УПРАВНИ ПОСТУПАК

Проф. др П. Кунић
1. ПОЈАМ И ЗНАЧАЈ УПРАВНОГ ПОСТУПКА
Управни поступак се може дефинисати као скуп правила којима се прописује начин рада
надлежних органа, странака и других учесника при доношењу правних аката, односно
приликом рјешавања неке управне ствари. Основни смисао УП је да утврди начин
дјеловња органа управе, државних органа и других субјеката приликом примјене
материјалноправних прописа на конретан случај.
ОПШТИ ПОГЛЕД НА РАЗВОЈ УПРАВНОГ ПОСТУПКА
Развојна генеза правила управног поступка започиње интензивније тек почетком 20 вијека
из разлога што се до тада сматрало да је прописан правни поступак једино примјерен суду.
Стога, кодификацију УП треба посламтрати и као настојање правне дрђаве да ограничи
самовољу органа јавне управе и створи ефикасан механизам заштите права грађана.
Сматра се да је Аустрија прва извршила кодификацију управног поступка 1925., потом
Чехословачка 1928., Пољска 1930., те Краљевина Југославија, која је 1930. год. донијела
Закон о УП, а исти ступио на снагу 1931 (чиме се она сврстала у земље које су међу
првима кодификовале управни поступак). Послије Другог свејетског рата то су учиниле и
САД, Мађарска, Шпанија, Њемачка и др.
ПРАВНО РЕГУЛИСАЊЕ УП У НАШЕМ ПРАВУ
Краљевина Југославија 1930. донијела је закон Закон о управном поступку, који је ступио
на снагу почетком 1931.год. Послијератна Југославија доноси Закон о општем управном
поступку 1956.год. који су примјењивале поједине земље и по распаду СФРЈ. БиХ доноси
свој ЗОУП 2002., а РС свој који је објављен у „Службеном гласнику Републике Српске“,
13/02, Федерација БиХ свој 1998 год, а Брчко Дистрикт примјењује свој Закон о
упзправном поступку донесен 2002 год.
ОПШТИ И ПОСЕБНИ УПРАВНИ ПОСТУПЦИ
Општи УП представља сређену, систематизовану и јединствену цјелину процедуралних
општих правила која се примјењују доношењем управног акта. Међутим, како је немогуће
у појединим областима примјењивати иста правила само једног поступка, без штетних
посљедица, предвиђена је могућност да се зконом пропишу правила посебних управних
поступака. Правилима посебних управних поступака одступа се од појединих одредаба
ЗОУП. Одступања се могу вршити само законом. Њима се не уређује поступак у цјелини,
него само један дио, који је карактеристичан за поједине области. У случају да је исто
процесно питање регулисано правилима једног и другог поступка, примјењују се правила
посебног УП. Овде се примјењује принцип да посебан закон увијек има предност над
општим.
ПРИМЈЕНА ЗАКОНА О ОПШТЕМ УПРАВНОМ ПОСТУПКУ
Према ЗОУП прописана је обавеза примјењивања ЗОУП, и то прије свега за органе
дрђавне управе, друге државне органе и државне организације, предузћа, установе и друге
организације који врше државне послове (на основу јавних овлашћења која су им дата),
затим органи локалне самоуправ при вршењу пенесених послова државне управе. ЗОУП
БиХ у тај оквир укључује и јавне корпорације кад у вршењу јавних овлашћења која су им
повјерена рјешавају у управним стварима.

1
 ОСНОВНА НАЧЕЛА ОПШТЕГ УПРАВНОГ ПОСТУПКА
-cу општа правна правила на којима се заснива цјелокупни управни поступак. Њима се
изражава његова суштина и она су обавена за све субјекте који примјењују њихова
правила. Повреда основних начела представљају битну повреду правила УП.
НАЧЕЛО ЗАКОНИТОСТИ
Начело законитости представља темељно начело правног система.
У УП оно има две димензије:
- једну у материјалноправном смислу и другу у формалноправном смислу.
Законитост у материјалноправном смислу значи да органи управе и други вршиоци
управне функције рјешавају у управним стварима на темељу закона и других прописа
заснованих на зкону, тј подзаконских аката државних органа и подзаконских аката
недржавних органа. Законитост у формалном смислу подразумјева да је УП правно
регулисан и да се сви они који га примјењују морају тих правила морају придржавати.
Акт приликом чијег доношења је извршена повреда начела законитости носи са собом
правне посљедице поништавања, измјене или укидања. Такав акт може бити предмет како
управне тако и судске контроле, као и предмет ванредних правних средстава (у случају
најтежих повреда закона).
НАЧЕЛО ЗАШТИТЕ ПРАВА СТРАНАКА И ЗАШТИТЕ ЈАВНОГ ИНТЕРЕСА
Органи који поступају по ЗОУП дужни су да при вођењу управног поступка и рјешавању
управних стари се старају о јавном интересу као и о странкама у поступку тј. да им
омогуће да што лакше заштите и остваре своја права. Ово начело ствара двојну обавезу
органима јер установљена је обавеза овлашћеног службеног лица да упозори странку у
поступку уколико сазна или оцијени да има основа за остваривање неког права или
правног интереса, што говори да нема сукоба законских интереса странака и инетереса
надлежних органа. Ако се странкама намеће нека обавеза, према њима ће се
примјењивати оне мјере које си за њих најповољније (законом предвиђене).
НАЧЕЛО ЕФИКАСНОСТИ
- њихов суштински смисао је да омогући што брже, кавалитетније и успјешније
остваривање права и интереса странака. У том слислу дужност је свис субјеката да
ефикасно остварују права и инетресе грађана, предузећа, установа и других организација.
ЗОУП не предвиђа директне санкције за непоштовање овог начела, па се у том смислу не
могу користити правна средства.
НАЧЕЛО ИСТИНЕ
Основни смисао овог начела је у захтјеву да се дође до објективног стања ствари, које
може бити истинито или неистинито. У неким правним системима постоји таз.
материјална и формална истина, строго гледајући таква подјела нема чврсто упориште,
посебно ако се има у виду да истина може бити само једна. Принцип формалне истине
приликом утврђивања чињеничног стања долази на унапријед прописан начин којег се
надлежни орган мора придржавати, за разлику од принципа метеријалне истине која не
познаје било каква ограничења, него се надлежном органу ставља могућност да сам
слободно утврђује правно стање ствари.
У одређеним сличевима може доћи до одступања од овог начела.
- На том прагу често се помиње институт поравнања странака - Странке са
супротним интересима могу закључити поравнање о нечему што не одговара
правом стању ствари, под условом да није на штету јавног интереса, јавног морала
или правног интереса трећег лица.

2
 - Код оступања долази и код принципа формалне истине према којем се одређене
ситуације на основу законске преусмјерације сматрају истинитим све док се не
докаже супротно (нпр. јавне исправке).
- Начело забране reformatio in peius (преиначење првостепеног рјешења на штету
странке, од стране другостепеног органа поводом жалбе) је такође један вид од
оступања од начела истине.
Повреда начела истине повлачи са собом санкције предвиђене ЗОУП (поништавање,
укидање или мијењање). Акт који садржи повреде овог начела може се оспоравати
жалбом, употребом одређених ванредних правних средстава и тужбом у управном спору.
НАЧЕЛО САСЛУШАЊА СТРАНКЕ
Значи да се у управном поступку, прије доношења рјешења, странци мора дати могућност
да се изјасни о свим чињеницама и околностима које су од важности за доношење
рјешења. Странка има право да учествује у испитном поступку и да даје потребне податке
и брани своја права и законом заштићене интересе.
Одступање од овог начела дозвољена су само ако су предвиђена законом, нпр. у
скраћеном УП, у којем се ријешење може донијети без посебног саслушања странке.
Треба правити разлику између овог начела и изјеве странке.
Саслужање странке има ранг законског начела, док изјава странке доказно средство.
Повреда овог начела представља разлог за улагање жалбе, за употребу ванредних
пртавних средстава, те покретање управног спора.
НАЧЕЛО СЛОБОДНЕ ОЦЈЕНЕ ДОКАЗА
Законом о општем управном поступку је предвиђено да овлашћено службено лице
надлежног органа при рјешавању управних ствари има одговарајућу слободу код оцјене
доказа са којим располаже. Слобода службеног лица при оцјени доказа креће се од
могућности одређивања чињеница које треба доказивати, а које не, одабирања потребних
доказних средстава. Ова слободна не значи самовољу надлежног органа, већ логичан и
промишљен процес. У образложењу одлуке у правилу се морају навести релеватне
чињенице, односно чињенично стање, а према потреби и разлози који су били одлучни
при оцјени доказа.
Правилност оцјене доказа може се контролисати како у жалбеном поступку, од стране
другостепеног органа, тако и у судском поступку, од стране надлежног суда у управном
спору. И овде су предвиђена одступања. Постоје чињенице о којима службено лице не
може по слободном увјерењу одлучивати. Ради се о чињеницама садржаним у јавним
исправама за које се сматра да су истините све док се не докаже супротно.
НАЧЕЛО САМОСТАЛНОСТИ У РЈЕШАВАЊУ
Начелом самосталности у рјешавању изражава се самосталност органа управе при вођењу
управног поступка и доношењу рјешења у оквиру овлашћења датих законом или другим
прописом без ичијег утицаја са стране. На основу изнијетог, ово начело има двије
димензије. Једна димензија је самосталност органа, а друга самосталност овлашћеног
службеног лица. У првом случају ради се о самосталности при рјешавању у управним
стварима, што значи да органи нису обавезни да уважавају конкретне интервенције и
налоге хијерархиски виших инстанци. У другом случају ради се о самосталности
службеног лица које самостално утврђује чињенице и околности и на тој подлози
примјењује законе и друге прописе.

3
 НАЧЕЛО ДВОСТЕПЕНОСТИ У РЈЕШАВАЊУ (ПРАВО НА ЖАЛБУ)
Право на жалбу је уставом загарантовано право. Након жабеног поступка, управни
поступак се окончава. Првостепена рјешења могу бити коначна уколико се странка не
жали. Странкама се даје право на жалбу против свих првостепених рјешења донесених у
управном поступку. Само законом се може преписати да у појединим управним стварима
жалба није дозвољена и то само ако је на други начин обезбеђена заштита права и правних
интереса странке и законитости. Другостепени орган поводом жалбе оцјењује законитост
и правилност рада првостепеног органа који је одлучивао о правима и интересима странке.
У случају да нема другостепеног органа, жалба се може изјаснити само када је то законом
предвиђено и тим законом се одређује о орган који рјешава по жалби. Ако надлежни
прган против чијег рјешења је поднесена жалба не донесе рјешење у прописном року,
странка има право жалбе непосредно другостепеном органу као да је њен захтјев одбијен
(тзв. ћутање управе). Против рјешења у другостепену, жалба није дозвољена.
НАЧЕЛО КОНАЧНОСТИ И ПРАВОСНАЖНОСТИ РЈЕШЕЊА
Управни акт постаје коначан када се против њега не може изјавити жалба (првостепено
рјешење против ког жалба није дозвољена или другостепено рјешење). Међутим како
таква рјешења могу бити незаконита, она се могу оспоравати у управном спору. Начело
правоснажности означава рјешење против којег се не може изјавити жалба нити
покренути управни спор, а којим је странка стекла нека права или јој неметнуте неке
обавезе. Правоснажност рјешење може се поништити, укинути или измјенити ванредним
правним лијековима.
Рјешење стиче својство правоснажности:
- када се оконча управни спор,
- или је тужба за покретање управног спора одбачена, ондн. уколико управни спор није
дозвољен.
Ово начело има велики значај за заштиту права и интереса странака, као и за њихову
правну сигурност.
НАЧЕЛО ЕКОНОМИЧНОСТИ ПОСТУПКА
Базира се на брзини и на штедњи, у смислу проузроковања што мањих материјалних
трошкова за странку. Орган је дужан да поступке води брзо, без отезања и одлучивања и
тошкова времена за све учеснике у поступку.
НАЧЕЛО ПРУЖАЊА ПОМОЋИ НЕУКОЈ СТРАНЦИ
Орган који води поступак дужан је да се стара да незнање и неукост странке која учествује
у поступку не буду на штету права која им по закону припадају.
НАЧЕЛО О УПОТРЕБИ ЈЕЗИКА И ПИСМА
ЗОУП је прихватило опште правило да се управни поступак води на једном од језика
конститутивних народа, у складу са уставом и законом. Ако странка или други учесници у
поступку не знају језик на којем се води поступак орган је дужан да им омогући односно
обезбједи да преко преводиоца прате поступак на свом језику.
ДОДАТНА НАЧЕЛА
НАЧЕЛО ТРАНСПАРЕТНОСТИ - овим начелом обезбеђује се свим физичким и правним
лицима право приступа информацијама везаним за рјешавање у управним стварима.
НАЧЕЛО ЈАВНОСТИ - Представља начело које има важну улогу у обезбјеђењу увида у
ток поступка и одвајању процесних радњи, чиме се стварају услови за могућност
друштвене контроле уопште и утицај јавног мијења.

