Za Kler i Paskala, koji traže svoj put u svet.

Sok od jabuka, divljih i domaćih, okruglih i duguljastih, većma

pomaže kod potištenosti, priziva smeh i odagnava malodušnost.
Džon Parkinson,
Paradisi in Sole Paradisus Terrestris, 1629.
Duši pogođenoj bolešću ili ophrvanoj brigama hodočašće u ove
senovite hramove pruža spokoj i utehu. Prizori zimzelenih
planinskih vrhova koji se odupiru olujama već tri hiljade godina!...
U čudu i divljenju metež ovozemaljskih borbi kao da iščezava.
Edvard Višer, Nepregledne šume
kalifornijskog okruga Kalaveras, 1862.

Idi na zapad, mladiću, i rasti zajedno s otadžbinom.

Džon Babson Lejn Soul 1851. i
Horas Grili 1865.
 1.
Crna močvara, Ohajo
Proleće 1838.
P onovo su se svađali zbog jabuka. On je želeo da gaji više slatkih, za
jelo; ona je želela kisele, za piće. Tu svađu su toliko često
uvežbavali da su oboje savršeno igrali svoje uloge - reči su glatko i
jednolično klizile oko njih pošto su ih čuli dovoljno puta da više ne
moraju da ih slušaju.
Prepirka o slatkom i kiselom ovog puta je bila drugačija, ne zato
što je Džejms Gudinaf bio umoran; on je neprestano bio umoran.
Čoveka iscrpi svakodnevno mučno otimanje života od Crne močvare.
Razlog nije bio ni mamurluk Sejdi Gudinaf; često je bila mamurna.
Razlika je bila u tome što im je sinoć došao Džon Čapman. Od čitave
porodice samo je Sejdi ostala budna da ga sluša do kasno u noć,
povremeno bacajući šišarke u vatru da se razbukti. Iskre iz njegovih
očiju, stomaka i ko zna odakle još skakale su ka njoj kao plamen kada
traži pravu putanju od jednog do drugog izuvijanog ivera. Sejdi je
uvek bila srećnija, živahnija i samouverenija kada Džon Čapman dođe.
Iako premoren, Džejms nije mogao da zaspi dok je glas Džona
Čapmana brujao po kolibi uporno kao močvarni komarac. Možda bi
uspeo da zaspi da je otišao kod dece na tavan, ali nije hteo da ostavi
krevet preko puta ognjišta kao pozivnicu. Posle dvadeset godina
provedenih zajedno nije više žudeo za Sejdi kao nekada, naročito
otkako je jabukovača otkrila njenu opaku stranu. No kad je Džon
Čapman dolazio kod njih, Džejms je hvatao sebe kako primećuje njene
pune grudi ispod izlizane plave haljine i njen iznenađujući struk, širi,
ali još čvrst posle desetoro dece. Nije znao da li i Džon Čapman to
zapaža - prevalio je šezdesetu, ali je još bio čvrst i žustar, uprkos sedoj
neurednoj kosi. Džejms nije želeo to ni da sazna.
 Džon Čapman je bio odgajivač jabuka; veslao je rekama Ohaja u
dvostrukom kanuu punom sadnica jabuka i prodavao ih
naseljenicima. Džejms i Sejdi su ga upoznali kad su se tek bili doselili
u Crnu močvaru. Džon je dovezao svoj tovar mladica i blago ih
podsetio da se od njih očekuje da za tri godine na svojoj zemlji odgaje
pedeset stabala jabuke ako žele tu zemlju da zadrže po zakonu. Zakon
je smatrao voćnjak jasnim znakom namere doseljenika da ostanu.
Džejms je na licu mesta kupio dvadeset sadnica.
Nije želeo da krivi Džona Čapmana za njihove kasnije teškoće, ali
povremeno se namrštenog lica prisećao prvobitne kupovine. Čapman
je nudio jednogodišnje mladice i trogodišnja stabla koja su koštala tri
puta više, ali koja će početi da rađaju dve godine ranije. Da je imao
razuma - a on je razuman čovek! - Džejms bi kupio pedeset je inijih
mladica, iskrčio im rasadnik i gajio ih istovremeno krčeći zemlju za
voćnjak kad god nađe vremena za to. No to bi značilo i pet godina
života bez ukusa jabuka. Džejmsu Gudinafu činilo se da ne bi podneo
tako dugo lišavanje - ne u bedi Crne močvare pune mrtvaja, zadaha
truleži i plesni, gustog crnog blata koje se ni četkom nije moglo skinuti
s kože i odeće. Želeo je da mu ukus jabuka ublaži udarac sudbine koja
ga je dovela ovamo. Kupovina starijih sadnica značila je da će imati
jabuke dve godine ranije. Tako je Džejms kupio dvadeset sadnica koje
zapravo nije mogao sebi da priušti, a za krčenje komada zemlje za
njih bio je odvojio vreme koje zapravo nije imao. Zbog toga je kasnio
sa sadnjom, prva berba je zato bila slaba, pa su ušli u dugove koje su
otplaćivali i sada, devet godina kasnije.
,,To su moje voćke“, tvrdila je Sejdi pokazujući niz od deset stabala
kiselih jabuka koje je Džejms hteo kalemljenjem da pretvori u slatke.
„Džon Čapman mi ih je dao pre četiri godine. Pitaj ga kad dođe
ponovo - setiće se. Da se nisi usudio da ih pipneš.“ Uzela je nož da
naseče šunku za večeru.
„Mi smo te mladice kupili od njega. Nije ti ih on dao. Džon
Čapman nikada ne poklanja stabla, samo seme - mladice i sadnice su
mu suviše vredne da ih deli naokolo. Osim toga, grešiš - stabla nisu
mogla ovoliko da izrastu za samo četiri godine. I nisu tvoja -
pripadaju farmi.“ Dok je govorio, Džejms je video da se reči odbijaju
od njegove žene, ali naprosto je morao da je zatrpava rečenicama
kako bi je naterao da ga sluša.
Peklo ga je što Sejdi tvrdi da su voćke njene, a ne bi umela ni da
ispriča njihovu prošlost. Nije tako teško upamtiti pojedinosti o trideset
osam stabala. Džejms bi za svako koje mu neko pokaže mogao da
kaže koje godine je zasađeno i da li je izraslo iz semena, mladice ili
sadnice. Umeo bi da kaže njihovo poreklo - da li su kalemljena s
njihove stare farme u Konektikatu ili su izrasla iz šake semena sorte
roksberi raset koje su dobili od jednog farmera iz Toleda, ili su ih pak
kasnije kupili od Džona Čapmana kad su zaradili malo novca od
medveđeg krzna. Umeo bi da kaže koliko je koja voćka rodila svake
godine, koje majske sedmice je procvetala, kada će jabuke biti zrele za
berbu i treba li ih skuvati, osušiti, iscediti ili samo jesti kakve jesu.
Znao je koje stablo ima kraste, koje je napala plesan a koje grinje i
kako se otarasiti tih boleština. Za Džejmsa Gudinafa ta znanja su bila
osnovna i nije mogao da shvati kako neko to ne zna, pa ga je
neznanje njegove porodice o jabukama neprestano zaprepašćivalo.
Oni kao da su mislili da treba samo razbacati seme i pokupiti plodove
i da između ta dva koraka nema ničega. Svi osim Roberta. Najmlađe
dete porodice Gudinaf oduvek je bilo izuzetak.
 ,,To su moje voćke“, ponovila je Sejdi smrknutog lica. „Ne smeš da
ih posečeš. Daju dobre jabuke. Dobar sok. Poseci jedno stablo i
ostaćemo bez bureta soka. Hoćeš da ostaviš svoju decu bez soka od
jabuka?“
„Marta, pomozi majci.“ Džejms nije mogao da gleda Sejdi kako
barata nožem, kako odseca šunku na nejednake kriške, predebele s
jedne i pretanke s druge strane, a prsti su joj neprestano bili u
opasnosti. Rezala je ili dok ne iseče čitavu šunku ili bi posle tri kriške
gubila zanimanje.
Džejms je sačekao da njihova kći - krhka devojčica retke kose i
umornih očiju - nastavi s rezanjem. Kćeri porodice Gudinaf navikle su
bile da preuzimaju pripremu obroka od majke. „Neću da ih posečem“,
ponovo je objasnio Sejdi. „Hoću da ih kalemim kako bi rađale slatke
jabuke. To znaš. Treba nam više zlatnih pipina. Izgubili smo devet
stabala ove zime, uglavnom slatkih. Sada imamo trideset tri kisele i
samo tri slatke jabuke. Ako nakalemim zlatni pipin na deset kiselih, za
godinu-dve imaćemo trinaest slatkih. Ta stabla neko vreme neće
rađati, ali na duže staze bolje će odgovarati našim potrebama.“
„Misliš, tvojim potrebama. Zna se ko voli slatko.“
Džejms je mogao podsetiti svoju ženu da upravo ona stavlja šećer
u čaj, primećuje kad im šećera ponestane i zvoca mu dok ne ode u
Perisburg po još. No samo joj je tvrdoglavo izneo brojke kao što je
učinio nekoliko puta te sedmice otkako je objavio nameru da te
godine okalemi više voćki. „Tako bismo dobili trinaest slatkih i
dvadeset pet kiselih. Dodaj tome petnaest sadnica koje će nam Džon
Čapman doneti sledeće nedelje i dobićeš pedeset tri stabla, tri više
nego što zakon traži. Trinaest slatkih i četrdeset kiselih, a sve će rađati
za godinu-dve. S vremenom ćemo imati više kiselih jabuka za sok
nego sada. A ako budemo morali, možemo da izgnječimo slatke.“ U
sebi se zavetovao da nikada neće traćiti slatke jabuke na sok.
Dok joj se kći lako kretala po kuhinji pripremajući večeru, Sejdi je
skljokano sedela za stolom i posmatrala muža ispod natuštenih obrva.
Oči su joj bile zakrvavljene. „To ti je najnoviji plan s jabukama, je li?
Da preskočiš čarobni broj pedeset i skočiš pravo na pedeset tri?“
Džejms je znao da nije trebalo pomoću tolikih brojeva da
objašnjava svoje namere. Brojevi su uznemiravali Sejdi kao zolje,
naročito kad popije jabukovače. „Brojevi su jenkijevska izmišljotina, a
više nismo u Konektikatu“, često ga je podsećala. „U Ohaju nikog nije
briga za brojeve. Ja ne želim da znam koliko tačno usta moram da
nahranim - hoću samo da iznesem dovoljno hrane na sto.“
No Džejms nije mogao da odoli; tešilo ga je da broji stabla, da
premeće brojeve po glavi, da dodaje voćke jedne sorte i uklanja drugu
- ishod još jedne posete Džona Čapmana. Pouzdani brojevi zadržavali
su navalu šume oko njihove zemlje, toliko guste da niko ne bi mogao
da prebroji sva stabla. S brojevima mu se činilo da vlada.
Današnji Sejdin odgovor na brojeve koje je izneo u raspravi bio je
još otvoreniji. „Jebeš brojeve“, rekla je. „Nikad nećeš stići ni do pedeset,
a kamoli do pedeset tri.“
Nepoštovanje prema brojevima, to je izazvalo Džejmsa da je
ošamari - mada to ne bi učinio da je još držala nož.
Odgovorila je nasrnuvši pesnicama na njega i uspela je da ga
pogodi u slepoočnicu pre nego što ju je gurnuo nazad na stolicu i
ponovo je ošamario. Makar mu nije zakačila oko kao što se jednom
dogodilo; susedi su s uživanjem zadirkivali Džejmsa zbog masnice
koju mu je žena napravila. Žmirko, tako su zvali masnicu na oku, po
kestenima tako čestim u Ohaju. Mnoge žene nosile su žmirka; muževi
daleko ređe.
Od drugog šamara Sejdi je pukla usna. Kao da se zbunila od
prizora sopstvene krvi, pa je ostala da sedi, a jarke kapi padale su joj
po haljini kao opale bobice.
„Pomozi majci da se umije i pozovi me kad večera bude gotova“,
rekao je Džejms Marti, koja je spustila nož i otišla po krpu. Marta mu
je bila ljubimica; bila je blaga i nikad mu se nije odupirala niti mu se
smejala kao neka druga deca. Strepeo je za nju svakog avgusta kad
naiđe močvarna groznica. Gotovo svake godine jedno dete je odlazilo
da se pridruži nizu grobova obeleženih drvenim krstovima na uzvišici
u šumi nedaleko od brvnare. Za svaki grob Džejms je morao da krči
javore i jasenove kako bi načinio mesta za kopanje. Naučio je da to
obavi u julu, pre nego što bilo ko umre, pa da telo ne mora da ga čeka
dok se on bori s dubokim korenjem drveća. Najbolje je da to obavi dok
još ima vremena.

***

Navikla sam na njegove šamare. Nisam se uzrujavala zbog njih. Svađa

oko jabuka je naša večita šala.
Čudno, ali nisam mnogo mislila o jabukama dok se nismo doselili
u Crnu močvaru. Kad sam bila mala, imali smo voćnjak kao i svi
ostali, ali nisam na njega obraćala pažnju osim u maju, kad procveta.
Onda sam odlazila tamo, ležala među voćkama, udisala slatke mirise i
slušala pčele kako veselo zuje jer imaju cvetove da se s njima igraju.
Tu smo Džejms i ja prvi put legli zajedno. Trebalo je da znam da on
nije za mene. Toliko se raspitivao o našem drveću i pitao koliko su
stara - kao da bih ja to znala - i kakvo je voće (sočno kao ja, rekla
sam mu) da sam na kraju sama morala da raskopčam haljinu. To ga
je ućutkalo na neko vreme.
Nikada nisam bila dobra beračica. Mama je govorila da suviše
brzam, da mi mnogo plodova ispada, da ih čupam s peteljke. Žurila
sam jer sam želela da završim što pre. Obično sam obema rukama
hvatala jabuke, a treća bi pala i oštetila se, pa smo morali da
skupljamo sve te oštećene i da odmah kuvamo maslac od jabuka.
Početkom svake jeseni mama i tata bi me poveli u berbu, a onda bi se
setili da mi treća jabuka uvek padne, pa bi me stavili da skupljam
jabuke opale od vetra, udarene i oštećene. Nisu to sve bile rđave
jabuke. Mogle su da se skuvaju u maslac ili iscede u sok. Ili su mi
davali da kuvam i sečem kriške za sušenje. Volela sam da sečem. Ako
prerežeš jabuku popreko umesto uzduž, semenke u sredini kruga liče
na cvet ili na zvezdu. Jednom sam to rekla Džonu Čapmanu i on mi se
nasmešio. Tako mi svega, rekao je, pametna si ti kad si to shvatila.
Niko mi nikad nije rekao da sam pametna.
Ni Džejms mi ne da ni da pipnem jabuke s njegovih stabala. S
njegovih dragocenih trideset osam voćaka. (O, znam ja koliko ih ima.
On misli da ga ne slušam dok blebeće brojeve, ali pijana ili trezna,
čujem ga jer stalno ponavlja jedno isto.) Kad smo se venčali u
Konektikatu, vrlo brzo je saznao koliko plodova pokvarim. Zato u Crnoj
močvari vodi decu na berbu - Martu, Roberta i Sala. Kejleba i Nejtana
ne pušta da beru; kaže da smo svi mi ostali pregrubi. Prava je baba s
tim svojim voćkama. Izluđuje me.

Džejms je obišao brvnaru, prošao pored bašte koju su prekopavali

sada kad se zemlja odmrzla i ušao u voćnjak. Kad su se doselili u
Crnu močvaru, prvo su podigli grubu kolibu blizu reke Portidž, a
odmah zatim iskrčili zemlju za voćnjak kako bi zasadili mladice
Džona Čapmana. Svaki hrast, svaki orah, svaki brest posekao je uz
neizmerne napore. Dovoljno je teško oboriti drvo i odvući grane i
deblo za ogrev ili za pravljenje kreveta, stolica, točkova i mrtvačkih
sanduka, ali vađenje panjeva i korenja ubijalo ga je kad god ih je
seckao, čupao, vukao i mrvio. Vađenje panjeva podsećalo ga je na to
kako se drvo duboko ukopa u tlo, kako je čvrsto i žilavo. Iako nije bio
mekog srca - nije plakao kad su mu deca umirala, jednostavno im je
kopao grobove i sahranjivao ih - Džejms je ćutao kad god ubije neko
drvo, misleći na vreme koje je provelo na tom mestu. Nije o tome
mislio loveći životinje - one služe za hranu, kratkovečne su, dođu i
prođu kroz ovaj svet, baš kao i ljudi. Ali drvo deluje večno - dok ga ne
posečeš.
Stajao je u mlakom martovskom sumraku i posmatrao svoj
voćnjak - pet redova stabala i u jednom uglu mali rasadnik za
mladice. Prava je retkost videti slobodan prostor oko pojedinačnih
stabala u Crnoj močvari; obično su oko njih ili voda ili gusta šuma.
Voćnjak Gudinafovih nije bio ništa posebno, ali za Džejmsa je bio
dokaz da može ukrotiti jedan komadić zemlje, naterati stabla da rade
ono što on želi. Iza voćnjaka divljina je vrebala u zamršenom žbunju i
neočekivanim ritovima; tuda čovek mora da korača vrlo oprezno kako
ne bi završio do pojasa u crnoj mrtvaji. Kad god je morao u močvaru,
da lovi, seče drva ili ode do suseda, Džejms se s velikim olakšanjem
vraćao u bezbedni red svog voćnjaka.
Prebrojao je stabla jabuka iako je dobro znao da ih ima trideset
osam. Spočetka je očekivao da će biti lako ispuniti zakonski uslov od
pedeset stabala za tri godine, ali pretpostavljao je da će jabuke rasti u
močvari kao na farmi njegovog oca u Konektikatu, gde je zemlja bila
plodna i ocedita. No močvarno tlo je drugačije, podvodno i slankasto;
u njemu je drvo trulilo, vlaga je izazivala plesan i privlačila muve
peckavice. Pravo je čudo što su stabla jabuke uopšte opstala. Raslo je
tu mnoštvo raznovrsnog drveća: bilo je dosta javora, jasena, bresta,
američkog oraha i nekoliko vrsta hrasta. Ali jabukama treba laka i
suva zemlja, inače ne rađaju. A ako jabuke ne rađaju, porodica
Gudinaf mora da se snalazi bez jabuka. Crna močvara nije kao
Konektikat, gde čovek može da kupi jabuke ili se trampi za njih sa
susedima ako mu voćke napadnu vaši, kraste ili plesan, pa ne daju
ploda. Ovde su susedi malobrojni i razbacani - samo Dejovi, tri
kilometra dalje, ovde su koliko i oni, mada se odnedavno u blizini
naseljavaju nove porodice - i nemaju viška jabuka.
Džejms Gudinaf je bio razborit čovek, ali jabuke su mu bile
slabost. Voleo ih je još od detinjstva, kada mu je majka davala slatke
jabuke kao naročitu poslasticu. Retko je kušao slatko, jer je šećer bio
skup, ali opora slast jabuka bila je gotovo besplatna pošto jabuke, kad
se posade, ne traže mnogo rada. Uzdrhtao je prisećajući se prvih
godina bez jabuka u Crnoj močvari. Sve dok nije morao da proživi
pune tri godine bez njih nije shvatao koliko veliku ulogu jabuke imaju
u njegovom životu, koliko žudi za njima, više nego za viskijem,
duvanom, kafom ili seksom. Pošto je čitavog života uzimao jabuke
zdravo za gotovo, Džejms je te prve jeseni, kada je najzad shvatio da
neće biti jabuka za branje, čuvanje i jelo, skliznuo u nekakvo
čudnovato nenadano tugovanje. Bio je toliko očajan da je čak ubrao
sićušne plodove s jedne jabuke divljake na koju je naišao pored jedne
indijanske staze; sigurno je iznikla iz semenki koje je bacio neki
doseljenik. Bile su toliko kisele da je pojeo samo tri, a posle ga je boleo
stomak. Kasnije se, u okolini Perisburga, postideo samog sebe zbog
krađe iz nečijeg voćnjaka, mada je uzeo samo jednu jabuku, a i bila je
kisela. Ipak ju je pojeo.
Sledećih godina kupio je još mladica od Džona Čapmana, a
nekoliko stabala niklo je i iz semena. Jabuke iz semena obično su
davale kiseo plod, ali Džejms je rado naglašavao svakome ko ga sluša
da je svaka deseta ipak slatka. Kao i svemu ostalom što se gaji u Crnoj
močvari, jabukama je trebalo vremena da se zapate, a čak i naizgled
zdrava stabla mogla su lako da se osuše preko zime. Iako su jabuke
počele da rađaju tri godine pošto su došli, porodica Gudinaf nije
mogla na njih da se osloni. Ponekad je berba bila bogata, ponekad su
pak plodovi bili sitni i malobrojni. Ponekad je bolest ubijala stabla.
Džejms se godinama mučio da odgaji trideset stabala, a o pedeset je
mogao samo da sanja. U poslednje vreme imao je više uspeha i
prethodne jeseni ubrao je plodove s četrdeset sedam stabala. No
tokom zime devet ih se osušilo, kao da ga kažnjavaju za gordost.
Srećom, niko nikad nije došao da prebroji njihove jabuke, pošto je
vlastima bilo suviše teško da dođu u Crnu močvaru i vrate se.
Malobrojne susede nije brinulo pravilo o pedeset stabala. Sejdi je taj
broj zabavljao i uživala je da njime zadirkuje muža. Ponekad mu je,
prolazeći pored, šaputala: „Pedeset.“ Ipak, Džejms je strepeo zbog tog
pravila i stalno je očekivao da neko dođe rekom ili nekom
indijanskom stazom kojima je Crna močvara bila prošarana i saopšti
mu da njegova farma više nije njegova.

Nisam nikada ni želela da živim u Crnoj močvari. Ko bi to želeo? To

ime nije baš privlačno. Ovde smo se zaglibili - zaglavili se u blatu i
nismo mogli dalje, pa smo ostali jer ovde ima zemlje, a nema ljudi, što
smo i tražili. Džejms je bio peti od šest zdravih sinova, pa bi nam
pripao samo delić farme porodice Gudinaf u Konektikatu. Neko vreme
smo se snalazili, ali Džejms je noću stalno posezao za mnom i deca su
se rađala. Onda je njegov otac, stari namćor koji me nikada nije voleo,
počeo da nam predlaže da se odselimo na zapad, gde bismo mogli da
zauzmemo više zemlje. Naveo je žene Džejmsove braće da razgovaraju
s muževima, a one su to jedva dočekale jer me ni one nisu volele. Nisu
mi verovale dok sam u blizini njihovih muževa. Imala sam nešto što
one nisu. Onda su braća počela da podstiču Džejmsa da bude malo
pustolovniji. Zapravo je trebalo da Džejmsov brat Čarli ode na zapad.
Čarli Gudinaf je bio najmlađi, i po tradiciji trebalo je da on ode od
kuće. Osim toga, bio je smeo i razborit. Čarli ne bi dozvolio da ga blato
zarobi u močvari. On bi se probio i stigao bi na otvoreno, gde ima
dobre zdrave zemlje pod nogama, sunca, trave i čiste vode. No svi su
voleli Čarlija, a njegova žena najviše. Ona se najviše okrenula protiv
mene. Možda je imala i razloga. Đavo me odneo ako nije bila i
najbolja od svih mojih jetrva.
Onda je odjednom i Čarli rekao da Džejms treba da ide - mada je
izgledao tužno kad smo otišli. Stajao je tamo duže od ostalih i gledao
naša kola kako odlaze dugačkom stazom sa farme. Kladim se da je
žalio što on ne sedi uz mene na putu u novi život.
Ispostavilo se da je mnogo farmera iz Konektikata otišlo u Ohajo
pre nas. I previše. Prošli smo državu Njujork, a onda smo čamcem
prešli jezero od Bafala do Klivlenda i počeli da tražimo; očekivali smo
da će nas najbolji komad zemlje čekati kao razmeštena postelja, ali
našli smo samo druge Jenkije, većinom ratne veterane koji su dobili
zemlju od vlade. Obišli smo okolinu Klivlenda, a onda smo čuli da je
bolje da odemo dalje na zapad, do reke Momi, pa čak i u Indijanu.
Posle Donjeg Sendaskija krenuli smo ka Perisburgu, ali je put - ako se
to tako može nazvati - bivao sve gori. Tada smo prvi put sreli našeg
neprijatelja. Blato. Nikada u životu nisam videla nešto toliko lepljivo.
Blato se lepilo za točkove kola sve više sa svakim okretajem, pa je
raslo kao grudva snega. Morali smo da stajemo na svakih petnaestak
metara da ga sastružemo. Konji samo što nisu polomili noge. Na kraju
su stali i morali smo da čekamo da se odmore. Sutradan smo prešli
možda kilometar kad su ponovo stali. Duž tog dela puta bilo je krčmi
na svakih pola kilometra za putnike koje se zaglave. Te krčme su
otvarali doseljenici koji nisu mogli dalje.
Najzad smo stigli do reke Portidž i odlučili da tu stanemo, da ne
možemo dalje, pa nam se činilo da smo došli na svoju obećanu zemlju.
Do tada je sve bilo prekriveno blatom. Gacali smo kroz blato, nismo
mogli da ga skinemo s obuće i odeće niti da ga očistimo ispod noktiju
na nogama. Ponekad su dečaci uveče skidali pantalone, a ujutru bi
stajale uspravno, krute od skorelog blata. Morali smo da živimo s
blatom i da se peremo u reci. Džon Čapman, pametan čovek, klizio je
čamcem po reci i potocima i držao se podalje od blata.
Posle nekog vremena smo se navikli. A možda mi naprosto više
nije bilo stalo. Čujem nove doseljenike kako se žale na blato i mislim -
ima mnogo gorih stvari od blata. Sačekajte i videćete.
Stigli smo u močvaru početkom aprila, što je dobro vreme za
doseljavanje, osim što smo žurili da posejemo polja i baštu i
sagradimo kuću. A da se to sve obavi, prvo mora da se iskrči drveće. U
Crnoj močvari dočekali su nas novi neprijatelji. O, mnogo je
neprijatelja bilo.
Prokleto drveće. Mrzim drveće, tako mi bog pomogao, mrzim ga.
Na istoku nismo imali nevolja s drvećem kao u Ohaju. Džejms i ja
odrasli smo na farmama stvorenim mnogo ranije, s izgrađenim
kućama i štalama i iskrčenim poljima i baštama. Moja majka je čak
imala i cvetne leje. U Konektikatu doseljenici žive već dvesta godina, i
njima su pucala leđa kad su krčili šumu. Svaka bašta, svako polje,
svako crkveno dvorište i put napravljeni su krčenjem drveća. Tek kad
smo videli svoj komad zemlje pun stabala, shvatili smo koliki nas
posao čeka. Zapravo, koliki posao čeka Džejmsa i stariju decu. Ja sam
nosila Roberta i stomak mi je bio prevelik da vitlam sekirom, da
vučem debla ili da čupam onolike proklete panjeve. U Crnoj močvari
nikako neće biti cvetnih leja. Drveće se krči za pametnije stvari - za
hranu i ogrev.
Krčenje je toliko iznurilo moju decu da ponekad mislim da je to
ubilo Džimija i Pati, da su toliko oslabili da ih je groznica lakše odnela.
Pati je umrla prvog leta, Džimi sledećeg. Nikada to drveću nisam
oprostila i nikada i neću. Kad bih mogla, rado bih zapalila ove
šumetine.
Čak i kad smo mislili da smo uklonili sve drveće koje je trebalo,
ono je i dalje raslo i sabijalo nas. Morali smo da držimo na oku
mladice koje su nicale na sve strane. To me je podsećalo na prljave
sudove ili na prljavu odeću: ribaš i ribaš i sve opereš, a onda ti sat
kasnije zagori kaša ili umažeš kecelju blatom i shvatiš da kraja nema,
da će uvek biti sudova i odeće za pranje. Isto ti je s drvećem, iskrčiš
polje, a ono ponovo krene da niče. Pa ipak sporije nego što se uprlja
rublje. A kada misliš da si bio oprezan, prođe godina i vidiš da si
prevideo neku mladicu i ona odjednom postane drvo s korenjem koje
se ne da.
Čula sam da na zapadu ima predela u kojima uopšte nema
drveća. Prerije. Bože, pošalji me tamo. Pokušala sam da razgovaram sa
Džejmsom da odemo tamo, ali on nije hteo ni da čuje - kaže da smo
ovde napravili sebi dom, da smo čučnuli ovde kao žabe u smrdljivoj
truloj močvari i da ćemo ovde i ostati.

Grančica je pukla iza njega u voćnjaku. Moja senka, pomislio je

Džejms. Nije se okrenuo, nego je podigao ruku i prstima prešao duž
grane najbliže jabuke - kiseljače - i sa zadovoljstvom napipao kvrgu
budućeg pupoljka. „Roberte, donesi mi zlatni pipin iz podruma.“
Nekoliko minuta kasnije njegovo najmlađe dete se vratilo i pružilo
mu žutu jabuku isprskanu smeđim tačkicama - jedinu žutu jabuku u
Crnoj močvari za koju je Džejms znao. Bila je nekako duguljasta, kao
da ju je neko razvukao, i dovoljno mala da mu udobno stane na dlan.
Stegnuo ju je, uživajući u iščekivanju ukusa. Jeste, malo se sparušila i
omekšala, dugo je stajala, ali zlatni pipin mesecima sačuva slast,
mada ne i hrskavost.
Džejms je zagrizao jabuku i, mada se nije nasmešio - osmesi su
retki u Crnoj močvari - zažmurio je na trenutak da što više uživa u
ukusu. Zlatni pipin u početku liči na mešavinu meda i oraha, a pri
kraju postane kiselkast - kao ananas, čuo je Džejms. Ova jabuka ga je
podsećala na njegovu majku i sestru kako se smeju za kuhinjskim
stolom u Konektikatu dok seku jabuke na kriške za sušenje.
Tri stabla na ivici voćnjaka u Crnoj močvari koja su rađala ove
slatke plodove Džejms je okalemio izdancima sa stabla uz koje je
odrastao. Okalemio ih je čim su stigli u Crnu močvaru, grančicama
koje je poneo sa sobom u Ohajo. Iako kalemljena u isto vreme, stabla
su izrasla nejednaka; Džejmsa je uvek čudilo što drveće može da
izraste međusobno različito kao i njegova deca.
 Robert ga je posmatrao smeđim očima boje borove smole,
spokojnim i pažljivim kao oči nekih pametnijih rasa pasa - engleskih
ili nemačkih ovčara.
Na njega je retko trebalo paziti i činilo se da razume stabla kao
niko u porodici. Po svemu bi trebalo da bude Džejmsov ljubimac: sin,
sitan ali zdrav, pametan i živog duha, dete koje će najverovatnije
preživeti u močvari. Rodio se kad su tek bih stigli u Crnu močvaru, pa
su ga komarci, možda zato što je domorodac, ostavljali na miru i
tražili tuđinsku krv. Iako je bio sasvim mali, upravo Robert je negovao
članove porodice obolele od močvarne groznice, ponekad kao jedini
zdrav. Išao je za ocem, posmatrao ga i učio od njega, za razliku od
starije braće Kejleba i Nejtana. No Džejmsa je Robertova pažnja
ometala. Nije imao još ni devet godina i bio je premlad da sudi o
drugima, ali često je primoravao Džejmsa da preispituje samog sebe i
uvek pronalazi mane. Koliko god je poučavao Roberta - kako da odere
vevericu, kako da podigne ogradu od grana, kako da zapuši procepe
između brvana kako bi kuća bila toplija, kako da slaže jabuke da se
ne oštete - njegov sin ga je i dalje gledao s iščekivanjem. Zato je
Džejms više voleo krhku Martu, koja kao da nije gazila po tlu i nije
očekivala više nego što Džejms može da joj da.
Sada se pod Robertovim otvorenim pogledom Džejms osećao kao
koža pribijena za zid, pa se spetljao i ispustio polupojedenu jabuku.
Otkotrljala se u opalo lišće i pokupila ga vlažnim mesom. Pre nego što
je Džejms stigao da se makne, Robert ju je podigao, otresao lišće i
pružio je ocu.
,,Ti je dovrši“, rekao je Džejms.
„Nije ih još mnogo ostalo, tata.“
 „Nema veze. Ti je pojedi.“ Džejms je zadovoljno gledao kako njegov
sin dovršava jabuku u dva zalogaja, a na licu mu se pojavljuje stidljivi
izraz uživanja u ukusu.
„Odakle su stigle te jabuke?“, upitao je sina.
„Iz Konektikata.“
,,A pre toga?“
,,Iz Engleske. Tvoji preci su doneli grančice svoje omiljene jabuke.“
„Odakle iz Engleske?“
Robert se zagledao u oca tim svojim uznemirujućim očima i
odmahnuo glavom. Nije se nikad pravio da zna nešto što ne zna.
Džejmsu je bilo drago što je tako pošten. „Iz Herefordšira. Slušaj, sutra
ćemo kalemiti. Idi i pogledaj glinu za kalemljenje, proveri da se nije
osušila. Ako treba, dodaj malo vode i promešaj.“
Robert je klimnuo glavom.
„Znaš šta treba da uradiš? Ne moram da pođem s tobom?“
„Znam, tata.“ Robert je krenuo ka reci i usput uzeo drveno vedro.
Džejms Gudinaf bi gotovo svakog proleća okalemio poneko stablo
pretvarajući tako kisele jabuke u slatke ili rđave jabuke kiseljače u
bolje. U Konektikatu je od oca naučio kako da beskorisno stablo
preobrazi u korisno, i mada je do sada obavio uspešno kalemljenje
desetinama puta, i dalje je uživao u iznenađenju ovog preobražaja.
Četvrte jeseni u Crnoj močvari imali su prvu berbu jabuka sorte zlatni
pipin, sitnijih i deblje kože nego one u Konektikatu, ali ipak jestivih.
Džejms je i dalje pamtio kako je prvi put zagrizao svoju jabuku i
uživao u hrskavosti, ukusu meda i oštrini ananasa. Činjenica da zlatni
pipin može da raste u močvari - da se delić njegovog urednog
konektikatskog života nekako ugnezdio u blato Ohaja - ulivala mu je
nadu da će se jednog dana najzad ovde osećati kao kod kuće.
Za Džejmsa je kalemljenje oduvek bilo pravo čudo, ta mogućnost
da uzmeš ono najbolje od jednog drveta, koren, na primer, spojiš ga s
najboljim od drugog drveta - onog koje rađa slatke jabuke - i stvoriš
treće drvo, snažno i plodno. To pomalo podseća na stvaranje deteta,
pretpostavljao je, samo što možeš da biraš buduće osobine. Kad bi
mogao da kalemi svoju decu, koje bi delove sebe i Sejdi odabrao da
spoji? Možda svoju upornost s njenom vedrinom koja je, iako
nestalna, bila zarazna. Kad je dobro raspoložena, Sejdi je umela da
natera punu sobu ljudi da zaigraju.
Ali s decom nije mogao da bira; sve je zavisilo od sreće. Deca
Džejmsa i Sejdi Gudinaf nisu bila mešavina najboljih osobina svojih
roditelja, nego ponekad bolna mešavina onoga što je Džejmsu smetalo
kod njega samog i onoga što je mrzeo kod Sejdi, kao i njihovih
posebnih svojstava. Kejleb je bio sumoran i nasilan, Sal mrzovoljan,
Marta nesigurna, Nejtan zajedljiv. Robert je bio tajna - podmetnuto
vilinsko čedo, pomišljao je ponekad Džejms, dete za koje nikad ne bi
rekao da je Sejdino da ga nije video kako joj izlazi iz materice u bujici
vode i krvi i dolazi na svet bez ijednog krika.
Sejdi je prema kalemljenju bila sumnjičava, a to je preuzela od
Džona Čapmana. „Ti nisi bog“, rado je govorila. „Seckaš, menjaš i
stvaraš čudovišta. To nije dobro.“ No primetio je da Sejdi ipak jede
plodove s kalemljenih stabala. Jednom joj je na to skrenuo pažnju, a
ona ga je gađala jabukom koju je jela i razbila mu nos. On je posle
podigao jabuku i pojeo je. Nije voleo da se voće baca.
Kad je Džon Čapman prvi put došao, bili smo u Crnoj močvari tek
nekoliko sedmica i živeli smo pola u kolima, pola pod ceradom
prebačenom preko drvenog okvira koji je Džejms sklepao. Ja sam s
devojčicama prala rublje u reci na ivici naše zemlje kad smo čule
zvižduk kao u one ptice koju zovu belogrla prepelica. Onda je taj sedi
čovek doveslao do nas u čamcu i pozdravio nas kao stare prijatelje.
Imao je dugu masnu kosu, brada oko usta bila mu je puna žutih mrlja
od žvakanja duvana, a bio je obučen u džak od kafe pripasan
komadom konopca i s rupama za glavu i ruke. Izgledao je kao ludak
iz močvare, ali bilo nam je drago što ga vidimo jer ovde nema mnogo
sveta i pravi je praznik kada neko dođe u goste, makar i ludak.
Uz čamac mu je bio privezan još jedan, pun kantica s malim
drvećem. Pokazalo se da Džon Čapman živi od prodaje jaubukovih
sadnica, malih i većih, a kese semenki delio je zabadava. Džejms je
odmah s njim zapodenuo razgovor o jabukama; obojica su uživali, a
Džejms je čak prekinuo rad na brvnari, krenuo sa Džonom Čapmanom
po šumi koju je nameravao da iskrči za voćnjak i pokazao mu
grančice koje je doneo iz Konektikata za kalemljenje. Džon Čapman
mu je prodao dvadeset sadnica i rekao da je bolje početi tako nego s
kalemljenjem. „Božji je posao da poboljšava drveće“, rekao je, mada
blago, ne silovito kakav je postao kasnije. Prodao bi mu i više sadnica,
ali Džejms je morao da iskrči toliko zemlje da ne bi stigao da posadi
više od dvadeset.
Pričali su toliko dugo da je padao mrak, pa sam pozvala Džona
Čapmana da ostane na večeri iako sam imala da iznesem samo malo
mahuna i nekoliko veverica koje je Džimi ustrelio. Tri veverice nisu
mnogo za devet usta, pa deseta nisu toliko dobrodošla. No Džon
Čapman je rekao da ne jede meso jer ne može da podnese da se nešto
živo ubije samo da bi on živeo. Svašta. Nismo do tada čuli za nešto
slično, ali to je značilo da će biti više veverica za nas, pa se nismo
žalili. Džon Čapman je čak i mahuna pojeo vrlo malo, a nije pio sok od
jabuke nego vodu.
Posle večere je krenuo da šeta tamo-amo, a mi smo seli uz
ognjište. Taj čovek voli da hoda i da govori. Ali nije govorio o
jabukama, nego je rekao dajte da vam prenesem neke nove vesti
pravo s Nebesa. Ne bih pogodila da je jedan od onih koji stalno šire
veru, kao da šalju bocu naokolo da svi piju. Počeo je da priča i
priznajem da tog prvog puta - zapravo, prvih nekoliko puta - nisam
razumela ni reč. Posle nekog vremena deca su zakolutala očima i
razišla se, a Džejms se usredsredio na rezuckanje drveta. Ja pak nisam
imala ništa protiv jer mi se dopadalo da gledam Džona Čapmana. Nije
hteo da prespava u kolima ni pod ceradom te noći, nego je rekao da
će mu biti dobro u šumi. Nije hteo čak ni da uzme jedno staro ćebe.
Nejtan je krišom otišao za njim, vratio se i rekao da Džon Čapman
spava u gomili lišća.
Sutradan je otišao pre nego što smo poustajali, ali došao je
ponovo nedelju dana kasnije i doneo sadnice. Jedva smo imali
dovoljno para da ih platimo, pošto smo skoro sve potrošili na putu do
Ohaja, ali Džejms je rekao da se isplati jer ćemo imati jabuke dve
godine ranije nego da smo posejali seme. Onda je otišao da okalemi
neke sadnice grančicama koje je doneo iz Konektikata, mada to nije
rekao Džonu Čapmanu - brzo je shvatio da Džon ne voli kalemljenje
jer to znači petljanje s božjim delom.
Džon Čapman je počeo da nas posećuje dva-tri puta godišnje.
Uvek je dolazio u proleće da vidi kako smo, kako su nam stabla
preživela zimu i da nam proda nova ako nam trebaju, a onda u jesen,
kad je obilazio svoj rasadnik malo dalje uzvodno. Ponekad je navraćao
i leti, usput. Mislila sam da dolazi zbog mene i trčala sam na reku kad
god čujem njegov ptičji zvižduk.
Džon Čapman je bio neobičan čovek, to je sigurno. Nikad nisam
videla da je obučen kao ostali ljudi, u pantalone s naramenicama i
košulju. Išao je bos i bez kaputa čak i kada noću stegne mraz. Ne
znam kako se oblačio zimi jer ga nikad nisam videla u zimu. Možda se
zavlačio u jazbinu kao medved. Bio je zapušten, raščupane kose i
brade, dugih noktiju, peta skorelih kao ivica sira. No oči su mu bile
bistre i sijale su u nekom svom razgovoru.
Uvek je imao vremena da porazgovara sa mnom otkako je shvatio
da niko drugi od nas neće da sluša njegove priče o bogu. Kad je
saznao da umem malo da čitam, pozajmljivao mi je delove knjiga koje
je isecao i delio doseljenicima duž reke. Uzbuđena njegovim dolaskom,
rado sam uzimala te listove, ali kad on ode nisam ništa razumela šta
piše. Iako mu to nikad nisam rekla, više sam volela skupove
evangelista na koje smo odlazili povremeno kad se blato dovoljno
stvrdne da možemo pešice do Perisburga. Na tim skupovima sam
upoznavala mnoštvo ljudi i zabavljao me je bog kog sam shvatala.
Kod Džona Čapmana mi se najviše dopadalo to što me nikad nije
osuđivao kao neki koje neću da imenujem. Nikad nije govorio Sejdi, ti
si pijandura, Sejdi, ti si sramota, Sejdi, vučeš čitavu svoju porodicu na
dno močvare. Nikad mi nije uzimao bocu, sakrivao je ili praznio pa da
moram da pijem sirće. Džon Čapman je shvatao moć jabuka i svega
što iz njih nastaje. On mi je pokazao kako jabuke mogu da se bore
protiv još jednog našeg neprijatelja. Močvarne groznice.
Groznica je nailazila s komarcima. Oni počinju da ujedaju u junu,
ali u avgustu ih ima toliko da moramo da umotavamo glavu krpama i
nosimo rukavice, čak i po vrućini, i da ostavljamo prljave lonce na
vatri po čitav dan da bi dim rasterivao komarce. Pa ipak su nas
ujedali, toliko su nas ujedali da su nam lica, šake i gležnjevi - sve što
odeća ne pokriva - odjednom oticali, boleli nas i svrbeli. Nisam nikad
videla ništa slično. Da čovek pobesni kao ris. Pati i Sal su prošli
najgore. Jadnoj Pati lice je toliko nabreklo da više nije ličila na naše
dete, nego na neko stvorenje iz močvare.
Ona se prva razbolela od groznice. Počela je da se trese tako jako
da su joj zubi cvokotali. Položila sam je na krevet i polivala je vodom,
davala sam joj prstenak, macinu travu i koren zvončića, ali ništa nije
pomoglo. Džimi je otišao sledeće godine, beba Lizi godinu kasnije, a za
njima beba Tom i Meri En. Jesam li dobro nabrojala? Teško je sve
popamtiti. Nekih godina groznica nas je štedela. Ponekad sam žalila
što nije odnela mene. Rodila sam desetoro dece, a ostalo mi je petoro.
Samo Roberta groznica nikad nije ni dotakla. A opet, on nikada
nije bio kao mi ostali. Rodila sam ga dva meseca pošto smo se smestili
u močvari. Razmišljala sam hoće li Pati ili Meri En umeti da mi
pomognu da se porodim, pošto tada nismo imali suseda u blizini. Ako
ne, Džejms bi morao, mada nikad nisam volela muškarce na porođaju
jer to donosi nesreću. Na kraju mi nisu trebali ni Džejms ni devojčice
niti iko - tek što sam dobila trudove i legla, Robert je izašao, tako brzo
da samo što nije pao na zemlju. Tada smo imali zidove i ceradu na
krovu, ali nismo još pokrili pod. Robert nije zaplakao i odmah me je
pogledao kao da me vidi, oči mu nisu bile zamućene, škiljave ili
vodnjikave kao kod ostalih. Takav je i ostao - ume da me pogleda tako
otvoreno da ga se uplašim, a sebe se postidim. Njega sam volela
najviše jer mi se činilo kao da ne potiče odakle i mi. Možda i jeste
tako. Nisam mogla da se uverim, mada sam oduvek sumnjala. No
nisam smela da mu pokažem da mi je ljubimac, nisam mogla da ga
zagrlim ili poljubim jer bi me pogledao kao da drži ogledalo i pokazuje
mi koliko ništa ne valjam.
Robert je morao da se brine za obolele od groznice. Jednog
oktobra Džon Čapman je došao kad je boleština oborila sve osim
Roberta i Sala. Svi smo cvokotali, drhtali i tresli krevete toliko da sam
bila sigurna da nas susedi čuju iako su udaljeni nekoliko kilometara.
Džon Čapman nam je bio posadio komorač pored kuće da imamo za
slučaj bolesti, ali ni komorač ni bilo šta drugo nije zaustavljalo
drhtavicu - ništa osim vremena ili smrti. Ovog puta Džon je pomagao
Robertu i Salu oko kuvanja i životinja i obrao nam je sve jabuke.
Sejdi, ovo tebi treba, rekao je kad se vratio s vrećom punom
kiseljača.
Nisam znala na šta misli, a nisam ni marila jer sam cvokotala od
zime i samo želela da što pre umrem.
Džon Čapman je odneo nešto naših kiselih jabuka u čamac,
odveslao sve do Port Klintona i vratio se s pet buradi soka od jabuka.
Još nije bio prevreo, za to treba više vremena, ali Džon Čapman je
rekao da ga pijemo, da će oterati groznicu. Poslušala sam ga, i da
znate da mi je bilo bolje. Džejms kaže da sam se do tada već
oporavljala i bez pomoći soka. Iz tih njegovih zajedljivih reči nastala je
svađa oko jabuka koja traje i danas. Džejmsu se nije sviđalo što mi
Džon Čapman poklanja pažnju, to je bilo najvažnije, pa ga je
potkopavao kad god je mogao. Ali Džon je bio čovek iz močvare, živeo
je mnogo godina s močvarnom groznicom, pa je svakako znao šta
priča, zar ne? Nisam se obazirala na Džejmsa i slušala sam Džona
Čapmana. On mi je rekao da je mladi sok dobar protiv komaraca, da
je jabukovo vino još bolje, a da je jabukovača najbolja.
 Nisam nikada pravila jabukovaču i on mi je pokazao kako se to
radi. U zimu staviš bure soka napolje i sačekaš da se gornji sloj vode
zamrzne, onda baciš taj led i tako sve dok u buretu ne ostane samo
malo jabukovače, ali jake kao sama vatra i sa slabašnim ukusom
jabuke. Džejms nije hteo da pije jabukovaču, govorio je da se tako
samo traće dobre jabuke. Mene je bilo baš briga za to - ostajalo mi je
više. A Džon Čapman je imao pravo - komarcima se nije sviđala
jabukovača u mojoj krvi, pa su me ostavljali na miru i nisam se
razboljevala od močvarne groznice. Teškoća je bila kako sačuvati
dovoljno jabukovače da potraje do avgusta, kad mi zaista treba.
Morali smo da pravimo više jabukovače, a to znači da nam je trebalo
više jabuka - kiselih, ne onih slatkih iz Konektikata koje je Džejms
voleo više od rođene žene. Zlatni pipin. Nisam razumela zašto govori
da su tako ukusne. Zašto priča o medu i ananasu kad sve jabuke
imaju ukus jabuke.
Sutrašnji dan osvanuo je siv i kišovit, a Džejms je učio Roberta kako se
kalemi. Već mu je ranije pokazivao postupak, ali dečaku je sada bilo
skoro devet godina i bio je dovoljno veliki da primi pouke, zadrži ih i
usvoji.
Prethodnih godina Sejdi je izlazila da gleda Džejmsa kako kalemi
i zajedljivo mu dobacuje da upropaštava savršeno dobra stabla. No
tog dana još je spavala, zaudarajući na jabukovaču koju je popila
prethodne večeri. Od odlaska Džona Čapmana stalno je pila. Bila je
nepredvidljiva pijanica - jednog trenutka besna i nasilna, a sledećeg je
uplakana mazila decu. Ponekad je sedela u uglu i razgovarala s
mrtvom decom - najčešće s Pati - kao da su s njom. Živi članovi
porodice naučili su da se ne obaziru na Sejdi, mada su Nejtan i Sal
voleli kad ih miluje.
„Jesmo spremni?“, upitao je Džejms sina. „Jesi li doneo kaleme?“
Robert je podigao svežanj grana koje je Džejms odsekao iz sredine
krošnji zlatnih pipina kad ih je kresao u novembru. Pažljivo ih je
spremio u podrum iza drvenih sanduka s jabukama, šargarepom i
krompirom, a krajeve je gurnuo u hrpu zemlje da prezime. Drugi
svežanj sakrio je u šumu za slučaj da Sejdi pronađe i spali grane iz
podruma kao što je jednom već uradila tvrdeći da joj je ponestalo drva
za potpalu.
Po zemlji su ležali uredno poređan alat i materijal neophodan za
kalemljenje: testera, dleto i čekić, nož koji je Džejms naoštrio
prethodne večeri, hrpa traka iscepanih od Sejdine stare kecelje i vedro
s mešavinom rečne gline, konjske balege i vlasi sa Sejdine četke za
kosu koje je Marta sakupila bez majčinog znanja. Džejms je doneo i
vreću peska koji je iskopao pre nekoliko godina na obali jezera Iri -
naročito zato je i otišao tamo. Jabuke, a naročito zlatni pipin, vole
peskovito tlo, pa će Džejms morati s vremena na vreme da zasipa
peskom kalemljena stabla.
Iako su alat, kalemi, glina, pesak i sin bili spremni, Džejms se još
nije ni pomerio, nego je samo stajao uz drveće na slaboj kišici. Činilo
mu se da vidi kako se grane ispružaju posle hladne zime, kako sok
počinje da kruži, a pupoljci izviruju u sićušnim tačkama kao kad lisice
proture njušku iz brloga da onjuše vazduh. Za sada bezbojne, za
sedmicu-dve te tačkice će pozeleneti i najaviti buduće lišće. Razvoj je
naizgled tekao veoma sporo, pa ipak su listovi, cvetovi i plodovi
dolazili i nestajali u svom čudesnom krugu.
 Samo kalemljenje ne traje dugo, ali kao i u svemu što je radio s
jabukama - sađenju, zimskom i letnjem kresanju, branju - Džejms
Gudinaf je bio metodičan. No sada je morao da se osmeli. „U redu“,
rekao je. Uzeo je testeru i prišao jednoj kiseljači - rađala je osrednje, a
izrasla je iz jedne mladice Džona Čapmana posađene pre četiri godine
- uhvatio stablo u visini struka i brzo zasekao trudeći se da ne gleda
tačkice pupoljaka duž grane koju je sekao, jer iz tih pupoljaka će
nastati listovi, cvetovi i plodovi. Ovo je uvek radio brzo jer se time
nešto uništava pa nije želeo da se zadržava na tome. Osim toga,
morao je da završi pre nego što Sejdi izađe i vidi žrtvovanje svog
izvora jabukovače. Ako vidi samo ishod - dve grančice privezane za
stablo platnenom trakom pričvršćenom glinom - a ne sam postupak,
verovatno neće pobesneti. Pred nečim novim iznenađujuće je lako
zaboraviti šta je tu bilo ranije, kao što sveže obrijano lice muškarca
skreće pažnju s njegove duge kose.
Presek žrtvovanog drveta bio je prečnika oko osam centimetara -
dovoljno za dva kalema. „Ovo mora da bude glatko i ravno“, rekao je
Robertu grebući presek nožem. Onda je uzeo dleto i čekić. „Sada ćemo
napraviti usek popreko, dubok oko dva palca.“ Dok je pažljivo udarao,
dodir drške, zveket metala o metal, njegov sin uz njega, sok iz stabla,
sve ga je podsetilo na to kako je uz svog oca u Konektikatu učio kako
da i sam stvori dobro drveće i prenese tu veštinu na buduću lozu
Gudinafovih. Nije uvek bilo lako osećati pripadnost toj lozi živeći u
Crnoj močvari, naročito zato što joj se gotovo svake godine žrtvovalo
po jedno dete, ali kad je radio sa stablima jabuka, osećao je tu
jedinstvenu vezu.
Džejms je zasekao krajeve dve grančice zlatnog pipina u obliku
klina. „Pogledaj“, rekao je Robertu i pokazao mu vrhove. „Kalem će se
lakše primiti ako ima okce pupoljka na vrhu klina - vidiš ovo? - tu
gde ponovo počinje kora. Pupoljak privlači sok. Ako sok krene da kruži
kroz kalem i granu, to ih povezuje u jedno drvo.“
Robert je klimnuo glavom.
Ubacivali su kaleme u usek kad se pojavila Sal. Džejmsu je bilo
krivo što je došla u ovom osetljivom trenutku, dok dletom drži usek
otvoren, a Robert namešta kaleme tako da se kora poklopi sa srži, a
pupoljak ostane tik iznad površine preseka. Tek kad oba kalema budu
na svom mestu, izvući će dleto tako da se usek zatvori oko njih. Već su
pokušali jednom i izvukli kaleme da zaseku krajeve podesnije.
Džejmsu nije trebalo još i da kći koja ga najviše podseća na Sejdi dođe
i sedne na obližnji panj; nije čak ni gledala šta rade, nego je uklanjala
sasušeno blato s poruba suknje. Ako će već biti tu, mogla bi da uči
kako se kalemi.
,,Je li ti majka ustala?“, upitao ju je s nejasnom nadom da će je
pitanje možda privući bliže.
Ali Sal nije podigla pogled sa svog uzaludnog posla - novo blato
uskoro će zameniti sve koje očisti. „Samo da pije vode. Kaže da je boli
glava.“
„Spremaš li ručak?“
Sal je slegnula ramenima, kao što je često činila. Iako je imala
svega dvanaest godina, naučila je da ne valja mnogo mariti za bilo šta
i držala se podalje od života. „Marta sprema.“
,,Da li dečaci još rade u štali?“
Kad nije odgovorila, Džejms joj je rekao: „Onda idi okopavaj
baštu.“
„Pada kiša.“
 „Onda će zemlja biti mekša za kopanje.“ Džejms je čvršće uhvatio
dleto.
Robert je okretao kaleme da nađe najbolji položaj. „Idi onda.“ Sal
se nije ni pomerila, pa je Džejms izvukao dleto iz procepa i zakoračio
ka njoj. „Idi!“
Sal je ustala, ali polako, da bi jasno pokazala kako ne ustaje zbog
očeve zapovesti. Sećanje na majčinu sinoć rasečenu usnu i nasilje za
koje je njen otac sposoban kao da nisu imali nikakvog uticaja na nju.
Smejuljeći se za sebe, krenula je bez žurbe, ali ne u baštu, nego nazad
u kuću. Primetivši njena drsko podignuta ramena, Džejms se zapitao
kada je tačno izgubio vlast nad svojom porodicom. Nije se to dogodilo
u nekom određenom trenutku, zaključio je, nego je zbirna posledica
Sejdinog pijančenja, njihovih svađa i njegove opsednutosti stablima. I
poseta Džona Čapmana, njegovih pogleda koji sve vide, njegovog
nezadovoljstva time kako Džejms upravlja porodicom koje deca
osećaju. Samo Robert kao da je i dalje poštovao oca, a Marta je pak
bila još dovoljno mala da radi šta joj otac kaže.
Tonemo u ovu močvaru, mislio je Džejms. S vremenom će nas
blato prekriti i svi ćemo nestati.
,,Tata“, rekao je Robert, „misliš da će se primiti?“
Džejms je pogledao okalemljenu granu. Procep se tako lepo
zatvorio oko kalema da su delovali kao da su tu prirodno iznikli, a
sićušni pupoljci provirivali su tik iznad ruba. Znao je. Ponekad se vidi
na prvi pogled. „Da, ovo je dobro“, rekao je iznenađen što trenutak
nepažnje, kada se okrenuo kćeri, kao da nije imao uticaja. Kalem će se
primiti i bez njegove potpune pažnje.
Privezali su kalem trakama platna i okolo nabili glinu u obliku
nezgrapne zaštitne lopte slične velikom osinjaku. Glina će tu ostati do
leta. Za svega nedelju-dve videće da li se kalem primio; ako pupoljci
na kalemu počnu da rastu, to znači da je sok prostrujao od stabla na
dnu do grane na vrhu. Onda će izbaciti listove, cvetove i, za koju
godinu, jabuke.
Kad su završili, Džejms je pokazao Robertu poslednji korak
kalemljenja - otkopčao je pantalone i pomokrio se oko novog drveća -
radiće to još nekoliko dana, dok ne obeleže oblast oko kalemljenih
stabala kako jeleni ne bi dolazili da popasu mlado i nežno lišće.
Okalemili su petnaest stabala tog jutra, pet više nego što je
Džejms nameravao. Stalno je nalazio dobre kaleme u svežnju, osećao
je pritisak prevlasti kiseljača u voćnjaku i želeo da ublaži neravnotežu,
pa su radih dalje, a Robert je prećutao činjenicu da dodatnih pet
stabala neće rađati još dve ili tri godine. Nešto je obuzelo Džejmsa,
neka neodoljiva želja za stvaranjem, jača od svega ostalog. On želi, on
mora da proizvede najbolje jabuke koje može.

Trebalo je da ih vidiš, mama, rekla je Sal. Eno ih tamo kasape drveta

kao da kolju svinje.
Sal je oduvek bila tužibaba. Znala sam da mi se umiljava više
nego ostali, ali zbog toga mi nije bila ništa draža. Dolazila je kod mene
i govorila, mama, Marta se upiškila u krevet, mama, Nejtan je pojeo
svu slaninu, mama, Robert je pustio da se vatra ugasi. Želela je da sve
bude pošteno, a najbolje što je mogla da nauči bilo je da život nije
pošten i da je uzaludno očekivati da bude.
Glava me je još bolela od jabukovače, ali sam ipak ustala i
pogledala kroz prozor da vidim kakav je to pokolj drveća. Zaboravila
sam bila da Džejms kalemi. Dani su se stapali jedan u drugi pa ih
nisam više razaznavala. Nisam ništa videla - sigurno su radili na
drugom kraju voćnjaka. Padala je kiša i nisam želela da izađem i da
mi kapi lupaju po glavi kad mi već tutnji u njoj. No i mene je kopkalo
šta rade. Zato sam rekla, idem da vidim, Sal, a ti pođi da okopavaš
baštu, znaš da treba i ne moram ja da ti govorim šta da radiš, ti si već
velika devojčica. Sal se namrštila, ali je uzela motiku i izašla.
Prebacila sam šal preko glave i pošla za njom na kišu da vidim
šta to Džejms i Robert rade. Držala sam se podalje da me ne primete.
Kad sam ih videla pognute nad panjić tako da im se glave skoro
dodiruju, došlo mi je da ih gađam kamenicama. Tako su moje jetrve u
Konektikatu sedele glavu uz glavu pored vatre, pričale i smejale se, a
mene nisu uključivale.
Sal je bila u pravu: kasapili su stabla. Koje god da mi je Džejms
brojeve ponavljao, ovo znači da će toliko mojih stabala stradati od
testere. To znači rat. Došlo mi je da besnim, urlam i ritam se. Ali
nisam. Mirno ću sačekati da Džon Čapman dođe ponovo. On će znati
šta treba da se radi s ovim govnjivim loptama koje Džejms kači na
jabuke.
Nekoliko dana kasnije zaista je došao čamcem uz reku i
zazviždao. Hvala bogu na mom Džonu Jabučaru - i na bocama
jabukovače koje je doneo jer je znao da mi treba, zbog komaraca.
Neće oni početi da ujedaju još mesec-dva, ali ja ću do tada čuvati
boce.
Doneo je sadnice o kojima je razgovarao sa Džejmsom, ali nije ih
odmah istovario iz drugog čamca. Džejms je hteo odmah da mu
pokaže svoju đavolju rabotu na stablima, pa ga je poveo u voćnjak.
Tako je video kakvim neprirodnim stvarima se bavi moj muž. Htela
sam da čujem šta će Džon Čapman reći na to, ali morala sam da se
sakrijem jer Džejms ne voli da slušam kad priča o jabukama. Zato
sam čučnula uz ivicu voćnjaka iza stare uvele kupine koja me je jedva
skrivala.
Džon Čapman je pametan čovek i u početku nije rekao ništa o
onim govnjivim loptama okačenim na drveće i o tome kako je sve
iskasapljeno i upropašteno. Na kraju krajeva, on je poslovan čovek i
mora da prodaje stabla.
Znaš, imam u čamcu desetak dobrih sadnica koje bi mogao da
uzmeš umesto mladica, rekao je.
Neću sadnice, odgovorio je Džejms. Samo petnaest mladica.
Moje sadnice su jake, neće uvenuti. Rađaće za tri godine - možda
već za dve.
Nemamo para za sadnice.
Daću ti ih na otplatu. Pouzdan si i nećeš se odseliti. Platićeš kad
budeš mogao.
S kamatom, misliš, rekao je Džejms. Moj muž nije potpuno glup.
Vidim da si ponovo radio božji posao, rekao je Džon Čapman
pokazujući glavom na kalemljena stabla.
Pa?
Ta stabla nikad neće biti jaka kao ona koja niknu iz semena.
Koja, ona što želiš da mi prodaš?
Drveće je jače ako ga pustiš da raste samo. Čovek ne treba da
petlja s drvećem.
Znači, ne treba ni da okresujem? Da ih ne proređujem kako bi
druga bolje rasla? Da ih ne zagrćem slamom da ih ne uhvati mraz?
Da ne đubrim zemlju pepelom da bolje rastu?
Bog će se postarati za sve to.
 Ja se staram - za stabla i za svoju porodicu.
Mislim da se ne staraš za svoju ženu.
Dopalo mi se kako je Džon Čapman skrenuo razgovor na mene.
Uživala sam što se bore oko mene. Možda je zvučalo kao da govore o
stablima, ali govorili su o meni. Nikada se muškarci nisu mnogo
otimali o mene. Možda malo kad sam bila tek stasala. Ali ne sada,
posle desetoro dece i devet godina u močvari.
Hoćeš li da razgovaramo o stablima ili o mojoj ženi?, rekao je
Džejms. Biraj, jedno ili drugo.
Džon Čapman je oćutao, a onda rekao, petnaest mladica stajaće te
devedeset centi.
Džejms je zazviždao. To je bilo cent više po mladici nego prošle
godine.
To je moja cena.
To je cena koju treba da platim da bi ti prestao da se zanimaš za
Sejdi?
To ti tako gledaš. Ja samo prodajem jabukova stabla.
Donesi ih onda. Poslaću Roberta da ti pomogne.
Otišli su, a ja sam ostala da sedim iza osušene kupine i pitala sam
se zašto se od nas troje verovatno baš ja osećam najgore.

