Методологија проучавања

књижевности
 Методи у проучавању књижевности
Кључне речи: наука о књижевности, методологија, методи

Три сфере, М. К. Еscher, 1946.

Реч метод изворно значи пут, односно начин којим се долази до одређеног циља. Метод се
одређује као смишљен или устаљен поступак усмерен на постизање неког циља на филозофском,
научном или практичном подручју. Са једне стране, метод означава устаљен модел (редослед,
процедуру) по коме се одвија нека практична делатност (у материјалној проузводњи, раду,
образовној и васпитној делатности, уметничком стварању, политици), а, са друге стране, логички
поступак примењен на филозофску научну спознају. У другом смислу методи су путеви спознаје, од
којих су неки својствени целокупној људској интелектуалној делатности, а други карактеристични
за посебна научна подручја.
У науци се појам метода одређује као поступак који се употребљава да би се дошло до
научног сазнања, да би се открила и изложила истина. У том смислу метод значи систематично,
разложно, критичко, уверљиво истраживање задатака у оквиру науке којој припада постављени
задатак.
Начини рада који се примењују у настави српског језика и књижевности, као и настави других
школских предмета, именују се као наставни методи. Помоћу наставних метода усвајају се знања,
стичу умења и изграђује поглед на свет ученика.
Методологија је научна дисциплина која се на систематичан начин бави проучавањем метода,
која проучава логичке операције и истраживачке поступке у склопу научних сазнања. Методологија
се дели на општу, која проучава сазнајне методе и истраживачке поступке заједничке свим наукама,
и посебне методологије, које истражују организацију (пут, начин проучавања у свакој посебној
науци).

Метод (грчки méthodos) најчешће се дефинише као пут или начин којим се
долази до неког сазнања у одређеној области науке, као и у животној пракси. Одлика
методичности јесте систематичност рада, свесност, поузданост и проверљивост. Сваки пут
када се одређеним методом доспе до неког сазнања, он може постати општеприхваћен
начин долажења до спознаје утабаним путем.
Свака област науке има специфичне методе које одражавају и природу науке;
тако се, на пример, експерименталне методе повезују са природним наукама. Група
карактеристичних метода чини методологију одређене научне области. Скуп метода у
науци о књижевности чини књижевнонаучну методологију. Књижевнонаучну
методологију требало би разликовати од стваралачког метода као описа начина,
поступака и техника путем којих се долази до неког открића у уметности, или уметничке
креације.
Књижевнонаучни методи помажу уочавању и проучавању сложености и
разноврсности (посебности) књижевних уметничких дела. Често је избор књижевних
метода условљен опредељењима проучавалаца, али поуздана методологија усклађује се са
предметом проучавања – књижевним делом као самосвојном творевином. Начелно се
разликују спољашњи и унутрашњи приступ књижевном делу. Док се спољашњи
књижевни методи баве извантекстовним чиниоцима (биографија писца, историјски и
друштвени контекст настанка књижевног дела), унутрашње/иманентне методе усмерене
су искључиво ка проучавању самога текста књижевног дела. У оквиру ове две
оријентације развиле су се различите методолошке теорије, од којих неке нису у активној
примени, друге су превазиђене новим сазнањима или редефинисаним ставовима; понеки
стари методи доживљавају своје обнављање, а неки су уско специјализовани у приступу
појединим појавама у књижевности.
У следећој табели наведени су најпознатији спољашњи и унутрашњи
приступи књижевном делу.

