VARLJIVA

SLUČAJNOST

Skrivena uloga šanse u životu i na tržištima

NASIM NIKOLAS TALEB

Prevod
Ana Imširović Đorđević

kazalo fusnote formatiranje poglavlja i uvlake

HELIKS

OceanofPDF.com
 Mojoj majci,
Minervi Gosn Taleb

OceanofPDF.com
 Naslov originala
Nassim Nicholas Taleb:
FOOLED BY RANDOMNESS
(The Hidden Role of Chance
in Life and in the Markets)
Copyright © 2004, 2008 by Nassim Nicholas Taleb
Copyright © 2016. za srpsko izdanje, Heliks
Izdavač
Heliks
Za izdavača
Brankica Stojanović
Redaktor
Aleksandra Dragosavljević
Tehnički urednik
Dragana Mujezinović
Lektor
Vesna Đukić
Štampa
Newpress, Smederevo
Prvo izdanje
Knjiga je složena
tipografskim pismima
Avant Garde i Sabon
ISBN: 978-86-86059-52-9
Smederevo, 2016.
www.heliks.rs

OceanofPDF.com
SADRŽAJ
Predgovor
Zahvalnice uz dopunjeno drugo izdanje
Kratak pregled poglavlja
Prolog
DEO I: SOLONOVO UPOZORENJE

Poglavlje 1: Ako si tako bogat, zašto nisi i tako pametan?

Nero Tulip
Pogođen gromom iz vedrog neba
Privremeno duševno zdravlje
Modus operandi
Nedostatak radne etike
Uvek postoje tajne
Džon i berzansko poslovanje s visokim prinosima
Preplaćeni gedža
Vruće leto
Serotonin i slučajnost
Vaš zubar je bogat, veoma bogat

Poglavlje 2: Bizaran računovodstveni metod

Alternativna istorija
Ruski rulet jg
Mogući svetovi
Još opakiji rulet
Glatki odnosi među kolegama
Spas stiže Aeroflotom
Solon ide u noćni klub Režin
Džordž Vil nije Solon: O nelogičnim istinama
Poniženje u debatama
Druga vrsta pošasti
Obilje poslovica
Menadžeri rizika
Epifenomeni

Poglavlje 3: Matematičko promišljanje istorije

Matematika jednog evroplejboja
Alatke
Monte Karlo matematika
Zabava na mom tavanu Pravljenje istorije
Zorglubi preplavljuju tavan
Omalovažavanje istorije
Ringla je vrela
Veština predviđanja istorije koja se odigrala
Moj Solon
Destilovane misli na vašem palm-pilotu
Udarne vesti
Šiler, ponovo
Gerontokratija
Filostrat u Monte Karlu: O razlici između šuma i informacije

Poglavlje 4: Nasumičnosti, koještarije i naučni Intelektualizam

Nasumičnost i ,,ono“
Obrnuti Tjuringov test Otac svih pseudomislilaca
Monte Karlo poezija

Poglavlje 5: Opstanak najmanje sposobnih - može li slučajnost da

nasamari evoluciju?
Karlos, mag tržišta u razvoju
Dobra vremena
Uprosečavanje
Put bez povratka
Džon i berzansko poslovanje s visokim prinosima
Kvant koji se razume u kompjutere i jednačine
Zajedničke osobine
Pregled standardnih osobina onih koje je
nasamarila tržišna nasumičnost
Naivne evolucione teorije
Može li evolucija biti obmanuta slučajnošću?

Poglavlje 6: Nagib i asimetrija

Medijana nije prava poruka
Zoologija bika i medveda
Arogantni dvadesetdevetogodišnji sin
Retki događaji
Simetrija i nauka
Skoro svi su iznad proseka
Zabluda o retkom događaju
Majka svih zabluda
Zašto statističari ne otkrivaju retke događaje?
Nestašno dete zamenjuje loptice

Poglavlje 7: Problem indukcije

Od Bejkona do Hjuma
Cygnus Atratus
Niderhofer
Promoter ser Karla
Mesto, mesto
Poperov odgovor
Otvoreno društvo
Niko nije savršen
Indukcija i memorija
Paskalova opklada
Hvala, Solone

DEO II: MAJMUNI ZA PISAĆIM MAŠINAMA

Sve zavisi od broja majmuna
Opaki stvarni život
Ovaj deo

Poglavlje 8: Previše milionera u komšiluku

Kako zaustaviti bol zbog neuspeha
Donekle srećan
Previše posla
Ti si gubitnik
Duple predrasude o uspehu
Još stručnjaka
Pobednici u vidljivosti
Bikovsko tržište
Mišljenje gurua

Poglavlje 9: Lakše je kupovati i prodavati nego ispržiti jaje

Varljivi brojevi
Placebo investitori
Niko ne mora da bude kompetentan
Regresija ka srednjoj vrednosti
Ergodičnost
Život je pun koincidencija
Tajanstveno pismo
Isprekidani teniski meč
Naličje uspeha
Rođendanski paradoks
Mali je svet!
Prekopavanje podataka, statistika i šarlatanstvo
Najbolja knjiga koju sam ikada pročitao!
Test prošlosti
Još opasnija posledica
Sezona prihoda: varljivi rezultati
Komparativna sreća
Lekovi za rak
Profesor Pirson ide u Monte Karlo (bukvalno):
132 slučajnost ne deluje slučajno!
Pas koji ne laje: o predrasudama u naučnom znanju
Bez zaključka

Poglavlje 10: Gubitnik dobija sve - o životnim nelinearnostima

Efekat kule od peska
Na scenu stupa slučajnost
Učenje daktilografije
Matematika u realnom svetu i izvan njega
Nauka o mrežama
Naš mozak
Buridanov magarac ili dobra strana slučajnosti
Kada pada, pljušti

Poglavlje 11: Nasumičnost i naš um: slepi za verovatnoću

Pariz ili Bahami?
Neka arhitektonska razmatranja
Pazite se filozofa birokrate
Zadovoljnost
Pogrešno, ne samo nesavršeno
Kaneman i Tverski
Gde je taj Napoleon kad nam je potreban?
„Poslednja transakcija mi je merilo uspeha“ i druge heuristike
Diploma iz kolačića sreće
Dva sistema rasuđivanja
Zašto se ne venčavamo s prvom osobom s kojom izađemo na sastanak?
Naše prirodno stanište
Brzo i ekonomično
Tu su i neurobiolozi
Kafka u sudnici
Apsurdan svet
Primeri zabluda u shvatanju verovatnoće
Slepi za opcije
Verovatnoća i mediji (još novinara)
CNBC za vreme ručka
Trebalo je već da umrete
Blumbergova objašnjenja
Metodi filtriranja
Neshvatanje stepena pouzdanosti
Priznanje
Nisam tako inteligentan

DEO III: VOSAK U UŠIMA

Vitgenštajnov lenjir
Odisejevska tišina

Poglavlje 12: Kockarski tripovi i golubovi u kutiji

Engleski kojim govore taksisti i kauzalnost
Skinerov eksperiment s golubovima
Filostrat, opet

Poglavlje 13: Karnead stiže u Rim: o verovatnoći i skepticizmu

Karnead stiže u Rim
Verovatnoća, dete skepticizma
Mesje de Norpoa i njegova mišljenja
Uticaj prošlosti na uverenja
Računanje umesto razmišljanja
Od sahrane do sahrane

Poglavlje 14: Bah napušta Antonija

Crtica o sahrani Džeki O.
Slučajnost i elegancija

EPILOG: LEPO VAM JE SOLON REKAO

POSTSKRIPTUM: TRI NAKNADNE MISLI POD TUŠEM
ZAHVALNICE UZ PRVO IZDANJE
BELEŠKE I PREPORUKE ZA ČITANJE
BIBLIOGRAFIJA
INDEKS

OceanofPDF.com
PREDGOVOR
MANJE OZBILJNO SHVATANJE ZNANJA

Ova knjiga je sinteza stavova dva autora u jednom. Prvi, profesionalac koji
se bavi neizvesnošću i ne mari za gluposti i ceo život pokušava da odoli
zavodljivosti slučajnosti i nadmudri sopstvene emocije prema
probabilističkim ishodima i, s druge strane, laik opsednut estetikom i
zaljubljen u književnost, voljan da bude zaveden svakom besmislicom koja
je dobro upeglana, doterana, originalna i krasi je dobar ukus. Ja nisam u
stanju da izbegnem obmanjivanje slučajnošću; jedino mogu da je ograničim
na oblast gde donosi izvesno estetsko zadovoljstvo.
Ovo pisanje izvire direktno iz stomaka; ovo je lični esej, pre svega o
razmišljanjima i zapažanjima njegovog autora o preuzimanju rizika i o
njegovim borbama s time - nije baš studija, a svakako, daleko bilo, nije
naučni rad. Napisan je zabave radi i sa ciljem da bude čitan (prvenstveno)
zarad uživanja i s uživanjem. Poslednje decenije napisano je mnogo toga o
našim pristrasnostima (stečenim ili urođenim) u suočavanju s
nasumičnošću. Pišući prvo izdanje ove knjige držao sam se dva pravila o
tome šta treba da izbegnem: (a) bez bilo čega u vezi s datom temom čemu
nisam bio lični svedok ili nezavisno do toga došao; (b) bez bilo čega što
nisam u dovoljnoj meri proučio da bih mogao pisati o tome uz tek minimum
napora. Isključio sam sve što makar iz daljine podseća na rad. Morao sam
da iščistim iz teksta pasuse koji su delovali kao da su plod sedenja u
biblioteci, uključujući i razbacivanje naučnim izrazima. Pokušao sam da ne
navodim citate kojih se ne mogu spontano setiti, kao i citate pisaca koji ne
spadaju u one koje već godinama citiram (prezirem praksu nasumičnog
razbacivanja pozajmljenim mudrostima - ali više o tome kasnije). Aut tace
aut loquere meliora silencio (samo kada reči imaju veću težinu od tišine).1
Ova pravila ostavljam nedirnuta. Ali u životu se ponekad moraju
praviti kompromisi: pod pritiskom prijatelja i čitalaca, na kraju ovog
izdanja dodao sam niz beležaka koje ne ometaju čitanje a u kojima navodim
relevantnu literaturu. I većini poglavlja sam dodao nov materijal, posebno
poglavlju 11, što je sve skupa dovelo do povećanja obima knjige za više od
trećine.
Nadovezivale na zgoditak
Nadam se da ću uspeti da ova knjiga ispadne organska - držeći se,
berzanskim žargonom rečeno, „nadovezivanja na zgoditak“ i puštajući da
ona bude odraz moje lične evolucije, umesto da se držim novih ideja i
unesem ih u celo novo izdanje. Čudno je što sam o nekim delovima ove
knjige mnogo više razmišljao nakon njenog objavljivanja nego pre, posebno
u dve zasebne oblasti: (a) mehanizama pomoću kojih naš mozak vidi svet
kao manje, znatno manje slučajan nego što zaista jeste; (b) „debelih
repova“, te divlje fele neizvesnosti koja uzrokuje velika odstupanja (retki
događaji sve više objašnjavaju svet u kome živimo, ali istovremeno i dalje
su nam jednako neprijemčivi kao i našim precima). Drugo izdanje ove
knjige odražava prelaz njenog autora ka nešto manjem izučavanju
neizvesnosti (mi o slučajnosti možemo da naučimo tako malo), a znatnijem
istraživanju načina na koje ljudi bivaju njome zavarani.
Još jedna zanimljivost je transformacija pisca pod uticajem sopstvene
knjige. Po završetku pisanja prvog izdanja, sve više sam proživljavao
materiju ove knjige i uviđao slučajnost na najneočekivanijim mestima. Kao
da postoje dve planete: jedna na kojoj stvarno živimo i jedna, znatno više
deterministička, na kojoj su ljudi ubeđeni da žive. Ne može biti prostije:
prošli događaji će uvek delovati manje slučajno nego što su bili (što se zove
pristrasnost pri naknadnom uvidu)1. Slušajući ljude dok govore o
sopstvenoj prošlosti, shvatao sam da iznose naknadno učitana objašnjenja
svog zavaranog uma. To je na trenutke bivalo nepodnošljivo: primetio sam
da ljude koji se bave društvenim naukama (posebno konvencionalnom
ekonomijom) i one iz sveta investicija posmatram kao poremećene.
Život u realnosti može biti bolan, posebno ako čovek uviđa da reči više
govore o osobi koja ih izgovara nego o poruci koju dotična osoba namerava
da prenese. Jutros, u zubarskoj čekaonici, uzeo sam Newsweek i pročitao
članak o istaknutom biznismenu, gde je posebno naglašena njegova
sposobnost da „povuče potez u pravi čas“ - i zaključio sam da pravim
spisak pristrasnosti u načinu razmišljanja novinara, umesto da primim k
znanju same informacije iz članka koji nikako nisam mogao da shvatim
ozbiljno. (Zašto većina novinara konačno neshvati da znaju mnogo manje
nego što misle? Još pre pola veka naučnici su istraživali fenomen
„stručnjaka“ koji ne uče iz svojih prošlih neuspeha. Celog života možete da
grešite u predviđanjima, a da ipak mislite kako ćete sledeći put biti u
pravu.)2

Nesigurnost i verovatnoća
Verujem da je glavna vrlina koju bi trebalo da sačuvam i gajim moja
duboko usađena intelektualna nesigurnost. Moj moto glasi: „Glavno je
začikavati one koji sebe i svoje znanje shvataju previše ozbiljno“. Gajenje
takve nesigurnosti, umesto intelektualne samopouzdanosti, možda
predstavlja čudan cilj - i teško dostižan. Da bismo u tome uspeli, potrebno
je da pročistimo um od tradicije stvaranja intelektualnih izvesnosti.
Zahvaljujući-jednom čitaocu s kojim sam počeo da se dopisujem, ponovo
sam otkrio francuskog esejistu i stručnjaka za introspekciju - Montenja.
Zainteresovale su me implikacije razlika između Montenja i Dekarta3 - i
kako smo zastranili sledeći potragu ovog drugog za izvesnostima. Sigurno
smo zatvorili um jer smo sledili Dekartov model formalnog razmišljanja
umesto Montenjevog stila neodređenog i neformalnog (ali kritičkog)
prosuđivanja. Pola milenijuma kasnije izrazito introspektivni i nesigurni
Montenj ponosito se uzdiže kao uzor modernom misliocu. Pride je bio i
izuzetno hrabar: sigurno je potrebna hrabrost da čovek ostane skeptik;
potrebna je izvanredna hrabrost za introspekciju, suočavanje sa samim
sobom, prihvatanje sopstvenih ograničenja - naučnici pronalaze sve više
dokaza da nas je majka priroda napravila takvima da se samozavaravamo.
Postoje mnogi intelektualni pristupi verovatnoći i riziku - za ljude iz
različitih disciplina „verovatnoća“ ima donekle različito značenje. U ovoj
knjizi pristup je izrazito kvalitativan i književni, nasuprot kvantitativnom i
„naučnom“ (čime se objašnjavaju upozorenja na ekonomiste i stručnjake iz
oblasti finansija koji su skloni čvrstom verovanju da znaju nešto i da je to
nešto pritom korisno). Predstavljeno je da verovatnoća potiče od Hjumovog
problema indukcije (ili od Aristotelovog izvođenja dokaza), a
suprotstavljena je skupu koncepata u literaturi o kockanju. U ovoj knjizi
verovatnoća je pre svega grana primenjenog skepticizma, ne operativna
disciplina (i pored toga što se matematičari obilato bave ovom temom,
problemi u vezi s računanjem verovatnoće retko zaslužuju pominjanje izvan
fusnota).
 Kako to? Verovatnoća nije puka računica izgleda pri bacanju kockice
ili u složenijim varijantama; radi se o prihvatanju nepostojanja izvesnosti u
našem znanju i razvoju metoda za nošenje s našim neznanjem. Van
udžbenika i kazina, verovatnoća se gotovo nikada ne pojavljuje kao
matematički problem ili glavolomka. Majka priroda vam ne govori koliko
rupa ima na stolu za rulet, niti vam postavlja problem u udžbeničkom stilu
(u realnom svetu čovek više mora da nagađa šta je problem nego šta je
rešenje). Srž probabilističkog načina razmišljanja, u ovoj knjizi, predstavlja
shvatanje da su se mogli dogoditi i drugi ishodi, da je svet mogao biti
drugačiji. U stvari, ja tokom cele karijere napadam kvantitativnu primenu
verovatnoće. Dok su, po meni, središnje ideje knjige izložene u poglavljima
13 i 14 (o skepticizmu i stoicizmu), većina ljudi se fokusira na primere
lošeg izračunavanja verovatnoće u poglavlju 11 (očigledno,
najneoriginalnije poglavlje knjige u koje sam sabio svu literaturu o
pristrasnostima u vezi s verovatnoćom). Osim toga, dok se u prirodnim
naukama, posebno fizici, možda donekle shvata verovatnoća, u društvenim
naukama poput ekonomije, uprkos fanfarama stručnjaka, nema se mnogo
pojma o tome.

Opravdanje za (neke) čitaoce

Pokušao sam da što manje pišem iz pozicije mog zanimanja, to jest kao
berzanski trgovac s uporištem u matematici. Činjenica da su razna tržišta
moje radno mesto služi mi samo kao inspiracija - i stoga ova knjiga,
nasuprot mišljenju mnogih, nije vodič kroz nasumične pojave na tržištu
ništa više nego što bi Ilijadu trebalo tumačiti kao priručnik za vojne
operacije. Tek tri poglavlja, od ukupno četrnaest, smeštena su u finansijski
kontekst. Tržišta su samo poseban slučaj zamki slučajnosti - ali su svakako
najzanimljivija, jer na njima sreća igra veoma veliku ulogu (ova knjiga bila
bi znatno kraća da se bavim prepariranjem životinja ili prevođenjem etiketa
s čokolade). Osim toga, u finansijama se javlja vrsta sreće koju većina
delatnika u toj oblasti misli da razume, što čini pristrasnosti izrazitijima.
Trudio sam se da koristim tržišne analogije kao ilustracije, kao što bih, na
primer, činio u razgovoru za večerom s kardiologom koga zanimaju
fenomeni iz sveta van njegove prakse (za model uzimam Žaka Meraba,
svog prijatelja, pripadnika druge generacije doseljenika u SAD).
 Dobio sam mnogo elektronske pošte o prvoj verziji knjige, što može
biti san svakog esejiste jer se tako stvaraju idealni uslovi za pisanje druge
verzije. Izrazio sam zahvalnost u (po jednom) odgovoru na baš svako
pismo. Pojedini odgovori ubačeni su u različita poglavlja ove knjige. S
obzirom na to da me često smatraju ikonoklastom, očekivao sam ljutita
pisma tipa „ko si ti da kritikuješ Vorena Bafeta?“ ili „zavidiš mu na
uspehu“; umesto toga, razočaralo me je što je najveći deo blaćenja obavljen
anonimno na sajtu amazon.com (ne postoji loš publicitet: neki ljudi upravo
promovišu vaš rad vređajući ga).
Uteha za nedostatak napada stigla je u vidu pisama ljudi koji su knjigu
doživeli kao oslobođenje od optužbi. Najviše mi znače pisma onih koji nisu
dobro prošli u životu, mada ne sopstvenom krivicom, kojima je knjiga
poslužila kao argument da objasne suprugama kako su imali manje sreće od
svog zeta (a nisu manje sposobni od njega). Najdirljivije pismo sam dobio
od čoveka iz Virdžinije koji je za nekoliko meseci izgubio posao, ženu,
bogatstvo i dospeo pod istragu zastrašujuće Komisije za hartije od vrednosti
i berzu, ali se sve vreme osećao dobro zato što se drži stoički. Zbog
prepiske s jednim čitaocem koga je pogodio crni labud, neočekivani
slučajan događaj velikog uticaja (gubitak bebe), iščitavao sam literaturu o
adaptaciji nakon teških slučajnih događaja (ali nije nimalo slučajno što su u
toj literaturi dominirali radovi Danijela Kanemana, pionira ideja o
iracionalnom ponašanju u uslovima neizvesnosti). Pravo da vam kažem, ni
u jednom trenutku nisam osećao da to što sam broker ima ma kakvu
posebnu i direktnu korist za bilo koga (osim mene); ali to što sam esejista
osokolilo me je i navelo da sebe smatram korisnim.

Sve ili ništa

Ima nekoliko zabuna u vezi s porukom ove knjige. Znamo da naš mozak
teško prepoznaje probabilističke nijanse (i priklanja se previše uprošćenoj
varijanti sve-ili-ništa). Analogno s tom pojavom teško je objasniti da ideja
izložena u knjizi glasi „slučajnosti je više nego što mislimo“, pre nego da je
„sve slučajno“. Morao sam se suočiti sa izjavom da „Taleb, kao skeptik,
misli da je sve slučajnost i da uspešni ljudi naprosto imaju sreće“. Istim
simptomima podleglo je čak i debatno društvo Kembridž2, gde je moja
tvrdnja da su „važne poslovne face većinom srećne budale“ postala „sve
važne poslovne face su srećne budale“. (Jasno, porazio me je strašni
oponent Dezmond Ficdžerald, u jednoj od najzabavnijih debata u mom
životu - čak sam bio u iskušenju da pređem na protivničku stranu!) Ista
varka, a to je brkanje nepoštovanja sa arogancijom (koju primećujem na
primeru poruke moje knjige) navodi ljude da brkaju skepticizam s
nihilizmom.
Dopustite da ovde jasno kažem: naravno da je sreća sklonija
pripremljenima! Vredan rad, dolaženje na vreme, nošenje čiste (po
mogućstvu bele) košulje, upotreba dezodoransa i još neki tako
konvencionalni postupci doprinose uspehu - svakako su potrebni, ali mogu
biti nedovoljni pošto nisu uzrok uspeha. Isto važi i za konvencionalne
vrline, kao što su doslednost, upornost i istrajnost: potrebne, vrlo potrebne.
Čovek mora da izađe i kupi tiket za lutriju da bi osvojio premiju. Znači li to
da je trud koji je uložio u odlazak do kioska uzrok dobitka? Naravno da
veština jeste važna, ali manje je važna u okruženju visokog stepena
slučajnosti nego u stomatologiji.
Ne, ne kažem da je to što vam je baka govorila o važnosti radne etike
pogrešno! Osim toga, kako je većina uspeha rezultat vrlo retkih otvorenih
prilika, propuštanje da se iskoristi prilika može biti smrtonosno po karijeru.
Iskoristite srećne prilike!
Obratite pažnju na to kako naš mozak ponekad obrne smer kauzalnosti.
Pretpostavimo da vrline uzrokuju uspeh; po toj pretpostavci, mada nam to
intuitivno deluje ispravno, činjenica da svaka inteligentna, vredna i istrajna
osoba postiže uspeh ne ukazuje na to da je svaka uspešna osoba nužno
inteligentna, vredna i istrajna (neverovatno je kako tako primitivnu logičku
grešku - afirmaciju konsekvensi4 - mogu da naprave inače vrlo inteligentni
ljudi, što u ovom izdanju razmatram kao problem dva sistema rezonovanja).
Takva zabluda postoji u istraživanjima o uspehu koja su pronašla put
do knjižara kao priručnici sa savetima tipa „ovo su odlike jednog milionera“
to jest osobine koje bi trebalo da imate ako želite da budete kao ti uspešni
ljudi. Jedan od autora zabludelog vodiča Milioner iz komšiluka (razmatram
ga u poglavlju 8) tvorac je još blentavije knjige: Um milionera5. Tu zapaža
sledeće: u reprezentativnoj grupi od preko hiljadu milionera koje je
izučavao većina u detinjstvu nije pokazivala visoku inteligenciju. Na
osnovu toga zaključuje kako vas neće učiniti bogatašem ta vrsta obdarenosti
- već pre vredan rad. Čovek bi iz toga mogao naivno poverovati da sreća ne
igra nikakvu ulogu u uspehu. Ja bih, ukoliko su milioneri po osobinama
bliski prosečnoj populaciji, izneo više uznemiravajuće tumačenje da je u
njihovo obogaćivanje sreća umešala prste. Sreća je demokratska i dešava se
ljudima, bez obzira na njihove prvobitne veštine. Autor primećuje
odstupanja od opšte populacije u nekoliko osobina, kao što su istrajnost i
vredan rad: još jedno brkanje neophodnog i uzročnog. I da su svi milioneri
istrajni i vredni ljudi, to ne znači da istrajni i vredni ljudi postaju milioneri:
bezbrojni neuspešni preduzetnici su istrajni i vredni. U udžbeničkom
primeru naivnog empirizma, ovaj autor razmatra zajedničke osobine
dotičnih milionera i zaključuje da svi dele sklonost rizicima. Jasno,
preuzimanje rizika jeste potrebno za veliki uspeh - ali je potrebno i za
neuspeh. Da je istom studijom obuhvatio građane koji su bankrotirali, autor
bi sigurno uvideo kako su skloni rizikovanju.
Neki čitaoci (pa i izdavači, pre nego što sam srećom našao izdavačku
kuću Texere) tražili su da „poduprem tvrdnje“ iznesene u knjizi „dovoljnom
količinom podataka“, grafikonima, dijagramima, šemama, tabelama,
brojevima, preporukama, vremenskim serijama podataka itd. Ovaj tekst je
niz logičkih misaonih eksperimenata, nije seminarski rad iz ekonomije;
prilikom korišćenja logike nije neophodna empirijska potvrda (ovo nazivam
„zabluda tante za kukuriku“: greška je koristiti statistiku bez logike, kao što
čine novinari i neki ekonomisti, ali ne važi obrnuto: nije greška služiti se
logikom bez statistike). Ako napišem kako sumnjam da u uspehu mog
komšije sreća nije odigrala manju ili veću ulogu, zbog znatne uloge
slučajnosti u njegovom zanimanju, nema potrebe da proverim tu tvrdnju -
dovoljan je misaoni eksperiment u stilu ruskog ruleta. Samo treba da
pokažem kako postoji alternativno objašnjenje teorije da je on genije. Moj
pristup je da pokažem da iz grupe osoba upitnog intelekta mala manjina
mogu postati uspešni biznismeni - ali upravo oni će biti vidljivi. Ne kažem
da je Voren Bafet nesposoban; samo smatram da će se u velikoj populaciji
nasumičnih investitora gotovo nužno stvoriti neko njegovog uspeha, i to
zahvaljujući pukoj sreći.
Propuštena prilika za podvalu
Iznenadila me je i činjenica da su me, uprkos agresivnim kritikama po
medijima, pozivali u televizijske i radio-emisije i u Severnoj Americi i u
Evropi (tu ubrajam i urnebesni dialogue de sourds3 na radio-stanici iz Las
Vegasa, kada smo voditelj i ja pričali dve paralelne priče). Nije bilo nikoga
da me zaštiti od sebe samog, pa sam prihvatao pozive na intervjue.
Čudnovato, ali čovek treba da upotrebi medije kako bi poslao poruku da su
mediji toksični. Osećao sam se kao prevarant dajući takve izjave, ali pritom
sam se dobro zabavio.6
Može biti da su me zvali zato što novinari popularnih medija nisu čitali
moju knjigu ili nisu razumeli uvrede („nemaju vremena“ za čitanje knjiga),
a novinari neprofitnih medija su je i te kako dobro razumeli i doživeli je kao
opravdanje i odbranu. Navešću nekoliko anegdota. Ljudi iz jedne čuvene
televizijske emisije čuli su da „ovaj tip Taleb veruje kako su analitičari
berze puki nasumični prognozeri“, pa su žarko želeli da izložim svoje ideje
u programu. Međutim, postavili su uslov da iznesem tri preporuke za
kupovinu akcija na berzi i tako dokažem svoju „stručnost“. Nisam otišao i
propustio sam priliku za sjajnu podvalu - da preporučim tri nasumično
odabrane akcije uz prikladno objašnjenje koje dobro zvuči.
U drugoj televizijskoj emisiji sam pomenuo kako „ljudi misle da
postoji priča čak i ako ne postoji“?, u kontekstu razmatranja nasumičnosti
berze i logike naknadnog objašnjenja koje čovek učitava u događaje koji su
se već desili. Voditelj se odmah ubacio: „Jutros smo govorili o zbivanjima u
kompaniji Cisco. Možete li da to komentarišete?“ Ali najbolje je bilo kada
su me pozvali da učestvujem u jednosatnoj diskusiji u radio-emisiji o
finansijama (kod ljudi koji nisu čitali poglavlje 11). Na koji minut pre
početka rečeno mi je da se suzdržim od rasprave o idejama iz ove knjige,
pošto sam pozvan da izlažem o berzanskom poslovanju, a ne o slučajnosti
(svakako još jedna prilika za podvalu, ali bio sam isuviše nepripremljen pa
sam otišao pre početka emisije).
Većina novinara ne shvata stvari preozbiljno: na kraju krajeva, suština
tog novinarstva je čista zabava, a ne potraga za istinom, posebno kada je reč
o radijskim i televizijskim programima. Trik je u tome da se klonite onih
koji, kako izgleda, ne znaju da su samo zabavljači (poput Džordža Vila, koji
se pojavljuje u poglavlju 2) i stvarno veruju da su mislioci.
 Još jedan problem predstavlja tumačenje poruke u medijima: ovaj tip
Taleb misli da su tržišta nasumična i zato su u padu - što me čini nevoljnim
donosiocem katastrofičnih vesti. Crni labudovi, ona retka i neočekivana
odstupanja, mogu biti i dobri i loši događaji.
Ipak, novinarstvo je manje standardizovano nego što se čini; dobrim
delom privlači misaone ljude koji uspevaju da se izvuku iz sistema zvučnih
komercijalnih priča i zbilja im je stalo do poruke, a ne samo do privlačenja
pažnje javnosti. Na osnovu razgovora s Kodžom Anandijem (NPR),
Robinom Lastigom (BBC), Robertom Skalijem (PBS) i Brajanom Lererom
(WNYC), došao sam do naivnog zaključka da su neprofitni novinari
potpuno druga intelektualna vrsta. Uzgred, kvalitet diskusija stoji u
obrnutom odnosu sa stepenom luksuza u studiju: WNYC, gde je Brajan
Lerer uložio ogroman trud da vodi argumentovanu diskusiju, ima
najofucanije prostorije koje sam video izvan-Kazahstana.
I za kraj još jedan komentar o stilu. Odabrao sam da stil knjige ostane
idiosinkratički kao u prvom izdanju. Homo sum, dobar i loš. Pogrešiv sam i
ne vidim razloga da skrivam sitne greške ukoliko su deo moje ličnosti,
taman koliko osećam potrebu da nosim periku kada se slikam ili pozajmim
tuđi nos kada pokazujem lice. Skoro svi urednici koji su čitali radnu verziju
preporučili su promene u stilu rečenica (da mi „doteraju“ stil) i strukturi
teksta (organizaciji poglavlja); gotovo sve sam zanemario i uvideo kako
nijedan čitalac ne smatra da su nužne - štaviše, primećujem da unošenje
ličnosti autora (uključujući i nesavršenosti) daje tekstu živost. Da li
izdavačka industrija pati od klasičnog „problema stručnjaka“, što je nizanje
obaveznih pravila koja nemaju dokazivu vrednost? Nakon preko pola
miliona čitalaca, otkrivam da se knjige ne pišu za urednike.

ZAHVALNICE UZ DOPUNJENO DRUGO IZDANJE

IZVAN BIBLIOTEKE
Knjiga mi je pomogla da izađem iz intelektualne izolacije (ne biti akademik
s punim radnim vremenom ima brojne prednosti, kao što su nezavisnost i
izbegavanje dosadnog dela priče, ali sve se to plača osamljivanjem).
Zahvaljujući prvom izdanju, stekao sam mnoge zanimljive prijatelje, one s
kojima vodim prepisku i one s kojima večeravam, u krugu lucidnih
mislilaca, i dugujem im zahvalnost za to što o nekim temama imam šta da
dodam u drugom izdanju. Osim toga, bliže sam svom životu iz snova
zahvaljujući podsticajnim diskusijama s ljudima istih interesovanja;
smatram da bi za to trebalo da im se zahvalim. Čini se da podaci ukazuju
kako su razgovori i dopisivanje s inteligentnim ljudima bolji podsticaj za
lično obrazovanje od pukog kopanja po biblioteci (ljudska toplina: nešto u
našoj prirodi možda nam pomaže da razvijamo ideje u komunikaciji i
druženju s drugim ljudima). Odnekud kao da postoji moj život pre i posle
Varljive slučajnosti. Iako zahvalnice za prvo izdanje apsolutno stoje, sa
zadovoljstvom navodim još ljudi čiji sam dužnik postao.
Sužavanje sveta
Prvi put sam se sreo licem u lice s Robertom Šilerom na jednoj panel
diskusiji, sedeli smo za doručkom jedan kraj drugog. Nenamerno sam pojeo
sve voće s njegovog tanjira i popio mu svu kafu i vodu, ostavivši mu mafine
i drugu nemodernu hranu (i ništa za piće). Nije se požalio (možda nije
primetio). Nisam znao Šilera kada sam ga pominjao u prvom izdanju knjige
i vrlo me je iznenadila njegova pristupačnost, skromnost i šarm (po nekoj
heuristici čovek ne očekuje da ljudi s vizijom budu i prijatne osobe).
Kasnije me je odvezao u knjižaru u Nju Hejvenu, pokazao mi knjigu
Ravanija (Flatland), naučnu parabolu o fizici koju je čitao kao
srednjoškolac, i rekao mi da ostavim knjigu kao u prvom izdanju: kratku,
ličnu, koliko god je to moguće nalik romanu, što sam nastojao da stalno
imam na umu radeći na ovom izdanju (ubeđivao me je da ne pravim drugo
izdanje, a ja sam njega molio da uradi drugo izdanje svoje knjige
Iracionalni optimizam, Irrational Exuberance, makar samo radi mog
čitalačkog zadovoljstva; mislim da sam pobedio u oba slučaja). Knjige
odlikuje nelinearna dinamika koju razmatram u poglavlju 10, zbog čega
novo izdanje ima daleko veće šanse da postigne veliki uspeh (usled mrežnih
eksternalija religije i modni trendovi znatno bolje prolaze u drugom izdanju
nego kao novi novcati). Od fizičara i teoretičara finansijskih slomova
Didjea Sorneta čuo sam ubedljive argumente za uspešnost druge verzije;
iznenađeni smo što izdavači kojima informacione kaskade pogoduju nisu
toga svesni.
 Dok sam iznova pisao veći deo ove knjige, bio sam pod snažnim
uticajem dva upečatljiva razgovora uz večeru u Italiji s Danijelom
Kanemanom - te diskusije naprosto su me gurale ka novoj presudnoj tački
intelektualnog zamaha, budući da sam video koliko je njegov rad dublji od
pukog razmatranja racionalnog odlučivanja u uslovima neizvesnosti.
Siguran sam da je njegov uticaj na ekonomiju (uključujući i Nobelovu
nagradu) odvratio ljudima pažnju sa širine i dubine i opšte primenljivosti
njegovih otkrića. Ekonomija jeste dosadna, ali uporno sam sebi ponavljao
da je njegov rad važan, ne samo zato što je empirista, niti samo zato što je
važnost njegovog rada (i ličnosti) u kontrastu s drugim nedavnim
dobitnicima Nobelove nagrade za ekonomiju, već zbog dalekosežnih
implikacija po znatno važnije stavove: (a) on i Amos Tverski pomogli su da
se naglavce postavi predstava o čoveku, koju dugujemo dogmatskom
racionalizmu helenističke epohe, a koja se održala dvadeset tri veka sa svim
štetnim posledicama što ih sada znamo; (b) Kanemanov važan rad se tiče
teorije korisnosti (u njenim različitim fazama) sa implikacijama na tako
važne stvari kao što je sreća. E, shvatanje sreće je pravi izazov.
Vodio sam duge diskusije s Terijem Bernamom, biologom,
evolucionim ekonomistom i koautorom knjige Zločesti geni (Mean Genes)
koja predstavlja nepretenciozni uvod u evolucionu psihologiju. Kako se
ispostavilo, Bernam je najbolji prijatelj sa Džamilom Bazom, mojim
prijateljem iz detinjstva koji je pre dvadeset godina slušao moja prva
razmišljanja o slučajnosti. Piter Makbarni me je povezao s udruženjem
Veštačka inteligencija (Artificial Intelligence) koje, izgleda, spaja naučnike
s polja filozofije, kognitivne neuronauke, matematike, ekonomije i logike. S
njim sam započeo obimnu prepisku o raznim teorijama racionalnosti. Majki
Šrejdž, jedan od mojih recenzenata, predstavlja ovaploćenje modernog
(dakle, naučnog) intelektualca - ima osobinu da čita sve što se čini važnim.
S njim se razgovara kao sa istinskim intelektualcem, njega nisu dokačila
striktna ograničenja koja znaju da se pojave usled akademskih pritisaka.
Ramasvami Ambariš i Lester Sigel pokazali su mi (svojim, začudo, malo
poznatim radom) kako je, ako smo zavarani slučajnošću u jednostavnim
stvarima, napredovanje ka složenijim konceptima je otežano. Pisac
Malkolm Gledvel uputio me je na zanimljive tekstove o intuiciji i
samospoznaji. Art de Vani, oštroumni i briljantno živopisni ekonomista
specijalizovan za nelinearnosti i retke događaje, započeo je prvo pismo
upućeno meni geslom „Prezirem udžbenike“. Ohrabrujuće je videti da
osoba tako dubokog promišljanja može i da se zabavlja u životu.
Ekonomista Vilijam Isterli mi je pokazao da slučajnost doprinosi iluzornim
ekonomskim stremljenjima. Njemu se svidelo povezivanje skeptičkog
empirizma i nenaklonost monopolima na znanje kojih se drže institucije kao
što su vlade i univerziteti. Holivudskom agentu Džefu Bergu,
entuzijastičnom čitaocu, zahvalan sam što mi je izložio svoje stavove o
divljem tipu neizvesnosti koji preovlađuje u medijskim vodama. Moram da
zahvalim i knjizi što mi je omogućila pronicljive razgovore za večerom sa
Džekom Švagerom koji je, izgleda, duže od svih živih razmišljao o nekim
problemima.
Gugl, hvala ti
Sledeći ljudi pomogli su mi u radu na ovom tekstu. Imao sam sreće što mi
je Andrea Munteanu bila britka čitateljka i dragocena slušateljka; potrošila
je sate na proveravanje referenci na Guglu, a ne na svoj impresivni posao s
finansijskim derivatima. U pretraživanju je pomogla i Amanda Gargur.
Takođe sam imao sreće što mi je Đanluka Monako bio prevodilac za
italijanski; pronašao je greške u tekstu za čije otkrivanje bi meni trebali
vekovi (ovaj kognitivni naučnik i prevodilac koji je postao izučavalac
kvantitativnih finansija sam je pozvao izdavača i samoimenovao se za
prevodioca). Moj saradnik, filozof nauke Avital Pilpel pružio mi je
neprocenjivu pomoć u razmatranju tehničke verovatnoće. Eli Ajaš, još
jedan Levantinac berzanski trgovac-matematičar-fizičar-novopečeni-
filozof-nauke-verovatnoće-tržišta (mada ne i neurobiologije), nagnao me je
da provedem sate u knjižarama Border Books, među policama s knjigama iz
filozofije i nauke. Rukopis su komentarisali i Flavija Cimbalista, Sol
Maritimi (sada u Rajliju), Pol Vilmot, Mark Špicnejgel, Gur Huberman,
Toni Glikman, Vin Martin, Aleksander Rajs, Ted Cink, Andrej Pokrovski,
Šep Dejvis, Gi Rivjer, Erik Šemberg i Marko Di Martino. Džordž Martin
bio mi je, kao i obično, neprocenjiv slušalac. Čitaocima Karin Čičero,
Brusu Belneru i Ilijasu Kacunisu zahvaljujem na dugim listama korekcija
koje su mi slali mejlom. Sindi, Sari i Aleksandru zahvaljujem na podršci i
podsećanju da postoji i drugo šta osim verovatnoća i neizvesnosti.
 Moram da zahvalim i upravi Kurantovog instituta za matematiku, na
pravoj atmosferi za istraživanje mojih interesovanja i podučavanje
studenata uz očuvanje moje intelektualne nezavisnosti, a posebno Džimu
Gateralu kome je ušlo u naviku da mi upada u reč dok zajedno držimo
predavanje. Dužnik sam i Donalda Sasmana i Toma Vica iz kompanije
Paloma jer su mi prosledili svoje neobične uvide; zaista sam impresioniran
njihovom sposobnošću razumevanja crnog labuda. Takođe zahvaljujem
članovima kompanije Empirica (zabranjujemo upotrebu reči: zaposleni) na
gajenju žestoke i nemilosrdne, zaista do srži oštre debatne klime na poslu.
Moji saradnici vode računa da ni jedan jedini moj komentar ne prođe bez
svojevrsnog preispitivanja.
Još jednom odlučno tvrdim da ova knjiga nikada ne bi bila objavljena
bez Dejvida Vilsona i Majlsa Tompsona. Ali bez Vila Marfija, Danijela
Menakera i Eda Klagsbruna koji su je oživeli, knjiga bi bila mrtva. Dženet
Vigal zahvaljujem na temeljitosti (i strpljenju), a Flitvudu Robinsu na
pomoći. S obzirom na njihovu revnost, sumnjam da je ostalo mnogo
grešaka, a one kojih ima, moje su.

KRATAK PREGLED POGLAVLJA

PRVO POGLAVLJE: AKO SI TAKO BOGAT, ZAŠTO NISI I TAKO

PAMETAN?
Ilustracija dejstva slučajnosti na društvenu hijerarhiju i ljubomoru, kroz dva
suprotno nastrojena karaktera. O skrivenom retkom događaju. Kako
situacije u moderno doba mogu prilično brzo da se menjaju, izuzev,
verovatno, u stomatologiji.

DRUGO POGLAVLJE: BIZARAN RAČUNOVODSTVENI METOD

O alternativnim istorijama, probabilističkom viđenju sveta, intelektualnim
prevarama i mudrom stavu prema slučajnosti Francuza naviklog da se
redovno kupa. Pazite se pozajmljene mudrosti: kako su gotovo sve velike
ideje o slučajnim ishodima u suprotnosti s konvencionalnom mudrošću. O
razlici između ispravnosti i razumljivosti.

TREĆE POGLAVLJE: MATEMATIČKO PROMIŠLJANJE

ISTORIJE
O simulaciji Monte Karla kao metafori za razumevanje niza nasumičnih
istorijskih događaja. O nasumičnosti i veštačkoj istoriji. Starost je lepa,
skoro uvek, a novo i mlado je uglavnom toksično. Pošaljite svog profesora
istorije na čas uvoda u teoriju uzorkovanja.

ČETVRTO POGLAVLJE: NASUMIČNOST, KOJEŠTARIJE I

NAUČNI INTELEKTUALIZAM
O razvijanju Monte Karlo generatora s namerom da se postigne veštačko
razmišljanje i o poređenju tog generatora sa strogo nenasumičnim
konstrukcijama. Ulazak naučnih ratova u svet biznisa. Zašto esteta u meni
voli da bude obmanut slučajnošću.

PETO POGLAVLJE: OPSTANAK NAJMANJE SPOSOBNIH -

MOŽE LI SLUČAJNOST NASAMARITI EVOLUCIJU?
Studije slučaja dva retka događaja. O retkim događajima i evoluciji. Kako
su pojmovi darvinizam i evolucija pogrešno shvaćeni u nebiološkom svetu.
Život ne teče kontinuirano. Kako slučajnost može nasamariti evoluciju.
Uvod u problem indukcije.

ŠESTO POGLAVLJE: NAGIB I ASIMETRIJA

Uvod u koncept nagiba: zašto imenice bik i medved imaju ograničeno
značenje izvan zoologije. Zločesto dete uništava strukturu nasumičnosti.
Uvod u problem epistemološke neprozirnosti. Korak do upuštanja u
problem indukcije.

SEDMO POGLAVLJE: PROBLEM INDUKCIJE

O hromodinamici labudova. Sagledavanje Solonovog upozorenja u više
filozofskom kontekstu. Kako me je Viktor Niderhofer naučio empirizmu;
dedukciju sam ja dodao. Zašto je nenaučno ozbiljno shvatati nauku. Soros
promoviše Popera. Ona knjižara na uglu Osamnaeste ulice i Pete avenije.
Paskalova opklada.

OSMO POGLAVLJE: PREVIŠE MILIONERA U KOMŠILUKU

Tri ilustracije zablude o uspehu. Zašto bi samo retki trebalo da žive na Park
aveniji. Milioner iz komšiluka ima vrlo ofucanu odeću. Gomilanje
eksperata.

DEVETO POGLAVLJE: LAKŠE JE KUPOVATI I PRODAVATI

NEGO ISPRŽITI JAJE
Neke tehničke posledice zablude o uspehu. O distribuciji „koincidencija“ u
životu. Bolje je imati sreće nego biti kompetentan (ali mogu da vas uhvate).
Rođendanski paradoks. Sve više šarlatana (i novinara). Kako istraživač s
radnom etikom može maltene sve da pronađe u podacima. O psima koji ne
laju.

DESETO POGLAVLJE: GUBITNIK DOBIJA SVE - O

NELINEARNOSTIMA ŽIVOTA
Nelinearne životne pakosti. Selidba na Bel Er i sticanje poroka bogatih i
slavnih. Zašto Bil Gejts, vlasnik Microsofta, možda nije najbolji u svom
poslu (ali molim vas, nemojte ga obavestiti o toj činjenici). Uskraćivanje
hrane magarcima.

JEDANAESTO POGLAVLJE: NASUMIČNOST I NAŠ MOZAK:

SLEPI ZA VEROVATNOĆU
O tome kako je teško razmišljati o odmoru koji bi bio linearna kombinacija
Pariza i Bahama. Možda se Nero Tulip nikada više neće skijati na Alpima.
Ne postavljajte birokratima previše pitanja. Mozak proizveden u Bruklinu.
Treba nam Napoleon. Naučnici se klanjaju švedskom kralju. Još malo o
žurnalističkom zagađenju. Zašto ste mogli već da umrete.
DVANAESTO POGLAVLJE: KOCKARSKI TRIPOVI i GOLUBOVI
U KUTIJI
O kockarskim tripovima koji mi preplavljuju život. Kako vam taksistin loš
engleski može pomoći da zaradite. Zašto sam ja nasamareni naivčina, osim
po tome što sam toga svestan. Bavljenje mojim genetičkim manjkavostima.
Nema čokolade ispod mog radnog stola.

TRINAESTO POGLAVLJE: KARNEAD STIŽE U RIM:

O VEROVATNOĆI I SKEPTICIZMU
Cenzor Katon isteruje Karneada iz Rima. Mesje de Norpoa se ne seća šta je
ranije mislio. Pazite se naučnika. Biti u braku s idejama. Kako me je isti
onaj Robert Merton doveo na scenu. Nauka evoluira od sahrane do sahrane.

