Универзитет у Приштини са провременим седиштем у

Косовској Митровици

ФАКУЛТЕТ УМЕТНОСТИ

Никола Лазаревић

Морална одговорност просветних радника у школи

- Семинарски рад -

Ментор:
Проф. др Сефедин Шеховић

Косовска Митровица, 2023.

 САДРЖАЈ:

УВОД ..............................................................................................................................................
3
1. ПОЈАМ МОРАЛА .....................................................................................................................4
1.1. Добро и
вредност ........................................................................................................5
2. МОРАЛНА
ОДГОВОРНОСТ ...................................................................................................6
2.1. Оправдавајући
услови ................................................................................................6
2.2. Подложност одговорности и обавезе полагања
рачуна ..........................................7
2.3. Морална одговорност, заступништва и обављање
улоге ........................................7
2.4. Врлина .........................................................................................................................8
2.5. Примена моралног
расуђивања .................................................................................8
2.6. Тачке генералне моралне
анализе .............................................................................8
2.7. Између личне и пословне
етике .................................................................................9
2.8. Просвета и
морал ......................................................................................................11
3. МОРАЛНА ОДГОВОРНОСТ
НАСТАВНИКА ....................................................................11
ЗАКЉУЧАК .................................................................................................................................1
4
ЛИТЕРАТУРА .............................................................................................................................15

2
УВОД

У образовном окружењу, просветни радници играју кључну улогу у формирању

будућности, не само учењем, већ и примером који постављају. У светлу изазова са којима
се просветни радници сусрећу на послу, њихова етичка и морална одговорност долазе до
изражаја. Наставници су постављени пред различите сценарије који захтевају дубоку
рефлексију и балансирање између професионалних захтева и поштовања моралних
вредности. Ова тема истиче значај етичког понашања учитеља у светлу њихове улоге у
формирању карактера ученика и обликовања етичких стандарда школске заједнице. Од
оцењивања до стимулисања ученика, наставници се сусрећу са ситуацијама које изискују
објективно и праведно поступање. У свету различитих културних и етичких стандарда,
пред њима се отварају питања која захтевају сензитиван приступ и способност адаптације.
Истовремено, савремени образовни трендови, укључујући и примену нових технологија,
стављају наставнике пред изазове у вези са поштовањем приватности ученика и применом
електронских ресурса. У овом контексту, морална одговорност наставника идентификује
се кроз усмеравање ученика на безбедну и етичку употребу нових технологија.
У сенци конфликата који могу настати између родитеља, администрације и захтева
образовног система, наставници се налазе на раскршћу моралних изазова, где је
неопходно задржати етички интегритет.
Кроз све ове аспекте, просветни радници су изложени ситуацијама које изискују приступ
усмерен ка одржавању и унапређењу моралних стандарда у образовању. У следећем раду,
истражићемо динамику између личних етичких убедења просветних радника и
комплексних изазова образовног система, с посебним освртом на начине који доприносе
развоју моралне свести и одговорности у образовном окружењу.

3
1. ПОЈАМ МОРАЛА

Морал је у најширем смислу облик друштвене свести, скуп неписаних правила, обичаја,
навика и норми који су прихваћени у животу неке заједнице. Морал одређује како људско
деловање треба бити, а припадници заједнице прихватају те принципе као доличне и
подвргавају им се, на тај начин регулишући међуљудске односе. Морална правила нису
апсолутно важећа, већ се разликују и временски и просторно.
За разлику од позитивних закона, морална правила - када су прекршена - не доносе
политичке или економске санкције. Као санкције неморалног понашања јављају се грижа
савести, прекор или бојкот околине.
У филозофском значењу, појам морала (или моралне филозофије) има исто значење
са практичком филозофском дисциплином етиком. Главне су теме моралне филозофије
или етике добро, исправно деловање.
Етика - од грчког ethos, обичај, навика, карактер, пребивалиште.
Знати како ваља живети, шта чинити, какав бити. Код Аристотела се ethos повезује са
навиком деловања, једноставношћу која развија добре особине, карактер. Етика и морал
нису појмови са истим значењем.
Етика поставља питања за оправдање деловања у оквиру неке теорије начела, у њој
промишљамо свој властити морални чин да бисмо видели шта је с нашом моралношћу
уопште и како се она уклапа у наше животне ставове, шта је норма уопште, шта је начело,
шта је добро деловање.
Етика и морал успешно се намећу људским друштвима управо том својом
заједничком способношћу да изразе смисао и вредности одређеног нормативног поретка
друштвеног живота. Неки аутори појам "морала" радије резервишу за чврсту тачку коју
чине норме и осећај обавезе, док етика за њих пре претходи моралу или чини његов
наставак.
И заиста, у актуалној се употреби морал често односи на унапред успостављени
нормативни поредак, док се етика више тиче питања и несигурности субјекта који се
налази пред практичним избором. На пример, говори се о "етичком циљу" да би се
описало стање свести субјекта који покушава направити најбољи морални избор.
Морал обухвата конкретност и апстракцију, ирационално, осећајно, емотивно,
нагонско, интуитивно, али пре свега рационално, интелектуално, сазнајно, планирано у
конкретним поступцима, идеално, захтевајуће "треба да".

