјеловао од 750. до 725. године прије Христа, зато што у
његовој књизи немамо податке да је доживио пад Самарије 722. године. За разлику од
Амоса који је био логичан и непристрасан, пророк Осија је био и сувише везан за своју
отаџбину да би могао замислити како Бог није гајио нарочиту љубав за ово подручје и
његов народ. Он је волио ову земљу, волио је њен народ и био је сигуран да их и Бог воли.
1
Џон Дрејн, Увођење у Стари Завет, Београд, 2003.
2
Четрнаести владар Сјеверног царства, наследник цара Јоаса, владао је 41 годину.
3
Сјеверно царство, постојало је од 930 пне. до 720 пне када га је срушило Асирско царство.
Осијин пророчки пут отпочиње његовим браком са женом по имену Гомера.
Претпоставља се да је Гомера била проститутка у једном од хананских храмова, коју је
Осија покушао да придобије за сопствено разумијевање Божијих односа са народом, мада
је сасвим могуће и да му је била жена, па је њено невјерство, које читамо на самом
почетку књиге, било потпуно неочекивано. У сваком случају, Осија и Гомера су имали
троје дјеце. Свакоме је било надјенуто име које је симболично изражавало судбину
израиљског народа. Првоме је било дато име Језраел, као изјава да ће Бог осветити покољ
који Јуј бјеше починио. Другом је надјенуто име Лорухама (Невољена), да каже како је
Израиљ прокоцкао и Божију љубав и опроштај, а треће дијете названо је Лоамија (Нисте
мој народ) што је уједно коначна потврда степена одступништва Израиља. Гомера је
потом напустила Осију и отишла да живи са другим човјеком (Ос 1, 2-2, 5), па га у
наредној епизоди из његовог живота видимо како одлази на тржницу и угледа
проститутку која је допала некаквог ропства из ког се може откупити малом свотом новца.
Дирнут њеном молбом, пророк је откупљује и узима да живи с њим (Ос 3, 1-5). Неки
истраживачи вјерују да је ово била друга жена, а не Гомера, мада, ако се појединости ове
приче упореде са Осијином потоњом поруком о Божијем односу са Израиљом, више
смисла има претпоставити да је ова проститутка у ствари била Гомера, коју је вјероватно
напустио човјек са којим је до тада живјела. У сваком случају је ова лична трагедија дала
тон Осијиној поруци народу. Као што је његова љубав према Гомери била одбачена и
презрена, тако је и љубав Божија према Израиљу била одбачена и презрена. Па ипак,
пророк Осија наглашава да та љубав никад није престала бити љубављу која спасава.

Поставља се питање на који начин је доживљавана израиљска заједница, ако се узме у

обзир да је пророк Осија могао да је представи као блудницу? Односно, како је уопште
могуће успоставити аналогију односа оца и сина, или брачника, између Јахвеа и Израиља?
Заједница је могућа само између две различите личности које љубав обједињује. Једна је
Јахве, а која је друга? Одговор на ово питање лежи у схватању Израиља као корпоративне,
саборне личности. Наиме, у догађају Изласка, Јахве се јавља цjелокупној заједници, а не
само народним представницима. То је први сусрет Јахвеа и тзв. „саборне личности
Израиља“.
Невјерност према Богу Јахвеу и некритичко приклањање Ваалу, пророк Осија означава
као блудничење у најгорем смислу ријечи. Тим су путем кренули управо они који су
најодговорнији у народу: цареви и кнезови, а са њима чак и свештеници међу којима је
завладао „дух блуда“ (Ос 5, 4).

Не само да ће народ и свештеници бити кажњени због блудничења, него ће и цареви и

кнезови потпасти под исту казну, јер је и њих захватио исти дух. Осија види како се они
заправо хране „гријесима мога народа и лакоме се на безакоње“ (Ос 4, 8). Њихов блуд се
огледа у томе што они траже помоћ и ослонац код туђинаца, а не ослањају се на Јахвеа.
Осија тврди: „Они позивају Египат, иду у Асирију“ (Ос 7, 11). Па ипак, Јахве је господар и
Египта и Асирије. Будући да су у злу огрезли: „У зору ће заувијек нестати цара
Израиљева“ (Ос 10, 15). Ту је врхунац онога што Осија предвиђа у скоријој будућности.