Табела 2. Спољашњи и унутрашњи приступи књижевном делу

Спољашњи Унутрашњи
приступ књижевном делу приступ књижевном делу
• филолошка критика • нова критика
• позитивизам • формализам
– биографски приступ • стилистички приступ
– историјски приступ • феноменологија
– социолошки приступ • херменеутика
– психолошки приступ • структурализам
• теорија рецепције
• наратологија

Књижевна критика може да буде у појединим својим деловима или у целини под
снажним утицајем једне методе. Због тога се, рецимо, разликују: стилистичка критика,
феноменолошка критика, марксистичка критика, антрополошка критика, феминистичка
критика.
У науци одређеног доба увек постоје теорије које доминирају. Ову
посебност запазио је и свестрано протумачио Томас Кун (1922–1996).
Доминантне методолошке
теорије Кун је назвао Парадигма је скуп научних постулата и
аксиома који служе као полазна тачка у даљем
теоријом научне истраживању. Настанком парадигме, наука
парадигме; под њима се добија нову димензију јер нуди истраживачима
подразумевају општа скуп полазних основа и уверења за даљи
прихваћена научна прогрес науке. У овом периоду, развој нових
достигнућа у једној области теорија унутар једне парадигме има задатак да
допринесе њеној снази и потврђивању значаја,
знања. Научне парадигме, све до момента када се уоче „различитости” или
међутим, нису устаљене, већ „неочекиваности”. Последице које доноси нова се
смењују. То смењивање Кун парадигма огледају се у рушењу свега до тада је
описао као научну познатог у оквиру једне науке, али и шире.
 револуцију (револуцију у науци). Научне револуције у
друштвенохуманистичким наукама, за разлику од природних експерименталних
наука, нису бурне нити нагле, већ су обележене систематичном поступношћу.
Један скуп метода након низа провера и примена, стручна јавност прихвата као
општеважећу или, бар, као доминантну методолошку оријентацију. Сложеност
књижевног дела и разноврсност појава у књижевности подстичу теоретичаре
књижевности да сваком књижевном делу приступају као особеној, непоновљивој
творевини. Није ретка појава да се једном истом делу приступа са различитих
гледишта, односно путем различитих метода, у тежњи да се расветле његове
кључне естетске вредности и карактеристике. Засновано проучавање
књижевности и објективна књижевна критика захтевају не једну методу, већ
садејство различитих, у методолошком поступку који ће одразити све важне
карактеристике књижевнога дела; такав приступ се

назива методолошки плурализам.

Спољашњи и унутрашњи приступ књижевности

Кључне речи: спољашњи приступ, унутрашњи/иманентни приступ, позитивистичке науке,
биографски приступ, психолошки приступ, психоаналитичка критика, социолошка гледишта,
историзам, нова критика, књижевни метод, теорија рецепције

Спољашњи и унутрашњи приступ књижевности дефинисали су и детаљно описали

аутори зна Теорије књижевности (1948) Рене Велек и Остин Ворен. Они су дошли до
закључка да се, под утицајем позитивистичке науке током 19. века књижевност
тумачила махом спољашњим чиниоцима. Водећи елементи књижевног дела доживљавани
су, објашњавани и тумачени ауторовом биографијом, историјским и друштвеним
контекстом у коме је дело настајало. На супротној страни стоје достигнућа теорије
књижевности с почетка 20. века. Пажња почиње интензивно да се усмерава ка
унутрашњем приступу књижевном делу, односно према књижевном тексту као естетском
предмету по себи. Велек и Ворен су након детаљнијег разматрања ове проблематике дали
предност унутрашњем приступу књижевном делу. Закључили су да се све посебности
књижевног дела испољавају као литерарни чиниоци који су фикционални (фиктивни,
измишљени, створени). Иако се писац може користити прототипским ликовима и
животном грађом као изворима у стварању, књижевни свет уметничког дела се разликује
од света стварности јер настаје у пишчевој и читаочевој машти и доживљају; то је
фикционални, измишљени свет.