ČETRNAESTO POGLAVLJE: BAH NAPUŠTA ANTONIJA

Monterlanova smrt. Stoicizam ne znači stisnuti zube, već označava iluziju o
pobedi čoveka nad slučajnošću. Tako je lako vladati se herojski. Slučajnost
i elegancija.

PROLOG
DŽAMIJE U OBLACIMA
Ova knjiga govori o sreći koja se prerušava i percipira se kao da to nije (to
jest, kao da je u pitanju veština) i, opštije gledano, o nasumičnosti koja se
prerušava i doživljava kao ne-nasumičnost (to jest, kao determinizam).
Njena je personifikacija lik srećno nasamarenog, koga definišemo kao
osobu kojoj se neobično mnogo posrećilo ali koja svoje uspehe pripisuje
nekom drugom razlogu, obično vrlo precizno određenom. Takvo brkanje
javlja se u svim oblastima neočekivanog, čak i u nauci, mada ne tako
izrazito i očigledno kao u poslovnom svetu. U politici ima endemske
razmere i može se sresti i u vidu naglabanja predsednika o poslovima koje
je ,,on“ stvorio, oporavku koji je ,,on“ pokrenuo i inflaciji „za koju su krivi
njegovi prethodnici“.
 Još veoma ličimo na naše pretke koji su tumarali savanama. Ustrojstvo
naših verovanja vrvi od sujeverja - čak i danas (mogao bih reči, posebno
danas). Baš kao što je nekada neki član drevnog plemena počešao nos,
video da počinje kiša, pa razvio razrađen metod češanja nosa kojim se
priziva preko potrebna kiša, tako i mi povezujemo ekonomski prosperitet s
nekim kresanjem stopa koje nalože Federalne rezerve ili uspeh kompanije s
imenovanjem novog predsednika dotične kompanije. Knjižare su pune
biografija uspešnih muškaraca i žena koji izlažu svoja objašnjenja uspeha
(imamo izreku „biti na pravom mestu u pravo vreme“ koja poljuljava svaki
njihov zaključak). U ovu zbrku zapadaju ljudi različitih uverenja; profesor
književnosti pukoj koincidenciji - poklapanju rečenica - pripisuje duboko
značenje, dok će ekonomista ponosno utvrditi „pravila“ i „odstupanja“ kod
podataka koji su čisto nasumični.
Po cenu da ispadne da sam opterećen predrasudama, moram reči kako
književni um može biti namerno sklon mešanju šuma i značenja, slučajnog
sklopa dešavanja i poruke tačno određenog značenja. Međutim, time se ne
nanosi velika šteta; poneko tvrdi da je umetnost oruđe za istraživanje Istine
pre nego pokušaj bežanja od nje ili bojenja realnosti lepšim bojama.
Simbolizam je dete naše nesposobnosti i nevoljnosti da prihvatimo
slučajnost; mi pridajemo značenje svakovrsnim oblicima; u mrljama od
mastila vidimo ljudske figure. Artur Rembo, francuski pesnik simbolista iz
XIX veka, objavio je da u oblacima vidi džamije. Takve interpretacije
odvele su ga u „poetsku“ Abisiniju (u Istočnoj Africi), gde se susreće sa
brutalnim Libancem, hrišćanske veroispovesti, koji trguje robovima, zatim
dobija sifilis, a kasnije mu seku nogu zahvaćenu gangrenom. S gađenjem
napušta poeziju u devetnaestoj i u tridesetim umire, neznan, u marsejskoj
bolnici. Ali već je bilo prekasno. Evropski intelektualci razvili su, čini se,
nepopravljivu sklonost simbolizmu — a mi za to još uvek plaćamo, kroz
psihoanalizu i druge pomodnosti.
Nažalost, neki ovu igru igraju preozbiljno; plaćeni su da isuviše toga
učitavaju u stvari. Celog života patim zbog suprotstavljenosti moje ljubavi
prema književnosti i poeziji i snažne odbojnosti koju gajim prema većini
profesora književnosti i „kritičara“. Francuskog mislioca i pesnika Pola
Valerija iznenađivali su analitičari njegovih pesama, otkrivači značenja koja
su njemu samom do tada izmicala (naravno, rečeno mu je da su plod rada
njegove podsvesti).
Generalno gledano, mi gotovo u svemu potcenjujemo udeo slučajnosti,
što možda ne govori u prilog vrednosti ove knjige — izuzev kada je piše
specijalista koji je neopevano nasamaren. Uznemiruje to što nauka tek
odnedavno uspeva da se nosi sa slučajnošću (porast raspoloživih
informacija jedino nadmašuje porast šumova bez značenja). Teorija
verovatnoće je mlada grana matematike1; gotovo da se uopšte ne primenjuje
u praksi. Pritom se čini da dokazi ukazuju da ono što zovemo „hrabrost“
proizlazi iz potcenjivanja uloge slučajnosti u zbivanjima, pre nego iz
plemenitije spremnosti da se žrtvujemo za ubeđenje. Po mom iskustvu (kao
i prema naučnoj literaturi), osobe koje preuzimaju ekonomske rizike su
žrtve zabluda (koje vode prekomernom optimizmu i samopouzdanju, uz
potcenjivanje mogućih nepovoljnih ishoda). Njihovo „preuzimanje rizika“
je često blentavo sagledavanje uloge slučajnosti.2
Pogledajte levu i desnu kolonu tabele P.1. Najbolji sažetak glavne teze
ove knjige glasio bi: u njoj se govori o situacijama (često tragikomičnim)
kada leva kolona biva pomešana s desnom. A odeljci na koje se deli tabela
ilustruju ključne oblasti razmatranja kojima se ova knjiga bavi.
Čitalac se možda pita zar ne zaslužuje izvesnu pažnju i obrnut slučaj,
to jest, situacije kada se nenasumičnost brka s nasumičnošću. Zar ne bi
trebalo da nas brinu situacije u kojima obrasci i poruke možda prođu
neprimećeno? Imam dva odgovora. Prvi je da nisam preterano zabrinut
zbog postojanja neutvrđenih obrazaca. Učitavali smo podugačke i složene
poruke u maltene svaku prirodnu pojavu koja se odlikuje razuđenošću
(poput crta na dlanu, šara od soca u prevrnutoj šolji turske kafe itd.).
Naoružani kućnim superkompjuterima i procesorima i opskrbljeni teorijama
kompleksnosti i haosa, naučnici, polunaučnici i pseudonaučnici biće u
stanju da pronađu nagoveštaje pravila i obrazaca. Drugi odgovor glasi:
potrebno je da uzmemo u obzir cenu grešaka3; po mom mišljenju, brkanje
desne kolone s levom nije tako skupo kao obrnut slučaj. Čak i
konvencionalna mudrost upozorava da je gore imati lošu informaciju nego
nikakvu.
 Koliko god da su ove oblasti možda zanimljive, njihovo razmatranje bi
predstavljalo težak zadatak. Postoji svet u kome je, kako verujem, mešanje
sreće s veštinom najčešće - i najupadljivije - a to je svet tržišta. Na sreću ili
na nesreću, u tom svetu ja delujem najveći deo svog života, naravno od
kako sam odrastao. To najbolje poznajem. Povrh toga, ekonomija
predstavlja najbolju (i najzabavniju) laboratoriju u kojoj se ove razlike
opažaju - jer to je oblast ljudskih poduhvata u kojoj su zabune najveće a
njihove posledice najubitačnije. Na primer, često imamo pogrešne utiske da
je neka strategija sjajna, izvesni preduzetnik obdaren „vizijom“ ili dotični
berzanski trgovac talentovan, a onda shvatimo da se 99,9% svih njihovih
dosadašnjih uspeha može pripisati sreći i ničemu drugom. Potražite od
investitora koji pravi profit da objasni razloge svog uspeha; izneće vam
dubokoumno i ubedljivo tumačenje. Takve obmane su često namerne i
zaslužuju da se nazovu šarlatanskom.
Ako bi trebalo imenovati jedan uzrok ovog brkanja leve strane tabele s
desnom stranom tabele, to bi bila naša nesposobnost da razmišljamo kritički
- možda uživamo u tome da predstavljamo pretpostavke kao istinu. To nam
je u prirodi. Naš um nije opremljen odgovarajućom aparaturom da bi se
nosio s verovatnoćom; ta nemoć pogađa čak i eksperte, a ponekad samo
eksperte.
Trbušasti buržuj mesje Pridom4, junak karikatura iz 19. veka, nosao je
sa sobom veliki mač iz dva razloga: pre svega, da brani Republiku od
neprijatelja, ali i da je napadne ako bi skrenula sa svog puta. Sledeći taj stil,
odredio sam ovoj knjizi dve svrhe: da brani nauku (kao zrak svetlosti

TABELA P.1: TABELA KONFUZIJE

U kojoj su predstavljene središnje distinkcije u ovoj knjizi

NAČELNO
Sreća Veštine
Slučajnost Determinizam
Verovatnoća Izvesnost
Verovanje, pretpostavka Znanje, sigurnost
 Teorija Realnost
Anegdota, koincidencija Kauzalnost, zakon
Predviđanje Proročanstvo
USPEH NA TRŽIŠTU
Srećna budala Vešt investitor
Zabluda o uspehu Tržišno nadigravanje
FINANSIJE
Nestalnost Zarada (ili preusmerenje)
Stohastička promenljiva Deterministička promenljiva
FIZIKA I INŽENJERING
Šum Signal
KNJIŽEVNA KRITIKA
Ništa (izgleda da književni
kritičari nemaju naziv za ono Simbol
što ne razumeju)
FILOZOFIJA NAUKE
Epistemološka verovatnoća Fizička verovatnoća
Indukcija Dedukcija
Sintetički sudovi Analitički sudovi
OPŠTA FILOZOFIJA
Moguće Sigurno
Moguće Nužno (u Kripkeovom smislu)
Moguće Istinito u svim mogućim svetovima

koji se probija kroz šum nasumičnosti) i da napadne naučnika koji

skrene sa svog puta (većina velikih grešaka proizlaze iz činjenice da
pojedini naučnici naprosto ne razumeju standardnu devijaciju ili veze
nemaju s kritičkim razmišljanjem, pa samim tim pokazuju kako su
nesposobni da se bave verovatnoćom u društvenim naukama, a nisu
sposobni ni da prihvate tu činjenicu). U svom bavljenju neizvesnošću sreo
sam dosta prodavaca nadrilekova prerušenih u odoru naučnika, posebno u
oblasti ekonomije. Među njima se nalaze najveći blesani nasamareni
slučajnošću.
Nepopravljivo smo neopremljeni, barem za ovo okruženje - ali to je
loša vest samo za one utopiste koji idealizuju ljudski rod. Trenutna
shvatanja mogu se predstaviti kroz dve polarizovane vizije čoveka, s
malobrojnim nijansama između. S jedne strane su vaš profesor engleskog
na lokalnom koledžu, vaša baba tetka Irma, koja se nije udavala i
neštedimice drži pridike, vaš pisac knjiga o tome kako dostići sreću u
dvadeset koraka i kako za nedelju dana postati bolja osoba. To se zove
utopijska vizija i povezuje se s Rusoom, Godvinom, Kondorseom,
Tomasom Pejnom i uobičajenim normativnim ekonomistima (od sorte koja
traži od vas da donosite racionalne odluke zato što se to smatra dobrim za
vas) i sličnima. Oni veruju u razum i racionalnost - kako valja da
prevaziđemo kulturološke prepreke na putu da postanemo bolje
čovečanstvo - i smatraju da možemo voljom kontrolisati svoju prirodu te da
je možemo izmeniti čim donesemo jednostavnu odluku da dostignemo,
između ostalog, sreću i racionalnost. U ovu kategoriju u suštini spadaju i
ljudi koji misle kako je lek za gojaznost u informisanju ljudi da treba da
budu zdravi.
S druge strane je tragična vizija čovečanstva, po kojoj su našem načinu
razmišljanja i delovanja inherentna određena ograničenja i potrebno je
prihvatiti ovu činjenicu kao osnovu svakog pojedinačnog i kolektivnog
delanja.4 U ovu kategoriju spadaju Karl Poper (falsifikacionizam i
nepoverenje u intelektualne „odgovore“, u stvari prema svima uverenim da
bilo šta sigurno znaju); Fridrih Hajek i Milton Fridman (sumnjičavost
prema vladama); Adam Smit (namera pojedinca); Herbert Sajmon
(ograničena racionalnost); Amos Tverski i Danijel Kaneman (heuristika i
pristrasnosti); špekulant Džordž Soros i drugi. Najzanemareniji među njima
je neshvaćeni filozof Čarls Sanders Pirs, rođen stotinu godina prerano (on je
skovao termin naučna pogrešivost, nasuprot papskoj nepogrešivosti).5
Nema potrebe isticati da ideje iz ove knjige nesumnjivo spadaju u
kategoriju tragične vizije: manjkavi smo i nema potrebe da se trudimo da
ispravimo svoje mane. U toj meri smo u neskladu sa svojom okolinom i
neopremljeni za bivstvovanje u njoj, da možemo delati samo ukoliko
zaobilazimo ove mane. Ubeđen sam u to. Od kako sam odrastao, gotovo
ceo lični i profesionalni život u meni se vodila žestoka bitka između mog
mozga (nezavaranog slučajnošću) i emocija (potpuno obmanutih
slučajnošću) i postigao sam jedan jedini uspeh: pre mogu da zaobiđem
emocije nego da ih racionalizujem. Verovatno i ne uzimamo u obzir
mogućnost da se otarasimo sopstvene ljudskosti; trebaju nam lukavi trikovi,
a ne bilo kakvo nadobudno moralisanje. Kao empirista (u stvari, skeptični
empirista), prezirem ljude koji morališu o bilo čemu na svetu: još uvek se
pitam zašto slepo veruju u neuspešne metode. U pridikovanju se
pretpostavlja da naš kognitivni aparat, pre nego naša emocionalna
mašinerija, poseduje znatnu kontrolu nad našim delovanjem. Videćemo
kako moderna bihevioralna nauka pokazuje da je to potpuno netačno.
Kolega Bob Jeger (koji je prešao obrnut put od mene i od profesora
filozofije postao berzanski trgovac) izlaže ovu dihotomiju na upečatljiviji
način: ima ljudi koji misle da postoje jednostavni i laki odgovori i onih koji
misle da je to pojednostavljivanje nemoguće bez ozbiljnog iskrivljenja
realnosti (u njegovim očima heroj je Vitgenštajn, a zlikovac Dekart).
Zaljubljen sam u ovu postavku dihotomije, pošto mislim da generator
problema varljive slučajnosti, pogrešnog ubeđenja u determinizam, takođe
karakteriše takva redukcija dimenzionalnosti stvari. Koliko god verovali u
moto „Ne komplikuj, budalo“, prava opasnost je simplifikacija.
Ovaj autor mrzi knjige čije se razmatranje lako da pretpostaviti samo
na osnovu sadržaja (ne čita baš mnogo ljudi udžbenike iz zadovoljstva) - ali
reklo bi se kako je u redu dati nagoveštaj onoga što sledi. Knjiga se sastoji
iz tri dela. Prvi je preispitivanje Solonovog upozorenja - njegove izjave o
retkim događajima postale su moj životni moto. U njemu razmatram
vidljive i nevidljive istorije i neuhvatljivost retkih događaja (crnih
labudova). Drugi deo predstavlja zbirku predrasuda o verovatnoći s kojima
sam se susretao (i od kojih sam patio) tokom karijere u izučavanju
slučajnosti - kao i onih koje i dalje uspevaju da me nasamare. Treći ilustruje
moju ličnu vitešku borbu sa sopstvenom biologijom i njime se knjiga
zaključuje, naime tu izlažem nekoliko pomagala: praktičnih (vosak u
ušima) i filozofskih (stoicizam). U kulturi pre prosvetiteljstva i epohe
racionalnosti znalo se za niz trikova za nošenje s ljudskom pogrešivošću i s
prevrtljivošću sudbine. Stari mislioci nam još uvek mogu pomoći nekim
svojim lukavstvima.

OceanofPDF.com
 Prvi deo

SOLONOVO UPOZORENJE
NAGIB, ASIMETRIJA, INDUKCIJA

Lidijski kralj Krez smatran je najbogatijim čovekom svog vremena. Do

dana današnjeg u romanskim jezicima se izrazom „bogat kao Krez“ opisuje
izuzetno imućna osoba. Priča kaže kako jednom kod Kreza dođe Solon,
grčki zakonodavac poznat po dostojanstvu, uzdržanosti, visokim moralnim
standardima, skromnosti, štedljivosti, mudrosti, inteligenciji i hrabrosti.
Solona ni najmanje, nije iznenadilo bogatstvo i raskoš koji su okruživali
kralja i nije zbog toga iskazao divljenje domaćinu. Kreza je toliko pogodilo
to što čuveni, gost ne pokazuje ni tračak impresioniranosti pa je pokušao da
mu izmami pohvale. Pitao ga je zna li srećnijeg čoveka od njega. Solon je
naveo čoveka koji je živeo plemenito i poginuo u borbi. Pošto Krez nije
odustajao, nastavio je da nabraja slične primere herojskih ali okončanih
života, sve dok ga srditi Krez nije direktno pitao zar se on ne može smatrati
najsrećnijim od svih ljudi. Solon je odgovorio: „...ljudski život je uvek
podvrgnut svakojakim promenama, i [mudrost nam] ne dopušta da se
sadašnjim dobrima razmećemo i da se divimo sreći jednoga čoveka, jer se
ona može s vremenom promeniti. Budućnost, naime, u koju svaki čovek
ulazi tamna je i može imati različne boje; ali kome je bog dao sreću do kraja
njegova života, samo toga smatramo srećnim“.5
Ništa manje elokventna nije ni savremena izjava bejzbol trenera Jogija
Bere. Beta kao da je preveo Solonovu izjavu sa čistog starogrčkog na ništa
manje čist bruklinski engleski: „Nije gotovo dok se ne završi“ ili u nešto
manje formalnom stilu: „Nije gotovo dok debela peva“.6 Osim Što se radi o
kolokvijalnom jeziku, izjava Jogija Bere ima tu prednost što je realna, dok
je susret Kreza i Solona jedna od onih istorijskih činjenica podložnih
imaginaciji hroničara, jer je, hronološki gledano, nemoguće da su se ta dva
čoveka našla na istom mestu.
 Prvi deo tiče se mere u kojoj se situacija još, s vremenom, može
promeniti. Jer lako nas mogu prevariti situacije u kojima najviše udela
imaju aktivnosti boginje Fortune - Jupiterove prvorođene kćeri. Solon je bio
dovoljno mudar da shvati kako ono što je došlo uz pomoć sreće isto tako
može i otići (i to često brzo i neočekivano). Pozitivna strana medalje koja
takođe zaslužuje da bude razmotrena (u stvari nas se još više tiče) jeste to
da je ono što se desi uz malu pomoć sreće otpornije na slučajnost. Solon je
naslutio i problem koji opseda nauku poslednja tri veka. Radi se o problemu
indukcije. Ja ga u ovoj knjizi zovem crni labud ili redak događaj. Solon je
čak shvatio još jedan problem s tim u vezi, pitanje nagiba - nije važno
koliko često nešto uspeva ako je neuspeh isuviše skup da bismo ga mogli
podneti.
Ali priča o Krezu ima još jedan zaokret. Pošto ga je strašni persijski
kralj Kir porazio, zarobio ga je i osudio na smrt na lomači. Predanje kaže da
je u odsudnom času zazvao Solona i uzviknuo (otprilike): „Solone, bio si u
pravu“. Kir ga je zapitao otkud tako neobičan uzvik, pa mu je Krez ispričao
o Solonovom upozorenju. To je na Kira ostavilo toliko upečatljiv utisak da
je porazmislio o mogućim tokovima razvoja sopstvene sudbine pa je Krezu
poštedeo život. Ljudi u to doba behu misaoni.

OceanofPDF.com
 Prvo poglavlje
AKO SI TAKO BOGAT, ZAŠTO NISI I TAKO
PAMETAN?

Ilustracija dejstva slučajnosti na društvenu hijerarhiju i ljubomoru,

kroz dva suprotno nastrojena karaktera. O skrivenom retkom
događaju. Kako situacije u moderno doba mogu prilično brzo da se
menjaju, izuzev, verovatno, u stomatologiji.

NERO TULIP
Pogođen gromom iz vedrog neba
Nero Tulip je izvesnog prolećnog dana otišao na Čikašku berzu - i od tada
je postao opsednut berzom. Crveni porše kabriolet koji je leteo, višestruko
promašujući dozvoljenu brzinu u gradu, odjednom se zaustavio ispred
ulaza, dok su mu gume proizvodile zvuk nalik svinjokolji. Očito mahnit
čovek od trideset i kusur godina, atletske građe, sav crven u licu, izašao je
iz automobila i ustrčao uz stepenice kao da mu je tigar za petama. Ostavio
je auto parkiran preko dva parking mesta, upaljenog motora, izazivajući
salve besnog trubljenja. Nakon minuta koji se činio dugačak, niz stepenice
je sišao mladić u žutoj jakni (osoblje je obučeno u žuto) koji je delovao kao
da mu je dosadno, vidno neuznemiren saobraćajnim zastojem.
Odvezao je kola u podzemnu garažu - potpuno rutinski, kao da obavlja
svakodnevni radni zadatak.
Tog dana je Nero Tulip doživeo, kako Francuzi kažu, coup de foudre,
iznenadno intenzivno (i opsesivno) otkrovenje koje udara poput groma iz
vedra neba. „Ovo je za mene!“, s entuzijazmom je povikao - nije odoleo da
ne uporedi posao berzanskog trgovca s drugim zanimanjima kojima bi se
mogao baviti. Akademsko zvanje prizivalo mu je sliku tihog kabineta na
univerzitetu s neuljudnim sekretaricama; biznis - sliku tihe kancelarije pune
usporenih i poluusporenih mislilaca koji se izražavaju složenim rečenicama.

Privremeno duševno zdravlje

Za razliku od uobičajenih trenutaka otkrovenja, ono podstaknuto scenom u
Čikagu nije ga napuštalo ni posle više od petnaest godina. Nero se kleo da u
naše vreme ne postoji legalna profesija u kojoj bi ljudi u toj meri bili
oslobođeni svake dosade kao u poslu na berzi. I mada nikad nije probao da
se bavi gusarenjem na otvorenom moru, sasvim je ubeđen da bi čak i u
pustolovinama pirata bilo više dosadnih trenutaka nego u zanimanju
berzanskog trgovca.
Nero bi se najbolje mogao opisati kao osoba koja nasumično (i naglo)
oscilira između vladanja i izražavanja crkvenog istoričara i napadne žestine
čikaškog berzanskog radnika. Može da uloži stotine miliona dolara u neku
transakciju ne trepnuvši okom i bez imalo kolebanja, a može da ga razdire
dvoumljenje kad bira koje Će od dva predjela naručiti i tada se predomišlja
toliko puta da izludi i najstrpljivijeg kelnera.
Nero je na Kembridžu diplomirao na antičkoj književnosti i
matematici. Upisao se na doktorske studije iz oblasti statistike na Čikaškom
univerzitetu, ispunio je sve preduslove potrebne za doktorat, uradio veći
deo neophodnog istraživanja, a onda je odlučio da se prebaci na odeljenje
za filozofiju. Tu promenu je nazvao „trenutkom privremenog duševnog
zdravlja“ i time načisto prenerazio svog mentora koji ga je odgovarao od
filozofije i predviđao da će se vratiti statistici. Završio je doktorski rad iz
filozofije. Ali nije bio u stilu radova evropskih filozofa, predvođenih
Deridom, koji su nerazumljivi svakom izvan njihovih redova - na primer,
meni. Stil mu je bio potpuno suprotan; tema mu je bila metodologija
statističkog zaključivanja i njena primena u društvenim naukama. U stvari,
doktorski rad mu jeste bio kao da je doktorirao na matematičkoj statistici -
osim što je bio malo misaoniji (i duplo duži).
Često se čuje da se od filozofije ne može najesti - ali Nero nije zato
digao ruke od nje. On ju je napustio zato što nije zabavna. Prvo je počela da
mu deluje uzaludno; prisetio se upozorenja svog mentora. A onda je
odjednom počela da mu deluje kao posao. Pošto se umorio od pisanja
radova o zakučastim pojedinostima svojih ranijih radova, digao je ruke od
akademske rabote. Akademske debate su mu bile do suza dosadne, posebno
kada se raspravljalo o sitnim detaljima (nevidljivim oku neiniciranih).
Trebala mu je akcija. Međutim, problem je bio u tome što je naučni rad
odabrao da bi izbegao ono što je doživljavao kao monotoniju i iscrpljivanje
u rutinskim radnjama zaposlenog čoveka.
Nakon što je prisustvovao sceni gde berzanski trgovac juri kao da ga
goni tigar, Nero je našao početnički posao na Čikaškoj berzi, velikoj berzi
gde berzanski trgovci obavljaju transakcije uz dreku i frenetičnu
gestikulaciju. Radio je za prestižnog (ali ekscentričnog) lokalnog trgovca,
koji ga je obučavao da radi u čikaškom stilu, dok mu je Nero zauzvrat
rešavao matematičke jednačine. Pokazalo se da ta energija u vazduhu
motiviše Nera. Brzo je dogurao do ranga samostalnog berzanskog trgovca.
A kada se umorio od stajanja u gomili i naprezanja glasnih žica, odlučio je
da potraži posao na „spratu iznad“, to jest, da radi kao berzanski trgovac za
radnim stolom. Preselio se u Njujork i zaposlio u jednoj investicionoj
kompaniji.
Nero se specijalizovao za kvantitativne finansijske proizvode, brzo se u
tome proslavio i postao poznat i tražen. Mnoge investicione kompanije iz
Njujorka i Londona nudile su mu ogromne fiksne bonuse. Nekoliko godina
je putovao na relaciji Njujork-London, idući na važne sastanke, obučen u
skupa odela. Ali uskoro je otišao u „ilegalu“; naglo se vratio u anonimnost
— uloga zvezde sa Vol Strita nije sasvim odgovarala njegovom
temperamentu. Da biste ostali tražen berzanski trgovac, treba da imate
velike ambicije i valja da ste gladni moći - Neru je bilo drago što je lišen
svega toga. On je u tome tražio samo zabavu, a njegova predstava o zabavi
ne obuhvata administrativne i menadžerske poslove. Osetljiv je na dosadu
konferencijskih sala i nije u stanju da razgovara s poslovnim ljudima,
naročito izbegava onu prosečnu felu, izlivenu u jednom kalupu. Nero je
alergičan na rečnik iz oblasti biznisa, ne samo zbog estetskih kriterijuma.
Izrazima kakvi su „plan akcije“, „krajnji rezultat“, „kako odavde stići
donde“, „mi dajemo rešenja našim klijentima“, „naša misija“ i sličnim
ofucanim frazama nedostaju i preciznost i životnost koju on ceni u
izražavanju. Nije znao da li to ljudi ispunjavaju tišinu ispraznim rečenicama
ili takvi sastanci zaista nešto vrede, ali svakako nije želeo da bude deo toga.
Odista, u svoj bogati društveni život gotovo uopšte nije uvodio ljude iz
sveta biznisa. Ali, za razliku od mene (koji mogu da budem vrlo otrovan
kada me neko iritira nimalo otmenom pompeznošću), Nero se u takvim
situacijama držao uzdržano i povučeno.
I tako se prebacio u sferu takozvanog vlasničkog trejdinga. Berzanski
trgovci su tu nezavisni entiteti sa internim fondovima i sopstvenom
alokacijom kapitala. Mogu sami da vode posao kako im je volja, naravno,
uz uslov da rezultati zadovoljavaju direktore. Naziv vlasnički potiče od toga
što trguju kapitalom čiji je vlasnik sama kompanija, a na kraju godine
dobijaju između 7% i 12% njenog profita. Vlasnički trejding ima sve
prednosti samozaposlena i nijednu manu brojnih prozaičnih detalja kojima
se morate baviti kada vodite sopstveni posao. Možete raditi koliko god sati
hoćete, putovati kad vam se ćefne i baviti se svakovrsnim privatnim
zanimacijama. Pravi raj za intelektualca poput Nera koji ne voli da radi
rukama i ceni meditaciju bez plana i programa. To je radio poslednjih deset
godina, za dve firme.

Modus operandi
Nekoliko reči o Nerovim metodima. Kao berzanski trgovac, konzervativan
je koliko god se u tom poslu može biti. Imao je i dobrih i ne tako dobrih
godina - ali maltene nijednu zaista lošu. Svih tih godina polagano je sticao
solidnu ušteđevinu, zahvaljujući prihodima koji su se kretali između
300.000 i (na vrhuncu) dva i po miliona dolara. U proseku je svake godine,
nakon odbitka poreza, uspevao da ušpara po 500.000 dolara (od prihoda
koji je prosečno iznosio oko milion dolara); to je išlo pravo na štedni račun.
Godina 1993. mu je bila loša i više nije smatrao kako je dobrodošao u
kompaniji za koju je radio. Drugi trgovci su poslovali mnogo bolje te su
njemu drastično smanjili kapital koji je imao na raspolaganju i on se osetio
još nepoželjnijim. Zato je našao identičan posao, bukvalno sve do jednako
opremljenog radnog prostora, ali u drugoj firmi koja je bila više prijateljski
nastrojena prema njemu. U jesen 1994, tokom kraha tržišta obveznica na
svetskom nivou, izazvanog time što su Federalne rezerve Sjedinjenih
Država nasumično zavrtale slavinu, ti berzanski trgovci koji su se takmičili
s njime u uspešnosti svi su do jednoga propali. Niko od njih više nije u igri i
rade najrazličitije poslove. Ovo je posao s visokom stopom mortaliteta.
 Zašto Nero nije imućniji? Zbog svog stila poslovanja - ili možda zbog
svoje ličnosti. Ima izrazito Veliku odbojnost prema riziku. Nije mu toliko
cilj da uveća profit, već pre svega hoće da izbegne zapadanje u situaciju da
ostane bez takve zabave kao što je trgovanje na berzi. Krah bi značio
povratak monotoniji univerzitetskog ili netrejderskog života. Svaki put kada
uleti u nešto veći rizik, seti se tihog hodnika univerziteta, beskrajnih
prepodneva provedenih za stolom u recenziji radova, pokušaja da održi
budnost lošom kafom. Ne, ne želi da bude primoran da obitava u svečanoj
univerzitetskoj biblioteci gde se smrtno dosađuje. „Ja pucam na
dugovečnost“, ima običaj da kaže.
Nero je video krah mnogih trgovaca na berzi i ne želi da se nađe u toj
situaciji. Krah u ovom smislu ima vrlo određeno značenje; nije to samo
izgubiti novac, nego je to izgubiti više novca no što bi iko mogao očekivati,
toliko da budete potpuno izbačeni iz posla (ekvivalentno situaciji kada
doktor ili advokat izgube licencu za rad). Nero brzo napušta posao ako
gubitak dostigne unapred određeni prag. Nikada ne prodaje „gole opcije“
(opcije bez pokrića, prim. prev.) jer bi ga ta strategija izložila riziku od
velikih gubitaka. Nikada ne dovodi sebe u situaciju da može izgubiti,
recimo, milion dolara — ma kolika bila verovatnoća da se to desi. Taj iznos
je uvek varirao, zavisno od profita ostvarenog tokom godine. Zbog silne
odbojnosti prema riziku ne može da zarađuje koliko drugi trgovci na Vol
Stritu, često znani pod nadimkom Gospodari Svemira. Firme za koje je
radio generalno više novca stavljaju na raspolaganje berzanskim trgovcima
drugačijeg stila — takav je Džon koga ćemo uskoro upoznati.
Neru, u skladu s njegovim temperamentom, ne smeta kad gubi sitne
iznose. „Volim male gubitke“, kaže on, „samo mi je potrebno da mi dobici
budu veliki“. Ni pod kojim uslovima ne želi da bude izložen onim retkim
događajima koji brišu njegove kolege pred sobom, kakvi su masovne
panike i iznenadni krahovi. Upravo obratno, on želi da na njima profitira.
Kada ga ljudi pitaju zašto ne posluje kao većina berzanskih trgovaca, kao iz
topa odgovara da je njega obučavao „najveći kukavica od svih njih“,
čikaški berzanski trgovac Stevo kod koga je ispekao zanat. Ovo nije istina;
pravi razlog je njegova obučenost na polju verovatnoće i urođeni mu
skepticizam.
 Nero nije tako bogat kao ostali u njegovoj poziciji iz još jednog
razloga. Njegov skepticizam mu ne dozvoljava da, mimo državnih
obveznica, investira i paru sopstvenog novca. Zato nije iskoristio prilike s
velikog bikovskog tržišta.7 Objašnjava kako se moglo ispostaviti da se u
stvari radi o medveđem tržištu, tj. zamci. Nero iz dubine duše sumnja da je
berza akcija svojevrsna investiciona prevara i stoga ne želi da poseduje
akcije. Od ljudi u svojoj okolini, koji su se obogatili na berzi akcija,
razlikuje se po tome što je imao obilje keša u opticaju, ali njegova aktiva
nije se naduvala poput balona, kao kod ostalih (vrednost njegovih državnih
obveznica se jedva i promenila). Za sebe kaže kako je sušta suprotnost onim
tehnološkim kompanijama koje se pojave niotkuda i brzo izrastu, u kojima
je protok keša uglavnom negativan, ali koje narod obožava. To omogućava
vlasnicima da se obogate zahvaljujući vrednosti akcija, ali su stoga i zavisni
od nasumičnog izbora tržišnih pobednika. Razlika između njega i njegovih
kolega investitorske fele leži u tome što on nije zavisio od bikovskog tržišta
i, u skladu s tim, nije morao da brine ni zbog medveđeg tržišta. Njegova
neto imovina nije funkcija investiranja njegove ušteđevine - on ne želi da
zavisi od investicija već od zarađivanja keša, i na taj način se bogati. Svoju
ušteđevinu ne izlaže ni najmanjem riziku i ulaže najsigurnije moguće.
Državne obveznice su sigurne; njih izdaje vlada Sjedinjenih Država, a vlade
ne bankrotiraju tako lako kad već mogu slobodno da štampaju sopstvenu
valutu da bi platile dugovanja.

Nedostatak radne etike

Danas, u svojoj trideset devetoj godini, nakon četrnaest godina u ovom
poslu, Nero se može smatrati prilično dobrostojećim. Njegov lični portfelj
sadrži nekoliko miliona dolara u državnim obveznicama sa srednjim rokom
dospeća, što je sasvim dovoljno da uopšte ne mora brinuti o budućnosti.
Njemu se u vlasničkom trejdingu najviše dopada to što je za obavljanje tog
posla potrebno potrošiti znatno manje vremena nego u drugim visoko
plaćenim zanimanjima; drugim rečima, savršeno je kompatibilan s time što
nema radnu etiku tipičnu za srednju klasu. Berzansko poslovanje primorava
osobu da vredno misli; oni koji samo vredno rade gube žižu i intelektualnu
energiju, i još se na kraju utope u nasumičnosti. Radna etika, veruje Nero,
nagoni ljude da se usredsrede na šum umesto na signal (razlika koju smo
utvrdili u tabeli P.1).
Zbog tolikog slobodnog vremena na raspolaganju, mogao je da se bavi
celim spektrom ličnih interesovanja. Pošto Nero prosto guta knjige i
provodi dosta vremena u teretani i muzejima, ne može ni da ima raspored
jednog advokata ili lekara. Našao je vremena i da se vrati na Odeljenje za
statistiku gde je započeo doktorske studije i završi rad iz statistike, ovog
puta u prirodnim naukama, doradivši započetu tezu mnogo konciznijim
rečnikom. Nero sada i predaje: jednom godišnje drži polusemestralni
seminar pod nazivom Istorija probabilističke misli na Odeljenju za
matematiku Njujorškog univerziteta. Ta izuzetno originalna predavanja
privlače odlične postdiplomce. Uštedeo je dovoljno da može živeti istim
stilom i u budućnosti i razmišlja o tome da se možda povuče u penziju i piše
popularne naučno-književne eseje o temama koje se uglavnom vrte oko
verovatnoće i indeterminizma - ali to samo u slučaju da neki budući događaj
dovede do kraha tržišta. Nero smatra da postoji vrlo velika verovatnoća da
će vam vredan rad uz svest o rizicima i disciplina omogućiti udoban život.
Sve osim toga je čista slučajnost koja se desi uz preuzimanje ogromnih
rizika (bez svesti o njima) ili uz izvanrednu sreću. Osrednji uspeh može se
objasniti veštinom i radom, ogroman uspeh je rezultat sreće.

Uvek postoje tajne

Moguće da je Nerovoj probabilističkoj introspekciji doprineo kakav
dramatičan događaj koji je lično preživeo - i zadržao ga za sebe. Pronicljiv
posmatrač bi možda primetio kod Nera izvesnu dozu sumnjivog poleta,
izvesne neprirodne energije. Jer njegov život nije tako kristalno proziran
kako se čini. Nero čuva tajnu, o kojoj će biti reči nešto kasnije.

DŽON I BERZANSKO POSLOVANJE S VISOKIM

PRINOSIMA
Vlasnik kuće preko puta Nerove skoro celu deceniju 90-ih bio je Džon i, da
naglasimo, njegova kuća beše mnogo veća od Nerove. Džonov posao su
bile investicije s visokim prihodima, ali stil rada mu se razlikovao od
Nerovog. Već u kratkom profesionalnom razgovoru s njim otkrili biste
intelektualnu dubinu i oštrinu uma instruktora aerobika (mada nije i takve
spoljašnjosti). I slepac bi primetio da Džon zarađuje izrazito bolje od Nera
(ili makar ima potrebu da to tako prikaže). Na prilazu kući stajala su
parkirana dva vrhunska nemačka automobila (njegov i njen), odmah do dva
kabrioleta (jedan je bio ferari, kolekcionarski primerak), dok je Nero
poslednjih deset godina vozio isti folksvagen kabriolet - i još uvek ga vozi.
Džonova i Nerova supruga su bile bliske, taman kao što su poznanice s
fitnesa, ali Nerovoj supruzi je bilo krajnje neprijatno u društvu Džonove
supruge. Smatrala je da se dotična iz sve snage stara da je impresionira i još
se uz to ponaša prema njoj kao prema nižoj od sebe. Dok je Nero već bio
oguglao na prizor friško obogaćenih berzanskih trgovaca (koji se isuviše
trude da postanu i prefinjeni pa naprasno krenu da prave zbirku vina i
odjednom su ljubitelji opere), njegova žena se retko susretala s frustriranim
novobogatašima - onim tipom ljudi koji su u nekim životnim trenucima
osetili siromaštvo i sad žele da mu se osvete razmetanjem svime što
poseduju. Jedina mračna strana te profesije, Nero često kaže, jeste to što
gledate potpuno nepripremljene ljude koji se odjednom kupaju u novcu i
ekspresno uče kako su Vivaldijeva Četiri godišnja doba „uglađena “
muzika. Džonu i njegovoj ženi uopšte nije bilo neprijatno zbog činjenice da
kupuju People, ali na policama kod kuće je imala izabrana dela pokojnih
američkih pisaca, nikada otvorena). Ona je neprestano raspredala o
egzotičnim lokacijama neizgovorivih naziva gde će na odmoru puniti
baterije, ne znajući apsolutno ništa o tim mestima - našla bi se na teškim
mukama da mora odgovoriti na pitanje kom kontinentu pripadaju Sejšelska
ostrva. Nerova supruga je ipak ljudsko biće i premda je uporno govorila
samoj sebi da se nipošto ne bi menjala sa Džonovom suprugom, osećala se
kao svojevrsna gubitnica u životu. Nekako su reči i razumno rezonovanje
postajali nedelotvorni kraj džinovskog dijamanta, ogromne kuće i cele
zbirke sportskih automobila.
Preplaćeni gedža
I Nero je gajio ambivalentna osećanja prema susedima. Prilično je prezirao
Džona, kao predstavnika gotovo svega što on nije i ne želi da bude, ali
počinjao je da oseća i težinu društvenog pritiska. Pride, i on bi voleo da ima
ponešto od onoga što ide uz tako izuzetno bogatstvo. Intelektualni prezir
nema kontrolu nad ljubomorom. Ta kuća preko puta nije prestajala da raste,
dograđivali su je deo po deo - i Neru je bilo sve neugodnije. Mada je i lično
i intelektualno postigao uspeh o kakvom ni sanjao nije, počeo je da misli
kako mora da je propustio neku šansu u životu. Dok se tipovi poput Džona
uzdižu na hijerarhijskoj lestvici Vol Strita, to znači da njega ne smatraju
više istaknutim berzanskim trgovcem - i mada se jeste navikao da zbog toga
ne brine, Džonova kuća i automobili su ga sve više izjedali. Sve bi bilo u
redu da preko puta nije bilo te glupe kućerine koja mu je svako jutro
govorila koliko je po tim površnim standardima inferioran. Je li to na delu
bila genetička superiornost, da li je zato Džonova velika kuća pravila od
Nera beta mužjaka? Što je još gore, Džon je bio pet godina mlađi od njega i,
uprkos kraćoj karijeri, zarađivao je desetostruko više.
Kad god se sretnu, Nero je nedvosmisleno uočavao kako Džon
pokušava da iskaže svoju superiornost — jedva primetnim, ali zato ništa
manje delotvornim snishodljivim gestovima. Ponekad ga je Džon potpuno
ignorisao. Da je Džon bio daleko i da Nero o njemu samo čita u novinama,
bila bi drugačija situacija. Ali Džon od krvi i mesa bio je tu, u komšiluku.
Nero je pogrešio što se uopšte upustio u razgovor s njim, jer je odmah
krenulo to nadmetanje. Pokušavao je da se uteši prisećajući se kako se
Svan, lik iz Prustovog romana U traganju za iščezlim vremenom, prefinjeni
trgovac umetninama s mnogo slobodnog vremena, koji je među prisne
prijatelje ubrajao princa od Velsa, ponašao kao da se mora dokazivati pred
ljudima srednje klase. Bilo mu je mnogo lakše da se uklopi s aristokratskom
i uglednom porodicom Germant, nego sa Verderinovima koji su se tek
uspinjali na socijalnoj lestvici, bez sumnje zato što je među Germantovima
bio mnogo samopouzdaniji. Slično tome, i Nero se može pohvaliti
druženjem s uglednim i istaknutim ljudima. Redovno odlazi u duge
meditativne šetnje Parizom i Venecijom s jednim eruditom i dobitnikom
Nobelove nagrade (dotični više ništa ne mora dokazivati), koji aktivno
iskazuje želju da s njim razgovara. Jedan veoma poznat milijarder redovno
ga zove i traži njegovo mišljenje o vrednosti nekih finansijskih derivata. Ali
on ipak opsesivno pokušava da pridobije poštovanje nekog preplaćenog
gedže s jeftinim akcentom iz Nju Džersija. (Da sam ja na Nerovom mestu,
govorom tela bih pokazao Džonu koliko ga prezirem, ali, opet, Nero je fina
osoba.)
 Očito, Džon nije bio ni tako dobro obrazovan, ni dobro vaspitan, ni
fizički spreman, niti su ga smatrali tako inteligentnim kao Nera - ali to čak
nije bilo sve; ni po uličnoj snalažljivosti nije bio dorastao Neru! Nero je na
Čikaškoj berzi upoznao ljude koji su posedovali istinsku uličnu
snalažljivost i brzinu mišljenja, što pak nije uspeo da primeti kod Džona.
Bio je ubeđen da je Džon samouvereni praznoglavac. Ali ponekad naprosto
nije mogao da obuzda ljubomoru - i pitao se da li je takvo mišljenje zaista
objektivna procena Džona ili potiče od njegovog osećanja manje vrednosti.
Možda Nero u stvari nije dobar u svom poslu. Možda bi, da se više trudio ili
tražio prave prilike, umesto da razmišlja, piše članke i čita složene radove, i
on imao investicije s visokim prihodima te bi briljirao u društvu
praznoglavaca kakav je Džon.
Zato je Nero krenuo da istražuje pravila koja vrede u društvenoj
hijerarhiji kako bi pokušao da ublaži sopstvenu ljubomoru. Psiholozi su
pokazali da bi većina ljudi radije zarađivala 70.000 dolara ukoliko ljudi koji
ih okružuju zarađuju 60.000 dolara, nego 80.000 dolara a da ljudi oko njih
zarađuju 90.000 dolara. Ekonomija, šmekonomija, ma sve je to do
hijerarhije, mislio je on. Ali nijedna od tih analiza nije ga sprečila da svoj
položaj, umesto u široj perspektivi, sagledava kroz poređenje apsolutnih
iznosa.1 Što se njegovog odnosa s Džonom tiče, Nero je pretpostavljao kako
bi, bez obzira na sve obrazovanje i iskustvo, i on bio jedan od onih koji? bi
radije zarađivali manje, uz uslov da drugi zarađuju još manje.
Nero je smatrao da postoji barem neki nagoveštaj u prilog mišljenju da
je Džon samo imao sreće - drugim rečima, da se ipak ne mora seliti ne bi li
pobegao od novonačinjene susedove palate. Postojala je nada da će Džon
ipak propasti. Činilo se da Džon nije čak ni svestan sopstvene izloženosti
ogromnom skrivenom riziku, riziku od kraha, riziku koji nije mogao da vidi
zbog svog prekratkog iskustva na tržištu (ali i zato što mu je falilo
misaonosti da uči iz istorije). Kako bi inače Džon, tako neotesanog uma,
mogao zarađivati toliko novca? To trgovanje smećem od obveznica počiva
na izvesnom poznavanju šansi, izračunavanju verovatnoće retkih (ili
slučajnih) događaja. Šta takve budale znaju o izgledima? Ti berzanski
trgovci koriste „kvantitativne alatke“ da bi došli do verovatnoće - a Nero se
s tim metodima ne slaže. To visokoprinosno tržište upravo je poput
dremanja na šinama. Jednog dana vas pregazi iznenadni voz. Dugo vremena
vi iz meseca u mesec zarađujete, a onda za nekoliko sati izgubite višestruko
vise nego što ste sve skupa zaradili. Nero je to već video na primerima
trgovaca opcijama 1987,1989,1992. i 1998. Samo ih jednog dana rmpalije
iz obezbeđenja odvedu s berzanskog podijuma i niko ih više nikada ne vidni
Velika kuća je uzeta na kredit i Džon bi mogao zauvek postati prodavac
luksuznih automobila negde u Nju Džersiju, te bi nudio kola novim
novobogatašima koji bi se, bez sumnje, osećali sasvim prijatno u njegovom
društvu. Nero ne može da doživi krah. Njegovo manje predimenzionirano
gnezdo i njegova biblioteka sa četiri hiljade knjiga zaista pripadaju:samo
njemu. Nikakav događaj na tržištu ne može mu to oduzeti. Apsolutno svi
njegovi gubici su ograničeni. Njegovo profesionalno dostojanstvo neće
nikada, nikada, biti poljuljano.
Što se Džona tiče, on je Nera smatrao gubitnikom, i to snobovskim i
preobrazovanim gubitnikom. Nerove poslovne investicije odlikovao je
kasniji rok dospeća na naplatu i Džon je verovao da mu Nero nije ni do
kolena. „Taj vlasnički trejding odumire“, imao je običaj da kaže. „Misle da
su pametniji od svih drugih, ali oni su passe“

VRUĆE LETO
Konačno, septembra 1998. pokazalo se da je Nero u pravu. Jednog jutra dok
je išao na posao ugledao je Džona kako u prednjem dvorištu puši cigaretu -
sasvim neuobičajen prizor. Ne nosi odelo. Deluje skromno. Ni traga od one
razmetljivosti. Nero je istog časa znao da je Džon otpušten. Nije znao je da
je takođe izgubio skoro svu svoju imovinu. Više detalja o tome videćemo u
poglavlju 5.
Nero se zastideo svog likovanja, zadovoljstva koje ljudi osećaju zbog
nesreće svojih takmaca. Ali nije mogao da ga potisne. Osim što to nije
viteški, kažu i da donosi nesreću (Nero je blago sujeveran). Ali u ovom
slučaju, Nerova radost nije proizlazila iz činjenice da se Džon vratio tamo
gde mu je mesto, koliko iz činjenice da su njegovi sopstveni metodi,
uverenja i poslovno iskustvo odjednom postali verodostojniji. Neru bi,
zahvaljujući njegovom poslovnom kredibilitetu, uvek poverili novac upravo
zato što mu se nikada ne bi moglo desiti ono što se dogodilo Džonu. Takvi
događaji njemu čak donose profit. Njegovo ushićenje delimično je poticalo
i od činjenice da se ponosio time što se tako dugo držao svoje strategije,
uprkos pritiscima da bude alfa mužjak. Kao i otud što više neće preispitivati
svoj stil poslovanja samo zato što se drugi bogate zahvaljujući
nerazumevanju strukture slučajnosti i cikličnosti tržišta.