Džejms je pomno držao ženu na oku da ne obrati neželjenu pažnju na

kalemljena stabla. Pazio je da ostane u blizini i počeo je da preorava
malo polje iza voćnjaka na kom će gajiti ovas. No Sejdi nije pokušala
ni da pogleda kalemljena stabla; ostala je da radi u bašti sa Sal i
Martom.
 Jednog jutra kad se probudio, Džejms je video da ispod pokrivača
viri blatnjavo stopalo. Pogledao je usnulu Sal pored sebe, a onda je
skočio, izleteo napolje bosonog i bez kaputa i odjurio u voćnjak. Jedna
krava je lutala među stablima i usput zakačila sedam od petnaest
glinenih lopti, oborila ih i polomila krhke kalemove. Ostali su samo
goli krajevi podloge. Kalemi zlatnog pipina bih su izgaženi i ižvakani.
Džejms je zatvorio kravu u štalu, a onda se vratio u brvnaru i stao
iznad kreveta. Sejdi je i dalje spavala, lica spokojnijeg i srećnijeg nego
što bi trebalo. A možda je on samo video ono što je želeo da vidi. Nije
je probudio i pretukao. Nije rekao nikome ništa, čak ni svom
pomoćniku Robertu. Samo je smešao još gline za kalemljenje, uzeo
kaleme iz skrovišta u šumi i ponovo okalemio stabla. Još ima vremena
da se prime, a možda Sejdi neće ništa primetiti ako on ne bude dizao
galamu.
Te noći orao ju je najjače što se usudio. Njoj se to, izgleda, dopalo.

***

Ujutru me je bolela glava i bolelo me je između nogu, i kad sam ustala

morala sam ponovo da sednem na krevet jer mi se odjednom sve
zavrtelo. Od jabukovače su mi jutra bila grozna - mada pomaže ako
gucnem malo čim otvorim oči. Klin se klinom izbija, kako je govorio
moj tata. Htela sam da kažem nekome da mi donese malo, ali kuća je
za promenu bila tiha. Samo Marta je bila u kući, a ona korača tako
lako da ne bih ni znala da je tu da nije pevušila muvajući se oko stola
i ognjišta. Bila je kao mišić koji čeka da mu dobacim mrvicu. Da sam
je poslala po bocu donela bi mi, ali bi je tako bojažljivo držala svojim
mišjim ručicama da bi mi bilo još gore. Marta je bila najsitnija u leglu,
jedino slabašno dete koje nam nije umrlo. Stalno je pevušila neke
Večita stena Ponekad svetlost
himne da zagluši korake smrti iza sebe. ,
iznenadi Blagoslovena veza neraskidiva
, Čudesno
i ona prokleta
spasenje. Spasenje za bednicu kao što sam ja, kako da ne. Ne znam
odakle ih zna - ja je sigurno nisam tome učila. Verovatno ih je čula od
naše susetke Heti Dej - ona zna sve himne i stalno nam ih peva, hteli
mi to ili ne.
Šta praviš, dušo?, upitala sam je misleći da ću joj lakše zatražiti
jabukovaču ako joj kažem neku lepu reč.
Pitu, odgovorila je.
Čula je da sam joj rekla dušo i sinula kao da je upalila svetiljku.
Zato sam to ponovila. Kakvu pitu, dušo?
Pogrešila sam - drugi put je zazvučalo izveštačeno i Marta je
shvatila da nije moja duša.
Pitu od jabuka. Idem sada po jabuke, rekla je, obrisala ruke o
kecelju ostavivši brašnjave tragove, istrčala napolje i ostavila me
samu.
Brzo sam ustala i povukla gutljaj pre nego što se Marta vrati. To
će morati da mi bude dosta. Ne znam što nisam htela da me ona vidi
kako pijem, ali nisam.
Retko se dešava da u kući nema nikoga osim mene. To mi smeta,
volim da ima ljudi oko mene čak i ako ne želim uvek s njima da
razgovaram. U Konektikatu je uvek bilo deverova i jetrva u blizini, pa
sam morala da se krijem u senik kad poželim malo mira. Ovde ne.
Seno nije slatko i suvo kao na istoku. Močvara voli da ga se dočepa i
pretvori ga u trulež.
 Pogledala sam po praznoj sobi. Sal i Marta dobro održavaju kuću,
to moram da im priznam. Drva poslagana, pod pometen, vatra lepo
gori, posuđe složeno na police. Gore na tavanu kreveti su sigurno
uredno namešteni. Pokrivače nisu provetrile zbog kiše, ali neće im
ništa biti ako se ne vetre koji dan. Predveče će biti blata na sve strane,
hrpa blatnjave obuće pored vrata, hrane na stolu tamo gde Sal i
Nejtan prospu. Ali za sada je sve bilo spremno za novi dan bitke protiv
Crne močvare. Nismo živeli od zemlje, živeli smo uprkos zemlji. Zato
što hoće da nas ubije kad god može, komarcima, groznicom, blatom,
memlom, žegom ili mrazom. Makar je u kući bilo toplo, mnogo je lakše
sada kad je zima na izmaku. Tokom velikih hladnoća, kad sneg
napada skoro do krova, svi sedmoro smo se ponekad zbijali oko
ognjišta umotani u ćebad i ne bismo se micali osim da nahranimo
životinje, založimo vatru i nešto pojedemo. Radovala sam se što je
zima prošla jer me zimi moja porodica izbezumljuje.
Marta je već umesila testo za pitu i razvukla ga po stolu u savršen
krug. Takva je ona. Sal i ja se ne bismo trudile, nego bi nam ispalo
neravnomerno, ali Marta je onim svojim prstićima doterivala rubove i
gornju koru bi isplela da liči na karirani stolnjak.
Još sam gledala testo kad se vratila s keceljom punom jabuka -
kiseljača koje nismo iscedili, nego ostavili za kuvanje. Namrštila sam
se. Stavićeš malo šećera u to?
Marta me je preplašeno pogledala. Neću, mama. Nestalo je šećera.
To sam znala i pre nego što sam je pitala. Znala sam dobro čega
ima i čega nema. Imamo trideset osam stabala jabuke i nemamo
šećera. Pa što si onda donela kiseljače? Pita će biti prekisela da se
jede.
 Marta ništa nije rekla, samo je zadenula kosu iza uha kao što
uvek radi.
Vrati se i donesi malo zlatnih pipina.
Ponovo me je pogledala: Nema ih još mnogo, mama.
Čula si me. Idi i donesi. Ove vrati. Pokazala sam glavom kiseljače
koje je izručila na sto.
Marta se osvrnula preko ramena ka voćnjaku, ali Džejms nije
mogao da je čuje, naravno. Tati neće biti drago, rekla je tihim glasom,
mišjim kao i njene oči i ručice.
Nema veze. Uradi kako ti kažem. Donesi ih sve u kuću. Sve.
Poslušala me je. Odnela je kiseljače i donela sve preostale zlatne
pipine. Baš su to neke čudne jabuke. Onako duguljaste, kao da ih je
neko izvukao. Onda ih je iseckala za pitu. Nije rekla ni reč, ali je
prolivala sitne mišje suzice.
Jedva sam čekala večeru da vidim Džejmsovo lice kad zagrize
pitu. Prvo smo morali da savladamo svinjske odreske, kiseli kupus,
kukuruznu pogaču i sos od jabuka - skuvan dok smo još imali šećera.
Džejms je izgledao veoma zadovoljno kad je Marta iznela pitu - široko
joj se nasmešio pošto mnogo voli pitu. Svima je isekla po krišku osim
sebi, mada to niko nije primetio osim mene. Nisu znali za jabuke.
Naravno, niko i ne voli ukus jabuka koliko Džejms. Kejleb i Nejtan su
prosto progutali svoje porcije. Sal je mrljavila jer je pokisla i smrzla se
okopavajući baštu i više je želela da kuka nego da uživa u piti koju je
tek ispekla njena sestra, najbolji majstor za pite u porodici. Čak i
Robert je pojeo svoje parče bez reči, mada se nasmešio sestri.
Ja sam jela ne skidajući pogleda sa svog muža. Džejms se toliko
obradovao prvom slatkom zalogaju. Tek kasnije je polako shvatio da je
to pita od njegovih naročitih jabuka, od onih za koje tvrdi da imaju
ukus meda i oraha, ali koje su za mene bezukusne kao voda. Namrštio
se i upitao, koje su jabuke u ovoj piti?
Marta je zurila u svoj prazni tanjir. Zlatni pipin, rekla je tako tiho
da sam je samo ja čula. Ali Džejms nije morao da pita - poznaje on
dobro svoje jabuke.
Zašto si njih stavila? Znaš da one nisu za kuvanje. Za to služe
kiseljače.
Čekao ju je da mu odgovori, ali ćutala je.
Je li nešto ostalo?
Marti se jezik ukočio, a kao da se i čitava ukočila. Najzad je
uspela da odmahne glavom. Ja sam gutala pitu sve brže jer sam
očekivala da će me Marta svakog trenutka pogledati, da će Džejms
shvatiti da je ovo moje maslo i ko zna šta bi mogao da uradi. Od
nesigurnosti sam bila uznemirena i srećna. No Marta nije rekla više ni
reč, nije mu kazala da je samo slušala mene iako je znala da će
stradati.
I stradala je, jer ju je otac išibao. Htela sam da se smejem i da mu
se rugam da su mu jabuke straćene na pitu, ali posle batina koje je
Marta dobila nekako mi više nije bilo zabavno. Pojela sam svoju
krišku, ali nisam zapravo osećala nikakav ukus. Iskreno rečeno, pita je
bolja s kiselim jabukama, čak i kad nema šećera. Kiselost bolje
podnosi pečenje od slasti.

Šibao je svoju kćer, ali mislio je na svoju ženu. Sa svakom crvenom

prugom koja se pojavi na Martinoj uskoj zadnjici i tanušnim nogama,
Džejms je sve više besneo na sebe što kažnjava nju kad bi trebalo da
izudara Sejdi. Znao je da je ona odgovorna što je Marta stavila zlatne
pipine u pitu. No Marta to nikad ne bi priznala. U svom kratkom
životu nikada nikoga nije odala i više je volela da preuzme i tuđu
krivicu na sebe. Njena braća i sestre zloupotrebljavali su njeno ćutanje
- svi osim Roberta. I on i Marta su bili tihi, ali svako na svoj način.
Robert je bio čvršći i usprotivio bi se nepravdi. Gledao je otvoreno u
ljude onim svojim smeđim očima, a njegov spokojni pogled toliko ih je
uznemiravao da se ne bi usudili da ga optuže za nešto što nije uradio.
Martine oči su bile sive i vodnjikave i nikada nikoga nije gledala u oči,
nego bi se pognula i spustila pogled; podsećala je Džejmsa na vrbu
tankih oborenih grana. Tog jutra Sal joj je uplela kosu u pletenicu koja
nikako nije pristajala njenom mršavom licu. Pletenica joj je visila niz
leđa kao komad izlizanog kanapa s čvorom na kraju, a kad god ju je
Džejms pogledao kako se onako krhka pribija uza zid iščekujući
udarac, udario bi je jače nego što je nameravao. Nije čak ni plakala
kako treba; ćutala je, a suze su joj klizile niz obraze. I njeni braća i
sestre nemo su posmatrali kažnjavanje, uglavnom ravnodušni. Tek
kad je video Roberta kako se mršti, Džejms je stao.
Sejdi se smejuljila gledajući svoj komad pite. „Rat“, rekla je i
ustala da uzme bocu jabukovače.
Je li ovo rat, pitao se Džejms bežeći iz zagušljive brvnare. Jer, ako
jeste, on će svakako izgubiti, pošto je njegova žena daleko svirepija i
bezdušnija od njega. Osim toga, lakše je napadati, što je i učinila, nego
se braniti kao što on mora da brani svoja stabla.
Ipak, preduzeo je mere predostrožnosti. Ako već mora da štiti
stabla, uradiće to temeljno. Odvojivši malo dragocenog vremena za
oranje - predao je plug Nejtanu i Kejlebu koji su, kao što je i
predvideo, ostavili krivudave brazde i okrnjili ivicu pluga - Džejms je
oko svakog okalemljenog drveta napravio do ramena visoku ogradu
od zašiljenih grana oraha zarivenih u zemlju. Porodici je rekao da
mokrenje oko stabala nije dovoljno i da im treba ograda da ih štiti od
jelena; no ograda ih je jednako delotvorno štitila i od Sejdi, ili ju je
makar usporila. Da bi dohvatila stabla, moraće da počupa neke grane.
Na nesreću, to je značilo da ni Džejms ne može da priđe stablima, pa
je bio lišen zadovoljstva da izbliza prati kako napreduju. Mogao je
samo da ih gleda udaljen korak-dva, a želeo je da stisne pupoljke i
zagrebe noktom koru kalema da proveri je li zelena. Još se nije osećao
dovoljno bezbedno, pa je i oko starijih zlatnih pipina podigao ogradu,
iako su bila dovoljno porasla i jeleni nisu voleli njihovo žilavije lišće.
Još dok je pravio ogradu brinuo je da će time dati znak Sejdi i navesti
je na neku pakost na koju nije ni pomislila.
Srećom, u proleće ima mnogo posla, pa Sejdi verovatno neće ići u
voćnjak. Trebalo je poorati polja i posejati ovas i kukuruz, okopati
baštu i posaditi povrće, popraviti krov, očistiti štalu i kuću. Dok je
Džejms radio na poljima s Nejtanom i Kejlebom, Sal i Marta su
okopavale baštu, a Robert je išao između polja i bašte i pomagao tamo
gde je najpotrebnije.
Pošto nije volela da kopa i nije joj smetalo da to rade njene kćeri,
Sejdi se uglavnom držala podalje od bašte i latila se velikog prolećnog
spremanja posle duge zime - otvorila je vrata i prozore, mela, ribala,
istresala i brisala prašinu, no samo kad je nije mrzelo. Nikad nije bila
dobra domaćica, čak ni u Konektikatu. Kuća ju je još manje zanimala
u Ohaju, gde ju je bilo teže održavati. Uvrtela bi sebi u glavu da nešto
mora da se uradi - na primer, da se provetre pokrivači. Onda bi
razmetljivo razvukla uže između dva drveta, iznela pokrivače,
prebacila ih preko užeta i istresla. Svaki put bi ponela previše
odjednom, ivice bi joj se vukle po blatu i morale bi da se peru, ali nije
ih prala ona - nikad nije volela da popravlja ono što je pokvareno. Sal
ili, najčešće, Marta morale bi da ugreju vodu i operu blato. No Sejdi bi
do tada već prešla na drugi zadatak; na primer, ribala bi svaku
površinu s toliko sirćeta da je prodorni kiseli miris ponovo terao
porodicu napolje. Stalno se kretala između krajnosti; bila je vrlo
privlačna kad je obuzme nežnost, što se sve ređe događalo, a mnogo
češće bila je nepredvidiva, zlobna ili ravnodušna. Džejms se s
teškoćama prisećao živahne devojke u plavoj haljini koja bi ga
obujmila nogama i smejala se. Te Sejdi odavno nema, ostala je negde
na poljima Konektikata, a haljina joj je izbledela u boju neba.
Makar nije dirala kalemljene voćke. Posle objave rata i puštanja
krave u voćnjak, digla je ruke od borbe - svojstveno sebi. No Džejms
joj ipak nije verovao. Možda joj je um uglavnom bio zamagljen
jabukovačom, ali bila je zlopamtilo. Štaviše, činilo se da uživa u tome.
Jednog aprilskog dana, pošto je završio oranje i setvu, Džejms je
sam krenuo kroz šumu jednom starom indijanskom stazom kojom je
retko išao, tražeći humke bizamskih pacova da blizu njih postavi
zamke, kad je opazio zelenkastu izmaglicu iznad glave. Lišće drveća je
izniklo, sitno, nežno i zbrčkano kao letnje ćebe koje je zimu provelo
presavijeno, pa mu treba dan-dva da se ispravi. Iako je znao da se to,
osim ako bog nema neke drugačije, apokaliptične namere, događa
svake godine, Džejmsa je pojavljivanje lišća uvek zaticalo nespremnog.
Mislio je da brižljivo motri, ali lišće bi ga uvek iznenadilo i nikad nije
video onaj trenutak između zatvorenog populjka i otvorenog lista.
Gledajući u lišće, ugazio je gotovo do gležnja u rupu punu smrdljivog
blata. Opsovao je i stao da strese blato s cipele. Zbog toga su njegova
deca često u močvaru išla bosonoga - lakše je oprati noge nego očistiti
obuću od blata iz močvare. No Džejms je mrzeo kad mu blato žmićka
između prstiju i više je voleo da civilizovano ide obuven.
Uspravivši se, primetio je, tik uz stazu, sivosmeđu čauru oko
odsečene grane i grančicu kako iz nje viri. To je bilo isto ono drvo s
kog je jednom, očajnički žudeći za ukusom jabuka, pojeo kiseli plod.
Prišao je, ali nije morao pobliže da osmotri kalem da bi prepoznao
Robertov rad, jer je izgledao tačno kao da ga je on sam izveo. Niko u
krugu od dvesta kilometara ne bi mogao tako dobro da ga oponaša. I
to nije bilo sve: kalem se primio, pupoljci samo što se nisu otvorili u
listiće. Naravno, nije mogao da zna pouzdano dok grana ne izbaci
cvet, ali bio je uveren da će to biti ružičasti cvetovi zlatnog pipina.
Robert je razmišljao unapred i okalemio drvo van Sejdinog domašaja.
Džejmsu je sinovljeva dalekovidost izmamila osmeh.
Iako je trebalo da nastavi potragu za pacovima - da nađe tragove
njihovih repova, podvodne ulaze u potoku duž kog je išao - Džejms je
postupio kako nijedan doseljenik ne bi u proleće, kada su zalihe hrane
još oskudne, a posla ima previše. Nije uradio ništa. Seo je na vlažno
brvno i gledao zeleno paperje po krošnjama, ptice kako lepršaju
između grana praveći gnezda, pasji zub, trolist i minđušice pod
nogama i stablo koje je njegov sin okalemio na bezbednoj udaljenosti
od Sejdi i njenog gneva.
Postepeno se opustio na brvnu kako nikad nije u društvu ljudi.
Voleo je da posmatra kako se drveće menja od jednog do drugog
godišnjeg doba, kako se lišće otvara u jarku zelenu boju, širi se,
preliva se u smeđe i opada. Drveće ne odgovara drsko, nije namerno
neposlušno, ne smeje mu se. Drveće ne postoji da bi ga mučilo; štaviše,
i ne zapaža ga. To što on sedi tu drveću uopšte nije važno, i na tome je
Džejms bio duboko zahvalan.
 Posmatrao je okalemljenu jabuku pred sobom i pitao se koliko će
dugo opstati pre nego što je unište plesan, trulež ili kraste Crne
močvare. Vlažno podvodno tlo puno trave, ševara i divljih stabala nije
pogodno za jabuku - mada je ova divljaka nekako preživljavala.
Džejms je uzdahnuo i spustio pogled na svoje ruke, ogrubele i
pune ožiljaka od godina najgoreg napornog rada - uzaludnog rada.
Znao je da bi posle devet godina trebalo da se priviknuo na ovdašnji
život. Porodica Gudinaf je bila starosedelačka u poređenju s
pridošlicama čiji su udarci sekira odzvanjali šumom u borbi protiv
drveća. Kod njih su novi doseljenici dolazili po savet kako da isuše
polje za gajenje ječma (Posej krompir), kako da se zaštite od
komaraca (Nosi rukavice u avgustu) i da li su krupne žabe kojih ima
u izobilju dovoljno ukusne da se jedu u nevolji (Saznaćeš).
Najzad je ustao. Neće reći Robertu da je našao okalemljeno drvo.
U porodici primoranoj da živi u tesnom prostoru ima malo tajni, ali on
će ovu sačuvati.
Dok se vraćao na farmu, obuzela ga je neodoljiva potreba da
pogleda kalemljena stabla u svom voćnjaku. Nisu još propupela kao
Robertovo, ali nije bio siguran šta se tačno dešava jer zbog ograde nije
mogao da im priđe. Sada kada čitava šuma lista, mora da vidi je li
kalemljenje uspelo.
Još s ivice voćnjaka primetio je bocu izvrnutu naglavce i
nataknutu na jedan šiljak ograde. Stomak mu se zgrčio. No kad je
prišao, video je da su okalemljena stabla još nedirnuta i da iznad svih
kalema proviruju pupoljci. Uskoro će se i njihovi listići otvoriti i
priključiti se sveopštem zelenilu.
Izvrnuta boca bila je podsetnik da i Sejdi motri na stabla.
 ***

Džejms uvek kaže da je u maju najlepše to što jabuke procvetaju. Tako

kaže. Za mene je najbolji odlazak u Perisburg prvi put od novembra.
Grad je svega dvadeset kilometara od Crne močvare, ali s ovakvim
putevima mogao je da bude i dvesta. Do maja se sneg otopio, a blato
je bilo gadno, ali ne toliko kao u aprilu. A i potrošili smo zalihe -
mesecima smo živeli na slanini, vevericama i kukuruznim lepinjama.
Uvek je teško u proleće, kad sve raste, a hrane ima tako malo. Sanjala
sam o hlebu od brašna i jaja - lisice su nam poklale skoro sve piliće -
o kafi i čaju sa šećerom. Trebalo nam je seme zelene salate i seme
paradajza. Osim toga, svima su nam đonovi probušeni, a valja
popraviti i plug. Nestalo mi je belog konca, pa sam morala smeđim da
krpim ćebad i košulje koje su progrizli miševi. Džejms je hteo eksere.
Trebali su nam pilići.
A svi smo želeli da vidimo druge ljude. Smučili smo se jedni
drugima. Kako i ne bismo, kad smo čitavu dugu zimu proveli
zarobljeni u brvnari. U Konektikatu su zime bile jake, ali smo imah
veliku porodicu i dosta suseda. Kad mi dosadi jedna jetrva, mogla sam
da odem u drugu sobu i sedim s drugom. Kad me Džejms izbezumi,
mogla sam da razgovaram sa Čarlijem. Mogla sam da otrčim putem
do suseda ili kod majke i sestara. Ovde su susedi predaleko da tek
tako skoknem kod njih po snegu i hladnoći. I svi imaju onaj pogled
izbezumljen od blata i usamljenosti. Nisu to ljudi s kojima bih rado
provodila vreme, mada Džejms kaže da sam suviše probirljiva. Zašto
ne odeš kod Heti Dej, stalno me je pitao. Evo da ti kažem zašto. Ta
žena je glupa kao korito. Jednom smo šile kod nje i zaspala sam nad
pokrivačem. Povela sam bila Sal i morala je da me šutne da me
probudi. Posle smo se Sal i ja kikotale, a Heti Dej je samo sedela tamo
i mrštila se. Gledala nas je preko naočara na vrhu svinjskog nosića i
rekla nam kako treba da krenemo da nas ne uhvati mrak iako je do
sutona bilo još dobra dva-tri sata.
U Perisburgu ima malo života - nekoliko radnji, kovačnica, dve-tri
krčme, škola. I ljudi. To je najvažnije. Kad god odem tamo naprosto
upijam ljude, zurim im u lice sve dok se ne namršte da prestanem.
Vidim kako se smeju nama iz močvare, našem prostom ponašanju i
blatnjavoj odeći. Baš me briga za to, radujem se kad vidim nekog
drugog.
Najbolje je što se u maju održavaju veliki skupovi i traju danima
pod šatorima razapetim tik izvan grada. Mi ostanemo noć ili dve,
zavisi kako je Džejms raspoložen. Propovednici govore čitav dan i noć,
a ja ostajem budna, slušam reč božju i pevam himne. Na tim
skupovima malo se razvedrim, imam zašto da se smešim. Ne raduje
me reč božja, mada je rado slušam, nego ljudi, naročito oni koji ostaju
budni dokasno kao ja. Kod kuće niko neće da probdi noć sa mnom, pa
sam se na skupovima radovala druženju s drugim noćnim pticama.
Pevali smo i delili bocu - mada se mnogi propovednici mršte na viski i
jabukovaču, pa skrivamo boce da ih ne vide. Džejms i deca otišli bi u
kola da spavaju, a ja bih probdela čitavu noć s novim prijateljima.
Uvek mi je teško da odem sa skupa. Ostala bih čitavu sedmicu
kad bih mogla, ali Džejms nikad nije hteo. Počeo bi da priča o
povratku doslovno čim krenemo sa imanja, da brine za kukuruz ili
drveće ili zamke koje je postavio. Ili bi strepeo da će deca koja su
ostala kod kuće zapaliti dimnjak ili da će se otrgnuti krava ili da će je
ujesti zvečarka. Posle nekog vremena te brige bi ga sasvim obuzele pa
bismo se vratili.
 Uvek ostavljamo dvoje dece kod kuće. Moramo, da štite imovinu,
hrane životinje, muzu krave i održavaju vatru. Ostavljamo neko starije,
Nejtana ili Kejleba koji mogu da ustrele Indijanca ili lisicu ili zmiju
ako treba, a s njima i neko mlađe da im pravi društvo i otrči po
pomoć ako naiđe nevolja. Nejtan i Kejleb su se smenjivali, ali mlađa
deca izvlačila su slamku. Sal uvek vara i nikad ne ostaje kod kuće.
Poslednjih nekoliko puta Marta je izvukla najkraću slamku. To baš liči
na nju.
I ovog puta je izvukla najkraću slamku. Da ste joj samo videli lice.
Ostaću ja, rekao je Robert. Idi ti umesto mene, nemam ništa protiv.
Marta mu se osmehnula, a ja sam pobesnela. Ne, rekla sam, inače
izvlačenje slamki nema smisla. Mogao bi tako svaki put dobrovoljno
da ostaneš kod kuće. Slamke znače sudbinu, znače da niko nije kriv.
Ali...
Ne, prekinula sam ga. I ne odgovaraj mi jer ću te išibati do krvi.
Robert me je pogledao onim svojim pogledom jer zna da ga nikad
ne bih udarila. No nije se prepirao. Izvini, Marta, rekao je. Prodaću
veveričje repove i kupiću ti bombone. Hoćeš li limun ili mentu?
Limun, odgovorila je ona skoro nečujno. Samo budale uzimaju
mentu. Limun je jači.
Izvukli smo kola da u njima spavamo i dovezemo zalihe, ali smo
do Perisburga uglavnom pešačili, a vozili smo se na smenu da
odmorimo noge. Naučili smo ono što nismo znali kad smo tek stigli u
močvaru - laka kola se na rđavom putu manje zaglavljuju. Osim toga,
imali smo i par volova naučenih na močvaru - stari konektikatski
konji su uginuli, jedan kad je slomio nogu na putu od poređanih
debala, drugi jer se naprosto premorio od silnog posla. Volovi su bili
veliki i glupi, ali umeli su da gaze grubim neravnim putem.
Nije mi bilo teško da hodam jer smo išli nekuda, sijalo je sunce, a
bilo je i drugih kola i pešaka koji su krenuli u Perisburg iz istog
razloga - po zalihe i na skup. Pričala sam s ljudima, a Džejms im je
samo ćutke klimao glavom. S nekima sam se sprijateljila i obećala im
da ću ih potražiti na skupu. Čula sam da će put prevući makadamom
za mesec-dva. Tako bi se lakše išlo naokolo. Tako bi se lakše i otišlo.
Bliže Perisburgu put je bio nešto bolji, volovi su lakše vukli kola, a
ja sam se premorila pa sam se neko vreme vozila sedeći uz Džejmsa, a
Sal, Nejtan i Robert išli su malo iza nas. Bili smo tihi i za promenu
zadovoljni. Na trenutak sam uspela da zaboravim da smo Džejms i ja
u ratu.
Čujem da će srediti ovaj put, rekla sam.
Džejms je nešto promrsio.
Biće posla. Nejtan i Kejleb mogli bi da rade, da zarade malo para.
Samo kratko, do žetve.
Džejms je i dalje ćutao. Videla sam da me zapravo ne sluša.
Onda je rekao, Sejdi, jesi ikad razmišljala o povratku?
Toliko sam se iznenadila da sam ćutala minut-dva. O povratku
kuda, rekla sam iako sam znala na šta misli.
Nazad na istok.
Nisam tačno znala želim li da lažem ili da kažem istinu. Ne, rekla
sam najzad.
Pa, ja sam razmišljao o tome.
Dođavola. Pogledala sam drveće duž puta. Lišće se zelenelo, a bilo
je i još cvetova svibe. Žuti leptir lepršao je iznad puta kao zlatni listić
na povetarcu. Odjednom je sve izgledalo drugačije. Zašto, upitala sam
Džejmsa.
Zato što je ovde suviše teško. Stalno neko umire.
Prošle godine nismo izgubili nijedno dete. To je nešto.
Izgubili smo devet stabala.
Prsnula sam u smeh. O tome je reč? O prokletim stablima? Petoro
dece umrlo nam je u močvari, a ti bi da se vratiš zbog stabala?
Džejms je stegnuo zube tako da su mu mišići iskočili, a ja sam se
obradovala kao i uvek kad se razbesni. Hoćemo li se svađati nasred
puta, pred ovolikim ljudima, pomislila sam. Zato što je bilo ljudi ispred
nas i iza nas i svi će videti kako nasrćemo jedno na drugo. Ako budem
imala sreće, napraviću mu masnicu na oku da ima čime da se hvali
po Perisburgu.
No nije me udario. Ponovo me je iznenadio. Težak život ostavljamo
deci u nasleđe, rekao je. Do smrti će me peći to što bi im bilo lakše da
smo ostali u Konektikatu. Ne bi ih toliko pomrlo, ne bi bilo toliko smrti
i napora u njihovoj budućnosti.
Biće s njima sve u redu, rekla sam. Petoro dece. To nije loše. Osim
toga, na istoku nemamo ništa. Od svoje braće nećeš dobiti zemlju.
Iznenadila sam samu sebe braneći naš ostanak u Crnoj močvari.
Toliko puta sam za ovih devet godina poželela da natovarimo sve u
kola i krenemo nazad. No prošlo je previše vremena, a kad pomislim
na Konektikat, nisam se više smešila, nego sam se sećala kako su me
sve jetrve mrzele. Priznala sam sebi da je čak i Čarliju Gudinafu
verovatno bilo drago što mi vidi leđa. Nismo imali čemu da se
vratimo. Osim toga, sahranili smo petoro dece u močvari. Ne možemo
da ih ostavimo.
 Sejdi, rekao je Džejms, ta močvara me gazi. Ne mogu ni pedeset
jabuka da odgajim.
Opet brojevi. Ne brini za prokleti broj, odvratila sam. Niko ne broji
osim tebe.

U Perisburgu bi se Džejms uvek osetio malo bolje, a onda malo gore.

Od prizora malobrojnih grubih zgrada posle kilometara drveća i
močvarnog ševara srce bi mu zakucalo jače. Ovde dim izbija iz
dimnjaka. Ovde je sve pod pravim uglom, a čamove daske isečene su
u strugari. Zidovi su ovde okrečeni u belo. Zavese krase prozore s
oknima od stakla, a ne od papira zamašćenog medveđim salom. Tu se
preko blata prelazi po daskama, konji se vezuju za direke, čuje se
smeh, čak i zvuk klavira. Žene ovde nose šešire živih boja i porubi
haljina nisu im blatnjavi. Ovde napredak civilizacije ne zavisi od znoja
porodice Gudinaf.
No uskoro bi se osetio gore. Uprkos svim teškoćama života u
močvari, bilo je u njoj čistote koju Perisburg ili nije imao ili ju je
uništio. Dižući kuće, niko nije mislio na okolinu. Komadići drveta ležali
su tamo gde su pali - iveri, odrezani krajevi dasaka, napola isečeni
napušteni panjevi. Hrpe zemlje iskopane prilikom pravljenja trapova
stajale su na kiši i snegu dok ne očvrsnu u ružne majušne planine.
Ponegde su se dimile gomile lišća i krpa. Nužnici su zaudarali na
izmet. Niko nije čistio konjsku balegu s ulica. Daske ispred krčmi bile
su klizave od pljuvačke, mokraće i bljuvotine. Radujući se
predstojećem odlasku u Perisburg, Džejms je uvek uspevao da
zaboravi ove strane grada. Sada ga je, dok je gledao oko sebe iz
bezbednosti sedišta kola, odjednom obuzela želja da se vrati na farmu,
u voćnjak, među rascvetale jabuke. Tamo je sada najlepše doba
godine, a on ga propušta da bi bio među ljudima i smećem.
Porodica se raštrkala čim je Džejms zaustavio kola: Sejdi je otišla
da gleda stvari i Fulerovoj radnji mešovite robe, Nejtan i Robert da
prodaju veveričje repove, a Sal da nađe druge devojčice. Džejms će se
odvesti do kovača da mu ostavi oštećeni plug, a onda će odneti krzna
na pijacu. Podsetio je Sejdi da nemaju previše novca za trošenje.
Prostrelila ga je pogledom. „Moram da kupim brašno, konac, eksere i
šećer. I platno za Kejlebove nove košulje - prerastao je sve što ima.
Treba popraviti obuću. Treba nam seme.“
,,Ne kupuj pantljike, na to sam mislio“, rekao je Džejms. „Uzmi
smeđi šećer, ne beli. I pusti sad cipele - leti nam ne trebaju.
Popravićemo ih na jesen.“
Sejdi je frknula i ušla u radnju. Sada kad joj je zabranio pantljike,
sigurno će kupiti nekoliko.
Odneo je plug kovaču, namrštio se kad je čuo cenu i dogovorio se
da ga uzme sutradan. To bi značilo da će ostati samo jednu noć na
skupu, nadao se Džejms - mada je znao da bi plug mogao da čeka
popravku kod kovača i dva-tri dana. Uvek je tražio razlog da ne
ostane na skupu. Bilo mu je nelagodno pored tolikih grlatih ljudi koji
slave Gospoda.
Otišao je na pijacu da vidi koliko bi mogao da dobije za krzna i
kože koje je dovezao na kolima, svežanj koji je predstavljao zimski lov
i hranu - bizamski pacovi, dabrovi, zečevi. Nejtan i Robert su već bili
tu, posmatrali su trgovinu i zveckali s ono malo novčića koje su
zaradili prodajom veverica. Muškarci i dečaci su donosili krzna sa
svih strana. Kao i Gudinafovi, većina stanovnika močvare donela je
bizamske pacove, dabrove i jelene, ali neki su imali i neobičniji plen:
tvora, nekoliko vukova, lisicu čupavog crvenog repa. Jedan čovek je
doneo krzno crnog medveda i svi su ga pomilovali, iako je tako jako
zaudaralo na masni mošus da je Džejms osećao taj miris na rukama
do večeri.
Kad su krenuli - Džejms razočaran cenama koje je dobio jer nije
umeo da se pogađa - jedan otrcani čovek riđe brade ušao je na pijacu
i bacio na tlo krzno pantera. „Evo!“, povikao je pobednički. „Kladim se
da ovo ne viđate često!“
Bio je u pravu, pa su zastali da pogledaju glatko krzno crno kao
ponoć, mačje kandže skamenjene u grču, njušku bez jednog oka, a
drugo žuto i ukočeno. Nejtan je stao s masom da se divi krznu, ali
Robert je pošao za ocem. Džejms nije saosećao sa životinjama, ubijao
je da bi jeo - svinje, piliće, jelene, divlje ptice, zečeve, veprove - bez
trunke oklevanja. Ali ova iskežena mačja gubica ga je rastužila.
Dok su išli ka prodavnici, obuzimala ga je sve veća nelagoda.
Dovoljno je rđavo što mora da kaže Sejdi da je za krzna dobio manje
nego što je očekivao tako da ni kupovina smeđeg šećera ne dolazi u
obzir. Bio je uznemiren što uopšte mora da uđe u radnju. Iako su je
vodili muškarci, a bilo je i dosta muških kupaca, prodavnice mešovite
robe ipak su bile carstvo žena, što je Džejms uvideo još u Konektikatu.
Ogovaranje, smeh, preterana pažnja poklanjana izgledu proizvoda -
žutilu kukuruznog brašna, crvenilu karirane tkanine, sjaju srebrnih
čioda - smatrao je neumesnima. Shvatao je smisao iza svega toga -
bledo brašno nije tako ukusno, potamnele čiode ostavljaju trag na
tkaninama - ali sam nije mogao da se zainteresuje za to. Ušavši u
prodavnicu, primetio je da većina muškaraca takođe ćutke stoji uza
zidove.
 Sejdi je bila u sredini, a nekoliko žena oko nje. To nije bilo ništa
novo; uvek je uspevala da se nađe u središtu. Džejms ju je čuo još
ispred radnje i trgnuo se. Pričala je o jabukama. Dok je on porebarke
ulazio, govorila je: „Ne znam zašto toliko voli da jede slatke jabuke, a
kisele ne voli. Treba nam jabukovo vino, a ne jabuke za jelo. Zar nije
lepo poređati u ostavu burad punu vina i boce jabukovače? I sirće,
naravno.“ Džejms je podozrevao da je Sejdi ubacila sirće na spisak jer
se niska žena pored nje trgnula na spomen jabukovače. Bila je to Heti
Dej, najbliža susetka porodice Gudinaf. Teško bi bilo zamisliti dve
različitije žene u istoj prostoriji: Heti Dej je bila niska, zdepasta i
bezoblična, imala je široko lice, nikad se nije smešila i stalno je
gledala popreko, kao da joj se po glavi motaju mnoge neizgovorene
misli. Nije nikako umela da odabere šešir; tog dana nosila je kruti
slamni šešir ravnog oboda natučen nisko na čelo i ukrašen sićušnim
belim svilenim cvetovima posivelim od života u močvari. Džejms nije
zapažao ženske šešire, ali jasno je video da joj ovaj ne pristaje. Čak i
Sejdina otrcana platnena kapa bila je bolja od ovih mlitavih sivih
cvetića.
No nerado ju je osuđivao. Dejovi su njihovi susedi već sedam
godina i Heti je mnogo puta zadržala svoj sud za sebe da bi im
pomogla kad naiđu groznica, poplava, glad ili Sejdini napadi besa kad
ostane bez jabukovače. Džon i Heti Dej su bili dobri farmeri, Džon je
bio odličan lovac, a nisu imali dece, pa je kod njih uvek bilo ponešto i
za druge.
Pomoć je bila uzajamna. Sal i Marta su išle kod Heti u dane za
pranje rublja, a Džejms i dečaci pomagali su Džonu Deju u gradnji
veće štale, branju kukuruza i kosidbi. Ipak, činilo se da Dejovi mogu i
sami da vode svoju farmu i ponašali su se kao da bi mogli i bez
pomoći Gudinafovih - a verovatno je tako i bilo. Džejms nikad nije sa
Džonom Dejom razgovarao o jabukama, nije mu nudio da razmene
kaleme ili da mu pomogne da okalemi slatke jabuke. I preko volje
zavideo je Dejovima što im farma stalno napreduje - još malo iskrčene
zemlje, nova krava, sazidana pušnica, u ostavi hrane koliko ne mogu
da pojedu za godinu dana. Jedino nisu imali dece - a po Džejmsovom
mišljenju sve ostalo bilo je nevažno. Iako im je zavideo na kravama,
na punoj ostavi, na voćnjaku s tačno pedeset jabuka i krušaka, ne bi
se s njima menjao.
„Kazaću vam šta sam ja uradila“, pričala je Sejdi dalje okupljenim
ženama. „Ostalo nam je vrlo malo slatkih jabuka, a ja sam ih sve
stavila u pitu! Da ste samo videli lice mog muža kad ju je kušao.
Rekao bi čovek da je pojeo sopstvenu decu, toliko je podivljao!“
Žene su se nasmejale, sve osim Heti Dej koja kao da se odmakla
od Sejdinih reči i okrenula se trubama tkanine. No nije to izvela
sasvim neprimetno. Džejms je dobro znao da Sejdi najviše mrzi kad
neko odluči da je ne sluša. Istupila je iz kruga obožavateljki i pošla za
jedinom osobom koja ne upija svaku njenu reč. „Šta bi ti uradila da je
tvoj muž lud za jabukama, Heti?“, upitala je.
Heti Dej se zagledala u nju. „Bilo bi mi drago što moj muž gaji
nešto dobro i obilno za jelo“, rekla je. „Život u močvari je težak. Može
makar da uživa u jabukama.“ Okrenula je leđa Sejdi, prišla prodavcu i
upadljivo zapodenula razgovor s njim. Sejdi je trenutak-dva stajala
sama, a ostale žene su se podrugljivo smeškale na ovu javnu uvredu.
Džejms je, kao retko kada, sažaljevao svoju ženu. Nikad nije
naučila da se slaže s drugim ženama, primetio je. Onima koje su je
dostojne nije se sviđala, pa je obično završavala s ulizicama ili
ludama. Sa ženama Džejmsove braće bilo joj je grozno - uvek su
delovale kao da joj namerno idu uz dlaku.
Spustio je pogled, a onda joj prišao kao da je do tada nije video i
nije čuo ono što je ispričala o njemu i jabukama. „Dobio sam pare za
krzna“, rekao je. „Možeš da kupiš šećer i neku pantljiku.“
„Beli šećer?“
„Da, beli šećer.“ Vredi ući u dug samo da vidi njen tako redak
osmeh zahvalnosti. Žene su joj možda okrenule leđa, ali Džejms neće.

Nikad nisam bila na verskom skupu dok se nismo doselili u Ohajo.

Metodistima Nove Engleske to nikad nije trebalo - imali smo crkve i u
njih išli nedeljom. No u Crnoj močvari nema crkava; ima samo jedna u
Perisburgu. Zamislite kako bi bilo da gacate dvadeset kilometara po
blatu i snegu ili pod groznicom, a onda saznate da je sveštenik
bolestan ili se negde zadržao.
Zato smo veru dobijali iz Biblije, a jednom ili dva puta godišnje na
verskim skupovima u šumi izvan Perisburga. Ljudi su dolazili iz čitave
okoline, pravo iz močvare baš kao i mi, i bili su željni društva. Poneki
put je hiljadu ljudi, možda i dve hiljade, spavalo u kolima ili pod
ceradama razapetim između drveća.
Ovog puta ostavili smo kola i krenuli u šumu da nađemo mesto.
Džejms je ostao u gradu; uvek je na skupovima prepuštao meni da nas
smestim. Bila je velika gužva, ljudi su na sve strane prostirali ćebad
da obeleže svoje mesto. Izgledalo je kao da više nema slobodnog
mesta, ali našla sam malo prostora između dve porodice i prostrla naš
jorgan - otrcani, devet godina star jorgan, koji moram dati Marti da
ga okrpi. Iako su nas pogledali popreko, ljudi oko nas su se malo
pomerili, pa smo se utisnuli između njih. Pet minuta kasnije još jedna
porodica postupila je isto, a do tada smo mi već bili starosedeoci i
imali smo prava da gunđamo i kolutamo očima zato što prave gužvu.
No ljudi su se uglavnom radovali što su u društvu i niko se nije dugo
ljutio.
U logor su svi donosili hranu i kuvali na otvorenoj vatri; neke
porodice za sebe, druge zajedno. Naravno, Džejms je hteo da se mi
Gudinafovi hranimo sami, a ja sam želela da se pridružimo nekome.
Ali ja sam kao kuvarica odlučivala šta ćemo. Pored nas je iznad vatre
visio veliki kotao, pa sam spustila u njega komad šunke ne pitajući ni
Džejmsa niti ikoga. Kad sam to uradila, žena koja je pazila na kotao
postala je mnogo ljubaznija i pozvala me je na kuvanje i razgovor.
Poslala sam Nejtana i Roberta da donesu drva. Nejtan se požalio da uz
toliko ljudi i stotine vatri drva neće biti u blizini, pa će morati da idu
daleko, ali ja sam ih naterala da pođu. Sal je otišla da potraži
devojčice, a Džejms je izašao na put da stoji pored kola i sluša tuđe
razgovore ne progovarajući ni reč. Mogla sam da se opustim i uživam.
U logoru je bilo toliko ljudi da smo ostali daleko od podijuma na
kojima su propovednici stajali kako bi ih svi videli i čuli. Kad sam se
uverila da su ljudi videli da sam mešala kotao i da su Nejtan i Robert
doneli naramke drva, iskrala sam se da čujem malo božje reči.
Nisam bila na skupu od prošlog proleća i od tada sam o bogu
slušala samo od Džona Čapmana, a on se razbacivao velikim rečima
kao što su povezanost, iskupljenje i preporod. Ovi propovednici su bili
potpuno drugačiji od njega. Obično su to bili metodistički sveštenici,
ali katkad su se pojavljivali i baptistički i kongregacionisti i dobijali
reč. Nismo bili probirljivi. Zapravo, od svih propovednika najviše su mi
se sviđali baptisti. Metodiste sam slušala od detinjstva i znala sam da
govore dugo, a ne kažu ništa novo. No baptisti su urlikali pravo iz
utrobe - pravo iz boga, rekla bih. Osim toga, postavljali su pitanja i
mogli smo da im odgovaramo.
Kad sam se progurala dovoljno blizu da čujem, shvatila sam da
imam sreće, da govori kongregacionista, a oni su dobri skoro kao i
baptisti. Nisam ga videla, ali sam ga čula kako pita: šta mislite gde je
bog danas?
Ovde je, odgovarali su ljudi oko mene.
Gde kažete da je bog?
Ovde s nama.
Da li vas bog ikada ostavlja?
Ne, ne ostavlja.
Je li bog u vašem srcu?
Jeste.
Je li bog u vašim rukama?
Jeste.
Nije! Vi ste u njegovim rukama. Gde ste vi?
U božjim rukama.
Odmah me je spopalo osećanje da ne moram da mislim i
odlučujem, nego da samo odgovaram s masom ono što propovednik i
bog žele da kažem. To mi se sviđalo na skupovima - to što sam
ostavljala svoj život po strani i nisam morala da mislim na Džejmsa i
decu, šta ćemo jesti i kako je teško živeti u Crnoj močvari. Mogla sam
samo da budem.
Naravno, pripomoglo je to što sam do tada već popila malo
jabukovače. Negde između kotla i propovednika uspela sam da se
dohvatim nečije boce i povukla sam dobar gutljaj jer nisam znala kad
ću ponovo imati priliku. Bila je to jaka jabukovača, mnogo jača od one
na koju sam navikla. Prostrelila me je pravo kroz stomak, a onda se
proširila da sam zabridela od glave do pete. I jezik mi je odrešila, pa
mi je bilo lako da odgovaram propovedniku.
Onda nas je pozvao da pevamo, a to mi se još više dopalo. Himne
nisu bile one koje sam pevala kod kuće u Konektikatu, ali lako sam
pohvatala sve, a i bile su zabavnije. Pevala sam iz sveg grla:

Noćas moju dušu hvata vatra nova.

Ali-aliluja!
Osećam da nebo spušta se do krova.
Slava, aliluja!
Glasno, glasno, pevaj, niče nova nada
Ali-aliluja!
Satanino carstvo pred nama propada
Slava, aliluja!
Pevala sam i skakala uvis koliko sam mogla. Glasno, glasno. I
ljudi oko mene su pevali, ali primetila sam da me neke žene gledaju
onako iskosa i da se muškarci smeju i znala sam da se smeju meni.
Dobro je što su ti skupovi veliki pa možeš da se skloniš i uskoro se
nađeš s nekim drugim, ljubaznijim svetom.
Išla sam naokolo, vikala, pevala i skakutala, a onda sam naišla
na novu bocu i ostala s tim druželjubivim ljudima dok odjednom nisu
kidisali na mene kao opaki psi pa sam morala da odem dalje.
Propovednici su se smenjivali - neki su govorili tiho, neki su se
toliko raspričali da sam zaspala pa me je neko munuo u rebra jer sam
hrkala.
Onda je došao pravi baptistički propovednik i on je bio najbolji od
svih. Bio je sitan, ali imao je dugu smeđu šiljatu bradu. Bio je u
kariranom odelu i mada je stajao na suncu i znojio se kao drvoseča,
nije skinuo kaput. Stajao je potpuno nepomično na podijumu i počeo
je toliko tiho da ga u početku nisam ništa čula. Onda je nešto glasnije
rekao: osećam Gospoda sada. Osećate li vi Gospoda?
Da, reklo je nekoliko ljudi.
Osećam Gospoda sada, ponovio je. Osećate li vi Gospoda?
Da, osećam Gospoda, reklo ih je nešto više.
Ponavljao je to isto. Osećam Gospoda sada. Osećate li vi Gospoda?
Svaki put rekao je to glasnije.
Da, osećam Gospoda, rekla sam i ja iznenada. To mi je naprosto
izletelo iz usta, bez razmišljanja.
Onda je propovednik počeo lako da drhti - prvo šake, onda mišice,
onda grudi. Ponavljao je da oseća Gospoda i drhtao sve jače sve dok
se nije tresao od glave do pete, mi smo svi odgovarali, osećam
Gospoda sada, uporno kao talas. I ja sam počela da drhtim, nisam
mogla da savladam nekakvu silu koja me je obuzela. Zubi su mi
cvokota - U kao od močvarne groznice, a mišice su mi se tresle tako
jako da sam nehotice udarala ljude oko sebe. No i oni su se bacakali,
svi smo se zajedno tresli i znojili smo se i plakali i vikali, da, osećam
Gospoda! Nikad u životu nije mi bilo lepše, čak ni kad sam s Čarlijem
Gudinafom otišla u senik pun novog sena i legla s njim. Ispunila me je
radost, i Gospod me je ispunio.
A usred tog trzanja i skakanja i vike otvorila sam oči koje su me
pekle od znoja, pogledala sam preko polja drhtavih očevidaca
Gospodnjih i videla Roberta kako nepomično stoji. Lako sam ga
zapazila jer se jedini nije micao. Gledao je pravo u mene.
Od njegovog pogleda poželela sam da stanem, jer u njemu nije
bilo boga, samo dečak koji gleda svoju majku i misli, zašto, mama?
Nisam to mogla da podnesem jer nisam htela da stanem. Zato
sam mu okrenula leđa. Svom sinu sam okrenula leđa. Onda sam
ponovo skakala i vikala, ali nije bilo isto kao pre - uopšte nije bilo isto.
Odjednom sam videla sebe kakvu me je on video, i bilo je toliko ružno
da sam morala da sednem usred te silne mase i da zaplačem. Prave
suze su mi tekle, ne one koje je propovednik iz mene iscedio. Bile su to
prave suze Gospodnje.

Džejmsu je razgovor uz kola posle nekog vremena dosadio. Voleo je da

sluša i smišljao je šta bi rado rekao o vremenu, o žetvi kukuruza, o
popločavanju puta ili o onim razbojnicima iz Kongresa, ali nikad nije
skupio dovoljno hrabrosti da glasno kaže šta misli. Dok je našao prave
reči, razgovor je već prešao na nešto drugo.
Onda je jedan čovek iz kruga pored kog se Džejms vrzmao rekao:
„Izgubio sam osam stabala jabuka ove zime.“
„Ja sam izgubio devet“, kazao je Džejms bez razmišljanja.
„Četiri“, rekao je neko.
„Ja dva, ali motrim na treće koje još nije procvetalo.“
,,Ja nisam izgubio nijedno. Imao sam sreće, valjda. Ako u močvari
postoji sreća.“
„Koje si posadio? Vestfild? Jesenje kraljice? Milanske?“
,,Ne, rane čendlerke. S istoka. Odgajio sam ih iz semena.“
 Posle kraće tišine Džejms je rekao: „Ja sam okalemio petnaest
zlatnih pipina.“
„Zlatni pipin“, ponovio je prvi čovek. „Nisam čuo za te. Odakle su?“
,,Iz Konektikata, a tamo su stigle iz Engleske. Moji dedovi su ih
doneli. To je žuta jabuka, slatka.“
„Koliko daje?“
„Obično oko dvesta kila godišnje
„Nije loše. A kakvog su ukusa?“
„Kao med i orasi, a pri kraju kao ananas“, odgovorio je Džejms
gotovo nagonski. Taj ukus opisivao je čitavog života.
„Kalemio si ih, kažeš?“
„Jesam.“
„Stavljaš li vosak na trake?“
„Ne moram. Glina je dovoljna, ako umešaš i malo dlaka da se ne
raspukne.“
,,I kalemi se prime?“
„Aha.“ Džejms je zamalo dodao da su mu kalemi procvetali, ali
odlučio je da se ne razmeće uspehom.
Razgovor je prešao na nešto drugo, ali tih nekoliko minuta držali
su ga u ushićenju nekoliko sati - čitavo dugo veče i noć ispunjenu
propovedima i pesmom, varivom i razgovorima. Raspoloženje mu se
pokvarilo tek kad je krenuo kroz šumu prema kolima da legne i
nabasao na Sejdi podignute suknje, a na njoj je ležao riđi čovek koji je
bio doneo panterovo krzno na pijacu. Oboje su bili toliko pijani da ga
nisu primetili čak ni kad je podigao fenjer da ih osvetli. Gledao ih je
trenutak-dva. Onda je zbacio riđeg čoveka sa Sejdi lako kao da je
kvrcnuo prstom muvu s komada pite. Riđi se nije opirao, nego je ostao
mlitavo da leži i zahrkao. Sejdi je pogledala muža pod svetlom fenjera
i nasmejala se.
„Krećemo“, rekao je Džejms. „Ideš?“
„Nisam još završila
Džejms nije rekao više ništa, nego se okrenuo i nastavio između
ljudi pozaspalih po tlu. Bilo ih je teško ne nagaziti, pa je nogama kačio
šake, gležnjeve i ramena ostavljajući za sobom povike i gunđanje. Nije
odgovarao jer nije bio raspoložen da se izvinjava bilo kome.
Našao je volove kako spavaju na nogama privezani u polju, tamo
gde ih je i ostavio. Malo ih je tapšao, a onda im dunuo u nozdrve,
opirući se želji da ih cimne; ne sme da iskaljuje bes na nedužnim
životinjama.
Volovi nisu želeli da ponovo krenu po mraku. Šaka ovsa i jabuka -
kiseljača, ali njima to nije smetalo - najzad su ih razbudili, pa ih je
Džejms poveo do kola, gde su deca spavala pod jorganom. Podigao je
fenjer i posmatrao decu trenutak-dva. Jorgan je stigao s njima iz
Konektikata pre devet godina - tada je bio nov, a Sejdi i njegove sestre
sašile su ga u žurbi jer su iznenada odlučili da krenu na zapad.
Džejms je dobro poznavao našivene kvadrate, čak i pod slabim
svetlom fenjera. Bili su isečeni sa starih haljina, kecelja i drugih
porodičnih otpadaka: sa iznošene žute kape njegove majke, s plave
suknje koju je Sejdi pocepala, s pantalona, takođe iscepanih, njegovog
brata Čarlija. Čitava njegova konektikatska porodica našivena je na
jorgan brzim, nejednakim bodovima, sada mestimično iskidanim.
Između kvadrata kroz procepe je virila vuna. No, iako je bio otrcan,
jorgan je bio uteha.
Džejms nije budio decu, ali kad je upregao volove i kola krenuše
putem, Robert je seo. Uskoro se pridružio ocu na vozarskom mestu.
 „Idemo kući?“
,,Da.“
Džejmsu je bilo drago što se baš Robert probudio. Nejtan ili Sal
zasuli bi ga pitanjima. Robert je upitao samo: „Zna li mama?“
„Ona će se sama vratiti.“
Neko vreme su ćutali vozeći se kroz mrak; navodila ih je samo
svetlost fenjera okačenog o kola. „Tata“, rekao je Robert malo kasnije,
„šta ćemo s plugom i zalihama koje smo ostavili u Perisburgu? Zar ne
treba da ih uzmemo?“ Džejms je pustio volove da nastave još minut
pre nego što je povukao uzde. „Dođavola.“ Žureći da ode od Sejdi, nije
mislio ni na šta drugo osim da što pre stigne kući.
„To nije daleko, tata“, nastavio je Robert. „Treba samo malo da se
vratimo.“ Zvučao je kao roditelj kada teši dete.
Džejms je držao uzde i slušao. Oko njega se zgusnula duboka
tama koja se neće razići satima. Meseca nije bilo, a zvezde su blistale
više pesničkom nego upotrebljivom svetlošću. Uzdahnuo je misleći na
to kako će morati da čeka ispred kovačnice dok se ne otvori.
No nije mu preostalo ništa drugo nego da okrene kola i pođe
nazad. Osećao se budalasto. Srećom, samo pred Robertom. Kad su
stigli do Perisburga, Robert se vratio pozadi i uskoro zaspao uz brata i
sestru. Džejms je ostao budan; sedeo je i trudio se da ne misli na svoju
ženu.
Deca su mu spavala sve do jutarnjeg hora, bučnog, zapazio je, kao
u močvari. Onda se probudila Sal. Kosa joj je pala preko očiju i ličila je
na mlađu Sejdi. „Gde je mama?“ „U logoru.“ Džejms je posmatrao
prozore kovačnice pod slabim ružičastim svetlom kojim je sunce
najavljivalo dolazak.
 „Zašto nije s nama?“
Džejms nije odgovorio.
„Gde smo?“
„U Perisburgu
„Logor nije daleko. Mogla bih da odem po nju.“ Ali Sal se nije
maknula, iako je znala da bi bilo najbolje da odmah ode po majku.
Nikad nije radila više nego što je neophodno. Pogledala je braću,
usnulu pored nje, i odlučila da mune Roberta. „Idi po mamu“, rekla mu
je. Robert se nije uspravio, ali ju je pogledao smeđim očima.
„Robert ne ide nikuda“, rekao je Džejms. „Niko ne ide nikuda.
Čekamo da se kovačnica i radnja otvore da uzmemo ono što nam
treba. Onda idemo kući. Tvoja mama može da dođe kad bude
spremna.”
„Ali ona ne zna put!“ Sal je šmrknula.
Tačno, Sejdi nikad nije umela dobro da se snalazi. Prema reci
Portidž vodio je samo jedan put, ali možda neće umeti da razazna gde
da skrene ka njihovom imanju - sve stare indijanske staze izgledale su
isto ako ih čovek dobro ne poznaje i ako je pijan. Džejms je zamislio
Sejdi kako luta po šumi i sumorni osmeh pojavio mu se na licu. „Snaći
će se ona.“
Sal je ponovo legla, ali je nastavila da jeca; činilo se da uživa u
ovoj drami. Nejtan je i dalje spavao - mogao je da prespava i najjaču
grmljavinu - ali Robert je ustao i seo pored oca. Džejms je posegnuo u
vreću od jute podno nogu, izvadio dve hladne kukuruzne lepinje i dao
jednu sinu. Dok su jeli, gledali su kako se sunce pomalja iznad krošnji
da započne novi dan.
 „Šta misliš koliko ćemo morati da čekamo kovača, tata?“, upitao je
Robert.
„Oko jedan sat. On je krupan čovek - treba mu dobar doručak.“
Robert je klimnuo glavom.
Džejms se osvrnuo da se uveri da Sal i Nejtan spavaju. Onda se
nakašljao da odglavi reči koje su mu se zalepile za grlo zajedno s
lepinjom. „Video sam da si okalemio ono drvo u šumi“, rekao je tiho
da ga Sal ne bi čula.
„Misliš da će se kalem primiti?“
„Već se primio. Dobro si to obavio.“ Džejms je retko hvalio svoju
decu. Činilo mu se da to nije neophodno.
„Šta ako mama dozna?“
„Ona nikad ne ide tamo.“ Ali još dok je to izgovarao, sumnja mu je
obuhvatila deo duše u kom je čuvao ljubav prema jabukovima
stablima. Robertovo okalemljeno stablo raste uz jednu indijansku
stazu blizu glavnog puta do njihove brvnare. Ako Sejdi zaluta
vraćajući se kući, kao što verovatno hoće, mogla bi lako da krene tom
stazom i nabasa na drvo. A Džejms je znao šta bi mogla da uradi
drvetu, onako besna i uplašena.
„Hoćeš da odem po nju?“

Sve me je bolelo. Glava od jabukovače. Grlo od vrištanja i dovikivanja

propovedniku. Međunožje od riđeg čoveka. A ležala sam u nekom
trnju koje me je grebalo kad god se pomerim.
Posle nekog vremena uspela sam da okrenem glavu, a onda i da
se propnem na laktove i pogledam oko sebe. Svuda naokolo ljudi su se
uređivali - žene su četkale i uplitale kosu, muškarci su mokrili u šumi,
ljudi su palili vatre i pripremali kukuruzne lepinje za prženje. Odnekud
je mirisala slanina.
Činilo mi se da jedino ja još ležim, da jedino mene sve boli, iako
sam bila sigurna da je još neko noćas radio nešto od čega ga ponešto
boli. Zašto samo mene uvek uhvate? Svi ostali mogu da greše i da se
ujutru ipak očešljaju i bezazleno smeše. A ja? Suknja mi se podigla do
kolena, kosa mi je bila raščupana kao da su me vukli kroz živicu,
smrdelo mi je iz usta i sam bog zna gde mi je završila kapa.
Povukla sam suknju nadole, podigla kosu i pričvrstila je
grančicom jer sam pogubila ukosnice. Onda sam ustala iako me je
glava još jače zabolela, i stresla prljavštinu sa suknje. Bilo je na njoj
krvi, blata i koječega, ali s tim nisam mogla ništa. Nikoga nisam
gledala iako sam osećala da me svi posmatraju popreko. Krenula sam
kroz logor da nađem naša kola. Logor je bio veliki, bila je strašna
gužva, a glava me je toliko bolela da nisam znala gde sam.
Došlo mi je da se rasplačem. Onda sam videla Heti Dej kako
presavija jorgan. Uhvatila sam drugi kraj jorgana da joj pomognem i
rekla sam joj, Heti, znam da ti nisam draga, ali pokaži mi gde su kola.
Pogledala me je pomalo sažaljivo i pokazala mi. Obično mrzim kad me
bilo ko sažaljeva, ali ovog puta sam pomislila da mi malo sažaljenja
neće naškoditi. Zahvalila sam joj, pružila joj ivicu jorgana i krenula u
pravcu u kom je mahnula.
Najzad sam izašla na put i krenula uz dugački niz kola, ali nisam
našla naša. Trudila sam se da ne paničim, ali zubi su mi cvokotali, a
ruke su mi drhtale iako nije bilo hladno.
Moja porodica je otišla. Osećala sam to. Zastala sam nasred puta i
ostala tu da stojim. Jedna kola išla su prema meni i vozar mi je vikao
da se sklonim, ali nisam mogla ni da se maknem. Suze su mi tekle i
iznutra i spolja.
Mama.
Okrenula sam se i videla Roberta. Bilo mi je drago što me je
upravo on pronašao jer sam ga volela najviše čak i kad mi je pred
njim najgore. Od svih nas Robert je najviše obećavao; njega močvara
sigurno neće poraziti.
Pružio mi je ruku i rekao, došao sam po tebe.
Još sam plakala kad sam ga uhvatila za ruku da me povede kao
dete.
 2.
Amerika
1840-1856.
 Skela Simpson
Kingsvil
Kanada
januvar 1840

Porodica Gudinaf
Crna močvara
Reka Poriž
Blizo Perisburga
Ohajo

Draga braćo i sestre piše vam vaš brat Robert. Naučijo sam da
pišem. Kapetan skele na jezeru Iri gde radim naučijo me. Sada je
jezero zmrznuto i ja sam u Kingsvilu u Kanadi. Nadam se da ste
dobro i da groznica nikog nije ubia ove godine. Možete dami pišete
čekam vaše pismo.