4
 2. ВОЂЕЊЕ УПРАВНОГ ПОСТУПКА
НАДЛЕЖНОСТ ВОЂЕЊЕ УПРАВНОГ ПОСТУПКА
Надлежност је право и дужност једног органа да одлучује о некој ствари на одрђеном
подручју. На основу ове дефиниције постоји стварна и мјесна надлежност. Стварна
надлежност се утврђује према карактеру управне ствари. Мјесна надлежност по
територији коју покрива надлежни орган. ЗОУП садржи одредбе о надлежности што значи
да се надлежни органи истих морају придржавати и водити рачуна о својој надлежности
јер повреда надлежности представља повреду закона.
Према ЗОУП стварна надлежност се утврђује према правилима којима се уређује одређена
управна област, или се уређује надлежност појединих органа, а мјесну на више начин и то
у управним стварима који се односе:
- на непокретност – према мјесту гдје се она налази (forum rei sitae)
- послове из надлежности неког државног органа - према његовом сједшту
- дјелатност предузећа или неког другог правног лица - према сједишту или другог
правног лица
- на дјелатност предузетника или другог физичког лица који професионално обавља
дјелатност – према мјесту гдје се дјелатност обавља
- у осталим управним стварима - према пребивалишту странака
- ако се надлежност не може утврдити према утврђеним критеријумима, она се
одређује према мјесту гдје је настао повод за вођење поступка.
- на брод или ваздухоплов – према матичној луци брода.
ПРОМЈЕНА НАДЛЕЖНОСТИ
И стварна и мјесна надлежност утврђују се првествено посебно материјалним прописима
који садрже когентне правне норме и не могу се мијењати вољом органа и вољом
странака, осим ако то законом није дозвољено.
Изузетно је споразумом могуће одређивати надлажност за рјешавање у управним
споровима.
Није дозвољено преузимање надлежности у одређеној управној ствари од једног на други
управни орган (забрана супсистуције надлежности), осим ако то изузетно није предвиђено
законом. Такође, орган за одређивање у одређеној управној ствари може само на основу
изричитог законског овлашћења пренијети рјешавање у тој ствари на други орган
(изузетна допуштеност делегације надлежности).
Орган који је мјесно надлежан покренуо поступак, задржава надлежност и ако у току
поступка наступе околности према којима би био надлежан други орган. Међутим, он
може уступити предмет том органу, ако би се тиме изузетно олакшао поступак, нарочито
за странку.
СУКОБ НАДЛЕЖНОСТИ
Када у управном поступку два или више органа својатају или одричу надлежност у
погледу исте управне ствари, посриједи је сукоб надлежности.
Сукоб надлежности може бити позитиван и негативан. Становиште два или више органа
надлежни о истој управној ствари најчешће се означава позитивном сукобом
надлежности, док њихово изјашњавање као ненадлежних означава негативан сукоб
надлежности.
Сукоб надлежности рјешавају законом предвиђени органи.
Према ЗОУП БиХ и ЗОУП РС сукон надлежности на нивоу институција БиХ рјешавају
органи БиХ, а сукоб надлежности на нивоу РС, републички органи.

5
 У РС, Влада РС рјешава сукобе надлежности између:
- министарстава, министарстава и управних организација и између управних
организација
- органа државне управе и државних органа којима су повјерени послови државне
управе
- органа државне управе и предузећа, установа и др недржавних субјеката
- органа којима су пренесени послови државне управе
- предузећа, установе и других недржавних субјеката у вршењу послова државне
управе
Приједлог за рјешавање сукоба надлежности подноси орган који је последњи рјешавао о
својој надлежности, а може га поднијети и странка.
Орган који рјешава сукоб надлежности истовремено ће поништити рјешење које је
управној ствари донио ненадлежни орган, као и закључак којим се ненадлежни орган
прогласио ненадлежним и списе предмета доставиће надлежном органу.
Странка против рјешења о сукобу надлежености не може изјавити жалбу нити може
водити управни спор. Међутим странка може заштитити своја права и то у оквиру жалбе
против рјешења у конкретној управној ствари, позивајући се на ненадлежност, због чега се
може водити и управни спор.
За разлику од странке орган може изјавити посебну жалбу против рјешења о сукобу
надлежности ако сматра да му је повређено неко право (изузев ако је о сукобу рјешавао
суд или влада). Рјешење донијето поводом жалбе сматра се првостепеним.

СЛУЖБЕНО ЛИЦЕ ОВЛАШЋЕНО ЗА ВОЂЕЊЕ ПОСТУПКА И ЗА РЈЕШАВАЊЕ

ЗОУП одређује да УП у оквиру органа управе води овлашћено службено лице, а рјешење
у УП доноси старјешина органа, с тима да се вођење поступка и рјешење у управним
стварима може бити повјерено једном службеном лицу.
Старјешина органа може за рјешавање у управним стварима из одређене врсте управних
послова овластити друго службено лице за вођење поступка. О овлашћењу службеног
лица руководилац доноси посебно рјешење.
ИЗУЗЕЋЕ СЛУЖБЕНОГ ЛИЦА
Службено лице мора бити правично, непристрасно и објективно како у вођењу УП тако и
при доношењу рјешења, у супротном може доћи до његовог изузећа.
Разликују се двије врсте изузећа:
- обавезно изузеће
- факултативно изузеће.
Обавезно изузеће настаје у случајевима:
- ако је у предмету у коме се води поступак странка, саовлаштеник, свједок, вјештак,
пуномоћник или законски заступник странке
- ако је са странком, заступником или пуномоћником странке сродник по крви у
првој линији, а у побочној линији до четвртог степена, брачни друг или сродник по
тазбини до другог степена, па и онда када је брак престао
- ако је са странком, заступником или пуномоћнико странке у односу стараоца,
усвојиоца, харнителја
- ако је у првостепеном поступку учествовао у вођењу поступка или у доношењу
рјешења.

6
Факултативно изузеће службеног лица се врши због свих других околности које доводе у
сумњу његову објективност и правичност. Разлоге за изузеће је неопходно доказати, а
терет доказивања лежи на субјекту који такав разлог наводи.
ОДЛУЧИВАЊЕ О ИЗУЗЕЋУ
Према ЗУП-у БиХ, о изузећу службеног лица у органу управњ односно организацијама
које имају јавна овлашћења, одлучујуе руководилац, а о изузећу службеног лица органа
(несамосталног) који се налази у саставу органа одлучује руководилац (несамосталног)
органа. О изузећу руководиоца органа управе одлучује Савјет министара.
Према ЗУП-у РС о изузећу службеног лца одлучује функционер који руководи дотичним
органом, док о изузећу функционера који руководи органом управе одлучује валда.
О изузеу се одлучује закључком којим се одређује друго службено лице које ће рјешавати
односно обављати поједине радње у поступку.
Против закључка није дозвољена жалба. Међутим, може се побијати жалбом против
рјешења у тој управној ствари, а што чини и један од разлога за понављање управног
спора. Одредбе о изузећу сходно се примјењују и на записничара.
ПРАВНА ПОМОЋ
Правна помоћ представља предузимање појединих процесних радњи у поступку изван
подручја надлежног органа, а пружа је други орган на чијем подручју ту радњу треба
обавити.
Орган који води поступак ЗАМОЛНИЦОМ се обраћа том органу да изврши неке
процесне радње, због просторног ограничења. Тражену правну помоћ по службеној
замолници замољени орган односно организација која врши јавна овлашћења дужни су
пружити без одлагања, а најкасније у року од 8 дана пријема молбе, односно 10 дана
према ЗУП БиХ.
Правна помоћ се може затражити и од судова. Судови су дужни да поступе по захтјеву
ако се тиме не омета судски поступак, при чему се може одредити рок за врћање списа.
За ПП у односу са иностраним органима важе одредбе међународних уговора, а ако тих
одредаба нема примјењује се принцип реципроцитета.
СТРАНКА У УПРАВНОМ ПОСТУПКУ
Странка је лице по чијем је захтјеву је покренут УП или против кога се води поступак,
одосно које ради заштите својих права и правних интереса има право да учествује у
поступку.
Могу се разликовати 3 врете странака: активна странка (по чијем је захтјеву поступак
покренут); пасивна странка (лице против кога се води поступак) и узгредна странка
(заинтересовано лице-лице које ради заштите својих орава има право да учествује у
управном поступку).
Странка у УП може бити свако физичко и правно лице, затим државни органи, одређене
организације, насеље група лица и др., под условом да могу бити носиоци права и обавеза
којима се рјешава у управном поступку. Својство странке могу имати и јавни тужилац и
јавни правобранилац, када су законом овлашћени да уУП штите јавни интерес и то у
границама овлашћења датог странкама.
ЈЕДНОСТРАНАЧКЕ И ВИШЕСТРАНАЧКЕ СТВАРИ
Једностраначке ствари у УП јесу ствари у којима наспрам органа учествује само једна
странка односно више странака али у истој позицији чинећи таз. процесну заједницу.
Вишестраначке ствари су такве ствари гдје у својству странке учествију два или више

7
правних субјеката са супротним интересима. Супростављање интереса јавља се у два вида
и то кроз: - контрарне и колидирајуће странке.
Контрарне странке имају супростављене интересе и захтјеве које призилазе из њиховог
међусобног непосредног односа (атипична ситуација, представља парницу, само
формално УП). Колидирајуће странке су странке које имају правно супростављене
захтјеве али нису у међусобном односу ван УП (ријетка ситуација, карактеристична за
парнични поступак).
УСЛОВИ ЗА СТРАНАЧКО ИСТУПАЊЕ У ПОСТУПКУ
Да би једно лице могло дјеловати као стрнка морају бити задовољене три претпоставке да
посједује страначку способност, процесну способност и страначку легитимацију.
Страначка способност је способност бити носилац права или обавеза о којима се у том
поступку одлучује. Треба правити разлику имеђу правне и страначке способности, јер је
дијелом ужа. Неки субјекти могу имати страначку али не и правну способност у УП.
Процесна способност је способност одређеног лица да самостално обавља поједине
радње у поступку, изазивајући тима одговарајуће правне посљедице.
Страначка легитимација представља специјални, нарочити однос једног лица према
управној ствари по којој се води одређени управни поступак. Може бити директна и
индиректна. Директна се појављује као активна и посједује је лице које својим захтјевом
иницира покретање управног поступка, и као пасивна, коју има лице против кога је
управни поступак покренут. Индиректна страначка легитимација признаје се узгредној
странци која ради заштите својих права или правних интереса има право да учествује у
поступку.
ОСТАЛИ УЧЕСНИЦИ У УПРАВНОМ ПОСТУПКУ
- заступници странака.
Као заступници у УП могу се означити лица која у име странке иступају у поступку, тј
предузимају све или само одређене процесне радње у њено име и на њен рачун. Све
процесне радње које заступници предузимају у поступку имају исто дејство према странци
као и да их је она сама предузимала, под условом да имају законит основ. Као заступници
странке односно као учесници у поступку могу се појавити: - законски заступник странке,
овлашћени представник странке, привремени заступник, заједнички представник,
заједнички пуномоћник и пуномоћник.
ЗАКОНСКИ ЗАСТУПНИЦИ
Заступници су она лица која умјесто странке предузимају све или само неке процесне
радње у њено име и за њен рачун. Законски заступници су лица која на темељу закона или
акта надлежног државног органа обављају неопходне процесне радње у име и за рачун
процесно тј. пословно неспособних странака.
Правна лица због своје природе немају процесну способност и стога не могу вршити
процесне радње у поступку. ЗУП-ом је одређено да правно лице радње обавља преко свог
представника односно законског сатупника.
ПРИВРЕМЕНИ ЗАСТУПНИК
Привремени заступник је лице које за странку која нема свог законског или вољног
заступника обавља процесне потребне радње. Привремени заступник се поставља у два
случаја: када је ријеч о странци која нема законског заступника, а иначе је процесно
неспособна, када је у питању процесно способно лице непознатог пребивалишта, односно
боравишта, које нема пуномоћника.