У уској вези са духом свеопштег блудничења, као најгоре издаје јесу засигурно и
међусобне завјере и сукоби (Ос 6, 6-7), којима његови сународници кују сплетке и устају
једни на друге, па стога Осија и износи Јахвеову тужбу: „Цареве су постављали без мене,
кнезове бирали без знања мога“ (Ос 8, 4)… „Сви су они орали безбожност, жели безакоње,
јели плод преваре“ (Ос 10, 13)… „Своје поуздање нису ставили у Јахвеа, него у кола своја
и мноштво ратника својих“ (Ос 10, 13)… „Посијали су вјетар и пожеће олују“ (Ос 8, 7).
Међутим, доћи ће дан неизбјежног отријежњења, кад ће бити уништена лажна сигурност
коју је народ изградио на непоузданим темељима. Биће то заиста страшан дан: „Када ће се
говорити брдима: Покријте нас!, и бријеговима: Падните на нас!“ (Ос 10, 8).

Осијини судови нису нипошто самовољни, већ се превасходно изричу у свјетлости Савеза
са Синаја. Због тога његова порука поред етичког карактера, носи прије свега историјско-
теолошко обиљежје. У тим и таквим оквирима, пророк истиче двије константе: Јахвеову
трајну вјерност према народу и Израиљову трајну невјерност према Јахвеу.

Осија показује како је Јахве био Израиљев Бог још „у земљи египатској“ (Ос 12, 10, 13, 4);
водио их је преко слуге свога Мојсија (Ос 12, 4). Јахве је љубио Израиљ још док је био
дијете (Ос 11, 1). Он је учио „Јефрема да ходи“ (Ос 11, 3) држећи га за руку као што то
раде отац или мајка; Јахве се брижно надвио над њим, дајући му да једе (Ос 11, 4). Свим
овим дивним сликама завршава се заправо онај дио Осијине књиге који говори о Јахвеовој
очинској љубави према Израиљу. Јахве се опходи према народу као према своме сину.
Његова љубав носи карактер ненадмашиве њежности која трага и онда кад је све
изгубљено.

Насупрот таквој очинској љубави Јахвеа, Израиљ испољава такав вид понашања, да Јахве
мора извести жалостан закључак: „Што сам их више звао, све су даље од мене одлазили“
(Ос 11, 2). Посљедице су биле поразне за народ, јер Израиљ није спознавао да их је Јахве
увијек изнова настојао опоравити од њихова зла, односно да их је настојао спасити.

Осија је кренуо од горког искуства невјерне заручнице према вјерном заручнику и тиме
осликао стварно стање народа према Богу и Бога према народу. Својом невјерношћу, која
је захватила најодговорније у народу, као и сам народ, али и читаву земљу, Израиљ је
раскинуо односе повјерења, отуђивши се од Бога, постајући Невољена и Не-мој народ.
Али истовремено, тим је чином народ једноставно изгубио сигурне темеље постојања, јер
је почео свој живот да гради на невјерности, лажима, превари, што је имало погубне
последице на свакодневни живот.

Имајући све то пред очима, Осија најављује коначан нестанак државе и култа. Јахве је
одбацио не само цареве, које је Израиљ постављао без његова знања, већ и сам култ.
Штавише, народ ће на својим плећима понијети последице криве усмјерености и
невјерности према Јахвеу. Израиљ се као народ и као држава сломио заправо на своме
Богу. Јахве је за народ постао „попут мољца и попут чира на његову телу“ (Ос 5, 12-13).
Израиљ једноставно није познао свога Бога.

Па ипак, колико год Осија истицао величину невјерности, понајприје оних

најодговорнијих, он ипак види и упућује на излаз из тог стања уништења. Највеће заслуге
пророка Осије састоjе се у томе што је упркос суду који ће задесити Израиљ, нагласио
величанствену побједу љубави Божије, која се испољава кроз различите облике, као што
су заручнички и родитељски. „Како да те дам, Јефреме? Да те предам, Израиљу? Како да
учиним од тебе као од Адама? да те обратим да будеш као Севојим? Устрептало је срце
моје у мени, усколебала се утроба моја од жалости“ (Ос, 11,8; Јер. 9, 7; Ос. 6, 4. ; 5 Мој. 29,
23; Јер. 31, 20).