Vaš brat Robert.

 Hotel Vinston
Detrojit
Mišigan
1. januvar 1841.

Porodica Gudinaf
Crna močvara
Reka Portedž
Blizu Perisburga
Ohajo

Draga braćo i sestre,

Prošla je 1 godina otkad sam pisao. Skela na koju kojoj radim

potonila potonela je u oluji i više nisam na jezeru. U Detrojitu je
dobro. Perem boce u hotelu. Kako ste svi. Kako su jabuke. Marta
ako još umeš da pišeš piši mi na hotel Vinston, Detrojit.

Vaš brat,

Robert
 Tera Hot
Indijana
1. januar 1842.

Porodica Gudinaf

Crna močvara

Reka Portidž

Blizu perisburga
Ohajo
Draga braćo i sestre,

Pozdrav i srećna nova godina. Naučio sam bolje da pišem od

gospodina Džone Parksa s kojim sada putujem kolima i prodajem
lekove. Radim s njim jer u Detrojitu Detroitu ima premnogo ljudi.
Uglavnom idemo od grada do grada. Sviđa mi se, bolje nego u
gradu.
Možda ste mi pisali u hotel ko što sam piso prošle godine, ali
nism dobio pismo. Tamo su ljudi opaki i možda mi nisu dali pismo.
Znate da sam video Džona Čapmana jednom. Pitao sam ga šta
ima novo za porodicu i farmu, ali kaže da više ne ide u Crnu
močvaru, da ide samo po Indijani. Šteta jer bih voleo novoti o
porodici.
Sećate se kako nas je Džon Čapman jednom vozio u svom
dvostrukom čamcu? Sećam se kako je čamac glatko klizao klizio po
vodi.
Gospodin Parks je dobar čovek i ako pišete u bilo koji grad u
Indijani dobiću pismo. Osem Lafajeta i Blumingtona gde će ga
uapsiti uhapsiti pa ne pišite tamo.

Vaš brat,
Robert
 Hotel Gilbert
Rasin
Teritorija Viskonsin
1. januar 1844.

Porodica Gudinaf
Crna močvara
Reka Portidž
Blizu perisburga
Ohajo

Drga braćo i sestre,

Izvinte što nisam pisao prošle godine kao pre, ali policija me je
uvatila uhvatila i gospodin Parks i ja smo bili u zatvoru. Kad sam
izašao otišao sam dalje na zapad i sada sam u Viskonsinu i radim
u hotelskoj štali brinem za konje. Dobro je jer mi je kod konja toplo
noću jer su zime vrlo hladne u Viskonsinu, hladnije nego i u Crnoj
močvari. Još nisam bio ovde u leto ali kažu da komaraca nema
mnogo. Kako je na farmi. Pone kad se sećam zlatnih pipena.
Nedostaje mi ukus. Ima jedno drvo što sam ga nakalemio na jednoj
indjanskoj stazi severozapadno od farme. Voleo bih da znam da li
je živo i da lči je rodilo. Možda možete da saznate.
Pišite mi u hotel. Voleo bih vaše pismo.
Vaš brat,
Robert
 Tvrđava Livenvort
Blizu reke Misuri
Teritorija Misuri
1. januar 1847.

Porodica Gudinaf
Crna močvara
Reka Portidž
Blizu Perisburga
Ohajo

Draga braćo i sestre,

Nisam pisao ima tri godine. Od onda sam otišao na zapad i sada
radim u vojnim štalama. Leta su ovde vrela a zime vrlo hladne.
Neću da budem vonjik i mislim da neću ostati ovde dugo mnogo.
Ima preko 8 godina odkad sam otišao iz močvare i vi ste svi
porasli. Možda se Kejleb već oženio. Možda i Nejtan i Sal isto.
Možda sam stric ili ujak Robert. Bio sam u mnogo mesta ali još
mislim na farmu u Crnoj močvari. Voleo bih da saznam novosti ako
mi pišete uskoro dobro stižu stizaju pisma u tvrđavu.
Vaš brat,
Robert
 Ranč Salazar
Teksas
1. januar 1849.

Porodica Gudinaf
Crna močvara
Reka Portidž
Blizu Perisburga
Ohajo

Draga braćo i sestre,

Pišem na Novu godinu Godinu iz Teksasa, gde radim na ranču

skoro dve godine. Nisam mislio da dođem ovamo ali sam upao u
neko gadno društvo i ne mogu da se izvučem. Došli smo stazom za
Santa Fe i radimo na ranču starog meksikanca koji je ostao i kad
je Teksas postao svoja država.
To je stalni posao ali je težak i ja ne volim stoku. Ima su više
muva. A zemlja je pustinja, mnogo je vruće i nema drveta. Daleko
smo od svega i ne mogu da vam dam adresu da mi pišete šteta baš
bih voleo pismo.
Ja sam dobro ali kad zaradim dosta para idem u Kalforniju.
Jedan čovek bio je tamo i pričao mi o drveću što se zove sekvoia i
araste po 100 metara i 20 ljudi ne može da ga obuvati. Nedostaje
mi drveće. Tamo ima i zlata i to je iskušenije. Tamo zaradiš 200
dolara na dan da kopaš zlato, a ja ovde zaradim 5 dolara za mesec.
 Pisaću ponovo iz Kalfornije kad budem imao adresu da pišete
tamo. Ne zavoravite me. Ja nisam zaboravio moju porodicu u Crnoj
močvari.
Vaš brat,
Robert
 Milerova prodavnica
Nevada Siti
Kalifornija
1. januar 1850.

Porodica Gudinaf
Crna močvara
Reka Portidž
Blizu Perisburga
Ohajo

Draga braćo i sestre,

Nadam se da ste dobro. Kako je na farmi. Vi neki sigurno imate

decu sada. Ponekad to zamišljam.
Pa stigao sam u Kaliforniju kao što sam rekao. Veliki je to put i
mnogi su ga prošli prešli. Išao sam putem preko zapadnog Kanzasa
i prošao preko Stenovitih Planina do Soltlejksitija i onda preko
Siere Nevade. Hiljade ljudi išlo je tim putem i mnogi su pomrli,
grobovi su uzput celo vreme. Ali ja sam navikao na život na
otvorenom pa mi nije bilo stašno. Video sam planine i stvarno su
lepe. Video sam i bizone, jeo sam i nije mi se dopalo. Urezao sam
svoje ime u Stenu nezaviosnosti to je veliki komad granita blizo
Južnog prevoja. To svi rade koji prođu. Ako neko od vas krene
kopnom za Kaliforniju može da me nađe na toj steni.
 Ja sam sa severne strane Siere Nevade gde ima zlata u rekama
što teku s planina. Radim u jednom logoru za ispiranje. Sada je
sneg, ali ispiram svaki dan, ponekad sam, ponekad zajedno, s
branama ili sitom za ispiranje. Našao sam malo zlata, najviše
listiće. Malo dalje nizvodno od mene jedan čovek juče je našao
grumen vredan 1000 dolara. To i ja tražim.
Idem u Nevada Siti prilično redovno u kupovinu ako hoćete da
mi pišete. Baš bi voleo da čujem vesti od kuće.
Vaš brat,
Robert
 Milerova prodavnica
Nevada Siti
Kalifornija
1. januar 1851.

Porodica Gudinaf
Crna močvara
Reka Portidž
Blizu Perisburga
Ohajo

Draga braćo i sestre,

Srećna vam Nova Godina svima. Ja sam još u Kaliforniji, tražim

zlato, isto kao prošle godine, mada sam išao niz reku i uz. Našao
sam dosta, ali nisam mnogo zaradio jer je ovde život skup. Čim
dobijem novac za zlato moram da platim za zalihe. Brašno, metci
meci i ovas i štale ovde koštaju više nego bilo gde sam živeo.
Mislim da neću tražiti zlazo još dugo jer mi ova zlatna groznica ne
prija. Neke ljude je obuzela sasvim toliko da i kad nađu zlato nisu
zadovoljni.
Ako ćete da pišete, pošaljite brzo jer neću ovde biti još dugo.
Vaš brat,
Robert;
 Hotel Grinšo
Sakramento
Kalifornija
1. januar 1853.

Porodica Gudinaf
Crna močvara
Reka Portidž
Blizu Perisburga
Ohajo

Draga braćo i sestre,

Ima dve godine da vam nisam pisao. Ostavio sam se traženja

zlata jer to lomi čovečju dušu. Sada radim na farmama i rančovima
rančevima, obično oko Sakramenta, ali idem i na druga mesta.
Video sam ogromne sekvoje o kojima su mi pričali. Stvarno su
divne, visoke i uspravne i tamne među manjim drvećem. Video sam
i okean. Liči malo na jezero Iri ali talasi su veći i voda je slana.
U hotelu Grinšo čuvaće mi pisma ako hoćete da mi pišete.
Vaš brat,
Robert
 Pansijon gospođe Binenstok
Ugao Ulice Montgomeri i Kalifornija
San Francisko
Kalifornija
1. januar 1854.

Porodica Gudinaf
Crna močvara
Reka Portidž
Blizu Perisburga
Ohajo

Draga braćo i sestre,

Srećna Nova Godina i nadma se da ste svi zdravi bogati i mudri.

Meni je godina bila dobra pošto sam upoznao čoveka po imenu
Vilijem Lob. On skuplja biljke drveće i semenje i šalje ih u Englesku
gde vole kalifornijski bor i još neke biljke. Nisam znao da postoji
posao agenta za biljke. To sam ja sada ja pomaćem gospodinu
Lobu.
Videli smo ogromno drveće u mestu što se zove Šuma Kalaveras.
Liče na sekvoje jer imaju crvenu koru, ali još su šira. Voleo bih da
ih vidite zapanjili biste se kolika su velika. Donji deo debla jedva bi
stao u našu kuhinju u Crnoj močvari. Pored njih mi je bilo kao da
sam sitan, ali nisam se nikad bolje osećao, čak ni u crkvi ili na
dobrom ručku.
 Dosta putujem i skupljam seme, ali se uvek vraćam u San
Francisko, a gospođa Binenstok čuva mi pisma ako me nema.
Možda ste me do sada davno zaboravili, ali ja nisam zaboravio vas.
Vaš brat,
Robert
 Pansijon gospođe Binenstok
Ugao Ulice Montgomeri i Kalifornija
San Francisko
Kalifornija
1. januar 1856.

Porodica Gudinaf
Crna močvara
Reka Portidž
Blizu Perisburga
Ohajo

Draga braćo i sestre,

Svake Nove Godine razmišljam šta da pišem mojoj svojoj porodici

u Crnoj močvari. Ponekad ne pišem jer mi je teško i traje dugo. Ima
sedamnajest godina da sam otišao iz Crne močvare i nisam nikad
dobio pismo od vas. Ne znam jeste li još živi i zato je ovo moje
poslednje pismo.
Još skupljam seme i biljke za gospodina Loba. On me je mnogo
naučijo i puno mu hvala. Ovde mi je dobro. Imam posao s drvećem
i to je bolje nego što sam sanjao.
Nadam se da ste dobro gde god da ste.
Vaš brat poslednji put,
Robert
 3.
Kalifornija
1853-1856.
R obert Gudinaf je radio u polju blizu Sakramenta kad je prvi put čuo
za divovska stabla veća čak i od sekvoja. Sa šačicom ljudi skupljao
je seno pred letnju oluju, koja je režala iz daljine, ali kao da se nije
primicala. Bio je to jedan od desetak poslova koje je Robert radio
otkako je pre dve godine napustio traženje zlata. Nisu mu smetali
vrelo sunce na leđima, znoj koji mu grize oči, beskrajno ponavljanje
istih pokreta. Trpeo je sve to mnogo puta. Sam život često je
ponavljanje istih pokreta po drugačijem redosledu, u zavisnosti od
dana i mesta.
Smetalo mu je samo neprestano blebetanje čoveka sa desne
strane, sati dosadnih priča o zlatu koje je pronašao i propio, o tome
kako je u Kaliforniji sve preskupo, o tome kako mu je bilo teško da
kopnom stigne ovamo iz Kentakija. Sve su to bile dobro poznate
kalifornijske priče, a život su im udahnjivali samo neobičan način
pripovedanja ili neočekivani obrti. Ovaj čovek nije pokazao ni jedno ni
drugo, ali je neumorno govorio, mnogo upornije nego što je grabuljao.
Robert je sve jače stezao dršku grabulja kako ne bi udarcem
ućutkao brbljivca. Onda je brbljivac rekao: „Uskoro se vraćam u
Kentaki. Dosta mi je Kalifornije. Video sam sve što ima da se vidi ovde.
Video sam najveći zlatni grumen na svetu, imao je jedanaest kila.
Video sam okean, ništa naročito. Video sam ona crvena stabla, lepa i
visoka, ali nedostaju mi orasi, svibe i lale. Ne moram više ništa da
vidim. Ovde sam završio.“
„Kladim se da nisi video velika stabla u okrugu Kalaveras“, rekao
je čovek s brbljivčeve desne strane. „E, to su stabla. Tri puta su veća od
prosečne sekvoje, eto kolika su.“ Robert je zastao. „Je li to uz reku
Kalaveras?“
„Ne - uzvodno uz reku Stanislaus“, odgovorio je čovek.
„Uzvodno? Misliš nizvodno, zar ne?“
„Znam šta sam rekao.“
„Uzvodno, ka istoku? Ne ka zapadu?“
„Aha, ka istoku.“
„Koliko uz reku?“
„Ne znam. Gore do brda.“
„Ali sekvoja nema u brdima. Rastu samo uz obalu.“
Čovek je slegnuo ramenima.
Robert mu je uputio svoj mirni otvoreni pogled, za koji je znao da
ume da uzdrma ljude.
„Jesi ih video svojim očima?“
Čovek se sada namrštio, ljutit zbog sumnje u njegove reči. „Slušao
sam o njima od nekoga kad sam bio u Sakramentu.“
„Jedino drveće koje želim da vidim jesu svibe pored farme mog
tate“, ubacio se brbljivac. „To su najlepša stabla u proleće. Boli me kad
samo mislim na njih.“
Robert se ponovo latio grabulja i povukao seno u hrpu koja će s
vremenom narasti u plast. Više ništa nije pitao jer ga nisu zanimale
glasine o divovskom drveću koje ne može da proveri svojim očima.
Ovaj čovek možda samo ponavlja opise sekvoja koje je Robert video
duž obale. Svi su spominjali kako su visoke i zvali ih divovskima.
Robert je procenio da su visoke najmanje sto metara. A obim debla tri
puta veći od prosečne sekvoje? Kolika je prosečna sekvoja? Robert je
video visoke sekvoje, ali i male, desetogodišnje - liče na borove, ali
imaju crvenu koru.
No nije mogao da izbaci iz glave čovekove reči. Iako nije jasno
opisao veličinu stabala, makar je rekao gde se nalaze - u brdima
Sijera Nevade, a ne duž obale. Sve sekvoje koje je Robert video rasle su
na sedamdesetak kilometara od obale i čudio se što ih ima i tako
duboko u kopnu.
Kad je žetva obavljena i došlo vreme da pođe dalje, nije krenuo na
sever ili zapad da nađe posla, nego na jug i istok; prešao je reke
Mokilumni i Kalaveras i stigao na reku Stanislaus ne priznavši sebi da
mu je to zapravo i bio cilj. Krenuo je uzbrdo uz reku prema njenom
izvoru i uskoro su glasine potvrđene. „Da, postoje divovska stabla“,
rekao mu je jedan radnik kompanije Voter junion
. „Našao ih je lovac
koji nam nabavlja meso. Gonio je grizlija tamo gore i naišao na
šumarak najvećeg drveća koje je iko ikad video. Godinu dana su mu
plaćali večeru da priča o tome. Mislio sam da su do sada svi čuli tu
priču. Kako ti nisi?“
Radnik takođe nije lično video stabla, ali je dao Robertu podrobna
uputstva kako da nađe šumu, što je Roberta uverilo da u priči ima
istine. I dalje je mislio da su ta stabla zapravo sekvoje koje je video,
samo neobično široke i daleko od obale.
Kako se primicao šumi Kalaveras, pričalo se sve više, dok mu se
na kraju nije činilo da svako koga sretne jedva čeka da mu kaže nešto
o divovskim stablima. Čudno mu je bilo to što niko nije odvojio malo
vremena da ode i vidi ta stabla. S druge strane pak, Robert je znao da
nikome nije stalo do drveća koliko njemu. Najzad je stigao u Marfis,
rudarski gradić koji je kompanija Voter junion podigla dvadesetak
kilometara od šumne, i tu je našao nekoga ko je obišao stabla. Taj
čovek mu je malo rekao. „Moraš sam da ih vidiš“, objasnio je vrteći
glavom kao da ne veruje sopstvenim sećanjima. „Ja ne umem da ih
opišem.“
Sledećeg jutra osedlao je konja, nepredvidivog sivca kog je kupio
od jednog rudara kad su Munju, njegovog stalnog saputnika još od
Teksasa, ukrali Indijanci. Sivcu nije dao ime, a nije bio siguran ni da
će mu ga ikada i dati, pošto se davanjem imena čvršće vezuješ za
nešto i više tuguješ ako ga izgubiš, kao što je otkrio s Munjom. Sivac je
bio vrlo mušičav; između ostalog, nije hteo da se penje dalje od
podnožja planina, pa se propinjao i išao postrance većim delom puta
do šume Kalaveras. Put je bio iznenađujuće dobar jer su zemljište na
kom divovska stabla rastu zauzela dva brata i napravila put za
posetioce koje su želeli da privuku.
Kad je stigao do ivice šume, Robert je sjahao i stao pridržavajući
se rukom za sivčev vrat. Na svojim putovanjima Robert je video
mnogo štošta od čega je osetio bol duboko u grudima, kao da mu se
iver tuge zabada u srce: preriju koja se pruža dokle pogled dopire,
usamljeni brest zbog kog je nebo najplavlje koje je ikada video,
tornado kako juri duž zelenosivog horizonta, bele trouglove snega koji
kao da lebde na vrhovima planina. Sada je video još nešto.
Dva ogromna stabla stajala su s obe strane staze kao prirodna
kapija u šumu. Nisu bila visoka kao sekvoje koje je video na obali, ali
su pri tlu bila široka kao kuća. Osetio se kao patuljak pored tolikih
debala i mase drveta što se pružala ka nebu. S udaljenosti dovoljne da
ih čitava obuhvati pogledom, čovek ne bi shvatio kolika su. Izbliza pak
ne bi mogao da vidi ni najniže grane.
Robert je ostavio sivca i krenuo stazom. Prolazeći između stabala,
osetio se kao zrnce prašine. Naslonio se rukom na jedno da se pribere.
Crvenkastosmeđa kora bila je sunđerasta, duboko izbrazdana,
vlaknasta, lako se krunila i pretvarala u crvenu prašinu koju je Robert
kasnije pronašao na odeći i u kosi, pod noktima, na vratu, po
bisagama. Po tlu oko drveća ležale su hiljadugodišnje debele elastične
naslage trulih iglica i prigušivale zvuk njegovih koraka. A vladala je
tišina jer blizu njega nije bilo grana da šuškaju na vetru. Grane su
rasle tek tridesetak metara od tla, krošnje su bile tako visoko da ga je
boleo vrat ako ih gleda predugo. Bile su male u poređenju s deblima.
Robert ne bi umeo rečima da izrazi bezgranično strahopoštovanje
koje je raslo u njemu.
Sivcu se pak stabla nisu dopala. Robert im se možda divio, ali
konj je sve što prevazilazi normalne granice prirode shvatao kao
opasnost, pa se pobunio; frktao je, toptao nogama i kolutao očima.
Robert je morao da ga uhvati za uzde - sivac ga je pritom ritnuo - i
odvede ga malo dalje od crvenkastih divova, među obično drveće.
Privezao ga je za mladi beli bor, podalje od većih crnih borova s kojih
su ponekad padale ogromne šišarke koje mogu i kost da polome.
Trebalo mu je malo vremena da umiri konja.
Kad se sivac najzad smirio, Robert ga je ostavio i vratio se u
šumu. Bila je puna borova, ali među njima su rasla ogromna stabla,
neka blizu, neka daleko. Mnoga su bila velika, ako ne i veća, kao
stražari na ulazu. Šuma više nije bila tiha i pusta kao kad je tek
stigao. Neki ljudi koji su Robertu opisivali šumu spomenuli su da se
tamo izvode radovi, da vlasnici podižu hotel za posetioce, kao i druge
udobnosti. Da bi ušao dublje u šumu, Robert je morao da prođe pored
ljudi koji su se tek pojavili, počeli da udaraju čekićima i dovikuju se.
Preko volje je krenuo prema njima.
 Onda je video panj, dva-tri metra viši od sebe. Na panj su bile
naslonjene merdevine, pa se Robert popeo i pogledao površinu. Imala
je prečnik od oko osam metara i bila je neravna, mada ju je jedan
čovek ravnao, a druga dvojica su usecala stepenište da se ljudi lakše
popnu. Robert je posmatrao stotine godova oko središta. Nije stao na
panj i zavetovao se da nikad i neće.
S osmatračnice na vrhu merdevina bolje je video naokolo. Odatle
je opazio čitavo dugačko oboreno deblo. Pružalo se od panja do
duboko u šumu, toliko veliko da ga Robert nije ni primetio kad je
prošao tuda. Na bližem delu kora je bila oguljena i deblo je delovalo
nago i ranjivo. Nešto dalje radnici su na deblu gradili jednostavnu
brvnaru i dugačku kuću, a deblo je služilo kao pod.
Robert je sišao s merdevina i krenuo oko panja. Pored je ležao
veliki komad debla, dug gotovo kao tri Robertove visine, odsečen od
trupca i izdvojen. Na rukom ispisanoj tabli prikucanoj ekserom pisalo
je: „Iver stare klade“. Na glatkoj površini videli su se duboki žlebovi,
verovatno, pretpostavio je Robert, tragovi alata kojim je drvo posečeno.
Nije mogao ni da zamisli kako je to obavljeno; bio je potpuno užasnut
tim svetogrđem, ali donekle i opčinjen tehničkim izazovom.
Krenuo je duž debla i izbrojao stotinu koraka od panja do drugog
krnjavog kraja, s kog se vrh svakako odlomio kad je stablo palo.
Mahnuo je rukom jednom radniku da ga upita šta to grade i saznao
da će to uskoro biti krčma i kuglana. Robert je putovao posvuda, ali
nikad nije čuo za kuglanu. Radnik mu je rekao da ih ima na istoku.
„Kako ste posekli ovako veliko drvo?“, morao je da upita, ali nije
dodao: „I zašto?“
„Svrdlastom pumpom“, objasnio mu je radnik. „Doneli su jednu
odozdo iz rudnika, stavili joj dugačko svrdlo i izbušili rupe u deblo
skroz naokolo.“
„Ja sam bio tu“, dodao je drugi radnik rado iskoristivši povod da
prestane s testerisanjem. „Ima tome mesec-dva. Radili smo dvadeset
dva dana, a drvo nije palo ni kad smo završili bušenje. Nije htelo da
padne ni kad smo zabili klinove u rupe. Čak ni kad smo ga udarali
balvanom. Ništa. Onda smo sišli na večeru i - tras! Palo je. Poplašilo je
jelene i isteralo zečeve iz rupa. Nikad nisam video ptice da tako
polude.“
„Hoćeš da radiš?“, upitao je Roberta prvi radnik. „Treba nam
pomoć.“
Robert je odmahnuo glavom; prvi put u životu odbio je posao. Nije
hteo da zarađuje pentrajući se po posečenim sekvojama.
Radnik je progunđao: „Ti si danas druga budala gadljiva na pare.
Da niste braća?“ Pokazao je glavom visokog čoveka tamne kose i
brade koji je sedeo na steni pored oborenog stabla. Taj čovek je
pažljivo posmatrao stablo i povremeno zapisivao nešto u beležnicu na
kolenu. Dok ga je Robert posmatrao, čovek je skočio na noge i
provukao se kroz granje razbacano oko debla, neko odlomljeno u
padu, neko još pričvršćeno za drvo. Četine su i dalje bile iznenađujuće
zelene iako je drvo posečeno pre nekoliko sedmica. Čovek je čučnuo
pored grane, opipao iglice, a onda izvadio lupu iz džepa i pažljivo ih
pogledao. Posle nekog vremena seo je na tlo, spustio granu u krilo i
počeo da crta. Činilo se da nije svestan da ga neko gleda.
Robertu je ponašanje ovog čoveka bilo zanimljivo gotovo koliko i
samo veliko drveće. Nikada do tada nije video da neko tako pažljivo
posmatra drveće i zapaža sve njegove osobine. Čovek je ustao, uzimao
male šišarke, prinosio ih pod lupu i onda ih ponovo ispuštao. Onda je
kleknuo i zagrebao vlaknastu koru debla. Zatim je krenuo duž debla
dugim jednakim koracima, brojeći.
Robert mu nije odmah prišao, ali udaljio se od radnika i stao malo
podalje od njega. Čovek će ga pustiti da mu priđe kad bude spreman.
Završio je merenje, ali je nastavio da korača tamo-amo, postepeno se
približavajući. Robert se nasmešio u sebi; ovako se njegov sivac
smiruje i dopušta da mu se stavi sedlo. Čovekova crna kosa bila je
prošarana sedinama, ali iznenađujuće sjajna, kao namazana uljem,
kratko podšišana štrčala je uvis, za razliku od kose većine pionira -
duge, spljoštene od šešira i mlitave od masti i znoja. Imao je gustu
potkresanu bradu. Kad je prišao bliže, Robert je video natuštene obrve,
duboko usađene oči i dugački nos nalik na obrnuto slovo T na
snažnom tvrdoglavom licu. Imao je verovatno četrdesetak godina,
dobrih dvadeset više od Roberta, ali to je teško odrediti jer od
putovanja svako stari drugačije. Sam Robert bio je vitak i žilav, ali lice
mu je bilo grubo i izbrazdano kao panj sekvoje. Samo su mu bistre
smeđe oči ostale mladalačke, oivičene sitnim borama od žmirkanja na
suncu.
Posle nekog vremena našli su se jedan pored drugog. Čovek je
podigao šišarku naviknutim pokretom koji je govorio da to često radi.
Ovaj čovek dobro poznaje drveće, pomislio je Robert. „Izbrojao sam sto
dva koraka“ reče.
„Devedeset pet“, ispravio ga je čovek. „Mada sam ja nešto viši od
tebe, pa mi je i korak duži. Procenio sam da je dugo devedeset dva
metra - imalo bi devedeset osam da se vrh nije odlomio. Nije visoko
kao obalne sekvoje, ali ipak je visoko. No najvažniji je obim.“
„Da li se ove sekvoje razlikuju od obalnih?“
 „Ovo nisu sekvoje“, odgovorio je čovek odlučno kao učitelj. „Ne
treba ih tako zvati. Ovo su mamutovci. Ista porodica, ali drugi rod i
vrsta. Mamutovci nisu visoki kao sekvoje, ali su širi. Krošnje im se
razlikuju; grane mamutovca su kraće i rastu uz stablo, dok gornje
grane sekvoje rastu uvis, a donje u širinu i savijaju se naniže. A četine
- vidiš li?“ Nagnuo se i uzeo odsečenu granu. „Potpuno su drugačije.
Četine mamutovca liče na hrapave strune. Iglice sekvoje su pljosnate i
liče na borove. A šišarke.“ Pružio je Robertu šišarku koju je držao; bila
je veličine kokošjeg jajeta. „Šišarke sekvoje manje su od ovih, otprilike
za polovinu.“
U ovom brzo izgovorenom predavanju Robert je uočio engleski
naglasak, malo prosejan. Čovek nije govorio kao da se tek iskrcao s
broda, nego se jasno čulo da je dosta putovao.
„Ovde je mnogo suvlje nego uz obalu gde rastu sekvoje“, primetio
je Robert ne želeći da razgovor zamre.
Čovek je klimnuo glavom. „Šišarke se otvaraju od vrućine, pa
semenke ispadaju. Vidi.“ Uzeo je suvu smeđu šišarku i protresao je.
„Vidiš, semenki skoro više nema.“ Bacio je suvu šišarku u žbunje.
„Skupljaju se samo zelene.“
„Vi ih skupljate?“ Robert je tek tada primetio vreću pored
čovekovih nogu.
Čovek se namrštio - mada mu se izraz nije mnogo promenio jer
su mu obrve već bile niske i zbijene iznad korena nosa. Oči su mu bile
toliko uske da je Robert sumnjao da će ikada videti koje su boje.
„Radiš za Lafamove?“
,,Za koga?“
 ,,Za vlasnike ovog zemljišta. Radiš ovde?“ Glavom je pokazao
građevinske radove iza njih.
,,Ne znam ništa o tome. Samo sam došao da vidim drveće.“
Čovek je uzeo vreću, spustio u nju zelenu šišarku, a onda se
okrenuo, sagnuo se i uzeo drugu s tla.
„Ne znam čak ni šta je to kuglanje“, dodao je Robert.
Čovek je zastao, lako nagnuo glavu u stranu i odgovorio: „To je
najbesmislenija igra na svetu. Male cepanice poređaju se po nekom
rasporedu, a onda ih ljudi obaraju drvenim kuglama. Ovo drveće po
svemu sudeći ne pruža dovoljno zabave posetiocima, pa im se mora
stvoriti druga razonoda.“ Pružio je ruku. „Ja sam Vilijem Lob.“ Robert
se rukovao s njim. „Pa, hoćeš li da pomogneš ili ćeš samo tu da
stojiš?“
Počeli su s oborenim stablom; tražili su između grana zelene
šišarke. Šišarke mamutovca veoma se razlikuju od borovih. Oblika su
jajeta, okrugle na jednom kraju, šiljatije na drugom, i lepo staju na
dlan. Ljuspe su im zbijene, pa izgledaju kao da su išarane rombovima.
Lob je toliko dobro poznavao šišarke da se Robert prenerazio kad
je saznao da je stigao u šumu da vidi ogromne mamutovce svega
nekoliko sati pre njega samog. No uskoro će otkriti i da je Lob živa
enciklopedija biljaka. Video je toliko šišarki da ih je, kad god naiđe na
neku novu, prirodno smeštao među one koje je već uneo u katalog u
svojoj glavi, šireći i poredeći znanje.
Robert je nakupio pola vreće oko stabla, a Vilijem Lob ih je
pregledao i izbacio neke nagrizene. „Dokopaju ih se borove veverice“,
objasnio je bacajući ih u grmlje. „Takve nemoj da uzimaš. Kad pošalješ
takve šišarke, one izbace izdanak na putu ili istrule.“
 Robert se namrštio; zbunjivalo ga je gotovo sve što Lob kaže, ali
nije želeo previše da zapitkuje. Uhvatio se samo najvažnijeg. „Borove
veverice?“
„Da, ove male galamdžije što ih vidiš svuda. Oslušni malo i čućeš
ih.“ Stali su nepomično i uskoro su čuli ćeretanje s malog obližnjeg
bora. Robert je podigao pogled i video sićušnu vevericu s tamnom
prugom između crvenkastog krzna i bledog stomaka.
„Upropaštavaju previše šišarki.“ Lob je bacio polupojedenu šišarku
na vevericu i ona je munjevito pobegla.
Kad su skinuli sve šišarke s grana oborenog mamutovca, zašli su
dublje u šumu među stabla. U krugu od oko kilometar i po raslo je
stotinak divovskih mamutovaca razbacanih među drugim drvećem.
Umesto da se privikne na prizor, Robert je sa svakim drvetom bivao
sve zapanjeniji. Iako neprirodno velika, stabla su bila nekako
nenametljiva; osim narandžastog sjaja, između mlađeg drveća nisu
upadala u oči dok im se ne priđe blizu. Robert je želeo da zastane kod
svakog mamutovca, nasloni se dlanom na deblo i pogleda uvis.
Vilijem Lob je bio užurbaniji; kako će Robert kasnije saznati, Lob je na
putovanjima video mnoštvo neobičnog drveća i, mada ih je cenio, nije
se prepuštao osećanjima i brzo je radio.
Oko živih mamutovaca bilo je manje zelenih šišarki jer su se
uglavnom držale na granama. Robert je pomislio da neće uspeti da
napune vreću kad je Vilijem Lob žustro otišao do hrpe svoje opreme i
vratio se sa sačmaricom. Napunio ju je, podigao, naciljao visoko u
krošnju i opalio. Čuo se prasak, a trenutak kasnije grana se odvalila i
polako skotrljala na tlo udarajući o deblo i druge grane i zasipajući ih
iglicama i šišarkama. Robert se izmakao. Englez se nasmejao. „Najbolji
deo posla.“
 Ostavio je Robertu da sakupi šišarke, otišao ponovo do opreme i
vratio se s ašovom i metalnim kanticama. „Trebaju nam mladice“,
objasnio je. „Seme često neće da proklija u novoj zemlji i novoj klimi,
ali mladice će možda nastaviti da rastu.“ Nekoliko puta obišao je
grmlje oko stabla dok nije našao mladicu zdravog izgleda visoku dva-
tri pedlja. Onda je duboko zasekao debeli sloj trulih iglica i crvene
prašine oko mladice. „Naravno, mladice je teže slati“, progunđao je Lob
radeći. „Često ne prežive prelazak.“
„Prelazak preko čega?“
„Preko okeana. A ne vole ni da se sele dole u San Francisko. No
vredi uzeti nekoliko, naročito nove vrste.“ Izvukao je mladicu, spustio
je nežno u kanticu, sipao zemlju oko nje i utabao je prstima. Kad je
završio, uzeo je ašov i krenuo da traži novu.
Robert je pokupio sve šišarke koje je našao oko drveta, pa je i sam
krenuo da traži mladice. Ispostavilo se da to nije jednostavno kao što
je očekivao. Pod ogromnim drvećem vladala je duboka senka, pa je
mladica bilo vrlo malo. One koje je pronašao nisu bile ono što je
očekivao. Kad je pokazao jednu, Lob je odmahnuo glavom. „To je
kedar. Ovde ih ima dosta.“ Pokazao je obližnja viša, vitkija stabla
crvene kore izbrazdane duboko kao kora mamutovaca. „Idi opipaj
koru na onom. Vidiš? Mnogo je tvrđa nego u mamutovca. A iglice su
ljuskaste, ali su pljosnatije nego u mamutovca, kao da su ispeglane.“
Prišli su drugom mamutovcu i Vilijem Lob dade Robertu pušku da
odlomi grane. Robert je pažljivo naciljao, svestan da je na ispitu i da
ne sme da promaši. Lovio je često - tako se hranio putujući Amerikom
- ali nikad nije namerno gađao granu drveta. Kad je povukao obarač,
sačma je pogodila granu mamutovca, ali je nije otkinula.
„Još jedan će biti dovoljan“, rekao je Lob. „U sam koren grane.“
 Ovog puta grana se otkinula, uz novu kišu iglica i šišarki.
Iz grupe radnika u daljini začuo se povik, a jedan se izdvojio i
pohitao između stabala ka Robertu i Vilijemu. Lob je opsovao sebi u
bradu. „To je to. Zabava mora da se plati, ovako ili onako.“ Uzeo je
ašov i zasekao zemlju oko jedne mladice. Robertu je delovala isto kao
kedar. Očigledno još ima mnogo da nauči.
Lob nije podigao pogled kad im je prišao onaj čovek; bio je nizak,
znojav i zadihan iako nije dugo hodao. Robert nije bio tako nehajan.
Uspravio se i ostao da stoji s vrećom pored nogu; spustio je ruke kao
krivac iako nije tačno znao šta je zgrešio.
„Kakva je to pucnjava?“ Čovek je zasukao duge brkove koji su mu
odvajali trećinu lica od ostatka. Otrcani svileni cilindar zabacio je na
teme, a bela košulja rukava zasukanih do iznad lakata govorila je o
njegovom zanatu: bio je finansijer, a ne radnik. „Šta radite ovde?“
Lob je nastavio s poslom. „Kopamo.“
,,To vidim, ali šta
kopate? I zašto kopate? I zašto pucate? Ovde
nema zlata, gospodine, ako to tražite“, dodao je čovek, izvadio iz džepa
prljavu maramicu i obrisao ruke, pa čelo. „Možda ste odskoro u tom
poslu pa ne razumete prirodu zlata, ali ja vas uveravam da pod tim
drvećem zlata nema. Bolje bi vam bilo da siđete na reku i tražite tamo,
mada već dve godine nisam čuo da je neko pronašao zlato u
Stanislausu.“
Ućutao je, očekujući da Vilijem Lob prestane s kopanjem. Ali on je
nastavio da zaseca zemlju oko mladice, a onda ju je izvukao i spustio
u kanticu. Robert se vratio prikupljanju šišarki. Čovek je ponovo
zasukao brkove, a onda je pružio ruku. „Zovem se Lafam. Bili Lafam.
Ovo je moja zemlja.“
 Vilijem Lob nije ni pogledao pruženu ruku. Robert se nekako
sažalio na Bilija Lafama s rukom pruženom u prazno, pa mu je posle
trenutak-dva prišao i rukovao se s njim.
Ovo kao da je malo oživelo Lafama. „Zato me zanima šta se
dešava kad neko puca po mojoj zemlji i kopa po mojoj zemlji“,
nastavio je.
„Ovo nije vaša zemlja“, rekao je Vilijem Lob.
„O, jeste, jeste. Imam papire. U logoru su, mogu da vam pokažem.“
„Ovo je indijanska zemlja, ako je ičija.“ Vilijem Lob je govorio kao
da nije čuo Bilija Lafama. „Ono pleme Mivok ulogoreno južno odavde -
ono je ovde duže nego vi. Ovo je njihova zemlja, ili božja - odaberite.“
„Ne, ovo je moja zemlja, i mog brata. Gradimo, vidite, za posetioce.
Salun, kuglanu, a malo dalje proširujemo brvnaru da otvorimo hotel.
Hotel Velika stabla.“ Bili Lafam je ponosno nabrajao ova dostignuća.
„Samo malo. Vi to kopate drveće?“ Vilijem Lob je spustio još jednu
mladicu mamutovca u kanticu. „Ne možete da vadite drveće! Šta ćete
da radite s njim?“
Lob je zastao. „Šta, ovde nema dovoljno drveća za vas? Primetio
sam da o ovim velikim stablima ne vodite mnogo brige pošto ste
posekli jedno da napravite - šta? Pod kuglane.“
,,Pa nisam ga ja posekao! To su drugi odlučili.“ Bili Lafam je
ponovo obrisao ruke. „Ali uradili su to iz dobrih razloga. Obrazovnih
razloga. Ljudi žele da vide koliko je drveće veliko, a to nije lako kad
stojite blizu, jeste li primetili? Ali s onolikim panjem i onako dugačkim
deblom bolje vidite veličinu i razmere. Ja sam pomislio da napravim
nešto od njega, kad je već oboreno! Veliki panj će biti podijum za ples,
znate. Osim toga, posečeno je samo jedno. Ostala ćemo zaštititi.“
Sigurno ga je neko i ranije prekorevao zbog sečenja stabla, pošto je
odbranu izgovorio uvežbano. Onda je pokušao da preokrene raspravu.
„A želim da zaštitim i ona koja tek rastu.“ Pokazao je mladicu u
kantici. „Ako iskopate ove i odnesete ih, nećemo ih imati u budućnosti,
zar ne?“
Vilijem Lob je zastao, kao da mu je sama neverica zaustavila ašov.
„Mislite li zaista da će ovi divovi“, mahnuo je rukom prema stablima
oko njih, „dozvoliti ovim mladicama da prežive? Nema mesta.
Pogledajte oko sebe! Kad se ovo drveće učvrsti, ništa veliko ne može
da raste ispod njih. Ja činim uslugu ovim mladicama - pružam im
priliku da opstanu. Negde drugde možda bi mogle da izrastu.“
„Samo malo, samo malo“, pobunio se Bili Lafam sučući brkove.
Imao je mnoštvo tikova. „Nameravate da ih posadite negde drugde?“
A šta bi drugo mogao čovek da učini s mladicom koju je izvadio iz
zemlje?, pomislio je Robert, ali je samo ćutke oborio glavu i osmehnuo
se.
„Ne mogu to da dozvolim“, nastavio je Bili Lafam. „A, ne. Kradete
drveće odavde da stvorite šumu koja bi se nadmetala s mojom. Ne,
gospodine, to ne mogu da dozvolim, nikako.“
Vilijem Lob je zastenjao. „Čak i da je posadim odmah pored ove,
trebaće joj dobrih pet stotina godina da makar približno dostigne ovu.
Do tada će se i moje i vaše kosti odavno pretvoriti u prah. No
uveravam vas da ova buduća stabla neće ugroziti ovu šumu - ona idu
u Englesku.“
Bili Lafam je ostao zatečen, ali samo na trenutak. „U Englesku?
Ako tamo posadite sekvoje, niko odande neće dolaziti da vidi stabla u
Kalaverasu!“
 Na ovu besmislenu tvrdnju Vilijem Lob se nije ni potrudio da
odgovori. Četvrta mladica završila je u kantici, malo grublje nego
prethodne tri.
,,To su mamutovci“, promrmljao je Robert.
„Šta?“ Bili Lafam se okrenuo Robertu kao da ga je tek primetio.
„Šta ste rekli?“
„To nisu sekvoje - to su mamutovci.“ Robert je otkrio da uživa što
ispravlja Bilija Lafama, iako ni sam nije tačno znao o čemu govori.
„Naravno da su ovo sekvoje.” Ipak, samouverenost mu je
potkopala ravnodušnost Vilijema Loba prema njegovom autoritetu.
„Mora da su sekvoje - u novinskim oglasima koje plaćam piše da
jesu.“
„Reklama ne odlučuje o nazivu drveća“, rekao je Vilijem Lob.
„Kalifornijska Akademija nauka utvrdila je da ova stabla pripadaju
vrsti različitoj od sekvoje i nazvala ih mamutovci, to jest divovske
sekvoje, a uskoro će im dati i latinski naziv. Sekvoje su priobalna
stabla, visoka i vitka, mada i dalje ogromna u poređenju s drugim
drvećem. Mamutovci rastu na obroncima planina, niži su i širi.“
„Slušajte.“ Bili Lafam je ponovio niz svojih tikova, pogladio brkove
i obrisao maramicom ruke i čelo kao da mu te radnje ulivaju snagu.
„Nameravate li da uzmete više od ove četiri mladice? Moraću da vam
naplatim, znate.“
Vilijem Lob je prestao da kopa i zario ašov u zemlju toliko blizu
nogu Bilija Lafama da je ovaj poskočio. „Završio sam ovde“, rekao je
Robertu. „Kad napuniš drugu vreću, donesi ih do štala.“ Iščupao je
ašov, uzeo četiri kantice i okačio ih na dršku. Onda se okrenuo i otišao
držeći ašov vodoravno; kantice s mladicama visile su u nizu i
poskakivale u ritmu njegovih koraka.
Robert ga je posmatrao, svestan da se Bili Lafam okreće ka njemu.
Palo mu je na pamet da mu je Vilijem Lob dodelio novu dužnost - da
pregovara s vlasnikom šume. Robert nije bio iskusan pregovarač, ali
ako želi da radi za Loba, moraće i to da savlada. Na osnovu
posmatranja životinja znao je da ne sme pokazati slabost. Zbog toga,
baš kao i Lob, nije pogledao Bilija Lafama, nego je nastavio da
ubacuje šišarke u vreću, istovremeno razmatrajući situaciju s njegove
tačke gledišta. Robert nikada nije posedovao zemlju, ali je pomislio na
farmu svoje porodice u Crnoj močvari. Da je neko došao, iskopao
mladicu jabuke s njihove zemlje i pokupio seme iz opalih jabuka, šta
bi njegov otac uradio? Šta bi očekivao? U najmanju ruku očekivao bi
da taj neko to plati. Robert je pokušao da se priseti koliko je ono Džon
Čapman naplaćivao mladice, pre toliko godina. Činilo mu se da je
cena bila pet centi po komadu. No taj iznos mu nije naročito pomogao
jer su u Kaliforniji zbog zlatne groznice cene besmisleno porasle. Kad
je kao dečak živeo na istoku, za dolar i po moglo je da se kupi čitavo
bure jakog jabukovog vina. U Sakramentu bi tim novcem mogla da se
plati večera. Kilogram brašna koštao je dvadeset centi; sada je bio
četrdeset. Duvan u Njujorku stajao je šest centi, a u Kaliforniji dolar. A
opet, do pre dve godine ljudi su od zlata zarađivali hiljade dolara, više
nego što bi njegov otac stekao za deset godina.
Robert nije bio u stanju da odredi cenu drveću; za njega stabla
nisu imala nikakve veze s trgovinom. Razmišljajući o ceni mladica
mamutovca, setio se da i sam Džon Jabučar, iskusni trgovac stablima
- nije bio dosledan u tom pogledu. Ponekad je bez ikakvog razloga
naplaćivao sadnicu Džejmsu Gudinafu šest centi umesto pet, a
ponekad je pak delio kese semena badava.
Robert već neko vreme nije mislio na stabla jabuka. Nije to sebi
dozvoljavao - od tih misli osećao se bolesno i prazno.
Nije želeo da odredi cenu šišarkama i mladicama mamutovca.
Nije želeo ni da se cenka. Sigurno postoji neki drugi način. Pogledao je
Bilija Lafama, koji je ponovo brisao čelo pripremajući se za pogađanje.
Pre nego što je Bili stigao da dodirne brkove, Robert je rekao:
„Platićemo vam pet dolara za seme i mladice koje smo uzeli iz ove
šume.“
Bili Lafam je pogladio brkove. Ni on očigledno nije znao cenu
drveća. „U redu“, rekao je, a onda se iznenadio što je pristao. „Samo
malo - a gde biste ih uzeli da sam odbio? Ovakvih sekvoja -
mamutovaca - nema nigde drugde, je li tako?“
„Već ste pristali.“ Robert se uspravio i pružio mu ruku. Bili Lafam
je malo oklevao, a onda se rukovao s Robertom. Očigledno ni sam nije
umeo da se cenka.

Robert je do večeri sakupljao šišarke, a Vilijem Lob je pravio beleške i

crtao stabla. Lob je sakupio i grane, četine i koru i pažljivo ih
spakovao. „Ovo ću zaliti kamforom i poslaću u Kju na proučavanje“,
objasnio je.
,,U Kju?“, ponovio je Robert. „Šta je to?“
„Botanička bašta pored Londona - najbolja na svetu. Oni
sakupljaju i proučavaju sve vrste biljaka i drveća. Uvek savetujem
rasadnik Vičda im šalje sva nova otkrića. Sigurno će želeti da vide
mamutovce.”
 Robert je klimnuo glavom pokušavajući da zamisli ljude koje
biljke zanimaju dovoljno da ih proučavaju. No onda je pomislio na
svog oca kako kalemi stabla jabuka, na to kako je bio metodičan, i
proučavaoci biljaka mu više nisu bili toliko neobični.
Ulogorili su se tik iza šume, podalje od ostalih. „Ne želim celu noć
da slušam hvalisavce“, promrmljao je Vilijem Lob. Kad su večerah i
seli uz vatru, a Vilijem Lob zapalio lulu, Robert ga je sramežljivo
upitao može li da pogleda beležnicu uvezanu u kožu u koju je Englez
pisao celog dana. Kad mu je Lob pružio beležnicu, Robert ju je okrenuo
prema svetlosti vatre i prelistao brojne beleške i crteže mamutovaca iz
šume Kalaveras. Pogledao je crteže čitavih stabala koje je Lob načinio
sedeći stotinak metara dalje kako bi ih video iz raznih uglova, crteže
debla, kore, nekoliko različitih grana, četina, šišarki, biljaka ispod
stabala i oko njih. Lob je nacrtao i male grupe stabala, a načinio je i
nekoliko skica koje su se mogle spojiti u panoramu kako bi se stekao
utisak veličine čitave šume. Na nekim crtežima pored mamutovaca je
stajala mala ljudska prilika sa šeširom sličnim Robertovom. Robert se
nikada nije video na crtežu, pa se lako uznemirio, ali bilo mu je drago
što se našao u beležnici Vilijema Loba. Bilo je i crteža šišarki, kao i
zapisa o prikupljanju: datum, mesto i nadmorska visina na kojoj su
uzete.
„Šta ćete uraditi sa semenom?“, upitao ga je Robert vraćajući mu
beležnicu.
„Poslaću ga u Englesku.“ Lob je spakovao beležnicu. „Englezi će
poludeti za ovim drvećem. Već su im se dopale sekvoje koje sam im
poslao, kao i mnoštvo kalifornijskih borova. Ovi mamutovci će vladati
mnogim imanjima u Bedfordširu, Stafordširu ili Hertfordširu - ako
prežive.“
 ,,Da li je vreme tamo isto kao ovde?“
Vilijem Lob je frknuo. „Nikako! Mnogo je kišovitije, a sunca ima
manje. No sekvojama to ne smeta. Nekoliko ih je izraslo iz semena
koje sam poslao u Englesku pre nekoliko godina. Ali ovo - ovde je
suvo, a kad planu požari, šišarke se otvaraju i seme ispada. To se
nikad neće desiti u Engleskoj. I visoko je - ovo su obronci planina
kakvih u Engleskoj nema. Biće rizično. Ali ako se prime...“ Bacio je
borovu šišarku u vatru.
„Šta u Engleskoj rade s drvećem?“ nije odustajao Robert.
„Sade ih na imanjima.“
„Zar u Engleskoj nema drveća?“
Vilijem Lob se zasmejao. „Ima, naravno, ali žele novo i drugačije
drveće, znaš, ti bogati zemljoposednici koji stvaraju ’slikeʼ na svojim
posedima.“ Kad ga je Robert upitno pogledao, Lob je dodao: „Sade
drveće tako da izgleda kao umetničko delo, a ne kao da je tu prirodno
izraslo. Sada traže četinare jer vole neobično drveće koje ostaje zeleno
čitave godine, nasuprot listopadnom drveću čije lišće menja boju, i
obezbeđuju sklop i život kad sve ostalo ogoli. Tamo ima malo domaćih
četinara - samo škotski bor, tisa i kleka. Zato im šaljem iz Kalifornije
sve što mogu. Neki čak prave borike na imanjima, sade i uređuju
razne četinare.“
„Šaljete drveće u Englesku.“ Jedna misao vrludala je Robertovim
umom kao riba pod površinom jezera.
„Da, ponekad i sadnice, mada retko koja preživi putovanje.
Mladice su najbolje - manje su pa se ne lome tako lako. No može se
slati i seme, to je najbolje. Mada mnoge semenke ne proklijaju. Iz sto
semenki izbije dvadeset izdanaka, od toga pet izraste u mladice, a od
tih pet samo dva u stabla. Zato moram da sakupim što više šišarki -
koliko god moj konj može da ponese. I tvoj, ako imaš vremena za put
do San Franciska. Pretpostavljam da imaš, inače ne bi došao ovamo
samo da gledaš drveće.“
Robert nije odmah shvatio da mu Vilijem Lob nudi stalniji, a ne
samo jednodnevni posao. Pre nego što je stigao da odgovori, Englez je
dodao: „Platiću ti, naravno. Isplati mi se da sakupim i ponesem
dvostruko više šišarki.“ Očigledno je pomislio da Robert okleva zbog
novca.
Robert bi mu zapravo pomagao i besplatno. Oklevao je zbog one
misli koja je sada izronila na površinu. „Jeste li čuli za zlatni pipin?“,
upitao je.
,,Naravno.“ Vilijem Lob je popušio lulu i sad je izuvao čizme.
Skretanje teme kao da mu nije smetalo. „Ja lično više volim
kornvolsku cepaču. Volim kad je jabuka crvenkasta.“
„Znači, zlatnih pipina ima dosta u Engleskoj?“ Robert je pokušao
da prikrije razočaranje. Njegov otac je o tim jabukama pričao tako da
je on oduvek pretpostavljao da je zlatni pipin vrlo retka vrsta, poznata
samo porodici Gudinaf.
„Prilično. Nisu uobičajene kao ribstonski pipin ili blenamska
narandžasta, ali ima ih svuda. Znaš li da ih je Džordž Vašington doneo
na svoje imanje Maunt Vernon? No nisu napredovale - klima im nije
pogodovala.“
„Stabla porodice Gudinaf su lepo rađala.“
,,Molim?“
„Napredovala su. Mi smo gajili zlatne pipine u Ohaju, a pre toga u
Konektikatu. Moji dedovi su doneli grane iz Engleske i nakalemili ih, a
moj otac je isto kalemio kad smo prešli u Ohajo.“
,,Zaista?“ Vilijem Lob je prvi put pogledao Roberta s iskrenim
zanimanjem. „Znači, tvoj otac bio je kalemar, je li?“
Robert je klimnuo glavom.
„Moj brat i ja smo kalemili pomalo kod kuće u Kilertonu, u
Devonširu. Koliko su vaše jabuke rađale?“
„Sto pedeset kilograma po stablu.“ Prvi put posle dosta godina
Robert je dozvolio sebi da misli na zlatne pipine. „Jeste li ikada probali
ananas?“
„Ananas?“ Vilijem Lob se zakikotao. „Jeo sam ih svaki dan u
Južnoj Americi. Dosadili su mi. Zašto?“
„Takav je ukus zlatnog pipina: prvo ima ukus oraha i meda, a
onda ananasa. Tako mi ga je makar tata opisivao. Ja nikad nisam
probao pravi ananas, a mislim da nije ni on.“
Vilijem Lob se zagledao u njega. „Odakle iz Engleske je došla tvoja
porodica?“
Robert se namrštio. Želeo je da kaže da se ne seća, ali znao je da
čovek kakav je Vilijem Lob takav odgovor ne bi prihvatio. Pokušao je
da se seti onoga što mu je otac pričao, pre mnogo godina. „Iz
Herefordšira“, prisetio se najzad s naporom.
Lob se iznenada nasmejao, oštro, gotovo povikom. „Pitmastonski
ananas“, izjavio je.
Robert je podigao obrve.
„Pitmastonski ananas“, ponovio je Vilijem Lob. „To je tvoj otac
gajio. To je sadnica zlatnog pipina koja se prvobitno gajila u
Herefordširu; imala je neobičan ukus i meštani su je zavoleli. Pre
nekoliko godina ju je odgajivač iz Pitmastona izložio u Londonskom
hortikulturnom društvu. Dao joj je naziv pitmastonski ananas zato što
ima završni ukus ananasa. Čitao sam o tim jabukama, ali ih nikad
nisam probao. Suviše putujem da probam svaku novu vrstu.“
„Nisam znao da ukus jabuka može da se promeni.“
„Pa, ponekad kisele postanu slatke.“
„Znam, od deset sadnica jedna izraste u slatku jabuku.“ Robert je
ponovio reči svog oca.
Vilijem Lob je zadovoljno klimnuo glavom. „Ako od kiselih mogu
da postanu slatke, nema razloga da se i drugačiji ukusi ne promene.
Od limuna u ananas, na primer.“ Izvadio je ćebe iz torbe.
„Znači, englesko drvo stiglo je u Ameriku“, razmišljao je Robert
naglas, „a vi sada šaljete američko drveće u Englesku.“
„Tako je. Trgovina drvećem postoji kao i trgovina ljudima. Ali da
pitmastonski ananas raste u Ohaju?“ Vilijem Lob se zakikotao i
umotao se u ćebe pripremajući se za spavanje. „Gotovo bih poželeo da
odem tamo, samo da ih probam!“