Међу спољашњим гледиштима на књижевно дело посебно је био

прихваћен и издвајао се биографски приступ. У оквиру тог приступа изучавала
се биографија аутора, пишчева личност као централни (основни) предмет
проучавања. Пишчева биографија ставља се у функцију објашњавања дела које
Алузија је стилска фигура која је створено. Проучаваоце пишчевих биографија
почива на наговештају и највише су занимали они елементи које су писци из
недоречености, што од читаоца или биографске стварности уграђивали у садржај дела.
слушаоца изискује да асоцијативним
путем доврши оно што није до краја Истина, проучавањем и познавањем биографије писаца
исказано. За разлику од метафоре и могу се непосредније спознати поједина значења у
алегорије, алузија такође почива на њиховим делима, као што су, на пример, сложене
пренесеном значењу, али је алузије. Пишчев приватан живот свакако је пресудан
очигледнија. Може бити употребљена садржај из кога се рађа инспирација и настају
на нивоу речи или израза, или се
може проширити на цело дело.
интересовања за поједине теме, садржаје, гледишта,
идеје, који су у дело посредно, а понекад и непосредно
уграђени. Некад је познавање пишчеве биографије од великог значаја за
разумевање садржаја дела, за „Каснија психоаналитичка критика
његов целовит доживљај и за углавном се бавила анализом ауторове
проницање у суштину идеје. личности, при чему је његово дело
третирала као грађу која поткрепљује
Савремена теорија анализу. Ова струја психоаналитичке
књижевности у проучавању критике често се назива и
животне грађе и прототипских психобиографијом. Понекад се п.к.
ликова бави се сагледавањем примењује и на тумачење поступака и
садржаја из пишчевог живота мотивације јунака, као и на испитивање
читалачке публике, односно ефеката
(догађајима, личностима) и књижевних остварења на читаоце, при чему
непосредне стварности који су, се књижевно дело посматра као израз
потом, уметничким средствима универзалних психолошких процеса на које
транспоновани у садржај дела. читаоци реагују несвесно.” Та
транспозиција (преношење) Извор:
Tanja Popović. Rečnik književnih termina.
кључна је за сваку фикцију, јер Beograd: Logos Art, 2007, стр. 590.
тек у
игри стварног и уметнички
надограђеног настаје
оригинални свет уметничког дела који се читањем оживљава у машти и
успоставља у свести путем одређених значења. Због тога биографски приступ
не може бити једини пут у приступу књижевном делу.
Близак биографском је и психолошки приступ. У њему се биографија
уметника везује за разумевање психологије писца, као и за психолошке основе
стваралаштва, талента и обдарености за уметничку делатност. Ни ова
истраживања сама, без садејства са другим приступима, нису довољна да
осветле књижевно дело, мада су, посебно под утицајем Фројдове психоанализе,
на овој основи настале и читаве методолошке школе (на пример, нови
психоаналитички критицизам, психоаналитичка критика).
 Социолошка гледишта у приступу књижевности истичу три аспекта
књижевне уметности. Најпре су то питања социологије писца као друштвене
личности. Затим су овим подручјем обухваћена питања друштвених, идејних и
идеолошких значења и сврховитости књижевних дела. Најзад, социолошки
приступ интересује се за могућност утицаја књижевности на судбину друштва,
односно на друштвена кретања.
Свакако је интересантно Занимљиву појаву у социолошким
установити колико и на који начин истраживањима представљају
испитивања непосредних утицаја
друштвени положај писца, посебно књижевности на дешавања у друштву.
његово порекло, могу утицати на Деловање књиге на публику, ипак, није
створено дело. Они се појављују као једноставно и егзактно утврдити.
одређене окоснице пишчевог виђења Понекад се књижевно дело у јавности
света и живота, али не морају бити појављује као део тренда, моде,
једине ни пресудне у контексту понекад јунаци романа бивају
прихваћени као културолошки обрасци
сложених значења што их дело понашања, мишљења, начина живота,
продукује. какви су, рецимо, били дендисти и
Писац може бити мање или дендизам у епохи модерне. Но, овај
више друштвено ангажован; неки од примат у савремено доба преузимају
писаца могу своју уметност ставити у ликови из филмова, телевизијских
серија и личности из света шоу
службу идеологије, али, естетски бизниса.
квалитет дела настаје из мноштва
чинилаца међу којима се могу препознати и различити друштвени утицаји.
Много су више о друштву и друштвеном животу, о друштвеним идејама свога доба
рекли писци посредством дела, него томови историјских студија. Ангажман писца у
јавном животу подразумева и ангажовану књижевност (пример за то су ангажоване песме
Јована Јовановића Змаја, сатире Радоја Домановића). Такође, писци у делима продукују
завидно мноштво ставова и гледишта, те је бесмислено да сва буду приписана само
аутору.