8
 ЗАЈЕДНИЧКИ ПРЕДСТАВНИК И ЗАЈЕДНИЧКИ ПУНОМОЋНИК
Заједнички представник, односно заједнички пуномоћник је заступник два или више лица
која у поступку иступају у истој ствари, односно истом управном предмету као једна
странка. Одређивање заједничког представника, односно пуномочника не спрјечава
странке да самостално иступају у управном поступку у смислу коришћења свих оних
права која им редовно као странкама у поступку на основу закона припадају.
ПУНОМОЋНИК
Пуномоћник представља лице које на основу овлашћења добивених од странке предузима
процесне радње у поступку, осим оних које може само она предузимати (само странка , а
не и њен пуномоћник, може бити саслушана у поступку). Пуномоћник може бити само
лице које је потпуно пословно способно (које самим тим има и процесну способност).
Као пуномочник не мора се наћи адвокат или лице са правничким образовањем, него било
које друго овлашћено лице за које странка сматра да јој може пружити одговарајућу
правну помоћ. О правилности пуномоћја службено лице води рачуна по службеној
дужности. Пуномоћ се може дати за читав поступак или само за поједине рањде, а може се
временски ограничити. На сва питања везана за пуномоћ, а која нису уређена ЗУП,
примјењују се одредбе Закона о парничном поступку.
ОПШТЕЊЕ ОРГАНА И СТРАНАКА
ПОДНЕСАК
Поднесак означава различите обилке изјаве воље којим се странке обраћају (захтјеви,
обрасци, молбе, жалбе, приговори...). Могу се предавати у писменом облику, непосредно и
обичном или препорученом пошиљком, путем поште, а могу се и усмено саопштавати на
записник код органа. Поднесак се предаје органу за пријем поднеска. Поред тога што мора
бити разумљив, поднесак мора да садржи: - назив органа којем се упућује, предмет на
који се односи, захтјев односно приједлог, податке о подносиоцу ( име, презиме и адресу),
као и податке о његовом представнику (ако га има). Подносилац је дужан својеручно
потписати поднесак.
ПОЗИВАЊЕ
Позивање представља радњу у поступку којом орган обезбеђује присуство при вршењу
одређених процесних активности лица које има пребивалиште односно боравиште на
његовом подручју. Позивање се по правилу врши писменим позивом. Дужност позиваног
јесте да се одазове позиву.
ЗАПИСНИК
Орган који води управни поступак дужан је да сачини записник. Записник је јавна исправа
која садржи све радње странке и других учесника у поступку. ЗУП предвиђа записник о
усменој расправи и другим важнијим изјавама странака или трећих лица.
Све што је битно за рјешавање у управној ствари уноси се у записник: назив органа који
врши одређену радњу, мјесто, дан и час вршења радње, предмет радње и имена службених
лица, присутних странака и њихових заступника, ток и садржај свих извршених радњи и
датих изјава које се тичу управне ствари. Записник који је потписан не смије се мијењати.
Прије него се закључи записник се чита саслушаним и осталим присутним лицима.
Записник потписују лице које је учествовало у радњи поступка, службено лице и
записничар.
РАЗГЛЕДАЊЕ СПИСА И ОБАВЈЕШТАВАЊЕ О ТОКУ ПОСТУПКА
Странкама и другим лицима која учествују у управном поступку законом је дата
могућност (на њихов захтјев) да се упознају са самим поступком, уколико за то имају

9
одређени правни интерес (захтјев за разгледање односно фотокопирање списа може се
поднијети писмени или усмено на записник).
Странке имају право да разгледају, преписују, фотокопирају списе у службеним
просторијама и под надзором службеног лица (осим оних списа које се тичу повјерљивог
поступка). Против закључка којим се одбија захтјев за разгледање списа, дозвољена је
жалба. Жалба се може изјавити одмах по саопштењу, а најксаније у року од 24ч. По
изјављеној жалби орган је дужан одлучити у року од 48 сати, од сата изјављивања жалбе.
ДОСТАВЉАЊЕ
Радња којом се странци даје могућност да се упозна са садржином свих писмена које
орган доноси, одређена је ЗУП-ом као достављање. Достављање се врши преко поште,
телефаксом или преко службеног лица које је овлашћено за обављање ове радње.
Писмена се достављају радним даном, и то у току дана. Достављање се обавља у стану или
на радном мјесту лица коме је писмено намијењено.
ПОСРЕДНО ДОСТАВЉАЊЕ
Правило је да се достабљање врши лично у руке адресату.
Међутим, за разлику од личног достављања, посредно достављање значи достављање
неком другом лицу, а не оном на кога конкретно писмено гласи. Посредно достављање се
примјењује онда када се лице кога се писмено тиче у вријеме достављања не нађе у
просторији намијењеној за достављање.
ОБАВЕЗНО ЛИЧНО ДОСТАВЉАЊЕ
Предвиђа се у три случаја: - када је оно изриочито предвиђено ЗУП или другим правним
прописом; када од дана достављања почиње да тече строги рок (који се не може мијењати)
и када такво достављање одреди орган чије се писмено мора доставити.
ПОСЕБНИ СЛУЧАЈЕВИ ДОСТАВЉАЊА
Могу се појавити:
-као достављање законском заступнику и пуномоћнику
-достављање пуномоћнику за примање писмена
-достављање државним органима, предузећима и др. правним лицима
-достављање осталим лицима (лицима која живе у иностранству, преко
републичког органа за послове ушраве)
-достављање јавним саопштењем
-достављање уколико дође до одбијања пријема
-достављање уколико је услиједила промјена адресе.
ДОСТАВНИЦА
Представља доказ о извршеном достављању.Ако је уредно састављена, има значење јавне
исправе. Доставницу потписује прималац и достављач. Прималац словима означава на
доставници дан пријема писмена.
РОКОВИ
Рок представља временски период у оквиру којег се редузимају процесне радње у
поступку. Поред процесноправних рокова који се одређују одређеним процесним
прописима, постоје и материјалноправни рокови, који се уређују материјалноправним
прописима. Процесни се односе на могућност предузимања одређених радњи у поступку,
а материјални на остваривање права и обавеза одређеним материјалним прописима за
поједине управне области.

10
 ВРСТЕ РОКОВА
Рокови се могу подијелити на законске (строги рокови-не могу се продужавати) и рокове
које одређује службено лице које води поступак (на основу законског овлашћења, према
околностима сваког конкретног случаја).
Законске рокове одређује закон па су с тога унапријед прецизно одређени правном
нормом и не могу се мијењати вољом органа који води поступак.
Рокови се дијеле и на продуживе и непродуживе.
Продуживи су они који се могу продужити ако за то постоје одређени разлози, а законски
рокови су по правилу непродуживи (осим изричито законом).
Према тренутку од којег се рачуна почетак дијеле се на субјективне и објективне.
Субјективни су они за чији се почетак везује одређене субјективне елементе (понављање
поступка је мјесец дана од дана сазнања разлога понављања).
Објективни рокови су они рокови који се рачунају од настанка одређене чињенице ,
независно од субјективног елемента (коначност и извршност рјешења).
С обзиром на дејство рокови се дијеле на: преклузивне (завршни рокови), дилаторне
(рокови чијим протеком странка тек стиче право на вршење одговарајуће процесне радње)
и инструкционе (рокови који упућују овлаштено службено лице на предузимање
одређене процесне радње) рокове.
РАЧУНАЊЕ РОКОВА
У управном поступку рокови се рачунају на дане, мјесеце и године. Почетак и ток рокова
не спречавају нерадни дани (недеља и дани државних празника). Само у случају да
последњи дан рока пада у нерадни дан рок се продужава на први наредни радни дан.
ПОВРАЋАЈ У ПРЕЂАШЊЕ СТАЊЕ
Повраћај у пређашње стање (restitutio in integrum) је процесно правно средство које
омогућава странци да предузима одређене процесне радње и послије истека прописаног
рока, ако зато постоје законом предвиђени разлози. Циљ овог института јесте откањање
штетних посљедица. Повраћај у пређашње стање регуласан је ЗУП-ом, а предвиђен је у
три различита случаја:
1. у првом случају повраћај у пређашње стање дозвољава се странци ако је из
оправданих разлога пропустила да у року изврши неку радљу, па је због тога
искључена од вршења те радње.
2. У другом случају, по предлогу странке дозвољава се повраћај у пређашње стање
ако је странка пропустила да у року преда поднесак.
3. Трећи случај у коме је дозвољен повраћај у пређањље стање јесте такође због
неблаговремене предаје поднеска, али је поднесак ипак примљен од надлежног
органа и то најкасније од три дана од дана истека рока.
Приједлог за повраћај у пређашње стање странка може поднијети како у субјективном (8
дана од када је престао разлог који је довео до пропуштања), тако и у објективном (од
дана самог пропуштања) року. О приједлогу одлучује орган код кога је вођен поступак,
посебним закључком.
ОДРЖАВАЊЕ РЕДА У УПРАВНОМ ПОСТУПКУ
Службеном лицу је дато овлаштење да опомиње лица која својим недоличним понашањем
ометају рад и предузима мјере које му стоје на располагању. Она може лице које омета
службени рад удаљити. Удаљење изриче службено лице закључком. Лицу које у поступку
теже нарушава ред може се и изрећи новчана казна.

11
 ТРОШКОВИ ПОСТУПКА
Трошкови управног поступка су сви трошкови који су имали учесници поступка.
Дијелимо их на:
- трошкове органа пред којим се води поступак (укупни издаци органа изазвани
вођењем поступка),
- трошкове странака (путни трошкови, изгубљена зарада, таксе), странка сама сноси
своје трошкове и
- трошкове осталих учесника у поступку (свједоци, вјештаци, преводиоци имају
право на накнаду трошкова путовања, боравка, изгубљене зараде).
Уколико је поступак окончан поравнањем, свака странка сноси своје трошкове.
Странка која је поступак изазвала а на чију штету је окончан дужна је да противној
странци накнади оправдане трошкове.
Трошкове извршног поступка подмирује извршеник.
Правило је да се о трошковима поступка одлучује извршењем о главној ствари. Одлука о
трошковима мора бити садржана у диспозитиву рјешења.
ОСЛОБОЂЕЊЕ ОД ПЛАЋАЊА ТРОШКОВА
Овај иститут пружа могућност органу да ослободи странку од плаћања трошкова ако
утврди да она не може поднијети трошкове јер би то битно утицало на њено издржавање и
издржавање њене породице. Орган може ослободити странку од плаћања у цјелини или
дјелимично, о чему доноси закључак, а ослобођење се односи на таксе и друге издатке.
3. ПРВОСТЕПЕНИ УПРАВНИ ПОСТУПАК
ПОКРЕТАЊЕ ПОСТУПКА
Покретање УП треба посматрати одвојено од давања инцијативе за његово покретање. УП
може покренути само надлежни орган, а не и сама странка. УП надлежни орган покреће
по службеној дужности када то одређује закон (према официјелној максими - ex officio), a
поводом захтјева странке кад странка тражи да јој се призна неко право или да се осободи
неке обавезе (на основу страначке максиме - ex privatio).
Према томе, по службеној дужности орган покреће поступак самоинцијативно, бет спољне
инцијативе (за разлику од судског поступка гдје је таква могућност искључена), чиме се
обезбеђује циљ изражен у задовољавању јавног интереса.
За покретање поступка на захтјев неког ликаца потребно је:
- да поносилац захтјева има странацку способност и активну легитимацију у некој
ставри,
- да се ради о управној ствари и
- да та управна ствар није већ правоснажно рјешена.
СПАЈАЊЕ СТВАРИ У ЈЕДАН ПОСТУПАК
Овај институт је предвиђен ЗУП и има за циљ остваривање начела економичности и
ефикасности. Да би дошло до спајања управних ствари у један поступак потребно је:
- да се права или обавезе странака заснивају на истом или сличном чињеничном стању или
истом правном основу,
-да орган који води поступак у погледу од сваке управне ствари надлежан.
ПОКРЕТАЊЕ ПОСТУПКА ПУТЕМ ЈАВНОГ САОПШТЕЊА
Путем јавног саопштења може се покренути поступак према већем броју лица која органу
нису позната или нису одредива и која у поступку могу имати положај странке. Овде се
ради о покретању поступка по службеној дужности јер се он покреће у циљу заштите
јавног интереса. Поступак се сматра покренутим у року од 15 дана од дана објављивања.

