ОШ “Учитељ Таса”

VII разред

МУЗИЧКИ ИНСТРУМЕНТИ

ИНСТРУМЕНТИ СА ЖИЦАМА
 НАЈБРОЈНИЈУ ГРУПУ ИНСТРУМЕНАТА ЧИНЕ
ИНСТРУМЕНТИ СА ЖИЦАМА. КОД ЊИХ ЗВУК НАСТАЈЕ
ТРЕПЕРЕЊЕМ ЖИЦА, А ПО НАЧИНУ ДОБИЈАЊА ЗВУКА
ДЕЛЕ СЕ У ДВЕ ГРУПЕ:
Трзалачки инструменти
Гудачки инструменти

У ову групу спадају: У ову групу спадају:

 Виолина  Харфа

 Виола  Гитара

 Виолончело  Мандолина

 Контрабас  Тамбура

 Цитра

 Лаута

 Балалајка...
ГУДАЧКИ ИНСТРУМЕНТИ
Код гудачких инструмената звук се добија
превлачењем гудала преко жица.
Историјски развој гудачких инструмената је врло дуг
и сложен. Најдаљи њихови претходници настали су у
индијској и арапској култури (раванастрон и ребаб), али
порекло вуку и од старогрчке китаре.
Најближи претходници савремених гудачких
инструмената су виола да гамба и виола да брачо.
Средишта градитељства гудачких инструмената,
почев од 16. века, били су италијански градови Кремона и
Бреша, у којима су стварали најславнији мајстори:
Страдивари, Амати и Гварнери .
 ВИОЛИНА
Оно што виолини даје боју, јасноћу и
јачину тона јесте резонаторска кутија,
коју чине горња и доња плоча и
спојнице.
Када свирамо, жице вибрирају,
вибрација се преноси преко кобилице на
горњу рeзонантну кутију, она вибрацију
претвара у звук који се преноси и
одбија од доње плоче, пролази кроз f Виолина се састоји из 18 делова,
отворе и простире се у етар. То значи да а најзначајнији су:
приликом стварања звука на виолини
вибрирају и горња и доња плоча. • резонаторска кутија (тело)
Квалитет звука зависи од квалитета • врат
дрвета и лака којим је премазан • хватник
инструмент. Горња плоча се израђује од • чивије ( 4 комада)
смрековог, а доња од јасеновог дрвета. • пуж
• кобилица
• жице
• гудало
 Сваком гудачком инструменту неопходно је гудало. То је витак штап од
финог и гипког дрвета (ружино дрво), уз који су разапете струне (начињене од
препариране коњске длаке-репа), на једном крају учвршћене за врх гудала, а на
другом за жабицу (покретни део са ручицом и завртњем), чијим се окретањем
струне затежу. Струне се премазују колофонијумом (врста смоле) ради
 побољшања пријањања уз жицу.
 Виолина се држи између подбратка и левог рамена, а придржава левом
руком. Звук се добија превлачењем гудала преко жица. Гудало се држи у
десној руци, а жице се притискају левом руком. “Скраћивањем” жица
добија се виши тон. Тон се може добити и трзањем жица (уместо гудала)
и тај начин свирања зове се пицикато.

Виолина се користи у
класичној музици, али и у
забавној, џез и народној
музици.
Водећи је инструмент у
симфонијском оркестру,
подељен у две групе-прве и
друге виолине. Шеф оркестра
је водећи виолиниста-тзв.
“прва виолина”
 Велики број композитора компоновао је за овај музички инструмент, а
издвојићемо нека од ових имена:

 Николо Паганини
 Ђузепе Тартини
 Јохан Себастијан Бах
 Волфганг Амадеус Моцарт
 Феликс Менделсон
 Најзначајнији виолинисти данашњице су Најџел Кенеди, Стефан
Миленковић, Немања Радуловић...

Стефан Миленковић

Најџел Кенеди
Немања Радуловић
ВИОЛА
Виола је мало већи
инструмент од виолине, али
исте грађе. Има већу
резонаторску кутију и дуже
жице, па зато даје пуније и
тамније тонове од виолине.
Претежно је оркестарски и
камерни инструмент.

Саставни је део
симфонијског и камерних
оркестара.
ВИОЛОНЧЕЛО Већ на први поглед видимо да је
виолончело (или скраћено – чело)
знатно већи инструмент од виолине и
виоле. Грађа је иста као код виолине и
виоле, с тим што је на доњем делу
инструмента причвршћена ножица,
којом се инструмент ослања о под.
Виолончело се држи међу ногама,
ослоњено на колена. Има доста дубљи
тон од виоле, а због великог тонског
опсега и боје тона често се користи
као солистички инструмент. Редовни
је члан симфонијског и камерних
оркестара.

