лутка ми је болесна, Тако је и било,
гледајте је само. – верујте, без шале –
Мали Коњаник
Ђиха, ђиха, четир’ ноге,
све четири круте!
Ђиха, ђиха, ми идемо
на далеке путе!
Седло ми је од мараме,
узда од канапа,
а бич ми је од очина
пребијена штапа.
Раго једна, баш си лена,
зар те није срам!
Ал’ кад нећеш ти да скачеш,
ја ћу цупкат сам.
Два зеца
Седела је без бриге
наша мала Мира,
ручала је лепо
из својег тањира.
Близу наше Мирице,
ту се преметало
весело и чило
једно зече мало.
Све док једно за друго
нису ништа знали,
весели су били
ови наши мали.
Ал’ кад спази Мирица
зеку поред себе,
сва се усплахири,
срце јој зазебе.
А кад зека опази
ово страшно дете,
потресе га дрхат
од главе до пете.
Мира би да побегне,
ал’ куда и коме?
И зеца је стего страх
па члови пред њоме.
Ух, големе невоље!
Ух, големе беде!
Избеченим очима
једно друго гледе.
Пера као доктор
„Господине докторе,
звала сам вас амо,
Пипните јој образе, отвори се школа
пипните јој чело, за пачиће мале.
мени се бар чини,
ужасно је врело!“ Сви пачићи дошли,
на клупама стоје,
Доктор седи укочен стари патак метно
са озбиљним миром, наочаре своје.
пипа било луткино,
па дрма шеширом: Све их је уписо
у каталог, мале,
„Инфлуенца велика, па их је прозиво, –
ал’ умрети неће, верујте, без шале.
немојте је љубити
да на вас не пређе. Па се онда шето
с озбиљношћу крутом;
Лек ћу јој прописати, учио их учио
прашак сваког сата, и књигом и прутом.
уз то нек’ је протрља
ваша баба Ната. Учио их, учио
од среде до петка,
Лимунаду правите ал’ се нису одмакли
у вел’ким чашама, даље од почетка.
ако јој се не пије,
попићу ја с вама.“ Није било успеха
учитељском труду,
цела мука његова
остаде залуду.
Мали брата
Дочепо се мали брата Ништа више не научи
очевога сата, пачурлија та,
а сат је од злата него што је и пре знала:
па има и врата, – га, га, га, га, га!
– ала је то лепо!
А на уво кад га метне,
тад се чује нека звека, Мали Јова
сат говори: тика-така! Мали Јова једио се
Брата мисли: хоће млека. што је тако мали,
– Ала је то мудро! попео се на столицу
па се, висок, хвали.
Залио га слатким млеком
неколико пути, Једио се мали Јова
брата мисли: сат се најо што нема бркова,
па сад зато ћути. нагарио науснице:
– Ал’ се разумемо! „Сад сам чика Јова!“
Сад су пуни обадвоје, Мали Јова силом хтеде
и сатић и брата, да је човек стари,
обадвоје сада ћуте. па метнуо преко носа
А кад дође тата, неке наочари.
– ал’ ће бити гужве!
Од кудеље направио
дугу седу браду,
а огрно дедин прслук
Пачија школа да га не познаду.
„Јесте л’ чули, кумо,
– верујте, без шале – П’ онда рече: „Поч ми дајте,
отвара се школа ви, који сте мали!“
за пачиће мале.“
А другови, кад видеше, Па зато га не зову снивао је да је
сви га исмејали. по имену Лаза, расадник залив’о.
већем јадно, жалосно:
Мали Јова покуњи се материна маза! Мрзи он и у сну
од срама и стида, што мрзи на јави,
а ево ти старог деде, па зловољан поче
па му прслук скида: чешат’ се по глави:
Срда
„Доле, Јово, са столице, Ја се често намрштим „Кад у башти радим,
скидај наочари, и станем за врата, уморим се јако, –
утри брке, скини браду, па се срдим и срдим морам опет лећи
ти још ниси стари! по два до три сата. да с’ одморим малко!“

Свашта има своје време, Питају ме и отац,

онда лепо личи, и тетка и мама:
што ј’ од Бога коме дато, „Шта је теби, Евице?“ Како би то стајало
нек се тиме дичи!“ – Ја не знам ни сама. Како би то стајало
кад би човек зрео
А кад чело разведрим наједаред сео
(то ме стане труда), на дрвена хата –
Материна маза онда питам саму себе: па да се климата?