12
 ИЗМЈЕНА ЗАХТЈЕВА
Странка може након што је поступак покренут, под условом да не мијења чињенично
стање измијенити свој првобитни захтјев све до доношења рјешења у првом степену.
Процесна овлашћења странке могу се кретати:
- у правцу проширења њеног првобитног захтјева
- у правцу замјене провитног захтјева, новим другачијим захтјевом.
Диспозитивна радња странке усмјерена на смањење захтјева не сматра се измјеном
захтјева него као дјелимични одустанак од захтјева.
ОДУСТАНАК ОД ЗАХТЈЕВА
ЗУП дато је право странци да може одустати од свог захтјева у току УП све до коначности
рјешења. Након што другостепени орган одлучи о захтјеву странке и рјешење постане
коначно, више се не одустаје од захтјева, већ од његова извршења. Поред изричитог
одустајања странке, странка може одустати и прећутно. Поступак се тада обуставља, те
орган о томе доноси закључак.
У два случаја надлежни орган може наставити вођење поступка поред одустајања странке
од свог захтјева:
- ако је то потребно у јавном интересу и ако то захтјева противна страна.
ПОРАВНАЊЕ
Поравнање представља одређен вид диспозпозитивне радње странака којом странке
споразумно окончавају УП пред органом који води поступак. У УП поравнавање је могуће
само ако у поступку учествују двије или више странака са супротним интересима.
Поравнање мора бити јасно и одређено, и не може бити на штету јавног интереса или
правног интереса трећих лица. У формалном смислу поравнање мора да ссадржи радње:
састављање записника о постигнутом споразуму и упознавање странака са његоворм
садржином те потписивање истог. Поравнање има снагу извршног рјешења донесеног у
УП.
ПОСТУПАК ДО ДОНИШЕЊА ПРВОСТЕПЕНОГ РЈЕШЕЊА
Примаран циљ поступка до доношења рјешења је утврђивање истине на основу свих
одлучних чињеница и околноси које су релативне за доношесње рјешења, те пружање
могућности странкама да остваре и заштите своја права и правне интересе. Службено
лице је дужно наредити извођење сваког доказа ради разрјешења ствари. Овлашћења и
дужност странке у поступку до доношења рјешења су да чињенично стање на које заснива
свој захтјев изнесе тачно, потпуно и одређено.
Прикупљање чињеничне грађе у УП до доношења рјешења, спроводи се путем скраћеноГ
поступка и путем посебног испитног поступка.
СКРАЋЕНИ ПОСТУПАК
Скраћени поступак подразумјева рјешење ствари која је предмет управног поступка од
стране органа који води поступак без предузимања посебних процесних радњи за
утврђивање чињеничког стања (нпр. без саслушања свједока или странака, увиђаја,
вјештачења). ЗУП наводи у којим слу Овај поступак се може примијенити у следећим
случајевима:
-ако је странка у свом захтјеву навела чињенице на подлози којих се може утврдити стање
ствари
-ако се стање ствари може утврдити на подлози службених података,
-када је прописом предвиђено да се управна ствар може ријешити на основу чињеница и
околности који су учињене вјероватним и

13
-када се ради о предузимању у јавном интересу хитних мјера.
ПОСЕБНИ ИСПИТНИ ПОСТУПАК
Спроводи се када не постоје услови да се спроведе скраћени УП. Подразумијева одређени
број радњи које се предузимају ради утврђивања чињеница и околности значајних за
доношење рјешења. Обухвата евентуално одржавање усмене расправе, оцјењивању
доказне вриједности појединих доказних средстава. Ток испитног поступка одређује
службено лице према околностима конкретног случаја. ЗУП прописује да странка има
право да учествује у испитном поступку, да брани своја права и законом заштићене
интересе. Орган не може донијети рјешење прије него пто се пружи могућност странци да
се изјасни о чињеницама.
ПРЕДХОДНО ПИТАЊЕ
Предходно питање представља такво питање које чини самосталну правну цјелину за чије
рјешавање је надлежан суд или други орган, а без чијег рјешења није могуће рјешити
управну ствар. Орган који води поступак има две могућности:
-да сам, у складу са законом, расправи предходно питање (у овом случају рјешавање
предходног питања има сами правне ефекте на конкретан слушај и не може стећи
правоснажност, његова садржина се не уноси у диспозитив рјешења него у образложење)
- да поступак прекине док надлежни орган то не ријеши.
Орган који води поступак, мора прекинути поступак кад се претходно питање односи на
кд, на постојање брака, на утврђивање очинства и материнства или када је то законом
одређено.
УСМЕНА РАСПРАВА
Представља радње да би се потпуно и тачно утврдило чињенично стање и што боље
остварила и заштитила права странака.Усмена расправа омогућава остваривање неких
основних начела управног поступка, и то: начела истине, саслушања странке, слободне
оцјене доказа, ефикасности и економичности поступка. Усмену расправу утврђује
службено лице које води поступак по сопственој инцијативи или на приједлог странке.
Увијек ће се одржати у случају:
-да у поступку учествоју двије или више странака са супротним интересима
-да би се извршио увиђај или саслушање свједока или вјештака
Усмена расправа је јавног карактера. Искључује се јавност ако за то захтијевају разлози
морала или јавне безбједности, ако постоји озбиљна и непосредна опасност ометања
усмене расправе. Позиви за усмену расправу шаљу се лицима појединачно.
ДОКАЗНИ ПОСТУПАК
Доказни поступак представља скуп активности у оквиру којих се изводе процесне радње
ради утврђивања чињеница правно релеватних за доношење рјешења. Докази су средства
помоћу којих се закључује о постојању или непостоњу чињеница. У поступку се доказују
чињенице које су спорне и чињенице које су правно релеватне. О томе које чињенице
треба доказивати одлучује службено лице. Општепознате (ноторне) чињенице не треба
доказивати. Терет токазивања онога што се предпоставља лежи на ономе ко то оспорава.
Када је у питању јавни интерес онда је инцијатива на страни органа који води поступак.
Извођење доказа или доказивање врши службено лице. Доказно поступак одвија се пред
органом управног поступка.

ДОКАЗНА СРЕДСТВА Су: исправе, свједоци, изјаве странака, вјештаци и увиђај.

14
 ИСПРАВЕ
Исправом у ширем смислу означава се сваки предмет који садржи неки знак помоћу којег
се може доћи до увјерења о постојању неких чињеница.
У ужем смислу исправа означава доказно средство издано у писменом облику којим се
утврђује постојање или непостојање неке чињенице или докађаја.
Исправе у ужем смислу се дијеле на јавне и приватне.
ЈАВНЕ ИСПРАВЕ представљају исправе које издају државни органи у оквиру своје
надлежности а које могу бити прилагођене електронској обради података, као и исправе
које и истом облику издају недржавни субјекти којима су повјерена јавна овлашћења. Три
битна елемента јавне исправе су:
-да је исправа издата од надлежног државног органа односно недржавног субјекта којем
су повјерена јавна овлашћења
-да је издата у прописаној форми
-да је издата у оквирима надлежности овлашћеног субјекта.
ПРИВАТНЕ ИСПРАВЕ немају павну снагу попут јавних исправа. Садржај приватне
исправе узима се само као изјава њеног доносиоца.
УВЈЕРЕЊА
Увјерења су посебна врста јавних исправа коју издају надлежни субјекти о чињеницама о
којима воде службену евиденцију, и о чињеницама о којима не воде службену евиденцију
ако је то законом одређено.
Увјерења се издају се на усмени захтјев странке, у правилу истог дана, а најкасније у року
од 8 дана, ако прописом није другачије одређено. У случају да надлежни субјект одбије
захтјев о томе саставља посебно рјешење, а рјешење се не доноси ако је захттјеву странке
удовољено. Увјерења о којима се не води службена евиденција издају се у року од 15 дана
од дана подношења захтјева.
СВЈЕДОЦИ
Свједок је физичко лице које је способно да опази чињеницу о коју треба да свједочи и да
своје опажање свједочи пред органом који води поступак. Лице које у поступку судјелује
као службено лице, не може бити свједок. Службено лице које води УП мора утврдити у
сваком конкретном случају да ли је неко лице способно, с обзиром на своје могућности
опажања да буде свједок у том случају. Као свједоци се могу позвати сва лица, чак и
малољетна, па и лица са одређеним физичким и психолошким манама. Као свједок с ене
може испитати лице које би својим исказом повредило дужност чувања службене,
државне или војне тајне. Свједоци се саслушавају појединачно.
Свједоци имају дужност:
- да се одазове позиву за свједочење
- да се не удаљује са мјеста гдје треба да буде саслушано
- да свједочи односно да да исказ о чињеницама о којима има одређена сазнања.
Свједок може ускратити свједочење у неколико слуцајева:
- када би га одговор на неко питање изложио тешкој срамоти
- када на нека питања не би могао одговорити а да тиме не повреди обавезу чувања
пословне тајне
- о ономе што је странка повјерила свједоку као свом пуномоћнику
- о ономе о чему се странка исповједало свједоку као вјерском исповједнику.

15
 ИЗЈАВЕ СТРАНАКА
Изјава странке у УП има мању важност и ограничену примјену у односу на остала доказна
средства. Ово доказно средство користи се углавном супсидијарно, а изузетно се може
користити као главни извор доказа у стварима малог значаја.
Изјава странке може се употребити као доказно средство само у одређеним случајевима, и
то:
-ако за утврђивање одређене чињенице непостоји непосредан доказ
-у стварима малог значаја. Ствари малог значаја цијени службено лице које води поступак
-када је законом предвиђено да се изјава странке може употребити као доказно средство у
погледу одређених чињеница.
ВЈЕШТАЦИ
Вјештак је лице са посебним стручним звањем, одређено од стране органа који води УП да
у погледу одређених релеватних чињеница за чије је утврђивање односни оцјену потребна
стручност, којом службено лице не располаже, да своје стручно мишљење.
За вјештака не може бити одређено лице које не може бити свједок. Странке могу да
постављају питања и траже објашњења за налазе и мишљења. Службено лице није дужно
да прихвати налаз и мишљење вјештака јер је овлашћено да по слободној оцјени цијени
вриједност било ког доказног средства.
ТУМАЧИ И ПРЕВОДИОЦИ
Тумач је лице који својм стручним знањем помаже споразумјевању са учесником у
поступку а које не познаје језик на којем се води поступак.
Преводилац је лице које знањем језика помаже споразумјевању са лицем које учествује у
поступку, а које не познаје језик на којем се води поступак.
УВИЂАЈ
Увиђај је доказно средство чија се примјена своди на утврђивање битних чињеница или
околности од којих зависи рјешење управне ствари, путем непосредног опажања
овлашћеног лица. Увиђају као посебној процесној радњи мора се омогућити присуство
странака. Службено лице може одлучити да увиђају приступају и друга лица, као нпр
вјештак. Увиђај се по правилу врши у мјесту гдје се води поступак.
ОБЕЗБЈЕЂЕЊЕ ДОКАЗА
ЗУП-ом је предвиђено да се доказ може извести у сваком стању поступка, а уз одређене
претпоставке и прије него што је поступак и покренут.
Обезбјеђење доказа спроводи се:
- по службеној дужности, на приједлог странке и на приједлог лица које има правни
интерес.
О обезбјеђењу доказа службено лице доноси закључак.
ОКОНЧАЊЕ ПРВОСТЕПЕНОГ УПРАВНОГ ПОСТУПКА
Најчешће поступак се завршава доношењем рјешења, након што су предузете све
процесне радње да би се утврдило чињенично стање ради примјене одређеног
материјалног прописа на конкретан случај. Рјешење представља завршни акт у
првостепеном управном поступку којим се на подлози утврђених чињеница одлучује о
главној ствари која је предмет поступка. УП може се завршити и доношењем закључка о
обустављању поступка. То је случај када странке у току поступка саме уреде своје односе
путем тзв. поравнања странке. Поступак се може окончати и одустанком странке од
захтјева, као и у случају обуставе поступка по службеној дужности.