Ujutru su sakupili još šišarki i sve zajedno natovarili na konje. Sivcu

se nije dopalo što nosi četiri nezgrapne vreće, lake ali glomazne, pa se
okretao pokušavajući da ih zbaci. Uznemiravalo ga je i zveckanje
kantica s mladicama, pa se trzao u stranu. Lob je veselo posmatrao
ove ludorije dok je njegov konj - velika žućkasta kobila s crnim
čarapama, naizgled glupava, ali verovatno pametna koliko i njen
gospodar - ravnodušno mirno stajao iako je nosio zamršeniji teret. Lob
je ukupno sakupio četiri mladice i dva mala stabla, smestio ih u
kantice i okačio ih po kobili tako da je ličila na putujućeg trgovca, a
kantice su se sudarale i zveketale. Osim toga nosila je i bisage, a sa
strane na boku kožnu kutiju sa suvim primercima koja ju je udarala u
sapi. Lob je morao da jaše vrlo oprezno, uspravan kao pritka, ali
kobila kao da je bila naviknuta na to.
Robertu je bilo teško da napusti šumu jer nije znao kad će ponovo
doći da vidi divovska stabla. Kad se osvrnuo prema crvenkastoj kori
manjeg drveća, steglo mu se u grudima. No radovao se što jaše s
Vilijemom Lobom jer ga je to primoravalo da gleda i misli unapred.
Krenuli su putem prema Marfisu, gradiću udaljenom svega
nekoliko sati jahanja, ali putovanje s Vilijemom Lobom trajalo je čitav
dan. Pažnju mu je privlačilo sve što vidi, zastajao je da pobliže pogleda
cvetove koji su Robertu izgledali potpuno neugledno, pisao je beleške,
crtao cveće i stavljao ga među listove beležnice. Neke biljke je Robert
prepoznao: vučiku, macinu šapu, divlji paškanat. Druge su mu pak bile
nepoznate, na primer divlja smokva, biljka purpurnih cvetova i
lepljivih ovalnih listova koje je Lob s radošću ubrao. Ali ni sam Lob
nije poznavao svaki cvet. Robertu je tek kasnije palo na pamet da je
sada možda prvi put neko obratio pažnju na te biljke - da ih Lob
proučava i da će im kasnije nadenuti i ime.
Vilijem Lob je rekao Robertu i da iskopa još nekoliko mladica - ne
mamutovca, jer njih van šume Kalaveras nije bilo, nego kedrova i
nekih borova. Pažljivo je posmatrao kako Robert spušta ašov pored
prve mladice kedra, zastaje, pomera ašov malo dalje, a onda okleva s
nogom na lopatici. „Hajde, momče“, rekao je Lob. „Čvrsto nagazi i
zaseci čisto, to je sva mudrost.“
Robert je brzo zasekao tlo, načinio četiri reza oko mladice i
izvukao je zajedno s kockom prašnjave zemlje pune iglica.
„Tako. Sad je spusti u kanticu.“
Davao mu je uputstva kod još tri mladice, a onda je očigledno
procenio da je Robert stekao potrebnu veštinu pošto mu je pokazao
kako se presuje cveće za sušenje. Do večeri je Robert shvatio osnove
sakupljanja biljaka.
Od Marfisa su ih putevi i staze vodili preko podnožja Sijera
Nevade do ravnice centralne Kalifornije. Pošto su sišli s četinarima
obraslih planina među brda prekrivena suvom zlatnom travom i
šumarcima zimzelenih kanjonskih hrastova, nisu imali više šta da
sakupljaju jer hrastovi Englezima nisu zanimljivi. Vilijem Lob je o
hrastovima govorio prezrivo. „Nema razloga da šaljemo ova kržljava
stabla u zemlju čuvenu po svojim hrastovima. Ah, engleski hrastovi -
to je drveće. Ako su sekvoje kičma Kalifornije, hrastovi su kičma
Engleske. Ogromni, čvornovati, puni karaktera. Jesi li znao da se Čarls
Drugi skrivao od vojnika u jednom hrastu u Šropširu? Taj hrast je
postao tako omiljen da su ga ljudi kasnije ubili kidajući komadiće za
uspomenu. Eto pouke za Bilija Lafama.“
Ispostavilo se da je Vilijem Lob vrlo govorljiv. On i njegov brat
Tomas odrasli su u tihom seocetu u Kornvolu i obojica su stasali u
značajne sakupljače biljaka. Jašući do Stoktona, Robert je čuo sve o
Lobovim putovanjima u severne i južne delove Kalifornije, ali i dalje, u
Panamu, Peru, Čile, Argentinu, Brazil - zapravo, po čitavoj Južnoj
Americi. Slušao je priče o snegu i strmim planinskim prevojima, o
ratovima i atentatima, o bolestima i neplaniranim zadržavanjima. I on
sam je doživljavao pustolovine; nemoguće je bez neprijatnosti putovati
Amerikom kao što je on putovao. Ležao je u zatvoru, skrivao se od
Indijanaca, jednom se zamalo nije udavio prelazeći reku, jurili su ga
vukovi i divlje mačke. No Lobova putovanja bila su daleko neobičnija,
a taj utisak pojačavala je hladnokrvnost s kojom je Lob opisivao
negostoljubive predele, snežne oluje, nemilosrdno sunce, susrete s
domorocima, puškaranja i revolucije.
 Svoje priče je pojačavao ogorčenim i zajedljivim primedbama o
Džejmsu Viču, engleskom odgajivaču biljaka koji je njega poslao u
Južnu Ameriku i Kaliforniju, a Tomasa u Aziju da pronalaze i
sakupljaju primerke. „On nema predstavu o tome šta smo sve Tom i ja
proživeli da bismo mu nabavili biljke - da bismo mu doneli zaradu.
Mislim da nikad u životu nije nogom kročio na brod, logorovao u
snegu ili jahao dvadeset sati dnevno. Kuka kad se kočije od Eksitera
do Londona zaglave u blatu. Budala!“
Ipak, Robert je najviše slušao o biljkama s dugačkim latinskim
nazivima koje nije prepoznavao čak ni kad mu Vilijem Lob pokaže
crteže iz svoje beležnice. Passiflora mollissima Embothrium
.
coccineum. Tropaoleum lobbianum. Crinodendron hookeranium.
Tropaoleum azureum. Araucaria imbricata. Obični nazivi su bili
jednako čudnovati. Cvet strasti. Hristov venac. Plameni grm. Drvo
fenjera. Vatreni cvet. Plavi nasturcijum. Majmunska propast. Na
poslednji naziv Robert se nasmešio. „To je čileanska araukarija,
zapravo“, objasnio mu je Lob. „Čudno izgleda. Nema četine, nego mu
debele sjajne bodlje rastu duž grana i debla. Neko je u Kornvolu video
to drvo i rekao da bi majmun stradao kad bi pokušao da se popne uz
njega - te bodlje su oštre, raskrvarile bi ga. Što je čista glupost jer u
Čileu nema majmuna. No takvi su ti Englezi - njima su sve daleke
zemlje iste i u svima su iste biljke i životinje. Ipak, naziv je makar
zanimljiv.“
Slušajući ga, Robert je shvatio koliko malo poznaje biljke i drveće.
Umeo je da razazna brezu od jasike, bukvu od graba, javor od platana.
Ali nije poznavao sve vrste kalifornijskih borova, ne bi znao da
razlikuje sivi bor od kolterovog bora, patuljasti bor od čvorastog bora
iz Montereja. Vilijem Lob je te večeri dugo sedeo uz vatru i opisivao
mu piramidalni oblik dugovečnog bora, njegovu prelepu tamnozelenu
boju i jedinstvene šišarke s lisnatim bodljama. Robert nije ni čuo za tu
vrstu bora, a kamoli je video.
Te noći je ležao umotan u ćebe i s glavom na sedlu i premetao
nazive po glavi. Begonija. Rododendron. Sunovrat. Slez. Fuksija. Nije
znao kako te biljke izgledaju, a želeo je da sazna.
Na putu do Stoktona izgubili su jednu sadnicu - polomila se kad
je jarebica prhnula iz žbuna, a Lobova kobila se uplašila i propela. Lob
je vedro prihvatio taj gubitak. „Očekujem da ćemo izgubiti još jednu“,
rekao je. „Ako je ne izgubimo na putu do San Franciska, verovatno će
se osušiti tokom plovidbe do Engleske. Mladice imaju bolje izglede. Ali
seme je najsigurnije.“
Iz Stoktona su se parobrodom prevezli do San Franciska rekom
San Hoakin. Robert je viđao te brodove kako plove rekama od
Stoktona ili Sakramenta do San Franciska, ali se nikad nije njima
vozio. A nije ni sivac. Sasvim očekivano, pobunio se zbog nestalnog tla
pod nogama, propinjao se i ritao dok ga je Robert vodio na palubu i
uspeo je da obori i polomi drugu sadnicu. „Jednu je upropastio tvoj
konj, a jednu moj“, primetio je Vilijem Lob bacajući slomljeno drvce
preko ograde.
Sivac se i dalje ritao i propinjao u klimavom boksu sve dok ga
Robert nije uhvatio oko vrata i prebacio mu vreću preko očiju. Konj se
najzad umirio, pa je Robert mogao da se pridruži Vilijemu Lobu na
palubi.
Brod je plovio rekom, a oni su stajali jedan pored drugog i
posmatrali okolinu. Kilometri ravne plodne zemlje pružali su se pred
njima; trava potamnela od dugog sunčanog leta istačkana oazama
zelenila tamo gde ima vode i gde su se ljudi naselili i podigli farme.
Povremeno su viđali grupe Indijanaca kako pešice nose korpe žireva
ili jašu u dugim povorkama naporedo s rekom. Zastajali su i gledali
brod, i dalje novost iako su parobrodi plovili rekom San Hoakin već
nekoliko godina. Dečaci su ostavljali štapove za pecanje i trčali duž
obale pokušavajući da prestignu brod. Robert je, kao gotovo celog
života, osećao da ga zapad privlači k sebi.
„Gde odsedaš kad si u San Francisku?“, upitao ga je Lob dok su
gledali kako zamoreni dečaci na obali odustaju od trke i vraćaju se.
„Nisam nikad bio.“ Robert je sa stidom priznao da je u Kaliforniji
gotovo četiri godine, a da još nije video najveći grad. Zlato ga je kao
magnet čvrsto držalo u Sijera Nevadi, čak i kad ga više nije tražio.
,,Ha! Ili će ti se dopasti, ili ćeš ga zamrzeti. Nagađam i šta će biti.“
Preplovili su Zaliv i krenuli ka obali, a Robert se divio vodenom
prostranstvu, brdima i naznaci okeana iza njih. Kad je brod pristao uz
dok, zašli su u masu stotina ljudi koji su utovarali i istovarali brodove
iz čitavog sveta. No nisu se zadržavali; Lob ih je izveo iz gužve i
krenuo ka gradu.
Dok su jahali ulicama, Robert je utvrdio da je od svih gradova u
kojima je bio - Detroit, Indijanapolis, Čikago, Sent Luis, Solt Lejk Siti -
San Francisko daleko najgori. Po položaju bi trebalo da je lep i
privlačan, oblikovan brdima i vodom tako da se iz svakog dela pružao
dramatičan pogled. Ali bilo je to grubo, blatnjavo i smrdljivo naselje
bez ijednog drveta - sva su posečena da se načini mesta za brzu
izgradnju kuća neophodnih za smeštaj sve brojnijeg stanovništva, koje
je naraslo s hiljadu na trideset pet hiljada za svega četiri godine. Kuće
su bile podignute otprilike po mrežnom planu i zbijene u nizove po
padinama brda. Nije bilo ni trunke ljupkosti u tim pravim uglovima
koji su suviše odudarali od prirodne okoline grada.
 Prošli su pored desetina krčmi u koje su ljudi teturajući ulazili i
nesigurno iz njih izlazili, a onda brzo jahali ulicama kao kad voda
preplavi branu. Robert je prepoznao pohlepne, nestrpljive, očajne i
lakomislene kopače zlata koji su došli u San Francisko da se opijaju i
troše zaradu pošto u logorima nema šta da se radi. Ponašali su se kao
da moraju što pre da spiskaju sve što su zaradili, pa su se grozničavo
opijali, kurvali i kockali, a kad sve potroše, vraćali su se u logore u
brdima i na rekama da ponovo traže zlato. Robert je pomislio da nije
dobro što je u gradu toliko zanesenjaka.
Vilijema Loba su u San Francisku očigledno zanimali samo
dokovi. Nije pio, nije se kockao, a malobrojne žene s kojima su došli u
dodir jedva da je i pogledao. Činilo se, štaviše, da uopšte ne voli ljude.
„Ovaj grad je predstava strave i užasa“, izjavio je dok su jahali, „ali
dokovi su veoma važni. Dva do tri puta godišnje spakujem seme,
mladice, sadnice i osušene uzorke i šaljem ih brodom u Englesku.“
„Kuda idemo?“
„Na ugao Ulice Montgomeri i Kalifornijske ulice. Imam dogovor s
jednim pansionom da tamo držim opremu, seme i biljke. Evo ga.“
Stali su ispred kuće na čija vrata se naslanjala jedna žena i pušila
cigaru. Visoka i plećata, crvenih obraza i aljkave kose neodređene
boje, bila je u prljavoj kecelji zbog koje je, neobično, bila manje
ženstvena, a na glavi nije imala ni kapu ni šešir. U Kaliforniji je živelo
vrlo malo žena, a opstajale su između ostalog tako što nisu obraćale
pažnju na ono što se od njih očekuje. Pravila su u Kaliforniji bila
drugačija: nisu ni postojala. Zato je tako mnogo muškaraca ostajalo u
Kaliforniji - tu nije bilo čvrstih granica koje su na istoku uspostavljale
porodice, zajednice i crkva. Robert je upoznao mnogo muževa koji su
odlučili da se ne vrate suprugama što ih čekaju, već su uživali u
kockanju, kurvanju i slobodi.
Žena se nije ni makla, nego je sačekala da siđu s kola i priđu joj.
„Dobar dan, gospođo Binenstok“, rekao je Vilijem Lob. „Imate li
slobodnu postelju za ovog momka? On mi pomaže.“
„Nemoj da povraćaš na mojim stepenicama“, rekla je gospođa
Binenstok Robertu. „Ako ti pozli u mojoj kući, izađi napolje.“
Robert je klimnuo glavom; na ovakvu izjavu nije bilo drugog
odgovora.
„Imamo posebnu pošiljku“, nastavio je Vilijem Lob. „Neće dugo
ostati ovde, samo dok ne nađemo prvi parobrod koji plovi za Južnu
Ameriku.“
Gospođa Binenstok je izbacila dim. „ Ujka Sem polazi za Nikaragvu
kroz dva dana. S Pijačnog doka.“
„Ne bih da šaljem ovo prema Nikaragvi. Pouzdanije je prema
Panami.“
„Onda Kolumbo. Kreće s Pacifičkog doka za četiri dana.“
„Odlično. Unećemo ovo, a onda idemo na dok da se dogovorimo.
Hvala vam, gospođo Binenstok“, dodao je Vilijem Lob pokorno. Robert
je pretpostavio da je gazdarica među retkim ljudima kojima Lob
ukazuje takvo poštovanje.
Lobova soba je bila u zadnjem delu kuće, a prozor je gledao ka
severu. Bila je prirodno polumračna, još više zbog crne tkanine
okačene preko prozora, i puna limenih sanduka zapečaćenih voskom.
Robert je zbunjeno pogledao oko sebe. Lob se zasmejao. „Vidi“, rekao je
i otvorio jedan sanduk da Robert vidi da su u njemu stotine obeleženih
paketića semena. „U nekima su i suvi uzorci“, objasnio je. „Uskoro sve
to šaljem za Englesku. Vidiš, sanduci su iznutra obloženi olovom da ne
bi prodrle vlaga i svetlost i da seme ne bi proklijalo. Zato je i soba
zamračena.“
Onda je poveo Roberta u malo zadnje dvorište, neuredan komadić
zemlje pun otpadaka, smeća i smrada iz nužnika. Gospođa Binenstok
je očigledno svu snagu usredsredila na unutrašnjost kuće - sobe su
bile čiste, nije bilo buva, a gosti su je se plašili, pa su se ponašali
pristojno. „Ovde držim mladice i sadnice koje sakupim“, rekao je
pokazujući niz kantica s majušnim stablima. „Gospođa Binenstok ih
zaliva, a ja joj za to plaćam.“
Kad su spustili kantice sa sekvojama uz ostale i doneli vreće sa
šišarkama iz Lobove sobe, Englez se vratio na dokove, a Robert je
krenuo da sam obiđe grad. No krčme i javne kuće nisu ga privlačile,
pa je upitao gospođu Binenstok odakle može da vidi okean.
,,Sa Tuljanove stene“, odgovorila je peglajući u kuhinji osušene
čaršave. „Kreni Širokom ulicom ka zapadu i nastavi njome i kad se
pretvori u zemljanu stazu.“ Zadovoljno je klimnula glavom. „Tamo
nema nikakvih nevaljalstava!“
Robert se obradovao videvši da je Tuljanova stena izvan grada,
daleko od rudara, prljavštine i galame. Nije bilo zgrada, samo temelji
tvrđave započete na špicu. Robert i sivac su išli stazom dok se nije
završila pred ponorom, a Pacifik se otvorio pred njima kao ogromno
vodeno ogledalo u kom se odražava jednako ogromno nebo. Iako ga je
već video nekoliko puta, Roberta je okean svaki put prenerazio. Posle
hiljada kilometara suvog kopna, u okeanu je bilo više vode nego što je
mogao i da zamisli na jednom mestu.
Sivac nije bio toliko preneražen, ali je na beskrajni otvoreni
prostor reagovao kao na mamutovce: zanjištao je, propinjao se i ritao
sve dok ga Robert nije okrenuo i poveo dvestotinak metara unazad i
ostavio ga da pase.
Vratio se, seo na rub litice i više od sata posmatrao okean. Nešto
dalje od obale iz vode su štrčale velike stene slične glavama tuljana
šiljatih noseva okrenutih ka nebu. Na njima su ležale prave foke,
valjale se na suncu i lajale.
Malo-pomalo kroz Robertovo strahopoštovanje prema okeanu
provukla se nit tuge. Stigao je do kraja zemlje, daleko od Ohaja koliko
je moguće, i više nije mogao dalje. Pomisao da će morati da se okrene
ka istoku ispunila ga je takvom grižom savesti i očajanjem da mu je
pripala muka. Trudio se da živi pošteno, čak i okružen nepoštenim
ljudima, ali koliko god čisto živeo sada, znao je da je načinio jednu
grešku od koje nikada neće pobeći. Ta misao pratiće ga svuda, i na
istok i na zapad. Bežanje mu neće pomoći.
Kilometar-dva od obale voda se odjednom uzburkala i zapenušila,
pojavio se ogroman rep, raširio se i nestao pod površinom. Usta
otvorenih od čuda, Robert je gledao kako se rep pojavljuje i iščezava
dok je kit plivao ka horizontu koji on sam nikada ne bi dosegao. To ga
je takođe podsetilo da mora ili da stane i nađe načina da živi ovde ili
da se vrati na istok i suoči se s onim što je uradio.

Robert i Vilijem Lob su sledeća tri dana proveli pripremajući i pakujući

uzorke, uglavnom u dvorištu jer je vreme bilo lepo - mada je Lob od
svog novca kupio vreću kreča za nužnik kako se ne bi gušili radeći.
Pokazao je Robertu kako da položi šišarke mamutovca na platneni
čaršav i ostavi ih da se suše na suncu. U svakoj je bilo na desetine
sićušnih pljosnatih semenki koje će biti mnogo lakše poslati preko
mora kad se istresu iz osušenih šišarki. „Pokazujem ti kako se ovo
radi, ali s ovim šišarkama to neću raditi“, rekao je Lob. „Ne možemo
da čekamo da se osuše - to bi potrajalo tri sedmice, a neko bi za to
vreme mogao da pošalje mamutovce u Englesku pre nas.“
„Ima i drugih sakupljača drveća?“
„Ima ih nekoliko. S nekima sam čak povremeno i sarađivao.
Endruz i Pari su u redu. Oni me ne brinu. Ako bi neko pokušao da me
pretekne, to bi bili Bridžis, Birdsli ili braća Mari.“
„Jesu li oni bili u Kalaverasu?“
„Koliko ja znam nisu, ali od njih me ništa ne bi iznenadilo! Možda
su otišli tamo odmah posle nas, vratili se danas i biće na Kolumbu
sutra, kao i mi.“ Za Loba je očigledno bilo pitanje časti da prvi donese
mamutovce na tlo Engleske.
S obzirom na to kako su nehajno baratali šišarkama dok su ih
sakupljali u Kalaverasu, Vilijem Lob ih je pakovao neočekivano
brižljivo. „Uspeh u sakupljanju biljaka prvenstveno zavisi od
pakovanja“, izjavio je. „Nije važno šta si prikupio ako na putu do
Engleske uvene ili istruli.“
Prvo su u sanduke postavljene olovom položili stare novine koje
im je sačuvala gospođa Binenstok. Onda su u sanduke stavili šišarke.
Robert bi ih samo istresao, ali Lob je šišarke pažljivo spuštao dok nisu
ravnomerno prekrile dno, onda je na njih poređao drugi, pa treći sloj.
Kad je napunio sanduk, uzeo je vreću s peskom iskopanim na obali
koji je držao u sobi i sipao ga u sanduk da ispuni sav prostor između
šišarki. „Pesak upija vlagu“, objasnio je. „Ovi sanduci provešće na vodi
nekoliko meseci. Ako se seme navlaži, istruliće ili će proklijati. To ne
smemo da dozvolimo.“ Najzad je zapečatio sanduke voskom.
 Vilijem Lob je odlučio da mladice moraju da se spakuju u
takozvani Vordov sanduk, pa je doneo u dvorište drvo i staklo da
napravi jedan takav mali sanduk. U takvom sanduku načinjenom
kako valja biljke će biti zaštićene od vetra i slane vode, a mogu se
izneti na palubu da dobiju malo sunca. Napunili su dno sanduka
zemljom, zatim zasadili mladice mamutovca i još nekih biljaka koje je
Lob odgajio. Zalili su biljke, a onda zatvorili stakleni poklopac. Sanduk
se neće više otvarati dok ne stigne u Englesku.
Robert je razmišljao o ovome neko vreme. „Kako će dobijati
vlagu?“, upitao je najzad dok je Vilijem Lob s upaljene sveće kapao
vosak po ivicama sanduka.
„Od kondenzacije“, odgovorio je Lob ne digavši pogled. „Isparenja
vode ne mogu da pobegnu, pa ostaju u sanduku. Biljka može
mesecima da živi u ovakvoj kutiji, pod uslovom da je niko ne zgnječi.
Ljudi su najveća opasnost po biljke. Jednom su mi uzorci u Vordovom
sanduku preživeli put čak iz Brazila, a onda su uginuli kad su ih u
Londonu na doku predugo ostavili na hladnoći. Seme je uvek
najsigurnije, ako ne proklija.“
Sutradan su Robert i Vilijem Lob odneli svoj tovar na Pacifički
dok, gde je bio usidren Kolumbo
. Brod će otploviti za Panama Siti,
onda će se teret kolima prevesti preko Panamske prevlake do
Aspinvola, odakle drugi parobrod kreće kroz Karibe do Njujorka. Tu će
se sanduci prebaciti u brod za Sautempton, na južnoj obali Engleske.
Čitavo putovanje potrajaće dva do tri meseca.
Kad su utovarili Vordov sanduk i metalne kutije u potpalublje i
vratili se na palubu, Vilijem Lob izvadi lulu, napuni je duvanom,
utapka ga i zapali. „Sinko, idi, molim te, donesi ono što je ostalo na
kolima. Meni su ruke pune.“ Robert je mislio da su doneli sve što je
trebalo, ali je ipak poslušao. U kolima je našao kožni kofer s
mesinganom pločicom na jednoj strani; na pločici su bili ugravirani
inicijali VL
. Prešao je prstima po slovima i namrštio se. Zatim je
podigao kofer na rame i odneo ga na palubu.
Vilijem Lob je stajao na vratima kabine. Pokazao je Robertu da
spusti kofer ispod kreveta. Kad se uspravio, Robert je pogledao svog
poslodavca dok je ovaj pućkao lulu.
,,Ne vraćate se kod gospođe Binenstok?“, upitao je najzad pošto
mu se učinilo da Vilijem Lob nema nameru da progovori.
„Ne, Roberte.“ Vilijem Lob mu se retko obraćao imenom. „Vraćam
se u Englesku. Ne očekuju me još godinu dana i Vič će se iznenaditi
kad me vidi. No ovo je nešto najuzbudljivije što sam pronašao još od
majmunske propasti. Neće mi verovati koliki su ti mamutovci ako mu
ih ne opišem oči u oči i ne pokažem mu crteže. Na osnovu pisma
samo bi pomislio da preterujem. Ovako ću moći i da pazim na Vordov
sanduk, da ga povremeno iznosim na sunce i pazim da ga ne zgnječe
ili ne zaborave.“
,,Ali...“
„Gospođa Binenstok će se pobrinuti za tebe. Sada moram nešto da
se dogovorim s kapetanom. Uvek pokušavaju da mi podvale na slatkoj
vodi. Videćemo se za godinu-dve, ako me more ne odnese i ako tebe
ne pojedu medvedi!” Vilijem Lob se zatim okrenuo i otišao, ostavivši
potpuno zbunjenog Roberta na palubi.
Nije sačekao da parobrod isplovi, nego se kao omamljen vratio
pešice u pansion. Pretpostavljao je da će, kadKolumbo isplovi, on i
Vilijem Lob osedlati konje i krenuti na jug, prema planinama oko
Montereja, gde će ga Lob poučavati o borovima. Sada je morao da se
odrekne tog sna. Želeo je samo da uzjaše sivca i ode - što dalje od
pansiona i San Franciska, od sekvoja i mamutovaca, daleko od svih
vrsta borova za koje se nadao da će mu ih Vilijem Lob pokazati.
Nevolja je bila u tome što se iz Kalifornije ne može otići dalje na
zapad, a Robert je uvek bežao samo na zapad.
U svojoj sobi spakovao je ono malo stvari i otišao na sprat da
plati račun, ali kad je našao gospođu Binenstok kako u kuhinji melje
kafu ručnim mlinom, ona je zatresla glavom i on je znao da je Vilijem
Lob sve platio. To nije bilo sve; gazdarica je za njega imala novac i
uputstva. „Uzmi njegovu sobu, ako ti ne smeta što je mala i mračna“,
rekla mu je. „Bez onih sanduka nije ni tako loša. Treba i da ti platim.
Možeš da dobiješ sve odjednom, a mogu da ti isplaćujem redovnu
platu. Kako želiš?“
Robert je zurio u nju, zanemeo. Gospođa Binenstok je ponovo
zatresla glavom, brže okrećući ručicu mlina. „Bolje je da ti dajem
platu.“ Kad se on nije ni pomerio, dodala je: „Hajde, momče, vreme je
da kreneš sam. Idi ostavi stvari u sobu. Doneću ti čiste čaršave.“ Kad
se Robert okrenuo da je posluša, učinilo mu se da čuje njen kikot.
Vilijem Lob je sobu ostavio urednu i praznu - osim svežnja
beležnica uvezanih u smeđu kožu, i pisma. Beležnice su bile slične
onoj koju je Lob upotrebljavao u Kalaverasu. Naravno, te crteže
mamutovaca i beleške Lob je poneo sa sobom u Englesku da ih
pokaže svom poslodavcu. No ove su bile pune svega što Robert treba
da nauči o kalifornijskim četinarima.
Otvorio je pismo - prvo koje je u životu primio. Sastojalo se
uglavnom od spiska.

13. septembar 1853.

Gudinaf,
Molim te, sakupi sledeće:

po 5 vreća šišarkiPinus radicata, muricata,

ponderosa attenuata + po 3 mladice
i
3 vreće Abies bracteata + 3 mladice
10 vreća mamutovaca + 5 mladica
4 vreće Seguoia sempervirens + 5 mladica
3 vreće Pinus lambertiana + 3 mladice
po 5 vreća Abies grandis, procera, magnijica i
concolor + po 3 mladice
Na priloženoj mapi obeležio sam gde ćeš ih najlakše naći. Mnoge
možeš da prikupiš u okolini San Franciska ili Montereja, ali za
poslednje ćeš morati da odeš daleko na sever u planine Oregona i
prevezeš šišarke brodom u San Francisko.

Sve uzorke pošalji na:

Vilijem Lob
Rasadnik egzotičnih biljaka Vič i sinovi
Maunt Radford
Eksiter
Engleska

Predaj sve kompaniji Adams ekspresna moj račun. Kada šalješ

uzorke, uvek priloži dve beleške - jednu brodom koji nosi tovar,
drugu posebno drugim brodom - da me obaveste o prispeću.
 Sve najbolje,
Vilijem Lob

Robert je dugo sedeo, čitao pismo i proučavao spisak drveća. Lob

ga nije pitao da li hoće da sakuplja uzorke za njega, nego je naprosto
pretpostavio da hoće. To Robertu nije smetalo. Birajući između
besciljnog života kakav je vodio poslednjih godina povremeno radeći
na farmama i sa stokom i sakupljanja drveća za poslodavca, bilo je
jasno šta bi odabrao. A bio je i polaskan što ga Vilijem Lob smatra
doraslim tom zadatku - zapravo, poslednjih nekoliko dana Englez ga
je i obučavao.
Nasmešio se. Postao je zastupnik za drveće.

Više od godine dana Robert je sakupljao uzorke za Vilijema Loba bez

ikakvih vesti od njega. Naporno je radio da prikupi količine navedene
u pismu, putovao u širokom krugu oko San Franciska, otišao još
jednom u Kalaveras - tu je unajmio mazge da donesu vreće u grad - i
prvi put bio u oregonskim planinama na severu. Sivac se najzad
pomirio s tim da mora da se pentra i nosi vreće sa šišarkama, mada
se još ritao i ujedao kad gospodar pokuša na njega da okači kantice s
mladicama, pa je Robert smislio da umesto kantica koristi kožne kese.
Ispostavilo se da je sakupljanje biljaka usamljenički posao. Robert
je u prošlosti uživao u samoći, ili je bar tako mislio. Zapravo je retko
bio sam na duže: radeći u hotelima, u štalama, na rančevima i
farmama, u rudniku, uvek je bilo ljudi oko njega. Sada u šumama, po
brdima i u velikoj središnjoj ravnici danima nije progovarao ni sa kim.
Činilo mu se da mu se grlo zatvara, pa se stalno nakašljavao, pevao ili
recitovao latinske nazive biljaka samo da proveri da li još ima glas.
Araucaria imbricata. Sequoia sempervirens. Pinus lambertiana. Abies
magnifica. Iznenadio se shvativši koliko mu nedostaju ljudi. Ponekad
je namerno tražio rudarske logore samo da bi sedeo s ljudima pored
vatre. Kad se zaželi bliskosti, vraćao se u San Francisko jer je tamo
mogao da razgovara s gospođom Binenstok - ili makar da bude u
njenoj blizini, pošto je gazdarica bila škrta na rečima. Ni sam Robert
nije mnogo govorio, ali sedeli su zajedno u kuhinji i čitali novine, ili
na stepeništu pansiona, ona pušeći cigaru, a on gledajući prolaznike.
Jednom ga je ponudila cigarom, a on je pogrešio i uvukao dim.
Smejala se tome nedeljama.
Do sledećeg proleća sakupio je i poslao tri pošiljke uzoraka i
semenja, sve s Lobovog spiska. Nije znao šta dalje da radi, pa je pitao
gospođu Binenstok. Ona je ribala pod držeći cigaru zubima i
odgovorila mu je ne dižući pogled: „Uradi sve iz početka.“
Na sledećem putovanju krajem proleća jahao je jednom ulicom
Sakramenta baš kad je sunce izvirilo iza oblaka i obasjalo ženu u
žutoj haljini. Stajala je pored kola i gledala kako radnici utovaruju
vreće s brašnom. Robert je iznenađeno povukao uzde opazivši Moli
Džouns.
Robert je upoznao Moli pet godina ranije na jednom ranču u
Teksasu gde je radila kao kuvarica i prostituisala se. Činilo se da se
oseća podjednako dobro u obe uloge, mada nikada za sebe nije rekla
da je kurva. Spavanje s muškarcima za nju je bilo samo još jedna
dužnost, kao ribanje podova ili čišćenje pilića. Robert ju je čak video
kako usred spremanja gulaša odlazi u ostavu s jednim kaubojem i
zadiže suknju.
Moli je imala kovrdžavu crnu kosu, krupne plave oči i bujne grudi,
a zračila je vedrinom ne uvek u skladu s uslovima svog života. Robert
je video kako se smeši prolazeći pored leša uz put i pošto joj je jedan
klijent ostavio masnicu na oku. „Robert Gudinaf “, ponovila je kad joj
se predstavio. „Pa, sigurnasam da to nije tačno. Moraću da proverim
koliko si stvarno dobar!“1 To je i uradila; iste večeri ga je pronašla,
povela u svoju sobu koju je krasio najudobniji krevet na ranču i lišila
ga bremena neznanja o ženama. Grudi su joj mirisale na hleb. „Prvi
put je besplatno“, rekla je kasnije ležeći na njegovoj ruci i smešeći se.
„Dušo, sada možeš da ideš“, dodala je kad je Robert seo na ivicu
kreveta s rukama među kolenima, ne znajući kakva su pravila
ponašanja. Takva je bila Moli, uvek željna da pomogne.
Čitavu sedmicu Robert je bio zaljubljen u nju, u njen miris kvasca,
u njene kovrdže koje su stalno ispadale iz punđe, u njene usne
tamnocrvene kao da je upravo jela borovnice. Zapravo je bio
zaljubljen što je toliko blizu nje da je zapravo u njenom telu. Nije
mogao da se zasiti tog osećanja i te nedelje još tri puta je bio u njenoj
postelji. Između zagrljaja su ležali i oporavljali se, a Moli ga je pitala o
njegovoj prošlosti. Robert je izbegavao da odgovara na neprijatna
pitanja, nije joj ništa rekao o razlogu zbog kog je otišao iz Ohaja, o
tome da je morao naglo da sazri, o tome kako se uglavnom smrzavao,
kako je gladovao i samovao. Ako ne govori o tome, nije morao o tome
ni da misli i držao je tamnu zavesu između prošlosti i sadašnjosti
čvrsto navučenu. Umesto svega toga, zabavljao ju je pričama o Džoni
Parksu, nadrilekaru za kog je radio u Indijani, na primer o tome kako
su završili u zatvoru pošto je Džona Parks ukrao drvenu nogu i
omaškom pokušao da je proda prvobitnom vlasniku. Moli je volela tu
priču.
Ona je pak o svojoj prošlosti govorila slobodno: o detinjstvu u
Džordžiji, o majci koja je umrla rađajući je, o ocu pijancu, o bratu i
sestri koje su ubili Indijanci dok se ona skrivala u stogu sena i to
gledala. „Čovek mora da se smeši“, rekla je, „inače će plakati po čitav
dan.“
Posle četvrtog susreta Moli mu je uzela novac i rekla: „Nema više
za neko vreme inače ćeš spiskati celu platu i neće ti ostati ništa.“ Tako
ga je upozorila na opasna osećanja, a Robert je shvatio da je bila u
pravu. I dalje je povremeno odlazio u njenu postelju, ali se nije trudio
da je upozna bolje.
No ponekad se, umotan u ćebe po noći bez zvezda, ili jašući
beskrajnim ravnicama pod nemilosrdnim teksaskim suncem, sećao
svoje opijenosti te grozničave sedmice ljubavi, ili se provlačio na konju
kroz krdo stoke osećajući da se sve na svetu - svaka kržljava biljčica,
svaka stena, svaka krava, konj, čovek i oblak - spaja u put prema
jedinstvenoj ženi koja mesi kolače u kuhinji. Tada mu se činilo da ne
bi ni moglo biti nikako drugačije. Ali kada to osećanje prođe, pitao se
kako nešto tako snažno može da iščezne kao reka kad se posle
poplave povuče i preobrazi u tanki potočić ostavivši za sobom samo
brazde nanosa. Jer, to osećanje jeste izbledelo, Moli je postala samo
radnica na ranču, a kad je Robert kretao za Kaliforniju, oprostio se od
nje kao da se jedva poznaju, nikako kao da su delili znojavu postelju.
Moli je pak ostala vesela. „Možda ću i ja krenuti u Kaliforniju“ rekla je.
„Da nađem zlato i obogatim se. To bi bio pravi život, zar ne? Možda ću
baš tako da uradim.“
Po svemu sudeći, učinila je kako je rekla. Robert je sedeo na sivcu
nasred ulice u Sakramentu i posmatrao je. Moli je sada bila mršavija i
malo ogrubela - to se dešava kad neko proputuje čitavu Ameriku - ali
je još delovala vedro. Nije gledala prema Robertu, mogao je da projaše,
pretvara se da im se putevi nisu ukrstili i da je više nikad ne vidi.
Razmislio je o tome, a onda ju je pozvao po imenu.
Kad ga je videla, Moli je ciknula, pritrčala mu dok je silazio s
konja, zagrlila ga, nasmejana, a onda mu privila lice sebi na grudi.
Dojke su joj bile malo opuštenije, ali i dalje su mirisale na hleb. „Zašto
si se toliko zaprepastio?“, povikala je kad ga je pustila da dođe do
daha. „Kazala sam ti da ću se dokopati Kalifornije.“
„Ti, ovaj, i ti tražiš zlato?“, upitao ju je. Teško mu je bilo da zamisli
Moli kao kopačicu. Osim toga, zlato je sada bilo daleko teže naći; za
kopanje onoga što je preostalo bile su neophodne teška oprema i
saradnja, više nije bio dovoljan jedan čovek s lopatom, pijukom i
sitom. Mnogi kopači su se udružili u kompanije. Ostali su se
razočarano okrenuli i vratili na istok ili su ostali da rade kao mornari,
rančeri, farmeri, trgovci, podvodači, kurve i varalice. Kalifornija je
nekada bila ogromna zemlja naseljena retkim Indijancima i
potomcima Španaca, a sada su u njoj živele stotine hiljada
Amerikanaca koji su došli po zlato i tražili nešto čime bi nadoknadili
taj izgubljeni san.
„Ja da kopam?“, nasmejala se Moli. „Misliš da bih ja prljala ove
ručice? Ne, kuvam u jednom logoru na Francuskom Potoku, blizu reke
Kosomnis, južno od Vešališta. Znaš gde je to? Došla sam u Sakramento
po zalihe. Kopači žele svaki trenutak da provedu radeći, pa me dobro
plaćaju da ih hranim. Motrim na onog koji će naći najviše zlata i
uspeti da ga ne spiska. S jednim takvim bih ostala. Još ga nisam
našla.“
Prava je mačka, pomislio je Robert, uvek se dočeka na noge.
Obradovao se kad je čuo da Moli radi, da ima plan i da nije podlegla
zlatnoj groznici koja je tolike odnela i uništila. No bilo mu je i pomalo
nelagodno: učinilo mu se da je ispod njene vedrine kad ga je ugledala
opazio tračak očajanja, upadljiviji od jednostavnog zadovoljstva
susreta s poznanikom. Ženi u Kaliforniji nije lako, njih je tako malo, a
raspaljivih muškaraca tako mnogo, ali Robert se tešio da Moli ume da
se stara o sebi. Ne bi želeo da ona nešto želi od njega.
,,Pa kako si ti, dušo? Tražiš zlato?“
„Tražio sam neko vreme, ali više ne.“
„Tako sam i mislila. Svakako ne izgledaš kao da si se obogatio.
Nemaš sat, nemaš nove čizme. A tek konj...“ Moli se namrštila na
pegavog sivca. „Šta je bilo s Munjom?“
„Indijanci su ga ukrali.“
Zakikotala se. „Šteta. Oni znaju šta je dobar konj. I, šta, ostavili su
ti ovog šugavca, a?“
Sivac kao da ju je razumeo; trznuo je glavom i zanjištao.
Robert joj je objasnio da je odustao od traženja zlata i da za
Vilijema Loba prikuplja drveće koje šalje u Englesku. Moli se zagledala
u njega. „Šta će im naše drveće? Nemaju svoje?“
Robert je slegnuo ramenima. „Tamo nema ovoliko borova.“
„Staviš drveće u brod koji plovi hiljadama kilometara i oni za to
plaćaju?“
Robert je klimnuo glavom.
„Nikad u životu nisam čula ništa luđe.“
Robert se nasmešio. Svi su ovako govorili kad im kaže šta radi.
„Jesi li čula za šumu Kalaveras, stotinak kilometara južno odavde?“
„Čula sam. Nisam bila. Tamo gore ima neki hotel, je li tako?“
 „Tako je, i stabla veća nego što bi mogla da zamisliš. Zamisli
najveće drvo koje si ikada videla...“
„Stari orah iza brvnare mog tate u Džordžiji“, prekinula ga je Moli
smesta. „Znala sam da sedim u podnožju i samo gledam uvis. Volela
sam to drvo.“ Na trenutak joj je vesela maska spala; zamislila se.
„Sad zamisli to drvo tri puta više i šire. Takav je mamutovac.“
,,Pa, volela bih to da vidim. Možda ću otići u tu šumu da vidim to
drveće.“ Zvučala je kao kad je u Teksasu govorila o Kaliforniji.
Porazgovarali su još malo o poznanicima iz Teksasa. Radnici su
utovarih brašno i, čekajući Moli, čačkali zube i pljuvali duvan po tlu
oko kola.
„Pa, srećno ti sakupljanje semena, Roberte Gudinafe“, rekla je Moli
najzad. „Vidim da ti drveće prija više nego stoka.“
„Tako je.“
„Svrati do mene ako se nađeš kod Francuskog Potoka.“
„Praviš li još one biskvite?“ Moli je u Teksasu bila čuvena po
vazdušastim biskvitima.
„Naravno.“ Namignula je. „Ne zaboravi, prvi put je besplatno.“
Robert je mislio da ga put nikada neće naneti u blizinu
Francuskog Potoka da iskoristi njen poziv. Tamo nije bilo sekvoja i
mamutovaca, samo neki borovi koje bi mogao da prikupi, ali koje bi
mnogo lakše našao blizu San Franciska. Nije imao razloga da ide
tamo. Ipak, tri sedmice kasnije krenuo je ka Francuskom Potoku. Moli
se silno obradovala kad ga je videla, pa je shvatio da mu se nije
pričinio onaj blesak očajanja koji je primetio u Sakramentu. Štaviše,
video je taj blesak u njenom pogledu i kad je došao i kad je odlazio. U
međuvremenu ga je držala uz sebe, povela ga je u svoju postelju i
pustila ga da je uzima dok nije utrošio svu nakupljenu strast. Kad nisu
bili u krevetu, pomagao joj je u kuhinji jer nije želeo ni da kopa ni da
gleda druge kako kopaju.
Boravak u Francuskom Potoku podsetio je Roberta na zlatonosna
polja koja je napustio tri godine ranije; setio se nemilosrdne
usredsređenosti na zlato koja je istovremeno izbezumljivala i
otupljivala ljude i mnogih noći provedenih pored vatre u razgovoru o
pojedinostima opreme - da li njišuće sito hvata više zlata od običnog,
da li kupiti uravnotežen pijuk - i beskrajnim prepričavanjima
poslednjih glasina o novim nalazištima zbog kojih su ujutru logori
često osvanjivali prazni. To mu se nije dopadalo ni tada, kada je
učestvovao, a gadilo mu se sada kad je zlato bilo daleko teže naći.
Ljudi koji su i dalje tražili zlato bili su nemilosrdniji, mada bi trebalo
da sarađuju.
Prema Moli su postupali znatno gore nego teksaski kauboji, koji
su joj bili zahvalni na hrani, postelji i vedrini. Kopačima je bilo stalo
jedino do zlata; koliki su grumeni, koliko ima mrvica, koliko ih je lako
izvaditi. Nikad nisu bili zadovoljni onim što nađu i uvek su brinuli da
su prevideli veći grumen, bolji komad zemlje. Sve što ih je ometalo u
traganju, čak i ono neophodno - hrana, san, telesna ljubav - u
najboljem slučaju su uzimali na brzinu. U najgorem slučaju postajali
su nasilni, istresali su na te neophodnosti sav nemoćni bes što nisu
pronašli zlato koje bi ih izlečilo od groznice. Bacali su meso Moli pred
noge ako je suviše tvrdo, pljuvali su joj razvodnjen viski u lice, psovali
je, ali ona je sve to podnosila čekajući čoveka koji bi mogao da je
izdržava u udobnosti. Radila je, vodila muškarce u postelju, trpela
batine i čekala.
 Makar joj je spavaća soba bila udobna. Moli je uvek umela da se
ugnezdi, pa se domogla debelog madraca, jastuka punjenog pačjim
perjem, dobrih čaršava, kao i šalova s resama i oslikanih paravana za
ukras. Kupala se često i klonila se kiše i prejakog sunca. Umela je
vešto da radi što manje može a da ne deluje kao lenjivica i da izmami
pomoć od drugih osmehom ili zadirkivanjem. Robert je bio siguran da
nikad u životu nije podigla ništa teže od dva kilograma kukuruznog
brašna. Uspevala je uvek da sedne na mesto najbliže vatri a da ne
deluje pohlepno ili postiđeno. Nikad nije ni pešačila, nego ju je uvek
neko uzimao na konja ili, što je više volela, na kola, pa je sedela i
gledala oko sebe gordo kao kraljica. Zbog toga je Robertu bilo još teže
da gleda kako kopači rđavo postupaju prema njoj. Tokom svog
boravka u Francuskom Potoku donosio joj je svakog jutra kafu u
krevet, kao da želi da iskupi surovost ostalih. Kafa je bila loša, od
pregorelih zrna smrvljenih čekićem, ali Moli se radovala više nego što
takva sitnica zaslužuje.
Trećeg dana posle doručka Robert je osedlao sivca dok ga je Moli
posmatrala. „Spakovala sam ti nešto hrane za put, dušo“, rekla je, „ali
ne moraš da ideš.“ Nije ga molila, ali Robert je osetio da je obuzima
sve jača panika i trudio se da ne zahvati i njega. Nije dozvolio sebi da
brže pritegne stremene. Poštovao je Moli dovoljno da sakrije koliko
žudi da ode što pre. „Moram da sakupljam seme“, rekao je.
„Kad se vraćaš?“
Nije mu dala priliku da se ne vrati, izmamila je od njega obećanje
da će ponovo doći za tri meseca. Tako je Robert Gudinaf postao Molin
rezervni plan za slučaj da se iz čopora šakala u kom je živela ne
izdvoji nijedan pristojan kopač. Svakih nekoliko meseci dolazio je kod
nje u Francuski Potok na dve noći - nikad više od dve - vodio ljubav s
njom dok je svu ne nažulja, a onda bežao nazad među svoje drveće.
Grizla ga je savest što se ponovo ne zaljubljuje u nju, ali, mada se
trudio, nije mogao da obnovi onu sedmicu u Teksasu kada je čitav
svet vodio ka njoj. To osećanje pripalo je sada nekom drugom.

Robert je obilazio sivca u štali blizu pansiona gospođe Binenstok. Bio

je početak decembra i upravo se bio vratio u San Francisko iz posete
Moli. Krenuo je od nje baš kad je počeo sneg, što je značilo da
nekoliko meseci neće ići tamo, osim ako odluči da se izloži opasnosti
da padne u snežne nanose i umre od smrzavanja. Odlasci kod Moli još
su bili dovoljna novost da bi on možda i rizikovao iako sivac nije
voleo sneg. Na povratku je pred samim gradom konj nagazio na oštar
kamen. Robert se postarao za njega čim su stigli - skinuo mu je
potkovicu, sagrebao gnoj s rane i privio mu melem na kopito. Sada je
želeo da se uveri da se rana nije zagadila. Konj je izgledao dobro,
mada nije mnogo pokazivao. Možda je osećao da mu Robert nije
preterano naklonjen, pa je i on njemu pokazivao malo naklonosti.
Robert je dugo bio okružen ljudima koji su svoje konje voleli više od
rođenih žena i plakali kad im konji uginu ili ih neko ukrade. Neki su
se zaklinjali da osećaju da se konji pod njima smeju. Ako sivac ima
ikakvog smisla za humor, podozrevao je Robert, to je vrlo suv humor.
Seo je na bure, posmatrao konja i jeo jabuku; bila je sorte
grejvenstajn, jedne od retkih koje rastu u Kaliforniji. Sveže ubrane, bile
su sočne i imale ukus bobica, ali nisu bile izdržljive i do decembra su
postajale kašaste i bezukusne, s neprijatnom voštanom korom. Robert
se namrštio, zapitao se zašto se uopšte trudi, i dao ostatak jabuke
sivcu, koji nije bio toliko probirljiv.
„Imam jednu koja će ti bolje prijati.“
 Na vratima štale stajao je Vilijem Lob. Izvadio je jabuku iz džepa i
dobacio je Robertu. Bila je mala, žuta i smežurana. Robert ju je okretao
u ruci.
„Probaj. Doneo sam ti je čak odande. Hajde, zagrizi.“
Robert je zagrizao. Iako stara i omekšala od dugog putovanja,
jabuka je sačuvala tračak jedinstvenog ukusa meda i ananasa zlatnog
pipina.
„Bio sam siguran da će ti izmamiti osmeh. Pitmastonski ananas je
postao vrlo omiljen u Engleskoj. Čak i Vič ih prodaje, a jabuke ga ne
zanimaju naročito.“
Robert je pomislio da se rukuje s Vilijemom Lobom, ali ta učtivost
mu je delovala neprikladno. Rukovali su se samo jednom, kad su se
upoznali. „Jesu li stigle pošiljke koje sam utovario?“, upitao je.
„Spakovao sam tri, ali posle nisam čuo ništa.“
„Jesu, jesu. Zar ti nisam javio u pismu? Nisam? Izvinjavam se. Da,
sve je stiglo, gotovo netaknuto. Vordovi sanduci bili su dobri, mladice
u njima sveže kao kad su izvađene. Vlaga je uništila tri vreće šišarki,
ali to nije mnogo od dvadesetak. Moglo se očekivati.“ Lob je prišao
boksu u kom je stajala njegova kobila. Drugi ljudi jahali su je dok je
on bio odsutan, ali zanjištala je čim mu je čula glas. Lob ju je potapšao
i dao joj jabuku - ne pitmastonski ananas, nadao se Robert, jer bi to
bilo čisto traćenje.
„Jesam li prikupio sve što ste želeli?“
„Jesi. Pomešao si šišarke plemenitog i crvenog bora - ali tu se lako
pogreši, a lako se i ispravi“, dodao je Vilijem Lob kad je video Robertov
izraz, možda shvativši da posle više od godine njegov pomoćnik želi
da čuje reči ohrabrenja, a ne spisak grešaka.
 „Kako su mamutovci primljeni u Engleskoj? Jesu li vam
poverovali za veličinu?“
„O, jesu, jesu! Englezima se dopala zamisao o ogromnom drveću.
Zapravo, bio sam nepravedan prema Biliju Lafamu. Njegovi oglasi za
šumu Kalaveras stigli su čak do Evrope, a kad su ljudi pročitali nešto
o Šumi divovskih stabala, svi su poželeli da ih imaju. Savršeno sam
odabrao trenutak.“ Lob je i dalje milovao kobilu. „Naravno, prvi kupci
su bili ozlojeđeni što nema ogromnih stabala da ih zasade - kao da su
očekivali da iskopamo odraslo drveće i pošaljemo im ga brodom! No
mladice su brzo nikle i to kao da ih je umirilo. Zanimljivo im je da
zamišljaju svoje prapraunuke kako uživaju u stablima o čijoj veličini
oni sami mogu samo da sanjaju.“
„Šta je bilo s mladicama?“
,,Od četiri koje sam poneo dve još rastu; druge dve su uvenule kad
su presađene u englesku zemlju, koja im verovatno uopšte nije prijala
posle kalifornijskog tla na koje su navikle. I ja sam se osećao slično.“
Zaista, Vilijem Lob je delovao drugačije. Izgledao je iscrpljeno, nos
mu se jače isticao na licu zbog mršavih obraza i upalih očiju. To,
naravno, nije bilo čudno - tri meseca na brodu svakome opustoši lice.
ali ispod umora i bolesti bilo je još nečega. Kretao se kruto, kao da ne
gospodari sopstvenim nogama u potpunosti. Imao je mnogo više sedih
u crnoj kosi sada bez nekadašnjeg sjaja. Takođe, govorio je manje
uzdržano, smejao se glasnije i psovao češće. Kad su kasnije otišli da
jedu u krčmu u kojoj su psovke bile mnogo češće od ljubaznosti, zbog
njegovog tona drugi gosti su se osvrtali, mada su pazili da ga ne
pogledaju u oči.
Bio je toliko besan na Džejmsa Viča da mu je vena zaigrala na
čelu. „Cedi me do poslednje kapi kao matoru kravu suvih vimena!“,
uzviknuo je i gurnuo zalogaj šunke u usta. „Želi samo da sakupljam
biljke dok mi jaja ne otpadnu, skot jedan lažljivi. Zarađuje na mom
znanju ne pokazujući ni trunke poštovanja!“
„Za koliko prodaje mamutovce?“
„Dve gvineje za mladicu.“ Videvši da Robert ne zna koliko je to,
Lob je dodao. „Osam dolara po stablu!“
Robert je iskolačio oči. „Za taj novac u Ohaju može da se kupi sto
pedeset sadnica jabuka.“
„Tako je. A jesam li ja video nešto od tog novca? Samo crkavicu!“
Robert ga je pustio da galami nadajući se da će se s vremenom
iskaliti pa da smireno porazgovaraju o poslu. Nije mario za to koliko
Vič naplaćuje stabla ni kako postupa s Lobom. Samo je želeo da sazna
da li će i dalje raditi za njega.
Kad je Lob zastao, Robert se usudio da upita: „Šta ćemo dalje da
prikupljamo?“
Vilijem Lob se izbezumio. „Dođavola, momče, može li čovek da se
odmori bez zapitkivanja i gnjavaže? Tek sam sišao s broda, noge me
bole, glava me boli, samo hoću na miru da se naspavam!“ Ustao je ne
dovršivši obrok, izleteo napolje i ostavio Roberta da plati.
Lob je ostao u svojoj sobi nekoliko dana. Da nije bio tu, Robert bi
nekako rasporedio svoje vreme, ali sada kad se njegov nekadašnji
poslodavac vratio, osećao se obaveznim da čeka njegova uputstva. No
kako nije voleo da dokoliči, pomagao je gospođi Binenstok kad god je
mogao. Uredio je zadnje dvorište, a jednog popodneva očistio je blato s
ulice ispred pansiona - potpuno uzaludno, pošto će sledeće kiše
ponovo naneti blato, ali gospođa Binenstok je to zahtevala. „Treba se
držati merila“, odgovorila je kad joj je ukazao na to.
 Dok su radili, upitao ju je šta nije u redu s Vilijemom Lobom.
„Španska bolest, naravno. Šta misliš šta je radio dole u Južnoj
Americi? Nije tražio samo drveće.“ Pokazala je sebi između nogu. „Pazi
da je i ti ne dobiješ gore u Francuskom Potoku. Zove se i francuska
bolest, znaš!“ Gospođa Binenstok je uživala da ga zadirkuje zbog Moli.
Ali prestala je da se smeje kad je videla Robertov zaprepašćeni
izraz. „Ne brini za njega, sinko - ustaće za dan-dva. Videla sam neke
koji su se mučili mnogo gore nego on.“
Bila je u pravu - Vilijem Lob se pojavio sutradan. Nije spomenuo
svoj ispad u krčmi, a nije mu ni dao novac za ručak, nego je izjavio da
idu na jug da prikupljaju cvetnice. „Vič kaže da Englezi sada hoće žuto
cveće. Makove, ljubičice, jagorčevinu. To sve već imaju crveno i
ljubičasto, ali sada žele žute kalifornijske makove i ljubičice da ih
zasade pored kalifornijskih četinara. Naučio si dosta o drveću - sada
je vreme da te poučim o cveću.“

Sledećih osamnaest meseci proveli su sakupljajući raznovrsno cveće,

grmove i drveće da ih Vič proda engleskim baštovanima željnim nečeg
novog. Otišli su na jug čak do Santa Barbare i na sever sve do
oregonskih planina. Tačnije, Robert je otišao na sever jer Vilijem Lob
nije naročito želeo da ide u zabačenije oblasti. Trpeo je bolove u
zglobovima, utrnulost i zaslepljujuće glavobolje. Duševno je ponekad
bio izgubljen i zaboravan. Povrh svega, bio je razdražljiv, ponekad se
izdirao na Roberta, ali njegov bes je najčešće bio usmeren na Viča, za
koga je govorio da ne ceni njegovu veštinu sakupljača. „Vičov
rasadnik bez mene bio bi ništa“, vikao je. „Prodavali bi samo ruže,
lukovice narcisa i živice. Najegzotičnija biljka koju bi imali bila bi
neka podvrsta crne zove! Ja sam im doneo rododendrone i
kalifornijske jorgovane. Ja sam doneo fuksije, koje se sada mogu
videti u svakoj pristojnoj engleskoj bašti. Ja sam doneo majmunsku
propast i sekvoje. A šta sam dobio za svoj trud? Žalbe i zahteve!“ No
zabrinuo se kad od Viča nisu stigla pisma s porudžbinama za još
semena i uzoraka. „Našao je nekog drugog“, izjavio je. „Bridžisa ili
Berdslija ili nekog drugog poslušnog slugu koji će raditi za njega za
manje novca.“
Robert je naučio da ga ne sluša i često se nudio da sam odlazi na
napornija putovanja. Lob je ponekad pristajao, a ponekad bi ga
obuzimala paranoja i bio je ubeđen da njegov pomoćnik želi da mu
preotme posao. Tada je i on polazio, mada je jahao mnogo sporije
nego pre, a ponekad je unajmljivao kola umesto da se trucka na svojoj
kobili. Iako je mnogo naučio od svog poslodavca, Robert je bio
razočaran jer nikada više nije osetio neodoljivu čaroliju prvog
putovanja od Kalaverasa do San Franciska, kada je on bio sunđer, a
Lob reka znanja.
Posle godinu dana sve sporijih i napornijih putovanja, Vilijem Lob
je odlučio da ostane u San Francisku kod gospođe Binenstok i
usredsredi se na pakovanje i slanje, a da prikupljanje obavlja Robert.
Upravo je gospođa Binenstok to i predložila. „Gospode bože“, prekinula
je jednog dana Loba u kuhinji dok se žalio na bolove od poslednjeg
puta u Monterej. „Ostani ovde i pakuj, a onaj momak neka jurca po
Kaliforniji za tebe! Zar ne ponavljaš stalno da je pakovanje najvažnije?
Ti si gazda - preuzmi najvažniji posao i prestani da kukaš!“
Lob je neko vreme ćutao. I dalje je gospođi Binenstok ukazivao
poštovanje kao nikome drugom, a njegova manija se čudesno
povlačila kad god ga ona prostreli pogledom ili mu uputi oštru
primedbu. „Možda ste u pravu“, saglasio se najzad.
 Gospođa Binenstok je izvila obrve. „Možda?“
Ovaj sporazum je i Robertu odgovarao. Mogao je da putuje sam,
da odlazi povremeno kod Moli i uživa u malim dozama Vilijema Loba,
mirnijeg u blizini gazdarice pansiona. Bio je gotovo srećan.