Прекрасне слике којима се описује Јахвеова љубав, попут мајке која води и подиже своје
дијете, која га учи ходати, која га коначно привлачи свезама љубави, представљају
врхунац Осијине теологије. У њима је Јахве приказан као истински заручник који љуби и
онда кад друга страна не узвраћа на ту љубав. Осија не пориче да је Бог судија и да ће се
над Израиљом судити, али свијетли тонови његове поруке долазе из несагледивих дубина
љубави која подиже, у коријену мијења и спасава. Јер ипак, љубав Божија, која није
ограничена као она људска, има моћ и храброст да раскине окове људске изопачености.
Његова љубав неће остати неузвраћена, нити ће Јахве остати равнодушан према народу.
Јер како истиче пророк Осија, Јахве ће ступити у борбу не само са својим противницима,
него и са самим собом! Пророк наиме види, како се на чудесан начин у Јахвеом срцу води
борба између срџбе и љубави. Посве ново у Осијиној теологији представља коначан
резултат те борбе, у којој побјеђује љубав отварајући будућност народу. (Ос 11, 7-8). Јахве
ће вратити народ првој љубави тако што ће га поново одвести у пустињу. И у пустињи ће
заправо започети ново вријеме за народ. То је вријеме Новог савеза у којем ће Јахве
говорити срцу, а народ ће остати у непрестаном дијалогу са Њим. Израиљ ће препознати
Бога у љубави и вјерности, а Бог ће завољети Невољену и Не-народ:
„Али ево, ја ћу је примамити и одвешћу је у пустињу, и говорићу с њом лијепо. И даћу јој
винограде њезине од тога мјеста, и долину Ахор за врата надању, и ондје ће пјевати као за
младости своје и као кад је ишла из Мисира. И тада ћеш ме, говори Господ, звати: мужу
мој; а нећеш ме више звати: Вале мој. Јер ћу уклонити из уста њезинијех имена Вала; и
неће им се више помињати имена. И заручићу те себи довијека, заручићу те себи правдом
и судом и милошћу и милосрђем. И заручићу те себи вјером, и познаћеш Господа. И тада
ћу се одазвати, говори Господ, одазваћу се небесима, а она ће се одазвати земљи. А земља
ће се одазвати житу и вину и уљу, а то ће се одазвати Језраелу. И посијаћу је себи на
земљи, и смиловаћу се на Лорухаму, и рећи ћу Лоамији: ти си мој народ, и он ће рећи
Боже мој! (Ос 2, 14-23).
 Бог и Израиљ

Народ Израила веровао је да ће живети у благостању и имати богате жетве буде ли се