4
 Евидентна су многа неслагања око појмовног одређења морала, јер му се приступа
са различитих научно-теоријских становишта (нпр. Етика проучава морал као облик
друштвене свести, а социологија као друштвену појаву).
Анализом језика морала Харе, наиме, показује да "треба" повлачи за собом
деловање, има непосредну практичну импликацију. При томе не треба дословно
користити реч "треба да", већ о исказу којим се упућује на добро или исправно, што значи
да се нешто императивно одређује. Но, сваки је прескриптивни став који се изражава
императивом уједно лична одлука.
Као део или посебан вид човекове праксе, морал има обележје нивоа развоја
културе, друштвене свести, карактера продукционих односа, интензитета социјалних
промена и у последњој инстанци, нивоа развоја продукционих снага одређеног друштва.
У средишту је човек као биће огромне потенцијалности, варирања у понашању,
биће променљивости и његов однос према себи, другим људима и широј друштвеној
заједници. Општа претпоставка су карактеристике биолошког и социјалног каузалитета
квалитети особени за људски род.
Морал се одређује као "скуп друштвених прописа санкционисаних унутрашњом
специфичном санкцијом, коју сам субјект примењује на себи због моралних прекршаја",
али и као систем норми, скуп правила понашања људи у заједници изграђених на
схватању заједнице, групе, класе у питању о томе шта је "добро, а шта зло", односно шта
је оно према чему је заједница индиферентна, као и према у истим срединама
прихваћеном схватању шта је човека достојно, а шта није.
Морал је скуп правила, понашања, норми о добру и злу и према којима (нормама)
припадници друштва формирају своје личности, карактере, особине, усмеравају
мотивацију и деловање, вреднују и суде о пожељном или непожељном, добром или
рђавом моралном деловању моралних субјеката. Општа сагласност о релевантним
чиниоцима сложене друштвене и духовне појаве ни у ком случају не негира разноликост
схватања и приступа проучавању.
Морал можемо одредити као скуп неписаних и писаних правила која управљају
људским деловањем.
У проучавању морала мора се тежити ка изналажењу фактора који узрокују
друштвено морално делање, изналажењу друштвених чинилаца који га условљавају као и
утврђивању оних нарочитих веза које у друштву постоје између морала и других
друштвених појава како би се, између осталог, разумела и она схватања по којима је основ
морала изван човека и друштва и који је (морал у свим димензијама) универзалан и
савремен; вечан независно о времену и простору.

1.1. Добро и вредност

Реч добро користимо у различитим значењима, најчешће као одређивање квалитета,
вредности неког предмета или човека.
Г. Х. вон Wригхт разликује шест основних значења речи добро:
• инструментална добра (добра секира),
• техничка добра (добар тркач)
• физичка добра (добро око),
• утилитаристичка добра (добра телевизија),
• хедонистичка добра (добра храна),

