„ŽIVOT STRANOG STUDENTA U JAPANU“, PIŠE VIKTOR KATZENBERGER, MEXT STIPENDISTA VLADE

JAPANA

Dolazak i obaveze: sleteo sam na Narita aerodrom u ponedeljak 3. aprila u 8:45 ujutru na terminalu 1.
Iako sam presedao u aerodromu u Cirihu, gde je efikasnost neverovatna, Narita aerodrom me je prijatno
iznenadio. Za manje od sat vremena sam završio sve procedure, dobio rezidentnu karticu i preuzeo
kofere, i oko pola sata nakon toga sam već imao svoju prevoznu karticu i bio u vozu za Šibuju, jednom od
centralnih delova Tokija. Presedanje u Šibuji, i 5-6 minuta vozom do kampusa, i do podne sam već
uveliko bio u svojoj domskoj sobi. Iako sam obećao sebi da me džet leg neće pogoditi, vrlo brzo sam
zadremao. Po dogovoru sa profesorom mentorom, već sledećeg dana sam otišao u laboratoriju, na 10
minuta hoda od doma, i upoznao se s njim i novim kolegama. Ono što nisam očekivao je da ćemo već
prvog dana odrediti raspored, i već prve nedelje imati 2-3 sastanka, rutina koja još uvek traje. Nije za
pohvalu, ali na jednom od sastanaka me je (opet) sustigao džet leg, tako da sam ga po japanskoj inemuri
tradiciji proveo zatvorenih očiju. Od tada, svi novi studenti su se vrlo brzo bacili na svoja istraživanja, i
svake nedelje se na sastancima kolektivno izveštavamo o napretcima i konsultujemo sa profesorom i
međusobno. I ja provodim puno radno vreme spremajući prijemni ispit za avgust, nakon čega ću moći da
započnem svoje istraživanje. Pre dolaska u Japan, kad bih rekao nekom ko je prošao kroz MEXT-ov
program da odlazim na 東大 (Tôdai, nadimak za Tokijski Univerzitet), informisali bi me da je studiranje
na njemu stvar prestiža i da ću morati ozbiljno da se pomučim da opravdam tu šansu. Cenio sam to kao
običan kompliment, ali sam ovde shvatio da je to ipak suva istina i koliko je samo vremena i truda
potrebno uložiti kako bi se studiralo na jednom od najboljih svetskih univerziteta. Naravno, profesor i
stariji studenti mi redovno pomažu savetima i materijalima, ali je pritisak i dalje dosta veći od onog na
koji sam navikao na Univerzitetu u Beogradu. Tako da, molim čitaoce da mi drže palčeve.