придржавао традиционалних ритуала за зазивање плодности присутних у Валовом култу 4.
Из Осијине перспективе, ови ритуали нису ни били ништа друго до управо оно одавање
сексуалном ужитку које беше разорило његов породични дом и живот. Као и Гомера,
Израил је говорио: ....ићи ћу за милосницима својим који ми дају хлеб мој и воду моју,
вуну моју и лан мој, уље моје и пиће моје" (2:5). Ово је, каже Осија, било размишљање
типично за ханански менталитет, који Вала слави због онога што од њега може да извуче,
као и проститутке које се продају за новац. Осија је, међутим, знао да је све то пружао у
ствари Израилов сопствени Бог, Јахве: „Јер она не зна да сам јој ја давао жито и вино и
уље, и умножавао јој сребро и злато, од којега начинише Вала" (2 8). Израилова оданост
вери није требало да буде оваква. Служење Јахвеу требало је да настаје из захвалности за
незаслужену љубав којом је народ већ био обасут. Стога се Осија увек изнова враћа на оно
што је Бог учинио за Израил. Понекад се служи: описима преузетим из сопствених односа
са Гомером. Друг де о Богу говори као о родитељу (мајци) народа, а о Израилу као о
непослушном сину: ,,што сам га више дозивао, то се више окретао од мене. Мој народ
приносио је жртве Валу и кадио идолима. Па ипак сам ја научно Израил да хода. Примио
сам народ свој у наручје, али они нису признали да сам се ја постарао о њима Привукао
сам их к себи с наклоношћу и љубављу. Привио сам их уз свој образ, нагнуо се к њима и
нахранио их (11 2-4). У Амосовој поруци скоро да није било наде, за њега је „Јахвеов дан"
био готово у потпуности дан казне. Осија, међутим, говори о Богу који претвара ..долину
мука" у „врата надању" (2:15). Бог је и даље волео свој народ, а Израил ће му се у своје
време вратити: ..И тада ће ме звати ... и ондје ће пјевати као за младости своје и као кад је
ишла из Мисира. И тада heur ме, говори Господ, звати: мужу мој; а нећеш ме више звати:
Вале мој" (вероватно одјек ханаске праксе у богослужењу Јахнеу. 2 15-16). Гомера је
сигурно испаштала због свог поступка, а испаштаће и Израил: ,,Самарија ће опустјети, јер
4
Вал (хебр. ‫ )בעל‬је паганско божанство Картагине и асирско-вавилонске културе, поштован у Феникији,
Ханану и Сирији као божанство плодности као и ветра (невремена, бујице). Вал значи; власник,
властодржач, господар, господ, господин, на севрно-западном семитском језику. Свештеници култа Вала у
екстази су себе повређивали посекотинама и стварали ране на различитим деловима тела, најчешће на
чланцима и рукама.
се одметну од Бога својега, они ће пасти од мача, дјеца ће се њихова размрскати и трудне
жене њихове распорити" (13 16). Па ипак. Бог никада неће напустити Израил, као што ни
Осија није могао да се одрекне своје жене: „Како да те дам, Јефреме, да те предам,
Израиљу?... Устрептало је срце моје у мени, усколебала се утроба моја ол жалости" (11 8).
Бог је за узврат тражно од народа само потпуну посвећеност. За разлику од Вала, Јахвеа
нису у првом реду занимали религиозни ритуали, већ је тражио обнављање личног односа:
..Зато их сјекох преко пророка и убијах ријечима уста својих, и свијетлост судова твојих
изиде. јер је мени милост мила а не жртва, и познавање Бога већма него жртва паљеница"
(6 5-6). Тражио се повратак на стару једноставност која је одликовала живот робова
одбеглих из Египта. Они су знали колико је Бог учинио за њих и, абог те оданости и
љубави, анали су да се могу потпуно предати Божијем старању. Израил је превалио дут
пут од онда, али Божија љубав није се наменила. Ова порука е за библијске писте постати
временом све значајнија.

Књига пророка Осије

Распоред грађе у књизи пророка Осије бољи je него у књизи пророка Амоса. Књига je
састављена из кратких говора и пророчанстава, изречених у разним приликама.

Ос 1-3 приказују његов (несрећпи) брак и символичко значење тога брака.

Ос 1 je биографског садржаја, и касније je настала, а Ос 3 je аутобиографска. Ос 2 би

требало ставити после Ос 3.

Ос 4-14 потичу из каснијег времена и односе се на потоње догађаје. Овај део прво садржи
претње и опомене против погрешно схваћене вере и против ондашње израиљске политике
(Ос4,1 - 9,9), затим песме (Ос 9,10 - 14,9) које излажу размишљања ο Израиљевој
прошлости и на њу подсећају. Све указује на το да je грађа књиге пророка Осије била рано
сабрана у једну целину.
Осија je први пророк у Старом завету који je савез Бога са Израиљем символички
упоредио са брачном заједницом. При томе, не наглашава се уговорни (правни) аспект
него аспект љубави, и то je за њега слика љубави између Јахвеа и Његовог Изабраног
народа, Израиља. Неверност своје жене за њега je символ неверности његовога народа
према своме Богу, Јахвеу. Свестан Израиљеве прошлости, пророк се са носталгијом сећа
почетака Израиљеве историје, боравка у пустињи. Материјално богатство Обећане земље
довело je до гога да народ заборави своје обавезе из Савеза са Јахвеом, те ће га Јахве
поново одвести у пустињу (ропство) и Израиљ ће опет послушати глас свога Бога (Ос
2,16). Стога je кључни израз у његовој књизи ‫״‬хесед" - оданост, верна љубав, посвећеност
и преданост. 5

Месијанска пророчанства

За нас хришћане ова књига je важна, jep ce у њој сусреће неколико месијанских места,
мада Осија не говори ο Месији директно, него индиректно; наиме, ο Месији говори као ο
потомку Давидову (Ос 3,4). Затим, он такође говори ο слави месијанских дана (Ос 14,1),
при чему верни Израиљ постаје прасликом Месије (Ос 11,1).