5
• људска добра (добра воља) – својство које се односи на човека и на његову
способност моралнога схватања.
Часно добро има сврху само у себи, оно је добро зато што постоји, као што и
обратно постоји зато да би било добро. Ако је наше деловање добро оно има сврху управо
у самом делу, у чину добра. То значи да се добро не сме изједначити ни са каквом
појединачном или посебном сврхом (угођајем, корисношћу итд.). Управо због тога је
потребно очистити појам добра од свих оних сврха које не би биле само добро. Поставља
се питање можемо ли уопште одредити добро. Не морамо само утврдити чињенице, него
стварност просудити у вредносном смислу.
Разлика између чињеница и вредности: чињеницама описујемо, а вредностима
просуђујемо стварност. Чињенице говоре о ономе што јесте, вредности вреде. Спознаја и
доживљавање вредности зависе и од осећајне и вољне усмерености. На темељу наших
спознаја, осећаја и вољних способности сами рангирамо вредности. Оно што нам се чини
пожељније и што преовладава у нашем односу наспрам себе и других, постаће обележје
нашег живота, наша моралност.
Појам морала мора садржавати суштину морала као друштвене појаве и имплиците
указивати на утицај морала на друштво човека. Морал се одређује као „друштвено
духовна творевина“.
Морално пословање је оно пословање које је усклађено са моралним начелима и нормама.
Оно је праведно, поштује достојанство човека и доноси материјалну, психичку и духовну
корист појединцу и заједници. Морално није исто што и етичко. Етика је филозофска
рефлексија о моралу. Прихватимо ли ту разлику између морала и етике морамо се упитати
какво је то заправо етичко пословање. Да би било јасније о каквој разлици говоримо,
повуцимо паралелу са разликом између моралних проблема и етичких проблема.
Морални проблеми су они проблеми које има нека особа или заједница у конкретној
животној пракси, а етички проблеми су они проблеми које имају филозофи кад о овим
првим проблемима просуђују унутар неког етичког састава.

2. МОРАЛНА ОДГОВОРНОСТ

Одговорнст и обавезе су блиско повезане. Одговорност је социолошка, морална,

психолошка, политиколошка, филозовска правна категорија.
Сви имамо обавезу и дужност да испунимо своје одговорности, а одговорни смо за
испуњење обавеза. Човек као друштвено, морално, природно и стваралачко биће је основ
одговорности, без обзира о ком се друштву радило, заједно са целокупним друштвеним
односима.
Одговорност се "не може избећи и кад се хоће". Да би функционисала одговорност мора
бити једнака, а да би била једнака мора бити неједнака. Одговорност је одговорност за све,
али да се не би остало на нивоу "апстрактне апстракције" и наивно упало у вешто
начињену замку да онда нико није одговоран, категорију (појаву) ваља
операционализовати не само на историјску него и на стратегијску, оперативну, тактичку,
инструменталну димензију.
Каузална одговорност је саставни део моралне и законске одговорности. Каузални ланац
је понекад дуг. Ако ја издам неку заповест а известан број људи је преноси док се не
спроведе и ја и човек на крају ланца одговорни смо за њу.
Када кажем да сам морално одговоран тада мислим:

6
• да сам ја обавио радњу
• да сам је обавио вољно
• да сам радњу обавио свесно
Нема друштва без моралне одговорности. Одговорност је друштвени институт са веома
дугом историјом која учи да је "неодговорности било много више него одговорности" и да
је то један од кључних друштвених односа пред којим је дуга будућност. Готово да нема
области друштвеног живота у којој не функционише одређени вид одговорности.

2.1. Оправдавајући услови

Услови који имају моралну одговорност су оправдавајући услови.
Услови који предупређују могућности одигравања радње
Немамо обавезу да радимо оно што је немогуће. Ослобођени смо моралне одговорности
ако:
• дату радњу није могуће обавити
• немамо способност да је обавимо
• немамо прилику да је обавимо
• околности су ван наше контроле
Услови који искључују или умањују потребно знање
Два оправдавајућа услова:
• оправдано незнање
• несавладиво незнање
Недостатак знања се опрашта ако нисмо знали околности односно последице.
Несавладиво незнање односно оно које не можемо да превазиђемо је оправдавајући услов
јер се од нас не може очекивати оно што је немогуће.
Пример:
Да ли су сви који су били укључени у производњу атомске бомбе одговорно били
укључени у оно што раде. Чињеница је да су знали за шта ће се она користити. Само они
који нису знали природу пројекта могу бити ослобођени кривице.
Услови који укидају или умањују потребну слободу
Разликујемо четири:
• одсуство алтернатива – ако је то тако ја радњу нисам одабрао него је то једино што
имам
• недостатак контроле
• спољашња присила – ако сам ја банкарски благајник, а пљачкаш ми прислони
пиштољ на слепоочницу и тражи ми паре, ја му новац дајем под присилом и нисам
одговоран
• унутрашња присила – може бити клинички ненормална или нормална ( клептоман )
Начело оправдавајућих услова неки користе тако да у потпуности укидају моралну
одговорност за неке неморалне чинове или скроз скидају одговорност са свакога.

