Шифра: лептир

Породица и савремени свет

Често се у луна парковима налазе огромне просторије испуњене огледалима. Разлика између
обичног свакодневног огледала које се може видети у кући и овог у луна парку је што у једном
стоји особа, човек, јасног лика, видљивих очију, својственог носа и препознатљивих црта лица,
док у другом се види више особа, окружен си собом , и у сваком огледалу тај облик је
искривљен и стран. Све чешће се наше ја одражава у првој просторији него другој, али постоји
један скроман скуп људи који нам помажу или отежавају да изађемо, и храбро станемо испред
једног јединог огледала.

Породица је заједница која обезбеђује подршку и стабилност њеним члановима, као корен
који биљци пружа сваку потребну материју како би она могла да касније врши фотосинтезу,
расте, након тога цвета и на крају створи плод. Многе породице иако претходно чине све како
би створили угодан живот, материјално, нису способне да остваре количину подршке и
брижљивости која је потребна једном од чланова, небитно да ли дете или родитељи, сестра,
брат, људи су социјална бића, међузависна једни од других и зато породица представља
корен, почетак развитка. Како се технологија развија све мање људи, воде бригу једни о
другима, поготово о онима који су им најважнији. Разлог зашто технологија утиче тако, јесте
јер одваја људе од неких стекнутих особина које су кључне за осећај припадности у
заједницама. Тачније све је толико олакшано да нико више нема потребу нити жељу да се
потруди, па тако и у породицама, како новије генерације постају раније свесне света око себе
и функционисања система, политике, сексуалности, због утицаја социјалних медија, мобилних
телефона, или слично, потребно им је разумевања док покушавају да истраже себе одлуче где
они припадају и који пут ће изабрати, многи родитељи то не могу да прихвате чињеницу да
дете тражи више комуникације и помоћи него што је њима то било обезбеђено. Није њихова
кривица, старије генерације су одрастале у времену када се највише времена проводило
напољу играјући се са осталом децом, квалитетно време које су имали са родитељима је
углавном било кроз рад или помагање око кућних послова. Тако настаје проблем, како се
психологија сматра савременом науком, велика је вероватноћа да родитељи деце данашњице
не знају за појам анксиозност или депресију у облику којим се у садашњости испољава. Ретко
када је са њима неко сео да прича онда када су били тужни, када им нешто у вези њиховог
личног развоја није било јасно, уопштено о емоцијама.

Родитељи су некада били биљке и њихови корени им нису пружали оно што им је било
потребно како би успели да изврше циклус развијања, и када су они постали корени, њихова
највећа жеља је да дају све оно што они нису имали, практично да оживе биљку који су они
били некада. Та метода је погрешна.

Звучи оштро, али родитељи имају циљ, првенствено одржати новорођенче у животу, након
тога бити ту у току примарног развоја детета, и после само посматрати са стране и трудити се
да увек буду присутни и компромизују своје особине са његовим, али свако има своје емоције,
жеље и снове па чак и родитељи, најбитније је да воле своје дете и да га науче какав је осећај
бити вољен и како да оно воли друге.
Како су нас околности приморале, да се употпуности окренемо себи, својој породици, због
епидемије која нас не оставља дуге две године, очекује се од нас да нешто променимо,
занемарили смо срж наше људскости и сада смо осуђени да је или повратимо или заувек
изгубимо. Треба се окренути својим најближњима и причати са њима, занимати се за њихов
живот, помоћи им да помогну нама. Биљке без довољне количине воде, сунца и љубави,
полако почну да вену, али чак и тако осетљива једна јагода може имати сладак плод.