POKUŠAJ LETA IZ RODITELJSKOG GNEZDA

Marko (22) građevinski tehničar, oženjen, otac jednog deteta.

Upućuje ga psihijatar.
Marko je nižeg rasta, atletski građen, sa licem koje bi, da nema gustih, svetlosmeđih brkova, ličilo na lice mlađeg adolescenta.
Tokom razgovora je miran, spolja gledano ne bi se reklo napet. Odaje ga jedino crvenilo lica koje se, kako razgovor odmiče, sve
više širi, tako da pri kraju prvog razgovora postaje purpurno.

I seansa

T: Ako sam dobro razumela, Vas šalje dr H.N….

M: Da, on me je poslao kod Vas, iako sam pre toga bio kod jednog psihijatra. On me je uputio kod dr
H.N., a on me je onda poslao kod Vas.

T: To je bio dosta dug put…

M: Bilo je krajnje vreme da već stignem kod nekog. Ovo stanje je već postalo neizdrživo.

T: Da?

M: U kući su svakodnevno samo pričali o tom mom “problemu”. Čini mi se da nije mogao da prođe
nijedan trenutak dana da se o tome ne govori.

T: Vaši su bili dosta zabrinuti zbog te situacije…

M: Da, naročito majka. Kada ćeš da ideš, kada ćeš da ideš, pitala me je skoro svakog dana. Dobro, rekao
sam jednog dana, otići ću. I održao sam obećanje.

T: Ako sam dobro razumela Vi ste preuzeli sve ovo uglavnom zbog toga što su roditelji insistirali?

M: Pa… da… oni su stvarno jako zabrinuti zbog mene.

T: Razumem…. Pretpostavljam da ste i kod mene došli na insistiranje psihijatra.

M: Pa, rekao sam Vam. Dr H.N. me je poslao kod Vas. On mi je rekao da bi bilo dobro sa Vama da
porazgovaram.

T: Vidite, meni izgleda kao da ste sve ovo preduzeli zato da biste zadovoljili nekog drugog. Roditelje,
lekara…

M: Pa, ne, ne baš sasvim… ja sam isto želeo da dođem, ali nisam znao kako da to izvedem. Ja nisam
naročito vičan da pronalazim lekare i to. Tata poznaje direktora bolnice i on mi je preporučio prvo onog
psihijatra, pa dr H.N. Tako je sve počelo.

T: Da, razumela sam sve to. Svi oko vas su smatrali da treba da dođete. To je jasno. Mene, međutim,
interesuje da li ste Vi smatrali da treba sve ovo da preduzmete?

M: Naravno da sam smatrao. Mislio sam da je to jasno čim sam došao. Oni su samo ubrzali moju odluku.
T: Dobro, da vidimo onda zašto ste VI smatrali da treba da dođete?

M: Eto, reći ću Vam ukratko. Problem je, u stvari, moje radno mesto. Ili, ja na tom radnom mestu. Ne
znam. Vidte, ja se na svom radnom mestu jako loše osećam. Osećam neku neobjašnjivu napetost još dok
se približavam poslu. Kako sam tamo duže, sve mi je gore i gore. Glava počinje da me boli i sav se nekako
“ispraznim”. Sav se izmenim. Hodam kao automat, teško mi je da govorim sa ljudima, osećam napetost u
ramenima, leđima. Naravno, sve se to odražava na moju koncentraciju. Teško se koncentrišem,
povremeno imam ustisak da gubim pamćenje. Zaturim hartije i posle ne mogu da ih nađem. Prebiram po
nekim stvarima na stolu, a i sam ne znam šta tražim. U glavi mi je posebna zbrka, zbunjenost. Najgore mi
je kada u tom stanju moram da razgovaram sa ljudima. Verujem da ljudi primećuju moje stanje i da
tumače tu moju zbunjenost kao glupost.

T: Verujem da Vas sve to onda čini nesigurnim.

M: Kako da ne! Znate kako to izgleda kada imate utisak da vam se smeju iza leđa. Najgore mi je što se
moj posao i sastoji u tome da kontaktiram sa ljudima. Radim u jednom građevinskom preduzeću. Ima
nas četiri tehničara. Moj posao je da rasporedim i kasnije kontrolišem radnike. Dam im posao i posle
treba da gledam da li su to dobro obavili. Ne znam da li znate te radnike, kakvi su to ljudi, srdačni su, ali
često nezgodni. Nijedna greška ne može da im promakne. Ponekad imam utisak da me namerno
izazivaju da im izdam neko naređenje. Kao da osećaju da je meni najteže da nešto naredim, da na
nekoga viknem.