Serotonin i slučajnost
Možemo li da sudimo o uspehu ljudi po golom učinku i ličnom bogatstvu?
Samo ponekad. Videćemo kako, u bilo kom trenutku, dobar deo poslovnih
ljudi sa do tada odličnim rezultatima prođe kao da nisu ništa više do
nasumično pobacanih strelica pikada. Još je zanimljivije šta se tada dešava s
onima najmanje vičnim a najbogatijima. Oni se ne obezbede za slučaj da
sreća prestane da im donosi uspeh.
Srećkovićima ni na kraj pameti ne pada da su srećkovići - po definiciji,
oni ne znaju da spadaju u tu kategoriju. Ponašaće se kao da su taj novac
zaslužili. Serija uspeha će ih napumpati takvom količinom serotonina2 (ili
nekom sličnom supstancom) da će i sebe same uveriti kako su sposobni da
nadmudre tržište (naš hormonalni sistem ne zna da li je postignuti uspeh
rezultat slučajnosti). To se može videti i po njihovom držanju; berzanski
trgovac koji ostvaruje profit hoda uspravno i drži se kao dominantna osoba -
i obično priča više od svog kolege gubitnika. Naučnici ukazuju da
neurotransmiter serotonin, kako izgleda, upravlja dobrim delom ljudskog
ponašanja. Taj hormon šalje pozitivnu povratnu informaciju, ali budući da
je rezultat spoljnog uticaja čiste nasumičnosti, to kretanje može preći i u
svoju suprotnost, postajući opaki začarani krug. Dokazano je da se majmuni
koji dobiju injekciju serotonina uzdižu u hijerarhiji čopora, što zauzvrat
uzrokuje dodatni porast nivoa serotonina u njihovoj krvi - sve dok se krug
sreće ne preokrene u začarani krug (u kome neuspeh uzrokuje pad u
hijerarhiji, a on ponašanje koje dodatno doprinosi daljem sunovratu). Slično
tome, uspeh (bio zaslužen ili postignut posredovanjem boginje Fortune)
izaziva porast serotonina kod uspešne osobe, što samo po sebi utiče na
porast takozvanih liderskih sposobnosti te osobe. I kolo sreće se pokreće.
Izvesne neosetne promene u ponašanju, poput sposobnosti osobe da se
izražava mirno, dostojanstveno i samopouzdano, čine da deluje
verodostojno - kao da je zaista zaslužila toliki novac. Slučajnost se i ne
razmatra kao mogući faktor uspeha, sve dok ponovo ne pokaže svoju moć i
zada udarac koji će pokrenuti spiralu sunovrata.
 Reč-dve o pokazivanju emocija. Gotovo niko ne može da sakrije
osećanja. Bihevioralni naučnici veruju kako se među glavnim razlozima za
to što neko postaje vođa ne nalaze njegove veštine koje čini se poseduje,
već pre izuzetno površan utisak koji ostavlja na druge kroz jedva primetne
fizičke signale - na primer, kroz ono što danas zovemo harizma. Biološka
osnova ovog fenomena se danas uveliko izučava u okviru „socijalnih
emocija“.3 A neki istoričari istovremeno „objašnjavaju“ da je uspeh rezultat
dobre taktike, pravog obrazovanja ili drugog naknadno učitanog teoretskog
razloga. Povrh toga, reklo bi se da postoje i zanimljivi dokazi o vezi između
liderstva i jedne forme psihopatologije (sociopatije4) koja podstiče odlučne,
samopouzdane i bezosećajne osobe da okupljaju sledbenike.5
Često me u društvu ljudi loših manira upitaju je li mi dan na poslu bio
uspešan. Kada je u takvim situacijama prisutan i moj otac, obično ih ućutka
rečima: „Nikada ne pitajte čoveka da li je iz Sparte. Ukoliko jeste, sam će
vam reči tako važnu informaciju - a ako nije, možda ćete mu povrediti
osećanja“. Isto tako, nikada ne pitajte berzanskog trgovca da li mu dobro
ide; to se lako vidi po gestikulaciji i hodu. Ljudi iz profesije lako mogu
prepoznati da li berzanski trgovac zarađuje ili gubi novac; nadređeni
trgovac na berzi će brzo prepoznati zaposlenog koji ostvaruje loše rezultate.
Lice retko nešto otkriva, pošto ljudi obično svesno kontrolišu izraz lica. Ali
stil hoda, način na koji drže telefon, oklevanje u ponašanju, nepogrešivo
otkrivaju kako im ide. Onog jutra kada je Džon otpušten, sigurno mu je
drastično opao nivo serotonina - ili već neke druge supstance koju će
istraživači možda otkriti za deset godina. Jedan čikaški taksista mi je
ispričao kako tačno može prepoznati da li poslovnim ljudima koje pokupi u
blizini Čikaške trgovačke komore ide dobro.
„Skroz se naduvaju“, kaže on. Smatrao sam zanimljivom (i
tajanstvenom) činjenicu da on to tako brzo detektuje. Kasnije sam dobio
objašnjenje od evolucionih psihologa koji tvrde da takve fizičke
manifestacije nečijeg uspeha u životu, baš kao dominantno ponašanje
životinje, služe kao signali: čine pobednike upadljivijima, što je efikasan
način da budu primećeni pri izboru partnera za parenje.
VAŠ ZUBAR JE BOGAT, VEOMA BOGAT
Zaključićemo ovo poglavlje načinjanjem teme o otpornosti na slučajnost
koja sledi. Setimo se da Nera po standardima njegovog vremena jesu
smatrali uspešnim, ali ne i veoma bogatim. Međutim, po čudnim
kriterijumima o kojima ćemo u sledećem poglavlju, on je u proseku života
koje je mogao voditi ekstremno bogat - u svojoj karijeri berzanskog trgovca
ulazio je u tako malo rizika da mu se nije moglo desiti mnogo katastrofa.
Činjenica da nije iskusio Džonov uspeh, razlog je što nije doživeo ni njegov
sunovrat. Dakle, po ovom neuobičajenom (i probabilističkom) metodu
procene bogatstva, on je bogat čovek. Setimo se da se Nero obezbeđuje od
retkih događaja. I kad bi morao nekoliko miliona puta da iznova gradi
karijeru, vrlo malo poteza bi mu pokvarila loša sreća - ali, zbog njegovog
konzervativizma, vrlo malo bi obeležila i ekstremno dobra sreća. To jest,
njegov stabilni život bio bi sličan životu urednog časovničara. Naravno,
govorimo samo o njegovom poslovnom životu, ne o (ponekad nestalnom)
privatnom životu.
Treba reči još i da je u tom smislu zubar znatno bogatiji od rok zvezde
koju vozaju u ružičastom rols-rojsu, špekulanta koji na licitaciji nudi
ogromne svote za slike impresionista ili preduzetnika koji skuplja privatne
avione. Jer jedno zanimanje se ne može procenjivati a da se ne uzme u obzir
i prosek ljudi koji se njime bave, a ne samo uzorak onih koji su u njemu
uspeli. Kasnije ćemo ovo pitanje razmotriti iz ugla zablude o uspehu, ali
ovde, u prvom delu, sagledaćemo ga iz ugla otpornosti na slučajnost.
Uzmimo za primer dva suseda: Anonimusa A, domara koji je dobio na
lutriji i preselio se u bogataški kraj, i Anonimusa B, njegovog prvog suseda
koji živi skromnije i osam sati dnevno poslednjih trideset pet godina
popravlja zube. Očito bi se za Anonimusa B moglo reči kako bi on, s
obzirom na monotonu karijeru, sve i da nekoliko hiljada puta proživi svoj
vek od završetka stomatologije nadalje, imao prilično uzak spektar mogućih
ishoda (pod uslovom da je valjano osiguran). U najboljem slučaju bi bušio
zube bogatih stanovnika njujorške Park avenije, dok bi u najgorem bušio
zube u nekom od onih polunapuštenih gradova punih kamp prikolica u
Ketskilsu. Pride bi, ako pretpostavimo da je završio vrlo prestižan
stomatološki fakultet, spektar ishoda bio još uži. Što se tiče Anonimusa A,
kad bi on morao da proživi život još milion puta, gotovo svi ishodi bi
podrazumevali domarske poslove (i trošenje beskrajne količine novca na
nedobitne tikete za lutriju), a samo jedan od milion mogućih ishoda je
pobeda na lutriji Nju Džersija.
Ideja da se u obzir uzmu i vidljivi i nevidljivi mogući ishodi zvuči
suludo. Za većinu ljudi, verovatnoća se tiče onoga što bi se moglo desiti u
budućnosti, ne odnosi se na događaje koji su se već desili; verovatnoća
događaja koji se već zbio iznosi 100%, tj. izvestan je. Diskutovao sam o
tome s mnogima koji mi upućuju otrcane optužbe da brkam mit s realnošću.
Mitovi, posebno oni dobro odstajali, kao što smo videli u slučaju Solonovog
upozorenja, mogu biti mnogo moćniji (i poučniji) od puke realnosti.

OceanofPDF.com
 Drugo poglavlje
BIZARAN RAČUNOVODSTVENI METOD

O alternativnim istorijama, probabilističkom viđenju sveta,

intelektualnim prevarama i mudrom stavu prema slučajnosti
Francuza naviklog da se redovno kupa. Pazite se pozajmljene
mudrosti: kako su gotovo sve velike ideje o slučajnim ishodima u
suprotnosti s konvencionalnom mudrošću. O razlici Između
Ispravnosti I razumljivosti.

ALTERNATIVNA ISTORIJA
Započeću ofucanom frazom da se o uspehu u bilo kojoj oblasti (ratovanju,
politici, investicijama) ne može suditi na osnovu rezultata, već prema
vrednosti alternativa (tj. šta bi bilo da je istorija tekla drugačije). Te
drugačije moguće tokove događaja nazivamo alternativne istorije. Jasno je
da se o kvalitetu odluke ne može suditi po njenom ishodu, ali čini se da tako
sude samo ljudi koji dožive neuspeh (uspešni pripisuju sopstveni uspeh
upravo kvalitetu svojih odluka). Takve izjave - „radio sam najbolje što sam
mogao“ - daju političari, primorani da se povuku s položaja, novinarima
koji još uvek žele da čuju šta dotični imaju da kažu, mameći uobičajene
saosećajne komentare „da, znamo“, zbog kojih se osećaju još gore. Kao što
važi za mnoge izlizane fraze, ni ovu, iako je više nego očigledna, nije lako
sprovesti u praksi.

Ruski rulet
Čudnovati koncept alternativnih istorija mogao bi se ilustrovati na sledeći
način. Zamislite da vam ekscentrični tajkun (kome je dosadno) ponudi 10
miliona dolara da odigrate ruski rulet, tj. prislonite uz glavu revolver u
čijem šaržeru sa šest mesta leži samo jedan metak i povučete obarač. Svaki
ishod računamo kao jednu od šest mogućih, podjednako verovatnih istorija.
U pet od ovih šest istorija vi biste se obogatili; jedna bi vodila ulasku u
statistiku mortaliteta, to jest, čitulju sa sramotnim (ali svakako originalnim)
uzrokom smrti. Problem je to što u stvarnosti vidimo samo jednu istoriju. A
dobitnik 10 miliona dolara bi pridobio divljenje i hvalu šašavih novinara
(istih onih koji se bezrezervno dive milijarderima sa Forbsove liste
najbogatijih). Kao gotovo svi ljudi na visokim direktorskim pozicijama koje
sam sreo za osamnaest godina karijere na Vol Stritu (čija je uloga, po mom
mišljenju, samo to da sude o rezultatima nastalim čistom igrom slučajnosti),
i javnost vidi jedino spoljne znakove bogatstva, a istovremeno nema ni
najmanjeg uvida u izvor te dobrobiti (zvaćemo ga generator bogatstva).
Zamislite mogućnost da osoba koja se obogatila na ruskom ruletu postane
uzor svojoj porodici, prijateljima i susedima.
Iako preostalih pet istorija nisu vidljive, mudra i misaona osoba ih lako
može zamisliti. Potrebno je samo malo razmišljanja i lične hrabrosti. Osim
toga, ako bi budala koja igra rulet nastavila s tom igrom, verovatno bi
dočekala i onu lošu moguću istoriju. Znači, ako bi dvadesetpetogodišnjak
igrao ruski rulet, recimo, jednom godišnje, imao bi vrlo tanke šanse da
doživi pedeseti rođendan - ali, ako ima dovoljno učesnika, na primer,
hiljade dvadesetpetogodišnjaka koji igraju ruski rulet, mogli bismo
očekivati šačicu (izuzetno bogatih) pedesetogodišnjaka (i ogromno groblje
onih koji nisu dočekali te godine). Pravo da vam kažem, primer ruskog
ruleta za mene nije samo intelektualni eksperiment. U Libanskom ratu, dok
smo bili tinejdžeri, tako sam izgubio jednog druga. Ali ni to nije sve. Otkrio
sam da sam se dublje zaneo u književnost zahvaljujući sećanjima Grejema
Grina na koketiranje s ovom igrom. On je, kaže, jednom u detinjstvu probao
da ublaži dosadu tako što je povukao obarač revolvera - a ja sam na to
zadrhtao od pomisli kako je verovatnoća da ostanem bez njegovih romana
iznosila barem jedan prema šest.
Čitaoci će lako pojmiti moju neobičnu ideju o alternativnom
računovodstvu: 10 miliona dolara zarađenih na ruskom ruletu nemaju istu
vrednost kao ista svota zarađena marljivim i veštim popravljanjem zuba.
Iznosi jesu isti, za njih se mogu kupiti ista dobra, ali je zavisnost od
slučajnosti u prvom slučaju veća. Doduše, jednom računovođi bi to bilo
isto. Kao i vašem prvom komšiji. Ali ipak, duboko u sebi, ne mogu da ih ne
smatram kvalitativno različitim. Koncept ovakvog alternativnog
računovodstva ima zanimljive intelektualne konsekvence i dovodi do
matematičke formule, kao što ćemo videti u sledećem poglavlju, kada se
upoznamo s Monte Karlo mašinom. Imajte u vidu da je takva upotreba
matematike samo ilustrativna, sa ciljem da se stekne predstava o suštini, te
je ne treba tumačiti kao preciznu računicu. Drugim rečima, nema potrebe da
se zaista izvede računica alternativnih istorija, već više da se procene
njihove odlike. Matematika nije samo igra brojevima, ona je način
razmišljanja. A videćemo da je tema verovatnoće kvalitativna tema.

Mogući svetovi1
Obratite pažnju na to da su se ovim idejama o alternativnoj istoriji bavili
mislioci iz različitih disciplina. Vredi ih na brzinu razmotriti pošto se sve,
kako izgleda, susreću u istom konceptu o riziku i neizvesnosti (odliku da su
izvesna nose dešavanja koja će se verovatno zbiti u najvećem broju
alternativnih istorija; neizvesni su događaji koji bi se desili u najmanjem
broju alternativnih istorija).
Filozofija se dosta bavila ovom temom, počev od Lajbnicove
pretpostavke o mogućim svetovima. Po Lajbnicu, Božji um obuhvata
beskrajno mnogo mogućih svetova od kojih je on odabrao samo jedan. Oni
neodabrani su svetovi mogućnosti, a onaj u kome dišem i pišem ove redove
jeste samo jedan od njih koji je realizovan. Filozofi proučavaju i jednu
granu logike specijalizovanu za temu da li nešto važi u svim mogućim
svetovima ili samo u jednom - uz prelivanje diskusije na drugu oblast,
recimo kod filozofa poput Sola Kripkea, u filozofiju jezika, takozvanu
semantiku mogućih svetova.
U fizici se stav o mnoštvu svetova2 javlja u kvantnoj mehanici (koja se
povezuje s radovima Hjua Evereta iz 1957), gde se smatra da se univerzum
na svakom spoju grana kao stablo, a naš trenutni život je samo jedan od
mnoštva mogućih svetova. Može se na to gledati s ekstremnijeg nivoa: kad
god postoje brojne mogućnosti, svet se deli na mnoštvo svetova, po jedan
za svaku mogućnost - što uzrokuje umnožavanje paralelnih univerzuma. Ja
sam esejista mešetar u jednom o paralelnih univerzuma, u drugom sam
samo prašina.
 Konačno, i ekonomisti su izučavali (možda nesvesno) neke
lajbnicovske zamisli, razmatrajući moguća stanja prirode, u čemu su pioniri
bili Kenet Arou i Zerar Debre. Ovaj analitički pristup izučavanju
ekonomske neizvesnosti3 naziva se metod prostora stanja i predstavlja
kamen temeljac neoklasične ekonomske teorije i matematičkih finansija.
Pojednostavljena verzija zove se analiza scenarija, to jest niza mogućnosti
„šta ako“, koja se izvodi zarad, recimo, predviđanja prodaje prirodnog
đubriva u različitim svetovima, zavisno od potražnje za tim (smrdljivim)
proizvodom.

Još opakiji rulet

Realnost je znatno opasnija od ruskog ruleta. Prvo, ona fatalni metak
ispaljuje prilično retko, kao da u šaržeru nema samo šest mesta, nego u
njega staju stotine, čak i hiljade metaka. Posle nekoliko desetina pokušaja
čovek, pod otupljujućim dejstvom lažne sigurnosti, zaboravi da metak
postoji. U ovoj knjizi sam to nazvao problem crnog labuda i obradio sam
ga u sedmom poglavlju, pošto je povezan s problemom indukcije zbog kog
su neki mislioci provodili besane noći. Takođe je povezan s problemom
zvanim omalovažavanje istorije, pošto kockari, investitori i donosioci
odluka misle da se ono loše što se događa drugima neće nužno desiti baš
njima.
Drugo, za razliku od jasno definisane i precizne igre kao što je ruski
rulet, gde je rizik očigledan svakom sposobnom da množi i deli sa šest, u
životu čovek ne vidi pred sobom šaržer realnosti. Taj generator se vrlo retko
opaža golim okom. Čovek zato može i nesvesno da igra ruski rulet — i
zove ga drugim imenom koje ukazuje na mali rizik. Vidimo kako se
generiše bogatstvo, ali nikada ne vidimo procesor, ono što ljude podstakne
da smetnu s uma rizike i nikada ne uzmu u obzir i gubitnike. Igra se čini
strašno laka i bezbrižno se upuštamo u nju. Čak ni naučnici, uza sve
istančane proračune verovatnoća, ne mogu dati nikakav smislen odgovor o
realnim šansama, pošto znanje o njima zavisi od okretanja burenceta
revolvera realnosti - o čemu generalno ne znamo ništa.
Konačno, kada upozoravate ljude na nešto apstraktno (a po definiciji,
apstraktno je sve što se nije desilo), postoji i faktor nezahvalnosti. Recimo
da se upustite u posao zaštite investitora od retkih događaja, kroz pakete
koji ih štite od nepovoljnog uticaja tih događaja (što sam ja povremeno
radio). I onda se u datom periodu ne desi ništa. Neki investitori će se žaliti
zbog potrošenog novca; neki će čak pokušati da vas nateraju da vi zažalite:
„Protraćio si mi novac za osiguranje prošle godine; fabrika nije izgorela i
bio je to glup izdatak. Trebalo bi da se osiguravam samo od događaja koji
se stvarno dešavaju.“ Izvesni investitor se uputio pravo u moju kancelariju i
apsolutno je očekivao da mu se izvinim (nije upalilo).
Ali nisu svi isti: ima i onih (mada vrlo retkih) koji će vas pozvati da
izraze zahvalnost što ste ih zaštitili od događaja koji se nisu desili.

GLATKI ODNOSI MEĐU KOLEGAMA

Ideja o stepenu izdržljivosti na slučajnost u nečijem životu apstraktna je,
delimično protivna uobičajenoj logici i, da zbrka bude još veća, njeno
ostvarenje nije podložno posmatranju. Ali ja sam joj sve odaniji - iz niza
ličnih razloga koje ću ostaviti za kasnije. Očito, način na koji ja sudim o
stvarima je probabilističke prirode; oslanjam se na ono što se verovatno
moglo dogoditi i gradim određen mentalni stav prema onome što vidimo.
Ne preporučujem da se u diskusiju o takvim probabilističkim pitanjima
upustite s računovođom. Njemu je broj broj. Da ga zanima verovatnoća,
bavio bi se nekim introspektivnijim zanimanjem - i bio sklon da napravi
skupu grešku pri proračunu vaših poreskih obaveza.
Premda šaržer ruleta realnosti ne vidimo, neki ljudi ipak pokušavaju da
ga uoče - i za to je potreban poseban mentalni sklop. Nakon što sam video
stotine ljudi kako stupaju u moju profesiju i napuštaju je (a tu profesiju
odlikuje ekstremna zavisnost od slučajnosti), zaključujem da su tome
posebno skloni oni koji poseduju izvesno naučno obrazovanje. Mnogima je
takav način razmišljanja druga priroda. To ne mora nužno biti posledica
naučnog obrazovanja per se (pazite se kauzalnosti), već možda činjenice da
ljude koji su odlučili da se posvete naučnom istraživanju obično odlikuje
intelektualna radoznalost i prirodna sklonost takvoj introspekciji. Posebno
su skloni takvom načinu razmišljanja oni koji su morali napustiti naučne
studije zbog nesposobnosti da se usredsrede na usko definisan problem (ili,
u Nerovom slučaju, na sićušne detalje i cepidlačke argumente). Bez
izuzetne intelektualne radoznalosti danas je gotovo nemoguće završiti
doktorsku tezu, ali bez uske specijalizacije nemoguće je izgraditi naučnu
karijeru. (Međutim, postoji distinkcija između uma čistog matematičara koji
teži apstrakciji i uma naučnika obuzetog radoznalošću. Matematičar je
zaokupljen onim u svojoj glavi, dok naučnik istražuje ono izvan njega
samog.) Doduše, zaokupljenost slučajnošću može biti i prekomerna; viđao
sam specijaliste za određene naučne oblasti, recimo za kvantnu mehaniku,
kako doteruju ideju do samog ekstrema i vide jedino alternativne istorije,
dok onu koja se zaista odigrala ignorišu.
Neki mešetari mogu biti neočekivano svesni slučajnosti. Nedavno sam
u baru restorana Trajbeka večerao s Lorenom Rouzom, poslovnim čovekom
koji je pročitao početnu radnu verziju ove knjige. Bacili smo novčić da
odlučimo ko će platiti večeru. Izgubio sam i platio. Krenuo je da mi zahvali
a onda odjednom zastao i rekao da je, probabilistički gledano on platio
polovinu.
Dakle, ljude svrstavam u dve suprotne kategorije: na jednom polu su
oni koji nikada ne prihvataju slučajnost; na drugom oni koji su njome
opsednuti. Kada sam 80-ih počeo da poslujem na Vol Stritu, među
berzanskim trgovcima je bilo obilje ljudi „poslovne orijentacije“, to jest,
sasvim lišenih introspekcije, bez imalo dubine, podložnih obmani
nasumičnosti. Stopa njihovog neuspeha bila je izuzetno visoka, posebno
kada su finansijski instrumenti postali složeniji. Malo složeniji finansijski
proizvodi, poput egzotičnih opcija, koji zaobilaze konvencionalnu
pravolinijsku logiku, ljudima takve kulture bili su prekomplikovani. Padali
su kao muve; mislim da se dobar deo od više stotina nosilaca diploma
poslovnih škola iz moje generacije, koje sam upoznao na Vol Stritu 80-ih,
više ne bavi takvim vidovima profesionalnog i disciplinovanog preuzimanja
rizika.

Spas stiže Aeroflotom

Devedesetih godina pristižu ljudi iz raznovrsnijih i zanimljivijih miljea i
berzansko poslovanje postaje znatno zabavnije. Spasao sam se razgovora s
masterima s poslovnih škola. U poslovanje se uključuju mnogi naučnici,
neki od njih izuzetno uspešni u svojim oblastima, sa željom da zarade nešto.
Oni potom i zapošljavaju ljude slične sebi. Bez obzira na to što većina nije
imala postdiplomska zvanja iz neposlovnih oblasti (odista, takvi su još uvek
u manjini), kultura i vrednosti se odjednom menjaju i uključuju više
intelektualne dubine. To je, zahvaljujući ubrzanom razvoju finansijskih
instrumenata, na Vol Stritu izazvalo porast već visoke potražnje za
naučnicima. Pretežno su to bili fizičari, ali bilo ih je iz najrazličitijih oblasti.
I u Njujorku i u Londonu počinju da dominiraju ruski, francuski, kineski i
indijski akcenti (tim redom). Pričalo se da su u svakom avionu iz Moskve
makar zadnja sedišta puna ruskih fizičara na putu ka Vol Stritu (kojima je
manjkalo ulične snalažljivosti da bi posedali na bolja mesta). Mogla se naći
vrlo jeftina radna snaga: samo odete na aerodrom „Džon F. Kenedi“,
obavezno s prevodiocem, i nasumično intervjuišete sve koji vam deluju kao
pogodni kandidati. Zaista, krajem 90-ih čovek je mogao da dobije znanje
naučnika svetskog ranga za polovinu cene školarine poslovnih akademija.
Kao što kažu, sve je u marketingu; a ti momci ne umeju da se dobro
prodaju.
Bio sam jako naklonjen ruskim naučnicima; mnogi vam mogu poslužiti
i kao učitelji šaha (u celoj toj priči dobio sam čak i jednog nastavnika
klavira). Osim toga, vrlo su korisni i pri obavljanju razgovora za posao.
Kada se posednici diploma poslovnih škola prijavljuju za radna mesta
berzanskog trgovca, često se u biografijama hvališu „naprednim“
šahovskim umećem. Sećam se da sam od jednog savetnika za razvoj
karijere, vlasnika diplome poslovne akademije, čuo da preporučuje
razmetanje šahovskom veštinom, pošto to „zvuči inteligentno i strateški“.
Masteri poslovnih škola obično predstavljaju svoje površno poznavanje
pravila igre kao ekspertsko. Zato smo mi imali običaj da proveravamo
tačnost takvih tvrdnji o vrhunskom šahovskom umeću (kao i karakter
kandidata za posao) tako što bismo izvukli šahovsku tablu iz fioke i rekli
dotičnom, već ubledelom kandidatu: „Jurij će popričati sa vama“.
Stopa neuspeha ovih naučnika je bila manja, mada tek nešto manja
nego onih iz poslovnih škola; međutim, kod njih je razlog neuspeha bio
drugačiji, imao je veze s tim što su u proseku (ali samo u proseku) bili
sasvim lišeni praktične inteligencije. Neke uspešne naučnike odlikuje
praktično rasuđivanje (i društvena snalažljivost) bukve — ali nipošto sve.
Mnogi su sposobni da vrhunski proniknu u najkomplikovanije računice, ali
totalno nesposobni da reše problem koji ima makar i najmanju dodirnu
tačku s realnošću; kao da razumeju slova ali ne i smisao napisanog (više o
takvom dualnom mišljenju i dva sistema rezonovanja videćemo u poglavlju
11). Ubeđen sam da X, moj simpatični poznanik Rus, ima dva mozga: jedan
za matematiku i drugi, znatno inferiorniji, za sve ostalo (uključujući i
rešavanje problema iz matematike finansija). Ali ponekad bi se pojavila
osoba naučnog uma koja brzo misli, a uz to poseduje i uličnu snalažljivost.
Koje god bile druge prednosti pomenute promene populacije berzanskih
trgovaca, jednu ističem: donela nam je poboljšanje šahovskog umeća i
kvalitetnije razgovore za vreme ručka - kao i znatno duže pauze za ručak.
Setite se da sam 80-ih morao da ćaskam s kolegama koji su dolazili iz
miljea poslovnih škola ili iz poreskog računovodstva i bili sposobni za živu
raspravu o odlukama Odbora za standarde finansijskog računovodstva.
Istinu govoreći, meni njihova interesovanja nisu bila baš zarazna. Nije
zanimljivo to što su ti fizičari u stanju da diskutuju o dinamici fluida, već to
što su sami od sebe zainteresovani za raznovrsne intelektualne teme i
prijatni su sagovornici.

Solon ide u noćni klub Režin

Kao što čitaoci možda već naslućuju, moji stavovi o slučajnosti nisu mi
doneli baš glatke odnose sa izvesnim brojem kolega s Vol Strita (portrete
mnogih će čitalac naći indirektno, ali samo indirektno, oslikane u ovim
poglavljima). Ali s dvojicom - oni su imali tu nesreću da mi budu šefovi -
nije se radilo o odnosu među jednakima. U životu sam imao dva šefa
apsolutno suprotnih osobina.
Prvi, koga ću zvati Keni, bio je ovaploćenje porodičnog čoveka iz
predgrađa. Od onih je tipova koji subotom ujutru izigravaju fudbalske
trenere a posle zovu zeta na roštiljanje. Odavao je utisak čoveka kome bih
poverio svoju ušteđevinu - zaista je brzo napredovao u hijerarhiji, uprkos
tome što mu je falilo stručnog znanja o finansijskim derivatima (kojim se
njegova firma ponosila). Ali bio je isuviše konvencionalnog uma da bi
shvatio moju logiku. Jednom mi je prebacio što nisam impresioniran
uspehom nekih njegovih berzanskih trgovaca koji su dobro prošli na
bikovskom tržištu evropskih obveznica 1993, a ja sam njih otvoreno tretirao
kao ništa bolje od revolveraša koji pucaju nasumično. Uzalud sam
pokušavao da mu izložim ideju o zabludi O uspehu (predstavljenu u
drugom delu ove knjige). Svi ti njegovi mešetari su do danas napustili
posao i „bave se svojim drugim interesovanjima“ (tako je i on prošao). Ali
on je bio miran, odmeren čovek, izgledalo je da govori šta misli i umeo je
da učini da se sagovornik oseća prijatno. Bio je, onako atletski građen,
veoma naočit i vrlo kultivisan i obdaren izuzetno retkom vrlinom odličnog
slušaoca. Šarmom je pridobio poverenje nadređenih - ali ja nisam uspevao
da prikrijem koliko ga ne poštujem, posebno zato što nije shvatao šta mu
govorim. Uprkos utisku da je konzervativan, bio je prava tempirana bomba
koja polako otkucava.
Drugi, koga ću zvati Žan Patris, bio je sušta suprotnost: ćudljivi
Francuz eksplozivne naravi i hiperagresivan. Bio je pravi stručnjak da
natera podređene da se osećaju neprijatno, dovodeći ih u stanje stalne
nervoze - izuzetak su bili samo malobrojni koji su mu se zaista dopadali. U
velikoj meri je doprineo da oblikujem svoj odnos prema preuzimanju rizika;
jedan je od retkih ljudi koji imaju petlju da se zanimaju isključivo za
generator, potpuno zaboravljajući rezultate. Bio je otelotvorenje Solonove
mudrosti. Mada bi čovek očekivao da tako mudra osoba koja shvata prirodu
slučajnosti vodi dosadan život, živeo je vrlo živopisno. Za razliku od Kenija
koji je nosio konzervativna tamna odela i bele košulje (sebi je davao oduška
samo u upadljivim kravatama marke Hermes s jahaćim motivima), Žan
Patris se odevao kao paun, u plave košulje i karirane sportske sakoe s
gizdavim svilenim maramicama u gornjem džepu. Nimalo nastrojen kao
porodičan čovek, retko je dolazio na posao pre podneva - mada tvrdim da je
nosio posao sa sobom na najneobičnija mesta. Često me je zvao iz elitnog
njujorškog noćnog kluba Režin, budeći me u tri ujutru da bismo raspravili
neke sitne detalje mog rizikovanja (irelevantne pritom). Mada je bio malo
korpulentniji, žene su ga smatrale neodoljivim; često bi usred dana nestajao
i satima bio nedostupan. Možda mu je išlo u prilog to što je bio Francuz u
Njujorku koji ima naviku da se redovno kupa. Jednom me je pozvao da
razgovaramo o hitnom poslovnom pitanju. Karakteristično za njega, našli
smo se u rano popodne u čudnom „klubu“ u Parizu, neoznačenom tablom s
imenom. Sedeo je za stolom zastrtim papirima, pijuckao šampanjac i
istovremeno uživao u maznim dodirima dve oskudno obučene mlade dame.
Začudo, uključio ih je u razgovor kao da su i one učesnice sastanka. Jednu
je čak zamolio da se javlja na njegov mobilni koji je svaki čas zvonio, pošto
nije želeo da nam prekidaju razgovor.
 Još uvek sam zadivljen opsednutošću ovog kicoša rizicima koje je
nonstop vrteo u glavi - bukvalno promišljajući sve što ima ikakve šanse da
se desi. Terao me je da napravim alternativni plan za slučaj da avion udari u
zgradu firme (mnogo pre događaja septembra 2001) - i ljutio se zbog mog
odgovora da me finansijsko stanje njegove kompanije u takvoj situaciji ne
bi mnogo zanimalo. Imao je užasnu reputaciju zavodnika, temperamentnog
šefa koji je sposoban da vas otpusti iz čistog ćefa, ali mene je slušao i
razumeo svaku moju reč, hrabreći me da nastavim izučavanje slučajnosti.
Naučio me je da tražim skrivene rizike od kraha u svakom portfelju. Uopšte
nije koincidencija što je neizmerno poštovao nauku i maltene se
idolopoklonički odnosio prema naučnicima; desetak godina nakon naše
saradnje, pojavio se na odbrani moje doktorske teze, smešeći mi se iz dna
sale. Dok je Keni znao kako da se uspinje u hijerarhiji kompanije, postižući
visok položaj pre nego što je bio prinuđen da napusti posao, Žan Patris nije
imao tako uzlaznu karijeru, što me je naučilo da vodim računa o
finansijskim rizicima uspeha.
Za mnoge usmerene na krajnji cilj, kako sami sebe opisuju, može biti
uznemirujuće to preispitivanje istorija koje se nisu odigrale, umesto one
koja se zaista desila. Očito, osobi „uspešnoj u biznisu“ koja ne trpi takve
koještarije deluje čudno i nerazumljivo moj jezik (a pretpostavljam i neke
crte moje ličnosti). Na moju zabavu, mnogima zvuči čak i uvredljivo.
Kontrast između Kenija i Žana Patrisa nije puka podudarnost koju sam
imao prilike da vidim u dugoj karijeri. Pazite se ljudi punih mudroslovlja o
biznisu; tržišno groblje je nesrazmerno dobro popunjeno felom biznismena
usmerenih na krajnji cilj. Svi se oni drže kao Gospodari Svemira, ali kad
pođu u kadrovsko odeljenje, na razgovor o uslovima raskida ugovora,
odjednom poblede, skrušeni su, splasnu im hormoni.
DŽORDŽ VIL NIJE SOLON: O NELOGIČNIM ISTINAMA
Realizam može biti bolan. Probabilistički skepticizam je još gori. Teško je
ići kroz život s probabilističkim naočarima, pošto svuda oko sebe počinjete
da opažate osobe obmanute slučajnošću, u raznoraznim situacijama, ogrezle
u svoju iskrivljenu predstavu sveta. Najpre, nemoguće je čitati istorijske
analize bez preispitivanja zaključaka: mi znamo da su Hanibalove i
Hitlerove zamisli bile sulude, jer se u Rimu danas ne govori feničanski, a na
Tajms skveru u Njujorku trenutno nema nijedne svastike. Ali šta je sa svim
onim generalima koji su bili jednako ludi, ali su dobili rat i time i
poštovanje hroničara? Teško je razmišljati o Aleksandru Velikom ili Juliju
Cezaru kao o pobednicima samo u vidljivoj istoriji, a kao o mogućim
gubitnicima u alternativnim istorijama. Ako smo čuli za njih, to je naprosto
zato što su preuzeli znatne rizike, kao i hiljade drugih, i desilo se da pobede.
Bili su inteligentni, hrabri, plemeniti (ponekad), posedovali najbolje
obrazovanje svog vremena — ali takve su bile hiljade drugih, pomenutih u
neprimetnim fusnotama istorije. Opet, ja ne preispitujem da li su dobili
ratove — već samo tvrdnje o kvalitetu njihove strategije. Nedavno sam
ponovo čitao Ilijadu, prvi put od kako sam odrastao, i odmah sam pomislio
kako pesnik nije sudio o svojim herojima na osnovu postignutih rezultata:
heroji su dobijali i gubili bitke potpuno nezavisno od pokazane hrabrosti;
njihova sudbina isključivo je zavisila od spoljnih sila, uglavnom direktno od
božanske kombinatorike (koja nije lišena nepotizma). Heroji nose taj epitet
zato što se ponašaju herojski, ne zato što pobede ili izgube. Patrokle nije
heroj zbog svojih postignuća (brzo biva ubijen) već zato što bi radije umro
nego video Ahila u povlačenju. Očito je da su antički pesnici shvatali
nevidljive istorije. I kasniji mislioci i pesnici su imali razrađene metode
bavljenja slučajnošću, što vidimo na primeru stoicizma.
Kada slušam medije, uglavnom zato što na to nisam navikao,
povremeno mi se može desiti da skočim sa stolice i padnem u afekat ispred
pokretnih slika (odrastao sam bez televizije i tek u kasnim dvadesetim
naučio da koristim televizor). Jedna ilustracija opasnog odbijanja da se
uzmu u obzir alternativne istorije jeste intervju one medijske ličnosti,
Džordža Vila, „komentatora“ širokog dijapazona tema, s profesorom
Robertom Šilerom4, javnosti poznatom po bestseleru Iracionalni optimizam
(Irrational Exuberance), ali vašem znalcu i piscu ovih redova poznatom po
izvanrednim uvidima u strukturu tržišne nasumičnosti i prevrtljivosti
(izraženim s matematičkom preciznošću).
Intervju ilustruje razornu stranu medija, podilaženje našim
predrasudama i teško iskrivljenom zdravorazumskom zaključivanju. Čuo
sam da je Džordž Vil vrlo poznat i izuzetno poštovan (bar za jednog
novinara). Mogao bi da bude čak i osoba vrhunskog intelektualnog
integriteta; međutim, zanimanje mu je samo to da masama zvuči pametno i
obrazovano. S druge strane, Šiler razume slučajnost uzduž i popreko;
naučen je da koristi strogu argumentaciju, ali u javnosti zvuči manje
pametno, zato što temu kojom se bavi odlikuje visok stepen nelogičnosti.
Šiler već dugo govori da je berza precenjena. Džordž Vil mu je rekao da bi
ljudi, da su ga slušali, izgubili novac, pošto se tržište više nego udvostručilo
od njegove objave da je precenjeno. Na takav žurnalistički argument koji
dobro zvuči (ali je besmislen), Šiler nije uspeo da odgovori drugačije do
objašnjenjem da pogrešci u jednoj jedinoj proceni tržišta ne bi trebalo
pridavati značaj koji joj ne pripada. Šiler je naučnik i nije ni tvrdio da je
prorok ili estradni zabavljač koji komentariše tržište u večernjim vestima.
Jogi Bera bi dao bolji odgovor svojom samouverenom izjavom da debela
još uvek nije prestala da peva.
Nisam mogao da shvatim otkud to Šiler, neobučen da sažme ideje u
bljutave a zvučne izjave, uopšte učestvuje u takvoj TV emisiji. Mišljenje da
iracionalno tržište ne može postati još iracionalnije očigledno je blentavo;
Šilerove poimanje racionalnosti tržišta, nije pobijeno argumentom da se do
sada pokazalo da nije tako. Nisam mogao a da ne doživim Džordža Vila kao
simbol brojnih košmara u mojoj karijeri; zamislio sam kako pokušavam da
odgovorim nekoga od igranja ruskog ruleta za 10 miliona dolara, a Džordž
Vil me javno ponižava izjavom da bi ta osoba, da me je poslušala, ostala
bez povelikog bogatstva. Povrh svega, to nije bila tek usputna opaska: Vil je
napisao ceo članak o Šilerovom lošem „proročanstvu“. Takva težnja da se
neko proglasi za proroka ili ponizi zbog svojih izjava, zavisno od slučajnog
ishoda ruleta, simptomatična je za našu usađenu nesposobnost da se nosimo
sa složenom strukturom slučajnosti koja dominira modernim svetom. Osoba
pobrka prognozu s proročanstvom nakon što je slučajnost nasamari
(proročanstvo spada u desnu kolonu, a prognoza u levu).