16
 ДОНОШЕЊЕ РЈЕШЕЊА
Рјешење донесено у УП представља управни акт, а може носити и други нназив као што је
дозвола, наређења и сл. У одређеним случајевима то може бити и закључак. Рјешење
доноси инокосни (доноси појединац – руководилац органа) или колегијални орган (овде
важе посебна правила јер у доношењу рјешења судјелује више органа. Ради се о тзв.
сложеним рјешењима).
ОБЛИК И САСТАВНИ ДИЈЕЛОВИ РЈЕШЕЊА
Дијелови рјешења:
- назив органа, увод, диспозитив, образложење, упутство (поука о правном лијеку),
потпис овлашћеног службеног лица и печат органа као његовог доносиоца.
Увод садржи назив органа доносиоца, назначење преписа према којем је тај орган
надлежан да рјешава дотичну управну ствар, навођење странке и сажето значење предмета
конкретног поступка. Диспозитив је основни дио рјешења у којем се кратко износи
садржина мериторне одлуке о главној управној ствари. Образложење је најобимнији дио
рјешења у којем се до детаља правно аргументује главна одлука из диспозитива.
Упутством о правном лијеку странка се упућује да ли против рјешења може изјавити
жалбу или покренути управни спор.
ИЗДАВАЊЕ УСМЕНОГ РЈЕШЕЊА
Рјешење се доноси у писменом облику, међутим, ЗУП предвиђа када се ради о
предузимању изузетних хитних мјера ради обезбјеђења јавног мира и безбједности или
ради отклањања епосредне опасности по живот и здравље људи или имовину, да орган
односно овлашћено службено лице може донијети рјешење и усмено.
Орган који је донио усмено рјешење дужан је да га изда странци у писменом облику
најкасније у року од 8 дана од дана подношења захтјева.
Странка такав захтјев може поднијети у року од два мјесеца од дана доношења усменог
рјешења.
РЈЕШЕЊЕ У ВИДУ ЗАБИЉЕШКЕ У СПИСУ ПРЕДМЕТА
ЗУП-ом је предвиђена могућност одступања од правила да рјешење мора садржавати све
савтавне дијелове. Такво рјешење садржи само диспозитив, који се саставља у виду
забиљешке у спису. За доношење рјешења у виду забиљешке у спису потребно је:
-да се ради о ствари мањег значаја
-да је поступак покренут по захтјеву странке и да се на захтјев удовољава
- да се таквим обликом рјешења не дира у јавни интерес, нити интерес другог лица
-да се разлози за доношење рјешења очигледни, а није другачије прописано,

ДЈЕЛИМИЧНО, ДОПУНСКО И ПРИВРЕМЕНО РЈЕШЕЊЕ

Дјелимично рјешење је рјешење којим се одлучује само о појединим питањима једне
управне ствари. Допунско рјешење је такво непотпуно рјешење којим се одлучује о
питањима која су остала неријешена након доношења ранијег рјешења. Привремено
рјешење је такво рјешење којим се само за једно релативно кратко вријеме уређује
основна управна ствар и то на бази чињеница. Привремено рјешење се доноси ради
заштите права и правних интереса странке, као и јавног интереса. Има ограничено дејство
јер дјелује до доношења коначног рјешења.
РОК ЗА ИЗДАВАЊЕ РЈЕШЕЊА
У ЗУП за доношење рјешења одређена су два рока. Први рок се односи на рјешење за чије
доношење није потребно водити посебан испитни поступак нити постоје други разлози

17
због којих се не може донијети рјешење без одлагања. Рјешење се мора доставити странци
што прје, у року од мјесец дана од дана предаје захтјева. У осталим слуцајевима, у року
од два мјесеца.
ДОНОШЕЊЕ ЗАКЉУЧКА О ОБУСТАВЉЕЊУ ПОСТУПКА
Обустављање поступка означава крај тог поступка о чему се доноси закључак. Закључак о
обустављењу УП може се побијати посебном жалбом. Против рјешења издатог по жалби
може се покренути управни спор. Обустављење поступка може настати на захтјев странке
и по службеној дужности. На зајтјев странке у два случаја:
-кад странка изричито одустане од свог захтјева и код поравнања. Међутим, овде постоје
одређена ограничења. Поравнање се не може закњучити ако иде на штету јавног интереса,
јавног морала или правног интереса трећих лица.
4. ПОСТУПА ПО ЖАЛБИ – ПРАВНА СРЕДСТВА
ДРУГИСТЕПЕНИ УПРАВНИ ПОСТУПАК ПРАВНА СРЕДСТВА

Правна средства се дијеле на редовна и ванредна. Редовна су стандардна средства која стоје на располагању
искључиво лицима која у својству странке учествују у поступку. Жалба је једино редовно правно средство.
Ванредна правна средства долазе у обзир само када су посриједи тачно утврђене, теже и најтеже повреде
закона. У ванредне правне лијекове спадају: понављање поступка, мијењање и поништавање рјешења,
захтјев за заштиту законитости.

ПРАВО ЖАЛБЕ
Опште је правило да се странка има право жалбе против рјешења донесеног у првом
степену. Жалбом се може побијати не само незаконитост, него и цјелисходност
првостепених рјешења. Право на жалбу представља уставно начело. До жалбеног, односно
другостепеног поступка може, али и не мора доћи, јер то зависи првенствено од воље
странке која је легитимисана за изјављивање жалбе. Уколико другостепени поступак буде
проведен, рјешење донијето по жалби је увијек коначно у управном поступку и оно се
више не може побијати жалбом као редовним правним лијеком.
ОРГАНИЧЕЊЕ ПРАВА НА ЖАЛБУ
У управним стварима жалба је увијек допуштена, а може се искљчити само изузетно.
Само у одређеним стварим и то једино онда када је на други начин обезбјеђена заштита
права и законитости. Против рјешења Владе не може се изјавити жалва, као ни против
рјешења Народне Скупштине, Скупштине града и Скупштине општине донесеног у првом
степену. Када жалба није дозвољена, непосредно се може покренути управни спор.
Закон утврђује да жалба мора бити дозвољена против свих првостепених рјешења којима
је законом искључен управни спор.
ЛЕГИТИМАЦИЈА ЗА ИЗЈАВЉИВАЊЕ ЖАЛБЕ
Легитимацију за изјављивање жалбе имају првенствено странке које сматрају да им
првостепеним рјешењем повријеђено неко право или правни интерес. Право жалбе имају и
лица која нису учествовала у првостепеном поступку, а имале су право да учествују као
странке, као и трећа лица која ради заштите својихправа и интереса имају право да
учествују у поступку. Јавни тужилац, јавни правобранилац и остали државни органи када
су законом овлашћени. Према ЗУП БиХ жалбу може изјавити и омбудсмен БиХ.
НАДЛЕЖНОСТ ЗА РЈЕШАВАЊЕ ПО ЖАЛБИ
Изјављивањем жалбе, надлежност за одлучивање о управној ствари преноси се на
другостепени орган. Овде се ствара однос између првостепеног органа као издаваоца
рјешења и надлежносг другостепеног органа као носиоца контроле.

18
По жалби против првостепеног рјешења подручне јединице која је основана да врши
одређене послове из надлежности републичкг органа управе или управне организације
рјешава министар односно старјепина републичке управе или управне организације, а по
жалби против првостепеног рјешења министарства рјешава Влада.
ПРАВНА ДЕЈСТВА ЖАЛБЕ
Свака прописно изјављена жалба има девулутивно и супсезивно дејство. Деволативно
дејство жалбе означава чињеницу да по жалби не рјешава исти орган већ други орган
вижег степена. Супсезивно дејство жалбе има за посљедицу одлагање извршења рјешења
у току рока за жалбу, као и у случају када је жалба изјављена све док се другостепено
рјешење не донесе и не достави странци. У овом случају ЗУП предвиђа изузетке:
-када је законом предвиђено да жалбени рок и изјављена жалба немају супсезивно дејство
-у случају када је неопходно предузети хитне мјере ради заштите јавног интереса
-када би у случају одлагања извршења некој од странака била причињена штета која се не
би могла поправити.
РОК ЗА ЖАЛБУ
Општи рок у којем се жалба може изјавити износи 15 дана и рачуна се од дана
достављања првостепеног рјешења странци. Рок за жалбу представља преклузивни рок,
што значи да послије његовог истека странка губи право да жалбу изјави касније. Ако
странка не изјави жалбу у прописаном року, рјешење постаје коначно и извршно, па и
правоснажно, јер се против њега не може водити управни спор ако жалба није изјављена,
а била је допуштена.
САДРЖИНА ЖАЛБЕ
У жалби се поред основних елемената мора назначити рјешење које се побија, разлози,а
могу се износити нове чињенице и нови докажалилац је дужан образложити исте, односно
зашто их није изнио у првостепеном поступку, је у противном би се могло доћи до
злоупотребе.
ПРЕДАВАЊЕ ЖАЛБЕ
Жалба се по правилу изјављује другостепеном органу, а непосредно предаје или шаље
поштом органу које је донио првостепено рјешење. Уз сагледавање формалног аспекта,
првостепени орган може замјенити своје раније рјешење новим рјешењем. Зависно од
начина предаје рачуна се рок предаје.
РАД ПРВОСТЕПЕНОГ ОРГАНА ПО ЖАЛБИ
Када прими жалбу, првостепени орган прво провјерава да ли је жалба благовремена,
допуштена и изјављена од стране овлашћеног лица. Може је одбацити ЗАКЉУЧКОМ или
прихватити. У колико првостепени орган не одбаци жалбу, он приступа мериторном
сагледавању свог рјешења. У том оквиру његова овлашћења су:
-замјена ранијег и доношење новог рјешења,
-употпуњавање првостепеног поступка
Надлежни орган има обавезу употпунити поступак у случају:
-кад подносилац жалбе изнесе у жалби такве чињенице и доказе који могу утицати на
другачије рјешење
-и када је подносиоцу жалбе морала бити дата могућност да учествује у поступку који је
предхосио рјешењу, а та му могућност није била дата.
РЈЕШАВАЊЕ ДРУГОСТЕПЕНОГ ОРГАНА ПО ЖАЛБИ
Другостепени орган најприје испитује основансот жалбе. Уколико не одбаци жалбу,
другостепени орган прећи ће на суштинско одлучивање (разматрање навода жалбе), при

19
чему може: поништити жалбу, поништити побијано рјешење у цјелини или дјелимично,
измијенити рјешење и огласити рјешење ништавним.
ОДБИЈАЊЕ ЖАЛБЕ
До одбијања жалбе као неосноване долази у случају када другостепени орган, након што
испита све наводе жалбе и релеватне прописе утврди да није било поврде законитости или
цјелисходности, шиме провостепено рјешење остаје на снази и постаје коначно.
ЗУП прописује одбијање жалбе у слиједећим случајевима:
- Кад другостепени орган утврди да рјешење нема недостатака, ни формалне ни
материјалне приросе, нити недостатака у вршењу слободне оцјене доказа.
- Кад другостепени орган утврди да је у првостепеном поступку било недостатака,
али оне нису такве природе да су могле утицати на рјешење ствари
- Кад другостепени прган утврди да је првостепени орган законито и правилно
рјешавао ствар, али да постоји грешка у образложењу.
ПОНИШТАВАЊЕ ПРВОСТЕПЕНОГ РЈЕШЕЊА
Поништавање рјешења произилази као посљедица битне повреде поступка, повреди
прописа по надлежности, погрешне примјене материјалних прописа, те грешака учињених
на основу слободне оцјене. Кад другостепени орган установи да је првостепено рјешење
донио ненадлежни орган, поништава то рјешење по службеној дужности. Другостепени
орган може поништити првостепено рјешење због одређених процесноправних грешака,
као што су:
- непотпуно или погрешно утврђено чињенично стање
- битна повреда правила поступка која је утицала на рјешавање ствари
- нејасност и противрјешност диспозитива рјешења његовом образлошењу
Након поништавања првостепеног рјешења, другостепени орган може предмет вратити
првостепеном органу на поновнбо рјешавање. Првостепени орган је дужан најкасније у
року од 30 дана од одана пријема предмета поступити по другостепеном рјешењу. Против
овог рјешења је дозвољена жалба, с обзиром на то да оно има карактер првостепеног
рјешења. Другостепени орган ће поништити првостепено рјешење и сам рјешити ствар ако
утврди:
-да су у првостепеном рјешењу погрешно оцјењени докази
-да је погрешно изведен закључак у вези са чињеничним стањем
-да је погрешно примјењен материјални пропис на основу кога је ријешена нека ствар и
-да је на основу слободне оцјене требало донијети другачије рјешење.
ОГЛАШАВАЊЕ РЈЕШЕЊА НИСТАВИМ
Ако другостепени орган утврди да првостепено рјешење садржи повреду прописа такве
природе које га чине ништавим, огласиће ништавим рјешење.
ИЗМЈЕНЕ ПРВОСТЕПЕНОГ РЈЕШЕЊА
ЗПП предвиђа три ситуације у којим адругостепени орган по жалби може приначити
првостешено рјешење:
-кад нађе да је првостепено рјешење законито у погледу утврђених чињеница – формална
законитост и у погледу саме примјене закона - материјална законитост
-када је у питању измјена првостепеног рјешења у корист жалиоца ван оквира захтјева
постављеног у жалби, с тим што се мора бити у границама захтјева који је постављен у
првостепеном поступку
-када је у питању измјена првостепеног рјешења на штету жалиоца

