1.

Prilog (tekst za čitanje):

ЧУПКО (Ивица Смолец)

Један мали псић морао је живјети сам, јер су га потјерали од куће. Нису га жељели
хранити јер су већ хранили његову маму. Зато су га одвезли аутом далеко, далеко, и
избацили га на улицу. Његова мама је дуго цвилила од туге за њим. И он је цвилио од туге
за мамом и од страха. Сад је морао живјети сам. Био је још мали и свега се бојао. Бјежао је
од ђеце која су га хтјела тући и гађала га камењем. Било му је хладно и био је гладан.

Понекад би пронашао у смећу некакву кост. Зграбио би ју и побјегао с њом на ливаду.

Мислио је да ће га неко тући јер ју је украо. Али кост је била тврда, а његови зубићи
слаби. Зато је остајао гладан. Јако је желио пронаћи неког пријатеља којем би се могао
изјадати. Али пријатеље није успијевао наћи. Кад би видио неког другог пса луталицу,
пришао би му цвилећи и пријатељски машући репом. Узалуд. Сви су га тјерали од себе,
режећи и показујући велике зубе. Јадни псић би подвио реп под ноге и бјежао,
спашавајући свој живот.

Сваког дана био је све гладнији и све слабији. Већ је једва ходао од глади. Знао је да ће
ускоро угинути. Кад би пао мрак, тражио је какво топло мјесто гђе ће спавати. Још нису
дошли топли дани. Понекад је још падао снијег. Гладно мало псетанце било је сретно кад
год је пронашло какву картонску кутију у којој може провести ноћ.

Једног јутра је Алан кренуо у школу, с торбом на леђима. Звиждукао је весело јер је био
испаван и добро је доручковао. Путем је, по навици, ударао ногом каменчиће, папире,
кутије. Кад је опалио ногом по једној кутији уз цесту, из ње је истетурао мршави чупави
псић, цвилећи уплашено. Алан је од изненађења престао звиждукати. Па шта је сад ово!?

Псић није био лијеп. Био је мршав и прљав. За његову чупаву длаку ухватили су се чичци
и смеће. Покушао је побјећи да га Алан не удари ногом но није имао снаге. Али Алан га
није хтио ударити. Видио је да је јадна животињица напола мртва од глади и хладноће.
Узео га је у руке и вратио се кући. Код куће је било топло. То је било први пут да Алан не
дође у школу.

Узео је из купаонице велики ручник, смотао га мало и ставио у угао предсобља. На

ручник је ставио псића. У свој шарени тањир налијао је млијека и ставио га пред сироче.
Гладни малишан похлепно је посркао млијеко а затим је од захвалности стидљиво махао
репом. Алан га је помиловао по глави и леђима. Псић се намјестио на топли ручник и,
исцрпљен, заспао.

Кад су се мама и тата вратили с посла, нису одмах ни примијетили да неко спава у углу
предсобља. Алан им је тада испричао шта се догодило. Бојао се да ће псића отјерати а
њега изгрдити. Стварно су испрва били љути. Затим су отишли у собу и нешто тихо
разговарали. Онда су изашли и мама је питала:

- Алане, би ли ти хтио да га задржимо?

- Да, мама! - викнуо је сретно и објесио јој се око врата.

- Но, добро. Тата се слаже. Сутра га водимо к доктору. Морамо бити сигурни да нема
неку заразну болест. Мршав је и прљав, скоро је угинуо. Чим мало ојача, окупат ћемо га и
цијепити.

- Зват ћемо га Чупко, може? - повикао је Алан. Мама се насмијешила.

- Може, сине, ако ти тако желиш.

Ветеринар је прегледао Чупка. Чупко није имао заразне болести. Чим се опоравио и
ојачао, окупали су га и почешљали. Сад је то био прекрасан псић, добар и паметан. Није
више цвилио за својом мамом. Волио је цијелу своју нову обитељ. А Алана је обожавао.