Poniženje u debatama
Po svoj prilici, ideja o alternativnoj istoriji očito ne zvuči logično i tu
počinje zabava. Prvo, mi nismo programirani da razumemo verovatnoću i tu
tvrdnju ćemo u ovoj knjizi vrlo podrobno pretresti. Za sada ću samo reči to
da naučnici koji istražuju ljudski mozak smatraju kako matematičke istine
našim umovima ne deluju smisleno, posebno kada se radi o ispitivanju
nasumičnih ishoda. Većina probabilističkih rezultata su potpuno nelogični i
videćemo brojne primere. Zašto se onda raspravljati s novinarom koji
zarađuje igranjem na kartu konvencionalne mudrosti masa? Kad god me je
u javnim diskusijama o tržištu ponizio neko nalik na Džordža Vila, ko je
izlagao naizgled prihvatljivije i razumljivije argumente, sećam se da je
kasnije (mnogo kasnije) ispalo kako sam bio u pravu. Ne osporavam
tvrdnju da argumente valja što više pojednostaviti, ali ljudi često ne
razlikuju složene ideje koje se ne mogu mnogo pojednostaviti od medijima
prilagođenih izjava koje su plod zbrkanog uma. Masteri poslovnih škola uče
se jasnoći i pojednostavljivanju, kako za pet minuta sve objasniti. Taj
koncept je možda primenljiv na poslovni plan za đubrenje zemljišta, ali ne i
na visoko probabilističke argumente — i zato znam brojne anegdote koje
pokazuju kako pomenuti masteri neretko propadaju na finansijskim
tržištima zato što su obučeni da sve pojednostavljuju nešto više nego što je
to moguće (molim čitaoce koji su završili poslovne škole da se ne uvrede; i
sam sam nesrećni vlasnik takve diplome).
Druga vrsta pošasti
Probajte da izvedete ovaj eksperiment. Idite na aerodrom i pitajte putnike
na daleku destinaciju koliko bi ko platio za polisu osiguranja po kojoj bi,
ako umre na putu (iz bilo kog razloga) njihovi naslednici dobili, recimo,
milion tugrika (mongolska valuta). Potom odaberite drugu grupu putnika i
svakog pitajte koliko bi platio za polisu osiguranja uz koje bi ista suma bila
isplaćena u slučaju smrti izazvane terorističkim napadom (isključivo u tom
slučaju). Pogodite koja polisa bi postigla višu cenu? Verovatno bi ljudi dali
više za drugu polisu (iako ona uključuje samo smrt izazvanu terorističkim
napadom). Psiholozi Danijel Kaneman i Amos Tverski su to uvideli još pre
više decenija. Što je ironično, jednu od grupacija u njihovom uzorku nisu
činili ljudi s ulice, već profesionalni prognozeri na godišnjem skupu nekog
društva za predviđanje. U danas čuvenom eksperimentu otkrili su da većina
ljudi, bilo prognozera ili neprognozera, ocenjuje strašnu poplavu (zbog koje
umiru hiljade ljudi) izazvanu zemljotresom u Kaliforniji kao verovatniju od
strahotne poplave (zbog koje umiru hiljade ljudi) drugde u Severnoj
Americi (koja pak obuhvata i Kaliforniju). Kao trgovac finansijskim
derivatima, primetio sam kako ljudi ne vole da se osiguravaju za slučaj
apstraktnih situacija; rizik koji zaslužuje njihovu pažnju uvek spada u
živopisne.5
To nas dovodi do veoma opasnog vida novinarstva. Upravo smo videli
kako naučna ništavila, Džordž Vil i njegove kolege, mogu izvrtati
argumente tako da dobro zvuče, premda su netačni. Ali pružaoci
informacija i uopštenije utiču na iskrivljavanje predstave sveta koju čovek
stiče na osnovu posluženih podataka. Činjenica je da je naš mozak sklon da
prihvata površne ukazivače na rizik i verovatnoću, a te ukazivaće u velikoj
meri određuju emocije6,7 koje ih izazivaju ili lakoća s kojom nam padaju na
um.8 Osim tih problema u percepciji rizika, postoji i naučna činjenica, i to
šokantna, da i detekcijom i izbegavanjem rizika ne rukovodi deo mozga u
kom nastaju misli već u velikoj meri onaj deo zaslužan za stvaranje
osećanja (teorija o riziku kao o emociji). Posledice toga nisu beznačajne: to
znači da racionalno razmišljanje malo, vrlo malo utiče na izbegavanje
rizika. Racionalno razmišljanje uglavnom ima veze s racionalizacijom
postupaka kroz učitavanje logike u njih.
Gledani s te strane, medijski opisi sigurno nisu samo nerealistične
predstave sveta već su pre svega predstave koje mogu da vas obmanu
privlačeći pažnju vašeg emocionalnog aparata - pa im je najjednostavnije
da mu podnesu pod nos senzaciju. Uzmite za primer pretnju koju
predstavlja bolest ludih krava: pomama u medijima razvukla se na celu
deceniju medijske pomame, a za to vreme je od te bolesti umrlo nekoliko
stotina ljudi (po najgorim procenama), dok je u istom periodu u
automobilskim nesrećama stradalo nekoliko stotina hiljada ljudi! - ali
novinarski opisi saobraćajnih nesreća ne bi bili komercijalno berićetni.
(Imajte u vidu kako je rizik da umrete od trovanja hranom ili u
automobilskoj nesreći na putu do restorana veći nego da umrete od bolesti
ludih krava.) Ovaj senzacionalizam može da usmeri empatiju na pogrešnu
stranu: takav nedostatak pažnje najviše pogađa ljude ugrožene rakom i
neuhranjenošću. Neuhranjenost u Africi i Jugoistočnoj Aziji više ne izaziva
emocionalne reakcije - pa bukvalno biva izostavljena iz slike. Sa svojom
mentalnom mapom verovatnoće toliko smo skloni prihvatanju
senzacionalističkih vesti da bi neslušanje vesti značilo bolju informisanost.
Prevrtljivost tržišta predstavlja još jedan primer. Ljudi niže cene smatraju
znatno nestalnijim od vrlo visokih cena. Pritom, kako izgleda, nestalnost ne
određuju stvarna kretanja već ton medija. Tržišna kretanja u godinu i po
nakon 11. septembra 2001. bila su postojanija od onih iz prethodnih godinu
i po - ali su ih investitori tumačili kao vrlo prevrtljiva. Medijske priče o
terorističkim pretnjama uveličale su efekat tih tržišnih kretanja kod ljudi.
Ovo spada u argumente (mnoge) za tezu da je žurnalizam možda najveća
pošast današnjice - pošto svet postaje sve komplikovaniji a naše umove sve
više uvežbavaju da pojednostavljuju.9

Obilje poslovica10
Pazite se brkanja ispravnosti i razumljivosti. Konvencionalna mudrost daje
prednost pojavama koje se mogu objasniti relativno brzo i jezgrovito - a u
mnogim krugovima to ima težinu zakona. U francuskoj osnovnoj školi koju
sam pohađao, u lycee primaire, naučio sam ovu popularnu Bualoovu izreku:
Ce qui se concoit bien s’enonce clairement
Et les mots pour le dire viennent aisement.
Što je lako zamisliti, lako je i izraziti / Prave reči lako će doći.
Čitaoci mogu već da zamisle moje razočaranje kada sam shvatio,
odrastajući kao praktičar slučajnosti, da su mnoge izreke poetskog prizvuka
naprosto netačne. Pozajmljene mudrosti mogu biti kobne. Potrebno je
uložiti dosta napora da vas ne ponesu izreke koje dobro zvuče. Stalno
podsećam sebe na Ajnštajnovu izjavu da zdrav razum nije ništa drugo do
pregršt predrasuda stečenih do osamnaeste. Štaviše: ono što zvuči
inteligentno u razgovoru ili na sastanku ili naročito u medijima — sumnjivo
je.
Pročitate li bilo šta iz istorije nauke, videćete da su suludo delovale
gotovo sve mudre pojave što su naučno dokazane čim su otkrivene.
Probajte da objasnite novinaru (londonskog) Timesa iz 1905. da se vreme
dok putujete usporava (čak ni Komitet za Nobelovu nagradu nije nagradio
Ajnštajna zbog ovakvih uvida u relativnost). Ili nekome ko pojma nema o
fizici objasnite kako ima mesta u svemiru gde vreme ne postoji. Probajte da
objasnite Keniju kako imam dovoljno argumenata za svoju tvrdnju da je
njegov omiljeni mešetar opasni idiot, uprkos tome što je dotični trgovac
„dokazao“ da je izuzetno uspešan.
Menadžeri rizika
Korporacije i finansijske institucije su nedavno stvorile čudno radno mesto,
a to je menadžer rizika, osoba koja bi trebalo da nadgleda rad kompanije i
vodi računa da se ne zaglibi preduboko u igri ruskog ruleta. Očito je, nakon
nekoliko krahova, iskrsla ideja da bi neko trebalo da vodi računa o
generatoru, ruletu koji donosi dobitke i gubitke. Premda je trgovina mnogo
zabavnija, ta nova radna mesta su privukla mnoge izuzetno pametne ljude
među mojim prijateljima (uključujući i Žana Patrisa). Činjenica da prosečan
menadžer rizika zarađuje više od prosečnog mešetara važna je i privlačna
(posebno ako imamo u vidu broj takvih trgovaca koji su ispali iz posla: dok
je stopa desetogodišnjeg preživljavanja kod mešetara jednocifrena, kod
menadžera rizika je blizu 100%). “Trgovci na berzi dolaze i odlaze;
menadžeri rizika ostaju.“ Razmišljam da pređem u te menadžere i iz
ekonomskih razloga (pošto je verovatnoća ostvarenja boljeg profita veća) i
zato Što u njihovom poslu ima više intelektualnog izazova nego u pukoj
kupovini i prodaji te pritom možete da objedinite istraživanje i primenu.
Konačno, krv menadžera rizika sadrži manje količine štetnih hormona
stresa. Ali nešto mi nije dalo, nešto više od iracionalne želje za mukama i
zabavom koje proističu iz emocija izazvanih špekulacijama. Čudno je baviti
se upravljanjem rizikom: kao što smo već rekli, generator realnosti nije
podložan posmatranju. Menadžeri rizika ne mogu previše uticati na
berzanske trgovce koji dobro zarađuju na rizicima, s obzirom na to da bi ih
posle lokalni Džordž Vil optužio da su akcionari zbog njih propustili
mogućnost dobre zarade. S druge strane, bili bi optuženi kao odgovorni i za
počinjene greške. Šta činiti u takvim uslovima?
Kako bi se oslobodili rizika da ostanu bez posla, oni čuvaju sebi leđa
tako što se usredsređuju na političke igre, pa oblikuju i iznose neodređena
interna saopštenja puna fraza kojima upozoravaju na rizične poteze ali ih
nikada ne osuđuju. Kao lekari razapeti između dva tipa greške — lažne
potvrde (reči pacijentu da ima rak iako ga nema) i lažne negacije (reči
pacijentu da je zdrav iako u stvari ima rak) - moraju da balansiraju
činjenicom da im je u poslu kojim se bave nužno da imaju i prostor za
određene dozvoljene greške.

Epifenomeni
S tačke gledišta neke institucije, postojanje menadžera rizika ima manje
veze sa stvarnim smanjenjem rizika nego s utiskom da se rizik smanjuje.
Filozofi od Hjuma nadalje, kao i moderni psiholozi, izučavaju
epifenomenalizam11 ili iluzije o uzroku i posledici. Da li kompas pomera
čamac? Da li „posmatranjem“ rizika vi njih zaista smanjujete ili ubeđujete
sebe da izvršavate svoju dužnost? Ponašate li se kao rukovodilac ili ste
samo posmatrač i predstavnik za štampu? Da li je takva iluzije kontrole
štetna?
Zaključiću poglavlje predstavljanjem središnjeg paradoksa moje
karijere u oblasti finansijske nasumičnosti. Po definiciji idem protiv struje,
pa ne bi trebalo da predstavlja iznenađenje to što moj stil i metodi niti su
popularni, niti lako razumljivi. Ali imam dilemu: ja radim s drugim ljudima
u stvarnom svetu, a stvarni svet ne nastanjuju samo blebetavi ali krajnje
nevažni novinari. Zato želim da ljudi generalno ostanu nasamareni
slučajnošću (kako bih mogao da se nadmećem u trgovini s njima), ali da
ipak ostane manjina dovoljno inteligentnih da cene moje metode i plaćaju
moje usluge. Drugim rečima, potrebno mi je da ljudi ostanu zavarani
slučajnošću, ali ne svi. Imao sam sreće da sretnem Donalda Sasmana koji
odgovara zamisli idealnog partnera; pomogao mi je u drugoj fazi moje
karijere, oslobađajući me nedaća koje nosi zaposlenje. Moj najveći rizik je
da postanem uspešan, pošto bi to značilo da mi je biznis pred nestankom;
čudan je taj naš biznis.

OceanofPDF.com
 Treće poglavlje
MATEMATIČKO PROMIŠLJANJE ISTORIJE

O simulaciji Monte Karla kao metafori koja olakšava razumevanje

niza nasumičnih istorijskih događaja. O nasumičnosti i veštačkoj
istoriji, Starost je lepa, skoro uvek, a novo i mlado je uglavnom
toksično. Pošaljite svog profesora istorije na čas uvoda u teoriju
uzorkovanja.

Matematika jednog evroplejboja

Uvrežena je slika matematičara kao anemičnog čoveka uzanih ramena i
okruglastog trbuha, aljkave brade i prljavih, nepodsečenih noktiju, koji tiho
radi za svojim spartanskim radnim stolom. On sedi u svojoj neurednoj
kancelariji, potpuno zaokupljen poslom i nesvestan nereda koji ga okružuje.
Odrastao je pod komunističkim režimom i govori engleski s teškim, grlenim
istočnoevropskim akcentom. Kada jede, u bradi mu ostaju mrvice hrane.
Kako vreme prolazi, sve je zaokupljeniji teoremama čiste matematike i
dostiže najviše nivoe apstrakcije. Američka javnost se nedavno susrela s
takvim likom - Unabomberom, bradatim i odbojnim matematičarem koji je
živeo u kolibi i ubijao promotere moderne tehnologije.8 Nijedan novinar
nije bio ni izdaleka sposoban da opiše predmet njegovog rada, Kompleksne
granice, pošto ne postoji razumljiviji ekvivalent kojim bi ga odredili -
kompleksan broj je potpuno apstraktan i imaginaran, kvadratni koren od
minus jedan, nešto što nema ekvivalent izvan sveta matematike.
Pominjanje Monte Karla priziva sliku pocrnelog urbanog tipa,
evroplejboja, koji ulazi u kazino, dok u vazduhu miriše mediteranski
povetarac. Dobro se skija i igra tenis, ali nije loš ni u Šahu i bridžu. Vozi
sivi sportski auto, nosi pažljivo ispeglana italijanska odela šivena po meri i
odmereno i elokventno priča o zemaljskim, ali realnim temama, onima koje
bi novinar u sažetim rečenicama lako mogao opisati čitalaštvu. U kazinu
lukavo broji karte, obračunava verovatnoće i iskusno ulaže, precizno
odmeravajući optimalnu visinu uloga. Kao da je izgubljeni pametniji brat
Džejmsa Bonda.
Dok sada razmišljam o matematici iz Monte Karla, vidim srećnu
kombinaciju dva elementa: realizma bez plitkosti tog čoveka iz Monte
Karla i matematičke logike bez preterane apstrakcije. Jer zaista, matematika
je neizmerno praktično korisna - nije samo suvoparna materija kako se
obično smatra. Postao sam zavistan od nje istog časa kada sam postao
berzanski trgovac. Oblikovala je moja razmišljanja o većini pitanja koja se
tiču slučajnosti. Mnogi primeri koje koristim u ovoj knjizi nastali su uz
pomoć mog Monte Karlo generatora (predstaviću ga u ovom poglavlju).
Ipak, to je znatno više način razmišljanja nego metod računanja.
Matematika je pre alatka za razmišljanje nego za računanje.

Alatke
Teza o alternativnim istorijama, razmotrena u prošlom poglavlju, može se
znatno razraditi i usavršiti. To nas dovodi do alatki koje se u mojoj profesiji
koriste za igru s neizvesnošću. Sada ću dati kratak pregled tih alatki. Monte
Karlo metodi se, ukratko rečeno, sastoje od stvaranja veštačke istorije
pomoću sledećih koncepata.
Za početak, razmotrimo uzorak putanje. Nevidljive istorije imaju i
naučno ime, alternativni uzorci putanja - pozajmljeno je iz oblasti
matematike verovatnoće zvane stohastički procesi. Pojam putanje, nasuprot
ishodu, ukazuju da to nije puka analiza scenarija u stilu poslovnih škola,
već ispitivanje razvoja niza scenarija tokom vremena. Ne zanima nas samo
gde bi ptičica mogla doleteti sutra uveče, već nas interesuju sva mesta na
koja može sleteti u datom vremenskom periodu. Ne tiče nas se samo to
koliko će investitorov novčanik biti ,,težak“ za, recimo, godinu dana, već
nas zanimaju sve „lude vožnje“ koje bi mogao da doživi u tom periodu.
Rečju uzorak ističe se da čovek vidi samo jednu od niza mogućih
realizacija. Sad, uzorak putanje može biti ili deterministički ili slučajan, što
nas dovodi do sledeće distinkcije.
 Nasumičan uzorak putanje, poznat i kao slučajni tok, predstavlja
matematički naziv za takav sled virtuelnih istorijskih događaja koji počinju
i završavaju se u datom vremenskom periodu, uz to što su izloženi
određenom varijabilnom nivou neizvesnosti. Međutim, reč nasumičan ne bi
trebalo brkati s podjednako verovatan (tj. iste verovatnoće). Neki ishodi su
verovatniji. Primer nasumičnog uzorka putanje može biti telesna
temperatura vašeg rođaka avanturiste tokom poslednjeg napada tifusne
groznice, merena na svakih sat vremena dok nije ozdravio. Primer može biti
i simulacija cene akcija vaše omiljene tehnološke novine, merena svakog
dana u vreme zatvaranja berze, recimo, celu godinu. Kreće od 100 dolara,
pa prema jednom scenariju nakon skoka do 220 dolara može završiti na
vrednosti od 20 dolara; prema drugom, posle pada do 10 dolara može
dostići 145 dolara. Još jedan primer je kretanje vašeg bogatstva tokom
večeri provedene u kazinu. Ulazite s 1000 dolara u džepu i prebrojavate
novac na svakih petnaest minuta. Po jednom uzorku puta u ponoć ćete imati
2200 dolara; po drugom, jedva će vam ostati 20 dolara za taksi do kuće.
Izraz stohastički procesi podrazumeva dinamiku događaja koji se
razvijaju tokom vremena. Stohastičko je fensi starogrčko ime za nasumično.
Ova grana verovatnoće bavi se izučavanjem evolucije sukcesivnih slučajnih
događaja - što bi se moglo nazvati i matematikom istorije. Ključna
odrednica takvog procesa je to što obuhvata vreme.
Šta je Monte Karlo generator? Zamislite kako sami, ne angažujući
stolara, možete da napravite savršenu repliku točka ruleta u svom podrumu.
Kompjuterski programi mogu se napisati tako da simuliraju skoro sve što
poželite. Još su bolji (i jeftiniji) od točka ruleta koji bi vam stolar napravio.
Pošto bi taj fizički predmet mogao biti nesavršeno urađen ili stoga što vam
je patos u podrumu neravan, možda bi se kuglica na takvom ruletu češće
zaustavljala na određenim brojevima. To su takozvani nagibi.
Monte Karlo simulacije su nešto najbliže igrački što sam video otkako
sam odrastao. Mogu se generisati hiljade, možda milioni nasumičnih
uzoraka putanja i posmatrati pretežne karakteristike nekih njihovih osobina.
Oruđe koje nam pomaže u takvim ispitivanjima jeste kompjuter.
Glamurozno ime Monte Karlo ukazuje na to da je reč o metafori simulacije
nasumičnih događaja kakvi su oni u virtuelnom kazinu. Čovek podešava
uslove tako da liče na one koji važe u realnosti i pokreće niz simulacija
mogućih događaja. Bez imalo matematičke pismenosti, možemo da
pokrenemo simulaciju Monte Karla osamnaestogodišnjeg Libanca
hrišćanina koji više puta zaredom igra ruski rulet za određenu svotu i
vidimo u koliko bi se pokušaja obogatio ili koliko pokušaja je u proseku
potrebno dok ne dospe u čitulju. Možemo promeniti uslove - recimo,
odredićemo da u šaržer staje 500 metaka, što bi smanjilo verovatnoću smrti
- i videćemo kakvi su onda rezultati.
Metode simulacije Monte Karla su pionirski primenili vojni fizičari u
laboratoriji u Los Alamosu, dok je pravljena A bomba. U finansijskoj
matematici postaju popularni 80-ih, posebno u teorijama slučajnog kretanja
cena. Očito moramo zaključiti da u primeru proučavanja ishoda ruskog
ruleta nije potrebno takvo moćno oruđe kakvo je Monte Karlo simulator, ali
u mnogim drugim problemima jeste, posebno u onima koji podsećaju na
situacije iz realnog života.

Monte Karlo matematika

Činjenica je da „pravi“ matematičari ne vole Monte Karlo metode. Smatraju
da nas lišavaju matematičkih finesa i elegancije. Zovu ih grubom silom,
zato što se veliki deo matematičkog znanja može jednostavno zameniti
Monte Karlo simulatorom (i drugim kompjuterskim trikovima). Na primer,
osoba bez formalnog obrazovanja iz oblasti geometrije može da izračuna
tajanstveno, gotovo mistično pi. Kako? Nacrtaće krug upisan u kvadrat i
nasumično će ispucavati metke u tu sliku (kao u igrici), s tim što će najpre
zadati da su verovatnoće da se pogodi bilo koja tačka jednake (što se
ponekad naziva ravnomernom raspodelom). Izračunavaće odnos metaka
koji su pali u krug i van kruga i eto ga, stiže do mističnog pi, moguće s
visokom preciznošću. Ovo očigledno ne predstavlja efikasnu upotrebu
kompjutera, jer se pi može izračunati analitički, tj. u matematičkoj formi, ali
takvim metodom, pre nego dugačkim nizovima jednačina, neki ljudi se
mogu bolje uputiti u suštinu stvari. Mozak i logika pojedinih osoba (i ja
sam među njima) takvi su da će pre shvatiti poentu na taj način. Možda
kompjuter nije prirodno oruđe našeg mozga; ali nije ni matematika.
Nisam „rođeni“ matematičar, to jest, ne služim se matematikom kao
maternjim jezikom, već sam osoba koja je „govori“ sa izvesnim stranim
akcentom. Mene ne zanimaju matematičke osobine per se, nego samo
primena, dok bi matematičara zanimalo da usavrši matematiku (kroz
teoreme i dokaze). Ja dokazano nisam sposoban da se koncentrišem ni na
dešifrovanje jedne jedine jednačine ako me ne motiviše realan problem (i
malo pohlepe); stoga najveći deo mog znanja potiče iz trgovine derivatima -
opcije su me nagnale na izučavanje matematike verovatnoće. Mnogi
kompulsivni kockari, inače osrednje inteligencije, zahvaljujući strasti i
pohlepi stiču izvanrednu veštinu prebrojavanja karata.
Mogla bi se napraviti analogija i s gramatikom; matematika je često
dosadna i suvoparna gramatika. Ima ljudi koje interesuje sama gramatika i
ljudi koji samo hoće da izbegnu gramatičke greške kada nešto pišu. Mi koji
spadamo u drugu kategoriju, „kvantni“ smo - kao fizičari - i više nas
zanima primena matematičkog oruđa nego samo oruđe. Matematičari se
rađaju, ne stvaraju se. Fizičari i kvantovi takođe. Baš me briga za eleganciju
i kvalitet matematike kojom se služim dok god mi daje pravo rešenje.
Poslužim se Monte Karlo mašinama kad god mogu. One mi završavaju
posao. One su takođe bolje za podučavanje od suvoparne matematike i
koristiću ih u ovoj knjizi za primere.
Odista, verovatnoća je introspektivno polje ispitivanja, budući da ne
pogađa samo jednu nauku, već majku svih nauka - onu o znanju. Nemoguće
je proceniti kvalitet znanja koje stičemo ukoliko ne priznamo i udeo
nasumičnosti u načinu na koji ga stičemo i ne pročistimo argumentaciju od
slučajnih koincidencija koje su se možda uvukle u nju. U nauci se prema
verovatnoći i informaciji odnose potpuno jednako. Bukvalno svaki veliki
mislilac se makar pozabavio verovatnoćom, a većina se čak opsesivno
bavila njome. Dva po meni najveća mislioca, Ajnštajn i Kejns1, odatle su
započeli svoja intelektualna putovanja. Ajnštajn je 1905. napisao važan rad
u kome gotovo pionirski u probabilističkim okvirima ispituje sled slučajnih
događaja, konkretno, kretanje čestica suspendovanih u tečnosti koja je
stacionarna. Njegova teorija o Braunovom kretanju9 može poslužiti kao
glavni oslonac finansijskih teorija nasumičnog kretanja. Što se Kejnsa tiče,
pismenoj osobi jasno je da on nije tek neki politički ekonomista koga rado
citiraju levičari u tvid obučeni, već pisac maestralne, introspektivne i moćne
Rasprave o verovatnoći. Pre nego što je ušao u mračnu oblast političke
ekonomije, Kejns je bio probabilista. Imao je i druge zanimljive osobine
(nakon izuzetnog uspeha doživeo je poslovni krah - nečije razumevanje
verovatnoće na prenosi se nužno na njegovo ponašanje).10
Čitaoci mogu pogoditi da će sledeći korak nakon takve probabilističke
introspekcije biti ulazak u filozofiju, posebno u granu filozofije koja se bavi
znanjem, zvanu epistemologija, metodologija ili filozofija nauke - nju su
čuvenom učinili, na primer, Karl Poper i Džordž Soros. Ali time ćemo se
baviti kasnije.

ZABAVA NA MOM TAVANU

Pravljenje istorije
Početkom 90-ih postao sam, kao mnogi moji prijatelji iz oblasti
kvantitativnih finansija, navučen na razne Monte Karlo mašine i učio sam
da ih pravim, ushićen osećanjem da stvaram istoriju, da sam demijurg.
Može biti uzbudljivo generisati virtuelne istorije i gledati disperziju
različitih rezultata. Takva disperzija pokazuje stepen otpornosti na
slučajnost. Ubeđen sam da sam imao mnogo sreće sa izborom karijere:
jedan od privlačnih aspekata moje profesije kvantitativnog trgovca
opcijama jeste to što mi je skoro 95% dana slobodno te imam kad da
razmišljam, čitam, istražujem (ili usmeravam pažnju na ono što me okupira
dok sam u teretani, na skijaškim padinama ili na klupi u parku, gde sam
produktivniji). Takođe imam privilegiju da često radim na svom dobro
opremljenom tavanu.
Blagodet kompjuterske revolucije po nas nije se ogledala u poplavi
mejlova i pristupu virtuelnim pričaonicama, već u dostupnosti brzih
procesora koji mogu da proizvedu milion uzoraka putanja u minutu. Već
sam pomenuo kako nikada nisam smatrao sebe za išta više od
neentuzijastičnog razrešitelja jednačina i retko sam pokazivao posebnu
vičnost u matematičkim problemima - oduvek mi je išlo bolje postavljanje
jednačina nego rešavanje. Odjednom, moja mašina mi je omogućavala da
uz minimum napora rešim najteže jednačine. Maltene sve je postalo
moguće.

Zorglubi preplavljuju tavan

Moja Monte Karlo mašina podarila mi je nekoliko zanimljivih pustolovina.
Dok su moje kolege bile zadubljene u vesti, objave centralne banke,
izveštaje o zaradi, ekonomske prognoze, sportske rezultate i, poslednje ali
ne najmanje važno, korporativnu politiku, ja sam počeo da se igram u
oblastima potpuno nevezanim za finansijsku verovatnoću. Prirodno polje za
amatera poput mene bila je evoluciona biologija— univerzalnost njene
poruke i primenljivost na tržište vrlo su privlačne. Napravio sam simulaciju
populacije životinja zvanih zorglubi, koje brzo mutiraju pod uticajem
klimatskih promena, i bio svedok najneočekivanijih rezultata - neke
razmatram u poglavlju 5. Budući čisti amater koji beži od dosade poslovnog
života, samo sam hteo da se zabavljam stičući logičke uvide u ovu vrstu
događaja - i to osnovne uvide, ne onu vrstu detaljnog i prefinjenog
pronicanja u materiju, uobičajenog kod profesionalnih istraživača. Igrao
sam se i molekularnom biologijom, generišući nasumično javljanje ćelija
raka i posmatrajući neke iznenađujuće odlike njihovog razvoja. Pošto sam
napravio populaciju zorgluba, bilo je sasvim prirodno da krenem da pravim
i simulacije populacija trgovaca, „idiotskih bikova“, „plahovitih medveda“ i
„opreznih“, u uslovima različitih tržišnih konstelacija, recimo u situacijama
tržišnih humova i sunovrata, te da se bacim na istraživanje njihovog
opstanka na kratke i duge staze. Berzanski trgovci iz grupe „idiotskih
bikova“, koji su se bogatili na skoku cena akcija, od ostvarene zarade
nastavljali su da kupuju, još više podižući cene, i tako ukrug sve do
konačnog kraha. „Medveđi“ trgovci su pak retko uspevali da prežive i bum,
ne bi ni dočekali opšti tržišni slom. Moji modeli su pokazali da na kraju
niko ne prođe dobro. Kad muzika stane, profiti na papiru ne znače više
ništa: medvedi već pri skoku cena akcija padaju kao muve, a bikovi završe
u klanici. Ali postoji izuzetak; neki trgovci opcijama (zvao sam ih kupcima
opcija) pokazali su se kao vrlo izdržljivi, pa sam želeo da se svrstam među
njih. Kako? Zahvaljujući osiguranju za slučaj kraha, mogli su mirno da
spavaju noću, znajući da im neće sve nestati u jednom jedinom danu, čak i
ako im zaškripi.
Ukoliko vam se čini da ova knjiga odiše duhom darvinizma i
evolucionizma, razlog nije nikakvo moje iole formalno obrazovanje iz ovih
oblasti, već evolucionistički način razmišljanja kojem su me naučili moji
Monte Karlo simulatori.
 Računam kako sam prerastao želju da svaki put kada razmatram neku
ideju smišljam nasumične ishode - ali zahvaljujući dugogodišnjem igranju s
Monte Karlo mašinom više nisam u stanju da vizuelizujem ostvareni ishod
a da se ne pozabavim i onim neostvarenima. To zovem sumiranje istorija.
Izraz sam pozajmio od fizičara Ričarda Fajnmana - bio je živopisna ličnost
- koji je takve metode primenio na istraživanje dinamike subatomskih
čestica.
Upotreba Monte Karlo mašine za pravljenje i prepravljanje istorije
podseća me na eksperimentalne romane (takozvane nove romane) pisaca
kakav je Alen Rob Grije2, popularne šezdesetih i sedamdesetih godina XX
veka. U njima je isto poglavlje pisano iznova po nekoliko puta, pri čemu bi
pisac svaki put menjao zaplet u skladu s novim razvojem događaja. Pisac se
postavljao kao da je oslobođen prošlosti koju je stvorio i dopuštao je sebi
zadovoljstvo da retroaktivno menja radnju.

Omalovažavanje istorije
Još koja reč o istoriji iz perspektive Monte Karlo simulatora. Mudrost
klasičnih priča, kakva je ona o Solonu, podstiče me da se još malo zadržim
u društvu antičkih istoričara, bez obzira na to što je njihove pripovesti, kao
onu o Solonovom upozorenju, prekrila patina vremena. Ali i ovo je plivanje
uzvodno: nama, ljudima, nije prirodno da učimo iz istorije i ta činjenica je
očigledna, lepo se uočava beskrajno ponavljanje identičnih smenjivanja
procvata i propasti savremenih tržišta. Kada kažem istorija, mislim na
anegdote, ne na teoretisanje, istoricizam širokog zamaha gde se teži
tumačenju događaja prema teorijama zasnovanim na otkrivanju nekih
zakona istorijskog razvoja - takva je ona sorta hegelijanstva i
pseudonaučnog istoricizma3 koja dovodi do zaključaka poput onoga o kraju
istorije (pseudonačni zato što se teorije zasnivaju na prošlim događajima,
bez razmatranja činjenice da su takve kombinacije događaja možda
posledica slučajnosti; i zato što se te teze ne mogu potvrditi u kontrolisanim
eksperimentima). Za mene je istorija korisna samo na nivou željenog
senzibiliteta i utiče na to kako bih voleo da razmišljam o prošlim
događajima, da mogu uspešnije krasti tuđe ideje i stavljati ih u pogon,
ispravljajući onaj mentalni defekt koji me, kako izgleda, sprečava da učim
od drugih. Radi se o poštovanju starih mislilaca koje bih voleo da razvijem,
učvršćujući svoje instinktivno strahopoštovanje prema ljudima sede kose,
ali ono je okrnjeno tokom moje karijere berzanskog trgovca, kad se
ispostavilo da godine i uspeh ne idu uvek zajedno. Dakle, iz istorije učim na
dva načina: iz prošlosti, čitajući knjige starostavne, i iz budućnosti,
zahvaljujući mojoj Monte Karlo igrački.
Ringla je vrela
Kao što sam već pomenuo, nije nam prirodno da učimo iz istorije. Imamo
dovoljno pokazatelja da verujemo kako mi, kao vrsta, nemamo dar učenja iz
tuđih iskustava. Opštepoznat je kliše da deca uče samo iz sopstvenih
grešaka; prestaće da pipaju usijanu ringlu samo kada se opeku; tuđa
upozorenja neće ih navesti da se paze. I odrasli pate od iste boljke.4 Pioniri
bihevioralne ekonomije Danijel Kaneman i Amos Tverski istraživali su ovu
osobinu u situacijama kada ljudi biraju kako će se odnositi prema rizičnim
medicinskim zahvatima - ja kod sebe primećujem da sam izuzetno nemaran
kad je reč o pregledima i prevenciji (tj. odbijam da izvedem zaključke o
sopstvenim rizicima na osnovu verovatnoće koju vidim kod drugih,
osećajući se kao da sam ja poseban slučaj), ali pak pribegavam izuzetno
agresivnim rešenjima u lečenju bolesti (preterujem u reakciji kada se
opečem), što nije racionalno ponašanje u uslovima neizvesnosti. Ovo
urođeno omalovažavanje iskustva drugih nije odlika samo dece ili ljudi
kakav sam ja; ono u velikoj meri utiče na donosioce važnih poslovnih i
investicionih odluka.
Ako mislite da će vam puko čitanje istorijskih knjiga pomoći da učite
„iz tuđih grešaka“, razmotrite ovaj eksperiment5 iz XIX veka. U psihologiji
je dobro poznat slučaj švajcarskog doktora Klapareda i njegove
pacijentkinje koja je patila od potpuno onesposobljavajuće amnezije. Stanje
joj je bilo tako loše da joj se doktor morao iznova predstavljati svakih
petnaest minuta kako bi se prisetila ko je on. Jednog dana je u šaku sakrio
čiodu i pacijentkinja se ubola kad su se rukovali. Sutradan joj je pružio ruku
a ona je svoju trgnula, ali ga bez obzira na to nije prepoznala. Otad je
mnoštvo studija pacijenata s amnezijom pokazalo da ljudi imaju izvesnu
sposobnost za učenje koga nisu svesni niti ga pohranjuju u svesnoj
memoriji. Naučni naziv za ova dva tipa memorije, svesnu i nesvesnu, jeste
deklarativna i nedeklarativna memorija. Dobar deo izbegavanja rizika koji
proističe iz iskustva deo je drugog tipa memorije. Sada poštujem istoriju
samo uz svesno prihvatanje činjenice da nisam programiran da učim iz
istorijskih udžbenika.
Ali situacija može biti i gora: u nekim pogledima ne učimo ni iz
sopstvene istorije. Istraživači iz nekoliko grana ispitivali su našu
nesposobnost učenja iz sopstvenih reakcija na nekadašnje događaje: na
primer, ljudi ne uspevaju naučiti da su im emocionalne reakcije na prošla
iskustva (pozitivna ili negativna) bile kratkog daha - uporno se drže zablude
da će im kupovina nekog predmeta doneti dugotrajnu sreću, možda i trajnu,
ili da će osujećenost da nešto kupe izazvati težak i dugotrajan jad (iako u
prošlim sličnim događajima nisu dugo tugovali, a radost zbog kupovine je
bila kratkotrajna).
Sve moje kolege koje su omalovažavale istoriju spektakularno su
propale - i još nisam upoznao takvu osobu koja nije uprskala. Ali zaista je
zanimljiva izrazita sličnost u njihovim pristupima. Da ponovim, uprskati ne
znači samo izgubiti novac, već podrazumeva gubitak novca u situaciji kada
osoba ne veruje da je to uopšte moguće. Nema ništa pogrešno u tome da
osoba koja rizikuje uleti u rizik, pod uslovom da je svesna kako preuzima
rizik, ali je pogrešno kad misli da je rizik mali ili nepostojeći. Za propale
berzanske trgovce karakteristično je to da su mislili kako znaju dovoljno o
svetu pa mogu odbaciti mogućnost nepovoljnog ishoda. U njihovom
uletanju u takve rizike nema hrabrosti, samo ima neznanja. Primetio sam
obilje sličnosti između onih koji su propali s krahom berze 1987, u
japanskoj krizi 1990, debaklu tržišta obveznica 1994, u Rusiji 1998. i zbog
kupovine akcija Nasdaqa11. Svi su tvrdili kako su to druga vremena ili kako
je to tržište je bilo drugačije i nudili naizgled dobro osmišljene intelektualne
argumente (ekonomske prirode) koji potkrepljuju njihove tvrdnje; nisu bili
prihvatali da je iskustvo drugih tu, nadohvat ruke, svima dostupno, u
brojnim knjigama u svakoj knjižari koje detaljno opisuju krahove berzi.
Osim ovih opštih i sistemskih slomova, video sam stotine trgovaca
opcijama prisiljene da odu s posla nakon glupih grešaka, počinjenih uprkos
upozorenjima veterana, nalik onima koja upućujemo deci kad se primaknu
uključenom šporetu. Smatram da je njihova situacija slično mom ličnom
držanju prema dijagnostici i prevenciji raznih boljki, kojima bih mogao da
se podvrgnem. Svako veruje da je baš on različit, što pojačava onaj šok
oličen u pitanju „zašto ja?“ kada se dotični suoči s dijagnozom.

Veština predviđanja istorije koja se odigrala6

Možemo razmatrati ovu pojavu iz različitih uglova. Stručnjaci jedno
ispoljavanje takvog omalovažavanja istorije zovu istorijski determinizam.
Ukratko, mislimo da znamo kada prisustvujemo stvaranju istorije; verujemo
da su ljudi koji su, recimo, bili svedoci kraha berze 1929, znali da
prisustvuju dramatičnom istorijskom događaju i da bi, da se takvi događaji
ponove, oni to prepoznali. Tako shvaćen život podseća na avanturistički
film, pošto unapred znamo da će se desiti nešto veliko. Teško je zamisliti da
ljudi koji su bili svedoci istorije u tom trenutku nisu znali koliko je on
značajan. l odnekud se sve to poštovanje koje možda gajimo prema istoriji
ne pretače najbolje u naš odnos prema sadašnjosti.
Žana Patrisa iz prethodnog poglavlja iznenada je zamenio zanimljiv tip
od sorte državnih službenika koji se nikada pre nije bavio poslovima gde se
podrazumeva slučajnost. Naprosto je završio pravu školu za javne
službenike, gde ljudi uče da pišu izveštaje, i bio je na višoj menadžerskoj
poziciji. Kao što obično biva u poslovima podložnim subjektivnoj proceni,
pokušao je da predstavi svog prethodnika u lošem svetlu: Žana Patrisa je
smatrao aljkavim i neprofesionalnim. Prvi poduhvat ovog javnog
službenika bio je da uradi analizu naših transakcija: zaključio je da premalo
trgujemo a imamo vrlo velike troškove poslovanja. Analizirao je veliki deo
transakcija u razmeni s inostranstvom, a potom u izveštaju objasnio da
nepun jedan posto tih transakcija donosi značajan profit, a ostale donose ili
mali profit ili čak gubitak. Bio je šokiran što berzanski trgovci nisu više
trgovali uspešnim akcijama, a manje neuspešnim. Očigledno treba odmah
da počnemo to da radimo, zaključio je. Samo da smo duplo više poslovali
dobitnim akcijama, bilo bi sjajnih rezultata. Kako to da se vi, odlično
plaćeni trgovci, niste toga već setili?
Sve je uvek očigledno post festum. Ovaj javni službenik bio je
inteligentan i ova vrsta greške je češća nego što bi se pomislilo. Razlog za
nju leži u načinu na koji naš um obrađuje istorijske informacije. Gledano
unazad, prošlost uvek deluje deterministički, pošto se uvek odigra samo
jedan scenario. Naš um većinu događaja ne tumači prema zbivanjima koja
su mu prethodila, nego prema onima koja su usledila. Zamislite da radite
test, a znate odgovore. Premda znamo da istorija teče unapred, teško je
shvatiti da je predviđamo unazad. Zašto je tako? Razmotrićemo ovo pitanje
u poglavlju 11, ali evo mogućeg objašnjenja: naši umovi nisu programirani
da razumeju kako svet funkcioniše, već pre za to da se brzo izvuku iz
nevolje i stvore potomstvo. Da su programirani za razumevanje, imali
bismo mehanizam za odmotavanje prošlih događaja poput video-rikordera,
koji ih pušta hronološki, i to bi nas toliko usporilo da bismo teško
funkcionisali. To precenjivanje znanja koje čovek ima u trenutku kad se
nešto zbiva a koje je stečeno pod uticajem naknadno dobijenih informacija,
onaj osećaj „sve vreme sam znao“, psiholozi nazivaju naknadna
pristrasnost.
Tako je pomenuti javni službenik berzanske trgovce koji su bili na
gubitku nazvao „ogromnim greškama“, baš kao Što žurnalisti odluke zbog
kojih kandidat izgubi izbore nazivaju pogrešnim. Ponavljaću dok ne
promuknem: grešku ne treba ocenjivati post festum, već u svetlu
informacija i to pre nego što je učinjena.
Opasnija posledica takve naknadne pristrasnosti jeste to što ljudi koji
su veoma dobri u predviđanju prošlosti smatraju da su jednako dobri i u
predviđanju budućnosti i u tome su vrlo samopouzdani. Zato nas događaji
kakav je onaj od 11. septembra 2001. nikada ne nauče da živimo u svetu u
kome su važni događaji nepredvidljivi - mada se čini da je pad kula tada
bio predvidljiv.
Moj Solon
Imam još jedan razlog za opsednutost Solonovim upozorenjem. Vratiću se
na to parče zemlje na istoku Mediterana gde se odvijala Solonova priča.
Moji preci su posedovali izuzetno bogatstvo i iskusili su neprijatnu
oskudicu u samo jednoj generaciji, uz nagle oscilacije koje ljudi oko mene
koji se sećaju postojanog i linearnog napretka ne smatraju mogućim (makar
ne u trenutku dok ovo pišem). Ti sumnjivci ili (za sad) nisu doživeli mnogo
porodičnih sunovrata (izuzev tokom Velike depresije) ili, generalno, ne
poseduju dovoljno smisla za istoriju da bi unazad premišljali o dešavanjima.
Ljudi porekla kao što je moje, pravoslavni Grci iz istočnog Sredozemlja i
građani okupiranog Istočnog rimskog carstva, kao da su zauvek obeleženi
sećanjem na onaj tužni prolećni dan pre oko 500 godina kada su Turci
osvojili Konstantinopolj, pa je ispao iz istorije, praveći od nas izgubljene
duše mrtve imperije, pripadnike vrlo bogatih manjina u islamskom svetu -
ali čije bogatstvo je izuzetno krhko. Vrlo živo se sećam svog
dostojanstvenog dede, bivšeg zamenika premijera i sina zamenika premijera
(koga nikada nisam video da nosi išta drugo sem odela); pošto je izgubio
imanje u građanskom ratu u Libanu, boravio je u stanu u Atini. Uzgred,
budući da sam preživeo ratna pustošenja, ponižavajuće osiromašenje
smatram težim od fizičke opasnosti (dostojanstvena smrt deluje mi znatno
poželjnija od ponižavajućeg života, i stoga su mi finansijski rizici mnogo
odbojniji od fizičkih). Siguran sam da je Kreza više brinuo gubitak
kraljevstva nego opasnost po sopstveni život.
Postoji važna i nimalo trivijalna odlika istorijskog mišljenja, možda
primenljivija na tržište nego na bilo šta drugo: za razliku od mnogih
takozvanih pravih nauka, istorija nije prikladna za eksperimentisanje. Ali
istorija može da izvrti, na staze od srednjih do dugih, većinu mogućih
scenarija, na kraju neutrališući loše. Loše trgovine budu nadomeštene, često
kažu trgovci. Matematičari koji se bave verovatnoćom imaju za to fensi
naziv: ergodičnost. Pojam otprilike znači da bi (pod određenim uslovima)
vrlo dugi uzorci putanja na kraju ličili jedni na druge. Osobine dugog,
veoma dugog uzorka putanje bile bi slične osobinama proseka kraćih
putanja Monte Karla. Da je domar iz poglavlja 1, koji je dobio na lutriji,
živeo hiljadu godina, ne bismo mogli očekivati da će ponovo dobijati na
lutriji. Oni koji nisu imali sreće u životu, mada jesu sposobni, na kraju će
uspeti. Srećne budale se možda okoriste na nekim srećnim događajima u
životu; na duže staze će sigurno postati manje srećni idioti. Svi se na kraju
vraćaju svojim dugoročnim osobinama.
DESTILOVANE MISLI NA VAŠEM PALM-PILOTU12
Udarne vesti
Novinari, moja bete noire, ulaze u ovu knjigu s Džordžom Vilom i
njegovim bavljenjem slučajnim ishodima. Sledeći korak biće mi da
pokažem kako me je moja Monte Karlo igračka naučila da dajem prednost
destilovanom mišljenju, pod čime podrazumevam razmišljanje zasnovano
na informacijama koje nas okružuju, ali pročišćeno od besmislenog i
dekoncentrišućeg šuma. Postoji razlika između šuma i signala (šum sadrži
više nasumičnosti), a analogan odnos postoji i između novinarstva i istorije.
Da bi bio kompetentan, novinar bi trebalo da posmatra dešavanja poput
istoričara i procenjuje vrednost informacije koju daje. Na primer, trebalo bi
da kaže: „Danas je tržište u usponu, ali ova informacija nije baš relevantna,
jer potiče uglavnom iz šumova“. Zbog takvog umanjivanja značaja
informacije koju poseduje zasigurno bi izgubio posao. Ne samo što je za
novinara teško da razmišlja više kao istoričar, već, avaj, istoričar sve više
postaje poput novinara.
Evo ideje: staro je lepo (za sada je prerano za razmatranje matematičke
strane ove ideje). Primenjivost Solonovog upozorenja na život u uslovima
neizvesnosti, za razliku od neupotrebljivosti upravo suprotnih poruka koje
šalje dominantna kultura ogrezla u medije, ojačava me u uverenju da bi
trebalo dati prednost destilovanoj misli nad novijim razmišljanjima, bez
obzira na to što su naizgled sofisticirana - i to je još jedan razlog što kraj
uzglavlja gomilam davno napisane knjige (priznajem da su jedina nova
štiva koja trenutno čitam, pored časopisa Economist, mnogo zanimljiviji
tračevi iz visokog društva objavljeni u časopisima Tatler, Pariš Match i
Vanity Fair). Osim što smatram uglađeni stil drevnih misli privlačnijim od
neotesanosti svežih pisanija, ideje iz starih spisa posmatram i sa aspekta
evolucionističke argumentacije i uslovne verovatnoće. Jer dužina opstanka
jedne ideje kroz brojne istorijske mene ukazuje na njenu vrednost. Šum, ili
barem deo šuma, biva propušten kroz filtre i odstranjen. Matematički
gledano, progres znači da su neke nove informacije bolje od starih, ne da u
proseku nove informacije istiskuju stare. To znači kako je najbolje da
čovek, kada ga ophrvaju sumnje, sistematski odbaci nove ideje, informacije
ili metode. Jasno i šokantno: tako je uvek najbolje postupiti. Zašto?
U prilog „novotarijama“ stoji sledeća argumentacija: pogledajte
dramatične promene do kojih su dovela nova tehnološka dostignuća, recimo
automobil, avion, telefon i kompjuter. Mediokritetski način zaključivanja
(bez probabilističkog razmišljanja) naveo bi čoveka da poveruje kako će
sve nove tehnologije i izumi na sličan način uneti revoluciju u naše živote.
Međutim, nije to tako očigledno: mi ovde vidimo i prebrojavamo samo
pobednike, isključujući gubitnike (kao da kažete da su glumci i pisci bogati,
ignorišući činjenicu da većina glumaca rade kao kelneri - i to pošto imaju
sreće, jer pisci, uglavnom manje zgodni, služe pomfrit u Mekdonaldsu).
Gubitnici? Subotnje novine navode po desetak novih patenata koji nam
mogu dramatično promeniti život. I ljudi olako zaključe kako su izumi
nužno važni i da bi novom trebalo davati prednost u odnosu na staro jer su
nam neki izumi doneli pravu revoluciju. Ja smatram suprotno. Oportunitetni
trošak13 propuštanja novotarija poput aviona i automobila bedno je mali kad
se uporedi sa štetnošću sveg đubreta koje čovek mora da prekopa da bi
došao do dragulja (pod uslovom da su nam ti dragoceni izumi zaista
poboljšali živote, u šta često posumnjam).
Istovetna argumentacija primenjuje se i na informacije. Problem s
informacijama nije to što nam skreću pažnju i uglavnom su beskorisne, već
to što su štetne. Nešto kasnije ćemo, kroz stručnije razmatranje filtriranja
signala i učestalosti opažanja, istražiti sumnjivu vrednost brojnih i
visokofrekventnih vesti. Za sada ću reči ovo: osobi koja donosi odluke u
uslovima neizvesnosti, davanje prednosti idejama koje su preživele zub
vremena nalaže odmicanje od svih brbljarija savremenog novinarstva i
najmanje izlaganje medijima. Ako u masi „važnih” vesti kojima smo
preplavljeni ima i nešto zaista važno, to je igla u plastu sena. Ljudi ne
shvataju da mediji zarađuju na tome što nam privlače pažnju. Za novinara,
tišina teško da može imati veću težinu od reči.
U retkim prilikama kada sam išao vozom u 6.42 za Njujork, sa
čuđenjem sam posmatrao reke deprimiranih ljudi koji putuju na posao (a
deluju kao da bi radije bili negde drugde) i studiozno iščitavaju Wall Street
Journal, upoznajući se s detaljima o kompanijama koje su, u trenutku
pisanja ove knjige, verovatno već nepostojeće. Odista je teško dokučiti da li
deluju potišteno zato što čitaju te novine ili su depresivci inače skloni da
čitaju te novine, ili ljudi koji žive izvan svog genetičkog habitusa i čitaju te
novine zapravo izgledaju pospano i bezvoljno. Ali, iako bi mi na početku
karijere usredsređivanje na šumove bilo intelektualno uvredljivo, pošto bih
smatrao da su isuviše statistički beznačajni za donošenje bilo kakvog
smislenog zaključka, danas na njih gledam sa ushićenjem. Srećan sam što
vidim masovno donošenje idiotskih odluka i sklonost zaletanju u prevelike
investicije - drugim rečima, trenutno u činjenici da ljudi čitaju takvo štivo
vidim garanciju za sebe, dakle moći ću se i dalje baviti zabavnim poslom
trgovine opcijama u kome se nadmećem s onima nasamarenim slučajnošću.
Šiler, ponovo
Na razmišljanja o negativnoj vrednosti informacija za društvo, ne samo na
finansijskim tržištima već uopšte, uglavnom me je podstakao Robert Šiler.
Njegov rad iz 1981. možda je prva matematički formulisana introspekcija o
načinu na koji se društvo odnosi prema informacijama. Šiler se proslavio
tim radom o nestalnosti tržišta, u kome je zaključio: ukoliko cena akcije
predstavlja procenu vrednosti „nečega” (recimo, diskontovanih novčanih
tokova jedne korporacije), onda su tržišne cene isuviše nestalne u odnosu na
opipljive manifestacije tog „nečega” (on je upotrebio dividende). Cene
osciliraju više od vrednosti tog „nečega” koju bi trebalo da odražavaju,
ponekad vidno previše skaču (kada nadmašuju i realno poraslu vrednost tog
„nečega” ili bez ikakvog posebnog razloga), a ponekad previše padaju.
Diferencijal nestalnosti cena i informacija značio je da „racionalna
očekivanja” ne deluju. (Cene nisu odražavale racionalno dugoročnu
vrednost hartija od vrednosti ni kada prekomerno rastu ni kada prekomerno
padaju.) Mora da je tržište grešilo. Stoga je Šiler zaključio da tržište nije
tako efikasno kao što smatra finansijska teorija (efikasno tržište, u kratkim
crtama, znači da se cene prilagođavaju svim dostupnim informacijama na
taj način da su nama, ljudima, potpuno nepredvidive i onemogućavaju nas
da profitiramo). Ovaj zaključak nagnuo je prvosveštenike reda visokih
finansija da pozovu na uništenje nevernika koji je počinio takvo svetogrđe.
Zanimljive li i neobične koincidencije: kao što smo videli u prethodnom
poglavlju, upravo Šiler se našao na meti Džordža Vila.
Glavni kritičar Šilera bio je ekonomista Robert Karhart Merton.
Napadao ga je strogo po metodološkom osnovu (Šilerova analiza bila je
veoma gruba, na primer, pogrešio je što je za merilo uzeo dividende umesto
zarade). Merton je takođe branio zvaničnu poziciju finansijske teorije da je
tržište efikasno i da apsolutno ne pruža mogućnosti na srebrnom
poslužavniku. Ipak, isti taj Merton je kasnije postao suosnivač hedž fonda
orijentisanog na profitiranje na tržišnoj neefikasnosti. Ostavimo po strani
činjenicu da je dotični hedž fond spektakularno propao zbog problema
crnog labuda (i karakterističnog poricanja tog problema) i recimo da već
samo njegovo osnivanje znači da se Merton slaže sa Šilerovim određenjem
tržišta kao neefikasnog. Branilac dogmi modernih finansija i efikasnosti
tržišta osniva fond koji profitira na tržišnim neefikasnostima! Kao da papa
pređe u muslimane.
Situacija ni danas nije ništa bolja. Dok ovo pišem, novinari serviraju
sve moguće novosti, „udarne vesti“ koje se mogu poslužiti i elektronski,
bežično. Raste količina nedestilovanih informacija u odnosu na destilovane,
zatrpavajući tržišta. Poruke starih mislilaca nema potrebe prenositi kao
najnovije vesti.
To ne znači da su svi novinari slučajnostima obmanuti izazivači
šumova: ima mnogo novinara koji razmišljaju (na primer, Anatol Kalecki iz
Londona te Džim Grant i Alan Abelson iz Njujorka nedovoljno su poznati i
cenjeni finansijski novinari koji spadaju u ovu kategoriju; od novinara koji
prate nauku takav je Gari Stiks). Međutim, preovlađujuće novinarstvo se
svodi na stvaranje šumova koji privlače pažnju ljudi, i ne postoji nikakav
mehanizam koji bi razdvojio informacije od te buke. Pametni novinari čak
često bivaju kažnjeni. Nalikujući na advokata koga ćemo upoznati u
poglavlju 11 - on ne mari za istinu već samo za argumente kojima će
pridobiti porotnike čije intelektualne manjkavosti dobro poznaje -
novinarstvo teži onome čime će privući pažnju, uz odgovarajuće kratke i
zvučne formulacije. Moji učeni prijatelji bi se čudili zašto upadam u vatru
izlažući tako očigledne zaključke o novinarima, ali s mojom profesijom je
problem to što mi zavisimo od novinara. Od njih dobijamo potrebne
informacije.
Gerontokratija
U destilovanom mišljenju, kako sledi, prednost se daje starim investitorima
i berzanskim trgovcima, to jest onima koji su najduže na tržištu, što je u
suprotnosti s uobičajenom praksom na Vol Stritu, gde se prednost daje
najprofitabilnijima i, kad god je to moguće, mlađima. Igrao sam se Monte
Karlo simulacijama heterogenih populacija berzanskih trgovaca u različitim
uslovima (vrlo sličnim istorijskima) i zaključio da je bolje odabrati starije
trgovce na berzi, koristeći kao kriterijum selekcije njihovo kumulativno
iskustvo pre nego apsolutni uspeh (uz uslov da su tokom tih godina sticanja
iskustva opstajali bez znatnih sunovrata). Reklo bi se da nije dobro shvaćen
izraz “opstanak najsposobnijih“, toliko čest u medijskim izveštajima o
investicijama, da je izlizan: ukoliko menjamo uslove, kao što ćemo videti u
poglavlju 5, postaće nejasno ko je u stvari tu najsposobniji i oni koji će
opstati nisu nužno oni koji se čine najsposobnijima. Zanimljivo je da
opstaju najstariji, naprosto zato što su duže izloženi retkim događajima i
mogu biti znatno otporniji na njih. Bilo mi je zabavno kada sam naišao na
sličan evolucionistički argument: pri izboru partnera za reprodukciju, žene
su sklonije zdravim starijim muškarcima nego zdravim mlađim, u slučaju
da su po drugim kriterijumima isti, i to zato što prvi pokazuju izvesne znake
bolje genetike. Seda kosa je znak bolje sposobnosti preživljavanja - ukoliko
je doživeo da posedi, verovatno bolje izdržava ćudi života. Zanimljivo je da
se za osiguranje života u renesansnoj Italiji koristila ista logika - naplaćivao
se isti iznos muškarcu dvadesetih godina i muškarcu u pedesetim, što je
značilo da im je očekivano trajanje života isto; čim bi muškarac prešao
četrdesetu, pokazao bi da mu mnoge boljke ne mogu nauditi. A sada
prelazimo na matematičko izlaganje ovih argumenata.
FILOSTRAT14 U MONTE KARLU: O RAZLICI IZMEĐU
ŠUMA I INFORMACIJE
Mudar čovek sluša značenje, budala čuje samo zvuk. Grčki pesnik Kavafi je
1915. napisao komad inspirisan Filostratovom izrekom: Bogovi vide stvari
u budućnosti, obični ljudi u sadašnjosti, ali mudri vide ono što će se upravo
desiti. Kavafi je napisao:
U intenzivnoj meditaciji do njih dopire skriveni zvuk onoga što im se
približava i oni to s poštovanjem slušaju, dok ljudi napolju na ulici
ne čuju ništa.
Dugo i podrobno sam razmišljao kako da uz što manje matematike
objasnim razliku između šuma i značenja i kako da pokažem zašto je u
proceni istorijskog događaja važan vremenski raspon. Takvo objašnjenje
može nam pružiti Monte Karlo simulator. Krenućemo od primera
pozajmljenog iz sveta investicija, jer je objašnjenje tu prilično jednostavno,
ali isti koncept je opšte primenljiv.
Hajde da stvorimo srećno penzionisanog zubara koji živi u prijatnom
sunčanom gradiću. A priori znamo da je odličan investitor i očekuje se da
će ostvariti 15% zarade na glavnicu u državnim obveznicama, uz moguće
odstupanje od 10% godišnje (ono što zovemo ćudljivost tržišta). To znači da
od 100 uzoraka putanja očekujemo da će skoro 68 biti unutar oko 15%
zarade, plus ili minus 10%; tj. između 5% i 25% (stručno rečeno, zvonasta
kriva normalne raspodele ima 68 % svih rezultata između -1 i 1 standardne
devijacije). To takođe znači da će 95 uzoraka putanja dovesti do zarade
između -5% i 35%.
Jasno je da se radi o vrlo optimističnoj situaciji. Zubar je napravio sebi
vrlo finu trejdersku kancelariju na tavanu, s namerom da odatle svakog
radnog dana prati tržište, pijuckajući kafu bez kofeina. Avanturističke je
naravi, te mu je ova aktivnost privlačnija nego bušenje zuba nesimpatičnih
starih dama sa Park avenije.
Preko interneta se pretplatio na informacije o cenama, i tu uslugu platio
je neuporedivo manje od kafe koju pije svakog dana. Na monitoru pred
sobom vidi sve svoje vrednosne papire i može u svakom trenutku pratiti
vrednost svog portfelja. Živimo u eri umreženosti.
Zarada od 15%, uz godišnjih 10% odstupanja (ili neizvesnosti), znači
93% verovatnoće da će svaka godina biti uspešna. Ali gledano kratkoročno,
to znači samo 50,02% verovatnoće da će se svake sekunde biti u dobitku,
kao što vidimo u tabeli 3.1. Nakon kratkog posmatranja nećemo primetiti
maltene ništa. No zubaru se ne čini tako. Budući da je emotivac, boli ga
svaki gubitak, označen na ekranu crvenom bojom. Izvesno zadovoljstvo
oseća kada vidi da zarađuje, ali to zadovoljstvo nije ekvivalentno bolu koji
doživljava kada gubi.
Na kraju svakog dana zubar je emotivno isceđen. Praćenje uspeha iz
minuta u minut znači da svaki dan (pod pretpostavkom da radi osam sati
dnevno) ima 241 prijatan minut i 239 neprijatnih. To na godišnjem nivou

