Оргуље (грч. οργανον, лат.

organum) су највећи и
најсложенији музички инструмент. Оне су аерофoни
инструмент сачињен од једнотонских свирала, које дају звук
помоћуваздуха из меха, а оглашавају се помоћу клавијатуре.
Тонски распон им је гледајући клавијатуру од C до, углавном g3.
Али због разноврсности регистара реални звучни распон је знатно
већи: од 2C до чак g6, што такође није фиксирано. То зависи од
сваког инструмента понаособ. Оргуље производе широк спектар
звуковних боја. Он зависи од регистара који се налазе на њима.
Један регистар садржи низ свирала исте боје и јачине. Број
свирала једног регистра је једнак броју дирки на мануалу.
Регистри могу бити тихи, тамни, јасни, продорни, рески...
Њих свирач укључује и спаја да би добио жељени звук. Састоје се
од свирала које се налазе углавном у дрвеном ормару, затим
меховља и управљачког механизма (свираоник, трактура и
вентили). Сви делови оргуља стављају се у погон и управљају
преко свираоника. Састоји се од једне или више клавијатура
(најчешће три) који се називају мануалии свирају се рукама На
доњем делу свираоника налази се још једна клавијатура која се
свира ногама. Она се назива педал. Око мануала се налазе
регистри. Њиховим укључивањем се одређује које ће свирале да
свирају, односно које ће звуковне боје да звуче. Посебни регистри
повезују мануале међусобно и мануале с педалом. Они се зову
копуле (спојнице). Свирале су цилиндричне, купасте,
призматичне или пирамидалне цеви у којима се налази згуснути
ваздух, који излазећи из њих даје звук. Материјали од којих се
граде свирале су: дрво, калај, олово и бакар. У зависности од
начина на који ваздух излази напоље
разликујемо лабијалне и језичне свирале. У лабијалним
свиралама тон настаје тако што млаз ваздуха пролази кроз
процеп на горњој усни. Тако слично настаје тон и код фруле. Код
језичних свирала тон настаје тако да ваздушни млаз удара у
језичац који под њим трепери и удара у жлијеб који даје тон.
Постоји још једна посебна врста регистара. То
су ''аликвоте'' или микстуре. Оне су сложени регистри који
садрже по више свирала спојених на један вентил. Не дају чисти
тон већ основни тон са неким од тонова аликвотног низа. Увек се
користе у комбинацији са другим регистрима и дају оргуљама
препознатљив сјајан и свечан звук. До 15. века оргуље су се јако
прошириле по западној и средњој Европи, а имају више мануала
и педал. Током ренесансе оргуље доживњавају велики процват:
технички се усавршавају и добијају нове звучне боје. Златно доба
им почиње у 17. веку, када престају да губе своју дотадашњу
једину улогу- праћење црквеног певања.

Чембало (или клавсен (франц. clavecin, енгл. harpsichord))

je музички инструмент са клавијатуром, често представљан као
претеча клавира. Златно доба чембала је период
од 16. до 18. века, када се овај инструмент користио
у концертима, операма и у камерним саставима као главни
клавијатурни инструмент. Облик чембала је сличан данашњем
клавиру, с тиме да се клавир развио у много већи инструмент.
Звук се добија тиме што се притиском на дирке клавијатуре
покреће механизам којим се жице окидају перцима (обично
гушчјим), које производе резак звук сличан звуку који се добија
окидањем жица гитаре са трзалицом. Док се код клавира
јачина тона контролише јачином самог ударца дирке, код
чембала је јачина тона уједначена, и јачина се постиже
додавањем регистара као код оргуља. Чембало може да има
један или два мануала, и углавном један, два или три регистара,
који свирају у истој октави или једној октави више.један или
два мануала, и углавном један, два или три регистара, који
свирају у истој октави или једној октави више.
Интерпретатори на чембалу су чембалисти. Интерпретатори на
чембалу су чембалисти.