Britanska strast prema mamutovcima nije jenjavala, pa je Robert

redovno odlazio u šumu Kalaveras po seme. Kad god je imao prilike,
ostajao je dan-dva duže da obilazi oblast. Nikome nije rekao ništa - ni
Vilijemu Lobu, ni Biliju Lafamu, ni gospođi Binenstok ni Moli - ali
tražio je nove mamutovce. Sam Lob je ranije rekao da možda rastu još
negde drugde po planinskom vencu na sličnim nadmorskim visinama,
ali bolest mu je sada nagrizala pustolovni duh, pa je više voleo da
prikuplja na poznatim mestima.
Robertu je trebalo pune tri godine traganja, ali u leto 1856. najzad
je nabasao na još divovskih stabala. Probijao se kroz gustu šumu
svega sedam-osam kilometara jugoistočno od Kalaverasa kad je sivac
počeo da frkće i njišti, a zatim da se rita. Robert je pretpostavio da je
video zmiju, ali sivac je gledao napred, a ne u tlo. Robert je sjahao i
čvrsto uhvatio uzde, a srce mu je brže zakucalo. Iako nije video ništa -
nije bilo rečite crvenkastosmeđe boje u daljini - osetio je da je šuma
pred njim drugačija. Bila je tiša, s manje ptica i šuštanja lišća.
Vukao je sivca kroz šumu dok nije ugledao prvi mamutovac.
Svezao je konja okrenutog leđima šumi, gurnuo mu gubicu u kesu
punu zobi i krenuo da istražuje. Otkrio je desetine mamutovaca,
razbacanijih nego u Kalaverasu, većih i lepših. Tu nije bilo
izgrabuljanih staza ni tabli, nasmejani posetioci nisu ispadali iz krčmi
ni stajali na ogromnim panjevima. Robert se čudio što niko pre njega
nije našao ovu šumu, mada je na putovanjima otkrio da ljudi više vole
da se drže utabanih staza nego da zalaze u neispitane predele.
Samo on je video ovo drveće, a postaraće se da tako i ostane.
Neće ovde prikupljati šišarke; ova šuma ostaće netaknuta, kao što i
treba. Čak bi mu se isplatilo da i dalje plaća Biliju Lafamu za dozvolu
da skuplja šišarke u Kalaverasu ako bi tako sačuvao tajnu nove šume.
Bili Lafam mu se s vremenom čak i dopao, ali Robert je znao da bi,
kao pravi poslovni čovek, želeo da preuzme vlasništvo nad novim
mamutovcima i proširi posao.
Sutradan je nastavio prema Kalaverasu. Kad je stigao i prošao
između Dva stražara na ulazu u šumu, video je da se na Velikom
panju održava igranka. Zapravo, na panju se igralo kad god bi Robert
došao, pa je već navikao na taj prizor, mada je i dalje odbijao da kroči
na panj. Žitelji Kalifornije voleli su da igraju više od svih drugih ljudi
koje je upoznao, i kopači zlata i španski potomci iz Meksika. Čim neko
stigne u Kaliforniju, činilo se, obuzmu ga dve groznice: zlatna i plesna.
Svuda se plesalo, čak i tamo gde nije bilo žena. U logorima kopača u
kojima je Robert živeo muškarci su uveče, pošto provedu čitav dan
sagnuti nad sitom, plesali jedan s drugim ili sami uz zvuke violine i
gitare.
Danas su na podijumu svega dva para igrala brzu polku uz
zviždanje jednog muškarca. Parovi su igrali neko vreme, a onda su, na
znak samo njima znan, menjali partnere. Robert se uvek divio ovom
nemom skladu. On sam nije umeo da igra. Moli je pokušavala da ga
nauči najjednostavnijim koracima, ali on se nikada nije priključio
igranci kada se posle večere stolovi i stolice odguraju u stranu ili
napolju uz vatru. Samo je stajao ili sedeo na petama i posmatrao.
 Sada su mu pogled, kao i uvek, privukle prvo žene. Jedna je bila
jedra i prsata, a kad je shvatila da je Robert posmatra, počela je da
preteruje u pokretima, njihala je bokovima i okretala se ističući obline.
Robert nije znao da li igračica želi da ga postidi ili uživa u njegovoj
pažnji, ali preneo je pogled na drugu ženu. Sitna i vitka, s neposlušnim
pramenovima kose, nije gledala ni Roberta ni čoveka s kojim je igrala
ni bilo koga drugog, nego je igrala kao da nije u naručju kopača zlata
na ogromnom panju mamutovca, već negde daleko.
Tog dana makar ih je bilo samo četvoro. Robert je video igranku
povodom Dana nezavisnosti; trideset dva para igrala su tog dana na
panju, a bilo je dovoljno mesta i za muzičare. O toj igranci se pisalo u
novinama u Stoktonu, Sakramentu, pa i u San Francisku, a uz članke
su objavljeni i crteži. Više su ličili na oglase nego na vesti, a sve je
organizovao Bili Lafam kako bi reklamirao šumu Kalaveras.
Robertov pogled je prešao s igračica na igrače. Koža lica obojici je
bila ogrubela kao i kod svih kopača zlata, koje opsednutost zlatom
nagoni da se ne obaziru na grad, led i vetar. No nije se samo po koži
videlo da su kopači - Robertovo lice je takođe nosilo tragove života
provedenog uglavnom napolju. U očima ove dvojice još su se videli
tragovi opsednutosti zlatom, osam godina pošto je zlato prvi put
otkriveno u Kaliforniji i šest godina posle vrhunca zlatne groznice.
Njihovi snovi još su bih ispunjeni tim sićušnim zlatnim bleskovima.
Mnogi su sanjali taj san, odakle god da su došli. Robert je upoznao
Francuze, Špance, Nemce, Holanđane i Kineze koji su jurili za tim
snom. Sreo je ljude i malobrojne žene iz Mejna i Floride, Indijane i
Misurija, Viskonsina i Konektikata. Viđao je i ljude iz Ohaja. Čak je
upoznao i jednog čoveka koji je kratko vreme živeo u Crnoj močvari,
dosta posle Robertovog odlaska. Robert je zaustio da ga pita za farmu
svoje porodice, ali se ujeo za jezik; čovek je bio pijan, a Robert nije
tačno znao šta želi da čuje.
Po odeći i francuskom konjaku koji su pili - što je bilo razmetljivo
rasipanje pored toliko je inog kubanskog ruma i domaćeg viskija -
činilo se da su ova dvojica našli dosta zlata i uspeli da ne prokockaju
sve. To je bila retkost; nije ni čudo da su ove žene u dobro skrojenim
haljinama i s bledom kožom, po kojoj se videlo da ne provode previše
vremena napolju, bile spremne da plešu s njima. Jednog takvog
muškarca Moli je čekala da je odvede iz Francuskog Potoka. Takve je
posetioce Bili Lafam pokušavao da privuče oglasima, dobro
održavanim putem i kuglanom.
Lafam se upravo tada i pojavio. „Gudinafe! Stigao si u pravom
trenutku. Jedna cura te traži.“
Robert se okrenuo. Bili Lafam je, kao i obično, na teme zabacio
cilindar kome se obod delimično odvojio od krune; jednom rukom
sukao je brkove, a drugu je pružao Robertu da se rukuju.
„Nensi želi da me vidi?“, upitao je Robert.
Bilijevo lice se rastužilo. „Nensi nije baš dobro, ali ona uvek želi da
te vidi, bila bolesna ili zdrava. Proviri kod nje, izmami joj osmeh.“
Lafamova žena Nensi bila je krhka i bolešljiva, izbledele kose i
lica kao u mačke - širokih jagodica i šiljaste brade. Kad je prvi put čuo
njen kašalj, Robert je znao da će je odneti tuberkuloza. Kad god je išao
u Kalaveras pripremao se da je neće zateći, pa bi se uvek obradovao
kad vidi da ona i dalje dočekuje posetioce na verandi hotela, mete pod
u krčmi ili pere čaše u kuhinji. Nensi se uvek smešila Robertu i činilo
se da joj je drago što ga vidi.
 Biliju Lafamu pak bilo je drago kad mu se žena razvedri. On nije
bio ljubomoran, nego veoma gostoprimljiv, i uvek je pozivao Roberta
na večeru ili čašu viskija, a Robert je pozive prihvatao. Bili je
napominjao Robertu da može da pleše na Velikom panju besplatno, da
ne mora da plati pedeset centi kao ostali. Ove ponude Robert je pak
redovno odbijao. No bilo mu je milo što s Bilijem ima srdačan i
opušten poslovni odnos, potpomognut s pet dolara koje je davao Biliju
svaki put kad dođe da prikuplja seme.
Bili Lafam je sukao brkove i gledao parove kako igraju polku.
„Neka ovo ostane među nama, Gudinafe, ali prodajem svoj udeo u
šumi, a Nensi i ja odlazimo da živimo u Marfisu. Tamo ima ko da se
brine o njoj umesto da ona ovde brine o svakome.“
„Kome prodaješ?“
Bili Lafam se namrštio. „Hejns će otkupiti moj udeo.“
Doktor Smit Hejns je bio Bilijev poslovni partner skoro dve godine,
a Robert nikada nije razgovarao s njim. Bio je to čovek čvršće građen
od Bilija, prodornog pogleda i lica obraslog bradom; nosio je pripijene
prsluke i ruke je uvek držao u džepovima. Zahtevao je da mu se svi
obraćaju titulom, mada Robert nikad nije čuo da se ikada bavio
medicinom. Prema Biliju Lafamu se ponašao nepotrebno prezrivo.
Roberta je mnogo više žuljao Hejnsov prezir prema Nensi u ulozi
domaćice. Želeo je da domaćica hotela bude sve ono što Nensi nije:
bučna, prsata, zabavna i nametljiva. Hteo je da Nensi naliva piće
gostima, da im priča šale, da koketira s muškarcima i saoseća sa
ženama. Nensi nije radila ništa od toga, mada je zračila prigušenim
šarmom, koji bi privukao pažnju da mu se pružila prilika. Kako je sve
više pobolevala i slabila, Hejns ju je besno gledao kao da se namerno
zarazila tuberkulozom samo da bi mu napakostila. Naravno, nije
mogao da otpusti ženu svog poslovnog partnera, a Bili Lafam ju je
odlučno branio. „Oporavlja se, izgleda bolje, zar ne?“, pitao je Roberta
pred Hejnsom, a Robert se slagao s njim iako je Nensi očigledno bilo
sve gore. „Gosti je vole“, podsećao je Bili Hejnsa. Bilo je tačno da je
Nensi gostima draga iako nije zbijala šale i imala velike grudi. Bila je
blaga i strpljivo je slušala njihove žalbe na maglu koja im ometa
pogled na sekvoje, na buve u krevetima, gubitke za kartaškim stolom i
žuljeve koje su dobili igrajući po neravnoj površini Velikog panja.
Pomagala je kako je mogla - stavljala je u madrace mirišljave trave
da otera buve, predlagala je izlete kad se spusti magla, molila je muža
da panj pokrije elastičnim daščicama. No Hejns je smatrao da to nije
dovoljno. Bez sumnje se radovao što Lafamovi odlaze.
„Zapravo“, nastavio je Bili Lafam, „moraćeš sa Hejnsom da sklopiš
novu pogodbu o sakupljanju semena. Uvek je smatrao da pet dolara
nije dovoljno za ono što uzimaš s imanja. Meni je to u redu. Znam
koliko Nensi voli da te vidi. Osmeh moje žene vredi mnogo više od
dodatnih pet dolara koliko Hejns hoće da ti naplati.“
„Hvala ti na upozorenju. Doći ću kod tebe i Nensi u goste kad se
smestite u Marfisu.“
Bili Lafam je klimnuo glavom. „Biće nam drago. Nego, ova druga
devojka...“
„Koja druga devojka?“
„Ona za koju sam ti rekao da te traži.“
„Mislio sam da govoriš o Nensi.“
„Ne, ova je gošća. Došla je juče i pitala za tebe.“ Bili Lafam se
iskezio. „Činilo mi se da je nešto hitno, pa sam je poslao kod Nensi.
Žene umeju da postavljaju prava pitanja, znaš. Najbolje da sve čuješ
od nje. Povešću te sada da je vidiš - ionako sam mislio da je obiđem.“
Robert je pošao za njim u hotel, a stomak mu se stezao. Kad je
poslednji put video Moli, pre četiri meseca, govorila je da će možda
doći u Kalaveras da vidi stabla. Sada je, baš kao onda kad je govorila
o Kaliforniji, zaista uradila ono što je obećala. Dok je bila u
Francuskom Potoku, Robertu se činilo da može da je drži izdvojenu od
ostatka svog života. Ali sada kad je došla ovamo, ostaće. Hejnsu će se
Moli dopasti, a pošto Nensi odlazi, moći će da bude domaćica kakvu
želi, nasmejana, bujnih grudi i pristupačne postelje.
Nensi i Bili Lafam su spavali u maloj sobi u potkrovlju hotela
kakva bi više dolikovala sobarici nego vlasnicima. Ali tako poslovni
ljudi zarađuju - izdaju najbolje sobe i ne misle na sopstvenu udobnost
dok to ne uzmognu sebi da priušte. Nensi je ležala u krevetu koji je
zauzimao najveći deo sobe, a ipak je bio jedva dovoljan za njih dvoje.
Iako je prozor bio otvoren, soba je mirisala na mleko koje je neko
ostavio da se pokvari u čaši, na noćnu posudu koja se ne prazni
dovoljno često, na telo zatvoreno u četiri zida. Robert je poželeo da
uzme Nensi u naručje, odnese je na verandu i spusti u stolicu za
ljuljanje, ali pretpostavio je da Hejns ne bi želeo da ona sedi tamo i
pokazuje sliku bolesti posetiocima.
Stajao je na vratima sa šeširom u ruci dok je Bili Lafam budio
svoju ženu. Nensi se slabašno pobunila, ali kad joj je muž šapnuo da
je došao Robert, s naporom je sela. Mačkasto lice bilo joj je potpuno
belo, samo je na obrazima imala dve jarkocrvene mrlje kao da je
ležala oslonjena na šake. Nasmešila se. „Roberte“, rekla je hrapavo,
„tako mi je drago što te vidim.“
 ,,I meni je drago, gospođo.“ Robert se pred njom uvek ponašao
krajnje učtivo.
„Nemoj ti meni gospođo. Ja sam ti prijateljica, a ne sveštenikova
žena. Dođi sedi sa mnom.“ Nensi je potapšala ivicu kreveta.
Robert je pogledao Bilija Lafama, a ovaj je klimnuo glavom.
„Doneo sam ti bokal vode, Nensi“, rekao je Bili. „Pravo iz bunara, sveže
i hladne. Ja sam je izvadio.“ Prosuo je prokislo mleko kroz prozor,
isprao čašu i napunio je vodom. „Treba li ti još nešto?“
„Ne, hvala ti, dušo. Samo ću malo da posedim s Robertom. Imamo
nešto da porazgovaramo.“
Bili Lafam se zasmejao. „Siguran sam da imate.“ Njegov smeh je
zbunio Roberta, baš kao i Nensin sve širi osmeh. Činilo mu se da
zajedno zbijaju nekakvu šalu na njegov račun.
Kad je topot koraka Bilija Lafama niz stepenice utihnuo, Nensin
osmeh je malo zgasnuo, a Robert se namrštio. Često je i sam bio
iznenađen koliko mu je stalo do nje. „Kako si, Nensi?“, upitao je pazeći
da je oslovi imenom.
Nensi je podigla slobodnu ruku, pokazala svoje za krevet
prikovano telo, a onda je pustila da padne. „Pa zar to nije očigledno?
Sve mi je gore i gore. Je li ti Bili kazao da se selimo u Marfis?“
Robert je klimnuo glavom.
„Pristala sam da mu ugodim, zapravo. Meni je svejedno hoću li
ležati u krevetu ovde ili tamo. No možda će njemu biti lakše - možda
će se malo umiriti. A i neće više morati da ima nikakvog posla sa
Hejnsom. Kakav čovek! Volela bih da mu šišarka padne na glavu.“
Videvši da se Robert osmehnuo, Nensi je podrobnije razradila svoju
zamišljenu osvetu. „Neka ogromna, od pola metra, kao što ih ima,
zelena i teška. I puna smole, lepljive da ne može da je skine sa sebe, a
onda da mu se nahvata prašina, pa da ni nju ne može da skine, nego
da ide naokolo kao da se nikad nije okupao. To bih volela da se desi
tom čoveku.“
„Želiš li da poskidam metkom šišarke s drveta ispod kog prolazi?“
,,Da, molim te.“ Nensi je zažmurila i spustila glavu na jastuk.
„Nedostaje mi veliko drveće. Za tim istinski žalim.“
Robert je ćutao. Posle nekoliko minuta pomislio je da je sigurno
zaspala; čaša s vodom naginjala joj se u ruci. Blago joj je uzeo čašu iz
ruke i spustio je na stočić pored kreveta, uz Bibliju, sveću i svežanj tek
opranih maramica. Jedna je bila zgužvana, a Robert je na njoj video
sićušne kapi krvi.
Onda se skamenio. Iza maramica je stajala mala smeđa tegla s
natpisom „Melem za disanje Džone Parksa - za lakše disanje“. Pored
tih reči bio je nevešt crtež žene s buketom cveća koji je možda sam
Robert nacrtao pre petnaest godina, jer teglica je izgledala toliko staro.
Pružio je ruku i uzeo teglicu, a Nensi je otvorila oči. „Nensi, odakle
ti ovo?“
„Oh, dao mi je jedan gost prošle nedelje. Rekao mi je da ću lakše
disati. I stvarno mi je pomoglo! Zašto pitaš? Jesi li i ti koristio taj
melem?“
,,Nisam.“
Nensi ga je pogledala pažljivije. „Šta je bilo?“ Kad joj nije
odgovorio, uzdahnula je. „Roberte Gudinafe, nikad mi ništa ne
govoriš!“
„Nije ništa, zaista, nego - radio sam neko vreme za gospodina
Parksa.“
 „Stvarno? Baš neobično! A gde?“
,,U Indijani.“ Nije joj kazao da je melem zapravo mešavina
pčelinjeg voska, kamfora i korena sasafrasa skuvana u loncu na
ognjištu - baš kao i zmijsko ulje, moždana so, sredstvo protiv ćelavosti
i svi drugi lekovi koje je Džona Parks izmislio. Nensi je želela da
veruje da joj ovaj melem pomaže, pa joj je zbog toga možda i
pomagao. Robert je sedeo, gledao u delić svoje prošlosti i čudio se što
je nekako stigao na noćni stočić Nensi Lafam. Indijana je daleko od
Kalifornije, a Ohajo je još dalje. Pa ipak, svet je mali.
Nensi su se kapci ponovo spustili, pa je Robert pomislio da se
iskrade i ostavi je da spava. No kad je ustao, uhvatila ga je za ruku,
snažnije nego što bi očekivao. „Kuda si pošao?“, upitala je ne
otvarajući oči.
„Mislio sam da si zaspala.“
„Misliš li da bih zaspala kad treba da razgovaramo o ženi? Samo
sam odmarala oči, ništa više.“ Otvorila je oči i Robert je ponovo seo.
,,Znaš“, rekla je Nensi, „kad sam te upoznala pre dve-tri godine,
bilo mi je neverovatno da nisi oženjen ili da makar nemaš devojku.
’Trebalo bi da ga neka ščepaʼ, rekla sam Biliju. Ti si zgodan momak -
ne prenemaži se, jesi! Imaš bistre smeđe oči, svaka cura se obraduje
čim te vidi. Čist si, ne piješ, ne kockaš se i umeš da slušaš. Da imaš
para, Bili bi te pozvao da zajedno s njim vodiš Kalaveras. Znamo da bi
se ti dobro starao o ovom drveću.“
Robert nikad pre nije čuo za ovu zamisao i upitao se kako bi
odgovorio da su ga pitali.
„Bilo kako bilo, sada je kasno - završili smo s Hejnsom, a sada Bili
i ja odlazimo odavde.“ Nensi je ponovo sklopila oči. Razgovor ju je
očigledno zamarao, pa je Robert morao da je pričeka da se odmori. To
mu nije smetalo - nije mu se žurilo da sluša o Moli.
Nensi je ponovo otvorila oči. „Zato se nisam zaprepastila kad sam
čula da imaš devojku. Zašto nam nisi rekao, Roberte? Toliko sam
brinula zbog tebe, a nisam morala!“
,,Pa...“ Robert nije znao kako da opiše svoj odnos s Moli tako da
Nensi bude zadovoljna. „Mislio sam da ti je svejedno.“
„Naravno da mi nije svejedno! Drago mi je što čujem da si srećan.
Zato što mi nisi uvek izgledao srećno, znaš, osim kad si među
drvećem. U društvu uglavnom ćutiš, čak i s Bilijem i sa mnom. Evo, do
malopre nisam znala da si nekada živeo u Indijani. Nadala sam se da
osećaš kako možeš sve da mi kažeš ako poželiš.“
„Znam ja to, znam.“ Robertu se stezalo u grudima, baš kao kad mu
Moli postavlja previše pitanja. „Samo ne razmišljam suviše o prošlosti.“
Nensi je lako mogla da ga upita zašto, ali kao da je shvatila da je
dovoljno navaljivala. Zato je samo rekla: „Znači, kad god si nam
govorio da ideš da prikupljaš drveće, zapravo si bio s njom?“
„Nisam“, pobunio se Robert. „Uglavnom sam prikupljao drveće.
Odlazio sam kod nje samo povremeno.“
„Naravno.“ Nensi se ponovo smešila. Očigledno mu nije
poverovala.
„Kad si je videla?“
„Juče. Malo smo popričale. Sedela je baš tu gde ti sada sediš.“
Robert je porumeneo i počešao se po glavi. Teško mu je bilo da
ovde zamisli Moli s njenim oblinama, njenim smehom i njenim
očajanjem. Soba je bila premala. Bilo ga je i sramota: Moli nije žena s
kakvom bi ga Nensi zamišljala. Bilo ga je stid, a stideo se i što se stidi
jer to nije lepo prema Moli. Žudeo je da pobegne iz ustajalog mirisa
ove pretople sobe, ali nije mogao tek tako da ode od Nensi.
„Šta je rekla?“, upitao je.
,,Ne mnogo - nije ni morala. Želi da te vidi, naravno. Sreća što si
baš sada došao!“
„Gde je ona sada?“
„Kazala sam joj da ne znam kad ćeš naići, da bi trebalo da uzme
sobu i sačeka te, a da ćemo mi pokušati da ti javimo pošto je hitno.
Rekla je da nema novca, pa sam joj rekla da se odmori ovde dan-dva,
a onda da se nekako vrati u Marfis, gde su sobe je inije i ima ih više.“
Robert se uhvatio za jednu reč koju su i Bili i Nensi upotrebili -
hitno. Na pamet mu je padao samo jedan razlog za hitnost. „Gde se
ona - odmara?“
,,U ambaru. Bili zna. Rekla sam joj da se kloni Hejnsa. Taj čovek bi
smesta oterao ženu u njenom stanju, baš kao gostioničar u Vitlejemu.
Zato se sklonila u ambar.“ Nensi se umarala, govorila je sve sporije i
nerazgovetnije, pa Robert nije bio siguran da je sve dobro razumeo. A
možda jeste, ali nije to želeo.
„Kako to misliš? Nensi?“
Nensi je zatvorila oči. Robert je sve nestrpljivije čekao da se Nensi
prene, ali ovog puta zaista je zaspala. Ako želi da se uveri da je Moli
zaista ovde, moraće sam da je pronađe.
Nije bila u ambaru. Roberta to nije začudilo - u ambaru je bilo
zagušljivo. Moli nije bila ni u štalama i gledala konje, kao što je
ponekad volela u Francuskom Potoku. Nije sedela ni na verandi i pila
kafu pretvarajući se da je gošća. Nije bila u krčmi, ni u kuglani, ni na
Velikom panju, niti je u kuhinji ćeretala s kuvaricama.
 Vratio se u ambar da proveri da se nije vratila dok ju je on tražio
drugde. Tu je naišao na mladog konjušara koji je tovario seno vilama
da ga odnese konjima. „Tražite onu gospođu?“, rekao je dečak. „Onu s
ovim?“ Načinio je pokret od kog je Robert strepeo otkako su mu se Bili
i Nensi Lafam nasmešili - jedinstvenu oblinu trudnog stomaka.
„Znaš li gde je ona?“
„Bila je ovde, ali je otišla da vidi drveće.“ Dečak se iskezio, a
Robert se okrenuo i nesigurno izašao na svež vazduh.
Nikada nije razgovarao s Moli o deci. Od prve zajedničke noći nije
je mnogo pitao. Koliko je on znao, dece nije imala. Ali nije tražila od
njega da izvadi kitu ranije ili da stavlja nešto na nju. Znao je da žene
preduzimaju nešto da spreče trudnoću, nešto vezano s toplim
kupkama, slačicom ili sirćetom i odlascima kod lekara. To su ženske
stvari i o njima se nije raspitivao niti je smatrao da o tome treba nešto
da zna.
Ako je velika kao što je mali konjušar pokazao, onda je već bila
trudna kad je pre četiri meseca poslednji put bio kod nje. Nije ništa
rekla, mada je Robert pokušao da se priseti kako je tačno izgledala. Da
li joj je stomak bio nadut i zategnut kao bubanj? Da li su joj velike
dojke još više porasle? Nije mogao da se seti. Njegovi odlasci u Molinu
postelju okupili su se u dugi niz od znojave kože, zgužvanih čaršava i
olakšanja koje je samo privremeno smirivalo njegovu potrebu koliko
god puta da je ležao s njom. Delovalo mu je neverovatno da je dete
nastalo iz tog meteža naslade. Zatresao je glavom stojeći na suncu, a
mamutovci su crvenkasto bleskali u daljini.
Krenuo je tamo. Između drveća je vijugala staza napravljena za
posetioce, ali Robert nije krenuo njome; koračanje kroz grmlje nije mu
smetalo. Osim što su načinili stazu, Bili Lafam i njegovi partneri dali
su i imena nekim stablima i na njih okačili table s natpisima.
Posetiocima se to dopadalo jer su želeli da nekako razlikuju
mamutovce i bolje ih shvate. Tako su dva stabla na ulazu u šumu
dobila ime Dva stražara. U blizini njih bilo je Drvo otkrića, ono koje je
lovac iz Marfisa prvo video dok je jurio grizlija; to drvo je posečeno i
na njemu je podignuta kuglana. Tu su zatim bile i Tri gracije, tri
prelepa stabla jedno uz drugo, zatim Stari neženja, kvrgavo drvo,
Pustinjak, usamljeno stablo, Sijamski blizanci, dva drveta iznikla iz
jednog debla, i Ugarak, stablo koje je grom udario, oborio i progoreo
mu sredinu tako da je čovek mogao da projaše kroz njega. Robert je
mrzeo te natpise, mrzeo je ta imena. Pomišljao je ponekad da ukrade
sve table i spali ih, ali znao je da bi samo bile postavljene nove.
Još jedan mamutovac slomio se nadvoje kad je pao, a delovi su
bili donekle zatrpani. Bili Lafam ih je izmerio i procenio da je to drvo
najveće u šumi, visoko preko sto dvadeset metara. Robert je smatrao
da je Bili preterao, ali on je tvrdio da su njegove mere tačne i stablo je
nazvao Otac šume. Kad god ga vidi, Robert bi pomislio na svog oca, pa
ga je zato izbegavao.
Držao se podalje i od Majke šume. To drvo ga je rastuživalo još
više jer mu je kora bila oguljena duž tridesetak metara debla, poslata
u Njujork i tamo izložena sumnjivcima koji su smatrali da je priča o
mamutovcima izmišljotina. Deblo je bilo golo, a oko njega su i dalje
stajale skele. Robert je pretpostavljao da su skele tu ne bi li posetioci
videli kako je kora skinuta, inače nije mogao da zamisli zašto bi Bili
Lafam tu ostavio nešto toliko ružno. Nekoliko godina činilo se da
skidanje kore Majci šume ne škodi, ali Robert je nedavno primetio da
joj se četine proređuju. Očekivao je da će se stablo s vremenom osušiti,
posle stotina, a možda i hiljada godina života bez dodira s ljudima.
Robertu je Bili Lafam bio drag, ali mrzeo je sve ono što su on i njegovi
partneri uradili u ime oglašavanja šume Kalaveras.
Bilo je i drugih porodičnih grupa: Majka i sin, veliko i malo stablo
čije su se krošnje dodirivale. Muž i žena, nagnuti jedno ka drugom. Tri
sestre. Ali nije našao Moli pored ovih stabala. Sedela je ispod Siročića,
dva mamutovca na istočnoj ivici šume, izrasla toliko blizu jedno
drugom da se činilo da su nikla iz jednog korena, a grane su im se
ispreplele. Delovala je sićušno ispod ogromnog drveća, ali kad ga je
ugledala, dok je s naporom ustajala, već uplakana, Robert je video da
su Nensi i Bili Lafam bili u pravo. Uskoro će se poroditi.
No u nečem drugom su pogrešili. Teško su pogrešili. To nije bila
Moli. To je bila Marta.
Kad je prepoznao sestru, osamnaest godina pošto ju je ostavio da
se skriva u krošnji jabukovog drveta, Robertu se licem raširio osmeh
kao pukotina u gipsu. Smešio se tako široko da ga je lice zabolelo, a
onda je shvatio da se od detinjstva nije osmehnuo s toliko čiste
radosti.
 4.
Crna močvara, Ohajo
Jesen 1838.
R oberte, donesi mi malo hladne vode.“
„Marta, dodaj mi još jedno ćebe.“
Džejms i Sejdi Gudinaf su progovorili istovremeno i morali su da
ponove šta žele jer su im reči bile prepletene i nerazumljive. Ležali su
na leđima jedno pored drugog u postelji. Džejms se ukrutio koliko god
je mogao kako bi sprečio drhtavicu koja mu je prožimala telo. Tako je
uvek radio kad se razboli od močvarne groznice - borio se protiv nje,
ali nije podlegao njenim zahtevima. Kad mu je bilo hladno, odbijao je
da se umota u ćebad. Ako su mu zubi cvokotali, stezao je vilice iz sve
snage. Popuštao je jedino žeđi: kad ožedni, pio je, i to sveže izvađenu
vodu, a ne onu iz bokala ostavljenog na podu pored kreveta.
Kao što bi se moglo i očekivati, Sejdi je na bolest odgovarala
drugačije: udovoljavala joj je. Kad je bila žedna, ispijala je čitav bokal.
Kad je uhvati drhtavica, tresla je krevet toliko da je Džejms pomišljao
da će ispasti. Tokom krize je mlela svakojake gluposti, smejala se,
psovala i razgovarala sa zamišljenim sagovornicima, ponekad s
drugim muškarcima, tako da je Džejmsu bilo neprijatno. Sada joj je
bilo hladno i trljala je mišice jače nego što je morala. Okrenula se,
svukla pokrivač s muža i ponovo zatražila još jedan.
Marta se pojavila s jorganom u naručju i zastala pored kreveta;
sitno lice bilo joj je oprezno kao i uvek kad je u blizini majke. „Još je
vlažan od tvog znoja, mama“, rekla je. „Vetrila sam ga, ali danas nije
bilo dovoljno sunca da ga osuši.“ „Daj mi to!“ Sejdi je zgrabila jorgan.
Neko je nešto viknuo odozgo i Marta se popela uz merdevine da vidi
šta im treba.
 Džejms je bio mirniji; uzeo je šolju koju mu je Robert pružio i
uspeo blago da mu zahvali, za razliku od svoje žene. Robert ga je
gledao kako ispija, a onda uzeo šolju, ponovo je napunio i spustio je
na pod, Džejmsu nadohvat ruke. „Treba li ti još nešto, tata?“
„Ne. Jesi li nahranio životinje?“
„Jesam, tata.“
„Kakav je kukuruz? Jesi li već nabrao nešto?“
„Sutra ću. Gospodin Dej je uneo seno, pa će mi pomoći.“
„Šta radiš danas? Jesi li radio s Martom u bašti?“
„Aha. Ubraćemo krastavce i kuvaćemo paradajz. Gospođa Dej je
rekla da će doći da nam pomogne.“
„Njih dvoje suviše pomažu.“
Robert je slegnuo ramenima. Tu nije mogao ništa da učini: Nejtan,
Kejleb i Sal takođe su bili bolesni. Nekoga od njih sigurno je uhvatila i
drhtavica, jer se tavanica tresla. Močvarna groznica je, kao za pakost,
napadala usred žetve, kad svi imaju najviše posla. Usevi su bili
spremni, ali ljudi nisu, osim Roberta, na kog se računalo da će obaviti
posao odraslog muškarca iako mu je bilo svega devet godina.
Neočekivano, i Marta je bila zdrava; obično je prva padala u postelju
od groznice i poslednja ustajala.
„Jesi li obišao jabuke?“ Džejms je to naprosto morao da pita. Pitao
je to svaki dan. „ Jesi li siguran da nisu zrele? Neke kiseljače do sada
bi trebalo da su sazrele.“
„Ne izgledaju zrelo, tata.“
„Donesi mi jednu. Ne, donesi mi dve. Najcrveniju kiseljaču i zlatni
pipin.“
 Robert je uzdahnuo, a Džejms je shvatio da ga gnjavi. Njegov sin
će morati da povadi nekoliko pritki kako bi prišao stablu zlatnog
pipina. Džejms je znao da jabuke još nisu sazrele, ali ovo je bilo jače
od njega.
Sejdi je provirila ispod jorgana. „Umukni već jednom o tim
prokletim jabukama“, zarežala je. „Da nisam u postelji, posekla bih ih
sve do jedne!“
„Zaveži. Veća si budala kad si bolesna nego kad si pijana.“
Sejdi je šutnula muža, ali bila je toliko slaba da je on to jedva
osetio. Pomerio se do ivice kreveta, mada joj je ostao u domašaju. Kad
je čuo buku koju je neko dete pravilo na tavanu - neobuzdani cvokot
zuba - samo što i sam nije počeo da se trese.
Džejms i Sejdi mesecima nisu provodili mnogo vremena zajedno.
Od povratka sa skupa u maju ona je izbegavala da ostaje nasamo s
njim, ćutala je i predala se čišćenju kuće, radu u bašti, a čak je
pokušala i da iskrči komad zemlje za zimski krompir, o čemu je
godinama zvocala mužu. On ju je gledao kako sekirom nasrće na
stabla - uglavnom brestove, jasenove i hrastove - obara ih, seče debla
i grane i slaže ih da se osuše za ogrev. To je obavila uglavnom sama.
No panjevima nije mogla ništa. Sekla je jedan, kopala oko njega i
čupala komade drveta tako da joj je bilo još teže da uhvati ono što je
preostalo, sve dok se nije srušila od umora i ostala da leži na leđima
uz panj, znojeći se i psujući. Džejms nije rekao ništa. Još ga je pekla
rana od njenog ponašanja na skupu, pa joj nije ponudio ni pomoć ni
savet. Sejdi je digla ruke od ostalih panjeva, obrasli su puzavicama i
pretvorili se u ružnu liniju duž ivice bašte.
Njena neobična vrednoća poklopila se i s trezvenošću, pošto je
ostala bez jabukovače. Ostalo joj je samo jabukovo vino, a od tog vina
nije se lako napiti. Kad je uveče dolazila u postelju - samo noći su
provodili nasamo - Džejms više nije posezao za njom. Spavali su u
istom krevetu, razmaknuti koliko su mogli, čedni kao deca.
Močvarna groznica je probudila pakost u Sejdi, ali ju je suviše
iznurila, pa su joj preostale samo reči. Džejms je morao da sluša
beskrajne žalbe propraćene bujicama psovki, kao i neobične reči i
zvuke kad se groznica pojača svakog kasnog popodneva. Uglavnom je
bulaznila nerazumljivo, ali ponekad je izgovarala imena: svoje dece,
Džona Čapmana, članova porodice u Konektikatu. Ali ne i njegovo. Ne
Džejmsovo. On nije bio siguran da li uopšte želi da Sejdi izgovara
njegovo ime, jer su druga imena često pratili mrmljanje i psovke, a
nije hteo da čuje šta ona misli o njemu u bunilu. To je ionako već
znao.
Dok je čekao da mu Robert donese jabuke, ležao je gotovo
nepomično i posmatrao daske na tavanici, njihovu jedinstvenu šaru
orahovine ukrašenu paučinom - prizor dobro poznat iz ranijih nastupa
groznice. Kad je podizao brvnaru devet godina ranije, Džejms je u
Perisburgu dao da mu iseku borovinu u daske za zidove, a hrastovinu
za pod i tavanicu. Njegov otac je tako sagradio kuću u Konektikatu i
Džejms je voleo poznati prizor godova, čvorova i zbijenih vlakana.
Kasnije je otkrio da je za podove bolji javor jer je lakši i savitljiviji.
Samo Englezi koriste hrastovinu za gradnju kuća, pa su se Džejmsu
mnogi podsmevali. „Englez Gudinaf tako su ga susedi zvali neko
vreme, a taj nadimak Sejdi je preuzela i proširila u „Nedovoljno dobar
Englez“. No sada mu je bilo drago što su iznad njega čvrsto sabijena
hrastova vlakna.
Na trenutak je sklopio oči, a onda se Robert vratio i pružio mu
malu žuto-smeđu jabuku sorte zlatni pipin i crveno-zelenu kiseljaču -
više zelenu nego crvenu. Džejms ih je uzeo i zagrizao kiselu. „Nije
zrela.“ Vratio ju je Robertu. „Baci je svinjama.“
Ni zlatni pipin očigledno nije bio zreo, jer bi inače bio žući. Džejms
je ipak zagrizao. Jabuka je još bila kisela. Trebaće im još nedelju dana,
verovatno i dve, da sazru za branje. Do tada će se on dovoljno
oporaviti da nadgleda posao.
Džejms je legao i pustio jabuku da padne na krevet. Sejdi ju je
odmah šutnula i jabuka je udarila u ugao. Onda je počela da se
bacaka napred-nazad i da viče - iako je još bilo jutro, a visoka vatra
obuzimala ju je uglavnom po podne. Počela je da ječi i bulazni. Džejms
ju je čuo kako viče „Čarli!“, ispuštajući nepogrešive zvuke parenja, i
video je da izvodi odgovarajuće pokrete. Kad je shvatio šta to njegova
žena radi, stavio je jastuk na glavu.

Kažnjavala sam ga njegovim bratom Čarlijem. Nisam imala vatru,

htela sam samo da ga izazivam. Videla sam kako me je posmatrao
dok sam pokušavala da iskrčim za krompir onaj komad zemlje pun
panjeva. Prstom nije mrdnuo, nije rekao Kejlebu ili Nejtanu da mi
pomognu, nije hteo čak ni da mi kaže šta radim pogrešno.
Toliko sam želela da sve popravim. Niko nije razgovarao sa mnom
posle onog skupa. Niko me nije gledao u oči, pitao me kako sam ili mi
sipao hranu dok ne zatražim, niko, čak ni Sal, a obično sam od nje
dobijala sitnice koje pokazuju da poštuje svoju mamu. Bilo je kao da
sam zaražena, pa se svi odmiču od mene.
Očistila sam brvnaru bolje nego ikad pre, oribala sam je od poda
do tavanice, obrisala sam svaku trunku prašine, skinula svu paučinu,
uklonila sam buđ, provetrila sve što se vetri, a onda provetrila još
jednom. Oprala sam svu odeću da isperem blato, očistila sam svu
obuću i spremila je za zimu. Oplevila sam svaki pedalj bašte,
poskidala puževe sa zelene salate, rasterala ptice i zečeve. Otkuvala
sam tegle za zimnicu i ostavila pasulj čim je bio spreman.
Onda mi je palo na pamet da iskrčim to parče zemlje za zimski
krompir. Ako se posadi na jesen u brazde pune stajskog đubriva i
opalog lišća, raste i tokom zime i sazreva u rano proleće kada obično
ostanemo bez hrane. Moj tata je tako radio u Konektikatu. Retko šta
sam govorila Džejmsu neposredno, ali ovo sam mu kazala, a on je
samo odvratio srećno. Kejleb i Nejtan i Robert gledali su me kako
obaram drveće, ali otac im je sigurno nešto kazao jer mi nijedan nije
prišao da pomogne - mada mi je Robert u prolazu došapnuo da će mi
biti lakše ako naoštrim sekiru.
Ja kad naumim nešto da uradim, ništa me ne može sprečiti. Takva
sam oduvek. Odlučna. Mama mi je govorila da sam tvrdoglava, ali bila
je samo ljubomorna. No ti panjevi su me porazili. Nisam imala pojma
da drveće ima tako snažno korenje kojim se drži za zemlju. Očigledno
nije htelo da se makne s mesta. Čitav dan sam se trudila da izvadim
jedan panj i jedva sam uspela da izvučem pola. A bilo ih je dvadeset.
Bila sam gola voda i glava me je bolela jače nego ikad, gore nego i od
jabukovače. Svaki čas sam morala da sednem jer sam se toliko
izmorila da sam videla crne tačke pred očima. Kad sam sutradan
ujutru ustala, shvatila sam da ne mogu da se vratim tim panjevima
jer će me ubiti brže od bilo kakve groznice ili ujeda zvečarke. Sigurno
postoji neki način da se izvale, ali niko nije hteo da mi kaže, a bila
sam suviše ponosna da pitam. Da je Džon Čapman naišao, možda bi
mi on kazao, ali on obično ne dolazi usred leta. I tako su ti panjevi
ostali da stoje tamo kao red pokvarenih zuba i morala sam da ih
gledam kad god odem u baštu.
 Sada sam se svetila Džejmsu dok smo oboje drhtali u postelji
jedno uz drugo. Kad imaš groznicu nema mnogo načina za ratovanje,
ali ja sam se nečega dosetila. Pretvarala sam se da mi je gore nego
što jeste i izvikivala imena - bilo koja imena, ali uhvatila sam se
Čarlija Gudinafa i ponavljala njegovo ime. Zgužvala sam jorgan,
gurnula ga među noge, trljala se i vikala Čarli, Čarli, nabij mi ga
dobro. A što je najbolje, prijalo mi je, i groznica i sve. Mogla sam tako
ceo dan. Džejms je zastenjao i stavio jastuk preko glave, a ja sam se
samo nasmejala. To ti je za panjeve, pomislila sam. To ti je zato što
više voliš jabuke nego rođenu ženu.

Džejmsu je bilo drago što je Sejdi završila s trljanjem i zaspala dok

nije došla Heti Dej da pomogne deci da kuvaju zimnicu. Čim je ušla,
susetka je razvukla konopac preko sobe, preko njega prebacila ćebad
koju je Sejdi zbacila s kreveta i tako odvojila Džejmsa i nju od kuhinje.
„Gluposti“, odvratila je kad se Džejms slabašno pobunio. „Vi ne morate
da gledate nas, a ni mi ne moramo da gledamo vas dok radimo.“ Bila
je toliko odlučna da se Džejms nije prepirao. Znao je da bi se Sejdi
posvađala s Heti da je bila budna, pa je čak pomislio da je prodrmusa.
No samo je ostao da leži i sluša delotvornost gospođe Dej s one strane
pokrivača.
Kuvali su paradajz i kiselili jaja. Gudinafovi obično nisu morali da
ostavljaju jaja za zimnicu jer su ih svakodnevno jeli i stavljali u testo.
Ali kako je cela porodica osim dvoje dece bila u groznici već nedelju
dana i bolesnici nisu uzimali ništa osim vode, jaja su se kvarila. Heti
Dej je izjavila da ne smeju propasti i da će ih ona i deca ukiseliti pre
nego što ukisele krastavce. Stavila je jaja na ognjište da se skuvaju,
pristavila i lonac usoljene vode i sirćeta i uskoro je kuću ispunio oštri
miris. Onda je rekla deci da tvrdo obarena jaja oljušte, a ona je isekla
paradajz, stavila ga da se skuva, oprala tegle vrelom vodom i obrisala
ih.
Robert i Marta su uglavnom ćutali, samo se po krckanju ljuske
znalo da su tu, a gospođa Dej je zveckala teglama i kloparala kašikom
po loncima. Džejms je odjednom poželeo da vidi sina i kćer pognute
nad stolom, ali nije se usudio da pomeri pokrivače zbog straha od
pogleda kojim bi ga Heti Dej prostrelila. Zato je samo prelazio prstom
po plavim, žutim i smeđim kvadratima na jorganu. Najbliži mu je bio
kvadrat zelene svile isečen od stare haljine njegove majke koji je
privlačio pogled više od ostalih.
„Presolac je gotov“, čuo je Heti Dej. „Jeste li oljuštili jaja?“
„Jesmo, gospođo“, odgovorio je Robert.
„Jeste li ih zagnjurili u vodu kao što sam vam pokazala da skinete
svu ljusku pre nego što ih stavimo u tegle?“
„Jesmo, gospođo.“
,,U redu. Koje začine želite da dodamo? Gospodin Dej i ja
stavljamo samo so i biber, ali možda vaša porodica voli nešto drugo.“
„So i biber su dovoljni.“
„Donesi mi biber u zrnu, Marta. Stavi malo u svaku teglu. Tako. Ja
ponekad stavim malo repe da se voda oboji u ružičasto. Tako samo
lepše izgleda, repa ne menja ukus. Šta da radim s ovim?“
„Ne, dođavola!“
Džejms se trgnuo. Mislio je da Sejdi spava. Glas joj je bio napukao
i hrapav, pa nije bila glasna koliko je nameravala. Heti Dej je
verovatno nije ni čula, ali čula je Martu kako tiho kaže: „Mi obično
ostavimo vodu kakva jeste.“
 „Kučka mi otima kuhinju“, promrmljala je Sejdi.
„Ostavi je na miru, samo pokušava da nam pomogne. Sam bog
zna da nam pomoć treba.“ No Džejms je osetio isto što i njegova žena.
Heti Dej je delovala previše opušteno u njihovoj kući, govoreći njihovoj
deci šta da rade. Što je najgore, Heti je rekla nešto što nije razaznao, a
onda je čuo nešto što odavno nije: Martin i Robertov smeh. Pored
mene se nikada ne smeju, pomislio je.

To je bila poslednja kap. Bilo mi je dovoljno mrsko što je obojila vodu,

ali nisam mogla podneti da ta žena zasmejava moju decu.
Prikupila sam svaku trunku preostale snage, skočila iz kreveta i
projurila pravo kroz okačeni jorgan. Nosi se napolje iz moje kuhinje,
povikala sam. Samo to sam uspela da kažem, a onda mi se jorgan
upetljao oko nogu, pala sam i obeznanila se.
Kad sam došla k sebi, ležala sam u postelji pored Džejmsa. Jorgan
je ponovo visio na konopcu, ali pocepan po sredini gde sam ga
povukla, a vuna je ispadala više nego pre. Moraću da kažem Marti da
ga zakrpi, ona šije urednije nego ja i Sal.
Glupačo, promrmljao je Džejms kad je video da otvaram oči. Zašto
si to uradila? No smešio se govoreći to. Trebalo je da vidiš izraz lica
Heti Dej, dodao je tiho da ga drugi ne čuju. Izgledala je kao da joj se
mačka zavukla pod suknju.
Zakikotala sam se. Kad će kući, upitala sam, ne naglas, ali ne ni
baš tiho. Bilo me je baš briga hoće li me Heti čuti ili ne.
Ćuti. Ona samo želi da bude dobra susetka. Kad ozdravimo, neće
nam trebati nikakva pomoć.
Baš tada je Marta donela šolju hladne vode i pomogla mi da
popijem. Pogledala sam je u lice, tako mršavo da mi se stegnulo u
grudima, ali nisam uspela da smislim ništa drugo da kažem osim:
Paradajz će da zagori, je li? Čini mi se da miriše. Na to je otrčala da
pogleda. Osećala sam da me Džejms gleda, a nisam to više htela pa
sam se okrenula i spustila glavu kao da sam zaspala. Ubijalo me je
što ta kučka naređuje po mojoj kuhinji, ali držala sam jezik za zubima
i pustila je da radi.

***

Džejms se od svih iz porodice prvi oporavio dovoljno da ustane. U

početku je mogao samo da se tetura po kuhinji da donese Sejdi vode i
da malo sedi za stolom. Uskoro je donosio drva, jednu po jednu
cepanicu, iz hrpe ispred vrata. Posle nekog vremena nije više koristio
noćnu posudu nego je izlazio u nužnik, ali ambar i voćnjak su još
delovali nedostižno daleko jer ga je svaki korak umarao. Radovao se
svežem vazduhu i suncu na licu, ali to ga je i uznemiravalo jer su mu
sva čula bila osetljivija. Sunce je bilo sjajnije, povetarac jači, šuštanje
lišća i grana glasnije, a obrisi zgrada i drveća oštriji.
Iako dovoljno toplo po podne, sunce je sijalo pod oštrijim uglom i
zračilo je zlatnom, a ne belom toplotom. Septembar je za Džejmsa uvek
bio vreme preokreta: trebalo je iz letnje opuštenosti preći na težak rad
i pripreme za dugu zimu. Sve je pitanje mera. Ima li dovoljno ovsa,
kukuruza i sena da životinje imaju šta da jedu godinu dana? Jesu li se
svinje dovoljno utovile za klanje? Da li je bašta rodila dovoljno da
ishrani porodicu do sledeće berbe? Džejms je uvek strepeo dok ne
napuni ambar, ostavu, podrum. A nije sve uvek bilo puno posle žetve.
Crna močvara je bila mušičava: suviše vlažna ih suviše suva, previše
trula, previše mrtva. Bila je suviše nepredvidiva da jemči dobru žetvu.
 Kad je dovoljno ojačao, Džejmsa je dočekalo mnogo zaostalog
posla. Morao je da ode u štalu da vidi životinje, proveri je li Džon Dej
uneo sve seno i da obiđe kuhinjsku baštu. Valjalo je obrati poslednji
kukuruz; trebalo bi makar da obiđe polje kad već ne može da
pomogne.
Trebalo je da se pozabavi kukuruzom, povrćem, svinjama. Na to je
trebalo da usredsredi ono malo snage. No otišao je da vidi jabuke;
dvaput je morao da zastane i predahne, a na pola puta pridružio mu
se najmlađi sin, koji ga je ponovo sledio.
Za Džejmsa je voćnjak u septembru bio na svom vrhuncu. Čitav
životni krug jabukovog stabla - sok, lišće, cvet - završavao se plodom.
Stojeći s Robertom na ivici voćnjaka, video je polje puno stabala
savijenih pod težinom plodova kojima bi porodica mogla da se
prehranjuje mesecima. Znao je da čovek ne može da jede samo voće,
ali kad bi se to moglo, on bi zadovoljno svakog dana jeo samo jabuke.
Većina jabuka još nije bila zrela. Narasle su do pune veličine, ali
još su bile zelene, tek mestimično prošarane rumenilom. Džejms ih je
najviše voleo tada, pre nego što su spremne za jelo, kad vise s grana i
mnogo obećavaju. To je kao kad muškarac nađe ženu ali se još nije
venčao s njom, kad žudi za njom još ne znajući za njenu
razdražljivost, lenjost ili neverno srce. Te jabuke možda će biti
gnjecave, možda će ih izbušiti crvi, možda će popadati sa stabala i biti
dobre jedino za kuvanje, ali za sada još ne. Na granama, bile su
savršene.
Tri stabla zlatnog pipina naročito su dobro rodila, a od petnaest
koje su Robert i on okalemili proletos, dvanaest je olistalo i lepo
napredovalo. Šiljate pritke ograde izdržale su čitavo leto i branile
stabla od jelena, i od Sejdi. Za dve do tri godine biće slatkih jabuka.
 Petnaest mladica koje je kupio od Džona Čapmana tog proleća
raslo je u zasebnom malom rasadniku, a sledeće godine, kad iskrči
zemlju, Džejms će ih presaditi. Započeće krčenje posle žetve, pre nego
što se zemlja smrzne.
„Izgleda da će nam za koju godinu rađati pedeset stabala“, rekao
je, svestan da je to govorio i ranije, ali prvi put potpuno samouvereno.
Robert je klimnuo glavom. „To je dobro, tata.“
„Jeste. Tada ćemo znati da smo se istinski smestili. U redu,
obraćemo jabuke za nedelju dana.“
Sutradan se Džejms ponovo osećao dovoljno dobro za rad, mada
je morao često da se odmara. Ponekad mu je srce brzo udaralo pa je
odlazio da sedne u hlad bresta pored polja na kom su on i Robert brali
kukuruz. Uskoro je i Kejleb mogao da im se pridruži, a za njim i
Nejtan. Sejdi i Sal su se poslednje pridigle iz postelje, pa je kuvala i
prala samo Marta. Lice joj je bilo sve mršavije, ispod očiju je imala
tamne kolutove, a između obrva uspravnu liniju od mrštenja kakva ne
treba da se vidi na licu devojčice.
Jedne večeri Džejms se vratio iz štale i zatekao Sejdi kako sedi na
klupi ispred vrata i puši lulu na kasnom suncu. Izgledala je spokojno,
odmorno i potpuno zdravo. Na njenom licu nije bilo tamnih kolutova
ni uspravne bore.
„Zašto ne pomogneš Marti?“, upitao ju je. „Naradila se dovoljno
oko nas.“
Sejdi se naslonila na zid stežući lulu zubima. „Zar deca ne služe
tome da rade umesto nas?“
Nije oklevao ni trenutka pre nego što ju je ošamario. Lula joj je
izletela iz usta i pala na suvu travu. Džejms je zgazio žar da se trava
ne zapali. Kad se okrenuo, Sejdi nije bilo.
Ušla je u kuću, ali ne da pomogne Marti. Čuo ju je kako na tavanu
leže u krevet. Marta je, ne podigavši pogled, nastavila da prži lepinje
na ognjištu. Džejmsu je to bilo drago; nije želeo da vidi onu boru.

***

Bilo mi je milo što me je ošamario. Uvek mi je bilo nelagodno kad se

Džejms i ja dobro slažemo. Heti Dej je kao zajednički neprijatelj samo
unela pometnju, stavila nas na istu stranu, a to mi je smetalo. Džejms
nije bio na mojoj strani još od Konektikata. A možda nije bio ni tada.
S vremenom mi je dosadilo da se pretvaram da sam bolesna.
Naterala sam i Sal da ustane kako ne bih morala sama da se suočim
s onim malim mišom u kuhinji. Mrzela sam što Marta bez ijedne reči
uspeva da me natera da se osećam kao najgora majka na svetu. A
verovatno sam to i bila.
U početku sam bila slaba kao krpena lutka, pa sam radila za
stolom, a Marta je donosila šta treba i mešala jelo. Zato prvih dana
nisam ni videla onu teglu s ukiseljenim jajima. Onda sam jednog dana
otišla u ostavu po neke krastavce da ih poslužim sa hlebom, sirom,
zelenom salatom i paradajzom. Na polici su stajale tri tegle ukiseljenih
jaja, a voda u jednoj bila je ružičasta. Donela sam je u kuhinju i
spustila je na sto. Šta je ovo, upitala sam miša.
Ona je krpila jorgan. Preplašeno kao uvek podigla je pogled.
Ukiseljena jaja, mama.
Znam da su to jaja. Zašto su ružičasta?
Marta se nakašljala kao da će tako drugačije odgovoriti. Od repe
koju je gospođa Dej stavila da je tako oboji, rekla je.
 Rekla sam ti da ne želim obojenu vodu. Znam da si me čula.
Marta nije ni pisnula. Pokušala je da nastavi sa šivenjem, ali ruke
su joj toliko drhtale da je jedva držala iglu. Zato je spustila jorgan i
zatakla kosu iza ušiju.
Ostavi tu kosu, đavo te odneo. Zašto me nisi poslušala?
Izvini, mama, proslovila je tiho kao da pevuši.
Pusti izvinjenja. Više voliš gospođu Dej nego mene. Je li tako?
Nije, mama.
Volela bi da ti je Heti Dej majka?
Ne, mama.
Ja mislim da bi volela. Možda ću te smesta poslati tamo kod nje i
završiti s tobom već jednom. Neka ti stavi na glavu slamni šešir.
Svidelo bi ti se to, je li?
Ne bi, mama. Izraz lica bio joj je neopisiv.
Zašto si onda ovo uradila kad znaš da ne želim da jaja stoje u
ružičastoj vodi?
Neko vreme je ćutala. Kad je najzad odgovorila, ništa je nisam
čula. Šta si rekla, upitala sam je.
Mislila sam da će tako biti lepo, prošaputala je, sada već kroz
suze.
Lepo? Nasmejala sam se na to. Misliš da ovde nije dovoljno lepo?
Misliš da ovo nije lepo? Pokazala sam jorgan u njenom krilu. Marta je
krpila razderotinu po sredini, ali još nije završila sasvim. A moje lice,
dodala sam. Nije dovoljno lepo za tebe? Ili lice tvoje sestre Sal? Ona je
lepotica u porodici.
Marta je uglom jorgana brisala suze.
 Nisam više ništa rekla, nego sam nastavila da postavljam večeru.
Ali u prolazu sam zakačila laktom teglu s jajima pa je pala i razbila
se.
O, bože. Očisti ovaj lepi nered, rekla sam joj. Jer ja svakako neću.

Kad je kukuruz obran, i jabuke su bile spremne za branje, sve osim tri
stabla zlatnog pipina kojima je trebalo još nekoliko dana. Džejms je
doveo Roberta, Martu i Sal da beru, a Kejleb je okopavao baštu i sadio
luk i kupus. Nejtana je ponovo uhvatila groznica, pa je ponovo bio u
krevetu.
Sal je bolest omekšala i ućutkala, pa je u voćnjaku bilo spokojno.
S vrećicom zataknutom za pojas Robert se pentrao po stablima i brao
nepristupačnije kiseljače, a Marta je brala one bliže tlu. Sal je
sakupljala opale jabuke - već su bile izudarane i od njih će se praviti
vino, pa nije bilo važno hoće li biti gruba. Džejms je podsetio Roberta i
Martu da okreću jabuke kako bi se otkidala samo peteljka, a ne i deo
grane, kao i da paze da peteljka ostane na jabuci jer rupa od peteljke
može da uhvati trulež. Moraju takođe i oprezno da spuštaju jabuke u
vreću kako ih ne bi oštetili. Iako će najveći deo kiselih jabuka odmah
otići na kuvanje, sušenje ili mlevenje za vino, pa nije bilo važno jesu li
udarene ili ne, Džejms je uvek težio savršenstvu i želeo je da jabuke
ostanu netaknute. Opale jabuke držao je odvojeno od drugih, deci je
govorio da vreće u kolica istresaju polako da se jabuke ne bi sudarale,
i lično ih je vozio u kuću. Plodove za jelo ređao je jedan po jedan u
kutije u podrumu, opale jabuke spuštao je u burad ispred kuće da se
odvezu u Port Klinton i iscede za vino.
Ugurao je u kuću kod Sejdi kolica puna kiseljača. Ona je mesila
hleb, a poslednji paradajz iz bašte kuvao se na ognjištu. „Danas je jako
sunce“, rekao je Džejms. „Počni da seckaš jabuke za sušenje. Hoćeš da
pošaljem Sal da ti pomogne? Ona skuplja opale jabuke, a njima ništa
neće biti ako ostanu na zemlji još dan-dva.“
„Nemoj mi ti govoriti kako da vodim kuću“, promrmljala je Sejdi.
Mesila je testo, šamarala ga i udarala pesnicama. Površina testa
podsetila je Džejmsa na meku glatku kožu njene zadnjice kad su se
tek bili venčali. Iznenadio se što ga je ta pomisao uzbudila, pa je
morao da se okrene dok je istovarivao jabuke kako bi to sakrio.
Ipak je poslao Sal u kuću da pomogne majci, a on je s Robertom i
Martom ostao u voćnjaku da dovrši branje i spremanje jabuka. Kad
god je ugurao prepuna tandrkava kolica u kuću, pogledao je kako
Sejdi i Sal napreduju; do sredine popodneva isekle su desetine jabuka i
položile krugove na jorgan da se suše na suncu. No primetio je da
nisu izvadile srž - nisu to bili prstenovi koliko vodoravno izrezane
kriške, a seme i tvrda opna u sredini su stvarali zvezde.
Kad su obrali jabuke iz jednog reda, Robert je to proslavio popevši
se na najviše drvo u voćnjaku - na kiselu jabuku, sada visoku četiri
metra, koju je Džejms prve godine posadio pored zlatnih pipina. Marta
ga je gledala, a Džejms se sažalio na nju. Iako su njegovi dani
pentranja po stablima odavno prošli, još je pamtio kako se slobodno
osećao visoko u krošnji, sa suncem na licu.
„Dođi gore.“
Džejms je na trenutak pomislio da se Robert obraća njemu.
„Ne umem“, rekla je Marta stojeći ispod krošnje i gledajući brata.
„Podigni desnu nogu na tu nisku granu, levom rukom se uhvati za
granu iznad, onda se povuci uvis i stavi levu nogu na sledeću granu.“
Marta je oklevala, pa je Robert dodao: „Jača si nego što misliš.“
 To kao da ju je podstaklo. Džejms je gledao kako njegova kći
namešta nogu i ruku, ostaje tako trenutak-dva kao da odmerava svoju
ludost, a onda steže zube i podiže se pola metra od tla.
„Tako. Sada podigni desnu ruku i uhvati se za granu, a onda digni
levu nogu najviše što možeš.“ Robert je spokojno vodio Martu kroz
pokrete koji su je nosili sve više od zemlje. Džejms se odupro iskušenju
da priđe i stane ispod drveta jer bi se Marta samo uplašila i pustila.
Osim toga, ovo je bila njihova igra; on nije učestvovao.
Posle nekog vremena Marta je sela u rašlje na drvetu, nešto niže
od Roberta. Oboje su se smešili, a Marta je klatila nogama i pevušila
neku crkvenu himnu.
Džejms nije hteo da im kvari uživanje, pa je potražio sebi zabavu;
izvadio je deo ograde i ubrao slatku jabuku. „Siđite da probate ovo“,
rekao je.
Robert je objasnio Marti kako da siđe pa su sve troje podelili
jabuku. Džejms je klimnuo glavom uživajući u ukusu. Zlatni pipini su
gotovo zreli.
Kad su uveče ušli u kuću, obrazi su im se rumeneli, a oči sijale
kao da su u groznici. No nisu bili bolesni, nego srećni. Kuća je
mirisala na maslac od jabuka koji je Sejdi kuvala od kiseljača. Kriške
je unela unutra da se suše preko noći. Džejms je mogao da ćuti o tome
da srž nije uklonjena, mogao je da ostane miran, da sačuva retke
trenutke zajedničke sreće, ali nije mogao da izdrži. Sejdi je umela da
ostavi svoj trag na svemu, čak i na sušenim jabukama. „Nisi našla nož
za vađenje srži?“, rekao je.
Sejdi je kutlačom sipala maslac u tegle i nije se obazrela.
„Sejdi“, rekao je Džejms.
 Nije ga pogledala. „Šta je?“ Ruka joj je zadrhtala i vreli maslac iz
kutlače se prskajući prosuo na sto. Džejms je poskočio unazad da ga
ne opeče.
„Zašto nisi izvadila srž pre nego što si isekla jabuke? Kad seme
ostane unutra, kriške ne budu slatke, nego gorke.“
„Učinila sam to zbog Marte.“ Sejdi je iskosa pogledala kćer.
„Zavolela je lepe stvari otkako joj je Heti Dej pomutila pamet, pa sam
pomislila da joj je više stalo do zvezda u jabukama nego do slasti.
Sviđaju ti se ove zvezde, a, mala?“
Marta je pognula glavu kao da se krije od majčine iznenadne
pažnje.
„Ostalim jabukama izvadi srž“, rekao je Džejms, potpuno svestan
da govori uzalud. Štaviše, možda će je njegove reči podstaći da postupi
upravo obrnuto, a onda će on morati da odgovori na otvorenu
neposlušnost, što je Sejdi i želela. Tako će se bitka nastaviti, verovatno
do kraja njihovog života. Snuždio se od te pomisli.
Nije stigao da otkrije šta bi Sejdi uradila jer su u tom trenutku
čuli jedinstveni zvižduk Džona Čapmana. „Džon Jabučar!“ Sejdi je
spustila kutlaču u šerpu s maslacem i otrčala na vrata. Nikome iz
porodice nije se radovala kao Džonu Čapmanu. Džejms je znao da ne
bi trebalo da mari za to - potpuno je razumljivo da je neko koga viđaš
dva do tri puta godišnje zanimljiviji od ljudi s kojima si svaki dan.
Ipak, stegnuo je zube i prisilio se da vedro pozdravi Džona Čapmana
kad je ušao za Sejdi. Nosila je dve boce jabukovače.
„Sedi, Džone!“, povikala je. „Sedi u tu stolicu za ljuljanje pored
vatre. Znam da još nije hladno, ali ti si stalno napolju pa moraš dobro
da se ugreješ. Evo, uzmi malo maslaca od jabuka. Samo što sam ga
skuvala. Kao da sam znala da ćeš doći.“ Sejdi je spustila boce brižljivo
kao što je Džejms postupao sa slatkim jabukama, a zatim je sipala
kutlačom maslac u činiju. Željna da što pre posluži Džona, dala mu je
činiju tako brzo da se vreli maslac prosuo preko ruba na pod. „Pusti
sada to!“ Sejdi je kleknula i obrisala mrlju keceljom. „Eto. Hoćeš li
malo pavlake? Marta, donesi gospodinu Čapmanu malo pavlake!“
,,Ne treba“, podsetio ju je Džon Čapman. „Ne zaboravi, ja ne jedem
životinje niti bilo šta što potiče od životinja.“
,,Ostavi to, Marta ludo jedna! Zar ne čuješ šta čovek kaže?“
Marta se skamenila pored plakara s bokalom pavlake u ruci;
činilo se da će ga ispustiti. Onda se Robert stvorio pored nje, uzeo joj
bokal iz ruke i spustio ga na mesto.
A pre samo pet minuta, pomislio je Džejms, bili smo tako veseli.
No Džon Čapman se nasmešio Marti i ona mu je uzvratila
slabašnim osmejkom. Izgledao je otrcano kao i uvek, onako bos, duge
kose, obučen u vreću od kafe. „Drago mi je što vidim da ste obrali
jabuke.“ Pokazao je glavom isečene kriške. „Je li bila dobra berba ove
godine?“
Džejms je zaustio da odgovori, ali Sejdi ga je pretekla. „O, najbolja
berba do sada. Više jabuka nego ikad. Imamo dovoljno za vino i
jabukovaču, a ima i za maslac i džem i za sušenje.“
„Kakvi su ti zlatni pipini?“ Džon Čapman je ovo pitanje uputio
neposredno Džejmsu.
Džejms se uspravio, zadovoljan zbog toga. „Odlična berba. Te
jabuke su sitne, ali ima ih dosta. Sačekaću s berbom još koji dan. No
neke na vrhovima stabala već su zrele. Hoćeš da probaš?“
„Voleo bih.“ Džon Čapman se naslonio i zanjihao.
 „Roberte, trkni i nađi za gospodina Čapmana dobru zrelu jabuku.
Donesi dve ako nađeš.“ Pošto su zlatni pipini dobro rodili, Džejms je
mogao sebi da dozvoli ovakvu velikodušnost.
Čitava porodica je gledala kako Džon Čapman grize jabuku koju
mu je Robert doneo - čak i Nejtan, koji je došao da sedne na vrh
merdevina za tavan kad je čuo da je gost došao. Iako mu se izraz lica
nije promenio, Džon Čapman je klimnuo glavom. „To je taj neočekivani
ukus. Ananas, tako kažeš?“
„Tako ga je moj otac opisivao“, odgovorio je Džejms. „Mada ja
nikada nisam okusio ananas. Ima i malo ukusa borovih iglica. Još je
malo kisela jer je tek ubrana. To se s vremenom povuče. Evo, uzmi
ovu.“ Pružio je Džonu Čapmanu drugu jabuku. „Sačuvaj je do Božića.
Tada će biti slatka kao med.“
„Dosta o jabukama!“, povikala je Sejdi, očigledno besna što
nekoliko minuta nije uživala punu pažnju Džona Čapmana. „Uzmi
malo jabukovače. Kasno je da bude lek - već smo preležali groznicu -
ali je svakako dobrodošla.“ Izvadila je zapušač iz boce i sipala
jabukovaču u dve šolje.
Džon Čapman je stavio jabuku u džep. „Hvala ti, Sejdi, ali ja bih
samo malo vode. Hoću da uživam u ukusu ove jabuke.“
Sejdi je slegnula ramenima i popila jabukovaču iz jedne šolje, pa
iz druge. „Marta, donesi gospodinu malo sveže vode.“ Gurnula je
devojčici šolju preko stola. Marta se spetljala i šolja je pala na pod.

