Однос околине према родитељима дјеце са посебним потребама

Нажалост, број дјеце са посебним потребама је велики. Захваљујући

напредовању медицине, технологије и проналаску нових лијекова тај број
је мањи у односу на прошли вијек, али смо више обавијештени с обзиром
да се скупљање новца за помоћ таквој дјеци стално промовише на
друштвеним мрежама.
Ја, искрено, нисам била толико упућена док нисам почела да пратим
хуманитарне странице и уопштено читам више о броју такве дјеце. У мени
се пробудила жеља да помогнем, колико год је у мојој моћи, не само дјеци
са посебним потребама већ уопштено дјеци и људима којима је то
потребно. Као будући здравствени радници сви морамо имати у крви, што
би се рекло, вољу и жељу да помогнемо људима јер је то заправо опис
нашег будућег посла.
Мислим да је родитељима такве дјеце у емотивном, често и физичком
смислу, теже него дјеци. Таква дјеца, у већини случајева, нису свјесна свог
стања и за њих не постоји друго, што је у неком чудном смислу, некад и
боље. Људи који желе да помогну таквим породицама би требали више
пажње посветити родитељима и пружити им сву подршку свијета.
Наравно да је највећа срећа за те родитеље да се помоћ пружи дјеци јер су
навикли запостављати себе иако су многа истраживања показала да дјеца
осјете како им се мајка осјећа и то се преноси на њих. Зато је у читавом
процесу опоравка веома важно како се родитељи осјећају и прихватају
читаву ситуацију, да ли имају међусобну подршку и подршку људи око
њих. Околина то често занемари јер никада нису били у њиховој кожи и не
знају обавезе које поменуто стање носи. Обично хвале љекаре и дјецу, који
наравно имају велику улогу, али родитељи су ту као неки љепак који држи
све то заједно. Нисмо ми мађионичари, који имају магични штапић и праве
чуда, али бар мала финансијска помоћ може олакшати стање с којим су
они већ суочени и олакшати им бар један дио терета са леђа. Јер родитељи
дјеце са посебним потребама у већини случајева не могу да се запосле јер
им дијете захтијева бригу 24 часа у дану... и регулисање статуса родитеља
његоватеља којем би се брига о дјетету препознала као рад, пуно би им
помогла. Нпр. у Федерацији БиХ су покушали доћи до измјена и допуна
закона о основама социјалне заштите и заштите породице са дјецом,
међутим нису успјели. Нажалост, већина тих породица је навикла на борбу
и наставиће се трудити да помогне својој дјеци колико је могуће. А ми
остали, који смо се родили под неком срећном звијездом, можда ћемо
једног дана бити довољно добри људи да им помогнемо.

Анђела Бошњак IV-3