20
 ЖАЛБА КАД ПРВОСТЕПЕНО РЈЕШЕЊЕ НИЈЕ ДОНЕСЕНО У ЗАКОНСКОМ РОКУ
У случају кад првостепени орган по захтјеву странке не донесе и не достави странци
рјешења у предвиђеном року (у року од мјесец дана, односно 2 мјесеца од подношења
захтјева), странка стиче право жалбе другостепеном органу као да је њен захтјев одбијен.
У овом случају другостепени орган је прво дужан испитати да ли је жалба допуштена, а
потом затражити образложење разлога због којих није донесено рјешење у прописаном
року. Потом другостепени орган тражи да му се достави предмет на основу којег ће сам
ријешити спор. Изузетно, ако другостепени орган оцјени да би поступак брже и
економичније могао спровести првостепени орган, затражиће то од њега.
РОК ЗА ДОНОШЕЊЕ И ДОСТАВЉАЊЕ ДРУГОСТЕПЕНОГ РЈЕШЕЊА
Одређен је ЗУП-ом у којем је предвиђено да се рјешење по жалби мора донијети и
доставити странци што прије, а најкасније у року од два мјесеца, рачунајући од дана
предаје жалбе. Странка може одустати од жалбе све до доношења рјежења. Ако странка
одустане од жалбе, поступак се уорган и том случају обуставља закључком. Другостепено
рјешење се у правилу по списима предмета доставља првостепеном органу. Овај је дужан
да га у року од 8 дана од дана пријема списа достави странкама. И код жалбе се може
појавити тзв. ћутање управе, тј. да другостепени мигнорише жалбу и не донесе, односно
не достави рјешење у року од два мјесеца, од дана предаје жалбе. Ако због ћутања управе
другостепени орган не донесе рјешење у року од 7 дана, поносилац жалбе има право да
покрене управни спор као да му је жалба одбијена.
ВАНРЕДНА ПРАВНА СРЕДСТВА
Ванредна правна средства могу се користити само за теже повреде закона, која су
изричито законом предвиђена. Ванредна правна средства представљају таква средства
која се могу користити против коначних, извршних и правоснажних управних аката. Могу
се користити само када нема редовних средстава, односо када су она већ искориштена.
ЗУП предвиђа 7 ванредних правних средстава: понављање поступка, мијењање и
поништавање рјешења у вези са управним спором, захтјев за заштиту законитости,
поништавање и укидање по праву надзора, укодање и мијењање правоснажног рјешења уз
пристанак или по захтјеву странке, ванредно укидање и оглашавање рјешења ништавним.

Konačno - kad se ne može pobijati žalbom kao redovitim pravnim lijekom (ali ne znači da ne može upr.spor)
Pravomoćno- kad više nema žalbe a nema ni upr.spora (npr. istekao rok za pojretanje up.spora)

ПОНАВЉАЊЕ ПОСТУПКА
Понављање поступка представља ванредно правно средство. Разлог понављања поступка
су нове чињенице и околности, релевантне процесне грешке учињене у раније проведеном
поступку. Поступак се сроводи због процесног материјала до којег је дошло послије
доношења одлуке. Понављање поступка може услиједити само ако је редовни поступак
окончан рјешењем, а не и закључком, нити на др. начин (нпр. Наредбом и сл.).
РАЗЛОЗИ ЗА ПОНАВЉАЊЕ ПОСТУПКА
Разлози за понављање поступка су:
- сазнање за нове чињенице или стицање могућности да се употребе нови докази који би
могли довести до другачијег рјешења да су изнесени раније
- ако је рјешење донесено на подлози лажне исправе или лажног исказа свједока или
вјештака или ако је донесено као посљедица кд
- ако се рјешење заснива на пресуди донесеној у кривичном поступку, а та пресуда је
правоснажно укинута

21
- ако је рјешење повољно за странку донесено на основу неистинитих навода којима је
орган доведен у заблуду
- ако је у доношењу рјешењаа учествовало службено лице које је по закону морало бити
изузето
- ако је рјешење дониело неовлажћени орган за његово доношење
- ако је колегијални орган донио рјешење за који није гласала већина
- ако лицу који је требао да учествује у својству странке то било онемогућено
- ако странку није заступао законски заступник а по закону ју је требао заступати
- ако лицу који је учествовао у поступку није била дата могућност да се служи својим
језиком.
ОВЛАШЋЕНИ СУБЈЕКТИ КОЈИ МОГУ ТРАЖИТИ ОБНОВУ ПОСТУПКА
Понављање поступка може тражити странка, као и орган који је донио коначно рјешење,,
јавни тужилац према истим условима као и странка.
РОК И ПОКРЕТАЊЕ ПОСТУПКА
Постоје два рока за покретање УП: субјективни и објективни.
Субјективни рок износи мјесец дана, а рачуна се од тренутка који зависи од разлога за
понављање поступка. Објективни рок за поонављање поступка износи 5 година, а рачуна
се од доставе коначног рјешења странци.
Изузетно обнова се може тражити и послије 5 година, али само ако се покреће по
службеној дужности и то ако је рјешење донесено на подлози лажне исправе, лажног
исказа и сл. Понављање поступка покреће се приједлогом за понављање.
НАДЛЕЖНОСТ ЗА РЈЕШАВАЊЕ О ПОНАВЉАЊУ ПОСТУПКА
Надлежност за рјешавање о понављању поступка припада органу који је донио рјешење
којим је поступак окончан. То је у правилу другостепени орган, а може бити и
првостепени. Ако приједлог прими првостепени орган, а за рјешавање је надлежан
другостепени, дужан је да сприсе преда надлежном органу.
Након што прими приједлог, надлежан орган провјерава да ли је приједлог благовремен,
изјављен од овлашћеног лица, те да ли су чињенице и околности на којима се заснива
приједлог учињене вјероватним. Надлежан орган може закључком одбацити приједлог,
ако установи да услови нису испуњени или рјешењем одбити захтјев ако утврди да
понављање поступка не би довело до другачијег рјешења.
Ако надлежни орган не обије или не одбаци приједлог, тад доноси закључак којим
одобрава поновни поступак.
Закључком се утврђује у којем обиму ће се поступак обновити, да ли поступак у цјелини
или само поједине радње у поступку.
Жалба против закључка донесеног по риједлогу за поновно рјешавање поступка, као и
против рјешења донесеног у поновном поступку, дозвољена је само када је закључак
донио првостепени орган у случају да је закључак донесен од стране другостепеног органа
може се покренути управни спор.
Приједлог за понављање поступка по правилу не одлаже извршење рјешења, а закључак о
дозволи за понављање поступка одлаже извршење рјешњења.
МИЈЕЊАЊЕ И ПОНИШТАВАЊЕ РЈЕШЕЊА У ВЕЗИ СА УПРАВНИМ СПОРОМ
Примјена овог ванредног правног средства, омогућава органу против чијег рјешења јр
покренут управни спор да до окончања спора поништи или измјени своје рјешење.
Предмет ове контроле је коначна одлука о главној управној ствари. Искључена је ова
могућност у рјешењима против којих нису покренуте жалбе, је рсу самим тим стекли

22
својство коначности и правоснажности. Дакле, за коришћење овог правно гсредства
потребно је да је покренут управни спор, да је он у току, д аорган који је донио рјешење
уважава све тужбе те да се мијењање или поништавање врши из оних разлога из којих би
суд могао поништити такво рјешење, те да се тиме не вређа право странке нити право
трећег лица.
Када орган понипти или измјени своје рјешење (пунем овог правног средсва) дужан је о
томе обавјестити суд. Странка је дужна да се изјасни о рјешењу у року од 15 дана. Ако се
странка не изјасни или прихвати ново рјешење, суд ће обуставити управни спор.
ЗАХТЈЕВ НА ЗАШТИТУ ЗАКОНИТОСТИ
Користи га једино овлашћени јавни тужилац и може га користити само против
првостепеног рјешења донијетог у управној ствари, против кога се не може водити
управни спор нити је осигурана друга судска заштита
Предмет контроле може бити искључиво законитост правоснажног рјешења. Захтјев за
заштиту законитости се подноси у роки од мјесец дана од дана када је рјешење
достављено јаном тужиоцу, а ако њему није достављено у року од 6 мјесеци од дана
достављања странци. По захтјеву о заштити законитости одлучује орган управе који је
орган вишег степена у односу на орган који је донио правоснажно рјешење, а ако таквог
органа нема, онда одлучује Влада. Надлежни орган који врши контролу прво провјерава
да ли је тај захтјев допуштен, благовремен и изјављен од стране овлаштеног лица.
Рјешавајући по захтјеву може га одбацити, уважити захтјев и укинути побијено
правоснажно рјешење или одбити захтјев као неоснован.
Поводом захтјева за заштиту надлежности рјешење се не може поништити и против овог
рјешења није дозвољена жалба.
ПОНИШТАВАЊЕ И УКИДАЊЕ РЈЕШЕЊА ПО ПРАВУ НАДЗОРА
Поништавање и укидање по праву надзора представља вид ванредне правне контроле
управних аката коју врши орган надлежан за спровођење надзора над органом који је доно
рјешење. Овде се ради о тзв. службеном надзору, јер за његово спровођење није потрбан
захтјев странке нити било којег другог субјекта.
Поништава се у следећим случајевима: ако је рјешење донио стварно надлежан орган, ако
је у истој ствари раније донијето правоснажно рјешење којим је та управна ствар
другачије ријешена, ако је рјешење донио један орган без сагласности другог органа, ако
је рјешење донио мјесно надлежан орган, ако је рјешење донијето као посљедица принуде,
изнуде, уцјене, притиска или друге недозвољене радње.
УКИДАЊЕ И КИЈЕЊАЊЕ ПРАВОСНАЖНОГ РЈЕШЕЊА УЗ ПРИСТАНАК ИЛИ ПО
ЗАХТЈЕВУ СТРАНКЕ
Ово ванредно правно средство долази у случају да је на донијето рјешење орган
неправилно примијенио материјални закон. Иако рјешење не садржи формалне
недостатке, који би се могли побијати другим ванредним правним средствима, оно може
имати елемент незаконитости. У том случају једина могућност да се такво рјешење
усклади са законом јесте пристанак органа и странака. Предмет контроле овог ВПС може
бити једино правилност примјене материјалног закона како у правоснажном рјешењу које
је повољно за странку тако и за рјешење које је неповољно уа страку. З доношење овог
рјешења надлежан је првостепени орган па је против овог рјешења дозвољена жалба. А у
слушају да је надлежан другостепени орган (кад својим рјешењем мериторно одлучује о
ствари), жалба није дозвољена али може се покренути управи спор.