Oc 1,10-11. Ο Месији и Његовом спасењу

Треће дете, пророков син, са именом Lo ammi (не мој народ), рођен je после одбијања од
сисе старије кћери Lo ruhame (не вољена). Израиљ je, уствари, ‫״‬Lo ammi". To je најдаљи
степен удаљености Изабранога народа од свога Бога. Савез између Јахвеа и Његовог
народа Израиљ je сам поништио и Јахве за свој народ није више њихов Бог.
Али, пророк их ипак теши тиме што ће Јахве у будућности умножити свој народ, те ће
‫״‬број синова Израиљевих бити као песак морски, који се не може измерити и избројати, и
уместо да им се каже ‫״‬не мој народ" (Lo ammi), биће им речено: ‫״‬синови Бога живога".

Ос 6,1-3. Ο спасењу и васкрсењу у трећи дан

5
Старозаветни-пророци-Илија-Томић, Београд, 2006.
Да се ово пророково предсказање односи на Спаситељево васкрсење, указао je и ап. Павле
у 1 Кор 15,4, и оно je веома важно, иако га Оци Цркве ређе наводе. Управо, оно je по себи
јасно.

Ос 11,1.0 боравку Свете породице у Египту

(‫״‬из Мисира дозвах Сина свога")
Овом строфом, ‫״‬из Мисира дозвах Сина свога" приказана je целокупна историја Израиља
од Изласка из Египта па до пророкових дана. Ca једне стране je, све од времена Изласка,
увек присутна, делатна и опраштајућа Јахвеова љубав, а са друге стране, окорелост срца
Његовог Изабранога народа. И уместо да му буду верни као ,,синови", они ‫״‬приносише
жртве Валима и кадише ликовима" (ст. 2). Да се ове пророкове речи односе на Месију,
указао je јеванђелист Матеј када je приказивао бекство Свете породице у Египат због цара
Ирода који тражаше да га (као Месију - цара) погуби (уп. Мт 2,13-15).

Ос 13,14. Ο спасењу; ο смрти и васкрсењу Спаситеља - уништење власти

греха и смрти:
‫״‬из руку Шеола ћу их избавити, од смрти их сачувати. Где ти je, смрти, реч, где ти je,
Шеолу, пошаст (зараза) твоја?" Ове пророкове речи у вези су са речима из Ос 6,2, одн.
ради се ο узроку и последици. Ап. Павле их наводи у 1 Кор 15, 54-55: ‫״‬победа прождире
смрт. Где ти je, смрти, жалац, где ти je, пакле, победа?" Оне се односе на спасоносну смрт
Месије, Богочовека који je својим страдањем, смрћу и васкрсењем постао залог нашега
васкрсења, ‫״‬јер ако верујемо да Христос умре и васкрсе, тако ће и Бог оне који су умрли у
Исусу довести с њим" (1 Сол 4, 14). 6