Сен Санс-Карневал
животиња-Лабуд;
Yo Yo Ma, чело
КОНТРАБАС
Највећи гудачки инструмент, са
најдубљим звуком. Свира се
стојећи или басиста седи на
посебној, високој столици. Чест
начин свирања на овом
инструменту је пицикато. И он има
ножицу којом се ослања на под.
Саставни је део симфонијског
оркестра, а неизбежан је у џез
музици.
ГУДАЧКИ КВАРТЕТ И КАМЕРНИ
ОРКЕСТАР

Гудачки квартет

Камерни оркестар
 ТРЗАЛАЧКИ ИНСТРУМЕНТИ
Код трзалачких инструмената звук се добија трзањем жица
прстима или трзалицом.

Трзалачки инструменти постоје у у свим старим

културама: код Египћана (лучна харфа), Асираца (угласта
харфа), Јевреја (кинор) и Грка (тригонон, китара, лира). У
то време употребљавају се углавном при светковинама и
култним обредима, али већ код Грка налазе и чисто
музичку примену: у пратњи певања (китародија) или
самосталном инструменталном музицирању (китаристика).
ХАРФА
Иако је група трзалачких жичаних инструмената врло
бројна и разноврсна, харфа је једина од њих заузела скоро
редовно место у великим оркестарским саставима класичне
музике, па је по томе свакако најистакнутији представник
ове групе.
Као солистички инструмент харфа се значајније користи
тек од 18. века. У то време харфа је делимично укључена у
оперски оркестар, али у симфонијски састав улази тек у
време романтизма (19. век), и то не обавезно. Врхунац
истакнуте улоге и врхунске примене харфа достиже у
музици импресионизма (крајем 19. века), захваљујући
изузетним колористичким својствима њеног звука.
Харфа је највећи и најсложенији савремени
музички интрумент са жицама које се трзају.
Жице су разапете вертикално у великом
тространом оквиру, који чине усправан стуб
на постољу, укосо постављен широки
резонатор и на горњој страни
карактеристично извијен „врат“ инструмента.
У постољу се налази седам педала, који преко
полуга у стубу дејствују на механизам
покретних точкића на врату и прештимавају
жице, скраћујући или продужавајући њихову
дужину. Са својих 46 до 48 жица, харфа
захвата (после оргуља и клавира) највећи
тонски распон од шест и по октава. Жице се
трзају прстима обе руке, док се резонатор
наслања на десно раме свирача, а обе ноге
управљају педалама. Зарад лакшег сналажења
међу великим бројем жица, свака C-жица (Do)
је црвене, а свака F-жица (Ef) је плаве или
црне боје.
Харфа располаже са седам ножних
педала, помоћу којих се сваки тон у
свакој од октава мења за пола тона
наниже (горња позиција педале) или
пола тона навише (доња позиција
педале):
ГИТАРА
Гитара има 6 жица [e - h - g - d- a - e]. Звук се постиже окидањем жица прстима или
трзалицом (у џез и забавној музици).
Гитара може бити:
 Акустична (класична) гитара

• Електрична гитара
 Електрична бас-гитара

По конструкцији је гитара највише налик гудачким инструментима, али са кружним

отвором на резонатору и без кобилице.
Делови гитаре су:
 Чивије - налазе се на глави гитаре и има их онолико колико има жица. Чивијом се
штимује жица.
 Глава - На њој се налазе чивије.
 Врат - Врат је средњи део гитаре, на њему се налазе прагови и на њему се стискају
жице након чијег се окидања добија звук.
 Тело - Резонантна кутија
 Прагови
 Жице - 6 комада (бас гитара има 4 или 5)
Сматра се да гитара води порекло са Блиског истока (Персија). Реч гитара и
потиче из Персије. Гит значи музика, а тар жица. Гитара је постала
популарна у 14 веку, када је доспела у Шпанију. Композиције на гитари
писали су Гарсија, Шуберт, Паганини итд. Данас се гитара највише користи
у рок и забавној музици.

класична гитара

електрична гитара

бас гитара
ТАМБУРА, МАНДОЛИНА, ЛАУТА
 Тамбуру данас најчешће виђамо у
тамбурашком оркестру. Постоји у више
величина. Углавном је намењена
народној музици.

 Мандолина се такође користи у народној

музици, нарочито је распрострањена у
Италији, а води порекло од лауте.

 Лаута је веома стар инструмент. Током

средњег века имала је изузетан значај и
примену у уметничкој музици, али
појавом нових инструмената, потеклих
делом и од ње, пада у заборав