Има дете у селу, „Што си била луда?“
име му је Лаза, Како би то стајало
ал’ га зову друкчије: кад би стари дека
материна маза. напио се млека
Уф! па завијен у јастучак –
Кад сва деца устану, Уф, музике гадне, преспавао ручак?
он и онда спава, уф срамоте веље!
кад га зову у школу, Гледај како плачу, Како би то стајало
њега боли глава. како се кревеље! кад би место ђака
спремала се бака
Кад устане, не уме Пружите им огледало, да у школу пође –
да се сам обуче, нек виде изреда међу децу дође?
не сме да се умије, да л’ то деци доликује,
иште воде вруће. како то изгледа. Како би то стајало?
Погодит’ је врло лако
Кад га жуљи ципела, Нит их когод псује стајало би исто тако
он ципелу туче, нит им чини жао. ко што стоји Кржљавићу Љуби
тад га рука заболи Зашто онда плачу? –
па онда јауче. – А ко би их знао! цигара у зуби!

Кад му даду јабуку, Нит су гладни, жедни

он би хтео шљива, нит их штогод боли,
кад му пруже погачу, такве књезе нико, Купање
онда би кољива. баш нико не воли. Ала је то дивота,
кад се ко окупа!
Кад се мало огребе, Од оваквих лица – што се не би купали,
плаче и запева: сви се живи клоне. вода није скупа.
„Јао, јао, помагај, Оваквој се деци
изиће ми црева!“ не дају бомбоне. Морамо се купати,
прљавштину стрести,
Кад је суво, замеси – нечистоћа навлачи
блата па се каља, рђу и болести.
кад га мати покара, Лени Рава
легне па се ваља. „Нисам нешто вољан,“ – Зато ј’ мајка спремила
рече лени Рава, воду, али млаку,
Кад му успу таране, изнесе ћилимац, зато је окупала
он би јео риба, па леже да спава. свога малог Лаку.
кад се рибе наједе,
тад га боли тиба. Кад је уст’о он се А сад вели: „Цицу ми
сети шта је снив’о; пуштати не смете,
јер ће мислит’ да је сир, па је стао ко да пита:
појешће ми дете!“ Но – што сте ме звали?
Куцову је слободно, „Звали смо те – да нам
нек се заиграва, певаш“,
он ће Лаку чувати хтеде рећи Јања,
кад легне да спава. хтеде рећи, ал’ не може
од тешка смејања.
А старији, Андрија,
он се већем свуко, А Ната би радо рекла:
што га већ не купају, „Ја те нисам звала!“
чисто би се туко. Ал’ од страха стисла јој се
та усташца мала.
Чекај, чекај, Андрија,
док обришу Лаку,
ти ћеш онда добити
другу воду млаку. Мали див
Ја сам сада највећи
Лака ће с’ у колевци у свој околини,
топити од сласти, сви сте моји дечаци, –
а што буде сневао тако ми се чини.
неће ником касти.
Има људи високих,
ал’ оваквих нема:
и мој отац сад би ми
Зашт’ је војска ућутала био до колена!
Играла се деца мала Поп’о сам се на дрво, –
боја и војника, то је цела тајна,
а у боју има увек ал’ та моја висина
вике и усклика. неће бити трајна.
Душмана су надјачали, Морам сићи, гладан сам,
град су му отели; крај ће бити хвали,
победа је њина била, па ћу опет, ко и пре,
њом су се занели. бити дечак мали.
Па ето их, вратише се
још од боја врући,
вратише се под заставом Ево наших ласта
кући певајући. Ево иду, као звани,
наши лањски сукућани.
Ал’ у собу кад уђоше Ево наших ласта мили’,
са тешкога пута, баш смо вас се зажелили.
наједаред цела војска Ход’те ход’те, птице вите,
ко нема заћута. да с’ од пута одморите!
Могао би човек чути Ход’те, ход’те, гости моји,
како расте трава. – ваше старо гнездо стоји!