T: Vi ne volite da naređujete ljudima?

M: Ne volim, to je tačno. Nikada to nisam voleo. Od malena sam takav. Moj otac to voli. Znate, on je
predsednik… pravi, rođeni rukovodilac. On me je i zaposlio u ovom preduzeću. To mi je i najgore. Mislim
da se sada i njemu smeju. Kakav otac, a kakav sin!

T: Vama se čini kao da svakog dana pomalo razočaravate tatu.

M: Sigurno da ga razočaravam. Znam šta on od mene očekuje, kakav da budem i to, ali ja ne mogu.
Izgleda da sam ja sav nekako spetljan. Verovatno zato i ne mogu sa ljudima. Ja nemam ni drugove. Nigde
ne volim ni da idem. Sedim u kući I igram se sa sinom. To najviše volim. Tada sam skoro srećan. Moji
roditelji to tumače lenjošću. Majka stalno govori da bi i ona volela po ceo dan da se igra sa detetom, ali
da za to nema vremena. U stvari, to me i najviše boli, što me smatraju lenštinom. Ali, ja nisam lenština,
verujte mi. Pre nekoliko dana na imanju mog dede kopao sam ceo dan. Bio sam sam i bio sam srećan.
Predveče je došao tata i počeo da me grdi što nisam nešto dobro uradio. Odmah sam osetio da gubim
koncentraciju i više nisam znao šta ću sa sobom. Okrenuo sam se i otišao. Posle sam čuo da je tata rekao
mami da sam ili bezobrazan ili lud.

T: Bilo Vam je teško da prihvatite tu tatinu primedbu.

M: Tata je jako dobar čovek, svima bi hteo da učini, ali strašno voli da bude u pravu. Valjda je tako
navikao, već godinama je rukovodilac. “Uradi ovo… uradi ovako…” Ja nisam takav. Volim mir i samoću.
Tada sam najsrećniji. Zato sam i rešio da odem u taksiste.

T: Da…?
M: Znate, ja vidim da ovako više ne ide. Za godinu dana promenio sam tri firme. U prvoj sam izdržao oko
tri meseca, u drugoj jedva pet. A i bio sam često na bolovanju. Sada sam uzeo mesec dana neplaćenog
odustva da vidim šta ću. Tako sam i odlučio da se spremim za taksistu. Mislim da će mi taj posao
odgovarati.

T: Mislite da će to biti ono pravo za Vas?

M: Ja verujem iako svi moji u to sumnjaju. Sestra mi je baš juče rekla da se pita šta ću još da izmislim.
Majka plače jer ne može da zamisli da joj sin bude taksista. Tata i žena su neutralni. Oni su samo prvo
zahtevali da odem kod lekara i da posle vidim šta ću.

T: Znači, Vi ste spremni da krenete u to uprkos želji vaših roditelja?

K: Da, iako mi je njihova podrška veoma važna. Vidite, ja moram da položim vožnju, sve te ispite, da
kupim kola. Bez njihove podrške to neću moći da uradim. Pokušao sam sa tatom da razgovaram o tome
pre nekoliko dana, ali je on samo odmahnuo rukom i rekao da ćemo o tome da razgovaramo tek kada
odem kod lekara. Da li biste vi hteli da pozovete tatu i objasnite mu koliko bi to za mene bilo važno?

T: Vi biste želeli da ja utičem na vaše roditelje?

M: Pa, da, Vi da im to kažete. Oni će Vama da veruju, meni ne veruju. Kada biste Vi rekli da je to za mene
važno, da je to važno zbog moje bolesti, oni bi Vas poslušali.

T: Zar ne mislite da je možda prerano da govorim o Vašoj bolesti, a još uvek veoma malo znam o Vama.

M: A da li obećavate da ćete to uraditi kada me malo bolje upoznate?

T: Takvo obećanje ne mogu da Vam dam. Mogu samo da kažem da ću pokušati da vam pomognem da Vi
svoje probleme, pa i ovaj problem sa roditeljima, rešavate na najbolji mogući način.