Posle večere mi je Džon Čapman ispričao najnovije vesti s nebesa. Svi

ostali nestali su u postelju ili u ambar, što je bilo nepristojno, ali meni
je odgovaralo jer sam ga imala samo za sebe. On i Džejms su čitavo
veče pričali o jabukama, a to me je ubijalo. Pomislio bi čovek da posle
tolikih godina više nema šta da se kaže o jabukama. Hvala bogu,
jabukovača je pomogla. Bila je dobra i jaka. Pila sam štedljivo jer će
tek za nekoliko meseci dovoljno zahladneti da napravim još.
Pustila sam Džona Čapmana da priča o bogu dokasno, dok vatra
nije zgasnula, sveće se pogasile a svi ostali pozaspali. Govorio je o
potrebi da se obavi moralni popis naših dosadašnjih života. Nisam
znala šta to znači. Volela sam da ga slušam, ali nikad me nije
pokrenuo kao propovednici na skupovima. Pokušavala sam da ne
mislim na poslednji skup, ali, naravno, čim sam se setila tog skupa,
više mi nije izbijao iz glave.
Džon Čapman je tada ućutao i čudno me pogledao. Jesi li dobro,
Sejdi? Sva si crvena. Da ti nije jabukovača prejaka?
Ne, ne, odgovorila sam. Nije to. Nisam htela da mu kažem da me
je rođena porodica ostavila na skupu. Jesi li ikada poželeo da budeš
neko drugi, upitala sam ga.
Kako to misliš?
Da li si ikada poželeo da prosto sedneš u čamac i odeš?
Džon Čapman se nasmešio. Pa ja upravo to i radim. Stalno.
I ja to želim. Možda bih mogla da pođem s tobom.
Mesta ima samo za mene i moje drveće, Sejdi. Znaš da uvek
putujem sam.
Imao je mesta - imao je čitav čamac samo za drveće. Bilo je tamo
mesta za mene. Prokleto drveće, promrmljala sam.
Zašto toliko mrziš drveće?
Razmislila sam trenutak-dva. Nije mi trebalo više jer sam o tome i
ranije razmišljala. Reći ću ti zašto, odgovorila sam. Kad smo krenuli iz
Konektikata, Džejms je poneo grane tih prokletih zlatnih pipina i
posadio ih ovde. Nakalemio ih je ovde na drveće koje si mu ti prodao i
desila se neka čarolija jer to drveće raste i uživa kao sve drveće ovde.
Kao da je oduvek ovde.
Zašto te to ljuti?
Nisam ljuta, rekla sam. Ali bila sam, i Džon Čapman je to znao.
Samo - pa, tom drveću je u Crnoj močvari bolje nego što će meni
ikada biti. Naviklo se na Crnu močvaru. A to je samo drveće!
Džon Čapman je ćutao i samo me gledao tim prodornim tamnim
očima.
Drveće ne treba da se seli, a onda da napreduje kad se preseli,
dodala sam.
Sejdi, drveće se stalno seli! Moj posao je da selim drveće. Odlazim
zimi u Pensilvaniju i uzimam vreće semena od vodenice što melje
jabuke za vino. Onda se vratim i nešto podelim, a nešto posejem u
svojim rasadnicima. Godinu-dve kasnije vadim mladice i prodajem ih
ljudima po čitavom Ohaju, a idem i u Indijanu. I drveću je dobro.
Najbolje jabuke u ovoj zemlji stigle su odnekud drugde, uglavnom iz
Evrope. Kad malo bolje razmisliš, drveće se u početku uvek seli. Seme
mora da padne daleko od majke da bi raslo, inače će ostati u senci i
neće proklijati. Ptice nose semenje u stomacima daleko, stotinama
kilometara, a onda ga izbace i iz njega poraste drveće. Ti znaš da ja
nisam pristalica kalemljenja kao tvoj muž, ali priznajem da je divno
što se grana jabuke iz Konektikata pretvorila u stablo ovde u Ohaju. A
ta grana stigla je iz Engleske.
Jeste, drveće je nešto najbolje na svetu, kako da ne, rekla sam.
Verovatno je bolje i od ljudi. Naglo sam ustala, prodžarala ognjište i
pepelom posula žeravicu da tinja to jutra.
 Džon Čapman se zasmejao. Drveće je zapravo nemilosrdno. Bori
se međusobno za svetlo, za vodu, za sve ono dobro iz zemlje. Stabla
prežive samo kad između njih ima dovoljno prostora. Jesi li primetila
da tvoj muž sadi jabuke na velikom razmaku? Što ih više zbiješ, manje
ploda donose. Jesi li videla mladice u šumi? Većina će uvenuti. Samo
jedna će izrasti i pobiće sve ostale. Šuma je pravo bojno polje.
Pogledala sam ga. I ovo ovde je bojno polje.
Ja govorim samo o drveću. O ljudima ne znam ništa.
Vreme je za spavanje. Evo ti pokrivač. Zgrabila sam s poda jorgan
na kom su se sušile isečene jabuke i pružila mu ga; kriške su popadale
po podu i nisam ih pokupila.
Ujutru Džona Čapmana nije bilo, a isečene jabuke ležale su na
čaršavu uredno poređane. Nisam pitala ko je to uradio.

Džejms je svakog dana obilazio zlatne pipine; opipavao je plodove

tražeći gipkost, znak da su spremni za branje. Robert je često išao s
njim u obilazak, a ponekad i Marta. Sada kad je naučila da se penje,
volela je da se popne na najveću kiseljaču, sedne u rašlje i smeši se
odozgo ocu i bratu.
Poslednja dva-tri dana, dok su čekali da zlatni pipin dozri, Sejdi je
bila pijana. Nije okusila jabukovaču od maja, pa ju je gutala kao vodu
ili kafu. Jabukovača koju je Džon Čapman doneo bila je naročito jaka i
Sejdi je već posle dve pune šolje gubila tlo pod nogama. Makar će brzo
isprazniti bocu. Džon Čapman je u čamcima odneo tri bureta opalih
jabuka u Port Klinton da im tamo naprave vino, a kad se vrati, Džejms
će se postarati da im ne da više jabukovače. Kad Sejdi ispeče svoju
jabukovaču, Džejms će je potajno razvodnjavati kao i obično.
 Jabukovače je nestalo onog dana kad su zlatni pipini bili spremni
za berbu. Iako mu nisu bili potrebni za branje sa svega tri stabla,
Džejms je ipak poveo Roberta i Martu da mu pomažu. Prvo su povadili
zašiljene grane iz ograde oko stabala i složili ih sa strane. Onda su
počeli od najmanjeg stabla - Džejms se popeo na merdevine i brao
jabuke s vrha krošnje, a deca su skupljala ostale. Kad su napunili
kolica, odvezli su ih u kuću, podigli podrumski kapak i prebacili
jabuke u drvene sanduke; Džejms je čučao dole u mraku, a Robert mu
je dodavao jabuke. Sal je u kuhinji bućkala maslac, a Sejdi je i dalje
ležala u postelji i lečila mamurluk snom - ili je bar tako Džejms mislio.
Kad je izašao iz podruma, osvrnuo se i video da je njegova žena
otvorila oči i da ih posmatra, mada nepomično.
„Jesi li dobro, Sejdi?“, upitao ju je Džejms iznenadivši samog sebe
jer je nikada to nije pitao - znao je odgovor.
Sejdi ga je samo gledala čvrsto skupljenih usana. Džejms nije
rekao više ništa, samo je uzeo ručke kolica i izgurao ih napolje, a
Robert je krenuo za njim. Ispratila ih je lupa bućkalice.
Vratili su se u voćnjak i dovršavali branje drugog stabla kad se
Sejdi pojavila i krenula ka njima brzim teturavim hodom kao da silazi
niz strminu i ne može da se zaustavi. Džejmsu se utroba stegnula kad
ju je video: takav hod može da najavi samo nevolje. Zastala je podno
merdevina na kojima je Džejms stajao. „Gde je moja boca?“, upitala je
trljajući bedra dlanovima.
„Prazna je - dokrajčila si je sinoć.“
„Ti si je prosuo!“
„Nisam, sve si obavila sama. Ali ne brini - Džon Čapman će doneti
vino za dan-dva, a kad zahladni, moći ćeš sebi da pečeš jabukovaču.“
Džejms je okrenuo leđa njenom besu i posvetio se jabukama. Osećao
je njen pogled na sebi gotovo kao telesni pritisak. Onda je tog pritiska
iznenada nestalo, pa se usudio da pogleda dole. Sejdi je netremice
posmatrala treće drvo, još puno plodova. Bilo je najveće - Robert će
morati da se popne na njega da pobere jabuke s vrha. Džejms je
posmatrao svoju ženu kako posmatra stablo, a svaki mišić na
mršavom telu mu se napeo. „Ne diraj to, Sejdi“, upozorio ju je i istog
trenutka shvatio da je sve samo pogoršao podstakavši zamisao u njoj.
Robert i Marta su zastali i zurili u majku. Sejdi je videla da je svi
posmatraju i frknula. „Sklanjajte te vaše gudinafovske oči s mene.“
Onda se okrenula i jednako trzavo krenula nazad prema kući.
Džejms je izdahnuo. „Dobro. Još malo pa smo gotovi.“
Utovarili su poslednje jabuke s drugog stabla u kolica kad se Sejdi
vratila. „Tata“, upozorio je Robert tiho Džejmsa.
Džejms je podigao pogled. Sejdi je držala sekiru. Stigao je samo da
na brzinu siđe, krene za njom oborivši usput jabuke s prepunih kolica
i uhvati je za mišicu kad je silovito zamahnula prema trećem stablu
zlatnog pipina.
„Sklanjaj se od mene!“ Sejdi se naglo okrenula razmahujući
sekirom. „Sve ću da vas pobijem!“
Džejms je ustuknuo jedan korak. „Šta te je spopalo, ženo? Spusti
tu sekiru, povredićeš se!“ Krajičkom oka video je Martu kako trči
prema velikoj kiseljači i pentra se. Iza sebe je čuo šuškanje, ali se nije
usudio da skrene pogled sa svoje žene. Pretpostavio je da to Robert
skuplja razbacane jabuke. Onda nije mogao da odoli. „Ne vraćaj ih na
kolica s ostalima, možda su izudarane. Stavi ih sa strane, ješćemo ih
odmah.“ Nije morao to da kaže - Robert je znao šta da radi s
jabukama.
 To je bila greška koju je Sejdi čekala. Okrenula se, prišla drvetu,
zamahnula sekirom i uz tresak je zarila u deblo. Zasekla je duboko, ali
nije presekla stablo.
,,Ne!“, zaurlao je Džejms. Pritrčao je drvetu i zgrabio Sejdi dok je
izvlačila sekiru iz debla. Uhvatili su se ukoštac, a onda pali uz drvo i
zatresli ga tako da su jabuke popadale oko njih. Otimajući se oko
sekire, uleteli su u hrpu uredno složenih pritki i razbacali ih naokolo;
pozabadale su se kao bodlje dikobraza.
Sejdi je uspela da udari muža čelom u glavu tako jako da se
zateturao unazad od zaslepljujućeg bola. Tresući glavom da se pribere,
video je svoju decu u tri bleska: Sal kako dolazi iz kuće, ruku skrštenih
na grudima, neobično nalik majci, Roberta skamenjenog s jabukom u
ruci pored kolica punih voća i Martinu bledu nogu u blatnjavoj čizmi
kako visi s drveta. Onda je video Sejdi kako zamahuje sekirom da
zada drvetu, znao je, smrtni udarac, i mogao je samo da se baci
između sekire i stabla.
Oštrica mu se zarila u slabinu, slomila mu rebra i probila mu
plućno krilo, a grudi su mu se napunile krvlju. Pao je na kolena, toliko
preneražen udarcem da još nije osetio bol. „Tata!“, čuo je kroz tutnjavu
u ušima, ali nije znao koje dete je to uzviknulo. Sejdi je zurila u njega
očima plavim kao haljina na njoj.
„Dođavola“, rekla je. „Valjda sam ja pobedila.“

Nisam to htela da uradim. Mislila sam da posečem sekirom sve te

jabuke do jedne. Bez jabuka ne moramo da ostanemo u Crnoj močvari.
Možemo da odemo kuda god hoćemo. Možemo da odemo na zapad, u
preriju gde nema drveća. Ili nazad na istok, možda čak da se vratimo
u Konektikat. Bilo gde osim ovde, to sam htela. Možemo da se
preselimo kao ono semenje u stomaku ptice. No pogrešila sam što sam
počela od zlatnih pipina. Baš sam bila glupa. Džejms mi ne bi nikad
dozvolio da pipnem drveće koje je najviše voleo.
Prišla sam mu i posegnula za sekirom zarivenom u njega. Krvi je
bilo na sve strane, a on je jezivo krkljao. Nisam jasno razmišljala.
Možda sam mislila, ako iščupam sekiru, meso će mu se zatvoriti oko
rane i sve će biti u redu. Možda sam htela da nastavim da sečem ta
stabla. Šta god da sam mislila, to se nije dogodilo. Džejms me je video
da mu prilazim i šutnuo me je u cevanice pa sam posrnula, zateturala
se unazad mlatarajući rukama i pala tačno na hrpu pritki iz ograde.
Jedna je štrčala i prošla kroz mene.
Čudno, u početku nije bolelo više od ujeda pčele. Ležala sam na
gomili kočeva ispod drveta i gledala uvis. Videla sam Martinu nogu
kako visi odozgo, ali bila mi je predaleko da je dodirnem. Bilo je zaista
tiho. Onda mi je odjednom bilo teško da dišem.
Posle nekog vremena čula sam iz šume belogrlu prepelicu i
zapitala se je li to Džon Čapman došao i doneo vino. Baš bi mi prijalo
malo svežeg jabukovog vina.
Onda je Robert stajao iznad mene. Mama, rekao je.
Pogledala sam ga, i mada me je mnogo bolelo - zapravo, umirala
sam - shvatila sam da je vreme da mu kažem ono što mora da zna.
Tvoj stric Čarli ti je zapravo otac, rekla sam. Ne njemu. Gledala sam
Džejmsa. Oči su mu bile otvorene, pa mislim da me je čuo. To je bio
moj završni udarac.
Nešto se dogodilo s Robertovim licem, naprslo je kao razbijena
tegla, kao polomljeno ogledalo u kom vidim dva svoja lica. Bolelo me
je što sam ga povredila, mog drugačijeg sina, mog ljubimca. On je
verovatno tvoj otac, dodala sam da ublažim udarac. Ne znam tačno.
Makar znaš da si sin svoje majke.
Stajao je tu na ivici voćnjaka i izgledao kao da više nikada neće
biti ceo, onako kako ni ja nisam bila cela. Idi sad, rekla sam mu. Idi iz
ove močvare. Idi u preriju gde nema drveća.
Pogledao je Martu, koja je sedela na drvetu iznad nas i klatila
nogom.
Ostavi je, rekla sam mu. Samo bi te usporavala.
Martina noga je prestala da se klati.
Moraš sebe da spasavaš, rekla sam. Idi odavde odmah. Idi.
I tako je otišao. A za njim i ja.
 5.
Crna močvara, Ohajo
1844-1856.
 Farma porodice Dej
Crna močvara
Blizu Perisburga
Ohajo

25. jun 1844.

Hotel Gilbert Rasin

Teritorija Viskonsin

Dragi Roberte,

Danas mi je gospođa Dej donela pismo koje si poslao iz

Viskonsina. Staro je 6 meseci. Dobila ga je kad je otišla u
prodavnicu u Perisburgu. Gospodin Fuler ga je čuvao dok ne naiđe
neko iz porodice Gudinaf. Čekao je tri meseca pošto Kejleb retko ide
u prodavnicu, a niko se nije setio mene sve dok gospođa Dej
slučajno nije videla pismo.
Toliko sam se obradovala vestima od tebe da sam zaplakala.
Prošlo je skoro 6 godina otkako si otišao od kuće i veoma se
radujem što znam da si živ.
Sigurno te zanima da čuješ šta je bilo s tvojom braćom i
sestrama posle onoga što se dogodilo. Kejleb i Nejtan su vodili
farmu kako su najbolje znali i umeli, ali nisu bili uspešni kao tata.
Prvu zimu prezimili smo dobro jer smo imali ono što ste ti, tata i
gospodin Dej spremili preko leta, ono što smo ti i ja ubrali u bašti i
sve jabuke. Dečaci su išli u lov pa smo se nekako provukli kroz
zimu iako je u kući uvek bilo hladno i nije bila čista kako bi
trebalo. Gospodin i gospođa Dej su se brinuli za nas i donosili nam
vreće brašna i nešto divljih ćuraka. I drugi susedi su nam
pomagali. Gospodin Čapman je došao s buradima vina, ali kad je
čuo šta se dogodilo, otišao je i od tada nije više dolazio u Crnu
močvaru.
Sledećeg leta ovas je slabo rodio, a momci su seno spremili
vlažno pa je istrulilo. Sal i ja smo obrađivale baštu, ali nismo mogle
da se setimo šta sve treba da se uradi i kako da sprečimo zečeve i
jelene da dolaze. Ja sam se setila da okrešem jabuke i bile su
dobro. Odeća nam je bila premala, nismo imali novca ni za šta i
hrane je jedva bilo dovoljno. Onda se Nejtan razboleo od groznice i
umro, a onda je Sal pobegla. Sada živi u Toledu. Sramota me je da
kažem čime se bavi pa to neću da napišem.
Posle toga me je gospođa Dej pitala da li bih došla da živim s
njom i njenim mužem. Ona i gospodin Dej nemaju dece i trebala im
je pomoć. Rado sam otišla kod njih jer nisam želela da ostanem
sama s Kejlebom pošto je počeo da pije. Bila sam im kao kći, samo
što sam radila napornije, više kao služavka, i što me nisu plaćali.
Gospođa Dej me je naučila da pišem dovoljno dobro da ti sada
napišem ovo pismo. Sećaš li se njenog slamnog šešira? Još ga nosi
kad ide u grad, a ja se nasmešim kad ga vidim.
Eto, tako smo mi. Kejleb još živi na farmi, ali ne gaji ništa osim
kukuruza za konja i kravu. Prodao je volove. Uglavnom lovi i
prodaje krzno. Ne idem tamo često, ali sam otišla jednom u oktobru
s Dejovima i žao mi je što moram da ti kažem ali jabuke su rodile
slabo i sitne su, a Kejleb se nije trudio da ih obere pa su mnoge
opale. Gospođa Dej kaže da je to traćenje božjeg obilja.
 Sada sam srećna jer znam gde si i da se sećaš svoje porodice.
Kad se vraćaš? Molim te, piši mi na adresu Dejovih pošto mislim da
mi Kejleb neće dati pisma od tebe. Ili pošalji po mene i ja ću doći.
Dejovi su dobri prema meni, ali nisu mi porodica.

Tvoja sestra
Marta
 Farma porodice
Dej Crna močvara
Blizu Perisburga
Ohajo

1. januar 1845.

Hotel Gilbert
Rasin
Teritorija Viskonsin

Dragi Roberte,

Čekam pismo od tebe. Znam da treba dosta vremena da stigne na

odredište. Ne znam koliko je odavde daleko Viskonsin, ali gospodin
Dej mi je kazao da je daleko na zapadu. Zato sam mislila da će
moje pismo stići do tebe za 2-3 meseca, možda u septembru. A
onda ćeš mi ti odgovoriti i odgovor će mi stići za 3 meseca. Zato
nisam očekivala tvoje pismo pre decembra, mada sam naravno bila
nestrpljiva: i tek kad sam ti poslala pismo, uzbudila sam se kad je
gospođa Dej otišla u Perisburg jer me možda tamo čeka pismo.
No nije bilo pisma svih tih meseci pa ti pišem ponovo, na Novu
godinu, baš kao što si i ti. Sada je noć, jer nisam stigla da pišem
preko dana - morala sam da peglam skoro čitav dan, da sušim
rublje koje smo oprale juče i koje se smrzlo. To je teško jer su moje
ruke male a pegla je teška i opekla sam podlaktice. No makar je
toplo, a to je važno po hladnoći. Pre Božića smo bili zavejani
nedelju dana. No ti si u svom pismu rekao da je u Viskonsinu još
hladnije nego u Crnoj močvari. Nadam se da ti je toplo pored tih
konja.
Sećam se svake rečenice iz tvog pisma jer sam ga pročitala
mnogo puta - mada samo pismo više nemam. Gospođa Dej je
smatrala da Kejleb treba da ga vidi pošto je adresirano na čitavu
porodicu. Kad mu ga je dala, rekao je da će ga pročitati kasnije jer
je zauzet - mada je samo sedeo na vratima i deljao komad drveta, i
to kad ima baš mnogo posla. Mislim da Kejleb i ne zna da čita i ja
bih mu pročitala pismo, ali on nije hteo. Nekoliko dana kasnije
otišla sam da uzmem pismo, ali on je rekao da mu je palo u vatru i
izgorelo. Malo sam plakala tada - ne pred Kejlebom, nego kad sam
ostala sama.
Možda nemam pismo, ali upamtila sam tvoje reči i naziv hotela.
Svaki dan čekam da dobijem vesti od tebe i nadam se da ćeš mi
poslati i novac tako da krenem diližansom, pravo ili s presedanjima
- u Rasin.
Sal je letos došla kod nas - prvi put otkako je pobegla, iako
Toledo nije daleko. Sada ima dete, dečaka po imenu Pol. Prema
tome, ti si ujka Robert, a ja sam tetka Marta. Nije rekla ko je otac.
Pol je nevaljao. Vukao je psa za rep i bacao je žeravicu po podu.
Onda ga je Sal istukla iako je još mali. Rekla sam Sal za tvoje
pismo. Iako nije kazala ništa, sigurna sam da te pozdravlja.
Biće ti drago da čuješ da sam našla stablo zlatnog pipina koje si
posadio na indijanskoj stazi. Raste dobro iako ga niko ne okresuje.
Ubrala sam malo jabuka i odnela ih kući. Pojeli smo ih i veoma su
šiljate i slatke, sećaš li se?
 Sutra idem na put za Perisburg s ovim pismom i nadam se da ću
naći nekoga da ga ponese. Nadam se da si dobro i da ćeš mi pisati
uskoro.
Tvoja sestra
Marta
 Farma porodice Dej
Crna močvara
Blizu Perisburga
Ohajo

15. avgust 1845.

Hotel Gilbert
Rasin
Teritorija Viskonsin

Dragi Roberte,

Trebalo mi je vremena da ti pišem jer nisam imala papira, a

nisam htela da tražim od gospođe Dej pošto ne želim da ona zna
da ti pišem. Prestala sam da je pitam za pisma od tebe kad se vrati
iz prodavnice jer je počela da se ponaša čudno kad je pitam.
Pretpostavljam da brine da ću jednog dana otići kod tebe i da neće
imati koga da radi za nju. No ja se i dalje nadam pismu. Pitam se
jesi li još u Rasinu ili si otišao nekud drugde. Ljudi sada uvek idu
nekud. Svaki dan viđamo ljude kako prolaze ka zapadu. Put je sada
bolji nego kad smo mi bili mali. Sećaš li se blata i kako smo se
stalno zaglibljivali? Otkako je popločan, nije tako loše.
Ovde je vrlo vruće i komarci su došli rano. Dejovi su oboje dobili
groznicu i leže, a ja ih negujem i takođe obrađujem baštu i staram
se o životinjama. Seno nije uneseno i ako se gospodin Dej uskoro
ne oporavi, moraću da zamolim Kejleba za pomoć. On je još na
farmi i s njim živi jedna žena pa je malo ljubazniji prema meni. Ne
znam kako se ona zove.
Mislim da si možda otišao na zapad pa ću na koverti napisati
vlasniku hotela da ti pošalje pismo ako zna gde si. Ali možda si još
tamo. Mislila sam da pokušam da dođem kod tebe tamo. Počela
sam da štedim da bih došla diližansom mada mi je teško jer mi
Dejovi ne daju novac. Zaradila sam malo šijući jorgan za jednu
ženu koja je imala groznicu u očima pa je neko vreme bila slepa, i
čuvajući bebu susedima. Za sada imam 31 cent. Moraću nešto da
dam susedima koji šalju pisma za mene. Ali i dalje ću da štedim i
jednog dana ću naći načina da dođem kod tebe.
Tvoja sestra
Marta
 Farma porodice
Dej Crna močvara
Blizu Perisburga
Ohajo

1. januar 1846.

Hotel Gilbert
Rasin
Teritorija Viskonsin

Dragi Roberte,

Pišem ti da ti poželim srećnu i uspešnu Novu godinu. Nadam se

da si dobro.
Ja sam dobro. Do sada sam uštedela 75 centi za diližansu do
Rasina. Razgovarala sam o putu s nekim ljudima koji prolaze
ovuda i sada znam da moram da idem u Fort Vejn i Valparaizo u
Indijani i u Čikago, a odatle u Rasin. Obradovala sam se kad sam
to saznala i sve sam zapisala da se pripremim za put. No treba mi
najmanje 5 dolara i pismo od tebe u kom kažeš da si tamo i da bi
voleo da dođem.
Nedostaje mi porodica.
Tvoja sestra
Marta
 Farma porodice Dej
Crna močvara
Blizu Perisburga
Ohajo

2. maj 1846.

Hotel Gilbert
Rasin
Teritorija Viskonsin

Poštovani gospodine,

Tražim svog brata Roberta Gudinafa, starog 17 godina. Jednom

sam dobila od njega pismo u kom kaže da je radio u vašem hotelu,
u štalama. Molim vas javite mi je li još tu, a ako nije, kud je otišao.
Ako je još tu, prenesite mu poruku molim vas da bi njegova sestra
Marta volela da joj piše.
S poštovanjem,
Marta Gudinaf
 Farma porodice Dej
Crna močvara
Blizu Perisburga
Ohajo

15. maj 1847.

Tvrđava Livenvort
Blizu reke Misuri
Teritorija Misuri

Dragi Roberte,

Silno sam se obradovala kad sam dobila tvoje pismo iz tvrđave

Livenvort. Iako su prošle 3 godine od tvog poslednjeg pisma, nisam
gubila nadu da ćeš mi pisati ponovo - čak i kad mi je vlasnik
hotela u Rasinu pisao i rekao mi da si otišao pre 2 godine i poslao
mi nazad sva pisma koja sam ti pisala. Rekao je da si otišao na
zapad, ali da ne zna ništa više. Zapad je veliki. To je bio veliki
udarac za mene, ali i dalje verujem da ćeš mi ponovo pisati jednog
dana iako nisi dobio moja pisma.
Nisam očekivala pismo kad sam otišla u Perisburg s gospođom
Dej. Povela me je da nosim teške vreće pšeničnog i kukuruznog
brašna koje je kupila jer je bole leđa. Sigurno me pamtiš malu i
slabu, ali jača sam nego što misliš. Jednom si mi to rekao, sećaš se.
Nisam to zaboravila i te reči su mi pomogle da prebrodim neke
teške trenutke. Tvoje pismo je bilo u prodavnici, na polici iza novog
vlasnika, gospodina Malouna. Videla sam ga dok je razgovarao s
gospođom Dej i samo što nisam vrisnula. No uzdržala sam se i
pročitala naše prezime i prepoznala sam tvoj rukopis iako sam ga
videla samo jednom.
Nisam htela da zatražim pismo pred gospođom Dej jer se čudno
ponaša o našoj porodici i pretvara se da sam i ja Dej. Ja sam s
njom i gospodinom Dejom već skoro 8 godina, ali sam i dalje
Gudinaf. Kad smo polazile, ispustila sam maramicu i vratila se da
je uzmem. Onda sam zatražila od gospodina Malouna da mi da
pismo. On se iznenadio, a ja sam ga podsetila da sam Gudinaf, a ne
Dej. Prvo je odbio i rekao da će sačekati Kejleba i onu ženu. Ali ja
sam mu kazala da bi to moglo da potraje pa mi je dao pismo.
Neću da trošim mastilo i papir pišući šta se sve dogodilo za ovih
9 godina otkako si otišao. Reći ću samo ovo: Nejtan je umro od
groznice. Sal živi u Toledu i ima 2 deteta. Radi u hotelu, moglo bi se
tako reći. Kejleb je na farmi i jedna žena živi s njim i imaju dete.
Prema tome, ti si ujka Robert a ja sam tetka Marta. Ja živim s
gospodinom i gospođom Dej koji i dalje žive 3 kilometra od naše
farme. Radim naporno za njih umesto dece koju nisu imali i
posluge koju ne mogu da plate.
Štedim ono malo što zaradim povremeno da platim diližansu
koja će me odvesti na zapad. Sada imam 4,86 dolara, ali mislim da
to nikako nije dovoljno da dođem kod tebe sada kad si još dalje od
Rasina. Ne znam čak ni gde je reka Misuri, ali saznaću. Molim te
piši mi i kaži mi kud ideš i ja ću doći tamo ako mi pošalješ malo
novca za prevoz. A mogu i da pitam Sal da mi pozajmi malo iako
se ne viđamo.
Mislim na tebe i nadam se da ćemo se uskoro ponovo videti.
Tvoja sestra
Marta
 Farma porodice Dej
Crna močvara
Blizu Perisburga
Ohajo

7. jul 1848.

Tvrđava Livenvort
Blizu reke Misuri
Teritorija Misuri

Poštovani gospodine generale,

Pišem vam da pitam za mog brata Roberta Gudinafa. On je radio

u štalama u tvrđavi Livenvort i dobila sam od njega pismo s
datumom 1. januar 1847. Od tada ne znam ništa o njemu i
pokušavam da ga pronađem. Molim vas, gospodine, možete li mi
javiti da li još radi tu ili da li znate kud je otišao? On mi znači
najviše na svetu i volela bih da ga nađem.
S poštovanjem,
Marta Gudinaf
 Farma porodice Dej
Crna močvara
Blizu Perisburga
Ohajo

1. januar 1850.

Tvrđava Livenvort
Blizu reke Misuri
Teritorija Misuri

Dragi Roberte,

Pišem ti da ti poželim srećnu Novu godinu. Šaljem ovo pismo u

tvrđavu Livenvort iako mislim da nisi tamo. Ali hoću da ti pišem i
ne znam kud da pošaljem pismo osim tamo gde znam da si bio.
Imam tužne vesti o našoj porodici. Naša sestra Sal umrla je letos
i ostavila dvoje dece. Trebalo bi da ih ja uzmem jer sam im tetka,
ali Dejovi ne žele. Suviše gladnih usta i suviše posla, kaže gospođa
Dej. Ali nije predložila da ih uzme Kejleb jer shvata da to ne bi bilo
dobro za njih. Ona žena što je živela s njim otišla je s detetom i on
ponovo živi po starom. Tako su deca otišla u sirotište u Toledu.
Mnogo mi je žao zbog toga. Zato sam zahvalna što su me Dejovi
uzeli. Iako su ponekad naporni, bilo bi mi mnogo gore u sirotištu.
Volela bih kad bih znala gde si. Amerika je tako velika zemlja,
mogao bi da budeš bilo gde. Ako te nađem, mogli bismo da
uzmemo decu i stvorimo novu porodicu Gudinaf i pružimo im bolji
život nego što ih čeka.
I dalje se nadam da ćeš mi pisati, iako mi je teško. Još štedim
(sada imam 7,31 dolar!) i mogu da se spakujem i krenem čim
dobijem tvoje pismo.
Tvoja sestra
Marta
 Farma porodice Gudinaf
Crna močvara
Blizu Perisburga
Ohajo

11. mart 1855.

Tvrđava Livenvort
Blizu reke Misuri
Teritorija Misuri

Dragi Roberte,

Prošlo je skoro 8 godina otkada sam dobila pismo od tebe. Ne

znam gde si ni da li si živ. Sva pisma koja sam poslala u tvrđavu
vratila su mi se odjednom. Rasplakala sam se kad sam ih dobila.
Ali želim da znaš gde sam pa ti pišem ponovo zato što ćeš možda
jednog dana da se vratiš u tvrđavu, pa ako se vratiš ovo pismo će
te čekati.
Vratila sam se da živim s Kejlebom na farmi. Gospođa Dej je
umrla od raka prošlog leta, a posle mi je bilo nemoguće da živim s
gospodinom Dejom. Žao mi je što moram da ti kažem da sam
rodila dete, ali prerano pa je umrlo. Posle sam se nadala da će me
gospodin Dej ostaviti na miru, ali bilo mi je jasno da namerava
ponovo da bude zao prema meni pa sam morala da se vratim kući.
Odavno nisam živela ovde. Kuća je puna promaje i vrlo prljava
jer Kejleb živi kao životinja. Pokušavam da je očistim. Prekopaću i
staru baštu i čak sam okresala jabuke da vidim hoće li rađati bolje.
Sećam se šta te je tata učio jer sam i ja slušala. Jedva čekam da
vidim kad procvetaju u maju. Dva zlatna pipina još su živa i čini mi
se da su u redu. Jedva čekam to slatko voće.
Osećam se bolje što ti pišem iako možda nećeš ni dobiti ovo
pismo. Nadam se uprkos svemu da će te pronaći negde u svetu.
Tvoja sestra
Marta
 Pansion Vodena ulica
Vodena ulica
Njujork
Njujork

2. februar 1856.

Pansion gospođe Binenstok

Ugao ulica Montgomeri i Kalifornija
San Francisko
Kalifornija

Dragi Roberte,

Hoću da ti pišem od novembra, ali do sada nisam imala

vremena. Ja sam u gradu Njujorku i čekam da se reka odledi pa da
se ukrcam na parobrod koji će me odvesti tebi. Najzad znam gde si!
Šaljem ti ovo pismo za slučaj da stigne pre mene pa da znaš da
dolazim.
Imam toliko toga da ti kažem, ali to može da čeka dok ne
stignem u Kaliforniju. Reći ću samo da su poslednji meseci bili
prava muka i da sam jedva izdržala. Ipak, živa sam. I ti si živ.
Pročitala sam sva tvoja pisma jer bila su kod Kejleba. Čudno što ih
je sačuvao jer ne zna da čita i nije mu stalo do porodice. Živela
sam s njim na farmi otkako je gospođa Dej umrla a g. Dej bio zao
prema meni. Kejleb je isto zao, ali on mi je brat i nemam kud
drugde da odem. Naravno, ti ne znaš: i Sal i Nejtan su odavno
umrli.
Jednog dana u novembru kad sam bila u prodavnici, gospodin
Maloun je rekao da ima pismo za mene. Pokazalo se da je to
poslednje pismo koje sam ti poslala i vratilo mi se iz tvrđave. Toliko
sam bila razočarana da sam nasred radnje zaplakala. Onda je
gospodin Maloun spomenuo pismo za našu porodicu koje je stiglo
pre nekoliko meseci i rekao da ga je dao Kejlebu. Kad sam se
vratila na farmu, pitala sam Kejleba, a on je poricao, ali kad se
onesvestio - jer počeo je da pije jabukovaču kao mama - tražila
sam i najzad našla i to pismo i sva tvoja pisma ispod rasklimane
cigle u dimnjaku. Toliko sam pobesnela što je Kejleb sve ove godine
krio ta pisma da sam napravila glupost - probudila sam ga i vikala
na njega. Znam da nije trebalo da pomislim šta je bilo bilo je, ali
nisam mogla od silnog besa. Kad je Kejleb shvatio da sam našla
pisma, i on se razbesneo i bio je zao. Onda sam napravila još jednu
glupost i posle sam morala žurno da odem iz Crne močvare.
Otišla sam pešice u Toledo misleći da tamo nađem diližansu koja
ide na zapad. Nameravala sam da putujem ka zapadu i da menjam
kola gde god mogu dok ne stignem u Kaliforniju. Ali u Toledu mi je
jedan čovek koji je bio u Kaliforniji objasnio koliko je Amerika
ogromna, da ima mnogo dolina i veliki planinski venac u sredini.
Rekao mi je i da od Čikaga nema mnogo diližansi, nego ljudi
pokrivenim kolima putuju preko tih dolina i planina i da mi je bolje
da putujem vodom: preko jezera Iri, onda kanalom do Njujorka i
najzad brodom koji plovi skroz oko Južne Amerike do San
Franciska. Nacrtao mi je mapu da shvatim kuda idem. Bilo mi je
čudno što moram da idem na istok i jug da bih stigla na zapad, ali
čitav moj život bio je čudan toliko dugo i shvatila sam da moram
ovako.
Bilo mi je strašno jer nisam bila van Crne močvare otkako sam
bila mala, ali ponekad je bilo uzbudljivo, a ljudi su uglavnom bili
dobri i pomagali mi. Sada čekam brod da me odveze u Kaliforniju.
To je dugo putovanje, ali uzdam se u boga da će me bezbedno
dovesti k tebi. Neko vreme u Crnoj močvari bila sam zaboravila na
boga, ali sada sam ponovo našla veru.
Tvoja odana sestra
Marta
 6.
Kalifornija
1856.
M arta nikako nije mogla da se odvoji od Roberta. Držala ga je za
mišicu sve vreme dok su sedeli ispod Siročića, a on čitao svežanj
pisama koji mu je dala. On zapravo nije želeo da ih pročita - čitao je
sporo čak i kad se usredsredi - ali Marta je to tražila. „Pisma bolje
nego ja objašnjavaju šta se sa mnom dešavalo i kada“, rekla je. „Osim
toga, želim da te vidim kako ih najzad čitaš.“
„Ali kako?“, ponavljao je čak i kad je pročitao sva pisma, a nije još
sve shvatio. „Kako si me pronašla?“ On je znao - ili je bar mislio da
zna - gde je ona tačno, ali nije ni pomišljao da bi sestra mogla da ga
nađe u tako velikoj zemlji.
„Nije bilo tako teško“, objasnila mu je Marta strpljivo. „Adresa
pansiona gospođe Binenstok bila je u tvom pismu, pa sam znala kuda
treba da krenem. Ovamo vode dva puta: kopneni i vodeni. Bila je zima
i nisam htela da putujem po snegu, pa sam znala da moram krenuti
morem. Došla sam na jezero Iri, sela u čamac za Bafalo, a odatle sam
na šlepu kanalom Iri stigla do Njujorka. Imala sam sreće što još nije
bilo toliko hladno da se kanal zaledi, inače bih morala čitavu zimu da
čekam u Bafalu da se led otopi.“
„Išla si na istok?“
„Da, morala sam prvo na istok da bih mogla na zapad da te
pronađem. Znam da je čudno“, dodala je kad je Robert zavrteo glavom,
„ali ponekad tako moraš - da se vratiš nazad kako bi krenuo napred.
Onda sam brodom oplovila čitavu Južnu Ameriku i stigla u San
Francisko. Trajalo je šest meseci.“ Marta je pomerila kapu da zatakne
ispale pramenove kose iza ušiju. Robert je prepoznao taj njen pokret iz
detinjstva i samo što nije zaplakao. Izgledala je tako krhko, ali
samouvereno je govorila o Americi i putovanju preko njenih
negostoljubivih prostranstava.
„Kad si krenula iz Ohaja?“
„Sredinom novembra. Nekoliko nedelja morala sam da čekam u
Njujorku jer sam bila bolesna zbog...“ Pokazala je stomak. „Kad sam se
oporavila, ukrcala sam se na brod, ali sve to je dugo trajalo. Znaš,
pisala sam ti iz Njujorka, ali pismo je krenulo istim brodom kao i ja!
Stiglo je kod gospođe Binenstok svega sat pre mene.“
„Kako si platila putovanje brodom? To nije je ino.“
„Bilo je nešto para kod kuće.“
„Da li Kejleb zna da si uzela taj novac?“
Sestra ga je snažno stegnula za mišicu i prodorno ga pogledala
sivim očima. „Nemoj da si više ikad izgovorio njegovo ime.“
Robert je skrenuo pogled i duboko udahnuo, a onda je pogledao i
uzdužne duboke pukotine po žućkastosivoj kori. Želeo je zapravo da joj
postavi najočiglednije pitanje: ko je otac? No činilo mu se da je već
odgovorila na to. Odjednom je shvatio kako čovek može biti u stanju
da ubije.
„Kako si znala da sam ovde gore?“, upitao ju je kad se primirio.
„Gospođa Binenstok mi je kazala da si otišao u šumu Kalaveras.
Ona je zaista sjajna - našla mi je parobrod do Stoktona, čak mi je i
kartu platila. Rekla je da će to naplatiti od tebe. Nadam se da nemaš
ništa protiv.“
„Naravno da nemam!“
„Onda sam uhvatila diližansu do Marfisa, a tamo sam se raspitala.
Svi te poznaju. Zovu te Drvotragač. Bili su vrlo ljubazni - za rudarski
grad.“ Ponovo je uvideo da Marta neočekivano dobro poznaje svet.
„Stavili su me na konja i poslali me ovamo.“
„Jahala si u tom stanju?“ Robert je glavom pokazao na njen
stomak.
Marta je slegnula ramenima. „Samo sam htela da te pronađem,
Roberte. Mi smo porodica. Putovala sam tako dugo i nisam htela da
sedim i čekam kad si na dvadesetak kilometara od mene.“
„Zašto nisi rekla Nensi da si mi sestra?“
„Nisam htela da od nekog drugog saznaš da sam ovde - želela
sam da te iznenadim, da vidim svojim očima kako ćeš se ponašati kad
me vidiš.“
„Svakako si me iznenadila. Mislio sam...“ Robertu se grlo stegnulo
od onoga što je pomislio.
„Šta?“
„Mislio sam da si umrla od močvarne groznice. Izvini.“ Zagrcnuo
se, a oči su mu se napunile suzama.
Marta ga je pustila da se pribere, a onda mu je stisla mišicu. „Ne
verujem ti. A znaš li zašto?“
Robert je odmahnuo glavom.
„Zato što si u svim pismima pisao: ʼBraćo i sestre’ Nisi pisao
’Sestro’, kao što bi stavio da si mislio da je samo Sal još živa. Ne,
mislio si da sam živa ili si se nadao da sam živa - a to je za mene
jedno isto.“
Robert više nije suzbijao suze jer su od Martinih reči stale, sve
osim jedne koja mu je skliznula niz obraz pre nego što je stigao da je
obriše. „Možda si u pravu“, rekao je posle nekog vremena. „Kako to da
me poznaješ bolje nego što ja znam samog sebe?“
 Marta se nasmešila. „Lako je poznavati druge. Nije tako lako
upoznati sebe.“
Tek tada ju je Robert zaista video, tek tada je shvatio da je možda
sitna, ali ne i krhka kakvu ju je pamtio. Ona ima ogromno srce,
pomislio je i gotovo opet zaplakao, ali se pribrao i usredsredio na
praktičnu stranu. „Jesi li umorna?“
Marta je odmahnula glavom. „Ali sam gladna. Mogla bih da
pojedem čitav lonac pasulja!“
„Hajdemo nazad u hotel da nešto pojedeš.“
Dok su išli vijugavom stazom kroz šumu, sve vreme razgovarajući,
Marta je držala brata podruku. U početku kao da nije ni primećivala
divovsko drveće, a on joj nije pokazao Oca šume, Majku šume ni bilo
koje drugo stablo. No kad su prolazili pored Tri gracije, Marta kao da
je prvi put videla šta je oko njih. „Tako su velika, zar ne? Kako to da su
ova stabla toliko velika, a ostala nisu?“
„Ne znam“, odgovorio je Robert i zapitao se zašto sam sebi nikad
nije postavio to pitanje. „Ima još jedna šuma s ovakvim drvećem malo
dalje odavde. Ta su još veća i lepša. Niko to ne zna osim mene.
Odvešću te jednom tamo ako želiš.“ Već je darovao sestri ono
najdragocenije što je imao - tajnu šumu.
„Volela bih.“
„Možemo da odemo sada. To nije daleko. Mogla bi da jašeš, zar
ne?“ Odjednom je mislio samo na to kako da pokaže sestri tajno
drveće.
Marta se nasmešila njegovom žaru. „Mogli bismo sutra. Ponekad
imam bolove.“
„To nije dobro. Znaš li kad treba da se porodiš?“
 „Uskoro. Vrlo uskoro. Beba se spustila.“ Odmahnula je glavom
videvši njegov uznemireni pogled. „Ne znaš mnogo o tome, je li?
Gospođa Dej i ja smo u Crnoj močvari pomagale susetkama da se
porađaju. Porođaj počinje mnogo pre nego što beba izađe. Sada se
samo priprema. Imam vremena.“
Neko vreme su išli ćutke, a onda je Robert rekao: „Šta ćemo da
radimo?“
„Ja već znam“, odgovorila je Marta čvrsto. „Gospođa Lafam je
razgovarala sa mnom o tome. To je mnogo dobra žena.“
„Nensi? Šta je kazala?“
„Da treba da krenemo s njima u Marfis. Oni polaze sutra. Mogu
tamo da se porodim.“
Robert je klimnuo glavom. Iako je mislio o daljoj budućnosti, njen
odgovor ga je naveo da shvati kako je bolje da se usredsredi na
nekoliko nastupajućih dana i ostavi budućnost i da se sama razotkrije.

Nensi Lafam je bila oduševljena kad je saznala da je Marta Robertova

sestra, a ne ljubavnica. To saznanje kao da ju je okrepilo. „Sestra!
Naravno!“, povikala je, sela u postelji i nagnula se da potapše Martu
po mišici. „To već ima smisla. Vas dvoje i ličite, vidim sada kad ste
jedno uz drugo. Baš divno što ste se najzad pronašli! Pričaj mi kako si
stigla ovamo.“ Naterala je Martu da iznova ispriča sve o izgubljenim
pismima i putovanju čamcem, šlepom, brodom, parobrodom,
diližansom i na konju. Marta je već ponavljala iste rečenice,
izostavljala nepotrebne pojedinosti, prelazila preko neprijatnih delova,
oblikovala putovanje u priču spremnu za prepričavanje. Nensi joj je
postavila mnogo više pitanja nego Robert - ne o detetu i njegovom
ocu, nego o mesecima provedenim na brodu koji je oplovio obale
Južne Amerike i rt Horn. „Jesi li videla pingvine?“, pitala je. „Domoroce
s kopljima? Delfine? Jesu li muškarci bili učtivi? Pošteni? Koliko je još
žena bilo na brodu? Jesi li mogla da se pereš? Koliko si pitke vode
dobijala? Je li more bilo nemirno? Da li je bilo pacova? Šta si jela? Je
li bilo žižaka u brašnu? Kakvog voća je bilo na brodu? Kokosa?
Ananasa?“
Kad je Nensi spomenula ananas, Marta se trgla. „O, Roberte!
Donesi moju torbu, hoćeš? Sakrila sam je u poslednjem boksu u štali.
Hajde, molim te.“
Kad se Robert vratio, Nensi i Marta su uz pomoć Bilija Lafama
sišle na verandu i sedele jedna uz drugu u stolicama za ljuljanje.
„Zaista mi je čast što sam vas upoznao“, govorio je Bili Marti držeći
cilindar u ruci. „Iskreno. Robertova sestra je i moja sestra.“
„Odakle ti ovo?“, upitao je Robert pružajući sestri otrcanu
platnenu torbu.
,,Iz Njujorka.“ Dok je Marta tražila nešto po torbi, Robert je s
divljenjem razmišljao o svojoj bojažljivoj sestri kako ide ulicama
najvećeg američkog grada. Ne bi nikad rekao da je sposobna za to. A
opet, došla je čak s drugog kraja zemlje da ga pronađe. Moraće
prestati da misli o njoj kao o sramežljivoj slabašnoj devojčici koju je
poznavao u detinjstvu, o curici čija je noga u blatnjavoj cipeli visila s
jabukovog stabla.
Marta je izvadila maramicu. Kad ju je razmotala, nešto joj se
prosulo u krilo i skotrljalo joj se sa stomaka na pod verande. „Oh!“,
uzviknula je. „Ne mičite se!“
„Šta je to?“ Robert joj je oprezno prišao.
„Semenke. Za tebe. Nosila sam ih čitavim putem, a sada...“
 ,,U redu je, vidim ih.“ Robert je pokupio s poda desetak malih
smeđih semenki oblika suze. Prepoznao ih je, ali je ipak upitao: „Šta je
ovo?“
„Semenke s jednog stabla zlatnog pipina, jabuke koja ima ukus
ananasa. Uzela sam ih sa onog stabla koje si okalemio na indijanskoj
stazi, onog što si ga spomenuo u pismu. Mislila sam da možda možeš
ovde da ih poseješ.“
Robert je okretao tvrde semenke između prstiju. „Znam da
najčešće izrastu u kiseljače“, dodala je Marta, „ali zar nije svaka
deseta slatka ako nikne iz semena?“
Robert je klimnuo glavom. „Upamtila si.“
„Naravno da sam upamtila. Ovde imaš više od deset semenki, pa
ako ih sve poseješ, verovatno ćeš dobiti najmanje jedan slatki zlatni
pipin.“
„Tako je.“
Nensi je zurila u njih. „O čemu to vas dvoje govorite?“
„O jabukama“, odgovorila je Marta. „O porodičnim jabukama.“

***

Posle nekog vremena Nensi je rekla muškarcima da idu. „Donesi mi

šal, Bili. Marta i ja ćemo da sedimo ovde i da se upoznamo.“ Pružila je
ruku i Marta ju je uzela.
Bili Lafam je pogledao Roberta, a on je slegnuo ramenima. Ovo će
mu dati vremena da prikupi šišarke mamutovca po koje je i došao -
ali sada kad je bio slobodan, otkrio je da ne želi da ostavi sestru jer se
plašio da je ona samo san iz kog će se iznenada probuditi.
 Naterao je sebe da krene u štale po vreće i sačmaru, ali stalno se
osvrtao prema Marti. Gledajući dve žene zajedno, shvatio je zašto mu
je Nensi Lafam uvek bila draga, čak i u bolesti; ona i Marta ličile su
toliko da bi mogle biti sestre. Nensino lice bilo je široko, a Martino
usko, Nensi je bila tamna, a Marta svetla, ali obe su bile krhke,
stidljive i pune ljubavi.
Kad god se Robert osvrnuo, Marta se nasmejala i mahnula mu.
Njen smeh je bio zvonak, s notom histerije, a možda ju je samo
sustigao umor od devetomesečnog putovanja. A možda je brinula da
će, pošto je prešla hiljade kilometara da ga nađe, Robert otići u šumu
mamutovaca i nestati. Na kraju krajeva, već ju je jednom ostavio. Zato
je nerado sada otišao od nje.
Uzeo je opremu i pohitao u šumu. Sačmom je skinuo nekoliko
grana s najbližeg mamutovca i pobacao zelene šišarke u vreću ne
trudeći se da pogleda jesu li ih oštetili trulež ili veverice.
No kad je zašao dublje u šumu i više nije video hotel, usporio je.
Zapravo se radovao što će neko vreme biti sam i pokušao je da
sagleda sve što mu se upravo dogodilo. Za svega jedan sat život mu se
potpuno promenio. To što je video Martu bilo je ostvarenje sna za koji
se nikada nije usudio ni da pomisli da će postati java. Sva ona pisma
koja joj je slao bila su udica zabačena u divljinu da uhvati Martu ili
sećanje na Martu; on zapravo nije ni očekivao da će ona doći. Ali sada
je došla, i to noseći dete, a to mu je donelo hrpu novih odgovornosti i
očekivanja. Robert je od svoje devete godine živeo manje-više sam;
mogao je da napusti posao, da napusti ljude, da krene nekuda drugde,
da ode na zapad. Niko ga nije stezao za mišicu. Kad ga je neko i
stegnuo - kad ga je Moli stegnula - on se izmigoljio. No Marte ne može
da se kloni. A nije to ni želeo: radovao se njenom dodiru na mišici.
Samo malim delićem sebe želeo je da skine njenu ruku s mišice i kaže:
„Ja više ne umem da budem brat.“
Dok je razmišljao o ovim neočekivanim promenama, obuzeo ga je
sakupljački nagon pa je počeo da skuplja šišarke pažljivije, a čak je
našao i tri mladice. Upravo je vadio treću kada se mali konjušar
pojavio i rekao mu da ga zovu u hotel.
Iako je bio odsutan svega jedan sat, Marta je na verandi bila u
suzama, a Nensi se ljuljala uz nju i držala je za ruku. Robert je spustio
vreću i mladice i uzeo sestru za drugu ruku. „Marta, Marta, tu sam,
nisam otišao. Samo sam sakupljao seme. To mi je posao. Neću te
ostaviti. Obećavam.“
„Tvoj brat je dobar čovek“, nadovezala se Nensi. „Bili i ja oduvek
tako mislimo. Koga god pitaš reći će ti isto: Robert Gudinaf je dobar
čovek.“
Marta je klimnula glavom i izvukla ruku iz Nensinih da obriše oči.
„Znam. Naravno da znam.“
Ali Robert nije bio siguran u to.