Život u Tokiju: Tokio je na neki način svet za sebe. Iako sam imao tek nekoliko prilika da putujem van
grada, osetno je da je Japan jedna stvar, a Tokio druga. Sa svojom populacijom od 35 mil. stanovnika (13
mil. u centralnom regionu), Tokio se ne klasifikuje kao „grad“, već kao „metropola“, koja se sastoji od 23
„grada“. Dakle, Tokio se, sa kulturološke strane, može smatrati jednom malom gusto naseljenom
državom. Upravo je takav osećaj Tokijskog života. Svaki od 23 „gradova“ poseduje svoje jedinstvene
odlike. Najgušći, Šibuja, je najpopularnije mesto za turiste i noćne izlaske. Drugi po redu, Šinđuku, je
administrativni centar, nešto mirnije i po meni prijatnije mesto za šetnju. Geografski centralni, Čijoda,
sadrži carsku palatu i svakako je obavezna destinacija svih posetioca Tokija. Takođe, svaki grad poseduje
više četvrti, od kojih svaka opet ima svoj duh i jedinstvene karakteristike. Neke od mojih omiljenih četvrti
su: Šimo-Kitazava, centar alternativne kulture bez high-tech odlika prisutnih u ostalim delovima grada,
gde se uvek može naći kvalitetna polovna garderoba, ili pak interesantna lokalna svirka; Šin-Okubo,
korejska četvrt sa fenomenalnom brzom hranom; i Yoyogikamizonochō, gde se pored hrama Meiđi
nalazi Jojogi park u kome se skoro svake nedelje održava neki događaj ili festival, od kojih, kao rođeni
Lala, najviše volim festivale internacionalne kuhinje. Pored ovih gradova i četvrti, postoje još mnogi
drugi, tako da vredi iskoristiti svaku priliku da se obiđe nov, nepoznat deo Metropole. Nadam se da ću
imati što više vremena da ih što bolje istražim za vreme života u „Zemlji Tokio“. Naravno, kako je Tokio
ogromno mesto, često bi trebalo i više od tri sata da se peške ode od jednog mesta u gradu do drugog.
Iako je to lep način da se upoznaju i manje poznate četvrti, retko kad je moguće priuštiti toliko vremena.
Na sreću, Tokijski sistem železnice je broj jedan u svetu. Ne samo da je višestruko brži od automobila,
već je i udoban i lak za upotrebu, čak i za nas strance. Znaci u vozu i na stanicama su vrlo precizno i
opširno napisani, i na japanskom i na engleskom jeziku, i vrlo su smisleno smešteni, te putnik ima osećaj
kao da su specialno namenjeni baš da ga navode na put koji mu treba. S toga, čak i bez preteranog
planiranja unapred, ne bojim se da se ukrcam u železnicu i improvizujem put. Pored toga, jedna vrlo
jedinstvena stvar je japanska kultura u javnom prevozu. Ne samo da je pričanje u vozu neuobičajeno
(iako nije zabranjeno), već i, usled velikih gužvi, većina ljudi i dalje nosi maske, iako ne postoji zakonska
obaveza niti preporuka. Takođe, u vozovima nema konduktera koji bi ometao ljude radi provere karte,
već se sve provere izvršavaju automatski, pri ulasku na stanicu i izlasku iz nje. Jedna stvar koja me je
prijatno iznenadila je običaj da se ranac premesti napred, kako se ne bi slučajno udario drugi putnik. Sve
to čini Tokijsku železnicu neobično udobnim načinom prevoza bez mnogo stresa.

Događaji i dešavanja: po mom mišljenju, najlepši deo svakog velikog grada je njegova dinamičnost.
Naravno, Tokio tu ni malo ne zaostaje. Svake nedelje prođe po nekoliko događaja u različitim četvrtima.
Vrlo su česti tradicionalni festivali, najčešće u nekim od mnogobrojnih manjih hramova rasutim po celom
Tokiju. Na njima se mogu videti običaji, kao i tradicionalni plesovi i čuti tradicionalna muzika. Takođe su
česti festivali hrane. Nekad je fokus na posebnoj vrsti hrane, nekad na hrani posebne države, tako da
sam, pored japanske, imao priliku da probam i tradicionalnu hranu Tajlanda, Tajvana, Vijetnama i Laosa.
I na Univerzitetu se oseti dinamičnost. Prijatna promena u odnosu na Beogradski univerzitet je aktivan
studentski život i izvan predavanja i učenja. Ovo se najviše primećuje kroz postojanje Undôkai ( 運動会) i
Circle (サークル) klubova. Undôkai predstavljaju ozbiljne sportske klubove za koje je potrebno uložiti
dosta vremena i truda, i vrlo često prave prave sportske timove. Circle klubovi su opušteni klubovi za
studente sa zajedničkim hobijima i interesima. I jednima i drugima rukovode sami studenti, i organizuju
događaje za članove kluba i goste. Nekoliko puta sam išao na koncerte muzičkih circle klubova, i uživao u
selekciji prerada poznatih japanskih muzičara sa moderne scene. Kako mi se ta ideja svidela, pridružio
sam se „unplugged circle“ klubu, i zasvirao zajedno sa kolegama sa svih godina studija. Zajedno sa
drugom iz kluba, obradili smo dve popularne japanske pesme, i prošle nedelje smo imali prvu probu u
muzičkom studiju zajedno sa ostalim članovima kluba. Ne znam kada će sledeći put naš klub organizovati
koncert, ali radujem se zajedničkom nastupu sa ostalim kolegama.