Историзам усмерава истраживачку пажњи на друштвеноисторијске околности у којима

је настало једно књижевно дело. Одређеним раздобљима у историјском развоју друштва,
сматра се, одговарају поједини жанрови, одређена тематика или чак читаве структуре
дела. Овако схваћен историзам се данас разуме као стваралачки контекст у коме настаје
дело и који може да буде значајан за значење, смисао и естетску вредност дела. И поред
тога, естетска вредност уметничког дела остаје једина вредност која га одређује.
С друге стране, под историзмом се подразумева и историјска стварност која је
приказана у уметничком делу. Романи о историјским дешавањима, ратним сукобима,
значајним догађајима или историјским личностима су оригинална уметничка виђења једне
епохе, односно догађаја који су мењали историју једног друштва или чак читавог света.
 Познати француски социолог Лисјен
Голдман (1913–1970) сматрао је да је живот
Из различитог спољашњег дубоко трагичан и да као такав представља
приступа књижевном делу у науци о истински предмет трагедије: „Свакодневни
књижевности 20. века формирале су живот је анархија светло-тамног; ништа се ту
и никада не остварује у потпуности, ништа
се важне методолошке школе, попут
не доспева до своје суштине [...] Све се стапа
марксистичког приступа једно у друго и без граница у некакав
књижевности, постколонијализма и нечисти меланж; све је разрушено и
новог историзма, социолошке критике сломљено, ништа и никада не доспева до
Лисјена Голдмана, па и новог свога аутентичног живота. Јер људи воле у
аутобиографизма који, као главни процесу постојања само оно што у њему
подсећа на атмосферу постојања, на
предмет изучавања, нема саму несигурно [...] Они воле велику неизвесност
биографију писца (аутора) већ се бави као што се воли монотона и успављујућа
жанром аутобиографске прозе. љуљашка. Они мрзе све што је
једносмислено и плаше се тога. Њихова
Водећа разлика између старих слабост и њихова страшљивост улагиваће се
свакој тешкоћи која долази споља, свакој
(традиционалних) и модерних (савремених) прегради која јој затвара пут, јер рајеви у
теорија у приступима књижевним делима које се не сумња и у којима су вечито
сагледава се, између осталог, и у заузимању два неповредиви њихови снови који се никада не
супротстављена става према питањима претварају у акције, цветају иза сваке стрме
интенције у књижевноуметничким текстовима. литице, зато да они могу ускочити у њих.
Њихов живот је састављен од жеља и нада и
Интенција је назив за намеру писца, односно за све што им забрањује судбина постаје лако и
одговорност аутора према значењима која су у јефтино унутрашње богатство душе. Човек
тексту саопштена. Старе методе развијају свакодневног искуственог живота никад не
приступ књижевним делима као објашњење, зна докле допиру ове реке, јер тамо где
експликацију, док нове методе пажњу ништа није остварено, све остаје могуће.”
Финале ове мисли истовремено је и
усмеравају на тумачења значења текста, финале сваке трагедије: „Живот је
интерпретацију. Експликација трага у тексту за најнестварнији и најмање жив облик од свих
оним што је писац хтео да каже, а облика егзистенције. Могуће га је описати
интерпретација нуди објашњења могућих једино негацијама, отприлике овако: увијек
значења текста, без размишљања о намерама се дешава нешто што узнемирава и смета.”
(О делу Скривени Бог
аутора. Лисјена Голдмана)
http://www.artnit.net/dru%C5%A1tvo/item/616-
Књижевне теорије 20. века су одстраниле из lisjen-goldman-tragi%C4%8Dnost
поља свог интересовања сваки %C5%BEivota.html
Нова критика је назив за књижевни метод који је
