KAKO SAM ZAVOLEO KONSTANTINA BRANKUŠIJA

Harizmatična ličnost velikog skulptora Konstantina Brankušija stvorila je jednom zasvagda

oko sebe nemerljivo i snažno duhovno gravitaciono polje čijoj je privlačnoj sili nemoguće odoleti.
Za nas, koji smo rođeni nakon njegove smrti (te nikad nije ni postojala prilika da ga upoznamo
lično) i koji smo opčinjeni njegovim epohalnim delom, dragocena je svaka fotografija, svaki crtež i
slika, svaki bezzvučni filmski zapis, (a kamoli zvučni!) na kome je zabeležen ovaj genijalni mudrac,
ovaj mudri genije. Otuda je ushićenost pred Brankušijevom umetnošću u neraskidivoj vezi sa
velikim poštovanjem i, bez preterivanja rečeno, ljubavlju prema njemu samom.
Dve značajne osobe u mom živote bile su i jesu nezamenljivi posrednici tokom mog
upoznavanja i neizrecivog divljenja prema liku i delu Konstantina Brankušija. Obojica su, naravno,
vrsni umetnici, ali i istaknuti, poštovani i voljeni prosvetni poslenici.
Prvi od njih bio je Ratko Gikić, skulptor i slikar, profesor likovne kulture u Karlovačkoj
gimnaziji koju sam pohađao pre nešto manje od četrdeset godina. Drugi je profesor doktor
Kamenko Marković – slikar, pesnik i profesor istorije umetnosti pri Univerzitetu u Kosovskoj
Mitrovici.
Tih godina, neposredno pred građanski rat, atmosfera u Karlovačkoj gimnaziji bila je
lepršava, opuštena i prepuna kreativnih izazova. Ili se bar meni tako činilo na putu ka punoletstvu.
Ali nesumnjivo, jedno od velikih umetničkih otkrića u tim mladalačkim danima željnim
svakovrsnih uzbuđenja bilo je delo Konstantina Brankušija. Profesor Rale, kako smo ga zvali,
svojim dubokim toplim glasom i kroz guste crne brkove, govorio je o ovom nesvakidašnjem
umetniku i pokazivao nam fotografije njegovih skulptura koje su na mene isprva delovale
zbunjujuće. Naš Rale, oduvek pribran i staložen u govoru i pokretima, duhovno smiren kao
stvaralac koji zasluženo ubire plodove svoga dara – on, takav, kakvog ga dobro poznajemo, nije
mogao a ni hteo da pred nama sakrije duševno uzbuđenje, a zapravo snažan estetski doživljaj
udružen sa velikim poštovanjem, uvodeći nas u Brankušijev svet.
Posmatramo fotografije. Kako je ovo moguće?! Zar je ovo skulptura?! – pomislio sam i
naglas rekao gledajući u bronzi izliven „Torzo mladića“ na čudnom trodelnom postolju. Pa i ta
sama postolja, činilo mi se, jesu nekakve zagonetne skulpture koje slave lepotu geometrije i
drevnost nekog arhetipskog nasleđa, snažnog i nedokučivog. Ono je, valjda, najizražajnije upravo u
folkloru rumunskog naroda i u delima njihovih najdarovitijih umetnika. Danas mi je to potpuno
jasno, naročito kada upoređujem poetiku Konstantina Brankušija sa poetikom Vaska Pope. Ali tada,
tih godina, na nezaboravnim časovima likovne kulture kod Raleta, bio sam potpuno nepripremljen
za ovakav pojavni oblik Lepote, bio sam zbunjen i zadivljen prečistim i sugestivnim oblicima
Brankušijevih skulptura, bio sam iznenađen samim njihovim postojanjem koje kao da je poticalo iz
neke daleke, vanzemaljske civilizacije. Otkuda je doletela, a da, zapravo, nije sletela „Ptica u
vazduhu“, ta praslika tela ptice u letu, sjedinjena sa Suncem i nebom, uhvaćena u deliću sekunde
krajičkom ljudskoga oka? (Usudio sam se da dodirnem, pre nekoliko godina u Veneciji, ovo remek-
delo.)
To, da se rečima može izraziti ovakva Lepota, i to samo na paradoksalan način, osvestio sam
mnogo godina kasnije čitajući sadržajnu i prosvetljujuću knjigu profesora Kamenka Markovića
„Konstantin Brankuši i njegova duhovna porodica“. Let Brankušijeve ptice, i ne samo on, dakle,
jeste delo „vajano svetlošću“, delo čija „materija gubi svoju težinu.“
Inače, sa profesorom Markovićem još se jedino nisam sreo licem u lice (a nadam se skorom
susretu) ali smo zato tokom protekle dve godine vodili duge i zanimljive telefonske razgovore i,
siguran sam, dobro upoznali jedan drugoga. I, što je možda još važnije, upoznao sam Kamenka
Markovića kao prefinjenog lirika, kao slikara i, posredno, kao nadahnutog, eruditnog i strastvenog
predavača istorije umetnosti. Pročitao sam knjigu o njegovom rodnom mestu i saznao mnogo o
njegvom životnom i stvaralačkom putu. Tako mi je postao još bliži i draži. Njegove izuzetne studije
o Brankušiju i njegovom delu, isprva su mi otkrile ovog epohalnog umetnika kroz njegov neobičan
život, njegovu predanost, mudrost i čovekoljubivost, njegove duhovne temelje – porodične i
nacionalne, kao i one opštečovečanske i univerzalne – a potom, na jednom višem nivou, te studije
su mi podarile zlatne ključeve za dublje razumevanje i za snažniji doživljaj celokupne Brankušijeve
umetnosti. Između ostalog, osvestio sam da su ta „skulpturalna“ Brankušijeva postolja nekakva
vrsta vizuelnog dramskog uvoda u kulminaciju oblika i lepote koju predstvalja sama skulptura na
vrhu tog postolja i na vrhuncu dramatičnog estetskog doživlaja koji ona pobuđuje u svakom
posmatraču čistog srca. Postalo mi je kristalno jasno, prateći analize profesora Kamenka, koliko je
odabir vajarskog materijala presudan ne samo za krajnji izgled skulpture, već i za duboko skrivene
ideje koje to delo sobom nosi. Uopšte, još dublje sam shvatio značenje i mesto koje Brankuši
zauzima u istorijskim okvirima svetske umetnosti.
Brankuši je svetu podario veliku radost. I, srećom, postoji zaista to Ujevićevo „Pobratimstvo
lica u svemiru“, te je sasvim prirodno da nam ne remeteći naš neposredni doživljaj umetnikovog
lika i njegovog dela, u svemu tome posreduju lica koja su i sama srodna i nalik tom umetniku. Zato
su Rale i Kamenko, takođe svojim likom i delom, neodvojivi deo složenog i meni neprocenjivo
važnog odnosa prema Konstantinu Brankušiju.
Na kraju, neprestano inspirisan, pokušao sam da u okvirima svojih moći, u domenu
takozvanog asemblaža, primenim barem delimično nedostižnu poetiku Konstantina Brankušija i
sačinim dva dela, dva omaža ovom velikanu: jedno je šahovski set, minimalističkog dizajna i sa
osnovom valjka, a drugo je parafraza hrišćanskog Ihtisa u „brankušijevskom“ likovnom okruženju,
skulptura čiji je koautor moja izabranica Vanja Borić.

Damir Malešev