2.2. Подложност одговорности и обавезе полагања рачуна

Подложност одговорности значи да се неко са пуним правом може натерати да плати за
штетна дејства својих поступака.
Структурна одговорност значи да се никакви оправдавајући услови не могу прихватити ни
применити. Обавеза полагања рачуна је обавеза да се поднесе извештај о поступцима.

7
Морална обавеза полагања рачуна је спремност да се неком поднесе извештај. Ако
поступамо неморално осећамо моралну кривицу, ако не поступамо у складу са својим
циљевима осећамо морални стид, морално кајање је снужденост због наших неморалних
поступака.
Савест је способност расуђивања моралности неке радње и има је свако рацонално биће.
Одговорност је усмерена на рационализацију понашања, избегавање негативног, што у
извесном смислу представља ограничавање, али само као компонента за стварање већих
претпоставки за слободу. То је реалан, динамички, историјски сложен друштвени
дијалектички процес подруштвљења (одговорно друштво) заштите друштвених и личних
интереса са ослонцем на политички монопол насиља, друшвену свест (морал нарочито) и
психу човека (рацио, свесно, подсвесно, предсвесно, несвесно).

2.3. Морална одговорност, заступништва и обављање улоге

Када једна особа ради за другу то значи да је заступа. Адвокат је клијенту само заступник.
Одсуство осећања моралне одговорности не указује на одсуство саме те одговорности.
Одговорност улоге је блиско повезана са заступништвом, обично је последица положаја.
Фирма доноси правила по којој се решавају задаци, “поштовао сам правила”, “радио сам
као што ми је речено”, прихватљива је одбрана за некога ко треба да положи рачун за
своје поступке.

2.4. Врлина
Све више филозофа се слаже за на врлини засновану моралну теорију. Као додатак или
као замену деонтолошког или утилитаристчком приступу.
Аристотелова анализа моралног живота наглашава значај суђења врлине и карактера.
Аристотел дели врлине на две основне врсте:
• интелектуалне и
• моралне врлине.
Интелектуалне врлине – највиши облик мудрости,
Моралне врлине – настају из надзора који разум спроводи над телом.
Треба трагати за средином измедју крајности.
Нисмо рођени врли. Такви постајемо упражњавањем врлине.
По Аристотелу добри људи не настају сами од себе. Деца док расту морају бити
подучавана од врлих људи.
Системи и организације – одговорност и врлина
Фирме су место где одрасли људи проведу већину свог живота. Ако желе да буду срећни,
треба срећу да остваре како на послу тако и уопште.
Људска бића поступају: етично и неетично, морално и неморално, пуни су врлина и мана.

2.5. Примена моралног расуђивања

Овде је битно сазнање које су радње исправне а које погрешне.
Радње – решавање моралних проблема
Неко више воли да користи деонтолошки, други утилитиристички а трећи оба принципа.
Који год да користимо морамо да их познајемо. За већину проблема пословне етике није
потребно тражити спорове између утилитариста и деонтолога. Сви закључци до којих
дођемо биће условни, само ако су претпоставке тачне.
Затим треба да се запитамо која су то морална правила, а која неморална.

8
После разматрања ако се случај чини више утилитаристички то треба и да се користи.
Приступајући проблемима у бизнису не смемо заборавити да се проблеми дешавају на три
равни – индивидуалној, корпоративној и националној.