Самарија након свога пада

6
Старозаветни-пророци-Илија-Томић, Београд, 2006
Политичка творевина Израиљ престала је да постоји када је Саргон II7 из Асирије 720.
године прије Христа освојио Самарију. После готово двеста година независне монархије
коју је установио Јеровоам I, десетине хиљада Израилаца сада су били прогнани у удаљене
крајеве Асирског царства - у Гозан у северној Сирији, још источније у Халах и чак и на
удаљену иранску границу. Саргон говори о депортацији 27.290 особа из Самарије и о
регрутовању 200 вештих возача двоколица у посебну јединицу његовог краљевског
корпуса. Постојање само спорадичних, успутних назнака о појединим Самарјанима у
познијим асирским документима изгледа да потврђује схватање да су током неколико
генерација ови прогнаници изгубили свој национални и етнички идентитет у асирском
котлу претапања. Истина, пророци попут Јеремије и Језекиља веровали су да ће обе
Јаковљеве куће, Јудеја и Израил, учествовати у обећаној обнови. Али, традиција није
погрешила када је прогнане Израилце у Асирију назвала „десет изгубљених племена. Кад
је реч о освојеним територијама, један натпис на призми бележи како се Саргон хвали да
је „обновио град Самарију и населио сам је још гушће него што је раније била насељена и
довео сам у њу људе из земаља које сам освојио. Поставио сам мог евнуха за њиховог
управника и урачунао сам их међу Асирис" Расељавање града одвијало се у много етапа и
настављено је до дубоко у 7 век; људи су долазили чак из Вавилоније и града Сузе у
Персији, али и из сразмерно оближњег Хамата у Сирији. Под Саргоновом регионалном,
економском реорганизацијом, номадска племена Арабљана су се преселила у провинцију,
где су вероватно наставили да буду предводница у копненој трговини. Тако се етничка
измешаност становништва која је постојала у Самарији могла наћи и у бројним другим
областима царства. За Израилце који су остали у земљи модерне процене разматрају
могућност да их је било у знатном и за придошлице настањене у провинцији коју је
Асирија назвала Самерина, а коју је Саргон образовао у планинској земљи Јефрема, живот
се реорганизовао према моделу који је наметнуо освајач. Асирски чиновник је надгледао
прикупљање пореза и данка, а стручни су обучавали нове Асирце исправном владању „ да
дубоко поштују Бога и краља“.
Да није било религијских кретања међу становницима Самерине о којима сведоче
редакторн Књига о царевима, мало тога би могло да се уврсти у историју Самарије - или,
7
Саргон II је био краљ Асирије, који је владао од 722 до 705. п. н. е. Постао је 710. п. н. е. и краљ Вавилона.
Кипар, Фригија, Израел, Сирија су били тада у поседу Асирије.
кад је реч о њој и о другим провинцијама које је Асирија створила на простору
некадашњег краљевства Израил - због недостатка писаних извора. Пронађени су само
фрагменти комеморативних стела, подигнутих у Ашдолу и Самарији, који објављују
асирске победе. Један важнији споменик који је Есархадон оставио у обалској долини
Шарон још чека да буде објављен. Позната су имена двојице управника Самерине и једног
управника Мегида, јер су били епонимни магистрати у асирском систему календара. Ови
чиновници су надгледали администрацију која је функционисала према моделима
увезеним из отаџбине. Документарна сведочанства из Самарије и Гезера показују да су
трговачке трансакције састављане по узору на клинописну правну традицију. Асирско
присуство осведочено је и у археолошким налазима. Јавне грађевине подражавају асирску
архитектуру, а увезена керамика, позната као асирске дворске посуде", откривена је на
бројним локалитетима у Израилу и Филистеји и указује на то да су провинцијски чи-
новници добро живели. Захтевано дубоко поштовање Бога и краља, грађанска дужност
свих асирских грађана, није значило забрану слављења других, неасирских божанстава;
грађани Самарије су слободно поштовали своје богове. Међутим, развој у Самарији онога
што су библиски историчари видели као ненормалан облик израилског богоштовља, није
био предмет само њиховог тренутнох интересовања. Према другој књизи о царевима
17.25-33, убрзо по доласку у Самарију нове насељенике су угрожавали стални напади
лавова што је тумачено као казна локалног бога јер га нису славили како доликује. У
недостатку локалног свештеника сви су очигледно били у изнанству. свештеник Бога
Израила био је, по царском налогу, враћен у Бетел да би поучавао провинцијалце
правилном ботоштовљу. Али, придошлице су грешиле у свом веровању. Иако су служили
Богу Израила, у исто време, су наставили да служе и боговима које су поштовали у својој
пређашњој отаџбини. Тако су стварали неприлакне, чак и опасне религијске мешавине. 8

8
Оксфордска историја библијског света, У изгнанству, Мордехај Коган, Београд, 2006
 Извори:

 Свето Писмо Старог Завета

 Старозаветни пророци – Илија Томић
 Увођење у Стари Завет – Џон Дрејн
 Оксфордска историја библијског света