TABELA 3.1: VEROVATNOĆA USPEHA PO VREMENSKIM

RASPONIMA
Vreme Verovatnoća
1 godina 93%
1 kvartal 77%
1 mesec 67%
1 dan 54%
 1 sat 51,3%
1 minut 50,17%
1 sekund 50,02%

iznosi 60.688 minuta, odnosno 60.271 minut. A ukoliko je neprijatnost

koju izaziva neprijatni minut intenzivnija od prijatnosti koju izaziva prijatni
minut, onda zubaru na kraju manjka prijatnosti.
Razmislimo o situaciji da zubar razmatra svoj portfelj samo jednom
mesečno, kada mu stigne izveštaj iz brokerske kuće. Pošto će 67% meseci
biti u plusu, imaće samo četiri uboda bola godišnje i osam pozitivnih
doživljaja. A ovo je isti zubar koji sledi istu poslovnu strategiju. Sada
uzmimo primer da razmatra učinak samo jednom godišnje. U narednih
dvadeset godina, koliko se još očekuje da će živeti, doživeće 19 prijatnih
iznenađenja na jedno neprijatno iznenađenje!
Ovu vremensku dimenziju slučajnosti ljudi generalno ne shvataju, čak
ni profesionalci. Viđao sam doktore nauka kako se svađaju zbog bilansa
uspeha posmatranog u vrlo kratkom roku (što je po svim kriterijumima
beznačajno). Pre nego što dodatno ocrnim novinare, još malo ćemo se
pozabaviti ovom temom.
Gledano iz drugog ugla, ako posmatramo srazmeru šuma i nešuma (tj.
leve i desne kolone), koju ovde imamo privilegiju da kvantitativno
istražimo, onda dobijamo sledeće. U godinu dana imaćemo otprilike 0,7
šumova na svaki nešum. Tokom jednog sata, na jedan nešum doći će 30
šumova, a za jednu sekundu ćemo imati 1796 šumova na svaki nešum.

Tri zaključka:
Za kratko vreme vidimo varijabilnost portfelja, ne zaradu. Drugim rečima,
vidi se varijansa i malo šta drugo. Uvek samog sebe podsećam da je ono što
vidim u najboljem slučaju kombinacija varijanse i zarade, ne samo zarada
(ali moja osećanja baš briga za to što ja sebi ponavljam).
Mi nismo emotivno programirani da to shvatimo. Zubaru je bolje da
gleda mesečne izveštaje nego one u kraćim vremenskim intervalima, a
možda bi mu najbolje bilo da se ograniči na godišnje.
 Kada vidim investitora kako prati svoj portfelj uživo na monitoru
mobilnog telefona ili PalmPilota, samo se smešim.

Konačno, shvatam da ni sam nisam imun na takav emocionalni defekt. Ali

nosim se s njim tako što uskraćujem sebi pristup informacijama, osim u
retkim slučajevima. I, opet, radije čitam poeziju. Ako je događaj dovoljno
važan, naći će put do mojih ušiju. Ali još o ovoj temi nešto kasnije.
Istom metodologijom može se objasniti zašto su vesti (visoka
frekvencija) pune šumova i zašto je istorija (niska frekvencija) u velikoj
meri pročišćena od šuma (iako skopčana s problemom tumačenja). Ovo
objašnjava zašto više volim da ne čitam novine (izuzev čitulja), zašto
nikada ne ćeretam o tržištu i zašto se u svom radnom prostoru više viđam s
matematičarima i sekretarima nego s berzanskim trgovcima. To objašnjava
zašto je bolje čitati New Yorker ponedeljkom nego Wall Street Journal
svakog jutra (sa stanovišta učestalosti, čak i ako ostavimo po strani
intelektualni jaz između ove dve publikacije).
Konačno, ovo objašnjava i zašto ljudi koji isuviše pomno posmatraju
slučajnost sagore i bivaju emotivno isceđeni u nizu bolnih iskustava. Štagod
ljudi tvrdili, pozitivno iskustvo nije dovoljna protivteža negativnom (neki
psiholozi procenjuju da je negativno dejstvo prosečnog gubitka do dva i po
puta jače od pozitivnog dejstva dobitka), te vodi u emocionalni deficit.
Sada kada znate da je naš zubar izloženiji i stresu7 i pozitivnim
iskustvima i da nema međusobnog neutralisanja ovih iskustava, znajte i to
da su ljudi u laboratorijskim mantilima istražili neka zastrašujuća dejstva
ovog tipa negativnih iskustava na nervni sistem (uobičajeno očekivano
dejstvo: visok krvni pritisak; manje očekivano: hroničan stres dovodi do
slabljenja pamćenja, smanjenja plastičnosti i oštećenja mozga). Koliko mi
je poznato, ne postoje takva istraživanja stresa usled berzanskog poslovanja,
ali svakodnevna izloženost tako visokom stepenu nasumičnosti bez mnogo
kontrole ima fiziološke posledice po ljude (niko nije izučavao dejstvo takve
izloženosti na rizik od raka). Ekonomisti dugo nisu shvatali da su različiti i
biološki mehanizam i intenzitet pozitivnih i negativnih uticaja. Imajte na
umu da se obrađuju u različitim delovima mozga - i stepen racionalnosti
odluka donesenih posle dobitka izuzetno se razlikuje od onog posle
gubitka.8,9
Imajte na umu kako se pretpostavlja da dobrobiti osobe ne doprinosi
toliko bogatstvo koliko način na koji je stečeno.
Neke takozvane mudre i racionalne osobe često me optužuju da guram
u stranu moguće važne informacije iz dnevnih novina i odbijam da s
rezervom uzimam detalje šuma kao „kratkoročne događaje“. Neki od mojih
zaposlenih su me čak optuživali da živim na drugoj planeti.
Moj problem je to što nisam racionalan i što sam izuzetno sklon
utapanju u nasumičnosti, a to je meni pravo emocionalno mučenje.
Potrebno mi je da bežim od informacija tako što sedim i meditiram po
klupama u parku i kafićima; svestan sam ja toga, ali tako činim zato što mi
to nedostaje i treba mi. Jedina moja prednost u životu jeste to što znam neke
svoje slabosti, a od najvećih je nesposobnost da obuzdam emocije kada se
suočim s vestima pa stoga ne uspevam da sagledam stvari bistre glave.
Mnogo mi više odgovara tišina. Više o tome u trećem delu.

OceanofPDF.com
 Četvrto poglavlje
NASUMIČNOSTI, KOJEŠTARIJE
I NAUČNI INTELEKTUALIZAM

O razvijanju Monte Karlo generatora s namerom da se postigne

veštačko razmišljanje I o poređenju tog generatora sa strogim
nenasumičnim konstrukcijama. Ulazak naučnih ratova u svet
biznisa. Zašto esteta u meni voli da bude obmanut slučajnošću.

NASUMIČNOST I „ONO“
Naša Monte Karlo mašina može nas povesti i na više književni teren. Sve
više se pravi razlika između naučnog intelektualizma i književnog
intelektualizma - što kulminira u takozvanim naučnim ratovima, formiranju
frakcija obrazovanih nenaučnika protiv ništa manje obrazovanih naučnika.
Razdvojenost ova dva pristupa nastala je u Beču, 30-ih godina XX veka,
kada je grupa fizičara objavila da veliki naučni napreci postaju dovoljno
značajni i treba da zauzmu svoje mesto u oblastima poznatim kao
humanističke nauke. Njihov stav bio je: književno mišljenje može da
prikrije obilje koještarija koje samo dobro zvuče. Želeli su da očiste
razmišljanje od retorike (osim u književnosti i poeziji gde joj jeste mesto).1
Uveli su striktnost u intelektualni život, proglašavajući da svaki iskaz
može spadati samo u dve kategorije: deduktivni, kao što je „2+2=4“, tj. oni
koji nepobitno proizlaze iz precizno određenog aksiomskog okvira (ovde
pravila aritmetike), ili induktivni, tj. proverljivi (prema iskustvu, na osnovu
statistike itd.), kao Što su „U Španiji pada kiša“ ili „Njujorčani su uglavnom
neotesani“. Sve drugo su čiste koještarije (a bilo bi mnogo bolje metafiziku
zameniti muzikom). Nema potrebe ni napominjati da se induktivni iskazi
mogu pokazati kao neproverljivi ili teško proverljivi, kao što ćemo videti s
problemom crnog labuda - i empirizam koji uliva samouverenost može biti
gori od svih ostalih fela koještarija (trebaće mi par poglavlja da podrobno
objasnim šta tačno mislim). Međutim, za početak je bilo dobro to što se od
intelektualaca počelo zahtevati da budu odgovorni, da podastru dokaze za
svoje tvrdnje. Iz ovog Bečkog kružoka su potekle ideje Popera,
Vitgenštajna (u kasnijoj fazi), Karnapa i mnogih drugih. Kakva god da je
vrednost njihovih zamisli, one jesu uveliko uticale na filozofiju i naučnu
praksu. Počinje da se vidi i uticaj na nefilozofsku intelektualnu scenu, mada
se on odvija znatno sporije.
Evo jednog načina na koji sebi možemo predstaviti kako ćemo
razdvojiti naučnog intelektualca od književnog: pretpostavlja se da naučni
intelektualac obično može shvatiti pisanje ovog drugog, ali da književni
naučnik ne bi bio u stanju da razlikuje retke koje je ispisao naučnik od
pisanija slatkorečivog nenaučnika. To je još očitije kada književni
intelektualac krene da koristi zvučnu naučnu terminologiju, na primer,
„princip neizvesnosti“, „Gedelova teorema“, „paralelni univerzum“ ili
„relativnost“ bilo van konteksta ili, što je tako često, u značenju upravo
suprotnom od naučnog. Preporučujem da pročitate urnebesnu knjigu Alana
Sokala2 Pomodne gluposti (Fashionable Nonsense), koja ilustruje ovu vrstu
prakse (toliko glasno i često sam se smejao dok sam je čitao u avionu, da su
se drugi putnici sve vreme došaptavali, razmenjujući utiske o meni). Dosta
je da se obilato koriste naučne reference u tekstu, i moguće je navesti
drugog književnog intelektualca da poveruje kako čita pravi pravcati naučni
rad. Jasno je da naučnik nauku prepoznaje po strogim kriterijumima
zaključivanja, ne po nasumično razbacanim referencama u pisanijima o
grandioznim konceptima poput opšte relativnosti ili kvantnog
indeterminizma. Ta strogost može se objasniti i običnim jezikom. Nauku
čine metod i strogost zaključivanja; a to možemo naći i u najjednostavnijim
proznim tekstovima. Na primer, dok sam čitao Sebični gen Ričarda
Dokinsa3 zapanjio me je utisak da je knjiga, iako ne sadrži ni jednu jedinu
jednačinu, prevedena s jezika matematike. A ipak, reč je o umetničkoj
prozi.

Obrnuti Tjuringov test

Nasumičnost ovde može znatno pomoći. Postoji mnogo zabavniji način za
razlikovanje blebetala od mislioca. Ponekad pomoću Monte Karlo
generatora možete napraviti nešto što će se pomešati s književnim tekstom,
ali nije moguće nasumično konstruisati nikav naučni rad. Retorika se može
dobiti nasumično - pravo naučno znanje ne može. Ovde mislim na primenu
Tjuringovog testa veštačke inteligencije, samo obrnutog. Šta je Tjuringov
test? Briljantni britanski matematičar, ekscentrik i kompjuterski pionir Alan
Tjuring smislio je sledeći test: za kompjuter se može reči da je inteligentan
ako (u proseku) može zavarati ljude da pomisle kako je pred njima drugo
ljudsko biće. I obrnuto bi trebalo da je tačno. Za čoveka se može reči da je
neinteligentan ako kompjuter, za koji znamo da nije inteligentan, smisli isto
što i on i prevari ljude da poveruju kako je to napisao čovek. Može li se
potpuno nasumičnim putem dobiti tekst za koji će većina ljudi poverovati
da je Deridino delo?
Kako izgleda, odgovor je potvrdan. Na stranu podvala Alana Sokala
(pisca maločas pomenute urnebesne knjige, koji je napisao glupost i još
postigao da mu je objavi ugledni časopis), postoje Monte Karlo generatori
koji pišu takve tekstove i čak i cele radove. „Nahranite“ ih
„postmodernističkim “ tekstovima i mogu nasumično da generišu fraze po
metodu takozvane rekurzivne gramatike i proizvedu gramatički ispravne ali
potpuno besmislene rečenice koje zvuče kao da su ih napisali Zak Derida,
Kamil Palja ili neko sličan. Zbog nejasnosti misli, književnog intelektualca
nasumičnost može da nasamari.
U izvesnom programu na Univerzitetu Monaš u Australiji glavnu ulogu
ima Dadaistička mašina koju je napravio Endru Balak; igrao sam se njome i
načinio nekoliko tekstova koji sadrže sledeće rečenice:
Međutim, glavna tema Ruždijevih radova nije teorija, kao što
sugeriše dijalektička paradigma realnosti, već predteorija. Premisa
neosemantičke paradigme diskursa implicira da je seksualni
identitet, ironično, veoma značajan.

Mogu se razotkriti mnoge pripovesti o ulozi pisca kao posmatrača.

Može se reči sledeće: ako kulturna naracija opstane, moramo da
biramo između dijalektičke paradigme narativnog i
 neokonceptualnog marksizma. Sartrova analiza kulturne naracije
nalazi da društvo, paradoksalno, poseduje objektivnu vrednost.

Dakle, premisa neodijalektičke paradigme ekspresije implicira da se

svest može upotrebiti za jačanje hijerarhije, ali samo ukoliko postoji
jasna distinkcija između realnosti i svesti; ako to nije slučaj, možemo
pretpostaviti da jezik poseduje unutrašnje značenje.

Neke govorancije poslovnih ljudi takođe spadaju u ovu kategoriju,

samo nisu tako elegantne i rečnik je drugačiji od književnih vokabulara.
Možemo nasumično proizvesti govore koji oponašaju način izražavanja
vašeg direktora, čisto da proverimo ima li to što on govori ma kakvu
vrednost ili je to tek donekle zakamuflirana koještarija osobe koja prosto
ima sreće što je na tom položaju. Kako? Nasumično odaberite pet fraza iz
teksta ispod, a onda ih povežite, dodajući neophodni minimum reči da biste
dobili gramatički ispravne rečenice.
Mi brinemo o interesima naših klijenata / budućnosti / našim
zaposlenima koji su naše investicije / stvaranju vrednosti za
akcionare / našoj viziji / stručnosti koja leži u / pružamo interaktivna
rešenja / naša pozicija na tržištu / kako pružiti bolju uslugu
klijentima / kratkoročna odricanja zarad dobitka na duge staze / na
duge staze ćemo biti nagrađeni / oslanjamo se na svoje jake strane a
popravljamo naše slabosti / pobediće smelost i odlučnost / posvećeni
smo inovacijama i novim tehnologijama / srećan zaposleni je
produktivan zaposleni / posvećenost izuzetnosti / strateški plan /
naša radna etika.

Ako vas rezultat vrlo podseća na nešto što ste upravo čuli od direktora
vaše firme, savetujem vam da potražite novi posao.

Otac svih pseudomislilaca

Pri razmatranju koncepta veštačke istorije teško je uzdržati se od
pominjanja Hegela, oca svih pseudomislilaca. Hegel piše žargonom koji je
besmislen izvan granica šik kafića na levoj obali Sene ili odeljenja za
humanističke nauke nekog univerziteta veoma izolovanog od stvarnog
sveta. Preporučujem sledeći pasus ovog nemačkog „filozofa“ (koji je
spazio, preveo i nagrdio Karl Poper):
Zvuk je promena pod određenim uslovom odvajanja materijalnih
delova i pod negacijom ovog uslova; - prosto apstraktna ili
zamišljena idealnost ove specifikacije. Ali ova promena je, prema
tome, neposredna negacija specifično materijalnog postojanja; što
je, s toga, stvarna idealnost specifične gravitacije i kohezije, to jest -
toplota. Zagrejavane tela koja proizvode zvuk, baš kao onih koja
udaramo ili trljamo, jeste pojava toplote koja se, shodno svom
pojmu, javlja zajedno sa zvukom.15

Čak ni Monte Karlo mašina ne bi uspela da zvuči tako nasumično kao

ovaj grande filozofski mislilac (bilo bi potrebno generisati obilje
nasumičnih uzoraka da bi se dobila takva mešavina toplote i zvuka). I ljudi
to zovu filozofijom i još je često finansiraju novcem poreskih obveznika! A
sad razmislite o činjenici da se hegelijanska misao generalno povezuje s
„naučnim“ pristupom istoriji; to je dovelo do takvih rezultata kao što su
marksističke teorije, a čak i takozvana neohegelijanska misao. Ovim
„misliocima“ bi pre nego što ih se pusti u svet trebalo održati predavanje za
studente osnovnih studija iz statističke teorije uzorkovanja.

MONTE KARLO POEZIJA

Ima situacija kad volim da budem obmanut slučajnošću. Moja alergija na
koještarije i praznoslovlje nestaje kada se radi o umetnosti i poeziji. S jedne
strane, pokušavam da se samodefinišem i zvanično ponašam kao
hiperrealista koji ne podnosi gluposti i u svemu istražuje ulogu slučajnosti;
s druge strane, nisam nimalo gadljiv na svakovrsna lična praznoverja. Gde
povlačim liniju razdvajanja? U estetici. Neke estetske forme su nam
biološki privlačne, bez obzira na to da li potiču od slučajnih asocijacija ili
čistih halucinacija. Nešto u našim genima biva duboko dirnuto
maglovitošću i dvoznačnošću jezika; pa zašto bismo se borili protiv toga?
Ljubitelj poezije i jezika u meni je isprva bio razočaran objašnjenjem
poetske vežbe Izvrsni leševi16, tj. time što su zanimljive i poetične rečenice
dobijene igrom slučajnosti.4 Ako spojite dovoljno reči, po zakonima
kombinatorike sigurno ćete dobiti neku neobičnu i milozvučnu metaforu.
Ali ipak se ne može poreći da neke od ovih pesama poseduju brutalnu
lepotu. Koga briga kako su nastale ako uspevaju da udovolje našem osećaju
za lepo?
Evo priče o „izvrsnim leševima“. Posle Prvog svetskog rata grupa
nadrealističkih pesnika, uključujući i Andrea Bretona, njihovog gurua, Pola
Elijara i druge, okupljala se po kafeima i isprobavala sledeću vežbu
(savremeni književni kritičari pripisuju to depresivnom posleratnom
raspoloženju i potrebi za begom od realnosti): jedan od njih bi napisao na
listu papira unapred određenu vrstu reči, pa je savijao papir da se ne vidi
napisano, predavao ga sledećem da i on napiše šta mu je zadato, i tako
redom. Prvi bi odabrao pridev, drugi imenicu, treći glagol, četvrti opet
pridev, a peti imenicu. Prva objavljena vežba ovog nasumičnog (i
kolektivnog) tipa stvaranja ovako je glasila:
Izvrsni leševi piće novo vino.
(Les cadavres exquis boiront le vin nouveau).
Impresivno? U originalu, na francuskom, zvuči još poetičnije. Na taj
način je i potom stvarana zaista impresivna poezija, ponekad i pomoću
kompjutera. Ali poeziju nikada niko ne uzima za ozbiljno, izuzev što ceni
lepotu njenih asocijacija, bilo da su dobijene slučajnim pokretanjem jednog
ili više dezorganizovanih mozgova ili razrađenijim metodima svesnog
stvaraoca.
Dakle, bez obzira na to je li poezija rezultat Monte Karlo mašine ili ju
je spevao slepi pesnik iz Male Azije, jezik je moćan izvor užitka i utehe.
Ukoliko se intelektualna vrednost jezika ispituje tako što se prevede u
proste logičke argumente, on u određenoj meri biva lišen te moći, ponekad
sasvim; ništa nije tako mlako i neupečatljivo kao prevedena poezija.
Ubedljiv argument u prilog takvoj ulozi jezika jeste postojanje i opstanak
svetih jezika, nepokvarenih pojednostavljenjem iz hiperracionalne
svakodnevice. U semitskim religijama, tj. judaizmu, islamu i prvobitnom
hrišćanstvu, znalo se za to; držati jezik podalje od svakodnevne, racionalne
upotrebe i izbeći kvarenje zbog preuzimanja iz žargona. Pre četiri decenije
katolička crkva je prevela crkvenu službu i liturgije s latinskog na lokalne
jezike; možemo se upitati da li je to dovelo do slabljenja religioznosti.
Religija je samu sebe odjednom podvrgla sudu prema standardima
intelektualnim i naučnim, umesto prema estetskim standardima. Grčka
pravoslavna crkva je napravila srećnu pogrešku: nakon što je deo molitvi sa
crkvenog grčkog prevela na jezik semitskog porekla koji govori
grčkosirijsko stanovništvo Antiohije (južne Turske i severne Sirije),
odlučila se za klasičan arapski, potpuno mrtav jezik. Moji sunarodnici zato
imaju sreće što se mole na mešavini mrtvog jezika koine (crkvenogrčkog)17
i nimalo manje mrtvog kuranskog arapskog.
Kakve ovo ima veze s knjigom o nasumičnosti?5 Naša ljudska priroda
nameće nam potrebu za slatkim gresima. Čak i ekonomisti, koji obično
pronalaze potpuno neshvatljive načine bežanja od realnosti, počinju da
shvataju kako ono što nas pokreće nije nužno računovodstvena kalkulacija.
Nema potrebe da budemo racionalni i naučni kada su u pitanju svi detalji
našeg svakodnevnog života - tako treba da se odnosimo samo prema onima
koji mogu da nam naude i ugroze nam opstanak. Savremeni život, čini se,
podstiče nas na potpuno suprotno: da postanemo izuzetno realistični i
racionalni prema religijskim uverenjima i svakodnevnom ponašanju, a što
iracionalniji kada se radi o oblastima kojima upravlja slučajnost. Neke moje
kolege, „racionalni“ ljudi koji ne trpe gluposti, ne shvataju zašto cenim
Bodlerovu poeziju ili poeziju Sen-Džona Persa ili opskurne (i često teško
dokučive) pisce kakvi su Elijas Kaneti, Borhes ili Valter Benjamin. A oni se
pak daju navući na slušanje „analiza“ televizijskih „gurua“ ili na kupovinu
akcija kompanije o kojoj ne znaju apsolutno ništa, ali im je to savetovao
komšija koji vozi skupa kola. Bečki kružok je, u svom stilu udaranja po
ispraznoj hegelijanskoj filozofiji, objasnio da, s naučne tačke gledišta, takva
filozofija predstavlja obično smeće, a da je s umetničkog stanovišta
inferiorna u odnosu na muziku. Moram reći da Bodlera smatram mnogo
prijatnijim nego voditelje CNN-a ili Džordža Vila.
Postoji izreka na jidišu: Ako budem primoran da jedem svinjetinu,
bolje da bude što kvalitetnija. Ako će me obmanuti nasumičnost, bolje da
bude lepa (i bezopasna). U trećem delu vratićemo se na ovaj zaključak.

OceanofPDF.com
 Peto poglavlje
OPSTANAK NAJMANJE SPOSOBNIH - MOŽE
LI SLUČAJNOST DA NASAMARI
EVOLUCIJU?

Studije slučaja dva retka događaja. O retkim događajima I evoluciji.

Kako su pojmovi darvinizam I evolucija pogrešno shvaćeni u
neblološkom svetu. Život ne teče kontinuirano. Kako slučajnost može
nasamariti evoluciju. Uvod u problem Indukcije.

KARLOS, MAG TRŽIŠTA U RAZVOJU

Sretao sam Karlosa na raznoraznim njujorškim zabavama; pojavljivao se
besprekorno odeven i pomalo se stidljivo držao prema damama. Redovno
sam ga zaskakivao i pokušavao da saznam od čega živi, konkretno, da li
kupuje ili prodaje obveznice rastućih tržišta. Kao fini džentlmen,
udovoljavao je mojoj radoznalosti, ali nategnuto; uprkos tečnom
engleskom, činilo se da mu izgovaranje objašnjenja iziskuje izvestan fizički
napor koji izaziva kontrakcije mišića glave i vrata (neki ljudi naprosto nisu
stvoreni za strane jezike). Šta su obveznice rastućih tržišta? „Rastuće
tržište” je politički korektan eufemizam za zemlju koja nije baš
najrazvijenija (kao skeptik, ja tom „rastenju” ne pridajem baš veliku
lingvističku izvesnost).
Obveznice su finansijski instrumenti koje izdaju vlade ovih stranih
država uglavnom Rusije, Meksika, Brazila, Argentine i Turske. Kada ovim
vladama nije dobro išlo, prodavale su se budzašto. Početkom 90-ih
investitori su odjednom pohrlili na ova tržišta i kupovali sve više egzotičnih
vrednosnih papira. Sve ove zemlje gradile su hotele u krajevima gde se
hvataju američki kablovski informativni kanali, sa spa centrima, fitnes
klubovima i velikim televizorima uz koje su postajali deo globalnog sela.
Svi su imali pristup istim guruima i finansijskim zabavljačima. Bankari su
dolazili da investiraju u njihove obveznice i države su koristile dobijena
sredstva da grade još lepše hotele, kako bi im dolazilo još više investitora.
U nekom trenutku ove obveznice postaju hit i cena im raste; iole upućeni su
na tome zgrnuli ogromna bogatstva.
Navodno je Karlosova porodica, plemići iz Latinske Amerike,
osiromašila tokom ekonomskih nedaća 80-ih, ali, opet, retko sam sretao
ikog iz neke opustošene zemlje čija porodica nije u nekom momentu
posedovala celu pokrajinu ili, recimo, opskrbljivala ruskog cara dominama.
Nakon što je briljirao na osnovnim studijama, odlazi na Harvard da bi
doktorirao na ekonomiji, što je u to vreme bila redovna pojava među
latinoameričkim plemstvom (da bi spasli svoje privrede iz zlih ruku
ekonomista bez titule doktora nauka). Bio je dobar student, ali nije mogao
da pronađe pristojnu temu za doktorsku disertaciju, a nije imao naklonost
mentora, koji ga je smatrao nemaštovitim. Karlos se zato zadovoljio
zvanjem mastera i karijerom na Vol Stritu.
Novoosnovano odeljenje za rastuća tržišta Njujorške banke zapošljava
Karlosa 1992. godine. Imao je prave osobine potrebne za uspeh; znao je gde
su na karti sveta države koje izdaju Brejdijeve obveznice18, instrumente za
vraćanje dugova zemalja u razvoju izražene u dolarima. Znao je i šta znači
bruto domaći proizvod. Delovao je ozbiljno, pametno i elokventno, uprkos
izrazitom španskom akcentu. Bio je od onih osoba koje će banke rado
staviti pred klijente. Kakva suprotnost u odnosu na druge, ni blizu tako
uglađene mešetare!
Dobio je posao u pravo vreme da vidi šta se događa na tom tržištu.
Kada se zaposlio, tržište za dužničke instrumente rastućih ekonomija bilo je
malo i mešetari su imali loše pozicije, ali to tržište ubrzo postaje veliki,
rastući deo prihoda banke.
Savršeno se uklopio u zajednicu trgovaca obveznicama rastućih tržišta:
skupinu kosmopolitskih plemića iz zemalja u razvoju, što me podseća na
okupljanja ljudi sa svih strana sveta uz kafu na Poslovnoj školi Vorton.
Smatram neobičnim što se retko ko specijalizuje za tržište zemlje iz koje
potiče. Meksikanci koji žive u Londonu trguju ruskim hartijama od
vrednosti, Iranci i Grci se specijalizuju za brazilske obveznice, a Argentinci
trguju turskim vrednosnim papirima. Za razliku od većine mešetara, to su
obično urbani tipovi, dobro odeveni, kolekcionari umetničkih dela, ali nisu
intelektualci. Deluju isuviše konformistički da bi bili pravi mešetari.
Zahvaljujući činjenici da su sama ta tržišta mlada, i oni većinom imaju
između trideset i četrdeset godina. Možete očekivati da ćete mnoge sresti sa
sezonskim kartama za operu Metropoliten u ruci. Pravi mešetari se,
verujem, oblače nemarno, često su ružni i ispoljavaju intelektualnu
radoznalost pri čemu ih više intrigira otkrivanje informacija koje se mogu
naći u kanti za đubre nego Sezanova slika na zidu.
Karlos je brzo napredovao kao mešetar. Imao je veliku mrežu prijatelja
po latinoameričkim državama i tačno je znao gde se šta zbiva. Kupovao je
obveznice koje je smatrao atraktivnim, bilo zato što su mu za to plaćali
dobre provizije ili zato što je verovao da će postati tražene u budućnosti, te
da će im stoga cena porasti. Zato je možda i pogrešno nazivati ga
mešetarem. Takav trgovac kupuje i prodaje (može da prodaje i ono što nije
njegovo i posle to kupuje, s nadom da će ostvariti profit, takozvani
shorting19). Karlos je samo kupovao - i to naveliko. Smatrao je da ima
dobru premiju rizika te može sebi dopustiti takve poteze, jer je davanje u
zajam ovim zemljama bilo isplativo. Shorting mu je delovao potpuno
besmisleno.
Karlos je postao „rastući“ ekspert u banci. U sekundi je mogao da
navede najnovije brojke važne za ekonomiju. Često je ručao sa šefom. Po
njegovom mišljenju, berzansko poslovanje je ekonomija i slabo šta drugo. I
dobro mu je išlo. Dobijao je unapređenje za unapređenjem, sve dok nije
dospeo na čelo odeljenja za rastuća tržišta. Počev od 1995. eksponencijalno
napreduje i redovno dobija sve više kapitala na raspolaganje (tj. banka mu
odobrava sve više novca za njegove operacije) - tako brzo da nije uspevao
ni da proceni nove granice rizika.

Dobra vremena
Nije Karlos imao dobre godine samo zato što je kupovao obveznice rastućih
tržišta čija cena je s vremenom rasla, već i zato što je takođe kupovao i one
kojima je vrednost padala. Akumulirao je priličnu količinu kada bi cene
usled trenutne panike pale. Ne bi mu godina 1997. bila dobra da nije ojačao
svoju poziciju nakon pada cena u oktobru, kada se činilo da će doći do
kraha berze. Kako je vešto prevazilazio te male preokrete sreće, počeo je da
smatra sebe nepobedivim. Naprosto ne može da pogreši. Verovao je da,
zahvaljujući ekonomskoj logici kojom je obdaren, donosi dobre odluke.
Kada bi tržište slabilo nije mu išlo loše, a ako bi ipak zadržalo stabilnost,
kupovao bi još vrednosnih papira i, dok se tržište oporavlja, opet se smešio.
Ako bismo posmatrali period od početka Karlosovog bavljenja rastućim
tržištima do njegovog poslednjeg čeka od bonusa u decembru 1997, videli
bismo uzlaznu liniju koja tek ponekad zakrivuda, kao u slučaju meksičke
devalvacije 1995, ali onda nastavlja uspon. Povremeno bismo videli i
padove za koje bi se ispostavilo da su odlične prilike za kupovinu.
U leto 1998. situacija se menja - nakon poslednjeg pada nije usledio
novi uspon. Analiza poslovanja do tog trenutka pokazivala je samo jedno
loše tromesečje - ali baš loše. Prethodnih godina za svoju banku je
kumulativno zaradio blizu 80 miliona dolara. A samo tog jednog leta
izgubio je 300 miliona. Šta se desilo? Kada je u junu krenuo sunovrat
tržišta, njegovi prijateljski izvori su ga obavestili da se radi samo o
posledici “likvidacije“ hedž fonda iz Nju Džersija koji vodi bivši profesor s
Vortona. Reč je bila o fondu specijalizovanom za hipotekarne hartije od
vrednosti, koji je upravo dobio nalog da sve rasproda. A u tom svemu je
bilo i nekih ruskih obveznica, pre svega zato što lovci na dobit - bez obzira
na rizike, po čemu su ovakvi fondovi poznati - imaju „raznovrstan“ portfelj
visoko prinosnih hartija od vrednosti.

Uprosečavanje
Kada je krenulo slabljenje tržišta, on je nakupovao još ruskih obveznica, po
prosečnoj ceni od oko 52 dolara. Karlos je sve posmatrao kroz prosečnu
cenu. Problem, cenio je on, nema nikakve veze s Rusijom i neki fond iz Nju
Džersija koji vodi neki tamo ludi naučnik sigurno neće odlučiti o sudbini
Rusije. “Evo, sricaću da shvatiš: to je li-kvi-da-ci-ja!“, drao se na one koji
su dovodili u pitanje njegovu kupovinu.
Do kraja juna njegovi trejderski prihodi za 1998. pali su sa 60 miliona
dolara na maksimalno 20 miliona. To ga je naljutilo. Ali računao je da će,
ako se tržište vrati na nivo pre rasprodaje tog fonda iz Nju Džersija, porasti
na oko 100 miliona. To je neizbežno, zaključio je. Cena ovih obveznica,
tvrdio je, nikada, ali nikada neće pasti ispod 48 dolara. Rizikovao je tako
malo, za mogućnost da dobije tako mnogo.
A onda je došao jul. Tržište je još više oslabilo. Ruske obveznice su
koštale 43 dolara. Tonuo je, ali je povećavao ulog. Do tad je došao do
minusa od 30 miliona dolara za tu godinu. Sefovi su počeli da postaju
nervozni, ali ih je uporno ubeđivao da Rusija, na kraju, ipak neće doživeti
krah. Ponavljao je kliše: prevelika je da bi propala. Cenio je da bi izvlačenje
Rusije iz krize koštalo tako malo, a mnogo bi doprinelo svetskoj ekonomiji,
da prosto nema smisla da rasprodaje obveznice koje je nakupovao. „Ovo je
vreme za kupovinu, ne za prodaju“, često je govorio. „Cena ovih obveznica
je vrlo blizu minimalne moguće.“ Drugim rečima, sve i ako bi Rusija
prestala da izvršava svoje dužničke obaveze i ostala bez dolara da plati
kamatu na dugove, njihova cena maltene ne bi ni mrdnula. Odakle li mu ta
ideja? Iz razgovora s drugim mešetarima i ekonomistima rastućih tržišta (ili
hibridima berzanskih mešetara i ekonomista). Uložio je otprilike polovinu
svog neto bogatstva, tadašnjih 5 miliona dolara, u ruske obveznice. „Moći
ću da se penzionišem od ovog profita“, izjavio je brokeru koji je izvršio
kupovinu.