А зашто су ућутали? Порушит’ га нисмо дали,
– Мали браца спава! ми смо вам га сачували.
Не идите другој страни,
ход’те к нама ко и лани!
Чупоглавац из кутије
Отворише кутијицу Под нашим је кровом мирно,
Јањица и Ната нико није у вас дирно.
коју им је са вашара Ми певамо и играмо,
синоћ дон’о тата. ал’ се никад не свађамо.
Живећемо у радости, –
Из кутије искочио добро дошли, наши гости!
чупоглавац мали
Дете и лептир
Дете
Лептирићу, шаренчићу,
ходи к мени амо!
Ево имам лепу ружу,
омириши само.
Лептир
Ја бих дошо, ал’ се бојим
какве игле клете.
Стиснућеш ме, пробошћеш ме,
п’ онда збогом, свете!
Дете
Нећу, лепко, нећу, лепко,
живота ми мога.
Само хоћу да избројим
кол’ко имаш нога.
Лептир
Е, па то ти могу казат’
и издаље малко:
лептир има шест ножица.
– А сад збогом, ранко!
Како је жабац стекао бркове
Жапчева је жалост стара
и голема,
што на телу свом ниједне
длаке нема.
Ал’ једаред, после таквих
брига многи’,
приближи се један паук
дугоноги.
Сад ће му се испунити
жеља пуста,
те паука одмах зграби
– па у уста!
С обе стране ноге вире
паукове, –
поносито жабац суче
брке нове.
Жаба чита новине
Седи жаба сама
на листу локвања,
од жаркога сунца
штитом се заклања
Да новине чита
то вам слика каже
ал’ не мож’ да нађе
што јој очи траже.
Знате већ о чему
жабе бригу воде:
хоће ли се скоро
одселити роде.
Магарац и фрула
Погледајте нашег малог
Ђурицу,
од трске је направио фрулицу.
Свирао је лепо, ситно,
шаљиво,
а магарац слушао га пажљиво.
Ђурка мисли магарцу се
прохтело
па би и он да посвира весело,
– ево цела ћупа.“
ту му радост закратити не
хтеде,
пружи фрулу, магарац је –
поједе!
А по томе закључити ваљда
смем
да магарац не ужива ни у чем.
Магарац се не зна лепше
провести,
он презире што не може
појести.
Аратос такве љубави
Сестра Јеца
и њен братац Неца
добили су зеца.
Сестра Јеца
и њен братац Неца
баш су луда деца!
Већ не знају шта ће с њиме
у вел’кој радости;
вуци тамо, вуци амо, –
пуцају му кости.
Зеца воле, – али како?
да је зецу наопако:
братац за реп вући стаде
да му воде даде;
за уши га вуче сека
да му даде млека.
Тешко зеки кад је пао
у те четир’ шаке! –
па се мора ратосиљат
и љубави таке!
Врабац и мачка
„Где ћеш, врапче, зимовати?“
– пита мачка врапца стара.
„Овде, онде, –
туда, свуда!“
– тако врабац одговара.
„Где ћеш, врапче, данас
ручат?“
– пита мачка врапца стара.
„На крај шора,
наврх ора!“
– тако врабац одговара.
„А где ти је конак, врапче?“
– пита мачка врапца стара.
„Шта те брига?
Погоди га!“
– тако врабац одговара.
„Знаш ли, море, зашт’ те
питам?“
„Јер си мачка, а ја птица!“
– То је реко
па утеко, –
оста мачка тужна лица.
Ала су то грдне муке…
Ала су то грдне муке,
тако гледат’ у јабуке!
Јабуке су тако близу,
само уста да загризу.
А лепе су, румене су,
а слатке су, медене су,
само руке да су дуже, –
кад би могле да се пруже!
Или да је трска кака
ил’ удица и пецаљка, –
или ветар да насрља
па да коју докотрља.
Ала су то грдне муке,
тако гледат’ у јабуке!
Бродари на везаном чамцу
„Збогом, мајко, ми идемо!“ –
„Ако бог да тако?“ –
„У Азију, у Африку
и још даље малко.
Збогом, мајко, лађа с’ креће!
Ми смо сад бродари.
Што је море тако плитко,
то ништа не мари.
