Intenzivna nega

Piše: Milan Živanović

Preko telefona je svima govorila isto. U pauzama dok je prste odmarala od okretanja brojeva, puštala je
spravu da zvoni, sve dok ne bi izgubila strpljenje, podigla slušalicu i procedila kroz zube „Vizita je u toku,
strpite se!“ Emil je imao strpljenja sa takvim ljudima. Ostavljao bi uvo da leži na slušalici i nakon što bi
prekinula vezu.

U vreme posete posmatrao je medicinske sestre. Bile su stroge dok su odlučivale koga će pustiti u
prostoriju sa bolesnicima. U čekaonici nije bilo ničega osim ljudi, koji bi, kada hodnikom prođe neki
mantil, pojurili ka belini koja ih je privlačila poput datog obećanja. „Doktore, misliš li da će sve biti
uredu?“ pitao bi onaj koji bi prvi šakom dohvatio rukav.

Emil je ćutke stajao ispred vrata odeljenja za intenzivnu negu. Dežurna medicinska sestra je lakirala
nokte. Zazvonio je telefon. Podigla je slušalicu i ostavila je pored aparata. Sada je sve bilo kako treba.
Sobe su izgledale prazno. Kada je premazala poslednji nokat ustala je i došla do vrata. Pokušava la je da
ih otvori laktom. Dlanove je držala na grudima. Nokti su, u komešanju, dodirivali površinu uniforme. Ličili
su na izgaženo, crveno voće.

„Pa pomozi mi!“, rekla je nervozno, i Emil je odmah prepoznao njen glas.

Gurnuo je vrata i ušao u prostoriju. Osetio je miris koji je budio jezu kod većine ljudi.

„Šta ti je pacijent?“, pitala je odsečno.

„Otac“, odgovorio se trudeći se da tome ne prida veliki značaj.

Spustila je ruke pored tela, kao da je prestala da se brani. Pogled joj je omekšao. Znao je da misli da mu
je mnogo manje godina nego što je to bio slučaj.

„Stani tu“, rekla je i uhvatila ga za ruku. Dlan joj je bio neočekivano topao, a nokat kažiprsta se za
trenutak zalepio za njegovu kožu.

„Obuj ovo“, pružila mu je plave navlake za obuću, a onda i gornji deo u koji je uvukao ruke kao u ludačku
košulju.

„Veštačko disanje je postupak uspostavljanja i održavanja disanja nakon akutnog zastoja plućne
ventilacije. U uslovima narušene funkcije disanja kiseonik ne dolazi do ćelija, što slabi, a potom i potpuno
obustavlja njihovu funkciju, i dovodi do umiranja ćelija. U takvim uslovima postupkom veštačkog disanja
oponaša se prirodno disanje, i izbacivanje vazduha iz pluća obezbeđuje organizmu obolelog minimalnu
količinu kiseonika u ćelijama, potrebnu za njihovo održavanje u životu“, deklamovala je kao recitaciju, a
Emil je konstatovao kako ponovo zvuči kao robot. To mu se dopalo. „Nemoj da se uplašiš“, dodala je, a
on se trgao protiv svoje volje.

Zakoračio je kuda je pokazivala njena ruka. Postavljena nasuprot zelenih zidova crvenela se kao znak za
opasnost. U sobi je bilo pet kreveta. Pogledom je preleteo preko lica iz kojih su izlazili providni pipci, kao
kod uspavanih predatora koji čekaju sledeću žrtvu. Ostao je da stoji u mestu. Oca nije prepoznao.
„Pa hajde“, rekla je, a on nije mogao da progovori i da joj objasni kako su pogrešili sobu. Spustila mu je
dlan na leđa i povela ga u smeru kreveta sa krajnje desne strane. Tek kada se približio postelji mogao je
da razazna očeve crte lica koje su se gubile u otečenoj mešavini nosa, usta i obraza.

„Pričaj s njim“, rekla je i otkrila očevu šaku koja je ležala kao pregažena životinja.

Emil je ostao na istom mestu.

„Pa, hajde, uhvati ga za ruku. Sve oni osećaju, čitala sam u novinama“.

Uhvatila je Emilovu šaku i spustila je u očevu, a onda izašla. Pustio je prste da leže, kao ptice koje su
uginule u gnezdu.

„Pričaj s njim“, čuo je ponovo glas koji je dopirao iz susedne prostorije. Hteo je da vikne „Neću!“, ali nije
rekao ništa, samo je tupo zurio u mašinu koja je disala umesto oca.

„Sećaš se“, izgovorio je nakon duže pauze, pa se uplašio od jačine sopstvenog glasa. „Sećaš se“, nastavio
je malo tiše, “Bila je nedelja kad smo Karlo i ja došli na ručak. Davno je bilo i bilo je leto. Na stolu je ležalo
pečeno pile. Govorio si kako si ga pekao ceo dan, a pored njega je ležala zgužvana hartija. Baš onakva u
kakvu pakuju pečene piliće u radnjama. Karlo je seo pored prozora, pa se kao plavi oblak nadvio nad tom
mrtvom živinom. Zario sam viljušku u batak, a ti si mi rekao da samo primitivci koriste escajg dok jedu
piletinu. Ni jednom ga nisi pogledao. Zurio si u činiju u kojoj je venula salata, i pričao o vremenu. Kad
nam je u grlu zastalo dovoljno mesa ustali smo. Rukovali smo se na izlazu“.

Medicinska sestra stajala je oslonjena na vrata. Ispod levog oka visila je mala, crvena mrlja.

„Taj Karlo je…“, zbunilo ga je drhtanje sopstvenog glasa, „Voleo sam ga“.

Kada je izgovorio poslednju reč osetio je da su mu prsti oživeli. Brzo ih je izvukao iz očeve šake. Na
njihovom mestu ostalo je udubljenje, kao kad čizmom zgaziš u sneg koji se, topeći se, pomešao sa
zemljom.

Napravio je dva koraka unazad. Okrenuo se i došao do sestre koja je i dalje stajala pored vrata.
Oslobodila ga je bolničke opreme. „Ja sam Elvira, „rekla je i pružila mu ruku, a on je svoju gurnuo u džep.
Bojao se da joj ne prenese ono što mu je ostalo od oca.

Napolju ga je sačekalo leto. Sudario se sa nekoliko građana dok konačno nije došao do izlaza na ulicu.
Pokušavao je da usta pogodi cigaretom. Uspeo je iz trećeg pokušaja.

Iz džepa se začulo Piensa En Mi. Noge su mu se tresle od vibracije.

„Halo“, izgovorio je u slušalicu.

„Emile, Vi ste?“, upitao je ženski glas.

„Da“.

„Žao mi je, Vaš otac je upravo preminuo“.