Put bez povratka

Sunovrat je bivao sve dublji. Početkom avgusta cena obveznica je bila oko
30 dolara. Do sredine avgusta pada na oko 20 dolara. Karlos je smatrao da
je cena na ekranu irelevantna za taj posao kupovine „vrednosti“.
U ponašanju počinju da mu se primećuju znaci umora. Postaje
razdražljiv i gubi pribranost. Na sastanku se izdrao na nekog: „Zaustavi
gubitke - to je za šonje! Neću da kupujem za više a prodajem za manje!“
Dok je nizao uspehe, naučio je da nipodaštava i kritikuje mešetare koji se
nisu bavili rastućim tržištima. „Da 1997. nismo ušli u teške gubitke iz kojih
smo se u oktobru izvukli, te godine ne bismo postigli tako sjajne rezultate“,
takođe je često ponavljao. Menadžmentu je poručio: „Trgovina ovim
obveznicama je na vrlo niskom nivou. Ko danas može da uloži u ova tržišta,
odlično će zaraditi“. Svakog jutra je čitav sat razmatrao situaciju s tržišnim
ekonomistima iz celog sveta. Činilo se da svi pričaju istu priču: ova
rasprodaja je pri kraju.
 Karlosovo odeljenje trpi gubitke i na ostalim rastućim tržištima. Gubi
novac i u rubljama, na domaćem ruskom tržištu obveznica. Gubici dostižu
ogromne razmere, ali on uporno obaveštava nadređene o glasinama da su
druge banke u još većim gubicima - većim od njegovih. Osećao je da s
pravom ukazuje kako „ne prolazi loše u odnosu na ostale“. A to je simptom
sistemskih problema; pokazuje da postoji cela zajednica berzanskih
trgovaca koji posluju na identičan način. Takve izjave, da su i drugi u
nevolji, jesu samoinkriminišuće. Mentalno ustrojstvo trgovca na berzi
trebalo bi da je takvo da ga usmeri da uradi upravo ono što drugi ne rade.
Krajem avgusta najvrednije ruske obveznice vredele su ispod 10
dolara. Karlosovo neto bogatstvo je gotovo prepolovljeno. Otpušten je. Kao
i njegov šef, direktor odseka za berzansko poslovanje. Predsednik banke je
ražalovan i upućen na neko novoformirano mesto. Članovi glavnog odbora
nisu mogli da razumeju zašto je banka toliko uložila u vladu koja ne plaća
svoje sopstvene zaposlene - u koje, avaj, spada i vojska. To je samo jedna
od sitnica koju su ekonomisti rastućih tržišta, od silnog međusobnog
ćaskanja, zaboravili da uzmu u obzir. Veteran na berzi Marti O’Konel to
naziva efektom vatrogasne stanice1. Primetio je da se vatrogasci s mnogo
slobodnog vremena, koji predugo razgovaraju, na kraju slože u mnogo
čemu što bi neutralnom posmatraču sa strane delovalo smešno (na primer,
razvijaju vrlo slične političke ideje). Psiholozi za to imaju stručniji naziv, ali
moj prijatelj Marti nema obrazovanje iz bihevioralnih nauka.
Ruska vlada je smicalicama provozala štreberske tipove iz
Međunarodnog monetarnog fonda. Zapamtimo da se inteligencija
ekonomiste procenjuje na osnovu toga kako zvuči, a ne naučnim merenjem
njegovog poznavanja realnosti. Bilo kako bilo, obveznice nisu bile
prevarene. Ispale su pametnije od ekonomista i svih Karlosa iz odeljenja za
rastuća tržišta.
Lui, pedesetdvogodišnji Bruklinac, veteran na berzi iz susednog
odeljenja, kog su ti bogati berzanski trgovci rastućih tržišta silno vređali,
osećao se kao da je odbranio svoju čast. On je u tri decenije uspeo da
preživi sve moguće tržišne cikluse. Mirno je gledao dok radnik obezbeđenja
prati Karlosa ka vratima, kao da sprovodi vojnog zarobljenika u
gladijatorsku arenu. Promumlao je svojim bruklinskim akcentom:
„Ekonomija, cvrc. Sve ti je to dinamika tržišta.“
 Karlos više ne posluje na tržištu. Mogućnost da istorija pokaže kako
jeste bio u pravu (u nekom budućem trenutku) nema nikakve veze sa
činjenicom da je loš mešetar. Ima sve osobine pažljivog džentlmena i bio bi
idealan zet. Ali ima i većinu odlika lošeg trgovca. U nekom trenutku
najbogatiji trgovci su često oni najgori. To ću nazvati unutarsektorski
problem: u određenom tržišnom trenutku najviše izgleda da budu
najuspešniji imaju oni mešetari koji su najbolje prilagođeni poslednjem
tržišnom ciklusu. To se među zubarima ili pijanistima ne dešava prečesto -
zato što su njihove profesije otpornije na slučajnost.
DŽON I BERZANSKO POSLOVANJE S VISOKIM
PRINOSIMA
U poglavlju 1 upoznali smo Džona, Nerovog suseda. U trideset petoj
godini, za sobom je imao sedam godina iskustva kao korporativni berzanski
trgovac visokih prinosa na Vol Stritu - to je počeo da radi odmah posle
diplomiranja na Poslovnoj školi Lubin pri Univerzitetu Pejs. U rekordnom
roku se uzdigao do položaja predvodnika tima od deset berzanskih mešetara
- zahvaljujući prelazu iz jedne firme u drugu sličnu firmu na Vol Stritu, što
mu je donelo ugovor o udelu u profitu. Po tom ugovoru mu je na kraju
svake kalendarske godine sledovalo 20% od ukupnog profita koji ostvari.
Pride mu je omogućeno da investira i svoj privatni novac u trgovinu, a to je
velika privilegija.
Za Džona se generalno ne bi reklo da je inteligentan, ali smatrali su ga
osobom obdarenom pravom merom osećaja za posao. Bio je poznat kao
pragmatičan i profesionalan. Odavao je utisak rođenog biznismena koji
nikada ne govori ništa ni blizu neprimerenim ili neprikladnim izjavama. U
većini situacija je uspevao da zadrži pribranost, retko pokazujući bilo kakve
emocije. Čak i to što je povremeno psovao (ipak je to Vol Strit) bilo je
sasvim u skladu s kontekstom i zvučalo, pa, profesionalno.
Džon se odevao besprekorno. To je delom bilo zahvaljujući redovnim
mesečnim putovanjima za London, gde je njegova jedinica imala filijalu za
praćenje evropskih visoko-prinosnih aktivnosti. Nosio je po meri krojena
tamna poslovna odela šivena u ulici Savil Rou s Feragamovim kravatama -
dovoljno da pošalje poruku da je ovaploćenje uspešnog profesionalca s Vol
Strita. Svaki put kad bi ga Nero sreo, odlazio je sa osećajem da je bedno
obučen.
Džonov tim bavio se pre svega aktivnošću zvanom visokoprinosni
trejding, što podrazumeva pozajmljivanje jeftinih obveznica koje donose,
recimo, 10%, dok je cena zajma za njegovu firmu bila 5,5%. To je značilo
da neto zarada iznosi 4,5%, što je poznato i kao diferencijal kamatne stope
— to se čini malo, ali je mogao da iskoristi leveridž u sopstvenom slučaju i
umnoži profit. Radio je to u raznim zemljama, pozajmljujući po lokalnim
stopama i investirajući u „rizičnu“ aktivu. Tako trgujući na svim
kontinentima, lako je došao do sume od preko 3 milijarde dolara u
nominalnoj vrednosti. Hedžovao je kamatne stope prodajom američkih
britanskih, francuskih i drugih fjučersa na državne obveznice, time
ograničavajući svoj ulog na razliku između ta dva instrumenta. Zahvaljujući
ovoj hedžing strategiji osećao se sigurno - zaštićeno (bar je mislio) od onih
gadnih fluktuacija kamatnih stopa na globalnom nivou.
Kvant koji se razume u kompjutere i jednačine
Džon je imao asistenta Henrija, stranog kvanta čiji je engleski bio
nerazumljiv, ali je smatran barem podjednako kompetentnim u metodima
upravljanja rizikom. Džon nije znao matematiku i oslanjao se na Henrija.
„Udružili smo njegov mozak i moj osećaj za biznis“, imao je običaj da
kaže. Henri mu je davao procene rizika celokupnog portfelja. Kad god se
zabrinuo, Džon je tražio od Henrija novi, sveže ažurirani izveštaj. Kada ga
je Džon zaposlio, Henri je bio diplomac iz oblasti istraživanja operacija.
Specijalnost su mu bile kompjuterske finansije, koje se, kao što im naziv
ukazuje, izgleda fokusiraju samo na to da puste da kompjuterski programi
rade po celu noć. Henrijevi prihodi su za tri godine porasli sa 50.000 dolara
na 600.000 dolara.
Najveći deo profita koji je Džon ostvarivao za svoju firmu nije se
mogao pripisati diferencijalu kamatnih stopa između iznad opisanih
instrumenata. Poticao je od promena vrednosti hartija od vrednosti kojima
je Džon raspolagao, prvenstveno zato što su ih nabavljali i mnogi drugi
mešetari, pokušavajući da oponašaju Džonovu strategiju (izazivajući time
skok cena ovih hartija od vrednosti). Diferencijal kamatne stope bio je bliže
onome što je Džon smatrao „fer vrednošću“. Džon je svoje metode
izračunavanja „fer vrednosti“ smatrao valjanim. Iza njega je stajalo celo
odeljenje koje mu je pomagalo da analizira i odredi koje su obveznice
atraktivne i obećavaju zaradu. To što je ostvarivao tako velike profite s
vremenom mu je postalo normalno.
Džon je postojano zarađivao dovoljno novca za svoje poslodavce,
možda i više nego postojano. Svake godine bi se prihodi koje bi ostvarivao
maltene duplirali u odnosu na prethodnu godinu. Tokom poslednje godine
doživljavaju kvantni skok i ide mu bolje nego što je ikada mogao i sanjati.
Njegov bonus je iznosio 10 miliona dolara (pre odbitka poreza, što bi
značilo da mu ostaje oko pola). Džon je u trideset drugoj godini imao lično
bogatstvo od oko milion dolara. Do trideset pete je već prešlo sumu od 16
miliona dolara. Najvećim delom se sastojalo od akumuliranih bonusa - ali
dobro parče su činili i profiti na njegovom privatnom portfelju. Od tih 16
miliona, insistirao je da oko 14 bude stalno investirano u njegove poslove.
Ta svota mu je omogućavala da, zahvaljujući leveridžu (tj. upotrebi
pozajmljenog novca), održi portfelj od 50 miliona dolara uloženih u svoju
trgovinu, od čega je 36 miliona bilo pozajmljeno od banke. Posledica
leveridža jeste to da se mali gubitak u toj meri uvećava da vas može uništiti.
Za pukih nekoliko dana tih 14 miliona dolara je isparilo - i Džon je u
isto vreme dobio otkaz. Kao i kod Karlosa, sve se to desilo leta 1998, sa
sunovratom vrednosti visokoprinosnih obveznica. Tržišta su ušla u
prevrtljivu fazu i gotovo sve u šta je investirao istovremeno se okreće protiv
njega. Hedžing strategija mu više nije pomagala. Bio je besan na Henrija
što nije shvatio šta se sprema. Možda je postojala greška u kompjuterskom
programu.
Na prve gubitke je reagovao, tipično, ignorisanjem tržišta. „Čovek bi
poludeo da se nervira zbog svih tržišnih oscilacija“, rekao je. Pod tim je
mislio da se naprosto radi o „šumu“ koji će biti neutralisan „šumom“ u
suprotnom smeru. Tako mu je to Henri objasnio na što prostijem
engleskom. Ali „šum“ je nastavio da raste u istom smeru.
Kao u biblijskoj priči, bilo je potrebno sedam godina da Džon postane
heroj, a samo sedam dana da postane gubitnik. Sada je Džon parija;
izopšten je iz posla i ljudi ne odgovaraju na njegove pozive. I mnogi
njegovi prijatelji su se našli u istoj situaciji. Kako? Uz svu silu dostupnih
informacija, savršenu poslovnu istoriju (i stoga, u njegovim očima,
sopstvenu natprosečnu inteligenciju i sposobnosti) i pomoć sofisticirane
matematike, kako se moglo desiti da propadne? Da nije možda zaboravio na
uvek prisutnu senku slučajnosti?
Zbog brzine razvoja događaja i njegovog zapadanja u potpuni šok, bilo
mu je potrebno mnogo vremena da shvati šta se desilo. Tržišni pad nije bio
drastičan. Ali je njegov leveridž bio ogroman. Još šokantnije mu je bilo to
što su svi njihovi proračuni ukazivali kako će se, prema verovatnoći, tako
nešto desiti jednom u 1.000.000.000.000.000.000.000.000 godina. Henri je
to zvao događaj „deset sigma“. Činjenica da je Henri udvostručio tu
verovatnoću nije mu se činila važna. Odnosno, verovatnoća je iznosila
dvaput u 1.000.000.000.000.000.000.000.000 godina.
Kada će se Džon oporaviti od sunovrata? Verovatno nikad. Razlog nije
to što je izgubio novac. Na to su dobri mešetari navikli. Razlog je to što je
uprskao stvar; izgubio je više nego što je planirao. Samopouzdanje mu je
skrhano. Ali postoji još jedan razlog za to što se možda nikada neće
oporaviti. Nikada nije ni bio sposoban trgovac na berzi. Bio je jedan od
onih ljudi koji su se zadesili na tom mestu u to vreme. Možda je delovao
kao odličan za ulogu uspešnog mešetara, ali mnogi tako deluju.
Nakon incidenta Džon je smatrao sebe uništenim, mada je njegovo
neto bogatstvo i dalje blizu milion dolara, na čemu bi mu moglo pozavideti
preko 99,9% stanovnika naše planete. Ali postoji razlika između bogatstva
na koje se spadne i do koga se uspne. Put od 16 miliona dolara do jednog
miliona nije tako prijatan kao onaj od nule do milion dolara. Osim toga,
Džon je osramoćen; još uvek se plaši da bi na ulici mogao da naleti na
nekog od negdašnjih prijatelja.
Najnesrećniji zbog svega toga bi trebalo da bude njegov poslodavac.
Džon je ipak izvukao nešto novca iz te epizode: milion dolara ušteđevine.
Trebalo bi da je srećan što ga, na kraju krajeva, cela epizoda nije ništa
koštala - izuzev emotivnog poraza. Njegova neto vrednost nije otišla u
minus. Što nije slučaj s njegovim poslednjim poslodavcem. Džon je u
sedam godina zaradio za svoje poslodavce, njujorške investicione banke,
oko 250 miliona dolara. Poslednjeg poslodavca je ostavio bez više od 600
miliona dolara za samo nekoliko dana.
Zajedničke osobine
Potrebno je upozoriti čitaoce da ne govore i ne ponašaju se svi
visokoprinosni berzanski trgovci i oni s rastućih tržišta poput Džona i
Karlosa. Takvi su samo najuspešniji - avaj, ili možda oni koji su bili
najuspešniji tokom bikovskog ciklusa od 1992. do 1998.
S obzirom na njihove godine, i Džon i Karlos još imaju izglede da
naprave karijeru. Bilo bi im mudro da to pokušaju izvan dosadašnje
profesije, jer verovatno ne bi preživeli ni sledeći incident. Zašto? Zato što
kroz razgovor o situaciji sa svakim od njih čovek brzo uvidi da poseduju
osobine akutno uspešnih budala nasamarenih slučajnošću koje, pride, rade
u okruženju s najvišim stepenom slučajnosti. Još više zabrinjava to Što su i
njihovi Šefovi i poslodavci imali istu tu osobinu. I oni su trajno izopšteni s
tržišta. Dalje u knjizi videćemo koje su sve karakteristike ovog ustrojstva.
Opet, možda ne postoji striktna definicija, ali prepoznaćete ga kada ga
vidite. Šta god Džon i Karlos radili, ostaće obmanuti slučajnošću.

PREGLED STANDARDNIH OSOBINA ONIH KOJE JE

NASAMARILA TRŽIŠNA NASUMIČNOST
Većina osobina osoba obmanutih slučajnošću proizlazi iz istog onog brkanja
desne i leve kolone tabele P.1:

Precenjivanje tačnosti sopstvenih uverenja u određenom smislu, bilo

ekonomskom (Karlos) ili statističkom (Džon). Nikada nisu uzeli u obzir
činjenicu da je to što je poslovanje ekonomskim promenljivama u prošlosti
funkcionisao možda puka koincidencija ili, još gore, da ekonomska analiza
prilagođena događajima iz prošlosti kamuflira element slučajnosti. Imajte
na umu da se od svih mogućih ekonomskih teorija na raspolaganju može
naći jedna prihvatljiva za objašnjenje prošlosti ili bar dela prošlosti. Karlos
je ušao na tržište u trenutku kada je funkcionisalo, ali nikada nije iskusio
periode kada su tržišta funkcionisala potpuno suprotno standardnim
ekonomskim analizama. A bilo je perioda kada je ekonomija izneverila
berzanske trgovce, kao i onih kada im je išla naruku.

Početkom 80-ih američki dolar je bio precenjen (tj. strane valute su bile
potcenjene). Mešetari koji su se rukovodili ekonomskom logikom i
kupovali strane valute propali su. No kasnije su se oni koji su to radili
obogatili (iako je prva tura doživela krah). Čista slučajnost! Slično tome,
oni koji su „shortovali“ japanske akcije krajem 80-ih, doživljavaju sličnu
sudbinu - malobrojni su se oporavili od gubitaka tokom kolapsa 90-ih.
Krajem prošlog veka postojala je grupa takozvanih makrotrejdera koji su
padali kao muve - uključujući i legendarnog (pre će biti srećnog) investitora
Džulijana Robertsona koji 2000, nakon zvezdanog uspeha, „zatvara
radnju“. Razmatranje zablude o uspehu dodatno će nam osvetliti sve to, ali
očito, ne postoji ništa manje striktno i precizno od njihove naizgled striktne
upotrebe ekonomskih analiza u svrhe poslovanja na berzi.

Tendencija braka s položajima. Postoji izreka da se loš berzanski trgovac

lakše razvodi od supruge nego od položaja na kome se nalazi. Lojalnost
idejama nije dobra osobina ni kod trgovca, ni naučnika - uostalom, ni kod
koga.

Tendencija menjanja priče. Oni postaju investitori na duge staze kada

gube novac; čas se proglašavaju za mešetare, čas za investitore, u zavisnosti
od trenutnog okretanja kola sreće. Razlika između mešetara i investitora
leži u dugoročnosti ulaganja i u, skladu s njom, u veličini ulaganja. Nema
apsolutno ničeg lošeg u investicijama na duge staze, pod uslovom da osoba
to ne brka s kratkoročnim berzanskim poslovanjem - a mnogi postaju
investitori na duge staze tek nakon što izgube novac, odlažući odluku da
prodaju, u sklopu poricanja onoga što im se dešava.

Nema preciznih, unapred sačinjenih planova o tome šta raditi u slučaju

gubitaka. Oni naprosto nisu svesni te mogućnosti. Nakon strmoglavog
tržišnog sunovrata kreću da kupuju još obveznica, ali ne u skladu s
prethodno osmišljenim planom.

Ne postoji kritičko razmišljanje, što se ogleda u tome da nema revizije

stava prema zaustavljanju gubitaka. Prosečni mešetari ne vole da prodaju
kad „mogu da dobiju bolju cenu“. Ne razmatraju mogućnost da je njihov
metod određivanja vrednosti pogrešan i da nije u pitanju neuspeh tržišta da
se uskladi s njihovim kriterijumima vrednosti. Može se desiti i da budu u
pravu, ali ključno je to što ne grade nikakvo obezbeđenje za slučaj da
ispadne da im metodi ne valjaju. Bez obzira na sve njegove mane,
videćemo da Soros, kako izgleda, retko razmatra nepovoljan ishod a da ne
preispita i sopstveni analitički okvir.

Poricanje. Kada se dese gubici, nema jasnog suočavanja s realnošću. Cena

na ekranu postaje manje važna od neke apstraktne „vrednosti“. Uobičajen
oblik poricanja glasi: „Ovo je samo rezultat likvidacije, naleta masovne
prodaje“. Uporno ignorišu ono što im realnost poručuje.

Kako je moguće da mešetari koji sve rade pogrešno postignu toliki

uspeh? Zbog principa slučajnosti. Ovo je jedna manifestacija zablude o
uspehu. Skloni smo da mislimo kako su mešetari uspešni žuto što su dobri u
poslu. Možda smo okrenuli kauzalnost naglavačke; smatramo ih dobrima
samo zato što dobro zarađuju, A čovek na finansijskom tržištu može da
zarađuje i čisto slučajno.
I Karlos i Džon pripadaju toj vrsti ljudi koji su se okoristili na jednom
privrednom ciklusu. Nije to samo zato što su se našli na pravim tržištima.
To je zato što je njihov stil rada veoma odgovarao epizodi rasta njihovih
tržišta. Kupovali su obveznice kojima cena pada. Gledano unazad, to je na
specifičnim tržištima za koja su se njih dvojica specijalizovala bio
najpoželjniji modus poslovanja u periodu između 1992. i leta 1998. Većina
tih koji su imali sreću da poseduju takav stil rada u tom periodu su
dominirali tržištem. Postizali su sve bolje rezultate i istiskivali ljude koji su,
možda, bili bolji mešetari.

NAIVNE EVOLUCIONE TEORIJE2

Priče o Karlosu i Džonu ilustruju prednosti loših mešetara nad dobrima u
preživljavanju na kratke i srednje staze. Sad ćemo razmotriti iznesene
argumente na opštijem nivou. Čovek mora biti ili slep ili blentav da odbaci
darvinističku teoriju prirodnog odabiranja. Međutim, jednostavnost ove
ideje navodi neke amatere (pa i profesionalne naučnike) da slepo poveruju u
kontinuiranost i nepogrešivost darvinizma u svim poljima, uključujući i
ekonomiju.
 Još pre koju deceniju biolog Žak Mono jadikovao je da se svi smatraju
stručnjacima za evoluciju (isto se može reći i za finansijska tržišta), a s
vremenom situacija postaje još gora. Mnogi amateri veruju u pravolinijsku
reprodukciju biljaka i životinja koja vodi usavršavanju. Prevodeći ideju na
zbivanja u društvu, veruju da kompanije i organizacije, zahvaljujući
konkurenciji (i kvartalnom izveštavanju) neopozivo marširaju ka boljitku.
Opstaće najjači; najslabiji će izumreti. Što se tiče investitora i mešetara, oni
veruju da će u tržišnoj utakmici najbolji prosperirati a najgori naučiti novi
zanat (sipanje goriva ili, ponekad, stomatologiju).
Nije to baš tako jednostavno. Ignorisaćemo suštinski pogrešno
tumačenje darvinističke ideje i činjenicu da se organizacije ne reprodukuju
poput živih bića. I podvući ćemo: darvinizam govori o sposobnosti za
reprodukciju, ne o opstanku. Problem, kao i sve u ovoj knjizi, proizlazi iz
nasumičnosti. Zoolozi su otkrili da slučajni rezultati mogu biti veoma
iznenađujući: ono što deluje kao evolucija može biti samo digresija, čak i
regresija. Na primer, Stiven Džej Guld (optužen da je više popularizator
nauke nego pravi naučnik) otkrio je obilje dokaza za ono što naziva
genetički šum ili negativne mutacije, navlačeći time na sebe bes kolega
(otišao je s idejom malo predaleko). Usledila je akademska debata između
Gulda i njegovih kolega, recimo Dokinsa - njega u stručnim krugovima
smatraju bolje obrazovanim u oblasti matematike slučajnosti. Negativne
mutacije su odlike koje opstaju uprkos tome što su, sa stanovišta
reproduktivne sposobnosti, lošije od onih koje su zamenile. Ipak, ne
očekuje se da potraju duže od nekoliko generacija (u takozvanim
privremenim agregacijama).
Osim toga, stvari mogu postati još neočekivanije kada, pri preokretu
situacije, slučajnost promeni obličje. Preokret situacije znači da se svi
atributi jednog sistema toliko menjaju da posmatraču postaju potpuno
neprepoznatljivi. Darvinistički shvaćena sposobnost odnosi se na vrste koje
se razvijaju tokom dugog perioda, ne na kratke staze - i s vremenom se
dobar deo uticaja slučajnosti eliminiše; Što bi se reklo, stvari se (čitajte
šum) s vremenom uravnoteže.
S obzirom na iznenadne retke događaje, u našem svetu nije uobičajeno
neprekidno konvergiranje boljitku i usavršavanju. Ništa u životu ne teče
kontinuirano. Verovanje u kontinuitet je sve do početka XX veka bilo
neizostavan sastavni deo naučne kulture. Smatralo se da priroda ne pravi
skokove ili na latinskom, što bolje zvuči: natura non facit saltus. To se
obično pripisuje Lineu, botaničaru iz XVIII veka, koji je očito sve pogrešno
shvatio. Isto je mislio i Lajbnic, kad je objašnjavao kalkulus. Verovao je da
su dešavanja kontinuirana bez obzira na to koliko izbliza ih posmatramo.
Kao što važi za mnoge „zdravorazumske“ tvrdnje koje dobro zvuče (a takva
dinamika zaista zvuči logično), ispostavilo se da je i ova potpuno pogrešna -
opovrgla ju je kvantna mehanika. Otkrili smo da čestice skaču (diskretno) iz
jednog stanja u drugo; ne radi se o klizećoj, kontinuiranoj promeni.

Može li evolucija biti obmanuta slučajnošću?3

Zaključićemo ovo poglavlje sledećom mišlju. Setimo se da će osoba koja
poseduje samo površno znanje o problemima nasumičnosti verovati da je
neka životinja u stanju maksimalne prilagođenosti i da je na nivou do tog
trenutka postignutog napretka. Ali nije tako u evoluciji; životinje će u
proseku biti dobro prilagođene, ali ne svaka od njih i ne uvek. Baš kao što
je neka životinja možda opstala naprosto zato što joj se posrećilo, „najbolji“
delatnici u određenom poslu možda potiču iz skupine onih koji su sjajno
prilagođeni jednoj od mogućih situacija - situaciji u kojoj nije bilo retkih
evolucionih događaja. Nezgodno je to što će, kako budu sve duže poslovali
ne susrećući se s retkim događajima, postajati sve ranjiviji na njih. Već smo
rekli da bi se, ako bismo produžili vreme do u beskraj, a s obzirom na
ergodičnost, takav događaj izvesno desio - i izbrisao dotičnu vrstu s lica
zemlje! Jer evolucija znači prilagođenost određenom periodu i situaciji, ne
proseku svih mogućih situacija i okruženja.
Slučajnost može biti kobna jer osoba koja donosi profit poput Džona,
koja na duge staze predstavlja totalnog gubitnika i stoga osobu nesposobnu
za opstanak, na kratke staze deluje vrlo podobno i ima dobre izglede da
višestruko multiplikuje sopstvene gene. Setite se hormonskog dejstva
uspeha na držanje i signala koje to šalje potencijalnim partnerkama. Njegov
uspeh (ili pseudouspeh, s obzirom da je na staklenim nogama) može
delovati privlačno. Nedužna potencijalna partnerka će biti obmanuta i
verovaće (bezuslovno) da se radi o izvrsnim genima - sve dok ne usledi
jedan redak događaj. Čini se da je Solon shvatio poentu; ali probajte da je
objasnite naivnom darvinisti - ili bogatom komšiji od preko puta.
OceanofPDF.com
 Šesto poglavlje
NAGIB I ASIMETRIJA

Uvod u koncept nagiba1: zašto Imenice bik I medved Imaju

ograničeno značenje Izvan zoologije. Zločesto dete uništava
strukturu nasumičnosti. Uvod u problem epistemološke
neprozirnosti. Korak do upuštanja u problem Indukcije.

MEDIJANA NIJE PRAVA PORUKA

Esejisti i naučniku Stivenu Džeju Guldu (jedno vreme mi je bio uzor)
postavljena je dijagnoza, u njegovim četrdesetim, smrtonosnog tipa raka
peritoneuma. Prva informacija koju je dobio o svojim izgledima za
preživljavanje glasila je; njegova medijana preživljavanja otprilike iznosi
osam meseci; informacija mu se činila sličnom Isaijinom nalogu kralju
Jezekiji da pripremi kuću za sopstvenu smrt.
Dijagnoza, posebno tako teška, može motivisati ljude na intenzivno
istraživanje, a posebno plodnog pisca kao što je Guld, kome je trebalo još
vremena da završi planirane knjige. Daljim istraživanjem Guld je otkrio
bitno drugačije informacije od te prve; konkretno, očekivano (tj. prosečno)
preživljavanje znatno je duže od osam meseci. Zapazio je da očekivano i
medijana uopšte nemaju isto značenje. Medijana preživljavanja znači da
oko 50% ljudi umre pre osmog meseca, a 50% poživi duže od osam meseci.
Ali oni koji prežive osmi mesec žive još dosta duže, generalno otprilike isto
koliko ljudi inače požive - tj. dožive onih prosečnih 73,4 godina koliko
predviđaju tabele mortaliteta osiguravajućih kompanija.
Postoji asimetrija. Oni koji umru, umru vrlo brzo nakon dijagnoze, dok
oni koji požive, dožive pristojnu starost. Kad god postoji asimetrija ishoda,
prosečno preživljavanje nema nikakve veze sa medijanom preživljavanja.
To je nagnalo Gulda, koji je na taj težak način shvatio koncept nagiba, da
napiše iskren tekst „Medijana nije prava poruka“. Poenta teksta glasi:
koncept medijane, primenjen u medicinskim istraživanjima, ne pokazuje
realnu distribuciju verovatnoće.
Pojednostaviću Guldovu poentu uvodeći pojam srednja vrednost
(takođe poznat i kao prosečna ili očekivana vrednost) kroz kockanje jer je
to manje morbidan primer. Kako bih objasnio, navešću primer i
asimetričnih izgleda i asimetričnih ishoda. Asimetrični izgledi znače da
verovatnoće dva događaja nisu po 50%, već da jedan ima veću verovatnoću
od drugog. Asimetrični ishod znači da dobijeni rezultati nisu jednaki.
Pretpostavimo da primenjujem kockarsku strategiju u kojoj imam
šansu da u 999 od 1000 slučajeva zaradim jedan dolar (događaj A) i šansu
da u jednom od 1000 slučajeva izgubim 10.000 dolara (događaj B) - to je
prikazano u tabeli 6.1. Očekujem da izgubim oko 9 dolara (dobijeno
množenjem verovatnoća korespondirajućih ishoda). Učestalost ili
verovatnoća gubitka, sama po sebi, potpuno je irelevantna; potrebno je
proceniti je s obzirom na veličinu ishoda. Ovde A ima neuporedivo veću
verovatnoću nego B. Postoje dobri izgledi da ćemo zaraditi ako uložimo na
događaj A, ali to nije dobra ideja.
Ovo je prilično uobičajen i jednostavan slučaj; razume ga svako ko se
u bilo šta kladi. A ipak ceo život moram da se borim s ljudima sa
finansijskih tržišta koji, izgleda, ne mogu to da shvate. Ne govorim o
početnicima;
TABELA 6.1
Događaj Verovatnoća Ishod Očekivana vrednost
A 999/1000 1 dolar 0,999 dolara
B 1/1000 -10.000 dolara -10,00 dolara
Ukupno -9,001 dolar
govorim o ljudima s akademskim zvanjima (doduše, stečenim u poslovnim
školama) kojima ne uspeva da uvide u čemu je štos.
 Kako je moguće da ljudima izmiče tako jednostavan zaključak? Zašto
brkaju verovatnoću i očekivanu vrednost, to jest, verovatnoću i verovatnoću
pomnoženu sa isplativošću? Pre svega, zato što su prilikom obrazovanja
najčešće učili o simetričnim situacijama, kakvo je bacanje novčića, gde je
takvo razlikovanje nevažno. I takozvana zvonasta kriva koja je, reklo bi se,
našla univerzalnu primenu u društvu, potpuno je simetrična. Više o tome
kasnije.
ZOOLOGIJA BIKA I MEDVEDA
Većina medija zasipa nas terminima bikovsko i medveđe tržište, koji se
odnose na posledice viših (bikovske) ili nižih (medveđe) cena na
finansijskim tržištima. A čujemo i ovakve izjave: „Zbog Džonija sam
pobesneo kao bik“ ili „Onaj tip Našim, koga ništa ne razumem, čini da se
osećam nezgrapno kao medved“, kojima se ukazuje na određene osobine.
Moram reči da su termini bikovsko ili medveđe često prazne reči,
neprimenjive na svet nasumičnosti - posebno ako se u tom svetu, kao i u
našem, podrazumevaju asimetrični ishodi.
Kada sam radio za njujoršku ispostavu jedne velike investicione kuće,
povremeno sam prisustvovao mučnim nedeljnim diskusionim sastancima na
kojima se okupljala većina njujorških profesionalaca koji imaju veze s
trgovinom na berzi. Ne krijem, nisam voleo te skupove, i to ne samo zato
što su mi se preklapali s terminima za vežbanje. Iako su bili prisutni i
berzanski trgovci, to jest, ljudi o kojima se sudi na osnovu njihove brojčano
izražene uspešnosti, to je prevashodno bio forum trgovaca (ljudi koji umeju
da šarmiraju svoje mušterije) i one kategorije ljudi zvanih ekonomisti ili
stratezi sa Vol Strita, koji daju objave o sudbini tržišta ali sami ni u kojoj
formi ne preuzimaju nikakav rizik, te im stoga uspeh zavisi više od retorike
nego od zaista proverljivih činjenica. Na tim sastancima trebalo je da
prisutni iznesu svoja mišljenja o trenutnoj situaciji. Meni je to predstavljalo
čisto intelektualno zagađenje. Očekivalo se da svi imaju priču, teoriju,
opažanja koja žele da saopšte drugima. A meni su odbojni ljudi koji, bez
propisno urađenog „domaćeg zadatka“ u bibliotekama, misle kako imaju da
kažu nešto originalno i duboko o datoj temi. (Poštujem ljude naučničkih
umova, kakav je moj prijatelj Sten Džonas, koji oseća obavezu da provede
noći u čitanju svega napisanog o datoj temi, pokušavajući da sazna do čega
su došli drugi, pa tek onda i sam iznese mišljenje - da li bi čitalac uvažio
mišljenje lekara koji ne čita medicinske radove?)
Imao sam delotvornu strategiju za ublažavanja dosade i alergije na
samopouzdane praznoglavce, govorio sam što sam mogao više i trudio se
da ne slušam šta mi drugi odgovaraju tako što sam napamet rešavao
jednačine. Prekomerno govorenje mi je pomagalo da sam sebi razjasnim
neke stvari, a uz malo sreće, postizao sam i to da ne budem ponovo
„pozvan“ (to jest, primoran da dođem) sledeće nedelje.
Na jednom od tih sastanaka upitali su me za mišljenje o berzi. Izjavio
sam, ne bez izvesne doze pompeznosti, kako verujem da je velika
verovatnoća da će cene iduće nedelje neznatno porasti. Koliko je velika ta
verovatnoća? „Oko 70%“. To je, očito, bila smela izjava. Ali onda je neko
ubacio: „Ali, Nasime, upravo si se hvalio da si prodao veliku količinu
SP500 fjučersa, pokazujući time da očekuješ pad cena. Zašto si promenio
mišljenje?“ „Nisam promenio mišljenje! Verujem da je to pametan potez!
(publika se smeje), čak sad želim da prodam još više!“ Prisutni su delovali
potpuno zbunjeno. „Da li je to bikovski ili medveđi potez?“, pitao je jedan
od stratega. Odgovorio sam da ne razumem reči „bikovski“ i „medveđi“
van čisto zoološkog konteksta. Baš kao kod događaja A i B iz prethodnog
primera, ja jesam mislio da će cene verovatno porasti (to bi značilo da sam
povukao „bikovski“ potez), ali da je pametnije prodati fjučerse (e, to je već
„medveđi“ poduhvat) jer bi, u slučaju da padnu to mogao biti drastičan pad.
Odjednom je nekoliko mešetara u prostoriji pokazalo da me razume. Počeli
su da iznose slična zapažanja. I nisam bio primoran da dođem na sledeći
diskusioni sastanak.
Pretpostavimo da čitaoci dele moje mišljenje kako verovatnoća da će
cene sledeće nedelje porasti iznosi 70%, a 30% da će pasti. Međutim,
recimo i to da bi u proseku porasle za 1%, dok bi u slučaju pada pale u
proseku za 10%. Šta bi čitalac uradio? Da li bi postupio bikovski ili
medveđe?
Dakle, termine bikovsko i medveđe koriste ljudi koji se ne bave
neizvesnošću u praksi, kao što su televizijski komentatori ili oni koji
nemaju
TABELA 6.2
 Događaj Verovatnoća Ishod Očekivana
vrednost
Rast Rast za
70% 0,7
cena 1%
Pad za
Pad cena 30% -3,00
10%
Ukupno -2,3
nikakvo iskustvo u upravljanju rizikom. Avaj, investitori i preduzeća ne
prihoduju verovatnoće, već dolare. Stoga nije važno koliko je velika
verovatnoća da će se događaj desiti, već je bitno koliko ćete na njemu
zaraditi ako se desi. Učestalost profita je irelevantna; važna je veličina.
Čista je računovodstvena činjenica da, osim pomenutih komentatora, retko
ko nosi kući zaradu koja je rezultat toga koliko često su u pravu ili nisu.
Ono što im sleduje jesu profit ili gubitak. Što se komentatora tiče, njihov
uspeh ima veze s tim koliko često jesu u pravu ili nisu. U tu kategoriju
spadaju „glavni stratezi“ velikih investicionih banaka koje javnost viđa na
TV-u, a koji nisu ništa bolji od klasičnih estradnih zabavljača. Poznati su,
zvuče razumno, zasipaju vas brojkama ali, funkcionalno gledano, oni su
puki zabavljači - jer da bi njihova predviđanja imala ikakvu vrednost, bio bi
im potreban statistički način da ih testiraju. Njihov uspeh nije rezultat
razrađenog testa već pre veštine izlaganja mišljenja.
Arogantni dvadesetdevetogodišnji sin
Uz to što mi je bilo potrebno da se zabavim na pomenutim plitkoumnim
sastancima, kao trgovac na berzi uvek sam se opirao iznošenju „procena
tržišta“, što je dovelo i do izvesne zategnutosti u odnosu s nekim
prijateljima i rođacima. Jednom me je nazvao očev prijatelj - bogat i
samouveren čovek - koji je došao u Njujork u posetu (da bi mi stavio do
znanja s kim razgovaram, odmah je kazao kako je došao konkordom, uz
omalovažavajući komentar o udobnosti tog prevoznog sredstva). Želeo je
da čuje šta mislim o situaciji na različitim finansijskim tržištima. Zaista
nisam imao nikakvo mišljenje, niti sam se potrudio da ga formulišem, niti
su me tržišta uopšte zanimala. Gospodin je nastavio da me bombarduje
pitanjima o privredi, o evropskim centralnim bankama, i to preciznim
pitanjima - bez sumnje je želeo da dobije odgovore koje će uporediti s
mišljenjem „eksperta“ koji mu vodi finansije u nekoj od velikih njujorških
investicionih kompanija. Niti sam skrivao da pojma nemam, niti sam se
pretvarao da mi je zbog toga žao. Tržišta me ne zanimaju („da, jesam, ja
sam berzanski mešetar“) i nemam nikakva predviđanja, tačka. Potom sam
mu objasnio neke svoje zamisli o strukturi slučajnosti i proverljivosti
procena tržišta, ali on je želeo precizniju izjavu o tome šta će se desiti s
evropskim tržištem obveznica do Božića.
Dobio je utisak da ga vučem za nos; to je maltene narušilo prijateljstvo
između mog oca i tog njegovog bogatog i samouverenog druga. Pozvao ga
je jadikujući: „Kada pitam advokata nešto o pravnim dilemama, dobijem
ljubazan i precizan odgovor. Kada doktora pitam nešto iz medicine,
dobijem njegovo mišljenje. Nijedan stručnjak nije mi iskazao nepoštovanje.
A tvoj drski i uobraženi dvadesetdevetogodišnji sin izigrava primadonu
i odbija da mi odgovori o kretanju tržišta“!

Retki događaji
Posao kojim se celoga života bavim na tržištu najbolje ću opisati
sintagmom asimetrično klađenje - to jest, trudim se da profitiram na retkim
događajima, onima koji se ne ponavljaju često nego, shodno svojoj prirodi,
mogu biti veoma isplativi. Trudim se da retko zaradim, što se ređe može,
naprosto zato što verujem da se retkim događajima ne pridaje vrednost koja
im pripada i da je, što je događaj ređi, njegova vrednost utoliko
potcenjenija. Mislim da, uz to što poboljšavam svoj empirizam primenom
tog nelogičnog aspekta poslovanja na berzi, stičem i prednost u poslovanju.
Zašto se ovim događajima pridaje tako malo pažnje? Zbog psihološke
asimetrije; ljudi koji su me tokom karijere okruživali oduvek su bili isuviše
usredsređeni na to da nagruvaju drugi deo časopisa Wall Street Journal dok
putuju vozom, pa nisu stizali da razmisle i o nasumičnim događajima. Ili su
možda previše gledali TV gurue. Ili posvećuju previše vremena nadogradnji
svojih PalmPilota. Čak ni neki iskusni veterani na berzi, kako se čini, ne
shvataju poentu da je frekvencija nevažna. „Legendarni“ investitor Džim
Rodžers izjavio je:
Ja ne kupujem opcije. Kupovina opcija je još jedan način da dospete
u sklonište za beskućnike. Neko je uradio studiju za SEC20 i otkrio
 da 90 posto svih opcija ispadnu gubici. Dakle, ako 90 posto svih
dugih pozicija21 gubi novac, to znači da 90 posto svih kratkih
pozicija pravi novac. Ukoliko hoću da povučem medveđi potez, ja
prodajem premije.

Očigledno je statistika po kojoj 90% svih dugih pozicija gubi novac

besmislena (to jest, odnosi se na učestalost) ako ne uzmemo u obzir i
podatak koliko novca se u proseku zaradi u preostalih 10% slučajeva. Ako u
proseku upedesetostručimo uloženo kada je vrednost opcija visoka, onda
tvrdim da će nas kupovina opcija odvesti u palatu, a ne u sklonište za
beskućnike. Čini se da je gospodin Džim Rodžers daleko dogurao za
čoveka koji ne razlikuje verovatnoću i očekivanu vrednost (začudo, bio je
partner Džordža Sorosa, kompleksne osobe koja se obogatila na retkim
događajima - više o njemu kasnije).
Jedan takav redak događaj je krah berze 1987, u kome sam postao
mešetar i dobio taj luksuz da se obrazujem po želji. Nero iz poglavlja 1 teži
da prođe bezbedno tako što izbegava izlaganje retkim događajima - što je
defanzivan pristup. Ja sam znatno agresivniji od Nera i idem korak dalje;
karijeru i posao sam organizovao tako da mogu profitirati na njima. Drugim
rečima, ja kroz asimetrične uloge težim ostvarivanju koristi od retkih
događaja.
Simetrija i nauka
U većini disciplina takva asimetrija je nevažna. U akademskom okruženju
gde se polaže ili pada, i gde kumulativna ocena nije važna, računa se samo
učestalost. Mimo toga, računa se opseg. Nažalost, tehnike koje se koriste u
ekonomiji često su uvezene iz drugih oblasti - finansijska ekonomija je još
mlada disciplina (zasigurno još nije „nauka“). Ljudi iz većine nefinansijskih
oblasti nemaju problem s uklanjanjem ekstremnih vrednosti iz uzorka, kada
razlika u isplativosti između brojnih ishoda nije značajna, što je generalno
slučaj u obrazovanju i medicini. Profesor koji računa prosek ocena svojih
studenata ukloniće najviše i najniže vrednosti, koje zove vanrednim
slučajevima, i uzeće prosek ostalih, pri čemu se to ne smatra nestručnom
praksom. Ležerni prognozer vremena isto postupa s ekstremnim
temperaturama - jer jedna neuobičajena pojava potpuno promeni situaciju
(mada ćemo videti kako se može ispostaviti da je to greška kada se radi o
prognozama budućnosti ledenog pojasa). Dakle, ljudi iz sveta finansija
pozajmljuju tehnike i ignorišu nefrekventne događaje, ne primećujući da
posledica retkog događaja može biti bankrotstvo kompanije.
Mnogi naučnici iz oblasti prirodnih nauka takođe su podložni tako
blentavom i pogrešnom tumačenju statistika. Jedan flagrantan primer je
debata o globalnom otopljavanju. Mnogim naučnicima je promakao
podatak da su u ranim stadijumima otopljavanja uklonili iz uzorka najviše
temperature, u uverenju da je mala verovatnoća da će se ponoviti. Možda je
dobra ideja eliminisati ekstreme kada kalkulišete proseke temperatura u
sklopu planiranja odmora. Ali neće ići kada izučavamo fizička svojstva
vremena - posebno ako nas zanima kumulativnost. Dotični naučnici su
isprva ignorisali činjenicu da ovi skokovi, iako retki, deluju tako što
nesrazmerno mnogo doprinose kumulativnom topljenju leda. Baš kao i u
finansijama, događaj koji jeste redak ali ima znatne posledice ne sme se
ignorisati.

SKORO SVI SU IZNAD PROSEKA

Džim Rodžers nije jedini koji pravi tako uobičajenu grešku: brka srednje
vrednosti i medijanu. Da bismo bili pravedni prema njemu, recimo i to da
neki ljudi koji žive od razmišljanja, kakav je bio Robert Nozik, filozofska
zvezda, prave slične verzije iste greške (pritom je Nozik bio divljenja
vredan i oštrouman mislilac i do prerane smrti verovatno je bio
najpoštovaniji američki filozof svoje generacije). U knjizi Priroda
racionalnosti (The Nature of Rationality) on ulazi u amatersko razmatranje
evolucionizma, što je tipično za filozofe, i piše: „Pošto više od 50 posto
pojedinaca ne može biti bogatije od proseka“. Naravno, moguće je da preko
50% pojedinaca bude bogatije od proseka. Recimo da je u nekoj grupi broj
izuzetno siromašnih vrlo mali a ostali se uglavnom pozicioniraju bliže
srednjoj klasi. Srednja vrednost biće niža od medijane. Zamislite populaciju
od desetoro ljudi od kojih devetoro imaju neto bogatstvo od 30.000 dolara a
jedna osoba od hiljadu dolara. Prosečno neto bogatstvo je 27.100 dolara i
devetoro od ukupno deset ljudi će biti natprosečno bogati.2
 Grafikon 6.1 pokazuje niz vrednosti, počev od inicijalnog nivoa Wo do
kraja posmatranog perioda Wt. Može se posmatrati kao uspeh, hipotetički
ili realizovani, vaše omiljene trejderske strategije, poslovanja nekog
investicionog menadžera, kretanje prosečnih cena palata u renesansnoj
Firenci, cena na mongolskoj berzi ili razlika između američke i mongolske
berze. Sastoji se od određenog broja posmatranja u nizu W1 W2 itd.,
poređanih sleva nadesno, tj. tako da desni slede nakon levih.
Da imamo posla s determinističkim svetom - to jest, svetom
pročišćenim od slučajnosti (svet iz desne kolone tabele P.1), i sa sigurnošću
znamo da je to slučaj, sve bi bilo prilično jednostavno. Kretanje niza otkrilo
bi nam mnoge prognostički važne informacije. Mogli bismo precizno reči
šta će se zbiti određenog dana u budućnosti, za godinu dana, možda čak i za
deceniju. Statističari nam ne bi ni bili potrebni; drugorazredni inženjer bi
nam to mogao kazati. Ne treba mu nikakva moderna diploma; i osoba
obrazovana prema laplasovskoj nauci iz XIX veka mogla bi da reši
jednačine znane kao diferencijalne ili, ekvivalentno, jednačine kretanja - s
obzirom na to da se odnose na dinamiku entiteta čija je pozicija u funkciji
vremena.