***

Sutradan su u dostojanstvenoj povorci krenuli nizbrdo iz šume

Kalaveras. Robert je navikao da putuje bez drugog društva osim sivca
ili Vilijema Loba, dok bolest nije njegovog poslodavca sprečila da
napušta San Francisko na duže. Svakako nikada nije putovao sa
ženama, i to jednom bolesnom, a drugom pred porođajem. Vozile su se
zajedno na kolima; Nensi je ležala na madracu, a Marta je sedela
pored nje naslonjena na jednu Robertovu vreću sa šišarkama. Druga
kola su nosila imovinu Lafamovih: krevet, komodu, sto i stolice,
pokrivače, posuđe i sanduke s odećom. Između stvari uglavili su
mladice mamutovca i Martinu torbu. Dva Hejnsova čoveka upravljala
su kolima, a Robert i Bili Lafam jahali su na začelju. Iako je put bio
prilično dobar, vozari su bili oprezni zbog Marte, koja se povremeno
trzala - da li od truckanja po putu ili od pretporođajnih bolova, Robert
nije znao.
Bili Lafam je bio pun planova. „Bolje je da mi sedište bude u
Marfisu“, objašnjavao je. „Tamo mogu da otvorim posao, da dovodim
posetioce u šumu, da im služim kao vodič, a ne moram da brinem o
upravljanju. To prepuštam Hejnsu. Siguran sam da u Marfisu i
okolnim logorima - Endžels, Kolumbija, Džejmstaun - ima mnogo
rudara koji bi rado došli na dan-dva da vide drveće. Možda čak i neki
Francuzi i Kinezi.“
Robert se nasmešio za sebe. Bili Lafam očigledno ništa ne zna o
rudarima ako misli da bi svojevoljno ostavili traženje zlata da bi videli
neka stabla, kolika god bila. No nije ništa rekao. Bodrilo ga je da sluša
Lafamove sanjarije - Bilijeva vedrina bila je neuništiva, iako mu je
posao propadao, a žena umirala. Osim toga, očigledno je voleo
mamutovce, a zbog toga je Robertu bio naročito drag. Na trenutak je
pomislio da mu kaže za tajne mamutovce - to bi moglo izmeniti
Bilijevu poslovnu sreću.
No pre nego što je stigao da zausti, Bili je nastavio: „Stanovnici
ove države došli su sa svih strana, ali o Kaliforniji ne znaju ništa osim
ponešto o mestu u kom se nalaze. Traganje za zlatom zamire i ljudi će
poželeti da malo proputuju, da vide čega sve ovde ima pre nego što
krenu kući sa zaradom. Neki će možda hteti da se ovde i nastane. Ovo
je najbolji trenutak za poslove s putovanjima. Ne mislim samo na
velika stabla, nego i na sve ove planine naokolo. Čujem da stene i
vodopadi južno odavde, u Josemitskoj dolini, oduzimaju dah veličinom
i smelošću. Ima ovde brojnih mogućnosti. A tu su i obale s kitovima i
fokama i kanjoni puni sekvoja. Što se mene tiče, ja sam se usredsredio
na jezero zvano Bigler severno odavde. Jesi li bio tamo? Kažu da je to
najlepše jezero na svetu, veliko, s peščanom obalom i zelenim
zalivima. Savršeno za parobrode i krčme.“
Robert nije tako zamišljao jezero, ali nije se ni bavio takvim
poslom. Možda će zanos Bilija Lafama zaista nadahnuti okorele
kopače zlata da spuste sita i pijuke i odu da pogledaju ogromno
drveće, kitove i vodopade i veslaju smaragdnim jezerom. Šta on, opet,
zna o tome? Bilo mu je drago što se nije izlanuo o tajnim
mamutovcima, pa ih neće upropastiti krčme i kuglane. Neka Lafam
odnese svoju zabavu na smaragdno jezero. „A Nensi?“, upitao je. „Ide li
ona s tobom na to jezero?“
„O, naravno, ne idem nikuda dok Nensi ne bude bolje. Sačekaću
da se malo oporavi u Marfisu, a onda ćemo videti.“
Neko vreme ćutke su jahali između kedrova i borova izraslih
pored puta, naspram kulise jarkoplavog neba. Robert je inače uživao
jašući ovom stazom, divio se drveću, gledao kreje, zebe i muholovke
kako lepršaju tamo-amo, i talasasta brda u daljini. No sada su mu
pažnju ometali njegovi saputnici; primetio je, na primer, kako pažljivo
Bili Lafam posmatra žene u kolima ispred njih. „Hoće li tvoja sestra
biti dobro?“, promrmljao je Lafam uz zvuke kotrljanja točkova i topota
kopita.
Ovo pitanje je pogodilo Roberta kao pesnica u stomak. „Kako to
misliš?“
Bili Lafam je priterao konja uz njegovog i sačekao da se kola
malo odmaknu. Izvadio je maramicu iz džepa i obrisao čelo. „Pa, ona
je sitna, zar ne, baš kao Nensi. Lekari su uvek upozoravali Nensi da je
suviše uska za lak porođaj. Govorili su da je opasnost prevelika.
Naravno, možda bismo ipak pokušali, dodao je brzo kad je video
Robertov izraz, „ali onda se ona razbolela i to je bio kraj priče. Ali znaš
šta - mogao bih ja da pojašem napred u Marfis, nađem lekara i
dovedem ga u hotel da dočeka Martu i pregleda je čim stigne.“
Robert se zagledao u sestru, odmerio njen nabrekli stomak
naspram sitnog tela i zaključio da Lafam ima pravo. Neke žene
građene su da rađaju lako; druge se pak muče. Marta će se verovatno
namučiti. Bila je i bleda, a znoj joj je svetlucao na čelu. Iako se smešila
nečemu što joj je Nensi pričala, stezala je ogradu kola tako jako da su
joj zglavci prstiju pobeleli. „Nije ti teško da odjašeš napred?“
,,Ni najmanje. Mom konju će prijati galop, vučemo se sporo čitavo
jutro. Ti pripazi na devojke. Nensi“, doviknuo je svojoj ženi, „idem ja
napred da obavim nešto u Marfisu i pripremim sve za vas. Hoću da
proverim da li su naše sobe pozadi, dalje od krčme. Robert će ostati s
vama. Vidimo se dole, važi?“
Nensi je klimnula glavom; poznavala je svog muža.
Bili Lafam se spremio da podbode konja kad su se daleko na putu
pojavila kola penjući se ka njima. Robert je video samo žuto-crveni
suncobran kako se polako okreće.
„Kakvi li su ovo otmeni posetioci?“ rekao je Bili Lafam.
Stali su i gledali kola kako im prilaze. Posle minut-dva videli su
da je suncobran načinjen od kineskog svilenog brokata, a da ga
okreće Moli Džouns, koja je sedela u kolima iza zamišljenog starog
vozara. Put je bio taman dovoljno širok da kola stanu pored kola s
Nensi i Martom.
 „Zdravo svima!“, povikala je Moli. „Pa, Roberte Gudinafe, ti si pravi
melem za umorne oči - i umorna bedra, moram ti reći. Nisi mi rekao
da je ovo prokleto drveće ovoliko zabačeno!“
Nensi i Marta su se uspravile, zagledale se u Moli, a onda se
okrenule da pogledaju Roberta. Bili Lafam je šetao pogledom od Moli
do Roberta i nazad, a onda se zakikotao. Robert je kao skamenjen
sedeo na sivcu; nije mogao da se makne od silnih pogleda uprtih u
njega - gledali su ga čak i do malopre nevidljivi vozari.
„Zar nećeš da dođeš i pozdraviš me poljupcem?“
Tek tada je Robert sjahao i prišao kolima. Zastao je s rukom na
ogradi kola, onda je zagledao ogromnu Moli i shvatio mnogo posle
svih ostalih da je noseća. Da nosi njegovo dete. Da nosi njegovo dete
za koje je juče mislio da ga je izbegao kad se ispostavilo da mu je
došla sestra.
Moli se nagnula i poljubila ga pravo u usta. „Iznenađenje, dušo!“
Svi su ćutali, ali sivac je zanjištao i to je zazvučalo kao smeh.
„Nije valjda da bežiš od mene, je li?“ Moli je pogledala žene u
drugim kolima neskrivenim, procenjivačkim pogledom, kao da traži da
joj objasne ko su i šta su.
Makar je Nensi znala kako da odgovori. „Ja sam Nensi Lafam.“
Pružila je malu bledu ruku. „A ovo je moj muž Bili.“
Bili Lafam je skinuo cilindar i klimnuo glavom. „Drago mi je.“
Moli se okrenula Marti, pogleda uprtog u njen stomak. „A šta
imamo ovde?“
Robert je zanemeo od preneraženosti. Martu su obuzeli trudovi, pa
je ponovo stezala ogradu kola i nije mogla da progovori. Tišina je na
Molino lice prizvala izraz koji je Robert viđao kad je odlazio iz
Francuskog Potoka: očajanje, želju da drži konce u rukama kada je
bilo jasno da to ne može. Taj izraz je bio nepodnošljiv i Robert nije
želeo da ga drugi vide. „Ovo je moja sestra Marta“, uspeo je da
promrmlja. „Upravo je stigla ovamo iz Ohaja.“
Moli se lice smesta razvedrilo i nasmejala se. „Naravno, trebalo je
da pogodim! Ličite kao jaje jajetu. Nisi mi rekao da imaš sestru. A vidi
je, trudna kao i ja. Kad treba da se porodiš, dušo?“
„Uskoro - sada“, prodahtala je Marta.
,,Ja neću još mesec-dva, mislim, ali velika sam kao ti sada. Možda
su blizanci?“ Moli je povukla preko stomaka skute svoje žute haljine,
očigledno proširivane na mnogo mesta.
„Krenuli smo u Marfis“, objasnio je Robert. „Bili i Nensi se sele
tamo, a Marta i ja...“ Ućutao je iako ga je nekoliko pari očiju radoznalo
posmatralo iščekujući kraj rečenice.
„Šta, nije valjda da ostavljaš ovo veliko drveće sada kad sam
prešla ovoliki put i još ga nisam ni videla?“
Robert je slegnuo ramenima, ne znajući šta da kaže.
„Odsešćete u onom novom hotelu u Marfisu?“
„Tako je, gospođo“, odgovorio je Bili Lafam, očigledno svestan da
Robertu treba pomoć.
„Meni se dopao. Ima prizemlje i sprat i balkone sa tri strane.
Svaka soba ima umivaonik, a sve je ukrašeno mahagonijem! Prva
soba koju su mi dali nije mi se dopala, pa sam zatražila da mi pokažu
ostale i odabrala sam jednu napred, iznad ulice. Čovek može po čitav
dan da sedi na balkonu i gleda šta se dešava - a svašta se dešava
pošto hotel ima i krčmu i restoran. I dozvolili su mi da ostavim
madrac u štali.“
 Robert je zamislio veliki perjani madrac na kom je proveo toliko
vremena i polako shvatio. „Napustila si Francuski Potok?“
Moli je namreškala nos. „Naravno! Ne misliš valjda da bih tamo
podizala dete? S onim raspojasanim rudarima? Ne, nikako. Ovo dete
će imati bolji život.“ Osmehnula mu se s iščekivanjem.
„Mogla bi da odeš u hotel gore u šumi“, predložio joj je Robert. „Ja
ću doći za dan-dva.“
„Zašto bih ostala ovde sama?“ Moli je zavrtela suncobran kao da
pokušava njime da hipnotiše Roberta. „Zar nećeš da pođeš nazad sa
mnom da mi pokažeš drveće?“
Marta je iskolačenim očima posmatrala Roberta i stezala ogradu
kola kao da su upravo poskočila. Njen izraz mu je pomogao da odluči.
„Ne“, rekao je on Moli. „Marta samo što se nije porodila i vodim je u
Marfis da se pobrinem za nju. Ja sam joj brat. To mi je dužnost.“
Moli je prestala da vrti suncobran. „Boli li te, dušo?“, upitala je
Martu koja je klimnula glavom.
„Sirotice. Trebalo bi da si u postelji, a ne ovde na kolima! Naravno,
idite vi. Ja ću se smestiti gore i pogledaću šta ima da se vidi. Gore beše
ima i kuglana?“
Bili Lafam se uspravio u sedlu. „Tako je, gospođo!“ Silno se
ponosio svojom kuglanom.
„Probaću da igram, ako mi ovo ne zasmeta.“ Potapšala se po
stomaku. „Daj mi još jedan poljubac, Roberte, pa da krenem gore.
Vidimo se čim budeš mogao.“ Nekako se izvukla iz svega, neokrnjenog
dostojanstva.
„Bila mi je čast, gospođo“, rekao je Bili Lafam i podigao cilindar, a
Nensi je promrmljala nešto slično.
 ,,I meni. Srećno, dušo!“ Moli je klimnula glavom Marti, kucnula
vozara vrhom suncobrana i kola su krenula.
Svi su ćutali nekoliko trenutaka. Kad se Moli udaljila van
domašaja glasa, Bili Lafam je prsnuo u smeh. „Đavo da me nosi,
Gudinafe, stalno nam priređuješ neka iznenađenja!“

***

Kad je Bili Lafam odjahao prema Marfisu, kola su polako nastavila niz
planinu. Robert je jahao iza dok Nensi nije povikala: „Nemoj da
zaostaješ, Roberte Gudinafe! Dođi k nama da odgovoriš na neka
pitanja.“
Robert uzdahnu. Više bi voleo da ne mora da govori, da ostane
sam i razmisli o Moli i detetu. U njegov život ulazilo je sve više ljudi, a
on nije imao vremena da dokuči šta će se sve i kako promeniti. No
ostali su bili krajnje bezbrižni. Nije se njihov život kotrljao naokolo.
Poterao je sivca napred do kola. Porumeneo je od samog pogleda
na njih dve; iako očigledno u bolovima, Marta se osmehivala, a Nensi
se pak otvoreno smešila od uha do uha. „U redu“, rekla je. „Kaži nam
sve o njoj!“
Robert je nevoljko objasnio da je upoznao Moli u Teksasu, video je
kasnije u Sakramentu i odlazio kod nje u Francuski Potok. Spomenuo
je da je kuvarica, ali nije rekao ništa o njenom drugom zanatu i nadao
se da ga neće suviše zapitkivati. Bilo mu je neprijatno što otkriva tu
stranu svog života, ali makar je time skrenuo Marti pažnju s trudova.
Ona je prepustila Nensi postavljanje pitanja, ali je vrlo pažljivo slušala.
Kad je Nensi najzad završila sa saslušanjem, Marta je glavom
pokazala svoj stomak i rekla: „Ovo dete imaće brata ili sestru od
ujaka.“ Od ovih jasnih i jednostavnih reči, kojima je postavila veze
između sebe, svoga brata i Moli, Robertu je bilo mnogo lakše.
Kad su sredinom popodneva stigli u Marfis, čekale su ih dve sobe
koje je Bili Lafam pripremio u zadnjem delu hotela. Našao je lekara,
pa čak i jednu ženu da pomogne pri porođaju. Soba je bila lepa kao
što ju je Moli opisala - lepša od svih soba u kojima je Robert odsedao;
imala je tepih, prugaste zidne tapete, čvrste krevete od mahagonija,
umivaonik i prozorska okna od dobrog stakla. Nije mogao zamisliti da
tu može dobro da se spava.
Stajao je na vratima dok je babica smeštala Martu u krevet, a
onda mu je sestra mahnula da ide. „Idi, samo smetaš“, promrmljala je.
„Ne treba mi ni lekar - ovo nije bolest.“
„Biću u blizini“, doviknuo joj je Robert, ali upravo tada obuzeo ju
je bol i pozatvarao joj sve osete, pa je sumnjao da ga je čula. Neko
vreme je čekao u hodniku, ali kad je Marta počela da vrišti, izašao je
da šeta Glavnom ulicom.
Marfis je ličio na druge rudarske gradove, bio je pun robe i
alkohola, ali imao je neku težinu - kao zgrada podignuta na dobrim
temeljima - zahvaljujući kojoj će verovatno preživeti zlatnu groznicu i
postati nešto više. No Robert nije video ništa od svega toga; uzdrman
sestrinim kricima, nije zapazio čvrste daske postavljene duž ulica za
pešake, zdanja od cigle, iskopane jarkove. Neko vreme sedeo je u
jednoj krčmi s čašom viskija pred sobom, ali kako nije voleo piće,
otišao je ne okusivši viski.
Više mu se dopadao obod grada, gde je logorovalo manje kopača.
Jedan potok - pritoka reke Stanislaus - tekao je iza hotela, pa je Robert
dugo sedeo na obali i gledao jednu porodicu kako kopa mulj sa dna i
ispira ga kroz sito na sankama. Retko ko se još služio starim
postupcima koje je Robert poznavao. Još je ređi bio prizor žena i dece
koji ispiraju zlato. Hteo je da priđe toj ženi i pita je šta se događa s
Martom, kako žena može da preživi toliko bola. Ali nije; video je uz nju
dvoje dece, očigledno je preživela najmanje dva porođaja i verovatno
bi mu rekla da će i njegova sestra izdržati. Tako je Robert ostao da
sedi na suncu i, trudeći se da ne razmišlja ni o čemu, gledao ih kako
nalaze bedne mrvice zlata.
Tu ga je Bili Lafam i pronašao. Na Lafamu se uvek videlo šta
oseća i čim ga je spazio kako hita stazom ka obali, Robert je znao da
je s Martom sve u redu. Duboko je udahnuo; nije bio ni svestan da je
zadržavao dah.
„Gudinafe, dobio si sestrića!“ Bili Lafam mu je čvrsto stegnuo ruku
i obrisao čelo. Očigledno je uživao što nosi dobre vesti.
„Kako je Marta?“
„Dobro je, dobro je. Umorna je, naravno. Neverovatno je šta sve
žene moraju da pretrpe, zar ne?“ U čudu je zatresao glavom. „Pitala je
za tebe i rekao sam da ću te dovesti. Tražio sam te svuda osim ovde.
Hajdemo kod nje.“
Marta je ležala u postelji s bebom u naručju, nesvesna meteža oko
sebe: Nensi Lafam nosila joj je šolju čaja, lekar je pakovao bočice i
metalne instrumente, koje Robert nije želeo pažljivije da pogleda, a
babica je potapala čaršave u vedra s vodom. Pre nego što je otišao
sestri, Robert je platio lekaru, a nešto je dao i babici. Onda je seo na
stolicu pored kreveta. „Marta“, rekao je.
„O, Roberte“, rekla je Marta hrapavo, grla odranog od vike. „Došao
si.“ Kosa joj je bila ulepljena od znoja, a oko očiju i usta imala je nove
bore. Bol koji je upravo pretrpela ostavio je dubok trag na njoj. No kad
je uhvatila brata za ruke, stisak joj je bio čvrst.
 „Jesi li dobro?“, upitao ju je Robert. Iako je babica odnela čaršave,
u sobi se osećao metalni miris krvi.
„Naravno da jesam. Radujem se što je gotovo. Pogledaj ga.“
Okrenula je sićušno zbrčkano crveno lice ka njemu, ozarena kako
samo majka može da bude. Robert tog trenutka nije mogao da se
usredsredi na sestrića; brinuo je za sestru.
„Kako ćemo ga nazvati?“ upitala je Marta.
Robert je odmahnuo glavom. „Ti odluči.“
„Želim da se zove po našem ocu. Džejms.“
Robert se trgnuo. „Po tvom ocu, misliš“, rekao je posle trenutak-
dva i odmah zažalio što je otvorio tu temu baš sada.
Ali Marta ga je spokojno pogledala. „Šta sam rekla to sam i
mislila.Naš otac. Nisam nikad pridavala važnost onome što je majka
pričala o stricu Čarliju. Bila je samo... pa, bila je takva kakva je bila.
Borila se do poslednjeg trenutka.“
Robert nije bio tako siguran. Majčine poslednje reči držao je
negde duboko, gde nikad nije zalazio. No možda će dozvoliti Marti da
ode tamo umesto njega.
„Zvaćemo ga Džimi“, rekla je Marta. „Džejms je suviše ozbiljno ime
za malog dečaka.“
Robert se nejasno sećao imena Džimi urezanog na jedan od
krstova koji su obeležavali grobove njegove braće i sestara u Crnoj
močvari. Kad se napije, njegova majka je psovala boga i močvarnu
groznicu što su joj uzeli najstarijeg sina. Možda je ovaj novi Džimi
neka vrsta odgovora na taj gubitak.
Crveno lice je iznenada kriknulo. Robert je ustuknuo kao njegov
sivac kad vidi zmiju. Ali Marta je raskopčala haljinu i stavila ga na
grudi. Robert je okrenuo glavu. „Treba li ti nešto?“
„Prijalo bi mi malo hleba udrobljenog u mleko - umirem od gladi!
I donesi peškir da umotam Džimija, nemam pelenu.“
Robert je sišao u restoran, poručio hranu za Martu i sebe i
zamolio da mu daju peškir. Takva domaćinska pitanja bila su mu
potpuno strana, pa je uhvatio sebe kako razmišlja o svojoj prostirci za
spavanje, o sivcu u štali, o logorima oko Marfisa i vatrama oko kojih
će kopači uskoro posedati da jedu dvopek i puše cigare. Hoće li on
sam ikada ponovo sedeti uz takvu vatru? Nije mogao da zamisli
Martu kako sedi uz vatru s bebom u naručju ili kasnije s dečačićem
koji se igra do njenih nogu. A opet, ne bi mogao ni da je zamisli na
napornoj plovidbi oko Južne Amerike.
Dok su jeli zajedno u sobi, a beba spavala na krevetu pored Marte,
Robert ju je pitao o tom putovanju, o Njujorku i, vrlo oprezno, o Crnoj
močvari. Marta je ućutala usred prepričavanja neke vesele zgode s
gospođom Dej. „Ti znaš da ne mogu tamo nikad da se vratim, rekla je
prekinuvši sama sebe. „Zbog onoga što sam uradila Kejlebu.“ Robert je
progutao knedlu. „Je li on...?“
„Ne znam. Pobegla sam. Ali bilo je mnogo krvi.“ Marta se
zagledala u sveću pored postelje. „Mislila sam da me možda traže u
Njujorku pa nisam izlazila, a iskrala sam se na brod u poslednjem
trenutku. No sada je između mene i Crne močvare čitava zemlja. Neće
me tražiti čak ovde, zar ne?“
„Naravno da neće. Sa mnom si bezbedna.“ Robert je pokušavao da
je ohrabri ne pokazujući koliko ga je pogodilo kad je spomenula krv.
„Možemo da živimo negde povučeno. Ovde ima zemlje koliko hoćeš.
Kalifornija je kao stvorena za novi početak.“
Marta je skrenula pogled sa sveće na njega. „A Moli?“
 „Šta je s Moli?“, odgovorio je Robert kočopernije nego što se
zapravo osećao.
„Sada je i ona član porodice. I njeno dete zvaće se Gudinaf, a
zvaće se i ona kad se oženiš njom.“
„Da se oženim njom?“
„Izgleda mi prijatno. Živahna je. A biće lepo živeti s nekim ko
takođe ima bebu - biće lakše.“ Marta se zakikotala videvši mu izraz
lica. „Nisi mnogo razmišljao o tome, je li?“
Robert je zatresao glavom. „Nisam imao kad.“
„Pa, sada počni da planiraš. Sutra možeš da odeš kod nje gore u
šumu, da porazgovaraš s njom o budućnosti i uveriš se da joj ni
najmanje ne bi smetalo da i ja živim s vama.“
„Naravno da joj ne bi smetalo!“ Robert nije dodao da još niko ni s
kim nije razgovarao o zajedničkom životu. Marta je to nekako
podrazumevala, a verovatno i Moli. Takve žene treba da budu,
pretpostavio je, praktične, posvećene dobrobiti dece.
Na njegovo olakšanje nisu više morali da razgovaraju o
budućnosti jer je Martu sustigao umor i oči su joj se sklapale. Robert
je tiho odmotao svoju prostirku po podu. Pravio se da spava svaki put
kad se njegov sestrić probudio da sisa.
Ujutru su, uprkos isprekidanom snu, Marti oči bile bistre, a lice
glatko. Rekla je Robertu da pođe u šumu kod Moli. „Molim te“, rekla je
na Robertovo oklevanje. „Biću mirnija kad saznam da se Džimi i ja
uklapamo u budućnost. Osim toga, ona nosi tvoje dete. Moraš da je
obiđeš i vidiš je li dobro.“
Lafamovi su do tada već došli kod njih, Nensi je sedela s Martom
a Bili je šetao tamo-amo držeći bebu u naručju. „Idi slobodno,
Gudinafe, mi ćemo paziti na tvoju porodicu“, rekao je cupkajući
Džimija.
„Naravno da hoćemo“, dodala je Nensi. „Doneću pletivo i praviću
društvo Marti ceo dan. Ovom mališanu treba tople odeće za zimu!“
„U redu“, pristao je Robert najzad. „Vratiću se večeras.“ Donekle
mu je bilo drago što neće biti pored sestrića. Uzeo ga je samo jednom,
nakratko, a crveno lice, čvrsto stisnute oči i razjapljena usta delovali
su mu potpuno strano. Potajno se pitao zašto svi toliko hvale bebu kad
više liči na životinjicu nego na čoveka.
Nagnuo se i poljubio sestru u čelo. Ona mu se nasmešila.
„Pozdravi Moli u moje ime. Reci joj da jedva čekam da nam se deca
igraju zajedno.“
Robert je klimnuo glavom. Dok je izlazio, Nensi Lafam se
dogovarala s osobljem da se u sobu donese limena kada kako bi
Marta mogla da spere znoj i krv od juče.

U šumi je našao Moli kako naslonjena na Iver stare klade ćereta s

drugim posetiocima. Delovala je kao da tu živi. Kad je sjahao i krenuo
prema njoj, čuo ju je kako govori: „Ja lično volim valcer, naročito sada
kad sam ovolika. Zamislite me kako igram polku s ovim stomakom!“
Grupa oko nje prsnula je u smeh.
Sinula je kad ga je videla i odmah ga uhvatila podruku. „Roberte
Gudinafe, imao si pravo. Ovde je čarobno.“
„Jesi li već videla drveće?“
„Nisam, videla sam samo ovo.“ Mahnula je prema Dva stražara.
„Čekala sam da ti dođeš da mi pokažeš. Kako ti je sestra?“
 „Dobro je. Porodila se. Rodila je sina. Dala mu je ime Džejms -
Džimi. Ona... pozdravlja te.“ Robert nije mogao da se natera da ponovi
ono o deci koja se zajedno igraju i o zajedničkom životu; to je bilo
previše, i prenaglo. „Sačekaj da ostavim sivca u štali pa ću ti pokazati
drveće. Mogu da ostanem samo do večeras.“
Moli se namrštila. „Nećeš prenoćiti ovde? Hrana je dobra - dugo
sam razgovarala s kuvaricom. A obožavam kuglanje! Jesi li probao?“
Robert je odmahnuo glavom setivši se kako je Vilijem Lob prezrivo
govorio o toj igri. „Obećao sam Marti da ću se vratiti večeras. Još je
umorna, želim da se pobrinem da sve bude u redu i da ona zna da
sam tamo.“ Od pomisli na sestru nešto ga je zabolelo i zažalio je što ju
je ostavio i došao u šumu.
Moli je izgledala kao da će nešto reći, ali se predomislila. „U redu,
Roberte Gudinafe, hajde da uživamo koliko možemo.“
Pošla je s njim do štale. Posle samo jednog dana očigledno se
dobro snalazila i pozdravljala je svakoga koga su sreli, kao da se već
upoznala sa svakim ko radi u šumi i sa svim gostima. Zapravo, Moli
su očigledno više zanimali ljudi u šumi Kalaveras nego sami
mamutovci - što je Robertu bilo besmisleno. No to je značilo i da ne
mora da je vodi čitavom, skoro tri kilometra dugom obilaznom
putanjom da vidi svako drvo. Bilo joj je dovoljno da pogleda drveće u
neposrednoj blizini, a usput se oslanjala na Robertovu ruku baš kao
Marta pre dva dana. Ovog puta Robert je osećao težinu iščekivanja
jače nego tada. Moli se držala kao brod koji sporo i gordo plovi
mirnim morem. Posetioci na koje su nailazili smešili su se videvši tako
veliku ženu među velikim drvećem, a Moli je to prihvatala kao da joj
po pravu pripada, kao da je kraljica ili predsednik.
 Kad su prišli jednom stablu s imenom, Moli je zastala i zaškiljila.
„Stari neženja“, pročitala je naglas okačenu tablu. „Ha!“ Pogledala je
Roberta krajičkom oka. „Hajde da posedimo malo ovde.“ Ne čekajući
da se on saglasi, smestila se na obližnju klupu nameštenu tako da se s
nje drvo dobro vidi. Robert je seo pored nje.
„Nasloni se!“, rekla mu je i povukla mu ramena. „Napet si kao
mačka u oluji.“
Bio je svestan da sedi kao da će svakog časa ustati, otrčati do
štala i odgalopirati na sivcu. Pokušao je da se nasloni i da ne misli na
sestru.
Moli je namestila haljinu oko velikog stomaka. „A sada ćemo
malo da porazgovaramo.“
Robert je posmatrao Starog neženju. Bilo je to staro posivelo drvo i
stajalo je samo malo dalje na obronku. Bilo bi veće, ali vrh mu se
osušio i slomio, ostavivši okruglu krošnju kakva se viđa na starijim
velikim stablima. Počinjao je da shvata ime koje su mu nadenuli.
„Vidi se samo. Ne možeš ni da me pogledaš.“
Na sredini debla bio je niz rupa od detlićevog kljuna. Robert ih je
nemo prebrojao, a onda je upitao ono što je morao. „Je li dete moje?“
Osetio je da se Moli trgla. Iako mu je u mislima to pitanje delovalo
logično, kada ga je izgovorio shvatio je koliko je bolno.
Ali Moli se nije razvikala. „Potpuno sam sigurna da je tvoje“,
odgovorila je mirno.
Znao je da iskreniji odgovor neće dobiti. „Želiš li da...“ Nije mogao
da dovrši.
„Otkud znaš da uopšte želim nešto od tebe?“
 Robert je primetio da najzad više nema usiljene vedrine. To je bilo
olakšanje.
„Postupiću pošteno prema tebi“, rekao je.
„Šta to znači? Znaš, nisi mi rekao ni da ti je drago što me vidiš. Je
li ti drago?“
,,Ovaj...“
,,Ja mislim da ti nije drago. Eto šta mislim.“ Na njenom licu je
ponovo bio onaj izraz koji je mrzeo, od kog mu se činilo da mu se
metalna traka steže oko grudi. No bila je i besna.
„Drago mi je, ali...“
,,Ne želiš me ovde, zar ne?“
„Moli! Prestani. Samo...“ Podigao je ruku. „Samo me pusti da
govorim.“ Gledao ju je u oči, a ona se smirila i sklopila ruke preko
stomaka.
„Moja sestra Marta je stigla pre samo dva dana. Nisam je video
osamnaest godina. Zapravo, nisam znao ni je li živa.“
„Nisi znao?“
,,Ne.“
,,A ostatak porodice? Šta je s tvojim roditeljima?“
„Mrtvi su.“
,,To mi nikad nisi rekao. Kad su umrli?“
„Pre osamnaest godina.“
Moli je podigla obrve.
Robert je oklevao, ali pošto je ona iščekivala još, najzad je glasno
izgovorio reči koje nikada pre nije rekao. „Oni su... ubili su jedno drugo
kad sam bio mali.“ Reči su rasekle vazduh kao nožem - posle
prvobitnog otpora skliznule su bez napora.
Moli je zurila u njega. „Ponovi to da znam da sam čula kako
treba.“
„Ubili su jedno drugo.“
„Kako mogu dvoje ljudi da ubiju jedno drugo?“ Robert je
uzdahnuo, a onda joj u malo reči ispričao šta se dogodilo u voćnjaku.
Osetio je da mu se iver tuge zariva u srce. „Posle sam pobegao i
nikada se nisam vratio.“
„Gospode bože.“ Moli je sedela mirno i kršila ruke u krilu. Nju nije
bilo lako preneraziti, ali Robert je video da je porodica Gudinaf uspela
da je zapanji.
„Ostavio sam Martu“, dodao je Robert. „Nikad neću sebi oprostiti
što sam je ostavio. Zapravo, nisam smeo da je ostavim ni danas.“
Ali Moli se već pribrala, a bes je potiskivao iznenađenje. „Zašto mi
do sto đavola to nikad nisi rekao, Roberte Gudinafe? Ja sam tebi
pričala o mami i tati i bratu i sestrama, ali ti mi nikad ništa nisi rekao
o tvojima - samo si mi pričao luckaste pričice o tvom nadrilekaru i
drvenoj nozi, a sve ovo ti se dogodilo u prošlosti!“
„Izvini, Moli, ali ja o tome ne govorim. Tako je lakše.“
Ljutito ga je posmatrala i znao je da joj duguje više. „Ako ne
pričam nikome o tome, onda o tome ne moram ni da mislim i mogu
da se pretvaram da se nikad nije ni desilo.“
„Ali desilo se.“
,,Jeste.“
„Onda to ionako znaš, zar ne? Ispod tog tvog ćutanja sve je još
tu.“
 ,,Jeste.“
„Zar ti nije bolje da budeš otvoren? Tako bi makar bio iskren i
prošlost te ne bi nagrizala iznutra.“
„Možda. Verovatno smo različiti, ti i ja.“
„Verovatno.“ Njen bes se ugasio brzo kao što je i planuo. Uzela ga
je za ruku. „Gospode, tako mi je žao zbog tebe, Roberte. Svet je pun
jada, zar ne?“
Sedeli su tako neko vreme, a Robert nije izvukao ruku.
„Biblija mi nikada nije donela mnogo utehe“, rekla je Moli najzad,
„ali vidim da bi ovo drveće moglo. Ono je na svetu mnogo duže od nas
i naših ludorija, a smejaće nam se i za dvesta-trista godina, zar ne?“
„Da.“ Bilo mu je lakše da se saglasi nego da kaže šta stvarno
misli. Kad je prvi put video divovska stabla, Robert se takođe divio
njihovoj starosti i svemu što su videla. No više ih nije gledao kao
očevice. Drveće živi u drugačijem svetu nego ljudi. Koliko god ih on
okresivao, brao plodove s njih, sakupljao šišarke, vadio njihove
mladice, drveće mu nije odgovaralo. Čak i njegov sivac mu je
odgovarao više nego drveće. Drveće naprosto nije stvoreno za to. Drvo
nije čovek. Smetalo mu je kad ljudi stablima pripisuju ljudske osobine
kad ona očigledno nisu ljudi. Zato mu se nije dopadalo što su
mamutovcima davali imena. Stari neženja je drvo, nije čovek. Ali znao
je da je i sam upao u tu zamku. Na primer, bilo mu je milo što je
Marta odabrala da sednu ispod Siročića, iako ta stabla nisu siročići.
Ipak, pustio je Moli da o drveću razmišlja kao o svedocima
ljudskih ludorija, a onda je rekao: „Moli, moram da se vratim u Marfis.
Nije trebalo da ostavim Martu.“ Sada mu je bilo lakše da izgovori ove
jednostavne reči.
 Moli ih je takođe prihvatila lakše. „Idi k njoj“, rekla je. „Nateraj
onu kljusinu da trči brže nego ikada.“
„Možeš i ti da kreneš sa mnom ako nađem kola.“
„Ne, samo bih te zadržavala. Doći ću za dan-dva.“ Moli je protegla
noge. „Ostaću malo da posedim ovde i gledam drveće.“

Sivac nije bio živahan konj, ali osetio je da je sada vreme za galop.
Sleteli su s planine za sat i po.
No Robert je takođe nešto osećao - strepnju koja je rasla brže od
tog galopa.
Stao je na vratima hotelske sobe, gledao krevet natopljen krvlju,
Martinu glavu okrenutu ka ulazu kao da ga iščekuje, njene otvorene
oči nalik ugašenim svećama, Bilija Lafama pored nje s maramicom
preko lica, uplakanog, i mislio, Bog postoji i nemilosrdan je, jednom
rukom daje, a drugom uzima mnogo više, pa sam sada prazniji nego
kad sam počeo.
Skinuo je šešir, prišao krevetu i uzeo Martinu ruku. Tek je počela
da se hladi. „Ako si još ovde“, rekao je, „želim da ti kažem da nisam
smeo da te ostavim u Crnoj močvari. Ostavio sam te jer sam bio
preplašen i mislio sam samo na sebe, a trebalo je da mislim i na tebe.
Bio sam mali, ali trebalo je da se staram o tebi, a nisam, i zbog toga
ću žaliti do kraja života.“

***

Čuo je jecaj iza sebe, okrenuo se i video Nensi kako stoji na vratima
držeći Džimija umotanog u Martin šal. „Tako mi je žao, Roberte.
Iskreno.“
 „Šta se dogodilo?“
„Prokrvarila je. Lekar kaže da se to ponekad dešava kada u majci
ostane nešto što je trebalo da izađe. Bila je dobro, pričale smo dok je
beba spavala, a onda je odjednom bilo krvi na sve strane. Bili je otrčao
po lekara, ali bilo je kasno.“
Džimi je zaplakao jače. „Znam da ne bih smela da ga držim jer
sam bolesna“, rekla je Nensi, „ali Bili nije u stanju. Oduvek je bio
mekog srca.“ S ljubavlju je pogledala uplakanog muža. „Evo.“ Prišla je
Robertu i pružila mu bebu. „Hajde, uzmi ga“, prekorila ga je videvši da
okleva. „On sada ima samo tebe.“
Robert je uzeo Džimija i spustio ga na savijenu ruku kao što je
video da je uradila Nensi. Beba se na trenutak umirila i otvorila oči.
Robert ih je tada prvi put video otvorene. Nisu još bile ni plave ni
smeđe, nego nekako neodređene boje, i nisu mogle da se usredsrede,
ali Robert je video da su to oči Gudinafovih. Zurio je u Džimija kao da
gleda čitavu svoju porodicu stisnutu u to lišce, mlade i stare, čoveka i
ženu, dečaka i devojčicu.
Kad je beba otkrila da od ovog novog čoveka neće dobiti ništa za
jelo, ponovo je zaplakala da izrazi nezadovoljstvo.
„Moraš mu naći nešto za jelo“, rekla je Nensi. „Nažalost, u ovom
gradu ima svega dvadeset pet žena, a nijedna sada ne doji.“
Robertu je Džimijev plač bio gotovo nepodnošljiv.
„Cupkaj ga i šetaj tamo-amo“, rekla mu je Nensi. „Tako sam ja
radila.“
Robert je izneo sestrića u hodnik jer mu se činilo bezdušnim da ga
cupka ispred majke koju nikad neće upoznati. Kad je krenuo zastrtim
hodnikom, dva čoveka su mu došla u susret: vlasnik hotela i čovek
koji mu se predstavio kao šerif. Bili su užurbani i nadvikivali su bebin
plač. „Došli smo samo da vidimo šta se dogodilo“, rekao je šerif. „Imate
li novca da je sahranite?“
Robert je klimnuo glavom.
„Onda će neko doći da uzme meru za sanduk. To će vas stajati
šest dolara. Želite li bdenje ili opelo? Morali bismo da pozovemo
sveštenika iz Stoktona koji služi u našoj crkvi. To bi potrajalo dan-
dva.“
„Ne, nema potrebe da čekamo.“
Vlasnik hotela se obradovao. Dovoljno je rđavo kad neko umre u
hotelu, ali za posao je još gore da telo ostane u sobi makar i kratko.
Pokazao je glavom Džimija, koji je već vrištao. „Očigledno imate dosta
obaveza. Poslaću dva dečaka da iskopaju grob. To košta dolar. Je li to
u redu?“
Robert je ponovo samo klimnuo glavom. Ova praktična pitanja i
Džimijeva vriska nisu mu dali da misli o tome da je Marta mrtva.
„Znate kako je moja žena umirivala bebu?“, rekao je šerif.
„Stavljala joj je mali prst u usta, da ima šta da sisa. Ponekad bebe
hoće samo to - da sisaju. Pokušajte.“
Robert se namrštio, a onda je prineo mali prst Džimiju do usta i
zagolicao ga po usnama. Džimi je zgrabio prst ustima i počeo da sisa,
iznenađujuće snažno.
„Eto vidite. Naravno, kad otkrije da mleka ipak nema, razgalamiće
se još jače.“ Šerif se nasmejao.
„Hoćete li ostati u sobi noćas?“, upitao je vlasnik hotela.
„Mislim da hoću.“
 „Moraćete unapred da platite za noć, a i za čaršave i madrac -
upropašteni su.“
Robert je klimnuo glavom. Njegov sestrić je vukao tako jako da ga
je prst zaboleo.
„Reći ću vam još nešto“, umešao se šerif, osetivši da je Robert
potpuno izgubljen. „Izvucite najnižu fioku komode, stavite u nju jorgan
i beba tu može da spava.“ Pljesnuo je Roberta po leđima i ušao u sobu
u kojoj je ležala Marta.

Robertu smrt nije bila ništa novo. Video je ljude kako umiru od
groznice, ujeda zmije, pada s konja, a jednom je video i čoveka kog je
rasporio bik. Ponekad nije bilo jasno zašto su umrli; činilo se da su
naprosto odustali. Kopao je grobove, nosio leševe i stajao pored raka
sa šeširom u ruci. Neke mrtve nije poznavao, a s drugima se družio.
No nikada nije morao da se nosi s posledicama smrti nekog voljenog,
s tom neprijatnom mešavinom praktičnih sitnica i osećanja. Nije video
poslednje trenutke svojih roditelja - oboma su oči bile otvorene kad je
otišao i zurili su jedno u drugo. Verovatno su Nejtan i Kejleb preuzeli
stvar u svoje ruke, napravili sanduke i iskopali grobove, Sal je sigurno
otrčala po susede pa su ona, Marta i gospođa Dej okupali i obukli
Sejdi i Džejmsa za sahranu. U to vreme on je išao rekom Portidž
prema jezeru Iri i već nestajao u Americi.
Sada kad se malo pribrao od užasnog prizora Marte u krevetu
natopljenom njenom krvlju, Robert se plašio da će sesti na tepih u
hodniku i više neće ustati. U tome ga je sprečilo samo snažno uporno
cimanje malog prsta. Ljutit što su ga prevarili i dali mu da sisa nešto
toliko suvo da je gutao samo sopstvenu pljuvačku, Džimi je počeo da
kenjka. Svakog trenutka ponovo će se razvikati. Robert je morao nešto
da smisli.
Žurno je krenuo hodnikom s Džimijem na ruci i ušao u kuhinju
restorana. Čovek s velikim komadom duvana u ustima pekao je
odreske na ognjištu. Oko nogu su mu bile grudve duvana i pljuvačke.
„Imate li mleka?“, upitao ga je Robert.
Kuvar je pogledao Roberta i bebu, a onda pokazao glavom na
zadnja vrata. „Napolju, na potoku.“
„Mogu li da uzmem malo za...“ Robert je mahnuo rukom na kojoj
je držao Džimija i mališan je ponovo počeo da vrišti.
Kuvar se trgnuo. „Šolja košta deset centi. Stavićemo vam to na
račun. U kojoj ste sobi? Nema veze, zapamtiću vas. A sada idite
odavde. Rasplakane bebe...“ Zatresao je glavom i pljunuo.
Malo uzvodno od mesta na kom je ona porodica ispirala zlato, u
potoku je stajala srebrnasta kanta za mleko - tako se hrana
najuspešnije hladila. Robert ju je nespretno izvadio jednom rukom.
Hoće li uspeti da spusti Džimija? Kako to ženama polazi za rukom?
Prisetio se žena s bebama koje je viđao. Indijanke su stavljale bebe u
povez na leđima ili grudima kako bi im ruke ostale slobodne za rad.
Belkinje su ih čvrsto povijale i ostavljale s devojčicama ili staricama.
Ali novorođenčad su uglavnom ostajala s majkama u postelji nekoliko
nedelja, dok oboje ne ojačaju.
Robert je spustio Džimija na zemlju. Rasplakana i žmirkava, lica
zgrčenog od jada, beba je podigla ruke i raširila malene šake kao
zvezde. Robert je zastao između kante i bebe, a onda je zaključio da
Džimi može da se vrpolji i mlatara rukama, ali da ne može da se
pomeri.
 Robert je odvrnuo poklopac, sipao mleko u limenu šolju koju je
poneo, izvadio maramicu - ne sasvim čistu, ali ništa drugo nije imao -
potopio jedan ugao u mleko i pustio platno da upije koliko može. Onda
je seo, uzeo bebu u krilo i umotao je u šal tako da ne mlatara
ručicama. Kad mu je prešao natopljenom maramicom preko usta,
Džimi nije obratio pažnju i nastavio je da se dere. Robert je pokušao
još nekoliko puta, ali njegov sestrić kao da se toliko uneo u vrisku da
je zaboravio da je gladan. Robert mu je u očajanju ponovo gurnuo
mali prst u usta, a Džimi se smirio i počeo da sisa. Robert je onda
izvukao prst, umotao ga u krajičak maramice i ponovo ga stavio
Džimiju u usta. Njegov sestrić je izgledao toliko uvređeno kad je
nepcem i jezikom dodirnuo grubu tkaninu da se Robert osmehnuo. No
Džimi je nastavio da sisa s izrazom pomirenosti sa sudbinom. Posle
minut-dva Robert je izvadio prst i uvio ga u drugi deo maramice, s
više mleka. „Tako, mali moj, evo ti još.“ Vratio je prst i Džimi je sisao.
To nije bilo najbolje rešenje jer Džimi nije dobijao mleko dovoljno brzo,
ali moraće da posluži dok Robert ne smisli bolji način.
Najzad je Džimi zaspao, više od iscrpljenosti nego od sitosti, a
Robert je seo i podigao ga sebi na kolena. Nije se micao da ga ne
probudi i gledao mu je lice, sada manje crveno kad je prestao da
plače. Očni kapci bili su mu bledoplavi, nos pljosnat, a srcolike usne
još kao da su drhtavo sisale. Izgledao je krhko i sitno. ali bio je tih i
bio je živ.
„Tu si. Uspavao si ga?“ Nensi Lafam mu je prišla s leđa. Delovala
je snažnije nego što ju je Robert video mesecima. U velikoj nevolji čak
i bolesnici ustanu iz postelje. Nagnula se da gleda Džimija u lice. „Zar
nije divan? Je li ti Marta rekla ko mu je otac?“
 Robert je odmahnuo glavom i stisnuo usne nad imenom koje
nikad neće izgovoriti.
„Pitala sam ima li u nekom obližnjem gradiću ili logoru žena koje
su nedavno rodile i doje. Nisam još našla nijednu, ali tražiću i dalje.“
„Hvala ti.“
„Ako hoćeš, daj ga meni da noćas prespava kod nas u sobi“,
predložila je.
Robert se iznenadio utvrdivši da ne želi da preda Džimija nikome,
čak ni saosećajnoj ženi kao što je Nensi. Već se čvrsto vezao za
sestrića. „Ne treba, hvala ti. Odneću ga nazad u... u...“ Ućutao je.
„Odneli su je“, rekla je Nensi. „Dole je u štali, tamo prave sanduk.
Sahraniće je kasnije - Bili će doći po tebe kad sve bude spremno.“
Robert je klimnuo glavom i oprezno ustao da ne probudi Džimija.
Iz sobe su nestali svi Martini tragovi osim platnene torbe koja je
čučala u uglu kao napušteni pas. Madrac i krvava posteljina su
odneseni, a na krevetu je ležala nova slamarica, manje udobna od
perjanog madraca, ali Robert je znao da će ionako spavati na podu.
Položio je Džimija na sredinu kreveta i izvukao donju fioku
komode. Onda je otvorio Martinu torbu i potražio nešto da stavi u
fioku. U torbi su bile dve haljine, nešto donjeg rublja, četka za kosu,
pisma i umotani jorgan. Robert je izvadio jorgan i raširio ga preko
kolena. Prizor različitih kvadrata prizvao je oluju uspomena. Sedeo je
tako neko vreme, dodirivao jarkoplavi kvadrat, smeđi kvadrat i onaj
od tamnozelene svile, sada izlizan, ali i dalje najlepši na jorganu.
Ustao je tek kad je Bili Lafam pokucao na vrata.
Pošli su zajedno da sahrane Martu na groblju pored gradske
crkve. Malo šta je rečeno, a na Robertovu molbu Nensi je otpevala
himnu Blagoslovena veza neraskidiva drhtavim glasom.
Sledeća dva dana Robert je proveo isprobavajući različite načine da
nahrani sestrića. Prenerazio se shvativši kako je teško dati bebi mleko.
Kad je Džimi odbio natopljenu maramicu - a to mu se nije moglo
zameriti - Robert je pokušao da mu kašikom ukapava mleko u
razjapljena usta, ali mališan se od toga samo zagrcnuo. Onda je otišao
na ranč u blizini Marfisa i pozajmio kravlji rog s rupicama koji se
koristio za hranjenje teladi kad im majka ugine, ali bio je prevelik za
Džimijeva usta. Dosta vremena proveo je praveći bradavicu od kože u
obliku kupe dok je Bili Lafam preko volje držao bebu - posle Martine
sahrane Nensi je izgubila ono malo snage i vratila se u postelju. Beba
je nekako sisala tu bradavicu, ali je odmah povratila sve mleko.
Bilo je dovoljno strašno slušati Džimijev plač, a još strašnije što je
taj plač bio sve slabiji, što je bilo jasno da beba kopni. Robert je u
očajanju obišao čitav grad i obližnje rudarske logore tražeći žene i
pitajući ih šta da radi. Kome god se obratio, gledao ga je začuđeno jer
je bila prava retkost videti muškarca koji nosi dete, a naročito
novorođenče. Žene su imale obilje saveta za njega. Ona koja je
pomagala Marti da se porodi iscepala je krpu u trouglove i pokazala
Robertu kako da stavi Džimiju pelenu. Druga mu je pokazala kako se
beba povija; kad je umotala Džimija u šal, nije mogao da pomeri ništa
osim usta i delovao je zapanjeno.
Najrazboritija žena bila je ona koju je Robert gledao nekoliko
dana ranije kako ispira zlato s porodicom. Sada je sedela uz potok i
odmarala se dok su joj muž i sinovi radili. Obraz i nos bili su joj
umrljani zemljom, pa je trljala lice posmatrajući Roberta. „Povraća
kravlje mleko? Onda moraš da mu nađeš kozje mleko, ili ovčije. A ako
to ne nađeš? Potraži ženu s bebom. Pođi dalje, do drugih logora, ili još
bolje, siđi u Stokton. Tamo ima više žena, više beba.“
Robert se namrštio. Stokton je bio udaljen sto kilometara. Čak i
ako uspe da priveže Džimija i odjaše tamo s njim na sivcu, trebaće im
čitav dan da stignu. Mališan do tada može umreti. A niko ne zna
pouzdano da u Stoktonu ima beba.
„Naravno, uvek možeš da probaš kod Indijanaca“, dodala je žena.
„Gore blizu šume ima jedan logor plemena Mivok“ Robert se setio da
tamo svakako ima beba - video je nedavno kako ih majke nose na
leđima, toliko prirodno da ih je lako zaboraviti. Namrštio se. „Mislite li
da će mi pomoći?“
Žena je slegla ramenima. „Svako ima cenu.“
Robert nije bio tako uveren. Većina Indijanaca držala se podalje
od belaca, kao da su uzmakli jedan korak i posmatrali šta se dešava.
Zašto bi Indijanka pristala da nahrani belo dete koje će, kad odraste,
možda oterati njenu porodicu?
No sutradan više nije imao izbora. Nije uspeo da nađe ni koze ni
ovce u blizini. Džimi je i dalje pljuvao kravlje mleko, a zašećerena
voda kojom je Robert nekako uspeo da ga napoji nije mu bila
dovoljna. Kad se Džimi sasvim ućutao, Robert je otišao da osedla sivca.
Moraće da pođe u šumu Kalaveras.
Džimi je bio isuviše mali i mlitav da ga Robert priveže sebi na
leđa ili grudi. Zato ga je umotao veoma čvrsto - već je bio bolji u tome
- i zamolio Bilija Lafama da mu ga pruži kad uzjaše. Ruka ga je bolela
jer je dva dana gotovo bez prestanka nosio sestrića, ali nije smislio
ništa bolje.
 „Gudinafe, nisam ni sanjao da ću te videti kako jašeš naokolo s
bisagama punim pelena i šećerne vode“, rekao je Bili Lafam stojeći
pored sivca. „Hoćeš li da zalivam mladice dok te nema?“
„O, da.“ Robert je zaboravio mamutovce koje je sakupio. Poslednjih
dana mislio je samo na to kako da održi Džimija u životu.
„Lepo je što se staraš za malog. Tvojoj sestri bi bilo drago.“ Biliju
Lafamu su se oči ovlažile. „Sirotica.“ Izvadio je maramicu, obrisao lice i
useknuo se. Robertu je palo na pamet da je Lafamova tuga zbog Marte
generalna proba za Nensinu smrt. Moli je u pravu - svet je pun jada.
Želeo je da se galopom popne na planinu, ali nije se usudio. Držao
je sestrića na jednoj ruci, a uzde u drugoj pokušavajući da ne misli na
to šta će biti ako sivac vidi zmiju i propne se ili ako se spotakne na
izlokanoj stazi. No konj kao da je shvatio da Robert jaše drugačije, da
ima novog, zahtevnog putnika, pa je kaskao obazrivije nego obično.
Robert je bio toliko zauzet praktičnim stranama brige o bebi da
nije imao vremena da misli o bilo čemu drugom. Sada kad se Džimi
umirio, a on sam smislio šta će i krenuo da to izvrši, mogao je da
misli o Marti. A onda više nije mislio, nego je plakao, jecao je tako
snažno da je sivac stao i okrenuo glavu ka njemu, pa je Robert morao
da ga mamuzne da nastavi.
Kad se najzad isplakao, smirio se kao njegov nepomični sestrić,
pa su stigli do velikog drveća.
Opazivši kako mu crveno-žuti suncobran ponovo ide u susret,
ovoga puta odozgo, Robert se toliko obradovao da samo što nije
ponovo zaplakao. Tek tada je shvatio da je poslednjih dana čekao Moli
da dođe i sve sredi.
 Ležala je na kolima iza istog onog starog vozara, vrtela suncobran
iznad glave i pevala:

Došla sam do reke

Nisam mogla preko
Bolje kupi konja.
Neko mi je rekô.
Nije hteo napred
Nije mirovao
Samo je toptao
I poskakivao.
Ćurka u slami
Ćurka u senu
Ćurka u slami
Ćurka u senu
Vrti se i skači
Sva se raspomami
Pevaj ovu pesmu
O ćurki u slami!
Starac ju je pratio zviždeći melodiju. Od pesme i zviždanja Moli
nije odmah čula da je Robert doziva. „Moli!“ povikao je ponovo. Ovog
puta se pridigla i zažmirkala ka njemu, a kola su se zaustavila.
 „Roberte Gudinafe, evo tebe opet!“, viknula je mašući mu
suncobranom. „Došao si da me nađeš?“ Onda je videla bebu i ućutala.
Možda zato što je njen glas bio jedan od retkih ženskih koje je čuo,
Džimi se probudio iz dremeža na Robertovoj ruci i prodorno vrisnuo.
„Gospode bože.“ Moli se uhvatila za velike grudi i nasmejala se.
„To me pogađa pravo ovde. Grudi mi bride. Pripazi, bebo, nateraćeš me
da požurim. To je tvoj sestrić? Zašto si i njega doneo?“
„Marta je...“ Robert nije mogao da dovrši, ali je iz njegovih crvenih
očiju i zgrčenog lica Moli saznala sve što treba. Kleknula je na kolima
i pružila ruke. „Dođite ovamo, obojica.“
Robert joj je pružio Džimija, a dok je sjahao ona je već privila
bebu na grudi. Pružila je ruke i zagrlila Roberta tako jako da su
stisnuli bebu između sebe. Robert se na trenutak pobojao za Džimija,
ali munjevito je otkrio koliko su novorođenčad otporna, pa se opustio i
čak spustio glavu Moli na rame. Prvi put otkako mu je Nensi stavila
Džimija na ruke, Robert se osećao kao da nije jedini odgovoran za
svog sestrića.
Kad su se razdvojili, Moli se zagledala u Džimija koji joj je gurao
lice u dojke i tražio ustima nešto za šta je osećao da je blizu.
„Čime ga hraniš?“
„Samo zašećerenom vodom. Pljuje kravlje mleko, a u Marfisu
nema žena koje doje. Mislio sam...“ Robert je ućutao jer je Moli
otkopčala haljinu i pokazala veliku tamnu bradavicu. Uhvatila je
dojku jednom rukom i prinela bradavicu Džimiju, koji se bacio na nju
kao davljenik željan vazduha i počeo da sisa snažno koliko je mogao.
Moli se zakikotala. „Golica me. Au!“ Džimi je iz očaja vukao još
jače, kao da zna da je na pravom mestu i da radi ono što treba.
 „Hoće li to uspeti?“, upitao je Robert.
„Nemam pojma. Čula sam da se dešava, ali nisam nikad videla.“
Moli se trgnula. „Neka sisa, možda će izvući mleko.“
Pola sata kasnije mleko je krenulo.

Robert nije mogao da se privikne na život u hotelu. Spavao je s Moli u

velikom krevetu od kog su ga bolela leđa jer je bio suviše mek.
Ponekad je spavao na podu, ali to mu nije pomagalo jer je i u snu
osećao da nije sam, čuo je žamor, smeh i stenjanje iz susednih soba,
muziku i viku iz prizemlja i ljude na ulici. Džimi je ležao u fioci pored
kreveta i budio se svaka dva sata da jede jer mu je stomak bio mali i
praznio se brzo. Kad je spavao napolju, Roberta su budili brojni zvuci -
bučni medveđi koraci, zavijanje vukova, njuškanje drugih životinja u
blizini. No sve to nekako ga je manje uznemiravalo od Džimijevog
tihog upornog plača - zato što je, za razliku od životinja, od njega
nešto zahtevao.
Moli je uživala u Marfisu. Smestila se u svoju omiljenu sobu s
krevetom od mahagonija i balkonom iznad ulice kao kopač kad
proglasi svojim najbolji komad zemlje na obali. Za sat vremena
okačila je haljine i podsuknje za krevetske stubove, kape o kuke na
vratima, stavila svoje cipele u ugao a na komodu poređala četku za
kosu, ručno ogledalo, puder, limenku rumenila i ukosnice. Soba je lako
mirisala na kuhinju, a mnogo jače na toplo meso, talk, progrušano
mleko i bebin izmet. Robert se nije žalio. Radovao se gledajući Džimija
kako spava u Molinom naručju, a obrazi su mu rumeni i okrugli iako
su pre samo dva dana bili upali i sivi. Radovao se i što je Moli
jednostavno potapkala madrac do sebe i tako mu olakšala da im se
pridruži.
 Moli je zamolila vlasnika hotela da im nađe kolevku za Džimija ili
da je odmah poruči. „Beba mora da se ljulja“, rekla je kad je Robert
naglasio da njegova novotarija radi i da Džimi sasvim lepo spava u
fioci. Uskoro se u sobi pojavila kolevka, grubo načinjena od jasena, i
Robert je tada shvatio da se Moli gnezdi. Pretpostavljao je da će oni
ostati u Marfisu samo dan-dva... ali šta će raditi? On mora da odnese
šišarke i mladice Vilijemu Lobu u San Francisko, ali bilo mu je teško
da zamisli Moli i Džimija u pansionu gospođe Binenstok. Bio je
prilično uveren da nijedna žena osim same gospođe Binenstok nikad
nije kročila u taj pansion i da bi beba tamo odudarala kao žuta odeća
na pogrebu. Osim toga, San Francisko je suviše sirov i prljav za dete. S
druge strane, on tamo odlazi redovnije nego bilo kuda drugde, a ne
može da vodi Moli i Džimija sa sobom kad sakuplja biljke i seme.
Usporavali bi ga, a i bebi je bolje da je uvek na istom mestu.
Ono što Robert nije dovodio u pitanje bila je činjenica da su on i
Moli sada povezani - a vezivao ih je više Džimi nego njegovo buduće
dete, jer Džimi je bio stvarna, zahtevna beba, a njegovo dete još je bilo
samo grudva ispod Moline haljine.
Moli se brzo upoznala s hotelskim osobljem - sa vlasnikom,
kuvarom, šankerom, sobaricom. U trudnoći kao da je bila još željnija
hrane i društva. Često je nosila Džimija dole u krčmu i dojila ga dok
sedi s gostima, smeje se i peva. Stomak je nije ometao ni u postelji, a
dok su vodili ljubav vikala je tako glasno da su je čuli i prolaznici na
ulici.
No Moli i Nensi Lafam nisu se zbližile kako bi se očekivalo od dve
žene okružene muškarcima. Robert je stalno očekivao da počnu da se
druže, ali osim učtivog klimanja glavom i Nensinog raspitivanja za
Džimija, kao da su se klonile jedna druge. Robert je to spomenuo Biliju
Lafamu jedne večeri kad su obilazili konje u štali. Lafama je Moli
očarala svojom putenom čvrstinom i praktičnošću. „Vidiš“, rekao je i
obrisao čelo dlanom - maramicu je po svemu sudeći izgubio - „Nensi ti
je čudna po tom pitanju. Ona voli žene slične sebi, kao što je tvoja
sestra. Sa ženama kao što je Marta zna na čemu je. Moli je pak - pa,
tako je puna života da se Nensi oseća još bolesnije. Naravno, nije tako
kazala “, dodao je brzo. „Nensi se divi Moli što je tako prirodno uzela
da se stara o Džimiju. Oboje joj se divimo zbog toga. Ona je stvarno
nešto posebno, ta tvoja žena.“ Bili Lafam je poslednje reči izgovorio
tonom punim neverice, kao da se čudi što je Robert imao sreće da
nađe takvu ženu.
Moli je o Nensi govorila otvorenije. „Ona je bolesna“, rekla je kad
ju je Robert pitao. „Ne želim da se sprijateljim s nekim ko umire.
Možda je to bezdušno, ali svakako bih je izgubila, a ko još želi da
tuguje?“
Posle dve nedelje u Marfisu Robert se osećao kao da se zaglibio u
blato i ne može da se izvuče. Svakodnevni život mu se usporio. Spavao
je dokasno tonući u perjani madrac i Molino telo. Nije više lovio
hranu, nego je jeo masne odreske u restoranu. Neko drugi brinuo se
za sivca, prao Robertovu odeću, cepao drva i palio vatru. Nikad nije
tako lagodno živeo i mrzeo je takav život. Trpeo je sve to samo zato što
su se Džimiju obrazi zaokruglili, a oči mu se usredsređivale - mališan
je očigledno bio zadovoljan.
Da se otrgne od udobnosti perjanog madraca, jednog dana
odjahao je u šumu Kalaveras s Bilijem Lafamom, koji je poslovno
razgovarao s Hejnsom dok je Robert skupljao šišarke mamutovca.
Mislio je da će mu boravak među divovskim stablima pružiti
olakšanje, ali drveće ga je samo podsećalo na Martinu smrt i poslednji
dolazak u šumu, pa je radio malodušno, pun tuge koju ni stabla nisu
mogla da ublaže.
Nameravao je da preko noći ostane u šumi kao što je bio navikao,
ali kad se predveče vratio u hotel da se umije, sačekalo ga je pismo
Vilijema Loba, koje je stiglo za njim na planinu.
Lob je bio škrt na rečima kao i uvek.

Pansion Binenstok
Kalifornija i Montgomeri
San Francisko
20. avgust 1856.

Gudinafe,

Jedan čovek želi da zasadi najveću šumu sekvoja na svom

imanju na granici Velsa. Žudi da pretekne svoje bogate prijatelje,
pa traži mladice, a ne seme. Donesi 50 što pre možeš, i nekoliko
mladica mamutovca da zapanji susede.
Vilijem Lob

Robert se smesta vratio u Marfis; radovao se što ima zadatak, ali

nije znao šta da kaže Moli. Kad je ušao u njihovu sobu, ona je šetala s
Džimijem preko ramena i tapkala ga da podrigne. Ozarila se. „Roberte
Gudinafe! Nisi mogao bez nas ni jednu noć, vidim. Nedostaje ti tvoja
mala porodica?“
„Moli, ja...“
 „Izmasiraj mi stopala, molim te. Nosam naokolo dve bebe pa su
otekla.“ Spustila se na krevet i ispružila noge.
Uzimajući njeno stopalo, Robert je pogledao novu kolevku pored
kreveta, vedro puno potopljenih pelena i kanap razapet preko sobe za
sušenje čistih pelena. Na stočiću su stajali ostaci odreska koji je Moli
poručila u sobu. Sve je odisalo trajnošću koja mu je ulivala nelagodu.
„Moli, moramo da porazgovaramo šta ćemo dalje“, rekao je.
„Pa, prvo uzmi Džimija i spusti ga u kolevku.“
Kad je ponovo počeo da joj masira stopala, nastavio je. „Pisao mi
je Vilijem Lob. Moram da se vratim u San Francisko i usput da
sakupljam sekvoje.“
Očekivao je prepirku i žalbe, ali Moli ga je iznenadila. „Koliko
vremena imamo da se spakujemo?“ upitala ga je.
„O nisam očekivao da ti…“
„Zato što odavno želim da vidim taj grad. Znaš li da sam već tri
godine u Kaliforniji a još nisam bila u San Francisku? Nisam videla ni
okean! Sada je povoljan trenutak. Biće lakše nego kad se porodim.“
„Ali ti ne moraš da pođeš sa mnom. Mogu ja posle da se vratim u
Marfis. Zar se nisi ovde lepo skrasila?“
Moli je frknula i pokazala po sobi. „Da li tebi ovo izgleda kao da
sam se skrasila? Ne znaš ti ni šta to znači. Skrasiću se kad budem
imala ognjište za kuvanje i sopstvena ulazna vrata i baštu punu
pasulja i paradajza. Osim toga, bolje je da krenemo s tobom. Kako
inače da znamo da ćeš nam se vratiti? Taj Vilijem Lob o kom toliko
slušam poslaće te da sakupljaš nešto drugo, a onda nešto treće i više
te nećemo videti.“
 Robert se ukočio; njene reči su ga zabolele. No nije bio siguran
može li da je razuveri. „Moram da krenem sutra“, rekao je samo.
„Ja mogu da se spremim do sutra.“
„Jesi li sigurna?“
„Samo me gledaj.“ Moli je ustala i počela da skida odeću s kuka i
presavija je. Dok se kretala po sobi, Džimi ju je pratio pogledom
tamnih očiju ležeći mirno u kolevci.
„Šta ćemo sa Džimijem?“
„Šta s njim? Misliš da bebe ne putuju po čitavoj zemlji? Biće mu
dobro dok god je sit i prepovijen. Bebama ne treba ništa više. Nevolje
nastaju kad prohodaju.“
,,A ti se nećeš usput... poroditi?“ Nisu razgovarali o detetu koje
Moli nosi. Dok se ne rasplače i ne ogladni, neće zahtevati njihovu
pažnju. Robert se više nije pitao je li to dete njegovo ili nije. Na to
pitanje nikada neće dobiti zadovoljavajući odgovor.
Moli je odmahnula glavom. „Neću još neko vreme. Izvuci moj
sanduk ispod kreveta, dušo, molim te.“
Brže nego što je Robert očekivao, Moli je spakovala sve iz sobe, a
onda izašla da uredi da se ostalo donese iz štala. Robert je ostao sam
sa sestrićem. Džimi se nije rasplakao kad je Moli izašla, nego je
posmatrao Roberta u podnožju kreveta, a duge trepavice bacale su mu
senku na obraze.
„Pa, Džimi, izgleda da ponovo krećemo na put.“
Možda zato što je čuo ujakov glas, tih i čežnjiv, Robertu se učinilo
da se Džimi osmehnuo.
Otišli su iz Marfisa uz neku vrstu svečanog ispraćaja. Robert je
upoznao mnogo ljudi pokušavajući da nahrani Džimija, a svi su ga
upamtili kao očajnika s gladnom bebom. Moli su pak pamtili po
smehu što je odzvanjao hotelskom krčmom, po pozdravima i mahanju
s balkona, po tome što je šetajući gradom nosila Džimija u jednoj ruci,
a drugom pridržavala stomak, po žutoj haljini kojom je dizala prašinu
za sobom. Robert je unajmio kola da ih odvezu u Stokton, gde će
uhvatiti parobrod za San Francisko. Otići će da vadi mladice sekvoja
kad tu smesti Moli i Džimija. Njih nikako ne bi mogao da povede na
teren.
Radoznalci su se okupljali dok su Robert, Bili Lafam i još nekoliko
ljudi utovarali u kola Molin prtljag, Džimijevu kolevku, vreće sa
šišarkama mamutovca i mladice. Čak i Nensi Lafam je izašla i sela na
verandu hotela. Tražila je da se obuče i potrudila se da poljubi Džimija
i zagrli Moli, mada se izvukla iz snažnog Molinog zagrljaja čim je
mogla. Robert je otišao da malo posedi s njom.
Nensi ga je uzela za ruku. „Sve se menja, zar ne?“ Delovala je
tužno.
„Dolaziću ja ovamo da skupljam mamutovce“, obećao joj je Robert.
„Svratiću da te vidim.“
„I bolje bi ti bilo!“ Stegnula mu je ruku. „Ako čujem da si bio u
Kalaverasu a da nisi došao u Marfis, izgrdiću te na pasja kola, Roberte
Gudinafe!“
Robert se nasmešio. Teško bi bilo zamisliti da Nensi nekoga grdi
na pasja kola. Krenuo je da ustane, ali ona mu je jače stegla ruku. „Ali
nešto mi govori da se nećemo više videti.“
„Nensi, ne govori tako.“
 „Nisam na to mislila.“ Slegla je ramenima na svoju bolest. „Htela
sam da kažem... nije važno. Idi sad sa svojom porodicom. Pazi na tog
mališana.“
„Videćemo se uskoro“, rekao je Robert. „Vrlo uskoro.“
„Naravno.“ Nensi mu je pustila ruku.
Uprkos brojnim rukovanjima i tapšanju po leđima - Bili Lafam
zagrlio ga je dva puta, Moli se smejala i plakala, vlasnik joj je govorio
da može da se zaposli u hotelu kad god poželi, a Džimi je vrištao zbog
galame - Robert je upamtio samo Nensi kako nepomično sedi na
verandi hotela, obučena u belo, i posmatra ih. Klimnula mu je glavom.
Ispostaviće se da je bila u pravu.