средином 20. века доминирао у енглеској и америчкој
књижевној критици, а чији се програм заснивао на
иманентној критици. Књижевна тумачења нове критике
почивају пре свега на анализи језика, значења речи,
стилских фигура, при чему се инсистира и на
повезивању форме (структуре) дела и садржине
(значења речи). Ослањајући се на психоанализу, нова
критика покушава да допре до психичких (подсвесних)
структура аутора (опсесивне теме, скривени мотиви
итд.) и открије њихов однос према унутрашњим
структурама књижевног дела.
спољашњи елемент књижевног дела и потпуну пажњу усмерила ка самом свету дела, ка
књижевноуметничком тексту. Први наговештај новога доба у подручју књижевне критике
дала је већ двадесетих година методолошка школа под називом нова критика. Текст
постаје главни предмет такозване иманентне (унутрашње) критике. Иманентна критика
пажњу усмерава на елементе структуре једнога дела, на значење предмета и појава које се
посредством мотива у делу остварују. На иманентној критици биле су засноване школе
руског формализма, америчке нове критике и структурализма.
Пред иманентном критиком такође стоје изазови. Искључивање сваког спољашњег
елемента у сагледавању књижевног дела потискује и могућност сагледавања неких од
његових потенцијалних значења, па и објективног значаја аутора или дела у контексту
историјског развоја књижевности. Јаусова теорија рецепције је недвосмислено
установила да је иманентна критика изоставила из поља проучавања нераскидив део сваке
књижевне продукције – публику, односно читаоце. Али, књижевност која се бави собом,
односно књижевноуметничким текстовима, пажњу усмерава ка јединственом феномену
структуре и значења који се у делу остварују. Може се десити да су нам аутори дела
непознати. Око тога у ком су времену настала поједина књижевна дела и дан-данас трају
научни спорови и пишу се научне студије. Оно што вечно траје, надилазећи сваку
биографију, сваки историјски контекст и сваку друштвену групу и идеологију јесте
уметничка вредност књижевног дела, извориште естетске лепоте и ужитка које читаоци
имају у сусрету са литерарном вредношћу.
Као и у целокупној науци о књижевности и у наставној пракси постоји стална опасност
од поједностављеног размишљања о спољашњим и унутрашњим приступима књижевном
делу. Постоје две подједнако лоше крајности. С једне стране, књижевном тексту приступа
се или са спољашњег становишта, па се целокупна његова естетска посебност остварује у
границама тумачења биографије писаца, односно ауторских интенција, околности у
којима је дело настајало, расправља се о побудама за настанак дела и о његовим
актуелним значењима; трага се за чиниоцима дела које потврђују његову актуелну, а не
универзалну природу, односно за тумачењима које би расветило спољашње аспекте
књижевног дела. С друге стране, инсистирање на иманентном приступу у великој мери
уоквирује тумачење искључиво на анализу садржаја онога што текстови књижевних дела
потенцијално у себи носе. Многе препреке до откривања сложених значења биле би лакше
премошћене, а књижевноуметнички текстови учинковитији и естетски делотворнији,
уколико би се читаоцима учинио доступним и неки користан податак о делу или о аутору.
Позната је и прихваћена чињеница да понекад значења одређених дела добијају на својој
важности и у контекстима чињеничних података о њима, односно о њиховим ауторима.
Како би се наведене крајности избегле, потребно је у тумачењима увек примењивати
начело праве мере и довољности, односно добро промишљати о методолошкој и
методичкој повољности служења доступним подацима о делу, подједнако као и онима
који су остварени у самом тексту дела.