GRAFIKON 6.1: STANDARDNI VREMENSKI NIZ

I da imamo posla sa svetom u kome su slučajnosti trasirane, bilo bi

takođe jednostavnije po nas jer postoji cela oblast koja se time bavi, poznata
kao ekonometrija ili analiza vremenskih nizova. Nazvali biste ljubaznog
ekonometričara (moje iskustvo s njima pokazuje da su obično učtivi i
prijateljski nastrojeni prema praktičarima). On bi ubacio podatke u program
i došao do indikatora iz kojih biste zaključili da li vredi investirati u
mešetara s takvom istorijom poslovanja ili pratiti datu strategiju poslovanja
na berzi. Mogli biste čak i kupiti prvu verziju njegovog programa za manje
od 999 dolara i sami se pozabaviti time idućeg kišnog vikenda.
Međutim, nismo sigurni da je svet u kome živimo trasiran i predvidljiv.
Videćemo da procene dobijene analizom ovih podataka iz prošlosti mogu
ponekad biti relevantne. No mogu biti i besmislene; ponekad vas mogu
navesti na pogrešan put. Dešava se da podaci o tržištu postanu prava zamka;
mogu ukazivati u potpuno suprotnom smeru, što vas navede da investirate
ili pogrešno procenite rizike. Valute koje su, istorijski gledano, najstabilnije,
pokazuju, na primer, i najveću sklonost dramatičnim padovima. Gorko
iskustvo iz leta 1997. to je pokazalo investitorima koji su odabrali sigurnost
fiksnih kurseva valuta Malezije, Indonezije i Tajlanda (vezanih za vrednost
američkog dolara, čime se održavala stabilnost sve do dramatične,
iznenadne i brutalne devalvacije).
Prema podacima iz prošlosti kao predviđanjima budućnosti možemo se
odnositi vrlo ležerno ili vrlo bukvalno. Kao skeptik, odbijam da prihvatim
jedan jedini vremenski niz prošlosti kao indikator budućih kretanja;
potrebno mi je mnogo više od toga. Glavni razlog za to mi je postojanje
retkih događaja, ali imam i obilje drugih razloga.
Površno gledano, možda se čini da moja izjava protivreči ranijim
razmatranjima u kojima krivim ljude što ne uče dovoljno iz istorije.
Problem je u tome što isuviše toga učitavamo u plitku nedavnu istoriju, uz
izjave tipa „ovo se nikada nije desilo“, ali ne učimo iz istorije uopšte (stvari
koje se u jednoj regiji nikada nisu desile imaju tendenciju da se konačno
ipak dese). Drugim rečima, istorija nas uči da se događaji koji se nikada pre
nisu desili ipak dešavaju. Može nas naučiti i mnogo čemu izvan uzano
definisanog vremenskog niza; što je perspektiva šira, nauk je bolji. Dakle,
istorija nas uči da izbegavamo onaj tip naivnog empirizma koji počiva na
učenju iz slučajnih istorijskih činjenica.
ZABLUDA O RETKOM DOGAĐAJU
Majka svih zabluda
Redak događaj, čija je priroda takva da ne podleže simulaciji, može se
desiti u najrazličitijim obličjima. Prvi put je primećen u Meksiku, gde su ga
akademici prozvali problem pezosa. Ekonometričari su bili zbunjeni
kretanjem meksičkih ekonomskih promenljivih 80-ih. Masa novca u
opticaju, kamatne stope ili neke slične za celu priču slabo relevantne mere
pokazivale su hirovite oscilacije, opstruirajući pokušaje da se dođe do
odgovarajućeg modela. Ovi pokazatelji su se s vremenom ćudljivo menjali,
bez upozorenja prelazeći iz faza stabilnosti u stanja turbulencija.
Generalizujući, retkim događajem sam počeo da nazivam svaku pojavu
na koju se može primeniti izreka: Pazite se mirnih voda. Narodska mudrost
često upozorava na starog komšiju koji uvek deluje ljubazno i uzdržano,
kao pravi primer uzornog građanina, sve dok u novinama ne ugledate
njegovu sliku ispod koje se opisuje pobesneli poremećeni ubica. Do tada
nije učinio nikakav prestup. Nije bilo nikakvog načina da se predvidi da će
tako fina osoba ispoljiti tako patološko ponašanje. Retke događaje
povezujem sa svakim nerazumevanjem rizika koji proizlazi iz uske
interpretacije vremenskog niza događaja iz prošlosti.
Retki događaji su uvek neočekivani, inače ih ne bi ni bilo. Evo tipičnog
slučaja. Investirate u hedž fond koji ima stabilnu zaradu bez većih oscilacija
i jednog dana vam stigne pismo koje počinje sa „S obzirom na nepredvidiv i
neočekivan događaj koji se smatra izuzetno retkim...“ (kurziv sam ja
dodao). Ali retki događaji to i jesu upravo zato što su neočekivani. Obično
su uzrokovani panikom koja nastaje kao rezultat likvidacija (investitori
istovremeno pohrle da se oslobode svega čega mogu što brže mogu). Da su
menadžer fonda ili berzanski mešetar to očekivali, on i njegovi
istomišljenici ne bi u to ni investirali i redak događaj se ne bi ni desio.
Redak događaj nije ograničen na jednu hartiju od vrednosti. Može lako
pogoditi ceo portfelj. Na primer, mnogi mešetari kupuju hipotekarne
obveznice i njima hedžuju kako bi neutralisali rizike i eliminisali dejstvo
tržišnih oscilacija, u nadi da će ostvariti profit koji prevazilazi prihode od
državnih obveznica (one se uzimaju kao reper minimalne očekivane zarade
od neke investicije). Dotični mešetari koriste kompjuterske programe i
obilato se služe savetima doktoranada iz primenjene matematike,
astrofizike, fizike elementarnih čestica, elektroinženjerstva, dinamike fluida
ili ponekad (doduše, retko) onih iz oblasti finansija. Takav portfelj tokom
dugih perioda pokazuje stabilne prihode. A onda, iznenada, kao nesrećnim
slučajem (ja ga ne vidim tako), vrednost portfelja pada za 40% u trenutku
kada se očekuje da bi pad mogao da bude maksimalno 4%. Zovete
menadžera da mu kažete koliko ste besni i on vam saopštava kako nije on
kriv, već se situacija odnekud dramatično promenila (bukvalno). Ukazaće
vam i na to da slični fondovi takođe doživljavaju takve probleme.
Setite se da neki ekonomisti redak događaj nazivaju problem pezosa.
Naziv nije nezaslužen. Stanje meksičke valute se ne popravlja od početka
80-ih. Dugi periodi stabilnosti privlače mase bankarskih trgovaca valutama
i operatera hedž fondova u mirne vode meksičkog pezosa; i svi uživaju
plodove posedovanja ove valute zahvaljujući visokim kamatnim stopama. A
onda „neočekivano“ propadnu, izgube novac investitora, izgube sopstveni
posao i počnu da se bave nečim desetim. Sledi novi period stabilnosti.
Dolaze novi trgovci valutama koji se ne sećaju tog groznog događaja.
Meksički pezos privuče i njih i priča se ponavlja.
Zanimljivo je da većina finansijskih instrumenata koji donose fiksnu
zaradu podrazumevaju retke događaje. U proleće 1998. čitava dva sata sam
objašnjavao problem pezosa tada važnom operateru jednog hedž fonda.
Nadugačko sam mu obrazlagao da se koncept može generalizovati na svaki
vid investicije zasnovane na naivnom tumačenju stabilnosti vremenskog
niza događaja iz prošlosti. On je na sve moje odgovarao: „Apsolutno si u
pravu. Nećemo da imamo ništa s meksičkim pezosom. Investiraćemo samo
u ruske rublje“. Već posle nekoliko meseci je propao. Sve do tada, ruska
rublja je donosila privlačne kamatne stope, što je privuklo svakovrsne lovce
na visoku dobit. On i drugi čije su investicije bile vezane za rublju izgubili
su u leto 1998. blizu 97% investicija.
U poglavlju 3 smo videli da zubar ne voli oscilacije, zato što uzrokuju
visoku učestalost osećanja bola. Što podrobnije prati svoj učinak, to će više
bola iskusiti, zahvaljujući većoj varijabilnosti pri posmatranju u visokoj
rezoluciji. Isto tako će investitora, čisto iz ovih emotivnih razloga, privući
strategije u kojima se podrazumevaju retke ali velike varijacije. To se zove
guranje slučajnosti pod tepih. Psiholozi su nedavno otkrili da je ljudima
važnije ima li ili nema određenog stimulusa nego njegova veličina. Ovo
ukazuje da se gubitak prvenstveno opaža kao gubitak, a dalje implikacije
dolaze kasnije. Isto je s profitom. Agenti bi radije da broj gubitaka bude
mali a broj dobitaka veliki nego da optimizuju ukupno poslovanje.
Pogledajmo i druge aspekte problema; zamislite naučnika istraživača.
Dan za danom, seciraće miševe u laboratoriji, izolovan od sveta. To može
trajati godinama a da ne dovede do bitnih rezultata. Njegova partnerka
može prestati da mari za tog gubitnika koji svako veče dolazi kući smrdeći
na mišju mokraću. I tako sve dok - bingo - jednog dana ne dođe do sjajnog
rezultata. Ako bismo posmatrali vremenski niz njegovog rada, ne bismo
videli nikakav napredak, mada je u stvari svakim danom rasla verovatnoća
da će ostvariti na kraju dobijeni rezultat.
Isto je i sa izdavačima; mada vode odličnu uređivačku politiku, može
biti da objavljuju radove koji jedan za drugim prolaze neprimećeno, a da im
se jednom u deset godina dese bestseleri u nastavcima, tipa romana o Hariju
Poteru - naravno, uz uslov da objavljuju kvalitetna dela za koja je mala
verovatnoća da će biti masovno tražena. Zanimljivi ekonomista Art De Vani
uspeva da primeni ove ideje u dve oblasti: u filmskoj industriji i na
sopstveno zdravlje i stil života. Shvatio je nagibe u isplativosti filmova i
podigao ih na novi nivo - nivo divlje vrste nemerljive neizvesnosti koju
razmatramo u poglavlju 10. Takođe je zanimljivo njegovo otkriće da nas je
majka priroda stvorila za ekstremno asimetričnu fizičku aktivnost: lovci-
sakupljači imali su trenutke besposlenosti nakon kojih bi usledili naleti
intenzivne potrošnje energije. Za šezdesetpetogodišnjeg Arta kažu da
izgleda maltene upola mlađe?3
Na tržištu postoji kategorija mešetara koji retke događaje posmatraju
obratno i kojima je promenljivost često glasnik dobrih vesti. Oni neretko
gube novac, ali su ti gubici mali; zarađuju retko, ali su ti dobici veliki.
Zovem ih lovcima na krize. Ponosan sam što spadam među njih.
Zašto statističari ne otkrivaju retke događaje?
Laicima statistika može delovati vrlo komplikovano, ali osnovni koncept na
kome počiva današnja statistika tako je jednostavan da ga moj prijatelj,
francuski matematičar, s nipodaštavanjem zove statističkom kuhinjom. Sve
se bazira na jednostavnoj zamisli: što više informacija imate, to pouzdanije
možete predvideti ishod. Ali pitanje je koliko pouzdano. U standardnom
statističkom metodu podrazumeva se postojani rast predvidljivosti, u
nelinearnoj proporciji spram broja posmatranja. To jest, za uvećanje
veličine uzorka za n, uvećava se i naše znanje za kvadratni koren od n.
Pretpostavimo da izvlačim iz posude u kojoj se nalaze crvene i crne loptice.
Moje znanje o srazmeri crvenih i crnih loptica nakon 20 izvlačenja nije
duplo poraslo u odnosu na znanje koje sam imao nakon 10 izvlačenja, već
je pomnoženo s kvadratnim korenom od 2 (to jest, s 1,41).
Međutim, statistika zaista postaje komplikovana, i izneverava nas,
onda kada distribucija nije simetrična, kao u slučaju s tom posudom. Ako je
veoma mala verovatnoća da izvučemo crvenu lopticu iz posude u kojoj je
najviše crnih loptica, onda se naše znanje o manjku crvenih loptica vrlo
polagano uvećava - sporije nego za očekivani kvadratni koren od n. S druge
strane, naše znanje o postojanju crvenih loptica dramatično raste kada
jednom naiđemo na crvenu. Ova saznajna asimetrija nije trivijalna; ona je
središnja tema ove knjige - i ključni filozofski problem za mislioce od sorte
starih skeptika Dejvida Hjuma i Karla Popera (ali o tome kasnije).
Da bismo procenili uspešnost investitora, potrebne su nam ili mudrije
logične tehnike, izvedene manje na prvu loptu, ili moramo da ograničimo
procenu na situacije u kojima naš sud ne zavisi od učestalosti događaja.4
Nestašno dete zamenjuje loptice
Ali stvari mogu biti još gore. U nekim slučajevima, ako je incidenca
crvenih loptica potpuno nasumične distribucije, nikada nećemo saznati
odnos loptica u posudi. To se zove problem stacionarnosti. Zamislite da
posuda ima šuplje dno. Ja toga nisam svestan i dok izvlačim loptice neko
vragolasto dete dodaje odozdo loptice ove ili one boje. Tada postaje
beznačajno ono što sam doznao izvlačeći loptice. Mogu zaključiti da
crvenih loptica ima 50%, a onda nevaljalo derle čuje moj zaključak pa brzo
zameni sve crvene loptice crnima. Zbog toga naše saznanje dobijeno
statistikom postaje vrlo nepouzdano.
Istovetno zbivanje se dešava na tržištu. Događaje iz prošlosti tretiramo
kao homogen uzorak i verujemo da smo posmatranjem tog uzorka iz
prošlosti znatno povećali nivo našeg znanja o budućnosti. A šta ako
nestašno dete zameni sastojke tržišne posude? Drugim rečima, šta ako se
situacija promeni?
Duže od pola života (od svoje devetnaeste) izučavao sam i praktikovao
ekonometriju, što u učionici što kroz posao kvantitativnog berzanskog
trgovca finansijskim derivatima. Ova „nauka“ se sastoji od primene
statistike na uzorke dobijene u različitim periodima, koje nazivamo
vremenski nizovi. Zasniva se na izučavanju vremenskih nizova ekonomskih
promenljivih, podataka i drugih činilaca. U početku, kada nisam znao skoro
ništa (dok danas znam još manje), pitao sam se da li vremenski nizovi koje
odražavaju aktivnosti mrtvih ili penzionisanih ljudi zaista mogu biti
značajni za predviđanje budućnosti. Ekonometričari koji su znali mnogo
više od mene nišu postavljali sebi takva pitanja; to mi je ukazalo da je moje
pitanje najverovatnije glupo. Ugledni ekonometričar Hašem Pesaran na
slično pitanje je odgovorio savetom da bi valjalo „više i bolje izučavati
ekonometriju“. Danas sam ubeđen da je veći deo ekonometrije
najverovatnije beskoristan - da je bezvredan najveći deo zaključaka
finansijskih statističara. Zbir nula, čak i ako ih je milijardu, ostaje nula; isto
tako i akumuliranje istraživanja i saznanja o kompleksnosti, ako nema
čvrste temelje, ne vredi ništa. Izučavanje evropskih tržišta 90-ih sigurno će
biti značajno istoričarima; ali kakve bitne zaključke nam može dati danas,
kada se struktura institucija i tržišta toliko promenila?
Imajte u vidu podatak da je ekonomista Robert Lukas5 zadao težak
udarac ekonometriji argumentom da bi ljude, da su racionalni, njihova
racionalnost dovela do sledećeg uviđanja na osnovu obrazaca prošlosti:
treba da se prilagode budućnosti tako što će informacije iz prošlosti tretirati
kao potpuno beskorisne za predviđanje budućnosti (argument mu je,
naravno, sasvim matematički formulisan, doneo nagradu Centralne banke
Švedske koja se dodeljuje u čast Alfreda Nobela). Ali ljudi smo i ponašamo
se u skladu s našim znanjem, u koje spadaju i podaci iz prošlosti. Mogu da
pretočim njegovu poentu u sledeću analogiju. Ako racionalni mešetari
otkriju obrazac skoka cena akcija ponedeljkom, to znači da je takav obrazac
moguće utvrditi i biće poništen kad ljudi navale da kupuju petkom, upravo
zato što očekuju skok cena u ponedeljak. Nema svrhe tragati za obrascima
koje može da utvrdi svako kome su dostupne brokerske informacije; čim
budu utvrđeni, prestaće da važe.
Takozvana Lukasova kritika se nije baš primila među „naučnicima“.
Opstaje samouvereno ubeđenje da se naučni uspesi industrijske revolucije
mogu preneti i u društvene nauke, posebno u pokretima poput
marksističkog. Pseudonauku zastupa niz idealističkih štrebera koji
pokušavaju da skroje društvo po meri, a najbolji primer su zagovornici
centralnog planiranja. Ekonomija je bila najbolji kandidat za takvu primenu
nauke; šarlatanizam se tu može kamuflirati obiljem jednačina i niko ne
može da vas provali pošto je nemoguće izvesti kontrolisani eksperiment.
Duh takvih metoda, koji njegovi kritičari (poput mene) zovu sajentizam,
nadživljava marksizam i nastavlja da živi u oblasti finansija gde neki kvazi-
stručnjaci veruju da će ih znanje matematike dovesti do razumevanja tržišta.
Uvodi se praksa „finansijskog inženjeringa“ u kome se podrazumevaju
ogromne doze pseudonauke. Ljudi koji praktikuju te metode mere rizike
koristeći se saznanjima o prošlosti kao indikatorima budućnosti. Za sada
ćemo samo reči toliko da ceo taj koncept, već i zbog same mogućnosti da
distribucije nisu stacionarne, deluje kao skupa (možda izuzetno skupa)
greška. To nas dovodi do osnovnog pitanja, to jest problema indukcije,
kojim ćemo se pozabaviti u sledećem poglavlju.

OceanofPDF.com
 Sedmo poglavlje
PROBLEM INDUKCIJE

O hromodlnamici labudova. Sagledavanje Solonovog upozorenja u

više filozofskom kontekstu. Kako me je Viktor Niderhofer1 naučio
empirizma dedukciju sam ja dodao. Zašto je nenaučno ozbiljno
shvatati nauku. Soros promoviše Popara. Ona knjižara na uglu
Osamnaeste ulice I Pete avenije. Paskalove opklada.

OD BEJKONA DO HJUMA
Sada ćemo razmotriti problem iz šire perspektive, kroz filozofiju naučnog
saznanja. Postoji jedan problem zaključivanja poznat kao problem
indukcije. On već dugo proganja naučnike, ali ne nanosi toliko štetu
prirodnim naukama koliko društvenim, posebno ekonomiji, a najviše njenoj
grani, finansijskoj ekonomiji. Zašto? Zato što udeo slučajnosti pojačava
njegovo dejstvo. Nigde problem indukcije nije važniji nego u mom svetu
berzanskog poslovanja - a upravo tu ga najviše ignorišu!2

Cygnus Atratus22
U svojoj Raspravi o ljudskoj prirodi škotski filozof Dejvid Hjum postavlja
problem na sledeći način (kako je to kasnije parafrazirao Džon Stjuart Mil u
danas čuvenom problemu crnog labuda): Ma koliko puta da vidimo bele
labudove, to nije dovoljno da se izvuče zaključak kako su svi labudovi beli,
ali vidimo li samo jednog crnog labuda, to je dovoljno da taj zaključak
pobije.
Hjuma je nervirala činjenica da je nauka njegovog doba (u XVIII
veku), zahvaljujući Fransisu Bejkonu, doživela radikalan zaokret od
sholasticizma, u potpunosti zasnovanog na deduktivnom zaključivanju (bez
naglašavanja da je bitno posmatrati stvarni svet), ka preterano naivnom i
nestrukturisanom empirizmu. Bejkon je bio protiv „ispredanja paučine
znanja“ sa slabim praktičnim rezultatima (nauka je nalikovala teologiji).
Zahvaljujući njemu, fokus nauke pomera se na empirijsko posmatranje.
Problem je to što empirijsko posmatranje bez odgovarajućeg metoda može
odvesti na stranputicu. Hjum je upozoravao na tu vrstu saznanja i isticao
potrebu za izvesnom naučnom strogošću u prikupljanju i tumačenju
saznanja - što se zove epistemologija (od starogrčkog episteme - znanje).
Hjum je prvi moderni epistemolog (epistemologe koji se bave primenjenim
naukama često nazivaju i metodolozima ili filozofima nauke). Ovo što sam
napisao nije u stvari sasvim tačno, jer Hjum je te ideje mnogo žešće
formulisao; bio je opsesivni skeptik i nije verovao da je zaista moguće
uspostaviti istinsku kauzalnu vezu između dve stvari. Ali za potrebe ove
knjige razmatraćemo ublaženu verziju njegovih stavova.

Niderhofer
Priča o Viktora Niderhoferu je i tužna i zanimljiva, jer pokazuje koliko je
teško u jednoj osobi spojiti ekstremni empirizam i logiku - čist empirizam
nužno implicira obmanutost slučajnošću. Navodim njegov primer pošto je,
slično Fransisu Bejkonu, ustao protiv paučine znanja na Čikaškom
univerzitetu i protiv religije efikasnosti tržišta 60-ih, kada su obe pojave
bile u punom zamahu. Nasuprot sholasticizmu finansijskih teoretičara, on je
pisao radove o traženju anomalija u podacima i neke je i pronašao. Takođe
je shvatio beskorisnost vesti, pokazavši da čitanje novina ne doprinosi
boljem predviđanju. Svoje znanje o svetu izveo je iz podataka o prošlosti
ogoljenih od predubeđenja, komentara i priča. Odonda je procvetala cela
industrija takozvanih statističkih arbitara - neki od najuspešnijih među
njima bili su njegovi učenici. Niderhoferova priča ilustruje nerazdvojivost
empirizma od metodologije.
U središtu Niderhoferovog metoda je dogma da svaku tvrdnju koja se
može proveriti treba proveriti, pošto naš um pravi mnoštvo grešaka u
dokazivanju kada se oslanja na maglovite impresije. Niderhoferov savet je
očigledan, ali se retko primenjuje. Koliko pojava koje uzimamo zdravo za
gotovo možda nisu tačne? Proverljiva je ona tvrdnja koja se može razložiti
na kvantitativne delove i podvrgnuti statističkom ispitivanju. Na primer,
zdravorazumska izjava u stilu empirizma:
Saobraćajne nesreće se češće dešavaju što ste bliže kući
može se proveriti tako što će se utvrditi prosečna razdaljina između
mesta nesreće i kuće vozača (recimo, oko 20% saobraćajnih nesreća desi se
u prečniku od dvadeset kilometara). Međutim, potrebno je biti oprezan pri
tumačenju; lakomisleno bi se moglo zaključiti kako je verovatnoća da ćete
doživeti nesreću ako se vozite po svom kraju veća nego ako idete na
udaljena mesta, što je tipičan primer naivnog empirizma. Zašto? Zato što se
možda nesreće dešavaju blizu kuće jer su ljudi dotle već neko vreme vozili i
umorili se (npr. 20% vremena provedu vozeći tih dvadeset kilometara).
Ali postoji i ozbiljniji aspekt naivnog empirizma. Mogu se poslužiti
podacima da opovrgnem pretpostavku, nikada da je potvrdim. Na primer,
tvrdnja:
Tržište nikada za period od tri meseca ne doživljava pad od 20%
može da se proveri, ali je njeno potvrđivanje potpuno besmisleno.
Mogu kvantitativno da je pobijem, nalazeći suprotne primere, ali apsolutno
ne mogu da je prihvatim samo zato što tržišni podaci iz prošlosti pokazuju
da za tri meseca nikada nije došlo do pada od 20% (nije lako napraviti
logički skok od „nikada nije palo“ do „nikada ne pada“). Uzorci mogu biti
krajnje nedostatni; tržišta se mogu promeniti; možda ne saznajemo mnogo o
nekom tržištu iz istorijskih informacija.
Mnogo je bezbednije koristiti podatke za odbacivanje hipoteze nego za
njenu potvrdu. Zašto? Razmotrimo sledeće tvrdnje:
Tvrdnja A: Nema crnih labudova, pošto sam video četiri hiljade
labudova i među njima nijednog crnog.
Tvrdnja B: Nisu svi labudovi beli.
Logički ne mogu da tvrdim A, bez obzira koliko puta u životu sam
video i još ću videti bele labudove (izuzev, naravno, ukoliko imam tu
privilegiju da budem siguran da sam video sve labudove koji postoje).
Međutim, ako u svom uzorku nađem samo jednog crnog labuda, mogu da
tvrdim B. Odista, tvrdnja A je pobijena s otkrićem Australije, gde živi
Cygnus atratus, vrsta labuda crnog kao noć! Čitalac će uvideti naznaku
Poperovih ideja, pošto između te dve tvrdnje postoji velika asimetrija, a
takva asimetrija počiva u temeljima znanja. Ona takođe leži u srži mog
delanja kao donosioca odluka u uslovima neizvesnosti.
Rekao sam da ljudi retko proveravaju proverljive tvrdnje, što je možda
i bolje za one koji ne mogu da se nose sa posledicama zaključka do koga bi
došli. Sledeća induktivna tvrdnja ilustruje problem bukvalnog tumačenja
podataka iz prošlosti, bez metodologije ili logike:
Upravo sam završio temeljno statističko istraživanje života
predsednika Buša. Za pedeset osam godina, u blizu 21.000
posmatranja, nije nijednom umro. Zato ga, s visokim stepenom
statističke sigurnosti, proglašavam besmrtnim.

Niderhofer je bio javno osramoćen zbog prodaje golih opcija,

zasnovane na lično njegovim proverama i pretpostavci da se na osnovu
kretanja iz prošlosti izvodi precizna generalizacija mogućih kretanja u
budućnosti. Oslonio se na tvrdnju „to se na tržištu nikada nije desilo“ i
prodao prodajne opcije koje bi mu u slučaju tačnosti tvrdnje donele mali
prihod, a ogroman gubitak ukoliko bi se ispostavilo da su pogrešne. S
njegovim kiksom, skoro dvadeset godina tržišnih kretanja palo je u senku
jednog jedinog događaja koji je trajao samo nekoliko minuta.
Postoji još jedna logička manjkavost ovog tipa tvrdnji zasnovanih na
događajima u prošlosti; često kada se desi nešto veliko čujemo da se „to
nikada pre nije dogodilo“, kao da je potrebno da takvog događaja nema u
dotadašnjoj istoriji događaja pa da on predstavlja iznenađenje. Dakle, zašto
najgori slučaj u sopstvenoj prošlosti smatramo i najgorim mogućim? Ako
prošlost sa svojim iznenađenjima nije ličila na prošlost pre nje (ja to zovem
prošlost prošlosti), zašto bi onda budućnost ličila na prethodeću joj
prošlost?
Ova priča nas uči još jednoj lekciji, možda najvažnijoj: čini se da je
Niderhofer tržištima pristupao kao prostoru za osvajanje ponosa, statusa i
pobede nad „oponentima“ (ja spadam među njih), kao da je reč o igri sa
zadatim pravilima. Bio je šampion u skvošu i vrlo takmičarski nastrojen; ali
u realnosti ne postoje definitivni i simetrični zakoni i pravila kao u igrama.
Ta kompetitivna priroda vodila ga je u žestoke borbe za pobedu. Kao što
smo videli u prethodnom poglavlju, tržišta (i život) nisu situacije u kojima
se isključivo pobeđuje ili gubi, pošto cena gubitaka može biti veoma
drugačija nego cena dobitaka. Maksimizovanje verovatnoće pobede ne vodi
maksimizovanju očekivanja u igri kada strategija možda podrazumeva
nagib, tj. male šanse za veliki gubitak i velike šanse za mali dobitak. Ako
usvojite strategiju kao u ruskom ruletu, s malom verovatnoćom velikog
gubitka, gubitka zbog kakvog svakih nekoliko godina bankrotirate, lako je
moguće da ćete ispasti dobitnik u gotovo svim uzorcima - osim te godine
kada se ustrelite.
Podsećam sebe na to kako nikada ne treba da zaboravim uvide i
doprinose empiriste iz 60-ih. Nažalost, poprilično sam naučio od
Niderhofera, uglavnom postupajući suprotno, posebno u poslednjem
primeru: nikada ničemu ne treba pristupati kao igri za pobedu, izuzev,
naravno, ukoliko je zaista posredi igra. Čak i tada ne volim strukturu
takmičarskih igara jer me guši i ne marim za unižujući aspekt numeričkog
uspeha kao izvora ponosa. Takođe sam naučio da se držim podalje od ljudi
takmičarskog karaktera, pošto su skloni da sve posmatraju kao robu i svode
svet na proste kategorije, recimo na broj radova koje objave preko godine ili
na mesto koje zauzimaju na rang-listama. Nije filozofski vezati svoj ponos i
ego za stav „moja kuća/biblioteka/auto su veći nego drugih ljudi iz moje
grupe“ - potpuno je blentavo tvrditi da ste prvi u grupi dok u stvari sedite na
tempiranoj bombi.
Da zaključim, izraziti empirizam, takmičarski duh i neuvažavanje
logičke strukture zaključivanja mogu biti vrlo eksplozivna kombinacija.

Promoter ser Karla

Sada ćemo videti kako sam preko drugog mešetara, možda jedinog koga
sam ikada istinski poštovao, otkrio Karla Popera. Ne znam da li je tako i
kod drugih ljudi, ali uprkos tome što gutam knjige, retko šta što sam
pročitao zaista je uticalo (na iole duže staze) na moje ponašanje. Knjiga
može da ostavi jak utisak, ali on obično postepeno bledi i u mom mozgu
biva zamenjen novim utiskom (novom knjigom). Što se ponašanja tiče, sve
moram da otkrivam sam (setite se odeljka Ringla je vrela iz poglavlja 3).
Takva samostalna otkrića su trajna.
Jedini izuzetak, po tome što me ne napuštaju, jesu ideje ser Karla koga
sam otkrio (ili možda iznova otkrio) kroz tekstove berzanskog trgovca i
samozvanog filozofa Džordža Sorosa3 koji je, čini se, ceo život prilagodio
promovisanju Poperovih zamisli. Ono što sam naučio od Sorosa možda nije
baš ono što je on nameravao da se od njega nauči. Ne slažem se s nekim
njegovim stavovima o ekonomiji i filozofiji. Prvo, iako mu se veoma divim,
slažem se s profesionalnim misliocima da filozofske spekulacije nisu
Sorosova jaka strana. Ipak, on sebe smatra filozofom - što ga čini više nego
dragim. Uzmite njegovu prvu knjigu, Alhemiju finansija (The Alchemy of
Finance). S jedne strane, čini se da razmatra teze o naučnim objašnjenjima,
budući da se razbacuje zvučnim izrazima, kao što je deduktivno-
nomološko, a to je uvek sumnjivo jer podseća na postmoderne pisce koji
izigravaju filozofe i naučnike tako što se služe komplikovanim sintagmama.
S druge strane, ne pokazuje baš zavidno shvatanje ideja. Na primer,
sprovede nešto što zove trgovački eksperiment i zaključi da uspeh trgovine
ukazuje na to da je teorija na kojoj počiva validna. To je smejurija: mogao
bih bacati kockicu da dokažem svoja religijska ubeđenja pa da zaključim
kako željeni ishod predstavlja dokaz da su moje ideje ispravne. Činjenica da
je Sorosov špekulativni portfelj uspešan slabo šta dokazuje. Ne može se
mnogo zaključiti iz jednog jedinog eksperimenta u okruženju slučajnosti -
valja ponavljati eksperiment da bi se pokazala kauzalna veza. Drugo, Soros
optužuje ekonomsku nauku u celini, što bi moglo biti opravdano samo ako
je dobro „uradio domaći“. Recimo, piše kako kategorija ljudi koje paušalno
naziva ekonomisti veruje da stvari teže ravnoteži, a to važi samo za neke
neoklasične ekonomiste. Prema mnogim ekonomskim teorijama veruje se
da odstupanja od cene mogu uzrokovati dalju divergenciju i spiralu
povratnih reakcija. Time se bave i brojna istraživanja u, recimo, teoriji igara
(Haršanjijevi i Nešovi radovi) ili informacionoj ekonomiji (radovi Stiglica,
Akerlofa i Spensa). Guranje svih ekonomista u isti koš nije fer i pokazuje
nedostatak naučne strogosti.
Ali uprkos nekim koještarijama u njegovim radovima, koje verovatno
treba da ubede njega samog kako nije isključivo mešetar ili proizlaze iz
osećaja da jeste, ja padam na šarm ovog Mađara koji se, kao i ja, stidi što je
mešetar i radije predstavlja svoj posao kao jednu od posledica svog
intelektualnog života, makar u njegovim esejima i ne bilo mnogo učenosti.
Pošto se nikada nisam divio ljudima koji imaju novca (a sreo sam mnoge),
niko od njih nije mi ni blizu bio uzor. Možda bi se pre moglo reči suprotno,
pošto su mi bogataši obično odbojni, uglavnom zato što u priči o svom
bogaćenju sebi dodeljuju ulogu epskog heroja. Kako izgleda, samo je Soros
uvažavao iste vrednosti kao ja. Želeo je da ga ozbiljno shvate kao profesora
iz Srednje Evrope koji se, eto, obogatio zahvaljujući ispravnosti svojih ideja
(tek nakon toga što ga ostali intelektualci nisu prihvatili, pokušao je da
zadobije alfa status putem novca - nalikujući na zavodnika koji, posle
mnogo truda, na kraju kao rekvizit u osvajanju devojke upotrebi crveni
ferari). Osim toga, mada njegovi tekstovi ne nude ništa značajno, Soros zna
kako da se nosi sa slučajnošću: otvorenim i kritičkim umom i promenom
mišljenja uz minimum stida (što nosi nuspojavu: tretiranje ljudi kao da su
papirne maramice). Ide naokolo predstavljajući sebe kao pogrešivog, ali
njegova moć proizlazi upravo iz toga što on to zna, dok drugi imaju
uzvišeniju predstavu o sebi. On razume Popera. Ne sudite mu na osnovu
tekstova: on vodi poperijanski život.
Poper za mene nije bio potpuna novost. Čuo sam ponešto o njemu u
tinejdžerskom dobu i ranim dvadesetim, u sklopu podsticajnog obrazovanja
u Evropi i Sjedinjenim Državama. Ali nisam shvatao njegove ideje iz toga
kako su mi tada predstavljene, niti sam mislio da bi mi (baš kao ni
metafizika) mogle zbog nečega biti važne u životu. Bio sam u dobu kada
čovek oseća potrebu da sve iščita, što ga sprečava da pravi pauze za
razmišljanje. Takva žurba otežava uviđanje da kod Popera ima nešto važno.
Bilo je to ili do uticaja tadašnje pomodne intelektualne kulture (previše
Platona, marksista, Hegela, previše pseudonaučnih intelektualaca) ili do
obrazovnog sistema (previše pretpostavki iznesenih kao da su istine) ili
naprosto do činjenice da sam bio previše mlad i čitao isuviše da bih to što
pročitam povezao s realnošću.
Nakon toga smetnuo sam Popera s uma, ne zadržavši ga ni u jednoj
jedinoj moždanoj ćeliji - ništa u mom bagažu dečka bez iskustva nije mi
nalagalo potrebu da zadržim neke od tih ideja u sebi. Osim toga, kako sam
počeo da se bavim berzanskim poslovanjem, ušao sam u antiintelektualnu
fazu; bile su mi potrebne nenasumične pare da obezbedim svoju upravo
izgubljenu budućnost i blagostanje koji su iščileli u Libanskom ratu (do
tada sam želeo da postanem čovek koji će uživati u životu i dokolici, kao
gotovo svi članovi moje porodice u poslednja dva veka). Odjednom Sam
osetio finansijsku nesigurnost i strahovao da ću se zaposliti u nekoj firmi
koja će me pretvoriti u korporativnog roba s „radnom etikom“ (kad god
čujem radna etika, ja to tumačim kao neefikasni mediokritet). Trebao mi je
novac na bankovnom računu da bih mogao sebi da kupim vreme za
razmišljanje i uživanje u životu. Poslednje što mi je trebalo bilo je da
odmah počnem da filozofiram i radim u lokalnom Mekdonaldsu. Filozofiju
sam doživljavao kao nešto što rade retorski nastrojeni ljudi kada imaju
obilje slobodnog vremena; aktivnost rezervisanu za one nevične
kvantitativnim metodima i drugim produktivnim stvarima. Smatrao sam je
razbibrigom koju bi trebalo ograničiti na sitne sate i barove oko studentskih
kampusa, kada čovek popije koje piće i nema mnogo obaveza - pri čemu
obavezno već sutradan treba da zaboravi tu epizodu brbljanja. Previše
filozofije može dovesti čoveka u nevolju, možda ga čak pretvori u
marksističkog ideologa. Poper se nije ponovo pojavio u mom životu sve
dok nisam obezbedio svoju trejdersku karijeru.
Mesto, mesto
Kažu da se ljudi obično sećaju kad ih je i gde prožela neka velika ideja.
Religiozni pesnik i diplomata Pol Klodel seća se tačnog mesta svog
preobraćenja (ili pre-preobraćenja) u katoličanstvo u katedrali Notr Dam u
Parizu, blizu određenog stuba. Tako se i ja sećam tačnog mesta u knjižari
Barnes and Noble na uglu Osamnaeste ulice i Pete avenije, gde sam 1987,
inspirisan Sorosom, pročitao pedeset stranica knjige Otvoreno društvo
(Open Society) i grozničavo pokupovao sve Poperove knjige kojih sam se
dočepao, za slučaj da ih možda ponestane. Bilo je to u slabo osvetljenom,
skrajnutom delu knjižare koji je, tako karakteristično, mirisao na buđ. Živo
se sećam misli koje su mi jurile kroz glavu poput otkrovenja.
Ispostavilo se da je Poper apsolutno suprotan mom mišljenju o
„filozofima ovaploćenje bavljenja ne-koještarijama. Tada sam već par
godina trgovao opcijama i bio sam ljut što sam totalno naseo na akademska
istraživanja finansija, posebno što sam zarađivao na onome što je
protivrečilo njihovim modelima. Već sam počeo da razgovaram s
vrhunskim finansijskim stručnjacima u sklopu poslovanja derivatima i
iskusio poteškoće da im objasnim neke najosnovnije stvari o finansijskim
tržištima (malo previše su verovali u svoje modele). Sve vreme mi se
vrzmala po glavi ideja da ovi istraživači maše suštinu, ali nisam baš znao u
čemu to omašuju. Nije me nerviralo ono što znaju, već način na koji su to
saznali.

Poperov odgovor
Poper je ponudio ozbiljan odgovor na problem indukcije (što se mene tiče,
upravo to je pravi odgovor). Ne postoji čovek koji je više uticao na to kako
se naučnici bave naukom od ser Karla — uprkos činjenici da ga mnoge
njegove kolege filozofi smatraju prilično naivnim (što mu je, po mom
mišljenju, priznanje). Poper smatra da nauku ne bi trebalo uzimati tako
ozbiljno kao što zvuči (kada je upoznao Ajnštajna, Poper ga nije tretirao
kao poluboga, iako je smatrao da on to jeste). Postoje samo dva tipa teorija:
1. Teorije, za koje se zna da su pogrešne, pošto su proverene i
adekvatno pobijene (on to naziva falsifikovane teorije).
2. Teorije za koje se ne zna da li su pogrešne, koje još nisu opovrgnute
ali se podvrgavaju opovrgavanju.
Zašto teorija nikada nije u pravu? Zato što nikada nećemo znati da li su
svi labudovi beli (Poper je pozajmio kantovsku ideju o manjkavosti naših
mehanizama percepcije). Mehanizmi provere mogu biti manjkavi.
Međutim, moguće je izneti tvrdnju da postoji crni labud. Teorija ne može
biti verifikovana. Da opet parafraziram bejzbol trenera Jogija Beru, podaci
iz prošlosti sadrže mnogo dobrog, ali loša strana im je loša. Mogu se
prihvatiti samo s rezervom. Teorija koja ne spada u ove dve kategorije nije
teorija. Teorija koja ne podrazumeva niz uslova pod kojima se može
smatrati pogrešnom može se nazvati šarlatanskom - jer se ne može pobiti.
Zašto? Zato što astrolog može uvek naći razlog kojim će objasniti prošli
događaj, na primer, to što je Mars verovatno bio u liniji ali ne baš sasvim
(isto tako, po meni, mešetar koga ništa neće naterati da promeni mišljenje
nije mešetar). Odista, razlika između njutnovske fizike, koju je opovrgao
Ajnštajnov relativitet, i astrologije leži u sledećoj ironiji. Njutnovska fizika
je. naučna, zato što nam Omogućava da je pobijemo, kao što i jesmo, dok
astrologija to nije zato što ne nudi uslove pod kojima bismo je mogli
odbaciti. Astrologiju je nemoguće opovrgnuti, zahvaljujući pomoćnim
hipotezama koje pri pokušaju pobijanja stupaju na scenu. To je osnovna
tačka razgraničenja nauke od koještarija (zvana „problem
razgraničavanja“).
 Po meni je od još većeg značaja to što je Poper uviđao mnoge
probleme sa statistikom i statističarima. Odbijao je da slepo prihvati ideju
da se znanje nužno uvećava s porastom informacija - što je temelj
statističkog zaključivanja. U nekim slučajevima jeste tako, ali ne znamo u
kojima. Mnogi dubokomisleni ljudi - na primer, Džon Mejnard Kejns -
nezavisno su došli do istog zaključka. Oni koji ne misle isto kao ser Karl,
veruju da bi ponavljanje istog eksperimenta iznova i iznova trebalo dovesti
do veće sigurnosti da je taj eksperiment funkcionalan. Bolje sam shvatio
Poperova gledišta kada sam prvi put video redak događaj koji pustoši
trejdersku scenu. Ser Karl je podozrevao da neki tipovi znanja ne rastu s
porastom informacija - ali nije mogao odlučno da ustvrdi koji. Smatram da
su njegove zamisli važne za nas koji se bavimo berzanskim poslovanjem
zato što on kaže kako za saznanje i otkrivanje nije toliko važno baviti se
onim što znamo, koliko onim što ne znamo. Čuvena je njegova izjava:
Ovi ljudi su smelih ideja, ali krajnje kritični prema njima;
pokušavaju da otkriju da li su im ideje ispravne tako što će prvo
probati da otkriju da li su možda pogrešne. Barataju smelim
pretpostavkama i ozbiljnim pokušajima da ih pobiju.

„Ovi ljudi“ su naučnici. Ali to bi se moglo odnositi na bilo koga.

Stavljajući naučnika u ovakav kontekst, Poper se bunio protiv rasta
nauke. On stupa na intelektualnu scenu na kojoj su se dešavale dramatične
promene u filozofiji, u vidu pokušaja prelaska s verbalnog i retoričkog na
naučno i metodološki striktno (kao što smo videli u zahtevima Bečkog
kružoka u poglavlju 4). Ovi ljudi su ponekad nazivani logičkim
pozitivistima, po pozitivističkom pokretu čiji je pionir u Francuskoj, u XIX
veku, bio Ogist Kont, pri čemu se pod pozitivizmom podrazumevala
scijentifikacija svega (bukvalno svega na svetu). To je bio ekvivalent
unošenju industrijske revolucije u društvene nauke. Ne zadržavajući se na
pozitivizam, napominjem samo toliko da je Poper potpuni protivotrov za taj
pravac. Po njemu, verifikacija je nemoguća. Verifikacionizam je opasniji od
svega. Kada se odvedu do krajnosti, Poperove ideje deluju naivno i
primitivno - ali deluju. Obratite pažnju na to kako ga zovu njegovi
klevetnici: naivni falsifikacionista.
 Ja sam i te kako naivni falsifikacionista. Zašto? Zato što kao takav
mogu da opstanem. Moj ekstremni i opsesivni poperizam odvija se na
sledeći način. U svemu što radim ja spekulišem o teorijama koje
predstavljaju određene vizije sveta, ali uz jedan uslov: da nijedan redak
događaj ne bi trebalo da mi naudi. Čak bih voleo da mi svi zamislivi retki
događaji budu od pomoći. Moje viđenje nauke razlikuje se od zamisli o
nauci ljudi koji se obično nazivaju naučnicima. Nauka je samo spekulacija,
puko formulisanje pretpostavki.

Otvoreno društvo
Poperova ideja o falsifikaciji čvrsto je povezana s idejom otvorenog
društva. Otvoreno društvo je ono u kome nema trajnih istina, što
omogućava pojavu suprotnih ideja. Karl Poper se slagao sa svojim
prijateljem, ekonomistom Fon Hajekom4, zagovornikom kapitalizma kao
društva u kome cene imaju mogućnost širenja informacija na način koji bi
birokratski socijalizam ugušio. Obe zamisli, i o falsifikaciji i o otvorenom
društvu, povezane su sa idejom o strogom metodu nošenja sa slučajnošću u
mom svakodnevnom poslu mešetara. Jasno, otvoren um je nužan za
bavljenje slučajnošću. Poper je verovao da je svaka utopijska ideja nužno
zatvorena - zbog činjenice da guši svoje opovrgavanje. Sama ideja o
dobrom modelu društva koje nije otvoreno za falsifikatu jeste
totalitaristička. Osim o razlici između otvorenog i zatvorenog društva, od
Popera sam naučio i ponešto o razlici između otvorenog i zatvorenog uma.

Niko nije savršen

Imam neke otrežnjujuće informacije o Poperovoj naravi.5 Svedoci njegovog
privatnog života kažu da se vladao prilično nepoperijanski. Filozof i
oksfordski profesor Brajan Magi, koji se družio s njim gotovo tri decenije,
opisuje ga kao da nije s ovoga sveta (izuzev, donekle, dok je bio mlad) i uz
to je potpuno zaokupljen svojim radom. Poslednjih pedeset godina svoje
duge karijere (poživeo je devedeset dve godine) proveo je u izolaciji od
spoljnog sveta, izdvojen od spoljnih remećenja i stimulacija. Poper se
takođe upuštao u davanje ljudima „saveta koji zvuče pouzdano, o karijeri ili
privatnom životu, iako je i jedno i drugo slabo razumeo. Sve to je, naravno,
bilo sasvim suprotno njegovim deklarativnim (a i zaista iskrenim)
filozofskim ubeđenjima i praksi.”
Ni u mladosti nije bio mnogo bolji. Članovi Bečkog kružoka su se
trudili da ga izbegavaju, ne zbog idejnog razilaženja, već zato što se nije
uklapao u društvo. „Bio je briljantan, ali izrazito egocentričan, istovremeno
nesiguran i arogantan, naprasit i svadljiv. Nije umeo da sluša druge ljude i
težio je pobedi u diskusijama po svaku cenu. Nije razumeo grupnu
dinamiku niti je umeo da pregovara o njoj.”
Uzdržaću se od već opšteg mesta o razilaženju mislilaca koji imaju
ideje i onih koji ih sprovode u praksi, osim utoliko što ću ukazati na
zanimljiv bihevioralni problem: mi volimo da izražavamo logične i
racionalne ideje, ali ne volimo nužno da ih pretačemo u praksu. Koliko god
to čudno zvuči, ovo je otkriveno tek nedavno (videćemo da nismo genetički
opremljeni da budemo racionalni i tako se i ponašamo; opremljeni smo
samo za postizanje maksimalne verovatnoće prenošenja sopstvenih gena u
datom okruženju, nimalo sofisticiranom). Takođe, ma koliko to čudno
zvučalo, čini se da je opsesivno samokritični Džordž Soros po svom
poslovnom ponašanju veći poperijanac od samog Popera.

Indukcija i memorija
Ljudska memorija je velika mašinerija za induktivno zaključivanje.
Razmislite čega vam je lakše da se setite, skupa nasumičnih činjenica
nabacanih na gomilu ili priče koja ukazuje na niz logičkih veza? Kauzalnost
je lakše upamtiti. Naš mozak ima manje posla pri pamćenju kauzalnih
informacija. Zauzimaju mu manje mesta. Šta je indukcija? Indukcija je
kretanje od mnoštva pojedinačnosti do opšteg. Vrlo je zgodna, pošto opšte
zauzima mnogo manje prostora u memoriji nego skup pojedinosti.
Posledica takvog komprimovanja jeste manji stepen uočenih slučajnosti.