2.6. Тачке генералне моралне анализе

1. прибавити све чињенице
2. одредити етички проблем
3. прегледати алтернативе
4. одредити на кога радња делује
5. одредити да ли је радња морално потребна
6. ако јесте, видети да ли се примењује суштинска, (прима фацие) обавеза
7. да ли постоји етички спорно питање
8. ако постоје две или више прима фацие обавеза
9. да ли ћемо користити улитиларисте или деонтологе
10. утврдити које су последице
11. видети које су замерке
12. видети да ли је радња моарална
13. и да ли је у реду да то све изнесемо у јавност
Морал можемо одредити као скуп неписаних и писаних правила која управљају људским
деловањем.
Са аспекта човековог индивидуалног понашања одговорност се своди на однос и научну
верификацију детерминизма, индетерминизма и слободне воље.
Два су етичка вида или слоја одговорности:
Екстерна моралност – као скуп правила морал је друштвена институција, која је по свом
обележју нешто између закона и конвенција, окренутост ка појединцу (стање његове
моралне свести) и окренутост према другим друштвеним групама у којима живи и ради
(објективизирано стање моралне свести).
Морал тежи уопште бити важећи па су због тога многе моралне норме постале и законске.
Али морал не прописује санкције телесне присиле или одузимања слободе. Конвенције
исто тако нису закони, што значи да немају обвезујуће значење и не прописују санкције.
Одговорност са санкцијом коју имплицира саставни је део сваког пословног задатка.
Санкција може бити материјална или духовно-морална. Свака одговорност и санкција
имају и моралне ефекте у намери да се изврши компензација за прекршај одговорности.
Могуће ју је дескриптивно чињенично истраживати да би се открила њена нормативност;
Интерна моралност – правила, норме, обавезе, мотиви, врлине, морална својства која су
интерна (унутрашња) из екстерне моралности или морала као друштвене институције. Реч
је о моралном субјекту, од појединачног става о неком моралном питању до савести.
Са аспекта личности може бити одговорност према себи, одговорност према "горе" и
одговорност према "доле", одговорност која је наметнута и која је добровољно
прихваћена. Због немалог интереса за одговорност и делање са оне стране одговорности,
одговорност се често у друштвеној и пословној пракси исказује као "сама по себи и за
себе". Негација условљава афирмацију, тј. појавом неодговорности актуелизује се проблем
одговорности.

2.7. Између личне и пословне етике

9
Увек се поставља питање зашто се човек понаша другачије приликом доношења одлука у
приватном зивоту, у кругу породице, пријатеља и његовом односу и опхођењу са другима,
него приликом доношења одлука у пословном окружењу. Одакле та неизбежна разлика
између личног (индивидуалног) и компанијског (колективног) морала приликом
доношења одлука и пословних активности. Како то да личне вредностима као што су
честитост, поверење, толеранција, искреност, поштење, вредноћа, држање обећања,
поштовање других, нестану када се појединац нађе у простору где је потребно донети
одлуке које се тичу расподеле новца, положаја, моћи, где се остварује нека добит или
друга корист и компензација. Зашто се човек од моралне, васпитане и толерантне особе из
приватног живота, трансформише у потпуну супротност када започне пословне
активности и почне да доноси важне пословне одлуке?
Да ли су пословни људи и радници више изложени моралним дилемама и изазовима и
тиме више склони грешкама на штету других, него што је то случај у осталим сегментима
живота? На крају се може поставити питање да ли би сви људи варали, лагали, доносили
одлуке које су корисне првенствено за њих и њихове пријатеље, ако би добили прилику и
доспели у ,,повољну’’ пословну позицију, да буду ,,корак испред других”? Односно, да ли
колектив више ,,квари’’ појединца, мењајући његове представе о моралном дигнитету,
намећући му потребе које излазе из оквира моралних вредности, или је само реч о
појединцу који је већ имао неке склоности ка ниском пословном моралу па их је некако
лако испољио? А можда се ради о ,,доброј’’ комбинацији обе назначене могућности и
пословне склоности. Ту се открива велики простор за истраживање и едуковање у области
пословне етике.
Норме пословног морала којима се омогућава схватање пословне односно радне
делатности као делатности којом се човек исказује као свесно, слободно, стваралачко
биће, биће креације, дакле генеричко биће, али и као делатности којом се омогућава
стварање "средстава материјалне егзистенције" не настају тренутно већ постепено у
континуитету настанка и развоја друштвене свести, културног прогреса, превазилажења
разлика између физичког и умног рада, промена у садржају и карактеру рада односно
дугорочним остваривањем промена целине друштвено-економског положаја човека у
раду. То стога што на пословни морал директно или индиректно делује већи број фактора,
често са дивергентним значењима. Нарочито противуречно на развој пословног морала
делује идеолошко-демагошка збрка присутна у нашем друштву која настаје
фаворизовањем "производног рада" на рачун "интелектуалног рада" и обрнуто, чиме се де
факто не увиђа да је права разлика само између рада и нерада.
Већина пословних људи, посебно директори, менаџери, послодавци и власници, суочавају
се са питањима и проблемима који могу нанети неправду и штету другима, али донети
корист себи или свом предузећу. Од њиховог моралног профила и личног осећаја
правичности зависи какве ће одлуке донети, како и када ће остати у границама пословне
етике и тиме, можда, привремени губитак, или измакли добитак, претворити у дугорочну
корист и успех. Осетити границу чији прелазак може колективну корист остварити на
уштрб нечије личне и појединачне штете, или личну корист остварити наношењем штете
неком колективу, велики је морални задатак и показатељ личне вредности сваког
пословног човека и његове спремности да гаји поверење и тимски рад. Али такве ствари
нису лаке нити могу бити урођене, захтевају огроман напор сваког појединца и пуног
поверења између различитих пословних група и колектива.