23
 ВАНРЕДНО УКИДАЊЕ РЈЕШЕЊА
Oвде се ради о ванредном правном средсву којим се укида законито извршно рјешење
којим нијр повријеђен закон (ни у формалном ни у материјалном смислу) али чијем
извршењем би се довела у опасност општа добра, односно јавни итерес и одређене
друштвене вриједности.
Ванредно се могу укинути само извршна рјешења потпуно или дјелимично. Поступак за
ванредно укидање рјешења покреће се искључиво по службеној дужности. Није прописан
рок. Рјешење првостепеног органа може укинути тај орган и другостепени орган.
Спроводи се по службеној дужности. Може се изјавити жалба само ако је то рјешење
донио првостепени орган, а у осталим случајевима може се покренути управни спор.
ОГЛАШАВАЊЕ РЈЕШЕЊА НИШТАВНИМ
Ванредно правно средство којим се из правног поретк уклањању она рјешења која у себи
садрже нарочито тешке повреде законитости.
Разлози оглашавања рјешења ништавним су:
-ако је у питању ненадлежност,
-ако би извршење рјешења могло довести до неког дјела кажњивог по
кривичном закону,
-ако извршење рјешења уопште није могуће,
-ако је рјешење донио орган без претходног захтјева странке,
-ако рјешење садржи неправилност по некој изричитој законској одредби.
Иницијативу за оглашавање рјешења ништавним даје странка или јавни тужилац.
Није временски ограничено. Рјешење се може огласити ништавним у потпуности
или само дјелимично. Ако нема органа који рјешава по жалби, против овог рјешења се
може покренути управни спор.
5. ИЗВРШЕЊЕ РЈЕШЕЊА У УПРАВНОМ ПОСТУПКУ
Извршење је посебна фаза управног поступка која долази до изражаја послије одлучивања по жалби, а прије
расправљања по ванредним правним лијековима и тужби у управном спору.
Циљ извршног поступка изражава се у усклађивању стварног стања са диспозитивом
донијетог рјешења. Извршење је обавезно када је странци наметнута нека обавеза, а она
неће да је добровољно изврши. ЗУП разликује административно (спроводе га органи
управе) и судско извршење (спроводе га судови). Судско извршење спроводи се ради
извршења новчаних обавеза насталих доношењем одлуке у управном поступку, а
спроводе га судови у складу са прописима о судском извршењу. Административно
извршење може се примјенити на извршење неновчаних али изузетно и на испуњење
новчаних обавеза.
НАДЛЕЖНОСТ ЗА СПРОВОЂЕЊЕ УПРАВНОГ ИЗВРШНОГ ПОСТУПКА
Овде важи правило да управни поступак (административно извршење) спроводи орган
који је у управној ствари рјешавао у првом степену, осим у случају када је посебним
прописом одређен неки други орган. Поступак могу спровести и општински органи
управе на чијем се подручју односно боравишту налази извршеник.
СПРОВОЂЕЊА ИЗВРШЕЊА
Спроводи се путем других лица или путем принуде. Рјешење стиче својство извршности:
-истеком рока за жалбу, а жалба није изјављена
-доставом странци, ако жалба није допуштена,
-доставом странци, ако жалба не одгађа извршење,
-доставом странци рјешења којом се жалба одбацује или одбија

24
Другостепено рјешење којим је измјењени првостепено рјешење постаје извршно када се
достави странци.Када се ради о рјешењима којим се рјешава ствар у којој учествују двије
или више странака, жалба било које странке спречава извршење рјешења.
Закључак постаје извршан:
-саопштавањем односно достављањем странци
-истеком рока за жалбу
-достављањем странци рјешења којим се жалба одбија или одбацује
Извршење се спроводи против извршеника.
ЗАКЉУЧАК О ДОЗВОЛИ ИЗВРШЕЊА
Извршење се спроводи по службеној дужности или на захтјев странке. По службеној
дужности – кад то захтјева јавни интерес, а по захтјеву странке извршење када је то у
интересу странке. Да би се одлука донијета у управном поступку могла извршити,
надлежан орган мога утврдити да су за то испуњени законом предвиђени услови.
Овде треба разликовати ситуацију кад је за спровођење извршења надлежан исти орган
који је донио првостепено рјешење, од ситуације кад је за то надлежан неки други орган.
У првом случају, орган који је донио првостепено рјешење доноси само закључак о
дозволи извршења, док у другом случају доносилац првостепеног рјешења ставља на
рјешење тзв. потврду извршности, док орган који спроводи извршење доноси још
закључак о дозволи извршења.
Закључком о дозволи рјешења се утврђује да је рјешење постало извршно и одређује
вријеме, мјесто, начин и средства помоћу којих ће се рјешење извршити. Против овог
закључка дозвољава се жалба другостепеном органу.
ПОТВРДА ИЗВРШНОСТИ
Потврда извршности представља посебну клаузулу која се ставља на рјешење ради
извршења које не спроводи орган које је рјешавао у првом степену, већ је за то надлежан
неки други орган. Када се административно извршење спроводи по службеној дужности,
потврду извршности ставља орган који је донио рјешење и доставља га органу који је
надлежан за извршење и истовремено му предлаже начин извршења. Када се извршење
проводи по приједлогу тразиоца извршења, он се обраћа доносиоцу првостепеног рјешења
који на рјешење ставља потврду извршности и доставити га органу надлежном за
извршење који даље доноси закључак о дозволи извршења, након чега се може прићи
његовој принудоној реализацији.
ОДЛАГАЊЕ И ОБУСТАВЉАЊЕ УПРАВНОГ ИЗВРШЕЊА
До одлагања може доћи по приједлогу извршеника или по службеној дужности.
Одлагање проводи орган који је донио закључак о дозволи извршења. До одлагања може
доћи у два случаја: - када се утврди да је у погледу извршења обавезе дозвољен почек и
када је умјесто привременог рјешења у међувремену донијето стално рјешење.
До обуставе администрактивног рјешења доћи ће по службеној дужности ако се утврди: -
да је обавеза извршена, да извршење није уопште допуштено, - да је извршење спроведено
према лицу које није било у обавези, да је извршилац извршења одустао од свог захтјева,
да је извршни наслов поништен или укинут.
НАЧИН СПРОВОЂЕЊА АДМИНИСТРАКТИВНЕ ЗАБРАНЕ
Администрактивним извршењем УА у УП извршавају се неновчане обавезе, док се
новчане обавезе углавном извршавају судским путем. Испуњавање новчаних обавеза
спроводи се на два начина и то преко других лица или путем принуде. Извршења, тзв.

25
замјенљивих обавеза може се спровести преко других лица, док се незамјенљиве обавезе
могу извршити путем принуде.
ИЗВРШЕЊЕ ПРЕКО ДРУГИХ ЛИЦА
До овог начина извршења може доћи само ако се извршеникова обавеза састоји у
извршењу радње коју неко друго лице може извршити, а извршеник је не изврши уопште
или не у цјелини. Поред тога, да би се поступило по овом начину извршења неопходно је
да се извршеник на то упозори. Исто тако, извршеник се мора упозорити на трошкове који
ће произићи из оваквог извршења јер их је он дужан сносити. Орган који спроводи
извршење одређује лице које умјесто извршеника извршава обавезу. То може бити
физичко или правно лице.
ИЗВРШЕЊЕ ПУТЕМ ПРИНУДЕ
ЗУП утврђује у којим случајевима се може примјенити принудно извршење:
--ако је извршеник дужан да нешто допусти или да трпи, па поступа противно тој обавези
и ако је предмет извршења извршеникова радња коју не може умјесто њега да изврши
друго лице. Орган који спроводи извршење дужан је прије примјене принудних средстава
запријетити извршенику, ако он не изврши своју обавезу у остављеном року. За
неизвршавање поред упозорења прописују се и новчане казне.
ИЗВРШЕЊЕ РАДИ ОБЕЗБЈЕЂЕЊА
Извршење ради обезбјеђења примјењује се за вријеме трајања управног поступка, ако
постоји опасност да ће извршење кад рјешење стекне својство извршности бити осујећено
или знатно отежано. Реализује се административним или судским путем. Жалба не одлаже
извршним путем.
ПРИВРЕМЕНИ ЗАКЉУЧАК О ОБЕЗБЈЕЂЕЊУ
Привремени закључак о обезбјеђењу орган може донијети прије издавања рјешења,
уколико пријети опасност да ће странка на коју гласи договором са трећим лицима или на
други начин осујетити или знатно отежати извршење своје обавезе. Доноси се по
службеној дужности или по приједлогу странке. Може се побијати посебном жалбом, која
нема одгодно дејство-не одлаже извршење закључка.

26
 УПРАВНИ СПОР
Боро Бован
1. ПОЈАМ И ЗНАЧАЈ УПРАВНОГ СПОРА
Управни спор је регулисан Законом о општем управном спору („Сл.гл.РС“ број 13/02 и
87/07), Законом о управним споровима (109/05). Предмет управног спора је управни акт
који се оспорава. Њиме је одређено да се управни спор може водити само против коначног
управног акта. Управним актом се сматра акт којим државни орган рјешава о извјесном
праву или обавези.
2. ВРСТЕ УПРАВНИХ СПОРОВА
ОБЈЕКТИВНИ И СУБЈЕКТИВНИ УПРАВНИ СПОР
О субјективном спору можемо говорити када је у питању судска заштита права грађана,
предузећа и других правних лица.
Објективни циљ управног спора је у томе да се приликом доношења појединачних
управних аката обезбиједи законитост. Спор о законитости управног акта је доминантан у
пракси и у ерму суд цијени да ли је приликом доношења акта правилно примјењен закон,
односни неки други пропис.
СПОР ЗА ПОНИШТАЈ АКТА И СПОР ПУНЕ ЈУРИСДИКЦИЈЕ
Постоје двије врсте спора о законитости коначних управних аката: спор за поништај акта
(спор о законитости) и спор пуне јурисдикције (пуног судовања). У спору за поништај
акта суд у управном спору по тужби рјешава само питање законитости побијаног управног
акта, да ли је акт основан на закону или не. Уколико наиђе да је акт незаконит суд у
управном спору ће га поништити и наложити органу да у одређеном року донесе нови
законити управни акт у складу са правним схватањем суда.
У спору пуне јурисдикције суд у управном спору расправља сам правни однос и одлука
суда у свему замјењује оспорени управни акт. Суд по тужби треба да укине, измјени или
потврди управни акт.
ОПШТИ И ПОСЕБНИ УПРАВНИ СПОР
У поступку пред судом у управном спору појављује се тужилац и тужени. Посебност
управног спора је у томе што је тужена страна увијек орган који је донио коначни управни
акт. Тужилац је онај ко сматра да му је оспореним управним актом повријеђено неко
право. Посебност управног спора је у томе што је то спор између појединца и управе.
СИСТЕМ ОДРЕЂИВАЊА ПРЕДМЕТА УПРАВНОГ СПОРА
Предмет управног спора је управни акт који се оспорава. По систему опште клаузуле
управни спор се може водити против свих управних аката. По систему енумерације
законом су посебно одређени акти управе против којих се не може водити управни спор.
То су нпр. акти које доноси Народна Скупштина РС и Предсједник Републике...
3. ПРЕДМЕТ УПРАВНОГ СПОРА
Предмет управног спора је управни акт и питање законитости управног акта. Да би један
акт могао бити предмет управног спора такав акт:
- Мора бити донесен од стране републикчких органа управе, републичке
организације, органа јединица локалне самоуправе, предузећа, установе или другог
правног лица ако поступа у вршењу јавних овлашћења,
- Мора бити донесен у некој управној ствари,
- Мора се њиме рјешавати о извјесном праву или обавези
- Мора бити коначан у управном поступку.

27
 4. РАЗЛОЗИ ЗА ВОЂЕЊЕ УПРАВНОГ СПОРА
Разлози на основу којих се може побијати управни акт у управном спору су:
-ако у акту није правилно примијењен закон,
-ако је акт донесен од стране ненадлежног органа,
-ако се у поступку који је акту претходио није поступало по правилима поступка.
-ако је надлежни орган прекршио границе овлашћења.
Покренути управни спор може свако правно или физичко лице које сматра да му се
коначним управним актом повређено неко право.
5. ПОКРЕТАЊЕ УПРАВНОГ СПОРА
Управни спор се покреће тужбом код суда. Право на покретање спора има: појединац или
правно лице, државни орган, организација, насеље, надлежни јавни тужилац, јавни
правобранилац. Тужени орган у управном поступку је надлежни орган чији се управни акт
оспорава. Тужилац може одустати од тужбе у свакој фази поступка, све до доношења
судске одлуке.
6. АКТИ ПРОТИВ КОЈИХ СЕ МОЖЕ ВОДИТИ УПРАВНИ СПОР
СИСТЕМ ОДРЕЂИВАЊА ПРЕДМЕТА УПРАВНОГ СПОРА
Законом је утврђено да се управни спор може водити само против управног акта који је
донесен у другом степену, против првостепеног управног акта против кога нема мјеста
жалби у управном поступку. По систему опште клаузуле управни спор се може водити
против свих управних аката. По систему енумерације законом су посебно одређени акти
управе против којих се не може водити управни спор. То су нпр. акти које доноси
Народна Скупштина РС и Предсједник Републике...
7. НАДЛЕЖНОСТ ЗА ВОЂЕЊЕ УПРАВНИХ СПОРОВА
Окружни суд је надлежан да одлучује о законитости свих коначних управних аката. У
управним споровима суди судија појединац, а изузетно у сложеним предметима суди
вијеће од тројице судова. Врховни суд рјешава по ванредним правним средствима.
8. СТРАНЕ У УПРАВНОМ СПОРУ
ТУЖИЛАЦ, ТУЖЕНА СТРАНА И ЗАИНТЕРЕСОВАНА СТРАНА
Тужилац у управном спору може бити: појединац или правно лице, организација,
синдикална организација, друштвена организација, јавни тужилац и јавни правобранилац.
Тужена страна је увијек орган који је донио коначни управни акт. Закон заинтересованом
лицу признаје положај странке. Из тог разлога се њему као и туженој страни мора
доставити тужба на одговор.
9. ТУЖБА-ОСНОВ ЗА ПОКРЕТАЊЕ УПРАВНОГ СПОРА
Код покретања управног спора примјењује се искључиво страначка максима. То значи да
се управни спор покреже тужбом код надлежносг суда и она је основ за покретање
управног спора. А тужба је поднесак којим се захтјева покретање управног спора у
формалном смислу тужбе, а у материјалном смислу она се односи на одређен захтјев
тужиоца да суд у управном спору размотри и оцијени законитост оспореног управног
акта. Тужба мора садржавати одређене податке и бити поднесена у прописаном року.
РОК ЗА ПОДНОШЕЊЕ ТУЖБЕ
Тужба се подноси у року од 30 дана од дана достављања коначног управног акта странци
која је подноси. Овај рок важи и за орган овлашћен за подношење тужбе. Ако овом органу
није достављен управни акт он може поднијети тужбу у року од 60 дана.