Задатак

• Размисли о повезаности разумевања и доживљаја приликом читања

књижевноуметничкоих текстова. Објасни на који начин разумевање утиче на
доживљавање књижевноуметничких остварења. Наводи конкретне примере из свог
читалачког искуства којима ћеш илустровати запажања о том односу. До каквих
закључака долазиш?
• Чиме се све постиже разумевање књижевног дела? На који начин читаоци сами себи
стварају погодности да једно дело што боље разумеју? Како, на пример, треба
разрешавати језичке и појмовне непознанице из текста књижевног дела? Сети се приступа
књижевним делима за које је било потребно служити се речницима, енциклопедијама и
лексиконима. Када читалац осећа потребу да потражи додатне информације о писцу,
односно о делу? На који начин ти доспеваш до додатних и жељених података о писцима,
делима и садржајима дела? Објасни како ове активности утичу на читање дела, односно на
његово разумевање и доживљавање.
• Присети се читања при коме су ти подаци о пишчевој биографији омогућили да боље и
потпуније разумеш његово дело. Опиши како је тај процес разумевања текао. Шта
поводом ових примера закључујеш о подацима које читаоци добијају ван света дела?
Тумачи значај спољашњег приступа књижевном делу. Просуди да ли га се треба баш увек
и доследно одрицати.

Вежбање

• Размотри податке о књижевним делима и њиховим ауторима из следеће табеле. Помоћу

табеле се, између осталог, подсети неких књижевних дела протумачених до сада у школи.
Припреми се да процениш да ли представљени подаци и искази о делима и ауторима више
одговарају спољашњем или унутрашњем приступу књижевном делу (означи у
одговарајућој колони свој став уписивањем плуса, односно минуса). Објасни колико су
посебности књижевноуметничких текстова или подаци о њима и ауторима битни за
разумевање приликом читања и за доживљавање и тумачење дела.

Табела 3. Гледишта у проучавању књижевног дела

Спољашње Унутрашње
Књижевно дело Подаци о аутору/делу
гледиште гледиште

– дело је посланица коју је аутор,

Деспот Стефан Лазаревић: можда, упутио свом брату са којим је
Слово љубве био у завади око престола
– дело садржи бројне референце на
библијски текст
Јован Стерија Поповић: Кир – Стеријин отац је био трговац
Јања – у Стеријиној комедији приметан је
утицај Молијеровог комада Тврдица
– песма је била необјављена за
песникова живота
Петар II Петровић Његош:
– садржај песме, који је принцеза
Ноћ скупља вијека
Ксенија Петровић поклонила
Историјском архиву, садржи битне
исправке туђом руком
– настанак песме инспирисан је
животним околностима песника
(неостварена љубав са Ленком
Лаза Костић: Santa Maria Дунђерски)
della Salute – песма је у интертекстуалним
везама са Костићевим песмама
Дужде се жени и Госпођици Ленки
Дунђерској у споменицу
– Толстој је лик Љевина изградио по
Лав Николајевић Толстој: узору на сопствену личност: то
Ана Карењина доказује чињеница да је име јунака
Љевина извео из свог имена (руски
„лев” значи лав).
Борисав Станковић: – Станковићева Коштана је
Коштана психолошка драма
 – Станковић је лик Коштане
изградио на основу прототипске
личности

Иполит Тен

Теорија расе, средине и момента

одломци Portrait of Hippolyte Taine by Léon Bonnat

Кључне речи: књижевни метод, позитивизам

Позитивистички приступ књижевноуметничком тексту, који готово у потпуности занемарује

начин на који се дело остварује као естетска творевина, утемељен је тврдњама Иполита Тена
(1828–1893) да је у поступку проучавања књижевног дела од посебног значаја личност ствараоца.
У његовом тексту посебно обрати пажњу на три аспекта који одређују пишчеву личност: расу,
средину и моменат и критички их сагледај.