10
Појединци имају доста проблема да помире своје личне етичке стандарде са захтевима
предузећа или неког пословног колективног избора и поступка. Појединац који у личном
животу не би никада одузео некоме нешто припадајуће и заслужено, нити би прибавио
неку незаслужену корист или учинио противправни поступак, под дејством колективне
психологије, логике и притиска друштва он се често надје у ситуацији да нешто тако
учини.
Није лако сваком човеку да на декларацију неког производа стави податке који нису до
краја истинити, или да прикрије информације које његов клијент треба да зна унапред, да
репарирани или реструктурисани производ прода као нов, да смањи провизију неком
добром продавцу-дилеру и слично. Наравно, постоје и они људи чији лични морални
назори неће изазвати дилему код претходних поступака.
Они ће се лако уклопити у мање етичне пословне поступке сваког колектива, па чак и
допринети даљем ширењу коректности на тржишту која прелази границе добре пословне
етике. То подразумева и објављивање извештаја о успешности пословања, стављање
јавности на увид одређених пословних уговора, испуњавање датих обећања, начин
оглашавања и рекламирања, повећање толеранције и смањење разлика између верске,
националне, полне и сваке друге различите групе у компанији, као и укључивање особа са
посебним потребама у процес рада и производње и награђивање и мотивисање
запослених.

2.8. Просвета и морал

Просветни радници, исто као и сваки појединац у пословном окружењу, сусрећу се са
изазовима усклађивања својих личних етичких стандарда са захтевима образовног
сектора. Док многи од њих у свом личном животу никада не би одступили од принципа
поштовања туђег власништва или поступања против закона, у радном окружењу, под
утицајем колективне психологије и друштвених притисака, могли би се наћи у ситуацији
да морају одступити од својих уверења.
Специфичности образовног система, као што су притисци на постизање одређених
резултата, оцењивање, и друштвени стереотипи, могу поставити просветне раднике пред
дилему између поштовања личних вредности и испуњавања захтева система.
Постоји потреба за људима у образовању који нису само посвећени подучавању деце, већ
и ширењу етичких стандарда у образовном окружењу. То може укључивати промовисање
толеранције и разноликости у школским заједницама, како би се унапредило разумевање и
поштовање различитости.
Просветници, као представници образовног сектора, такође могу допринети развоју
етичких и моралних вредности ученика. Путем образовног процеса, могу активно радити
на формирању ученичког карактера и подстичући поштовање етичких принципа у личном
и професионалном животу.
Наравно, људи у образовању не требају само преносити знање, већ и будити пример
етичког понашања. Ово укључује и одбрану етичких принципа у ситуацијама када се
налазе под притиском или када су изложени искушењима која би могла угрозити њихове
моралне стандарде.
Тако, просветни радници, као и сви други појединци, морају наћи баланс између својих
личних етичких убедења и захтева образовног система. Учење, не само кроз речи већ и