***

Robert je samo jednom putovao parobrodom od Stoktona do San

Franciska, i to s Vilijemom Lobom. Više je voleo da sam na sivcu i s
jednom ili dve mazge siđe niz zlatne obronke Sijera Nevade, pređe
ravnicu centralne Kalifornije na kojoj se planine završavaju i posle
dana opčinjujućeg jahanja po vrelom suncu vidi pred sobom
plavičastu izmaglicu novih planina. U ravnici nije bilo kopača da je
uprljaju, a starosedeoci koje je usput sretao bili su dobroćudni.
Ali nije mogao tako da putuje s Moli i Džimijem i kolima punim
njenih stvari; predugo bi trajalo. Kad su se ukrcali na parobrod, Moli
se široko nasmešila. „Divno!“, povikala je. „Viđala sam ove parobrode
usidrene u Sakramentu i oduvek sam sanjala da se jednog dana
vozim njima. Došao je taj dan!“
Ostavio ju je na palubi pored velikog točka i odveo sivca u
privremenu štalu. Ovog puta nije mogao dugo da ostane s njim -
morao je da se pobrine za druge. Stajao je neko vreme s rukom oko
sivčevog vrata, osećajući pod nogama ljuljanje broda koje je konj
mrzeo. „Izvini zbog ovoga“, prošaputao je. Kad je pošao, sivac se
okrenuo da ga pogleda, a onda se u dugom mlazu pomokrio po
palubi.
Moli je stajala na krmi, dojila Džimija i gledala stoktonske kuće
kako prolaze pored njih. Mahala je ljudima na obali i svi su mahnuli
joj. Robert se zapanjio videvši da Moli može da doji stojeći. „Ovako se
putuje“, rekla je smešeći se. „Mogla bih ovako da klizim nedelju dana.“
„Moli, ja ću morati da sakupljam mamutovce“, rekao je Robert, već
razmišljajući o tome šta mora da uradi kako bi ispunio zahteve iz
pisma Vilijema Loba. „Kad stignemo u San Francisko, moraću da
pođem čim se smestite.“
Njen osmeh je zgasnuo, a na licu su joj se pojavili ljutnja i
sažaljenje. „Zar ne možeš samo da uživaš u plovidbi? Koliko dugo
ćemo putovati?“
,,Do San Franciska ima oko deset sati.“
„Znaš šta - hajde da deset sati ne razmišljamo o drveću. Evo, uzmi
Džimija.“ Moli je skinula pospanu bebu s grudi i dala je Robertu. „Ja
idem da se malo zabavim!“
Nešto se promenilo između njih; Moli više nije očajavala i postala
je nestrpljiva. Iako je zbog Roberta morala da napusti Marfis, to
nekako više nije delovalo kao da ona juri za njim, nego kao da hrli
napred i primorava ga da odluči hoće li krenuti za njom.
Robert je seo na osunčanu klupu, spustio Džimija u krilo i gledao
krajolik baš kao kad je prvi put plovio ovuda s Vilijemom Lobom.
Ponovo je duž obale video Indijance na konjima, pa čak i iste one
dečake - ili možda njihovu mlađu braću - kako se trkaju s
parobrodom. Posle nedavnih munjevitih promena poznato putovanje
brodom ga je umirivalo, kao i težina bebe na kolenima. Činilo mu se
da bi trebalo da razmišlja o nečemu, da brine zbog neke nevolje i traži
rešenje za nju, ali bio je tako spokojan sedeći na suncu da je posle
nekog vremena sklopio oči i, kao što mu je Moli savetovala, dozvolio
sebi da prosto bude. Uskoro je zaspao čvrsto kao njegov sestrić.

***

Gospođa Binenstok je po svemu sudeći videla sve što se može videti na

svetu, jer nije pokazala ni trunke iznenađenja kada se Robert pojavio s
bebom i trudnicom svega nekoliko sedmica pošto je druga trudnica
bila tu da ga traži. Takva je Kalifornija. Ljudi su dolazili na zapad
bežeći od raznovrsnih nevolja, a u Kaliforniji su nalazili prostor i
slobodu da stvaraju nove nevolje. Iako u pansionu nikada nije imala
žene i decu, gospođa Binenstok se pomerila u stranu da propusti Moli
i Džimija ne rekavši ni reći osim: „Potapaj pelene u zadnjem dvorištu -
bolje da smrde tamo nego unutra.“
Robert je zaustio da nešto kaže, da objasni, ali ona ga je presekla.
„Trebaće ti veća soba. Uzmi onu na spratu pozadi. Koštaće te dva
dolara više. Ti idi gore“, kazala je Moli, „a ja ću doneti posteljinu - ili
više voliš svoju sopstvenu?“
„Sve je u redu, hvala.“ Moli i gospođa Binenstok su odmerile jedna
drugu, a onda istovremeno klimnule glavom i postigle prećutni
sporazum koji nije uključivao Roberta.
Gledao je Moli kako se penje uz stepenice, a onda se okrenuo
gazdarici. „Da li je gospodin Lob ovde?“
 Gospođa Binenstok se namrštila. „Dole je na dokovima umesto da
leži u postelji. Nije mogao ni da dođe ovamo pešice, nego je morao da
uzme kola; noge ga više ne drže. Grizao se zbog tebe, pitao se hoćeš li
doneti sekvoje. Treba pedeset, zar ne? Gde su?“ Pogledala je kola puna
stvari koje su poneli iz Marfisa, Džimijevu kolevku okrenutu naopako i
položenu na brdo jastuka, čaršava, pokrivača i madrac koji je Moli
uvek nosila sa sobom. Negde među ostalim pokrivačima bio je i
jorgan porodice Gudinaf.
„Nisam ih još sakupio, bio sam zauzet - drugim obavezama.“
„Vidim“, rekla je gospođa Binenstok veselo.
Vilijem Lob se pojavio sat kasnije, kad je Robert istovario kola i u
zadnjem dvorištu ređao šišarke da se suše. „Gudinafe!“, povikao je i
hramajući izašao iz kuće. „Gde su one proklete sekvoje koje sam ti
tražio? Upravo sam video Berdslija kako njuška po dokovima. Sigurno
i on šalje sekvoje u Vels. Moramo da požurimo!“
Pre nego što je Robert stigao da odgovori, na prozoru njihove sobe
pojavila se Moli. „Dušo, donesi peškire ako gospođa Binenstok ima
neki viška. O, zdravo!“, doviknula je Vilijemu Lobu. „Vi ste sigurno
čuveni Vilijem Lob. Nećete valjda Roberta da oterate u grob
preteranim radom? Sada je potreban još nekome.“
Lob se zagledao u nju, u njene nestašne crne uvojke i bujne grudi
oslonjene na prozorsku dasku. Onda je Džimi zaplakao. „Ah, evo ga.
Ne zaboravi peškire!“ Moli se povukla unutra.
Vilijem Lob se ponovo okrenuo Robertu. Za razliku od gospođe
Binenstok, nije se trudio da bude tih. „Ko je dođavola ovo? To nije
tvoja sestra, nju sam upoznao. Tiho stvorenjce svetle kose bez
mnogo...“ Mahnuo je rukama ispred grudi. „Gde je ona?“
 Ućutao je videvši Robertovo sumorno nepomično lice. „O, momče,
tako mi je žao.“
Robert je uzeo nagrizenu šišarku mamutovca i bacio je u stranu.
„Ko je to?“, mahnuo je Lob glavom prema prozoru na spratu. Ovog
puta upitao je blaže.
Robert je i dalje preturao po vreći sa šišarkama da ne bi morao
da podigne pogled. „To je Moli. Upoznali smo se u Teksasu. Živela je
neko vreme gore u Francuskom Potoku. Možda sam je spominjao
ranije.“
„A beba?“
„To je moj sestrić.“
Vilijem Lob je klimnuo glavom. Ćutali su nekoliko minuta, Robert
je premetao šišarke, a Lob je pregledao mladice mamutovca. Iglice su
im požutele i bile su uopšte slabije od onih koje je Robert obično
donosio, ali Englez nije rekao ništa. Kad je procenio da je prošlo
dovoljno vremena, rekao je: „Jedan brod polazi za Panamu za tri dana.
Ako do tada sakupiš i doneseš pedeset mladica sekvoje, možemo brzo
da ih otpremimo za Vels. Nemamo vremena za sušenje šišarki.“
Pokazao je glavom šišarke poređane ispred Roberta. „Spakovaćemo ih
zelene.“
„Otkud tolika žurba?“
„Onaj gospodin nije unajmio određenog sakupljača, nego je rekao
da će posao dobiti prvi koji mu donese dovoljno mladica za šumu.
Naravno, Berdsli će se time pozabaviti, možda i Bridžis, a ne bi me
iznenadilo i da se braća Mari oprobaju. Taj gospodin namerava da
zasadi i borik, pa će biti dosta posla ako bude zadovoljan. Tražiće sve
vrste četinara koje možemo da mu pošaljemo - verovatno mladice i
sadnice. Zato nam trebaju te sekvoje, da pokažemo koliko smo dobri
sakupljači. Očekivao sam da ćeš se vratiti s mladicama, a ne sa ženom
i detetom.“
„Šta kaže Vič?“
„Ovaj posao ne ide preko njega. Poseban je. Mi ćemo dobiti celu
proviziju.“
„Više ne sakupljate za Viča?“
Lob se namrštio. „Dozlogrdio mi je. Bolestan sam i umoran.
Raskrstio sam s Vičom. Ovako ću mu natrljati nos, a i zaradiću bolje.“
„A šta je sa mnom?“
„S tobom?“ Vilijem Lob je slegnuo ramenima. „Ti, momče, možeš
da radiš šta hoćeš. Britanci će i dalje tražiti kalifornijsko drveće. Možeš
da sakupljaš za Viča ako želiš. Ja ti ne stojim na putu. Izgleda da sada
neko zavisi od tebe.“ Podigao je obrve prema prozoru na kom se
malopre pojavila Moli.
„Ali...“ Robertu nije bilo jasno da li ga to njegov poslodavac
otpušta.
„Znaš dovoljno. Iskoristi to znanje sada. Gde možemo brzo da
nađemo pedeset mladica sekvoje?“
Lob je najzad progovorio u množini. To je bilo nešto. Robert je
malo razmislio. „To mora biti negde blizu.“
„Tako je. I?“
„Mora da bude mnogo proklijalih mladica.“
„A gde ćeš to pronaći?“
„Negde gde je prošle godine izbio požar.“ Vatra nije uništavala
sekvoje, nego je čistila šumsko tlo od debelog sloja trulog lišća i
granja i stvarala semenu novi sloj zemlje pun minerala. Robert je
video mnogo više mladica sekvoje na požarištima nego na tlu punom
starih četinara.
„Tako je. Požar. Prošle godine izbio je požar u brdima iznad
Ouklanda. Tamo ima dobih sekvoja, a to nam je s druge strane zaliva.
Oukland će biti dobar. Možeš da stigneš do tamo skelom.“
„Ali treba mi vaša pomoć.“
Lob se trgnuo. „Slušaj, sinko, ja više nisam ni za šta. Bol mi
probada noge i nemam više snage. Sustigle su me silne godine
putovanja.“ Zastao je. „Ne daj da se i tebi to desi. Mada, čini mi se da
si krenuo u dobrom pravcu.“ Ponovo je mahnuo glavom prema
Molinom prozoru.
„Vi mi samo pokažite gde su sekvoje i nađite prevoz. Ne morate da
kopate. Samo pođite sa mnom. Molim vas.“ Robert ni sam nije znao
zašto toliko želi da Lob krene s njim. Ipak, zurio je uporno u svog
poslodavca sve dok ovaj nije popustio.
„Đavo ti odneo te tvoje smeđe oči, Roberte Gudinafe! U redu.
Zaboravi skelu, nego trči na dokove i unajmi nam čamac i čoveka
spremnog da nas poveze rano ujutru - što ranije, tako da imamo čitav
dan. Dalje, kola. Mislim da će nam biti dovoljna jedna ako poređamo
kantice kako treba. I kantice - treba nam još kantica. Mnogo kantica.“
Dok je s Robertom raspravljao o tome šta im sve treba da sakupe
toliko stabala odjednom, Vilijem Lob kao da se razvedrio i stekao neku
novu snagu; koračao je tamo-amo po zadnjem dvorištu gospođe
Binenstok krutim koracima, kako je odnedavno počeo da hoda.
Moli kao da nije smetalo što Robert mora da ode gotovo čim su
stigli u San Francisko. Kao i on sam, navikla je da sve radi sama i ne
očekuje mnogo od drugih. Kad je otišao da joj kaže, zatekao ju je
uposlenu u spavaćoj sobi: stavljala je pokrivače na krevet, kačila
odeću na kuke, ređala boce u fioke, polagala Džimija u kolevku u koju
je prostrla jorgan Gudinafovih. Još jednom je uspela da munjevito
stvori dom od nepoznate prostorije i da ostavi vidljiv trag tamo gde za
Robertom ne bi ostalo ništa.
Obradovao se videvši je tako veselu i pomirljivu. Razočaralo ju je
samo što neće odmah videti okean. „Gospođa Binenstok može da te
odvede na Crni špic“, predložio joj je Robert. „Ili na Tuljanovu stenu,
gde se gradi tvrđava. Odande se okean lepo vidi.“
„Ne, hoću da ga vidim s tobom
“, odvratila je Moli. „Osim toga, i
ovde ima svašta da se vidi. Sve one kuće pored kojih smo prošli! Pa
krčme! I brodovi! Prirediću sebi mali praznik.“

Odlazak u Oukland za Roberta je bio mali praznik. Nije morao da misli

na žene i decu, a ni pijanih kopača nije bilo previše. Nije morao da
pazi da ne ostavlja blato po podu niti da leži pored Moli iz koje je
izbijala vrućina, pa mu se činilo da se zidovi zatvaraju oko njega. Kad
su preplovili zaliv u čamcu dovoljno velikom da ponese pedeset
kantica, konja, njih dvojicu i čamdžiju, Robert je osedlao sivca da
odjaše u brda, a Vilijem Lob je ostao u gradiću da unajmi kola koja će
dovesti za Robertom. Prošla je gotovo godina otkako su zajedno
sakupljali drveće. Lob kao da se takođe radovao što je daleko od
odgovornosti i pokvarenosti velikog grada. Koračao je gotovo
normalno, a bore na čelu su mu se izgladile.
„Gore.“ Pokazao je greben iznad Ouklanda. „Kreni indijanskom
stazom i na raskršću skreni desno. Kilometar-dva dalje naići ćeš na
prelepu šumu. Štedeo sam je. Trebalo bi u njoj da nađeš dovoljno
mladica. Ponesi nekoliko kantica i počni - mi ćemo doneti ostale.“
 Lob je dobro opisao šumu. Bila je puna visokih stabala jedinstvene
crvenkastosmeđe kore, a granje je bilo puno četina i sve veće što je
više raslo. Robert je znao da nema previše vremena da prikupi pedeset
mladica, ali kad je zašao dublje u šumu, ipak je nakratko seo na jedno
deblo da malo pogleda oko sebe. Prošlogodišnji požar oprljio je
delimično mnoga stabla, ali kora sekvoje je debela i puna tanina koji
je štiti od vatre, a grane počinju da izbijaju tek na polovini visine, pa
vatra nije mogla po njima kao po lestvama da se popne do vrha
krošnje. Vatra je očistila tlo i sićušne mladice nikle su na sve strane iz
prostirke od smaragdnozelenog kiseljaka.
Iako manje od mamutovaca iz Kalaverasa među kojima je
donedavno bio, sekvoje su Robertu pružale dobro poznati umirujući
osećaj sopstvene beznačajnosti. Kad bih samo mogao to da sačuvam u
sebi gde god se nalazio, pomislio je, možda mi ne bi bilo toliko teško
da se prilagodim svemu što mi se dešava.
Proveo je nekoliko vedrih sati tražeći i iskopavajući mladice. Dok
je radio razmišljao je o tome koje mladice neće preživeti dugu
plovidbu preko okeana i kako će ostale izgledati kad se posade na
stranom tlu. Bilo mu je pravo olakšanje što misli samo o drveću i
onome što njemu treba, a ne o onome što drugi od njega traže. Iako
nije lako naći toliko mladica odjednom, Robert nije žurio i nije brinuo,
nego je radio ravnomerno i na sivcu odnosio ono što pronađe do veće
staze, gde je Vilijem Lob čekao s kolima. Sivcu se nije dopadalo što
ponovo nosi kantice, ali Robert je poneo dosta grumenja šećera i ranih
jabuka da ga umiruje.
Do sutona je izvadio pedesetu mladicu i spustio je u kanticu. Kad
je doneo poslednje kantice do kola, Vilijem Lob je zadovoljno klimnuo
glavom. „To je dovoljno, momče. Svaka čast.“
 Vratili su se u Oukland, ali čamdžije nije bilo, pa je Robert krenuo
da ga traži po krčmama nanizanim duž glavne ulice. Čamdžija se bio
obeznanio u jednoj krčmi i Robert nikako nije mogao da ga povrati.
„Suviše je pijan za plovidbu“, rekao je Vilijemu Lobu kad se vratio do
kola strepeći od mogućeg izliva gneva svog poslodavca.
No Lob je ostao vedar. „Probudićemo ga u cik zore“, rekao je.
„Sutra ne isplovljava nijedan parobrod, pa Berdsli ne može da nas
pretekne. Zvezda zapada kreće prekosutra. Imamo vremena.“
Lob je bio suviše ukočen da spava napolju, pa je uzeo sobu u
jednom bednom hotelu, ali Robert je smestio sivca u štalu, pozajmio
ćebe, izašao pešice iz grada, zapalio vatru, umotao se i prenoćio pod
zvezdama. Nije spavao pod vedrim nebom otkako je Moli došla u
Kalaveras. Ležeći pored vatre, čudio se kako je tiho bez Moli i Džimija i
koliko je lakše voditi ovakav putnički život. No sledećeg trenutka
zapekla ga je savest što nije s njima. Ne bi baš rekao da su mu
nedostajali, ali bio je vrlo svestan da je sam. Nije tačno znao kakva
porodica treba da bude. Ne kao porodica Džejmsa i Sejdi Gudinaf, to
mu je bilo jasno. Ali šta drugo postoji? Činilo mu se da pipa po mraku
pokušavajući da zapali sveću, da ne zna gde se nalazi, da dodiruje ono
što ne želi.
Uprkos ovim mislima, Robert je spavao dobro. Probudio se i
odavno se nije osećao toliko svoj.

***

Gospođa Binenstok je stajala na vratima svoje kuće i pušila cigaru.

Zgnječila ju je kad su se kola zaustavila. „Gospode bože“, promrmljala
je. „Gospode bože.“
 Robert je pretpostavio da gunđa zbog vojske kantica poređanih u
dva sloja na kola. Čamac pun mladica privukao je dosta pažnje na
dokovima kad su stigli iz Ouklanda, a Vilijem Lob nije želeo da ostavi
mladice tamo, čak ni preko noći, jer je strepeo da će ih neko oštetiti ili
ukrasti - ili, što bi bilo najgore, da će ih ostala trojica sakupljača videti
i shvatiti da su sakupljene za imanje u Velsu. Zato su ih doneli u
pansion, odakle će ih ujutru odneti na Zvezdu zapada .
No gospođa Binenstok nije ni pogledala mladice. „Rekla sam ti da
ne volim nered u svojoj kući. Rekla sam ti to kad sam te prvi put
videla, Roberte Gudinafe.“
„Izvinite, gospođo Binenstok, ali pazićemo dok budemo nosili
kantice pozadi“, odgovorio je Robert. „A ako unesemo blato, ja ću posle
sve da počistim i oribam.“
Ona kao da ga nije čula. „Znaš li kako je teško oprati krv s
madraca?“
Robert se zagledao u gazdaricu. Onda se progurao pored nje,
popeo se uz stepenice preskačući po tri odjednom i potrčao hodnikom.
Moli je sedela u krevetu leđima naslonjena na uzglavnu dasku.
Levo i desno od nje bili su naslagani jastuci, na svakoj hrpi ležala je
po jedna beba, ona ih je obe držala, a bebe su sisale svaka svoju
dojku. Krvi nije bilo nigde.
Iscrpljeno mu se osmehnula. „Zdravo, dušo. Iznenađenje!“
Robert se toliko prenerazio da je ostao na vratima i gledao bebe,
jednu pa drugu. Ovo je Džimi. A ovo je njegov sin ili kći, nije znao šta.
Otišao je na jedan dan, a vratio se kao otac.
„Kako?“, upitao je.
 Moli je frknula. „Uobičajeno: mnogo bola, dreke i napinjanja.
Zapravo i nije bilo tako strašno - odigralo se tako brzo da nisam stigla
gotovo ništa da osetim. Hvala bogu na Dodi. Da mi ona nije pomogla,
porodila bih se sama na kuhinjskom podu!“
„Dodi?“
„Gospođa Binenstok. Tvoja gazdarica. Zar joj ne znaš ni kršteno
ime?“
Gospođa Binenstok se popela za Robertom uz stepenice i stajala u
hodniku naslonjena na zid. Sada je progunđala. „Ja većini i ne kažem
kako mi je ime. Volim da sve bude zvanično. Naravno, Moli me je
odmah pitala, kako bi imala šta da viče dok se porađala. Dođavola,
sada čitava ulica zna kako se zovem.“
„Dodi, umesiću ti čitav pleh biskvita u znak zahvalnosti - kad me
ovo dvoje puste!“ Moli je položila dlanove bebama na glavu. „A da li bi
mogla sada da mi doneseš šolju kafe?“
„Ova samo stvara nevolje.“ Gospođa Binenstok se zakikotala.
Činilo se da uživa u ponekoj nevolji.
Kad je otišla, Robert je seo na ivicu kreveta. Pokazao je
novorođenu bebu. „Dečak ili devojčica?“
„Devojčica. Kako ćemo je zvati?“
Robert je zatresao glavom. „Ti joj odaberi ime.“
„Ne. Ti joj daj ime. Vreme je da počneš da daješ imena. Ni tvoj
siroti konj još nema ime. Možeš makar da daš ime kćeri.“
Robert je zurio u venac tamne kose na bebinoj glavi, jedino što je
video jer je zagnjurila lice u majčinu dojku. „Ne znam koje ime da joj
damo.“
 „Pa, Džimiju si ime dao po tati. Zašto njoj ne daš ime svoje
mame?“
Robert se stresao. „Ne mogu.“
„Roberte, majka ti je majka, šta god da je uradila. Kako se zvala?“
„Sejdi.“ Od samog imena Robertu je usta ispunila gorčina. Na
trenutak mu se učinilo da će se ispovraćati, uprkos zabrani gospođe
Binenstok.
„Sejdi je nadimak za Saru, zar ne?“, nastavila je Moli. „Sara je lepo
ime. Tiho je. Manje je razmetljivo nego Sejdi. Više liči na tebe.“
„Sara Gudinaf.“ Kad je izgovorio ime naglas, nije ga zabolelo, nego
ga je umirilo kao melem.
„Gudinafe? Misliš li ti da mi pomogneš s ovim drvećem?“,
doviknuo mu je Vilijem Lob iz dvorišta.
Moli je zavrtela glavom i nasmejala se. „Kakav čovek. Da ja radim
za njega, do sada bih pobegla.“
„Idem da mu pomognem, pa se vraćam.“
Moli mu je mahnula da ide. „Mi ćemo ionako da odspavamo.
Vidi.“ Obe bebe pustile su dojke, site. „Stavi ih u kolevku pre nego što
izađeš, dušo. Svaku na po jedan kraj.“
Robert je uzeo kćer pažljivo da je ne probudi. Osećao se isto kao
kad drži Džimija. Nežno ju je spustio na jorgan svoje porodice, položio
joj glavu pored kvadrata od tamnozelene svile i nasmešio se.

***

Sutradan ujutru Robert i Vilijem Lob prebacili su sekvoje nazad na

dokove. Mladice su još bile u kanticama jer nije bilo ni vremena ni
građe za osam Vordovih sanduka koliko bi bilo potrebno za pakovanje
mladica. Nisu stigli ni da spakuju i zapečate više od četiri limene
kutije sa šišarkama. „Ovo ćemo poslati Viču - to će ga smiriti na neko
vreme“, rekao je Lob. „Uskoro će čuti za sekvoje i dići će galamu.“
Zakikotao se, radujući se toj galami.
Moli se već probudila; sedela je u kuhinji, dojila bebe i davala
gospođi Binenstok uputstva o pravljenju biskvita. „Ne udaraj testo,
Dodi!“, vikala je kroz smeh. „Hoćeš da polomiš zube o njih? Tapši ih
nežno, kao bebu. Tako.“ Robert je do tada video svoju gazdaricu samo
kako sprema jaja i kafu i bio je uveren da neće krotko slušati pouke.
No gospođa Binenstok je bila željna da uči; razvlačila je testo za
biskvite po stolu. Ni ona ni Moli nisu ga ni pogledale dok je iz dvorišta
iznosio kantice do kola.
„Sada uzmi ovu šolju“, naredila je Moli, „i izvadi krugove. Ne
okreći šolju! Tako ćeš zapečatiti testo i neće lepo narasti. Samo pritisni
šolju i podigni je. Tako, sada to poređaj na pleh.“
„Nosimo drveće na brod“, objavio je Robert.
„Naravno, dušo. Upravo smo te videli kako se gegaš tamo-amo s
kanticama. U redu, Dodi - dvanaest minuta! Taman dovoljno vremena
za šolju kafe.“
„Vidimo se kasnije.“ Robert je otišao do kola. Vilijem Lob ga je
čekao sedeći pored vozara. Spremio se da se popne na kola kad se
gospođa Binenstok pojavila pored njega, brašnjavih ruku i s belom
mrljom na čelu. „Vrati ga ovamo“, obratila se Vilijemu Lobu. „Ako ga
ostaviš na tom brodu, staviću sve tvoje stvari na gomilu i spaliću ih -
beležnice, mape i sve - ovde nasred ulice. Nećeš biti više dobrodošao u
ovoj kući, reč ti dajem.“
 Robert nije imao pojma o čemu to ona govori, ali Vilijem Lob se
trgnuo. „Sve je u redu, gospođo Binenstok“, rekao joj je Robert.
„Vraćam se uskoro.“
Ona kao da ga nije ni čula; besno je zurila u Vilijema Loba, koji je
ukočeno gledao negde u daljinu.
Kad su slali primerke u Englesku, obično su plaćali jednom ili
dvojici mornara da se o njima staraju, da paze da se limene kutije sa
šišarkama ne polome ili ne pokvase, da iznose Vordove sanduke
napolje na sunce. Tokom godina Vilijem Lob je upoznao dosta
mornara koje je smatrao pouzdanima.
No ovog puta su toliko žurili da pošalju drveće da su unajmili
prevoz brodom koji ranije nisu koristili, pa nisu poznavali nikoga iz
posade. Vilijem Lob je razgovarao s kapetanom Zvezde zapadakoji se
zaklinjao da je vodio brigu o biljkama na drugim brodovima,
uključujući i biljke Lobovog brata Tomasa, koji je radio za Viča na
Dalekom istoku. Kapetan je na brzinu predstavio Lobu mornara kom
će poveriti drveće. Ali kada su našli tog mornara kako vuče poštanske
vreće na brod, on Loba nije prepoznao. Oči su mu bile zakrvavljene,
zaudarao je na viski i koračao nesigurno; svakako je pre polaska
isprobavao krčme San Franciska. Pogledao je mladice u kanticama i
opsovao. Činilo se da mu je taj krhki nezgodni teret teži od velikih
sanduka i kutija pod kojima bi se svako zateturao.
„Rekao sam ti da će biti pedeset stabala - pa, pedeset i dodatna
tri.“
Vilijem Lob je u pošiljku uključio i tri mladice mamutovca koje je
Robert doneo iz Kalaverasa da obraduje vlasnika velškog imanja. „Ako
želi zasad sekvoja, sigurno će poželeti i mamutovce“, objasnio je Lob.
„Samo razmišljam unapred u njegovo ime.“
 Mornar je uhvatio četiri kantice za drške i krenuo preko mostića
udarajući kanticama o brodsku ogradu.
„Pažljivo, čoveče!“, doviknuo je Vilijem Lob, ali njegove reči
zaglušili su nosači oko njega koji su vičući i stenjući nosili teret na
brod: još poštanskih vreća, burad s jabukama sorte grejvenstajn, daske
od sekvoje, sanduke sa zlatom koje su pratili agenti i stražari. Preko
mostića su uveli nekoliko konja, dve krave, a stigle su i kutije s
pilićima.
Robert i Lob su uzeli kantice i krenuh za mornarom na palubu i
odatle sišli u teretni prostor u potpalublju. Mornar je bacio svoj tovar
u ugao; jedna kantica se preturila i iz nje se prosulo malo zemlje. Sve
do tada Robert nije potpuno shvatao koliko će sekvoje biti ranjive u
brodskim uslovima. Lob i on su dotad slali mnogo manje količine, a u
Vordovim sanducima drveće je bilo zaštićeno. Ako se neko ne bude
brižno starao o njima, sigurno će stradati. Nije ni čudo što je Vilijem
Lob tražio toliki broj.
Robert je posegnuo, ispravio prevrnutu mladicu i vratio zemlju u
kanticu. Onda je pohitao za Lobom i mornarom koji su se vraćali do
kola. Mladice su u mračni ugao potpalublja uneli iz nekoliko puta.
Lob se do kola vratio samo jednom, a onda je morao da sedne
zbog bolova u nogama. „Stani malo“, doviknuo je mornaru, koji je
odneo poslednje kantice i požurio nazad. „Neću ti dati ni novčića dok
ne staneš da me saslušaš.“
Mornar je stao, opsovao i okrenuo se Lobu.
„Da ti objasnim kako ćeš se brinuti za drveće“, počeo je Vilijem
Lob. Iz džepa je izvadio list papira. „Sve sam ti zapisao.“
 Mornar je frknuo. „Ne umem da čitam. A i kakva im briga treba?
Drveće se samo stara o sebi.“
„Ne na brodu. Za početak, treba mu slatka voda.“
„Šta fali morskoj vodi?“
„Stvarno si budala. Morska voda će ubiti stabla i ti to znaš. Prema
tome, moraš da ih zalivaš svaki drugi dan, a kad je lepo vreme da ih
iznosiš na palubu na sunce.“
„Neću to da radim!“
„Tvoj kapetan mi je kazao da će ti reći šta se od tebe očekuje.“
„Nije spomenuo da ću nosati drveće gore i dole. Imam pametnija
posla nego da teglim kantice.“ Mornar se očigledno plašio pipave,
osetljive prirode svoje dužnosti.
„Onda ću naći nekog drugog“, izjavio je Vilijem Lob. „Siguran sam
da ima dosta mornara koji će se potruditi da zarade deset dolara.“
Mornar je zaškiljio. „Daj mi novac sada.“
,,Ne. Daću novac kapetanu da ti ga da kad drveće bezbedno stigne
u Panama Siti i kad ga prebaciš preko Aspinvolove prevlake. Odbiće ti
pedeset centi za svako drvo koje se osuši. Ako strada više od dvadeset
meni.
stabala, ti ćeš plaćati “
Mornar je pljunuo i ponovo opsovao, a onda se besno udaljio.
Vilijem Lob je takođe opsovao. „Nepouzdan je. Ne voli drveće. I
nepismen je.“ Pogledao je uputstva koja je zapisao. „Čak i ako ga
kapetan bude držao na oku - a ne znamo hoće li, koliko god da mu
platim - njega nije briga hoće li stabla preživeti. Imaćemo sreće ako
ijedno stigne živo. No moramo da pokušamo. Nemamo izbora ako
želimo da pošaljemo sekvoje u Vels pre Berdslija ili Bridžisa.“
 Robert je pogledao sićušnu šumu u potpalublju. Odrasle sekvoje i
mamutovci su čvrsta i otporna stabla, pripadaju zemlji na kojoj su
iznikla. Teško ih je oboriti, čak i od vatre samo ojačaju, a mladice
izbijaju iz mrtvih debala. No ova drvca u kanticama izgledala su tako
krhko i izgubljeno; već se činilo da venu. Biće zanemarena, ostavljena
u mraku, šibaće ih slana voda i jaki vetrovi ili će ih ravnodušni
mornari pobacati preko ograde. Robert se setio kako je Džon Čapman
u Ohaju pre mnogo godina pažljivo slagao mladice u poseban čamac i
kako se njegov otac Džejms brinuo o drveću kao da su mu rođena
deca.
„Zar ne možete vi da pođete s drvećem?“ upitao je, već znajući
odgovor, pa čak i dalja pitanja i odgovore. Gospođa Binenstok je bila
pametnija od svih njih.
„Noge me suviše bole“, rekao je Lob. „I ovako jedva hodam i ne bih
mogao da ih iznosim na palubu i vraćam nazad. Plovidba do Paname
bila bi pakao za mene. Bilo mi je strašno i dok sam se vozio kolima
oko Ouklanda. Ne, zaglavio sam se ovde.“ Vilijem Lob je gledao
Roberta u oči. Onda je pogledao zaliv i skelu.
„Želite da ja pođem s njima.“ Robert je ovo izgovorio mirno.
,,Ne mogu to da tražim od tebe, momče. Imaš porodicu.“ Ali tražio
je, mada ne rečima.
Sve donedavno Robertov život je bio čist i prazan. Sada ga je
vuklo toliko sukobljenih sila da nije mogao ni da misli. U glavi mu je
nastao metež slika i osećaja: Džon Jabučar kako klizi rekom u
dvostrukom čamcu, polomljeni vrh Starog neženje, otrcani cilindar
Bilija Lafama, Džimijeva šačica kao zvezda na Molinim grudima dok
sisa, Marta sasvim sićušna ispod divovskog mamutovca. Kašalj Nensi
Lafam. Raskalašni smeh njegove majke. Primesa ananasa u ukusu
pitmastonskog ananasa. Reči njegovog oca: „Svaka deseta jabuka bude
slatka.“ Misli su mu se najzad smirile na maramici punoj semenki
zlatnog pipina koju mu je Marta dala. Maramica je ležala u fioci
njihove sobe. Gde će da ih zaseje?
„Idem ja nazad kod gospođe Binenstok“, rekao je najzad, „da se
spakujem.“

Gospođa Binenstok ga je čekala na pragu - neobično za nju, nije

radila ništa, nije čak ni pušila cigaru. Činilo se da ga čeka po
nekakvom zadatku.
,,Ne budi glup, Roberte Gudinafe“, rekla je, skrstila ruke, naslonila
se na vrata i zaprečila mu prolaz. „Stvarno mi je dosta ljudi koji prave
gluposti u ovom gradu.“
„Kako ste znali?“
„Muškarce je tako lako pročitati, progunđala je gospođa
Binenstok. „Treba mi veći izazov.“
Robert se nakašljao. „Bio bih vam zahvalan kad biste prodali mog
konja i novac dali Moli.“
„Prodaješ sivca? Eto, to je glupo. Niko neće hteti da kupi to
mušičavo kljuse.“
Robert se namrštio. „Zaboravite. Zamoliću gospodina Loba da to
obavi.“
„Vilijem Lob nema pojma o trgovini konjima. On prodaje drveće, a
ne životinje.“
,,Pa, ako vi nećete, onda nemam mnogo izbora.“
,,Ne želim ničim da ti olakšam.“
„Gde je Moli?“
 Gospođa Binenstok je trznula glavom. „U kuhinji.“
Robert je prišao vratima, primakao se gazdarici i čekao. Gospođa
Binenstok je netremice zurila u njega. Oči su joj bile smeđe kao i
njegove, primetio je prvi put, mada poprskane tamnim tačkicama.
Najzad se pomerila u stranu i pljunula na ulicu kad je prošao.
Moli je sedela za stolom s tanjirom biskvita gospođe Binenstok.
Nisu ni najmanje ličili na one vazdušaste kakve je Moli obično pravila;
ovi su naizgled bili čvrsti i delotvorni. Moli je namazala biskvit medom
i zagrizla. Dve bebe su spavale u uglu, u korpi u kojoj je gospođa
Binenstok obično nosila drva. Već su preuzimale kuću. Robert se
zapitao koliko će dugo njihova gazdarica to trpeti.
„Zaboravila sam kako je kad sedim i jedem a niko ne visi s mene“,
rekla je Moli punih usta. „Mogla bih da pojedem čitav pleh biskvita.
Hoćeš ti?“ Pružila mu je tanjir.
„Moli.“
„Nisu kao moji, to priznajem. Dodi nema laku ruku ni za šta, pa ni
za testo. ali ne smeta mi. Sve je uvek ukusnije kad neko drugi napravi,
zar ne? Sviđala mi se kafa koju si mi kuvao u Francuskom Potoku -
iako je to bila kopačka kafa.“ Ćeretala je kao kad je obuzme očajanje,
samo što sada nije delovala očajno, nego spokojno, čak i pomalo
ravnodušno. Naravno, sigurno ga je čula kako razgovara s gospođom
Binenstok pred vratima.
„Moli?“
„Šta je sad, dušo?“ Moli je ovo izgovorila više kao izjavu nego kao
pitanje. Ponovo je zagrizla biskvit i na bradi joj je ostala mrljica meda.
„Vilijem Lob želi da pođem s drvećem u Vels, da se postaram da
preživi.“
 „Naravno da želi.“ Moli je obrisala bradu. „Pitanje je, da li ti želiš
da pođeš?“
„Ne znam. Mislim da želim.“
Moli je snažno izbacila vazduh kroz nos. „To je nevolja s tobom,
Roberte Gudinafe. Godinama si jurcao tamo-amo po ovoj zemlji, još
otkako si bio dečak. Ali, nikad nisi sam odlučio da odeš nekuda, samo
si se tamo obreo jer su i drugi tamo išli pa se i od tebe to očekivalo, a
ne zato što si pomislio: ’Dobro, to želim da uradim.’“
„Znao sam šta želim.“
„A šta si želeo?“
„Da odem na zapad.“
„Što dalje od svoje porodice.“
,,Pa... tako je.“ Robert je zagrizao usnu. Vreme je prolazilo i brod će
brzo isploviti - ako već nije.
Moli je uzela jedan biskvit i mrvila ga prstima. „Znači, išao si sve
dalje na zapad. I šta je onda bilo?“
„Stigao sam do okeana.“ Robert se setio kitovog repa kako izranja
iz vode. „Video sam okean i nisam mogao dalje, pa sam se okrenuo.“
„Zašto?“
„Kako to misliš zašto?“
„Zašto si stao? Zašto nisi nastavio dalje?“
„Zato što... zato što ne umem da plivam.“ Bio je to budalast
odgovor na, kako mu se činilo, budalasto pitanje.
Ali Moli je tačno znala šta govori. „Mogao si da se ukrcaš na brod.
Ukrcaš se na brod“, ponovila je i to je postalo zapovest.
„Ti želiš da ja odem.“
 „Ko govori samo o tebi? Znaš, mnogo sam razmišljala ovih dana,
čak i kad sam dojila jednu ili obe bebe. Koliko dugo si tražio zlato?“
Robert se namrštio. „Malo više od godine. Zašto?“
„Provela sam dosta vremena s tragačima. Videla sam kakvi su. Ti
nisi kao oni. Ne kockaš se, ne piješ, ne rasipaš pare na žene - pa,
makar na mene nisi rasipao, to je sve što znam. Isti šešir, iste čizme,
isto sedlo, isto kljuse. Nemaš blistavi sat na lancu. Nemaš zemlju,
nemaš kuću, nemaš ni krevet koliko ja znam: Ali sigurna sam da si
bio dobar tragač. Bio si uporan, nisi slušao glasine kao ostali. Zato
sam razmišljala o svemu tome i najzad sam shvatila nešto i morala
sam glasno da se nasmejem. Hoćeš li da čuješ šta sam to shvatila?“
Robert je klimnuo glavom iako je bio bolno svestan da ga čitav
brod čeka.
,,To si ti, Roberte Gudinafe. Ti si tragač kog sam tražila - onaj koji
je sačuvao zlato, onaj uz kog mogu da živim udobno. Je li ti ostalo
nešto od tog traženja zlata?“
„Nešto malo. Samo traženje zlata je skupo, ali nešto sam uštedeo.“
„Odlično. Imaš li dovoljno da platiš jednoj ženi i dvema bebama
prevoz do Engleske?“
Robert je zurio u bebe u korpi. „Mogu li bebe na brod?“
Moli se nasmejala. „Dušo, bebe se rađaju i žive na brodovima.“
„Ali - zar ti ne želiš da ostaneš ovde?“
„Ovde?“ Moli je pogledala po kuhinji. „Mogla bih. Gospođa
Binenstok je jedina žena u Kaliforniji koja mi se dopada. Ali bila sam
tri godine u Francuskom Potoku. Ne bih imala ništa protiv da malo
proputujem, bez obzira na bebe.“ Kao na znak, Sara je zakenjkala
spremajući se da se razdere. „Nije reč o meni, nego o tome da li ti želiš
da budeš sam ili sa nama. Mi ne moramo da pođemo s tobom. Nudili
su mi posao u Marfisu i gore u Kalaverasu, a mogla bih da ostanem i
u San Francisku, da radim i nađem neku ženu da čuva bebe. Mogla
bih da stvorim sebi život u Kaliforniji i da se lepo provodim čak i bez
tragača da se stara o meni. Zato mi nemoj reći da hoćeš da pođem jer
smatraš da moraš to da kažeš. Treba to da želiš.“
„Moli, ja nisam dobar porodični čovek.“
„Ide ti sasvim dobro s Džimijem i Sarom.“
Robert je ćutao, pa je Moli dodala: „Ti nisi kô tvoji roditelji, znaš,
ako te to brine. Ti nisi nasilan. To me ne zabrinjava. Osim toga, kako si
mi sve gore u Kalaverasu opisao, tvoji otac i majka nisu nameravali
da ubiju jedno drugo. To je bila nesreća - dvostruka nesreća. Rekao si
mi da je tvoja mama htela da poseče jabuku?“
„Tako je.“
,,To je nešto sasvim drugo nego kad neko uzme sekiru s namerom
da nekoga ubije. Ciljala je u drvo, ne u tvog tatu. A onda je pala na
kočeve, kažeš, jer ju je on odgurnuo. Pa, samo ju je gurnuo, nije hteo
da je ubije.“
Robert je ćutao i u mislima ponovo gledao taj prizor. „Možda si u
pravu“, rekao je najzad. „Zapravo, pomalo jesam kao moj otac.“ Ako
mi je on otac, dodao je u sebi, a onda je shvatio da je odlučio da jeste
jer mu niko nije mogao reći da nije. „I on je voleo drveće“, dodao je, jer
je sada mogao.
„Onda je tvoj otac sigurno bio dobar čovek - zato što si ti dobar
čovek, Roberte Gudinafe. Bolji od svog prezimena. To nemoj da
zaboraviš. Možeš odlučiti da budeš drugačiji od svoje prošlosti. I
odlučiosi, zar ne?“
 „Mislim da jesam.“
„Sada te čeka sledeća odluka: da li želiš da bebe i ja pođemo s
tobom ili ne?“
Čekala je njegov odgovor, a on je znao da je ćutao predugo, pa je
na kraju rekao: „Želim“, i zaista je to želeo.
,,U redu onda. Kad brod polazi?“ Ako je Moli bila razočarana
njegovim oklevanjem, nije to ničim pokazala. No on je znao da će taj
trenutak zauvek ostati između njih.
Nakašljao se. „Sada. Moramo odmah da krenemo.“
„Dodi! Treba da se spakujemo!“

Sledećih pola sata bili su panični metež bacanja stvari u sanduke,

trčkaranja po stepenicama i tovarenja kola koja je gospođa Binenstok
nekako našla. Robert je prestao da misli i samo je radio ono što mu
Moli i gazdarica kažu. Džimi i Sara su sve vreme plakali, a Robert se
divio Moli što može da se ne obazire na njih kad mora.
On sam imao je malo šta da spakuje. Uzeo je nešto odeće,
porodični jorgan, beležnice pune zapisa o drveću i maramicu sa
semenkama zlatnog pipina, a gospođi Binenstok je prodao pušku,
sedlo i nekoliko šerpi. Kupila je i sivca, vrlo je ino. Robert se iznenadio
shvativši da mu je žao što prodaje konja, ali nije znao kad će se vratiti.
Nije imao predstavu o tome šta će biti s njim. S njima. Moraće se
navići da misli u množini.
Iako nisu imali vremena, Moli je zahtevala da Robert ode u štalu i
oprosti se od sivca. Kad se pobunio, samo ga je pogledala. „To je tvoj
konj.“ Onda je otišao i stajao nekoliko minuta uz sivca koji je žvakao
ovas i nije se obazirao na njega. No kad je pošao, sivac se okrenuo i
gricnuo ga za mišicu. „Pošteno“, rekao je Robert. „To sam valjda i
zaslužio.“
Kad se vratio u pansion, rekao je gazdarici da se sivac zove Pipin.
„Ne, ne zove se tako“, odvratila je gospođa Binenstok vukući sanduk
niz stepenice. „Sada je moj, dok ga ne prodam, pa ću mu ja nadenuti
ime. Zvaće se Zapad.“

Kad su stigli na Pacifički dok, Zvezda zapada je već bila pod parom, a
uz ogradu palube načičkali su se putnici da još jednom pogledaju San
Francisko i one koji ostaju. Među njima je bio i Vilijem Lob; naslonjen
na ogradu, prepirao se s kapetanom. „Evo ga!“, povikao je kad je video
kola s brdom stvari. „Gudinafe, gde si dođavola bio? Prete nam
kaznom što zadržavamo brod!“ Hramajući je sišao mostićem do njih.
Tek kad je Moli sišla s kola držeći korpu s rasplakanim bebama,
primetio je da Robert nije sam.
,,Ti tamo!“, povikala je gospođa Binenstok kapetanu. „Ako toliko
žuriš da kreneš, kaži svojim ljudima da unesu ovo na brod. Neće ti
pomoći što stojiš tu kao budala. Gospode bože, zar ja moram sve sama
da radim?“ Povela je Moli na brod sve vreme veselo psujući.
Vilijem Lob je zurio za njima. „Jesi li ti poludeo, Gudinafe? Vodićeš
računa tri meseca na brodu o pedeset tri drveta, dve bebe i ženi?“
„Možda. Bilo kako bilo, odneću ta stabla u Vels i posadiću ih za
tog gospodina. Javiću vam kako je prošlo.“
Vilijem Lob je klimnuo glavom. „Svakako mi javi, momče.“ Onda
se nasmešio i zubi su mu blesnuli naspram crne brade. Taj prizor je
bio toliko redak, naročito otkako se Lob razboleo, da se i Robert
nasmešio. Rukovali su se. „Uzmi sebi nekoliko pitmastonskih ananasa
kad si već tamo“, dodao je Lob. „Znaš li da je Pitmaston svega sto
kilometara od budućeg zasada sekvoja?“
,,Stvarno?“
„Svet ipak nije tako veliki. Ne zaboravi da odvojiš vodu za drveće i
postaraj se da je ima dovoljno za čitav put. Ne daj da ti kapetan
podmetne kišnicu koju skupljaju - u njoj ima suviše soli, ubila bi
drveće.“
Čak i kad je Robert poneo poslednje stvari na palubu Zvezde
zapada, Lob mu je dovikivao uputstva. „Nemoj da iznosiš sve mladice
na palubu u isto vreme; podeli ih u dve grupe i iznosi ih naizmenično.
Kada stignete u Panamu, postaraj se da drveće ide posebnim kolima -
ne daj da ih uguraju s ostalim tovarom. Dešavalo se da se sanduci
pomere i zgnječe stabla. Ali ako se to desi, ne bacaj mladice - mogu da
se oporave kad stignu na odredište. A kad stigneš u Kardif, javi se
gospodinu da zna da stižeš sa sekvojama. Pazi na to drveće“, završio
je kad je Robert zastao i pogledao svog poslodavca. „Nije zaslužilo da
uvene na moru. Nađi dobro mesto i pažljivo ih posadi. Neka budu
zvezde svoje nove zemlje.“
Gospođa Binenstok je smestila Moli i bebe u kabinu i pre odlaska
žustro pljesnula Roberta po ramenu. „Neka vam bog pomogne“ rekla
mu je. „Kakva gnjavaža!“ No zviždukala je silazeći niz mostić i
sačekala je da im Vilijem Lob mahne kad se brod odvojio od doka.
„Zbogom, zbogom“, viknula je Moli, ali nije mogla da mahne jer je
držala bebe. „Mislite na nas na drugom kraju sveta!“

Moli je najzad videla okean. Zvezda zapada je brzo prošla pored

Tuljanove stene i izašla na pučinu Pacifika. Dok su stajali na palubi i
gledali penušave talase ispod sebe, Moli je dala Robertu obe bebe,
raširila ruke i vrisnula tako da su se ostali putnici nasmešili. „Kolika
voda!“, viknula je i nasmejala se. „Nisi mi rekao da je ovako velika!
Koliko ćemo provesti na moru?“
„Dva do tri meseca, a nedelju dana putovaćemo kopnom preko
Paname. Iz Paname krećemo za Njujork, a iz Njujorka drugim brodom
za Kardif. Gospodin Lob kaže da će nam more dozlogrditi.“
,,A, ne slušaj tog Engleza. Nadam se da nisu svi tamo kao on.“
Moli se naslonila na ogradu i zagledala se u vodu.
Brod je započeo dugi okret od popodnevnog sunca prema jugu da
bi potom zaplovio duž kalifornijske obale. Robert je osetio trzaj u
utrobi, kao da se odvaja i kreće stazom na kojoj kompas nije od
pomoći.
No, nije imao kad da razmisli o tome, jer se Sara uzvrpoljila i
gurkala mu ruku nosićem tražeći nešto da sisa. Ove bebe su bile
zahtevnije od svih muškaraca, žena i konja koje je upoznao. „Možeš li
da nahraniš Saru?“, upitao je, srećan što ima koga da pita.
Moli je pogledala kćer i stavila je na grudi ne skidajući pogled s
okeana. „Vidi!“, povikala je. Kilometar-dva zapadno perjanica vode
prsnula je visoko u vazduh, a trenutak kasnije tamna kitova leđa
izronila su iz mora. Molina radost je bila neodoljiva. Robert je uhvatio
sebe kako netremice gleda u okean i traži znake kitove putanje -
vodoskok, povijena leđa i uvijeni rep koji su se na trenutak
pojavljivali, a onda klizili nazad u vodu. Uzviknuo je nešto kad je
ugledao rep, Moli se nasmejala i privukla ga da ga poljubi pa su
pritisnuli bebe između sebe.
Kasnije, kad su Džimi i Sara zaspali u kolevci, a Robert obišao
drveće, on i Moli su se naslonili na ogradu i posmatrali zalazak sunca.
Nije bilo oblaka ni izmaglice da ublaži sjaj sunca dok je klizilo niz
vatrenu putanju. Makar je ono znalo kuda ide.
„Šta te sada brine, Roberte Gudinafe?“ Moli je posmatrala njegov
profil dok je gledao usplamtelu vodu.
Robert je slegnuo ramenima. „Nikada u životu nisam išao na istok.
Ne znam šta ću tamo da radim.“
Njena koža je bila narandžasta pod večernjim svetlom. „Ja ću ti
reći šta ćeš da radiš. Posadićeš pedeset stabala...“
„Pedeset tri“, ispravio ju je Robert. „Ima pedeset sekvoja i tri
mamutovca.“
„Posadićeš pedeset tri stabla u Engleskoj...“
,,U Velsu.“
„… u Velsu, i postaraćeš se da porastu u šumu dostojnu ovih ovde.
Onda ćeš me odvesti u London da vidim sve zanimljivosti. Posle toga
ćeš mi naći taj zlatni pipin o kom toliko pričaš...“
„Pitmastonski ananas.“
„... taj pitmastonski ananas, i ja ću ga probati.“ Robertu se ovaj
spisak sve više dopadao. Opipao je u džepu semenke zlatnog pipina
koje mu je Marta donela. Još su bile tu. Seme može da opstane vrlo
dugo. Treba mu samo dobro mesto da proklija. On će ga prepoznati
kad ga vidi.
 IZJAVE ZAHVALNOSTI
Seme ovog romana potiče iz poglavlja o jabukama knjige Majkla
Polana Botanika žudnje: pogled biljaka na svet(2001), u kojoj su
prikazane drugačija slika narodnog junaka Džona Jabučara i razlike
između kiselih i slatkih jabuka. Veliki uticaj imala je i izuzetna
trilogija Konrada Rihtera o naseljenicima u Ohaju: Drveće(1940),
Polja (1946) i Grad(1950).
Poslužila sam se i brojnim drugim knjigama. Ovo su najkorisnije
(po temama).

Džoni Jabučar (povremeno pod pravim imenom Džon Čapman ili

kao Džon Jabučar)

Robert Prajs,Džoni Jabučar: čovek i mit (1954);

Hauard Mins, Džoni Jabučar: čovek, mit, američka priča (2011);
Vilijem Kerigan, Džoni Jabučar i američki voćnjak (2012).

Jabuke i jabukova stabla

Vilijem Kenrik,Novi američki voćari (1841);

Endru Džekson Dauning, Voće i voćke Amerike (1845);
Džoan Morgan i Alison Ričards, Nova knjiga jabuka (2002);
Bari Džuniper i Dejvid Maberli, Priča o jabuci (2006);
 Rouan Džejkobsen, Jabuke neobične naravi (2014).
Crna močvara

Džim Molenkopf, Velika Crna močvara: istorijske priče o

severozapadnom Ohaju XIX veka, tom 1-3 (1999-2008).
Sekvoje i mamutovci

Edvard Višer, Šuma divovskih stabala u kalifornijskom okrugu

Kalaveras i njene staze (1862); Ričard Preston: Divlja stabla (2007);
Kerol Krejmer, Veliko drveće Kalaverasa (2010);
Džozef Engbek Mlađi, Izdržljivi divovi: epska priča o
mamutovcima i velikim stablima Kalaverasa (2013).
Vilijem Lob

Džejms H. Vič, Hortus Veitchii (1906);

Stiven Spongberg, Ponovno okupljanje drveća (1990);
Tobi Masgrejv, Kris Gardner i Vil Masgrejv, Lovci na biljke: dva
veka pustolovina i otkrića širom sveta (1998);
Sju Šepard, Seme sudbine: vrtlarska dinastija (2003);
Sju Šepard i Tobi Masgrejv, Plava orhideja i veliko drvo: lovci na
biljke Vilijem i Tomas Lob i viktorijanska pomama za egzotikom
(2014).

Kalifornijska zlatna groznica

 Velečasni Volter Kolton, urednica Margerit Ajer Vilbur, Tri godine u
Kaliforniji
(1949);
Tomas D. Klark, urednik, Polazak u zoru: Kopneni dnevnik Čarlsa
Glasa Greja
(1976);
Džeklin Smit Holidej, Svet je pohrlio: iskustva kalifornijske zlatne
groznice(2002).

Lepo je čitati o drveću, ali još je lepše otići i videti ga. Šuma
Kalaveras otvorena je za posetioce čitave godine, mada je
veličanstvena Južna šuma (Robertovo „tajno“ drveće) zatvorena od
novembra do aprila. Možete se popeti na Veliki panj i videti Iver stare
klade. Kuglane, krčme i hotela odavno više nema. Mamutovaca ima i
dalje na jugu u nacionalnim parkovima Josemiti Sekvoja Kanjon
, i
king . Sekvoje rastu duž čitave kalifornijske obale, a zaštićene su u
mnogim nacionalnim i državnim parkovima. U Ujedinjenom
Kraljevstvu iznenađujući broj sekvoja i mamutovaca i dalje raste u
parkovima i baštama velikih kuća kao trajni plod rada Vilijema Loba.
Šuma sekvoja na granici Velsa zaista postoji: Šumu Čarlsa Akersa
zasadio je 1857. Džon Nejlor iz dvorca Lejton - mada sam ja uzela
pesničku slobodu u vezi s pojedinostima o poručivanju i sadnji.
Ako vas zanima ko je „stvaran“ u romanu, evo činjenica. Džon
Čapman (zvani Džoni Jabučar) i Vilijem Lob zaista su postojali; jedan
je donosio jabukova stabla u Ohajo i Indijanu, a drugi je slao biljke
Severne i Južne Amerike u Veliku Britaniju. Bili Lafam je zaista bio
suvlasnik šume Kalaveras; kada je Nensi Lafam umrla od tuberkuloze
1858, Bili se preselio na jezero Taho i tamo uspešno razvijao turizam.
Dodi Binenstok postoji i danas! Njena kći je povlasticu da se lik
nazove po njoj kupila na aukciji za prikupljanje sredstava za „Slobodu
od mučenja“, britansku dobrotvornu organizaciju koja obezbeđuje
lečenje i rehabilitaciju žrtvama mučenja. Dodi, treba nam još
gazdarica kakva si ti.
Želim da zahvalim Toniju Kirkamu iz londonske botaničke bašte
Kju, Sju Šepard i Tobiju Masgrejvu na pomoći u vezi s Vilijemom
Lobom, Džil Atenboro i Stivenu Tejloru što su mi pokazali svoju farmu
Latkouts blizu Čelmsforda u Eseksu, dozvolili mi da berem jabuke i
postavljam im bezbrojna pitanja o jabukovim stablima. Hvala Metjuu
Tomasu i Frenku Metjusu iz voćnjaka Drveće za život u Vusterširu koji
su mi omogućili da prvi put probam pitmastonski ananas. Hvala
Rebeki Trener što mi je objasnila konje i njihove ličnosti. Zahvaljujem
svojoj zvezdanoj ekipi urednika i agenata Andrei Šulc, Keti Espiner,
Kesi Braun, Džoniju Geleru i Debori Snajder. Najtoplije hvala
Džonatanu Droriju koji me je prvi naveo da se aktivno zainteresujem
za drveće.
 O AUTORKI
Trejsi Ševalije je rođena 19. oktobra 1962. u Vašingtonu gde je provela
detinjstvo. Studirala je na Oberlin koledžu u Ohaju. Godine 1984.
preselila se u Englesku gde je radila nekoliko godina kao urednik
leksikografskih izdanja. 1993. godine napušta taj posao i započinje
dvogodišnji kurs kreativnog pisanja na univerzitetu Ist Anglia.
Karijeru je počela knjigom Devičanski plavo ali se proslavila
romanom Devojka sa bisernom minđušom zasnovanom na priči o
nastanku čuvene Vermerove slike. Film koji je režirao Piter Verber
inspirisan ovom knjigom dobio je tri Oskara u različitim kategorijama
2004, i ovenčan je brojnim drugim nagradama za filmska ostvarenja.
Posle uspeha romana Devojka sa bisernom minđušom nastavila je
Pali anđeli, Dama i jednorog, Plameni sjaj,
da objavljuje bestselere:
Izuzetna stvorenja Poslednji begunac.
i
Trejsi Ševalije živi u Londonu sa suprugom i sinom.
 FUSNOTE
[1] Engl.: Goodenough - prezime Gudinaf znači dovoljno dobar,
zadovoljavajući. (Prim. prev.)