Позитивизам, као метод у проучавању

[...] Три различита извора: раса,
средина и моменат помажу да се
произведе то основно морално стање.
Расом се називају оне урођене и
наслеђене склоности које човек доноси
свет рађањем и које су обично
здружене са разликама у нарави и
склопу тела. Оне су различите код
разних народа. Природно, постоје
врсте људи као што постоје врсте
бикова и коња; једне храбре и
књижевности, унео је у науку о
књижевности објективност и тачност.
Поступак проучавања књижевности
овим методом заснива се на
утврђивању свега оног што је
проверљиво и поткрепљиво на
чињеницама. У проучавању
књижевности, позитивизам се везује за
средину 19. века. Термин позитивизам
у науку је унео француски филозоф,
социолог и математичар Огист Конт
(1798–1857). Позитивисти сматрају да
је у проучавању књижевности од
посебног значаја личност ствараоца:
његово порекло, средина у којој се
формира, као и лична искуства. У том
смислу, заговорнике овог метода
највише занимају садржај дела, грађа и
мотиви и спољни фактори који су
утицали на дело.
 интелигентне, друге страшљиве и ограничене, једне способне за замисли и
стварања вишег реда, друге ограничене на почетне идеје и замисли. [...] Такав је
први и најбогатији извор оних господарећих способности из којих проистичу
историјски догађаји; одмах је јасно да ако је он снажан, то је зато што он није
обичан извор, већ нека врста језера и неки дубоки резервоар у који су други
потоци у току много векова уливали своје сопствене воде.
Кад је тако утврђен унутрашњи склоп једне расе, треба посматрати средину у којој она
живи. Јер човек није сам на свету; природа га опкољава и други људи окружују; на
првобитне и сталне моралне навике таложе се случајне и накнадне, а физичке или
друштвене околности ометају или допуавају природна својства која су им дата. [...]
Дубока разлика која се опажа између германских раса, с једне стране, и јелинских и
латинских, с друге стране, долази великим делом од разлике између области у којима су се
настанили, једни у хладним и влажним крајевима усред сурових баровитих шума или на
обалама једног дивљег океана, затворени у меланхолична или плаховита осећања,
наклоњени пијанству и тешкој храни, упућени на борбен и крвожедан живот; други,
напротив, усред најлепших предела, на обали сјајног и насмејаног мора, подстицани на
морепловство и трговину, ослобођени простачких прохтева желуца, присиљени још у
самом почетку на друштвене навике, на политичко уређење, на осећања и способности
које развијају вештину говора, дар за уживања, проналазачке способности за науке,
књижевности и уметности. [...]
То су најјачи између видљивих узрока који уобличавају првобитног човека; они су за
народе оно што су васпитање, занимање, положај, пребивалиште за појединца, и изгледа
да оне обухватају све, јер оне садрже у себи све спољне силе које уобличавају људску
грађу и помоћу којих спољни свет делује на унутрашње биће.
Међутим, постоји и трећи ред узрока. [...] Кад национални карактер и околне прилике
делају, оне не дејствују на празан лист него на лист већ делимично обележен. Према томе
да ли се лист узима у једном тренутку или у другом, знаци су на њему друкчији. [...] У
овом погледу са једним народом случај је исти као и са биљком: исти биљни сок на истој
температури и на истом земљишту даје на разним степенима свога непрекидног
обрађивања различите творевине: пупољке, цветове, плодове, семе, на такав начин да
наредни плод има као услов претходни и да се рађа из смрти претходног. [...]
Прешли смо потпун круг делујућих сила и кад смо проучили расу, средину и моменат,
то јест унутрашње покретаче, спољни притисак и већ примљене утицаје, исцрпли смо не
само све стварне узроке већ и све могуће узроке кретања.

Извор: Ipolit Ten, Uvod u istoriju engleske književnosti,

у: Ipolit Ten. Eseji. Preveo Miodrag Dragutinović.
Beograd: Izdavačko preduzeće „Rad”, 1969, стр. 3–26.
Непознате речи:
jелински – хеленски

Тумачење

1. На основу текста објасни појмове расе, средине и момента у теорији Иполита Тена.
2. Анализирај у каквом су односу ова три чиниоца. Размотри објашњења о томе.
3. Протумачи начин на који је Тен образложио ове чиниоце као „круг делујућих сила” и
„узрока кретања” у еволуцији књижевности.