11
кроз понашање, може и треба бити основ за изградњу друштва које почива на моралној
одговорности и етичким вредностима.
Алберт Кар наглашава ,,Сви пословни људи здравог разума, више воле да говоре истину,
али су ретко склони да кажу целу истину’’.
Заиста је потребна велика вештина и показатељ воље, ширине, образовања, иновативности
и разума да људи у пословним окружењима помире индивидуалне и колективне захтеве за
етичким пословним поступцима и одлукама. Знати прихватити застој и проблем у
пословању и пребродити га без морално сумљивих поступака према другима, као и
постизати контуинирани успех не наносећи неправду и штету другима, представља велики
успех у повезивању колективног и индивидуалног захтева и очекивања у пословној етици.
Таквих људи и поступака у нашој пословној средини је, заиста, веома мало. Због тога су
трошкови и штете у пословању велике, а пословне афере веома честе. Потребно је овој
теми посветити много више пажње кроз едукацију просветних радника, али и осталих
запослених, вршити савремена истраживања, као и давати конкретне примере у пракси.

3. МОРАЛНА ОДГОВОРНОСТ НАСТАВНИКА

У наставку текста ће бити приказан конкретан пример утицаја моралне одговорности

наставника на решешавање конфликта у школи:
Проблем: У једном од разреда, наставник је сведок размирица између двоје ученика, Ане
и Марка. Размирице се чине као обична шала на почетку, али постаје шира и касније
захвата читав разред. Ана је мирна и интровертна ученица, док је Марко екстравертан и
често прелази границе у својим поступцима. Остали ученици полако почињу осећати
непријатност и напетост у разреду.
Морална одговорност наставника: Од наставника се очекује у оваквој ситуацији да
испоштује моралну одговорност и реагује тако што ће умирити размирице које су настале.
С обзиром на своју улогу наставника и узора ученицима, он има одговорност за
обезбеђивање безбедног и инклузивног образовног окружења.
Могућа Решења:
1. Прикупљање информација: Пре него што предузме конкретне кораке, наставник
би требало да прикупи додатне информације. Разговор са Аном и Марком, као и с
другим ученицима, може употпунити слику ситуације.
2. Разговор са ученицима: Наставник треба организовати одвојене разговоре са
Аном и Марком како би их чуо и разумео њихове ставове и перцепције. Важно је
покушати разумети шта је довело до размирица и како се они осећају у овој
ситуацији.
3. Подучавање емпатије и решавање конфликата: Наставник би требао усмерити
разговор ка образовном искуству. Промовисање емпатије и разумевања међусобних
ставова може послужити као прва фаза решавања конфликта.
4. Интервенција и медијација: Ако се размирице наставе, наставник би требао
размотрити медијацију, што укључује ангажовање стручњака за решавање
конфликата. Овакви специјалисти могу помоћи ученицима да пронађу заједничке
тачке и изграде решење које ће бити прихватљиво за оба ученика.
5. Развијање програма за учење мирног решавања конфликата: Наставник може
активно укључити ученике у програме који подстичу развој механизама за мирно
решавање конфликата. Различите образовне активности, као што су радионице и

12
 семинари, могу обучити ученике вештинама разговора и решавања спорова на
миран и сталожен начин.
6. Сарадња са родитељима: Комуникација с родитељима Ане и Марка је битна
компонента у решавању конфликта. Наставник може организовати састанке с
родитељима како би разменили информације и радили заједно на решавању
ситуације. Укључивање родитеља у процес може обогатити перспективе и
допринети успешном изласку из конфликта.
7. Едукација ученика о моралној одговорности: Наставник би требао активно
радити на едуковању ученика о значају моралне одговорности и поштовања у
образовном окружењу. Организовање тематских часова, предавања или активности
које посебно истичу вредности и етичко понашање могу допринети обликовању
позитивне образовне средине.
8. Подршка и после решења конфликта: Наставник треба да покаже непрекидну
подршку Ани и Марку и прати њихов процес помирења. Кроз индивидуалне сесије
и практичне активности, наставник може помоћи ученицима да изграде боље
односе и развију механизме за спречавање будућих конфликата.