Komentar:

Za prvi sastanak postavljeni su sledeći ciljevi:

● Ispitati motivaciju klijenta za psihoterapiju;

● Učiniti jasnim da on snosi odgovornost za dolazak;

● Naglasiti da će psihoterapija moći da se odvija samo uz napore klijenta, da će mu psihoterapeut u tome pomoći, ali da
neće da snosi i njegov deo odgovornosti i da neće umesto njega da donosi odluke.

Ovi ciljevi su uglavnom kroz prvi sastanak postignuti.

Sledeći sastanci (II, III, IV) bili su posvećeni prorađivanju ovih ciljeva. M. je ispoljavao spremnost da takve ciljeve prihvati,
delovao je opuštenije, manje bio napet.

Sastanci su zakazivani jednom nedeljno i trajali su 45 minuta.

V seansa

Dolazi dobro raspoložen, skoro ozaren.

M: Uspeo sam da položim testove i prvu pomoć. Ovo odsustvo ću stvarno dobro da iskoristim.

T: Kao da je vaša odluka da postanete taksista sada malo realnija.

M: Pa, da. Ovo sam stvarno sa voljom učio. Sada nije bilo kao u školi. Znate kako đaci uče. Mama kaže:
“uči, uči”, ja kao učim, a u stvari, čitam stripove koje sakrijem u knjigu.

T: Mama vas je terala da učite, a vi ste gledali kako da joj podvalite.

M: Znate kakva su deca. Mama je dosta ambiociozna, ona je želela da joj sin postigne nešto u životu.
Završi fakultet, napravi karijeru.

T: Mama je želela da postignete uspeh u životu. A Vi, šta ste Vi želeli?

M: Ja nisam bio ni izdaleka tako ambiciozan. U jednom periodu sam želeo da postignem uspeh, ali ne u
školi. Želeo sam da postanem slavni fudbaler.

T: Da…?

M: Još kao klinac počeo sam da igram fudbal. Znate, onako na poljani, više kao igra. Onda je tata
primetio da sam talentovan za fudbal. To su govorili i drugi ljudi koji su me gledali. Onda je tata odlučio,
odveo me je u “Zvezdu” i tu me je upisao. U početku sam i ja bio oduševljen što igram u pravom klubu.
Bilo je nekako lepše nego na poljani. U početku je sve bilo dobro. Dobro sam trenirao i čak igrao neke
utakmice. Nekoliko puta sam igrao predigru kada je igrala državna reprezentacija. Ali, ni tu nisam dugo
izdržao. Sada kada razmislim, mislim da su ovi moji problemi baš tada počeli.

T: Da…

M: U početku je sve bilo u najboljem redu. Išao sam u školu, igrao fudbal. Onda sam se valjda u jednom
trenutku umorio. Odjednom sam počeo sve oko fubala da doživljavam kao teret. I dalje sam išao na
treninge, ali sam osećao da gubim onu elastičnost i smisao za igru. Na terenu sam postao nespretan,
loptu nisam mogao pošteno da udarim. Kao da su mi se vezale i ruke i noge. Mučio sam se tako oko
godinu dana, a onda sam rešio da napustim fudbal.

T: Odlučili ste da više ne radite ono što vam ne prija.

M: Da, video sam da ću se potpuno obrukati. Već su svi primetili da sa mnom nešto nije u redu, da sam
sav ukočen i spetljan. Mislio sam da je bolje da prekinem nego da dopustim da mi se ljudi smeju.

T: Napustili ste fudbal jer ste se plašili da nećete moći da zadovoljite one zahteve koji su bili pred Vama.

M: Da, hteo sam da se povučem. Ali, to je strašno razbesnelo mog tatu. On veoma voli fudbal, imao je
kao mlad dosta uspeha na terenu i misli da je to glupo što prekidam. Nisam mogao da mu objasnim kako
se osećam. On je smatrao da sam lenj, da sam nestalan, da mi je cela ta stvar dozlogrdila.

T: Tata je bio prilično razočaran kada ste prekinuli.

M: Da, on to nije mogao da razume. Njega ustvari i najviše krivim što je ovako krenulo. Da je on tada bio
u stanju da me razume i da mi pomogne, cela ova stvar ne bi uzela toliko maha.