Из Азије донећемо
датула, смокава;
из Африке једног малог
тигра или лава.
Где најлепшег буде цвећа,
узбраћемо стручак,
вратићемо с’ јоште данас –
и то баш на ручак.“
Добри суседи
„Добар вече, суседице!
Ух, ала сам жедан!
Би л’ ми дала мало воде,
само гутљај један?“
„Хоћу, хоћу, – драге воље,
вода није скупа.
Кад си жедан, ево ти је,
„Хвала, хвала, суседице!
Е, баш се разблажи’.
Кад вам од нас што затреба,
само мени кажи.“
Наш јунак
Погледајте амо,
децо, са свих страна,
ето, то је наш чувени
јунак од мегдана.
У руци му копље,
коме нема пара
(ништа зато ако је
оклагија стара).
О бедру му сабља,
ни њој нема мане
(случајно је опасао
сад са десне стране).
На глави му клобук,
с њиме парадира
(на слици се не види
да је од папира).
И трумбету има
кад треба да свира
(док не стекне своју чету
сам се егзерцира).
На авану стоји,
на све стране варда, –
ко га пита, одговара:
„Ја сам аван-гарда!“
Мали филозоф
Љуљао се, љуљао
наш весели друже,
наједаред, – ето ти га,
прекину се уже.
Том колачу, верујте,
није се ни надо;
да је било мало више,
и већма би страдо.
Ал’ он зато не плаче,
филозоф је прави,
седећ’ мирно на земљи
чешка се по глави.
Аца гушчар
Још сам нејак, још сам мали,
зато су ми гуске дали
да их чувам, бригу моју,
да остану све на броју.
Ако будем добре среће,
па кад будем момче веће, –
тад ће чуват’ браца Аца
чопор свиња и прасаца.
Нека, нека, Бог ће дати,
још ћу и то дочекати
да протерам кроз долове
саме краве и волове!
Ветар
Ја сам ветар, дижем прах,
зар вас није, децо, страх?!
Сад сам дете ко и ви,
па ћарлијам којегди;
сад сам вихор, момче холо,
играм коло наоколо;
сад вам цичим као гуја,
сад сам ветрић, сад олуја.
Затворите прозор, врата
да вас ветар на замлата!
Ја сам ветар, дижем прах,
зар вас није, децо, страх?!
Позив у комендију
Јављамо ти ја и Мија:
сутра биће комендија.
Нека дође коме прија
каламандарија.
У трумбету ја ћу свират’,
Кастор ће ми секундират.
Малог мопса већем уче
да скакуће кроз обруче.
Стевица ће памук јести
па из уста траке прести.
Анђелија биће дама
у дугачким хаљинама,
па ће играт’ на штулама.
Андрија ће бити деда, Слога, мир и љубав
брада ће му бити седа, благослов је прави,
па ће да нам приповеда зато нека нико
о зеленом жапцу, никога не гњави.
о црвеном врапцу.
Јоја ће се пајац звати, Слушале су жабе
– он се уме преметати. ово красно слово,
Крајцара се плаћа само, кад патак ућута,
пожури се док имамо десило се ово:
још седишта,
– лутка неће платит’ ништа. Један жабац мали
поближе је стао, –
а патак га зграби,
па га прогутао.
Концерт
На овој је слици Из овог се нешто
једна вешта рука и научит’ даде:
нацртала мачке хуље лепо зборе,
целог комшилука, ал’ нитковски раде.
како држе пробу
свог красног маука.
Витлају се чиле
од крова до крова,
раскидају санак
земаљских синова, –
ту ти има разних
и чудних гласова.
Ту ти има скале,
триле свакојаке, –
но, сачувај, Боже,
хармоније таке!
Али цртач мора бити
баш ђаволан прави,
јер ено пред мачке
још и ноте стави.
Тим је хтео на слику
шалу да намота, –
ко, бајаги, мачке не би
умеле без нота!
Патак и жабе
Ако сте докони
прочитајте ово:
патак украј баре
држао је слово.
Слушале га жабе
велике и мале,
слатке су му речи
једва дочекале.
Говорио патак
о врлини мира
и да нико никог
не треба да дира.
Свако има права
да слободно живи,
не сме тлачит’ оне
што му нису криви.