Овај приступ усмерен је на стварање позитивне образовне средине која подстиче моралну
одговорност и етичко понашање. Иако је пример фокусиран на конкретни случај
размирица између ученика, овај приступ могао би се применити на различите ситуације
које захтевају посвећеност моралној одговорности у образовном окружењу.

Ако наставник, ипак не послуша моралну обавезу у оваквој ситуацији, могли би настати
различити проблеми и последице:
1. Далекосежни конфликти: Несупротстављање моралној обавези може довести до
наставка конфликата међу ученицима. Недостатак активног учешћа наставника у
разрешавању ситуације може усмерити ситуацију ка ескалацији и стварању дубљих
подела у разреду.
2. Слабљење поверења и поштовања: Ученици могу изгубити поверење у
наставника ако примете да он/она не реагује на етички спорне ситуације. Овај
губитак поверења може довести до отежане комуникације и сарађивања између
наставника и ученика.
3. Негативан утицај на образовну средину: Неспособност наставника да реши
морално изазовну ситуацију може утицати на општу образовну средину. Ученици
могу осећати непријатност и несигурност у свом образовном окружењу, што може
дестабилизовати разред и утицати на квалитет образовања.
4. Потенцијалне правне последице: Ако ситуација са размирицама између ученика
ескалира и ако наставник не примени одговарајуће мере, могу се јавити и правни
проблеми. Родитељи ученика или администрација школе могли би потражити
правну одговорност ако се докаже незаинтересованост наставника за решавање
проблема.
5. Губитак етичког статуса и репутације: Наставници су подложни етичким
стандардима и кодексима професионалног понашања. Неспособност да се
адекватно одговори на моралне изазове може довести до губитка етичког статуса и
негативног утицаја на репутацију наставника у широј образовној заједници.

13
Укратко, игнорисање моралне обавезе може имати далекосежне последице које утичу на
квалитет образовања, динамику разреда и односе у образовној заједници. Супротно,
поштовање моралне одговорности помаже у изградњи здраве и посвећене образовне
средине.

ЗАКЉУЧАК

Важност моралне одговорности просветних радника у школама се огледа у томе да су

наставници, не само преносиоци знања, већ и модели етичког понашања који утичу на
развој карактера и моралних вредности ученика. Игнорисање моралне обавезе може имати
далекосежне последице, од конфликата у разреду до губитка поверења и репутације
наставника.
Способност наставника да ефикасно реагује на морално изазовне ситуације не само што
креира безбедну и подржавајућу образовну средину, већ и обликује морални развој
ученика. Примерен одговор на конфликт учи ученике важности емпатије, разговора, и
мирног решавања конфликата.
Стратегије као што су медијација, сарадња с родитељима, и програми за учење мирног
решавања конфликата подстичу етичко понашање и граде позитивну образовну заједницу.
Насупрот томе, недостатак реакције на моралне дилеме може довести до дубљих подела,
правних проблема и губитка поштовања.
Како би образовни систем био ефективан и носилац вредности, неопходно је да
наставници не само пренесу знање, већ и активно учествују у обликовању етичког и
моралног карактера својих ученика. Морална одговорност је темељ успешне и одрживе
образовне средине у којој се развијају не само интелектуалне вештине, већ и основне
животне вредности.
Постоји велико сиво подручје између добра и зла. Оно се користи као изговор да се не
морамо бринути о томе поступамо ли морално. Велики део тог сивила се може уклонити
размишљањем о моралу. Често се јури напред без размишљања, а онда накнадно

14
рационализацијом покушавамо оправдати своје понашање. Међутим чињеница је да нема
доброг начина да се учини лоша ствар.

ЛИТЕРАТУРА

Trifunović S., Poslovna etika, Kruševac, Izdavački centar za industrijski menadžment plus, 2005.
Skriptarnica.download.googlepages/etika-moralnaOdgovornost.pdf
www.scrib.com/doc/2526414/poslovna-etika-skripta-200-702k.
http://www.wikipedija .org
Što je etika i moral.html

15