28
 НАЧИН ПРЕДАЈЕ ТУЖБЕ
Тужба мора бити предата надлежном суду. Може се предати на писарници суда (може се
тражити потврда о пријему исте од писарнице), а може се слати и поштом. Дан
пристизања пошиљке суду рачуна се као дан пријема. Код изјављивања тужбе на
записник, тужилац или његов пуномоћник даје изјаву одговарајућој служби суда у виду
тужбе.
ПОДНОШЕЊЕ ТУЖБЕ У СПОРУ ЗБОГ „ЋУТАЊА АДМИНИСТРАЦИЈЕ“
Ако другостепени орган по жалби странке против првостепеног рјешења, није у року од
60 дана или у другом прописаном краћем року, донио рјешење по жалби странке, а не
донесе га ни у даљем року од 15 дана по поновљеном тражењу странке може поднијети
тужбу због ћутања администрације у управном спору као да јој је жалба одбијена. До
ћутања администрације може доћи и код другостепеног органа који одлучује по жалби
изјављеној против рјешења у првом степену.
САДРЖАЈ ТУЖБЕ И ТУЖБЕНОГ ЗАХТЈЕВА
Тужба мора да садржи: име и презиме, занимање и мјесто становања, односно назив и
сједиште тужиоца, управни акт против којег је тужба управљена, кратко излагање због
чега се тужба подноси. Уз тужбу се прилаже управни акт који се оспорава у оригиналу
или овјереној копији. Доставља се суду у два примјерка. Управни акт се може побијати и
дјелимично. Суд разматра тужбу у оквиру тузбеног захтјева.
10. ПОСТУПАК ПО ТУЖБИ
ПРЕДХОДНИ ПОСТУПАК ПО ТУЖБИ И ФОРМАЛНО ИСПИТИВАЊЕ ТУЖБЕ
По пријему тужбе суд провјерава уредност тужбе, да ли је потпуна – формално
испитивање тужбе. Суд ће одбацити тужбу ако утврди да је тужба поднесена
неблаговремено или прије времена, ако акт који се тужбом оспорава није управни акт.
Орган управе чији се управни акт оспорава у управном спору у току судског поступка
може донијети нови управни акт којим се мијења или ставља ван снаге управни акт против
кога је управни спор покренут. О томе ће обавијестити суд у управном спору, а суд ће
тиме позвати тужиоца да у року од 8 дана изјави да ли је донесеним актом задовољан или
остаје при тужби и у ком обиму. На основу тужиочеве изјаве суд ће рјешењем обуставити
спор или наставити поступак.
РЕДОВНИ ПОСТУПАК
ДОСТАВЉАЊЕ ТУЖБЕ ТУЖЕНОМ ОРГАНУ И ЗАИНТЕРЕСОВАНОМ ЛИЦУ
Овом радњом почиње редован поступак по тужби гдје се расправља о тужбеном захтјеву.
У одговору на тужбу тужена страна и заинтересовано лице имају могућност да упознају
суд са својим аргументима. Заинтересовано лице има право, али не и дужност да одговори
на тужбу, то је ствар његове оцјене. Суд у сваком конкретном случају оставља рок
туженом органу и заинтересованом лицу да да одговор на тужбу који не мора бити дужи
од 30 дана. Орган као тужена страна дужан је да у остављеном року пошаље суду све
списе који се односе на предмет. Суд може ријешити спор и без списа, ако се тужбом
побија оспорени акт из разлога погрешне промјене материјалног права.
11. РЈЕШАВАЊЕ У УПРАВНИМ СПОРОВИМА
РЈЕШАВАЊЕ ПО СУДИЈИ ПОЈЕДИНЦУ
Управни споровима суди судија појединац, а изузетно у сложеним предметима вијеће
састављено од тројице судија. Суд у управном спору најчешће рјешава у нејавној
сједници, а може ријешити да се одржи усмена расправа. Странка такође може
предложити суду да исти одржи усмену расправу.

29
 РЈЕШАВАЊЕ У НЕЈАВНОЈ СЈЕДНИЦИ
Суд најчешће расправља спор у нејавној сједници и на подлози чињеница утврђених у
управном поступку које су први пут тужбом изнијети у судском спору, а може одлучити
да се одржи усмена расправа. Судски поступак у управом спору засмнован је на начелу
писмености и посредности. То значи да суд на основу списа предмета и без непосредног
учешћа странака најчешће одлучује у управном спору.
УСМЕНА РАСПРАВА
Суд ће одлучити на одржавање усмене расправе ако сматра да је то потребно ради бољег
разјашњења ствари. О одржавању усмене расправе рјешава вијеће у својој нејавној
сједници. Усменом расправом руководи предсједник вијећа. О расправи се обавезно води
записник. Само из важних разлога се расправа може одложити. Странке морају бити
позване, али не морају лично учествовати већ их могу заступати пуномоћници или
заступници. На расправи прво добија ријеч члан вијећа који излаже стање и суштину
спора не давајући своје мишљење ко је у праву, а ко није, како треба ријешити спор, а
потом се даје ријеч тужиоцу да образложи тужбу, након њега, обраћају се тужена страна и
заинтересована лица.
РЈЕШАВАЊЕ НА ПОДЛОЗИ ЧИЊЕНИЦА КОЈЕ СУ УТВРЂЕНЕ У УПРАВНОМ
ПОСТУПКУ
Суд у управном поступку ће пресудом поништити оспорени управни акт, ако нађе да се
спор не може расправити на подлози чињеница утврђених у управном поступку. Кад суд
на расправи утврди другачије чињенично стање у односу на чињенично стање утврђено у
управном поступку, поништиће оспорени управни акт и сам ријешити управну ствар у
спору пуне јурисдикције. Надлежан орган је дужан да поступи онако како је у пресуди
одређено и да донесе нови управни акт.
12. ОДЛУКЕ У УПРАВНИМ СПОРОВИМА
Суд у управном спору доноси пресуду или рјешење већином гласова вијећа и по завршној
расправи усмено објављује своју одлуку. Вијеће је састављено од тројице судија
(предсједник и чланови). Пресуда или рјешење се издаје странкама у оригиналу или
овјереном препису. О вијећањуи гласању се води посебан записник који потписују сви
чланови вијећа и запосничар. Оригиналну пресуду потписују предсједник вијећа и
записничар. Пресуда и рјешење се издаје странкама у оригиналу или у овјереном препису.
РЈЕШЕЊЕ
Суд у управном спору доноси рјешење када одбацује тужбу у случајевима да је иста:
непотпуна, поднесена неблаговремено, да се против управног акта који се оспорава могла
изјавити жалба, ако већ постоји правоснажна одлука о истој ствари. Суд који је примио
жалбу и суд који одлучује о жалби одбациће исту рјешењем ако утврди да је жалба
недозвољена, неблаговремена, изјављена од стране неовлаштеног лица. Потребно је
разликовати рјешење које доноси судија појединац, које суд доноси увијек у вијећу, за
разлику од рјешења које доноси предсједник вијећа, а то су рјешења којима се управља
поступак. Када суд доноси одлуку у вијећу сматра се да је одлука донесена када су за њу
гласала 2 судија у вијећу од 3 судија, односно 3 судије у вијећу од 5-це судија.
ПРЕСУДА
Пресудом се тужба уважава или одбија као неоснована. Ако се тужба уважава суд ће
поништити оспорени управни акт и пресудом ријешити управну ствар у спору пуне
јурисдикције. Ако суд одлучи за одржавање усмене расправе, суд ће по самом њеном
завршетку усмено и објавити пресуду односно рјешење, а у сложенијим стварима суд

30
може одустати од усменог објављивања своје одлуке. У оваквим случајевима суд је дужан
да најкасније року од 8 дана донесе пресуду.пресуда или рјешење садржи: означење суда,
судије поједица, предсједника и чланова вијећа, записничара, странака и њихових
заступника, предмет спора, те дан када је одлука изречена и објављена, изреку и
образложење. Пресуду потписује судоја појединац односно предсједник вијећа и
записничар.
13. ПРАВНА СРЕДСТВА У УПРАВНОМ СПОРУ
Редовни правни лијекови нису дозвољени, а ванредни правни лијекови су: захтјев за
ванредно преиспитивање судске одлуке и приједлог за понављање поступка којим
располжу странке у управном спору. Одлуке судова у управном спору постају
правоснажне одмах по уручењу странци.
ЖАЛБА
Жалба као редовно правно средство у управном спору се не може изјавити, осим у
случајевима када је то прописано посебним законом.
ЗАХТЈЕВ ЗА ВАНРЕДНО ПРЕИСПИТИВАЊЕ УДСКЕ ОДЛУКЕ
Подноси се Врховном суду РС против правоснажне одлуке суда у управном спору. Ово
ванредно правно средство се може поднијети због повреде закона или због повреде
прописа у поступку која је могла бити од утицаја на рјежавање ствари у року од 30 дана.
Врховни суд рјешава по захтјеву на сједници вијећа од тројице судија, а побијену одлуку
испитује само у границама захтјева. Суд пресудом уважава или одбија захтјев. Пресудом
којом захтјев усваја може укинути или преиначити оспоравану судску одлику. Уколико
Врховни суд укину судску одлуку, предмет враћа надлежном окружном суду чија је
одлука укинута.
ПОНАВЉАЊЕ ПОСТУПКА
-ванредно правно средство у управном спору што значи да с еможе користити само против
правоснажних судских одлука. Користи се ако странка сазна нове чињенице, ако је до
одлуке суда дошло усљед кривичног дјела судије, ако је исправа на којиј се заснива
одлука лажна, ако заинтересованом лицу није дата могућност да учествује у управном
спору. Странка може поднијети тужбу за понављање поступка у року од 30 дана. Странка
по истеку објективног рока од 5 година од дана правоснажности судске одлуке не може
тражити понављање поступка. У тужби се мора навести: одлука чије се понављање тражи,
законски основ понављања и докази, околности из којих произилази да је тужба поднесена
у законском року и докази за то. О тужби за понављање поступка суд рјешава у нејавној
сједници.
14. ОБАВЕЗНОСТ ПРЕСУДА
Пресуде судова донесених у управном спору су обавезујуће. То значи да се пресуда има
извршити у законском року на начин како је то суд у управном спору у својој пресуди
утврдио. Пресуда којом је поништен управни акт дјелује према свима.
Када према природи ствари која је била предмет спора треба умјесто поништеног
управног акта донијети нови управни акт, надлежан орган је дужан да га донесе без
одлагања и најкасније у року од 30 дана од дана достављања пресуде. Ако се то не уради
странка може посебним поднеском тражити доношење новог акта. Ако надлежни орган не
донесе акт ни за 15 дана странка може тражити доношење таквог акта од судије који је
донио пресуду првом степену. Суд ће захтјевом тражити од надлежног органа
обавјештење о разлозима због којих није донио управни акт. Надлежни орган ће одмах, а
најкасније у року од 7 дана дати објашњење.

31
 ЗАШТИТА СЛОБОДА И ПРАВА ЗАЈАМЧЕНИХ УСТАВОМ
Физичко лице чија су права и слободе зајамчене Уставом РС повријеђена коначним
управним актом органа има право да захтјева заштиту тих права и слобода код суда, ако
им није осигурана друга правна заштита. Захтјев због незаконите радње може се
поднијети све док та радња траје. Суд поступа по захтјеву хитно. О захтјеву рјешава
надлежни окружни суд и то рјешењем састављеном од тројице судова. Против овог
рјешења не може се изјавити жалба, али се може поднијети захтјев за ванредно
приспитивање судске одлуке Врховном Суду РС у року од 8 дана.

32