Put u Sendai i Macušimu: Pored svih studentskih obaveza, uspeo sam da izdvojim jedan vikend da
obiđem grad Sendai i, u njegovoj blizini, Macušimu. Iako postoje popularnije opcije, poput Kjota ili
Osake, odlučio sam se za Sendai jer nije velika turistička destinacija i ne bi mi bilo žao da završim put za
dva dana, koliko sam mogao da izdvojim. Takođe, Sendai je na savršenoj distanci od Tokija da se uveče
ukrca u noćni autobus i rano ujutru probudi u centru grada. Noćni međugradski autobusi su u Japanu
višestruko jeftiniji i zgodniji od ostalog javnog prevoza, tako da bih ih preporučio svim putnicima na
uskom budžetu (tj. studentima).

U poređenju sa glavnim gradom, Sendai je mnogo „običniji“ grad. Nije zgusnut kao Tokio, i po arhitekturi
i po naseljenosti, nema toliko uzbrdica i nizbrdica, i ulice su široke i prostrane. Odlazak iz Tokija u Sendai
me je snažno podsetio na osećaj za vreme osnovnih studija, kad bih se na nekoliko dana vratio iz
Beograda kući u Novi Sad. Svakako, mir Sendaia je bio prijatna promena u odnosu na haotični Tokio. Prvi
dan puta smo posvetili Sendaievim hramovima i zamcima. Kako je grad osnovan 1600-te godine od
strane Daimjo-a Date Masamunea, najveći i najlepši hramovi su posvećeni njemu i njegovim
naslednicima. Prvo što smo posetili bio je hram Zuihôden, gde su sahranjeni Date Masamune i njegovi
naslednici. Na teritoriji hrama i u njegovoj okolini, može se naći veći broj spomenika posvećenih Date
klanu, kao i muzej memorabilija i svojine Date klana. Centar hrama su grobnice Date Masamunea, i
njegovih naslednika Tadamunea i Cunamunea, vrlo raskošno ocrtane. Takođe smo se popeli do ostataka
tvrđave u blizini hrama, koje sadrže nekoliko spomenika Date klanu, i pružaju fantastičan pogled na ravni
Sendai. Nakon hrama smo posetili ogromnu statuu Bude na periferiji Sendaia. Sa svojom visinom od
100m, predstavlja drugu najveću statuu u Japanu. Kupili smo karte, i popeli se (liftom) na najviši sprat
unutrašnjosti statue, koji pruža pogled ka svim smerovima Mijagi perfekture. Nakon toga, peške smo
silazili 12 spratova, od kojih je svaki ukrašen sa po nekoliko različitih Buda statua, kojih ukupno ima 108.
Svakako je jedinstveno iskustvo, i nipošto ne treba propustiti prilikom posete Mijagi perfekture. Drugi
dan puta bio je posvećen Macušimi, gradiću i grupi ostrva udaljenih oko sat i po vremena od Sendaia. Po
celokupnoj atmosferi, činilo se kao popularno mesto za izlet među stanovnicima Sendaia nešto više nego
među stranim turistima. Macušima poseduje više hramova, od kojih su oni najlepši smešteni na malim
ostrvima blizu obale. Da bi se došlo do svakog hrama, potrebno je preći raskošni crveni most. Za razliku
od ostalih hramova koje sam posetio, ovi su bili posebni, jer nisu bili mnogo renovirani, niti su bili
okruženi prodavnicama suvenira. Odavali su atmosferu povratka u feudalni Japan, neuznemiren
modernizacijom i komercionalizacijom. Ovo takođe predstavlja kontrast u odnosu na Tokijske hramove,
koji su redovno vrlo aktivni, i ukrašeni privremenim sezonskim ukrasima.

Za kraj, šaljem jedan poznat haiku o Macušimi, zajedno sa ličnim prevodom:

松島やああ松島や松島や
Macušima ah / Aa, Macušima ah / Macušima ah