Paskalova opklada
Zaključiću izlaganjem mog metoda pomoću kog se nosim s problemom
indukcije. Filozof Paskal je objavio kako je za ljude najbolje da veruju u
postojanje Boga - jer ako Bog postoji, vernik će biti nagrađen. A ukoliko ne
postoji, neće ništa izgubiti. Isto tako, potrebno je da prihvatimo asimetriju
znanja; postoje situacije u kojima statistika i ekonometrija mogu biti
korisne. Ali neću da mi život zavisi od njih.
Slično Paskalu, iznosim sledeći argument. Ukoliko mi statistika može
u nečemu biti od pomoći, koristiću je. Ako mi predstavlja opasnost, onda
neću. Želim da izvučem iz prošlosti najbolje što može da mi ponudi,
izbegavajući tadašnje opasnosti. U skladu s tim, koristiću statistiku i
induktivne metode za agresivne investicije, ali ne za upravljanje rizicima i
izlaganje neizvesnosti. Iznenađujuća je činjenica da se svi mešetari koje
poznajem, a koji opstaju na tržištu, postavljaju isto tako. Oni trguju
oslanjajući se na stavove utemeljene na nekim posmatranjima (koja
obuhvataju i prošle događaje) ali, baš kao poperijanski naučnici, vode
računa da cena greške bude ograničena (i ne izvode zaključke o verovatnoći
iz podataka o prošlosti). Za razliku od Karlosa i Džona, oni pre nego što se
upuste u određenu poslovnu strategiju znaju koji bi događaji mogli dokazati
da je pretpostavka od koje polaze pogrešna i uzmu to u obzir (setimo se da
su Karlos i Džon na podacima iz prošlosti zasnivali i svoje uloge i procene
rizika). U slučaju da se takvi događaji dese, obustavljali bi sprovođenje te
strategije. To se zove zaustaviti gubitke - i predstavlja unapred planirani
izlaz u slučaju potrebe, zaštitu od crnog labuda.

HVALA, SOLONE
Na kraju prvog dela otvoreno izjavljujem da je pisanje o genijalnim
Solonovim uvidima izuzetno uticalo i na moja razmišljanja i na moj privatni
život. Pišući prvi deo, postao sam još uvereniji u ispravnost povlačenja od
medija i distanciranja od drugih članova zajednice poslovnih ljudi,
uglavnom drugih investitora i mešetara prema kojima gajim sve veći prezir.
Verujem da se ne mogu kontrolisati, tim pre što mi je usađena žudnja za
integracijom među ljude i u kulturu, i na kraju bih počeo da ličim na njih.
Ukoliko se potpuno povučem, čvršće ću držati u svojim rukama sopstvenu
sudbinu. Trenutno sam obuzet uživanjem u klasici kakvo nisam osetio još
od detinjstva. Sada razmišljam o sledećem koraku: kako oživeti vreme u
kom nije bilo ovakvog obilja informacija kao danas, ali je bio izražen
determinizam, recimo u XIX veku, uz istovremeno korišćenje nekih
tehnički naprednih otkrića (poput Monte Karlo mašine), svih medicinskih
noviteta i svih ostvarenja socijalne pravde našeg doba. Onda bih imao
najbolje od svega. To se zove evolucija.

OceanofPDF.com
 Drugi deo

MAJMUNI ZA PISAĆIM MAŠINAMA

USPEH I DRUGE PREDRASUDE
Ako stavite beskrajno mnogo majmuna pred (čvrste i izdržljive) pisaće
mašine i pustite ih da čukaju, postoje dobri izgledi da će neki od njih kad-
tad ispisati Ilijadu, od slova do slova. Kada bolje razmislite, to možda i nije
tako zanimljivo kao što se isprva čini: verovatnoća da se sve to desi je
smešno mala. Ali otidimo korak dalje u istom smeru. Pošto smo otkrili tog
heroja među majmunima, da li bi neko od čitalaca uložio svoju životnu
ušteđevinu na to da će taj majmun potom otkucati Odiseju?
U našem misaonom eksperimentu je interesantan ovaj drugi korak.
Koliko prošli uspeh (ovde kucanje Ilijade) može biti relevantan za
predviđanje budućeg uspeha? Isto važi za svaku odluku zasnovanu na
prošlim događajima, utemeljenu samo na odlikama vremenskog niza iz
prošlosti. Zamislite da vam se na vratima pojavi majmun koji je postigao
impresivan uspeh. Hej, napisao je Ilijadu.
Pri zaključivanju glavni je problem to što oni kojima je posao da
izvlače zaključke iz podataka često padaju u takvu zamku brže i
samouverenije od drugih ljudi. Što više podataka imamo, veća je
verovatnoća da ćemo se u njima udaviti. Među ljudima koji tek počinju da
stiču znanja o verovatnoći važi uobičajena logika da odluke zasnivaju na
sledećoj pretpostavci: malo je verovatno da je neko ko je dosledno postizao
solidan uspeh to uspevao a da nije nešto radio ispravno. Dakle, oslanjaju se
prevashodno na uspehe iz prošlosti. Pozivajući se na verovatnoću, oni
ubeđuju sebe same kako postoje velike šanse - i to baš velike - da će onaj
ko je u prošlosti postizao više od drugih i u budućnosti nizati uspehe. Ali,
kao i obično pazite se mediokritetskog rezonovanja: malo znanja o
verovatnoći može dovesti do gorih rezultata nego potpuno neznanje o tome.
SVE ZAVISI OD BROJA MAJMUNA
Ukoliko je neko u prošlosti pokazao više uspeha od ostalih, stoji
pretpostavka da je sposoban da to ostvaruje i ubuduće, to ne poričem. Ali to
može biti pretpostavka na veoma, veoma klimavim nogama, toliko
klimavim da postaje beskorisna za donošenje bilo kakve odluke. Zašto?
Zato što sve zavisi od dva faktora: udela slučajnosti i broja majmuna u
njegovom poslu.
Veličina početnog uzorka je izuzetno važna. Da imamo pet majmuna u
igri, toliko bi me impresionirala činjenica da je neki od njih napisao Ilijadu,
da bih posumnjao kako je on reinkarnacija drevnog pesnika. Da ih je
milijardu milijardi, bio bih manje impresioniran - čak bih bio iznenađen što
neki nije napisao ma koje poznato delo, čisto srećnim nabadanjem (na
primer, Kazanovine memoare pod naslovom Istorija mog života). Od
jednog majmuna bismo čak očekivali da nam podari Zemlju u ravnoteži
bivšeg potpredsednika SAD Ala Gora, možda pročišćenu od izlizanih fraza.
Ovaj problem pogađa svet biznisa gore nego druge aspekte života -
zbog izrazite zavisnosti od slučajnosti (već smo više puta istakli kontraste
između poslovanja zavisnog od slučajnosti i stomatologije). Što je veći broj
poslovnih ljudi, veća je verovatnoća da će jedan od njih postići zvezdane
uspehe čistom srećom. Slabo sam viđao da neko prebrojava majmune. Isto
tako malobrojni prebrojavaju investitore na tržištu ne bi li, . umesto
verovatnoće uspeha, izračunali uslovnu verovatnoću slučajnog niza uspeha
prema broju investitora koji su u datom periodu poslovali na datom tržištu.
OPAKI STVARNI ŽIVOT
Postoje i drugi aspekti „majmunskog problema“. U stvarnom životu
majmuni su neprebrojivi, da i ne pominjemo to što ne vidimo sve njih. Oni
su skriveni, a mi opažamo samo pobednike — sasvim je prirodno što oni
koji ne ostvare pobedu potpuno nestaju iz vidokruga. Dakle, čovek vidi
isključivo one koji su uspeli da opstanu, što izvitoperuje percepciju
verovatnoće. Mi ne opažamo verovatnoću, nego društvenu procenu
verovatnoće. Kao što smo videli na primeru Nera Tulipa, čak i ljudi
obrazovani po pitanjima verovatnoće neinteligentno reaguju na društvene
pritiske.
OVAJ DEO
U prvom delu knjige opisujem situacije u kojima ljudi ne razumeju retke
događaje i, kako izgleda, ne prihvataju bilo verovatnoću da će se desiti ili
gorke posledice do kojih dovode ako se dese. Izlažem i sopstvene ideje, one
za koje se čini da još nisu istraživane. Ali knjiga o slučajnosti nije
kompletna bez predstavljanja predrasuda koje možda imamo, bez obzira na
deformacije koje kod nas izaziva redak događaj. U drugom delu knjige ima
više nabrajanja: na brzinu ću izneti sintezu predrasuda o slučajnosti
razmatranih u obimnoj savremenoj literaturi o toj temi.
Drugi deo će, ukratko, izgledati ovako: (a) predrasude o uspehu (ili
majmuni za pisaćim mašinama) koje proizlaze iz činjenice da vidimo samo
pobednike i zato imamo iskrivljenu percepciju verovatnoće (poglavlja 8 i 9,
Previše milionera u komšiluku i Lakše je kupovati i prodavati nego ispržiti
jaje), (b) činjenica da je sreća najčešći razlog izuzetnog uspeha (poglavlje
10, Gubitnik dobija sve) i (c) biološki hendikep: naša nesposobnost da
shvatimo verovatnoću (poglavlje 11, Nasumičnost i naš mozak).

OceanofPDF.com
 Osmo poglavlje
PREVIŠE MILIONERA U KOMŠILUKU

Tri ilustracije zablude o uspehu. Zašto bi samo retki trebalo da žive

na Park aveniji. Milioner Iz komšiluka1 Ima vrlo ofucanu odeću.
Gomilanje eksperata.

KAKO ZAUSTAVITI BOL ZBOG NEUSPEHA

Donekle srećan
Mark živi na Park aveniji u Njujorku sa suprugom Dženet i njihovo troje
dece. Zarađuje 500.000 dolara godišnje, okvirno, zavisno od toga da li je
faza burna ili recesije — i ne veruje da će aktuelni ekonomski procvat
potrajati, te se još nije mentalno privikao na odnedavno naglo porasle
prihode. Mark je debeljko u kasnim četrdesetim godinama, koji zbog
punašnosti izgleda deset godina starije. On vodi naizgled udoban (ali
naporan) život njujorškog advokata. Spada među tihe ljude s Menhetna.
Očito nije čovek od koga bismo očekivali da pohodi barove ili kasnonoćne
žurke u Trajbeki i Sohou. On i supruga imaju komfornu kuću van grada, s
ružičnjakom kao što je red. Njima dvoma, kao mnogim ljudima njihove
dobi, načina razmišljanja i životnog standarda, stalo je pre svega do (ovim
redosledom) komfora, zdravlja i društvenog statusa. Radnim danima on ne
stiže kući pre 21.30, a ponekad ostaje u kancelariji maltene do ponoći
Krajem nedelje je toliko umoran da mu se desi da zaspi tokom trosatnog
putovanja do kuće i skoro celu subotu provede u krevetu oporavljajući se i
dolazeći sebi.
Mark je odrastao u malom gradu na srednjem zapadu. Otac mu je bio
tihi računovođa, koji je baratao dobro zarezanim žutim olovkama, toliko
opsednut oštrenjem olovaka da je uvek u džepu nosio rezač. Mark je vrlo
rano pokazao znake inteligencije. Bio je izuzetno dobar đak u srednjoj
Školi. Išao je na Harvard, a posle je završio poslovnu školu na Jejlu. Što bi
se reklo, nije loše. Kasnije ga je karijera dovela u svet korporativnog prava,
gde počinje da radi u prestižnoj njujorškoj advokatskoj firmi, na velikim
slučajevima, i to takvim tempom da mu jedva ostaje vremena da opere zube
- kažem bez mnogo preterivanja, budući da je uglavnom večeravao u
kancelariji, nabacujući sve više sala i poena za besplatne kolačiće što je više
napredovao u karijeri. U uobičajenom sedmogodišnjem roku postaje partner
u firmi, ali za to plaća i uobičajenu cenu. Napušta ga prva žena (koju je
upoznao na koledžu) pošto se umorila od braka s uvek odsutnim mužem
advokatom i zasitila sve šturije i lošije komunikacije s njim - ali, ironično, i
u sledeću vezu, a potom i u brak, stupila je takođe s jednim njujorškim
advokatom s kojim razgovor verovatno nije ništa dinamičniji, ali koji je čini
srećnijom.

Previše posla
Markovo telo je postajalo sve mlohavije i, uprkos povremenim rigoroznim
dijetama, morao je periodično kod krojača da mu preradi po meri šivena
odela. Nakon što se oporavio od depresije zbog razvoda počeo je da izlazi
sa Dženet, svojom advokatskom pomoćnicom, i ubrzo se venčavaju. Jedno
za drugim, dobili su troje dece, kupili stan na Park aveniji i kuću izvan
gradske vreve.
Među Dženetine poznanike spadaju roditelji dece koja pohađaju
privatnu školu na Menhetnu s njenom decom i susedi u zgradi. Ukoliko se
uporedi Markov i Dženetin imetak s bogatstvom drugih ljudi iz njihovog
okruženja, vidimo da su pri dnu lestvice, možda čak i na samom dnu.
Najsiromašniji su u zgradi, nastanjenoj izuzetno uspešnim korporativnim
menadžerima, berzanskim trgovcima na Vol Strini i bogatim
preduzetnicima. Njihova deca idu u školu s decom korporativnih mogula
koju su dobili u drugom braku, sa suprugama-trofejima, možda Čak i u
trećem, ako se uzme u obzir razlika u godinama i manekenska građa majki
te dece.
A Markova supruga Dženet, kao i on, izgleda baš kao tipična supruga i
majka iz ladanjske kuće s ružičnjakom.
Ti si gubitnik
Markova strategija istrajavanja na životu na Menhetnu možda jeste
racionalna, jer zbog zahtevnosti posla ne bi imao vremena za svakodnevna
duga putovanja na posao i s posla. Ali njegova supruga Dženet strašno
mnogo plaća. Zašto? Zato što su neuspešniji od drugih, od suseda s Park
avenije. Otprilike na svakih mesec dana Dženet ima krizu i podleže
pritiscima i poniženjima koja doživljava kad pođe po decu u školu i sretne
se s drugim majkama ili kad naiđe na žene s većim dijamantima kraj lifta
zgrade (u kojoj oni inače žive u jednom od najmanjih stanova). Zašto njen
muž nije tako uspešan? Zar nije pametan i vredan? Zar nije imao skoro
1600 poena na SAT-u?23 Zašto je ovaj Ronald Kakogod, čija žena joj nikada
čak i ne klimne u prolazu, težak više stotina miliona dolara, a za razliku od
njenog muža, nije išao na Harvard i Jejl, nema tako visok koeficijent
inteligencije i teško da ima ikakvu ozbiljnu ušteđevinu?
Nećemo se previše unositi u Čehovljevske dileme u privatnom životu
Marka i Dženet, ali on je; dobra ilustracija vrlo uobičajenih emocionalnih
posledica predrasude o uspehu. Dženet doživljava svog supruga kao
neuspešnog, u poređenju s okolinom, ali to je posledica uveliko pogrešne
računice verovatnoće - zasnovane na pogrešnoj distribuciji. Gledano na
nivou populacije SAD Mark je vrlo uspešan, uspešniji od 99,5% svojih
sunarodnika. U poređenju s drugovima iz srednje škole, izuzetno je
uspešan, što bi mogao i potvrditi sebi da je imao vremena da ode na
povremena okupljanja svoje srednjoškolske generacije - uvideo bi da je
najuspešniji od svih. U poređenju s kolegama s Harvarda, postigao je više
od 90% njih (naravno, finansijski gledano). U poređenju s kolegama iz
poslovne škole na Jejlu, uspešniji je od 60% njih. Ali u poređenju s
komšijama, on je na samom dnu! Zašto? Zato što je odabrao da živi među
ljudima koji su uspeli u oblastima u kojima su neuspešni nevidljivi. Drugim
rečima, gubitnici se u uzorku ne vide, pa izgleda kao da je on taj kome ne
ide dobro. Ukoliko stanuje na Park aveniji, čovek nema dodira s
gubitnicima, već vidi samo dobitnike. Pošto obično živimo u vrlo uskim
krugovima, teško je proceniti sopstvenu situaciju iz perspektive šire od
našeg malog geografskog habitusa. U slučaju Marka i Dženet, to dovodi do
znatnog emotivnog bola; Dženet se udala za izuzetno uspešnog muškarca
ali sada u njemu samo vidi gubitnika, u poređenju s okolinom, jer ne uspeva
da ga uporedi sa uzorkom u kome bi ga sagledala u pravednijem svetlu.
Pored pogrešne percepcije uspeha, tu je i efekat socijalnog žrvnja:
obogatite se, preselite u kraj gde obitavaju bogataši, pa onda opet
osiromašite. Dodajte tome i dejstvo psihološkog žrvnja; naviknete se na
bogatstvo i pomerate kriterijume sopstvenog zadovoljstva. Taj problem
ljudi koji nikada ne uspevaju da budu zadovoljni svojim bogatstvom (nakon
određene tačke) predstavlja predmet stručnih rasprava o sreći.
Neko racionalan možda bi kazao Dženet: „Pročitaj knjigu Varljiva
slučajnost od onog mešetara-matematičara. Govori o ulozi slučajnosti u
životu i pokazala bi ti širu perspektivu stvari, zahvaljujući kojoj bi se
osećala bolje.“ Kao autor te knjige, voleo bih da ponudim univerzalni lek za
14,95 dolara, ali pre bih rekao da bi joj u najboljem slučaju knjiga podarila
oko sat i kusur utehe. Dženet je za olakšanje njenog bola potrebno nešto
drastičnije. Stalno ponavljam da veća racionalnost ili isključivanje emocija
zbog društvene hijerarhije nisu u ljudskoj prirodi, barem ne u našem
današnjem biološkom sklopu. U racionalnom rezonovanju nema utehe. U
berzanskom poslovanju sam naučio ponešto o jalovim pokušajima da se
razumom savladaju emocije. Ja bih Dženet savetovao da se odseli u neki
radnički kraj gde se ne bi osećala inferiorno u odnosu na komšiluk i gde bi
ona i njen muž stajali na samom vrhu socijalne lestvice. Mogli bi da
iskoriste zabludu o uspehu okrećući je naglavce. A ako joj je baš stalo do
društvenog statusa, onda bih joj čak preporučio neki od velikih radničkih
stambenih blokova.
DUPLE PREDRASUDE O USPEHU
Još stručnjaka
Nedavno sam pročitao bestseler Milioner iz komšiluka, knjigu koja navodi
na potpuno pogrešne zaključke (ali je gotovo zadovoljstvo čitati je). Autori
su dva „stručnjaka“; oni pokušavaju da izvuku zaključke o zajedničkim
osobinama bogatih. Istražili su niz trenutno bogatih ljudi i otkrili da nisu
skloni rasipničkom životu. Nazivaju ih akumulatorima; osobama spremnim
da odlože trošenje da bi uvećali bogatstvo. Najzanimljivije je Što ističu
jednostavnu ali neočekivanu činjenicu da se na tim ljudima ne vidi
bogatstvo - jer jasno je da izgledati i ponašati se kao bogataš košta, da ne
uračunavamo vreme potrošeno na trošenje novca. Na raskošan život troši se
vreme, valja kupovati trendi odeću, upoznavati se s vinima iz Bordoa,
obilaziti skupe restorane. Na sve te delatnosti ode mnogo vremena i pritom
se pažnja skreće s onoga što bi trebalo da je u glavnom fokusu, to jest s
akumulacije nominalnog (i papirnog) bogatstva. Pouka knjige kazuje da
ćete najbogatije naći među ljudima za koje i ne sumnjate da su tako bogati.
S druge strane, oni koji se ponašaju i izgledaju kao bogataši u toj meri cede
svoje bogatstvo da bi to moglo naneti znatnu i nepopravljivu štetu stanju
njihovih finansija.
Ostaviću po strani to što ne vidim nikakvo junaštvo u akumuliranju
novca, posebno ako je osoba uz to dovoljno blentava da čak i ne pokuša da
iskusi opipljivu korist od svog bogatstva (izuzev zadovoljstva pri redovnom
brojanju parica). Ja nemam želju da žrtvujem dobar deo svojih navika,
intelektualnih zadovoljstava i ličnih afiniteta da bih postao milijarder poput
Vorena Bafeta i sasvim sigurno ne vidim zašto bih to uopšte postao ako ću
se držati spartanskih (čak cicijaških) navika i ostati da živim u istoj kući.
Nikako da uhvatim potpuni smisao silnih pohvala upućenih bogatima zbog
štedljivog života; ako im je krajnji cilj štedljivost, neka se zamonaše ili
postanu socijalni radnici - trebalo bi da zapamtimo kako je bogaćenje čisto
sebičan akt, ne rad za društvenu dobrobit. Vrlina kapitalizma je to što
društvo može da se okoristi ljudskom pohlepom, umesto dobročinstvom, ali
nema potrebe uz to još veličati tu pohlepu kao moralno (ili intelektualno)
dostignuće (čitaoci će lako uvideti da, uz vrlo retke izuzetke poput Džordža
Sorosa, uopšte nisam impresioniran bogatašima). Bogaćenje nije direktna
posledica moralnosti, ali nije u tome srž problema o kome govorimo.
Kao što smo videli, junaci knjige Milioner iz komšiluka su
akumulatori, ljudi koji odgađaju potrošnju da bi dalje investirali. Neosporno
je da takva strategija može biti delotvorna jer potrošen novac ne donosi
nove plodove (izuzev zadovoljstva potrošača). Ali prednosti takvog života
su u ovoj knjizi više nego precenjene. Pažljivijim čitanjem otkrivamo da
uzorak koji su pisci obuhvatili prikazuje dvostruku predrasudu o uspehu.
Drugim rečima, radi se o dve udružene greške.

Pobednici u vidljivosti
Prva predrasuda potiče iz činjenice da bogataši obuhvaćeni uzorkom
spadaju u one srećne majmune za pisaćim mašinama. Autori knjige nisu ni
pokušali da se pozabave činjenicom da su u svoju statistiku uključili samo
pobednike. Ne pominju „akumulatore“ koji su akumulirali pogrešne stvari
(članovi moje porodice su u tome pravi stručnjaci; oni kojima uspe da nešto
akumuliraju nakupili su valute pred devalvacijom i akcije kompanija pred
bankrotom). Nigde nema ni pomena činjenice da su neki ljudi samo imali
sreće da investiraju u pobednike, a ti srećnici su se bez sumnje našli u ovoj
knjizi. Međutim, postoji način da se izbegne ova predrasuda: snizite prag
bogatstva vašeg prosečnog milionera za, recimo, 50%, zato što zbog
predrasude o uspehu uzorkom obuhvatate milionere čije bogatstvo je za
toliko veće (a ovako ćete modifikovati stvar uzimajući u obzir i gubitnike).
Zasigurno ćete modifikovati i dobijene zaključke.

Bikovsko tržište
Druga i ozbiljnija zabluda je već razmatrani problem indukcije. U priči o
tome se usredsređujemo na neuobičajenu epizodu; prihvatanje tako
dobijenih zaključaka ukazuje na to da su trenutni prihodi milionera
obuhvaćenih uzorkom trajni (vrsta uverenja karakteristična za period pre
velikog kraha berze 1929. godine). Setimo se da cene rastu (i dok pišem
ovu knjigu), zahvaljujući najvećem bikovskom tržištu u istoriji, i da su u
poslednje dve decenije astronomski porasle. Svaki dolar investiran u jednu
prosečnu akciju - naglašavam: prosečnu - gotovo se udvadesetostručio od
1982. Uzorak možda uključuje ljude koji su investirali u akcije čija
vrednost je natprosečno porasla. Gotovo svi milioneri iz uzorka su se
obogatili na porastu cena, drugim rečima, na nedavnoj inflaciji finansijskih
papira i aktive koja traje od 1982. Investitor koji je primenjivao istu
strategiju u manje bikovskom periodu sigurno bi ispričao drugačiju priču.
Zamislite da je knjiga pisana 1982, nakon dugotrajne erozije inflacijom
korigovane vrednosti akcija, ili 1935, nakon drastičnog pada kamatnih
stopa.
Ili uzmite u obzir činjenicu da američka berza nije jedina investiciona
opcija. Razmislite o sudbini onih koji su, umesto da potroše novac na skupe
igračke i skijanje, kupili državne obveznice denominovane u libanskim
lirama (poput mog dede) ili smeće od obveznica od Majkla Milkena24
(poput mnogih mojih kolega 80-ih). Otidimo unazad i zamislimo
akumulatore koji kupuju ruske carske obveznice s potpisom Nikolaja II, a
potom pokušavaju da nastave da akumuliraju kroz njihovo unovčavanje kod
sovjetske vlade. Ili zamislimo akumulatore koji su 30-ih kupovali
argentinske nekretnine (kao moj deda).
Greška zbog ignorisanja predrasude o uspehu je hronična, čak i (ili
možda posebno) među profesionalcima. Zašto? Zato što smo naučeni da se
služimo informacijama koje su nam pred očima, a ignorišemo one koje ne
vidimo. U vreme dok ovo pišem penzioni fondovi i osiguravajuće
kompanije u Sjedinjenim Državama nekako su progutali argument da „na
duge staze akcije uvek donesu 9% zarade“ i potkrepljuju to statistikom.
Statistika je tačna, ali radi se o prošloj istoriji. Moj argument glasi: među
40.000 raspoloživih obveznica mogu naći jednu čija cena je svake godine,
bez izuzetka, rasla dvostruko više od navedenog procenta. Znači li to da u
nju treba da uložimo novac od socijalnog osiguranja?
Kratak rezime: pokazao sam našu sklonost da ostvarenje jedne istorije
od svih nasumičnih istorija smatramo najreprezentativnijim, zaboravljajući
da su moguća i druga. Suština je u tome da predrasuda o uspehu
podrazumeva da će najuspešnija realizacija biti i najvidljivija. Zašto? Zato
što su gubitnici nevidljivi.2
MIŠLJENJE GURUA
Oblast finansijskog menadžmenta je puna gurua. Radi se o oblasti teško
opterećenoj slučajnošću i guru je viđen da upadne u neku zamku, posebno
ako nije obrazovan za valjano zaključivanje. Dok ovo pišem postoji takav
guru koji ima vrlo nesrećnu naviku da objavljuje knjige. Zajedno sa svojim
kolegom izračunao je uspešnost strategije investiranja u stilu Robina Huda
najmanje uspešnog od svih menadžera u datoj menadžerskoj populaciji.
Dakle, novac se uzima od pobednika i ulaže u gubitnika. Ova strategija na
papiru (tj. kao u igri monopol, strategija koja nije isprobana u realnom
životu) donela je znatno veći profit nego dosledno investiranje u uspešne
menadžere. Zaključili su da njihov hipotetički primer dokazuje kako se ne
treba držati najboljih menadžera, iako to zvuči logično, već se treba
usmeriti na najgore - ili se bar čini da su takvu poentu probali da formulišu.
 Njihova analiza ima jednu ozbiljnu manu koju bi svaki student trebalo
da je u stanju da uoči pri prvom čitanju. Uzorak im obuhvata isključivo one
koji su uspeli da opstanu. Naprosto su zaboravili da uzmu u obzir i
menadžere koji su ispali iz posla. Obuhvatili su menadžere koji su u vreme
njihove simulacije radili i još uvek rade. Istina, obuhvatili su i one kojima je
išlo loše, ali samo one kojima je išlo loše pa su ponovo stali na noge, ne
ispadajući sasvim iz posla. Zato je, naravno, očekivano da će investiranje u
one kojima je jedno vreme išlo slabo pa su se oporavili doneti zaradu! Da
su nastavili loše da posluju, ispali bi iz posla i više ne bi bili deo uzorka.
Kako sačiniti valjanu simulaciju? Tako što ćete uzeti postojeću
populaciju menadžera u poslednjih pet godina, recimo, i izvesti simulaciju
poslovanja zaključno s današnjim danom. Biće jasnije odlike onih koji
ispadaju iz posla; retko ko u tako lukrativnoj oblasti napušta posao zbog
izuzetnog uspeha. Pre nego što se okrenemo stručnijem predstavljanju ovih
problema, ukratko o često vrlo idealizovanoj ulozi optimizma. Optimizam,
kažu, predskazuje uspeh. Zbilja? Može da predskazuje i neuspeh.
Optimistični ljudi sigurno ulaze u više rizika, pošto su previše uvereni u
šanse za dobar ishod; oni koji zaista uspeju uočavaju se među bogatima i
slavnima, drugi propadaju i iščezavaju iz analiza. Nažalost.

OceanofPDF.com
 Deveto poglavlje
LAKŠE JE KUPOVATI I PRODAVATI NEGO
ISPRŽITI JAJE

Neke tehničke posledice zablude o uspehu. O distribuciji

„koincidencija“ u životu. Bolje je imati sreće nego biti kompetentan
(ali mogu da vas uhvate). Rođendanski paradoks. Sve više šarlatana
(i novinara). Kako istraživač s radnom etikom može maltene sve da
pronađe u podacima. O psima koji ne laju.

Za danas popodne imam zakazan odlazak zubaru (uglavnom će mi čeprkati

po mozgu u vezi s brazilskim obveznicama). S priličnom sigurnošću
izjavljujem da on zna ponešto o zubima, posebno kad imam na umu
činjenicu da uđem kod njega sa zuboboljom a izađem sa svojevrsnim
olakšanjem. Nekome ko nema blagog pojma o zubima bilo bi teško da mi
pruži takvo olakšanje, osim ukoliko tog dana ima baš mnogo sreće - ili je
imao mnogo sreće u životu da postane zubar a ne zna baš ništa o zubima.
Pri pogledu na diplomu koja mu visi na zidu, procenjujem kako su izuzetno
male šanse da je - tek čistom slučajnošću - uzastopno davao tačne odgovore
na ispitna pitanja i uspešno izbušio par hiljada rupa na zubima pre nego što
je stekao tu diplomu.1
Posle toga, uveče, idem u Karnegi Hol. Ne znam mnogo o pijanistkinji;
čak sam zaboravio i njeno neobično prezime. Samo znam da je studirala na
nekom moskovskom konzervatorijumu. Ali mogu očekivati da ću slušati
klavirsku muziku. Bila bi retkost da neko ko je do sada uspešno nastupao
dođe do Karnegi Hola i ispostavi se da je sve prethodno bila čista sreća.
Verovatnoća da će se pokazati kao prevarantkinja koja lupa po dirkama
proizvodeći kakofonične zvuke odista je toliko mala da je potpuno
isključujem.
Prošle subote sam bio u Londonu. Subote u Londonu su čarobne;
užurbane ali bez mehaničkog ubrzanja iz radnog dana ili tužne nedeljne
rezignacije. Ne gledajući na sat i bez posebnog plana, našao sam se pred
Kanovinim skulpturama u Muzeju Viktorije i Alberta. Zbog svoje
profesionalne deformacije odmah sam se upitao da li je slučajnost igrala
veliku ulogu u stvaranju ovih mermernih skulptura. Tela su verne
reprodukcije ljudskih figura, osim što su skladnija i savršenija od svih
proizvoda majke prirode koje sam u životu video (što priziva Ovidijevo
materiam superabat opus25). Da li bi takve finese mogle biti proizvod
sreće?
Isto bih mogao reči za praktično sve što postoji u fizičkom svetu ili
poslovima u kojima je udeo slučajnosti mali. Ali postoji problem sa svime
što ima veze sa svetom biznisa. Brine me što sutra imam sastanak s
menadžerom jednog fonda koji mi se obraća za pomoć - meni i mojim
prijateljima - u pronalaženju investitora. Kao što kaže, dosadašnje
poslovanje mu je dobro. Iz toga samo mogu da zaključim kako je naučio da
kupuje i prodaje. Pa... činjenica da je u prošlosti stekao novac može biti
značajna, ali nije previše bitna. Ne tvrdim da je to uvek slučaj; ima kada se
može verovati dosadašnjim rezultatima, ali, avaj, nije to baš često. Kao što
čitalac sada već zna, menadžer fonda može očekivati da ću mu upadati u reč
tokom izlaganja, posebno ako ne pokaže ni minimum skromnosti i
samokritičnosti, što očekujem od osoba koje se u praksi bave slučajnošću.
Verovatno ću ga bombardovati pitanjima na koja možda, zbog
zaslepljenosti uspesima iz prošlosti, neće imati spremne odgovore.
Verovatno ću mu držati predavanje o tome kako je Makijaveli sreći
pripisivao barem 50% udela u životu (a ostalo, lukavosti i veštini), a to je
bilo pre nastanka modernih tržišta.
U ovom poglavlju razmotriću neke naizgled nelogične osobine
dosadašnjih rezultata i istorijskih vremenskih nizova. Ideja koju ću izložiti
je već poznata kroz varijacije naziva: predrasuda o uspehu ili nagib uspeha,
prekopavanje podataka, iskopavanje podataka, friziranje podataka,
regresija ka srednjoj vrednosti itd. - sve se to odnosi na situacije u kojima
posmatrač, zbog pogrešnog opažanja udela slučajnosti, pogrešno sagledava
rezultate. To očigledno ima prilično uznemirujuće implikacije. Odnosi se i
na opštije situacije u kojima slučajnost može imati određenu ulogu, kao što
su izbor terapije ili tumačenje događaja koji se istovremeno zbivaju.
Kada se nađem u iskušenju da predložim kakav bi bio budući doprinos
finansijskih istraživanja nauci uopšte, ja navedem analizu prekopavanja
podataka i predrasuda o uspehu. Ove analize su razrađene u oblasti
finansija, ali se mogu primeniti na sva naučna istraživanja. Zašto su
finansije tako bogato područje? Zato što predstavljaju jednu od retkih
oblasti istraživanja gde postoji obilje informacija (u vidu beskrajno mnogo
nizova cena), ali se u okviru nje ne mogu izvoditi eksperimenti kao u,
recimo, fizici. Ova zavisnost od podataka iz prošlosti predstavlja najveći
problem u domenu finansija.

VARLJIVI BROJEVI
Placebo investitori
Često se suočavam s otprilike ovakvim komentarima: „Ma, ko si ti pa da mi
kažeš kako sam ja u životu naprosto imao sreće“? Niko u stvari ne veruje da
je samo imao sreće. Ja smatram da pomoću naše Monte Karlo mašine
možemo da stvorimo situacije u kojima je na delu čista slučajnost. Možemo
da radimo upravo suprotno konvencionalnim metodima; umesto da
analiziramo stvarne osobe koje teže raznim stvarima, možemo sačiniti
veštačke za koje ćemo tačno znati čemu teže. Dakle, možemo da stvorimo
situacije koje su potpuno zavisne od čiste, nepomućene sreće, bez senke
veština ili bilo čega od onoga što u tabeli P.1 navodimo kao faktore koji
nemaju veze sa srećom. Drugim rečima, možemo da proizvedemo čiste
nikogoviće kojima ćemo se smejati; i to tako što će na samom početku biti
lišeni bilo kakvih moći (baš kao placebo lekovi).
U poglavlju 5 smo videli da ljudi mogu opstati zahvaljujući osobinama
koje su u skladu s trenutnom strukturom slučajnosti. Ovde imamo znatno
jednostavniju situaciju u kojoj znamo strukturu slučajnosti; prva takva
vežba je razrada stare i poznate izreke da čak i pokvaren sat dvaput dnevno
pokaže tačno vreme. Hajde da upotrebimo Monte Karlo generator i
napravimo populaciju od 10.000 fiktivnih investicionih menadžera
(generator nije baš nužan jer možemo i da bacamo novčić ili da se
poslužimo najprostijom algebrom, ali je znatno ilustrativniji — i zabavniji).
Pretpostavimo da učestvuju u apsolutno fer igri; svako ima 50%
verovatnoće da na kraju godine zaradi 10.000 dolara i 50% verovatnoće da
izgubi 10.000 dolara. A sad uvedimo dodatni uslov: ako menadžer doživi
samo jednu lošu godinu, biće izbačen iz uzorka - zdravo, doviđenja i
srećno. Dakle, radićemo kao legendarni špekulant Džordž Soros, za koga
kažu da je objavio menadžerima okupljenim na nekom sastanku: „Polovina
vas će sledeće godine ispasti iz posla“ (izgovoreno istočnoevropskim
akcentom). Poput Sorosa, i mi imamo izuzetno visoke standarde; tražimo
isključivo menadžere bez ijedne mrlje u dosadašnjem poslovanju. Nemamo
strpljenja za nedovoljno uspešne.
Monte Karlo generator će bacati novčić; ispadne li glava, menadžer će
zaraditi 10.000 dolara te godine, ispadne li pismo, izgubiće 10.000 dolara. I
očekujemo da će na kraju jedne godine 5000 menadžera zaraditi po 10.000
dolara, a 5000 izgubiti toliko. Potom bacamo novčić za sledeću godinu.
Opet, možemo očekivati da 2500 menadžera i drugu godinu zaredom zaradi
isto toliko novca; iduće godine to će važiti za njih 1250; četvrte godine za
njih 625; pete za 313. To je fer igra, 313 menadžera je zaradilo novac pet
godina zaredom. I to čistom srećom.
A ukoliko jednog od ovih uspešnih mešetara bacimo u stvaran svet,
čućemo vrlo zanimljive i korisne komentare o njegovom izvanrednom stilu,
britkom umu i uticajima koji su doprineli da postigne toliki uspeh. Neki
analitičari će možda njegova dostignuća pripisivati konkretnim iskustvima
iz detinjstva. Njegov biograf će posvetiti dosta prostora priči o tome koliko
su mu divni uzori bili roditelji; u sredini knjige ćemo videti crnobele slike
velikog uma koji se razvija. A ukoliko iduće godine prestane da postiže
takav uspeh (setite se da su mu izgledi za još jednu uspešnu godinu i dalje
50%), počeće da traže razloge, nalazeći ih u slabljenju radne etike ili
rastrošnom životu. Pronaći će nešto što je pre postizanja uspeha činio a
posle je prestao i tome pripisati sunovrat. Međutim, istina će biti da mu je
ponestalo sreće.2

Niko ne mora da bude kompetentan

Krenimo korak dalje da bi naša misaona vežba bila još zanimljivija.
Stvaramo populaciju koja se sastoji isključivo od nekompetentnih
menadžera. Definisaćemo nekompetentnog menadžera kao osobu od koje se
očekuje negativan bilans prihoda, tj. osobu čiji su izgledi nikakvi. Potom
ćemo instruirati Monte Karlo generator da izvlači iz posude. U posudi ima
100 loptica, 45 crnih i 55 crvenih. Posle svakog izvlačenja ubacuje se nova
kuglica tako da odnos crvenih i crnih ostaje isti. Ako izvučemo crnu
lopticu, menadžer će zaraditi 10.000 dolara. Izvučemo li crvenu, izgubiće
10.000 dolara. Dakle, očekivana verovatnoća da će menadžer zaraditi
10.000 dolara iznosi 45%, a da će izgubiti 10.000 dolara iznosi 55%. U
proseku će pri svakom izvlačenju gubiti 1000 dolara - ali samo u proseku.
Na kraju prve godine očekujemo da će 4500 menadžera ostvariti profit
(45%), na kraju druge godine da će profit ostvariti 45% od 4500 menadžera,
tj. 2025. Treće godine očekujemo da će ih biti 911; četvrte 410; pete 184.
Hajde da menadžerima koji su opstali damo imena i obučemo ih u odela.
Istina, ostalo ih je 2% od prvobitne populacije. Ali oni će skrenuti pažnju na
sebe. Niko neće pomenuti preostalih 98%. Šta zaključujemo?
Prvo: populacija koja se sastoji od loših menadžera iznedriće mali broj
onih sa sjajnom istorijom poslovanja. Ali i da vam se menadžer nezvan
pojavi na vratima, praktično je nemoguće znati da li će se pokazati kao
dobar ili loš. Rezultati se ne bi znatno promenili i u slučaju da se populacija
sastoji isključivo od menadžera od kojih se očekuje da na duge staze izgube
novac. Zašto? Zahvaljujući nestalnosti tržišta, neki će ipak zaraditi. Tu
vidimo da prevrtljivost tržišta zna da bude i korisna, čak i kad se donose
loše investicione odluke.
Drugo: očekivani maksimum uspešnih, koji nas zanima, zavisi više od
veličine uzorka od koga krećemo nego od individualnih izgleda menadžera.
Može se reči i ovako: broj menadžera s odličnom istorijom poslovanja na
datom tržištu mnogo više zavisi od broja ljudi koji se bave dotičnim
biznisom (umesto da studiraju stomatologiju), nego od njihove sposobnosti
da zarade. Takođe zavisi od prevrtljivosti tržišta. Zašto koristim izraz
očekivani maksimum? Zato što me uopšte ne zanima prosek. Ja ću na kraju
videti samo najbolje menadžere, ne sve menadžere. To znači da bismo
2006. videli više „izvrsnih menadžera“ nego 1998, pod uslovom da je
populacija početnika u tom poslu 2001. bila veća nego 1993. godine - a
tvrdim da jeste.
Regresija ka srednjoj vrednosti
„Nepromašivost u košarci“ takođe je primer pogrešne percepcije slučajnog
niza: vrlo je verovatno da će u velikom uzorku igrača jedan imati sreće
izuzetno mnogo puta zaredom. Čak bi bilo vrlo malo verovatno da neki
igrač negde nema sreće izuzetno mnogo puta zaredom. Ovo je primer
mehanizma zvanog regresija ka srednjoj vrednosti. Objasniću ga.
Osmislite dugi niz bacanja novčića uz 50% verovatnoće da ispadnu
pismo ili glava pa ispunite gomilu papira rezultatima. Ako je niz dovoljno
dug, možete dobiti osam istih ishoda zaredom, možda čak i deset. Ipak,
uprkos zaređalim pismima ili glavama, vi znate kako svaki put verovatnoća
da se dobije pismo ili glava i dalje iznosi 50%. Zamislite da su ta pisma ili
glave novčani ulozi koji pune nečiji džep. Odstupanje od norme u vidu istog
ishoda koji se mnogo puta zaredom ponavlja ovde je u potpunosti posledica
sreće, drugim rečima, varijanse, a ne veština hipotetičkog igrača (pošto je
verovatnoća oba ishoda jednaka).
U stvarnom životu, što je odstupanje od norme veće, veća je i
verovatnoća da proističe iz sreće, a ne veštine: sve i da postoji 55%
verovatnoće da ispadne glava, prilike za padanje deset glava zaredom i
dalje su vrlo male. Ovo se lako potvrđuje kroz priče vrlo istaknutih trgovaca
na berzi koji odjednom potonu u anonimnost, a ja sam mnoge takve heroje
posmatrao na delu. To važi i za visinu ljudi ili veličinu pasa. Ukoliko
uzmemo drugi primer, recimo da dva roditelja prosečne veličine dobiju
veliko leglo. Najveći psi će, ukoliko znatno odstupaju od proseka, obično
dobiti potomstvo manje od njih samih i obratno. U istoriji upravo vidimo
ovaj zaokret ka proseku kod velikih odstupanja i objašnjavamo ga kao
regresiju ka srednjoj vrednosti. Imajte u vidu da su efekti utoliko znatniji
što je devijacija veća.
I opet, jedno upozorenje: ne proizlaze sve devijacije odatle, ali
nesrazmerno veliki udeo proizlazi.

Ergodičnost
Stručnije rečeno, ljudi veruju da na osnovu uzorka mogu saznati osobine
raspodele. Kada se radi o pitanjima koja zavise od maksimuma, reč je o
potpuno drugačijoj raspodeli - raspodeli najboljih. Razliku između proseka
takve raspodele i neuslovne raspodele dobitnika i gubitnika zovemo nagib
uspeha - jer su stvari vrlo asimetrične: ovde vidimo da samo 3% početne
populacije koju smo razmatrali zarađuje novac pet godina zaredom. Osim
toga, ovaj primer ilustruje odlike ergodičnosti, to jest pokazuje da će vreme
eliminisati to iritantno dejstvo slučajnosti. Gledajući u budućnost, uprkos
činjenici da su ti menadžeri zarađivali tokom proteklih pet godina, mi
očekujemo da će u nekom trenutku propasti. Na kraju neće proći ništa bolje
od onih koji su pri prethodnim izvlačenjima već propali. Ah, ta dugoročna
perspektiva.
Kada sam pre nekoliko godina rekao izvesnom A., koji je spadao u onu
sortu trgovaca na berzi koji sebe smatraju gospodarima svemira, da je
istorija dosadašnjeg poslovanja manje važna nego što misli, toliko se
uvredio da me je gađao upaljačem. Iz te epizode sam mnogo naučio.
Ne smem zaboraviti da niko ne prihvata ulogu slučajnosti u
sopstvenom uspehu, već samo u svom neuspehu. Ego mu je bio veliki kao
kuća, jer je bio na putu da se pridruži grupi „izvrsnih poslovnih ljudi“ koji
su privremeno zarađivali prava bogatstva na tržištima, pripisujući to
trezvenosti svog poslovanja, oštroumnosti ili inteligenciji. Tokom žestoke
njujorške zime 1994. svi su oni propali (zbog kraha tržišta obveznica nakon
iznenadnog Grinspenovog regulisanja kamatnih stopa). Zanimljivo je da
ćete teško ijednog od njih naći u berzanskom poslovanju nekoliko godina
kasnije (ergodičnost).
Setite se da nagib uspeha zavisi od veličine početne populacije.
Informacija da je osoba do sada uspešno zarađivala sama po sebi niti ima
smisla niti je relevantna. Potrebno je da znamo veličinu populacije kojoj
dotična osoba pripada. Drugim rečima, ako ne znamo koliko još menadžera
pokušava i propada, ne možemo ni da procenimo valjanost dosadašnjeg
poslovanja menadžera. Ukoliko se početna populacija sastoji od deset
menadžera, bez mnogo razmišljanja ću uspešnom menadžeru dati polovinu
svoje ušteđevine. Ako se sastoji od 10.000 menadžera, ignorisaću rezultate
njegovog poslovanja. A obično je u pitanju ova druga situacija; u današnje
vreme se veliki broj ljudi sliva na finansijska tržišta. Mnogi se odmah
nakon koledža upuštaju u poslovanje na berzi kao svoj prvi posao,
propadaju, a potom upisuju stomatologiju.
Kad bi se, kao u bajci, ovi zamišljeni menadžeri materijalizovali, jedan
bi mogao da bude tip s kojim imam sastanak sutra u 11.45. Zašto sam
zakazao sastanak baš u to vreme? Zato što ću ga propitati o stilu poslovanja
na berzi. Hoću da znam kako radi. A onda ću, ako previše pažnje posveti
svom dosadašnjem poslovanju, izjaviti kako moram da žurim na ručak.
ŽIVOT JE PUN KOINCIDENCIJA
Sada ćemo razmotriti kako opisani nagib izgleda u realnom životu, a za to
je potrebno da shvatimo šta je distribucija koincidencija.

Tajanstveno pismo
Drugog januara stiže vam anonimno pismo s obaveštenjem da će cene
tokom meseca porasti. Pokazuje se kao istinito, ali vi ne obraćate pažnju,
misleći da se radi o poznatom januarskom efektu (cene akcija, gledano
unazad, u januaru rastu). A onda prvog februara dobijete još jedno pismo u
kome se tvrdi da će cene pasti. I opet se ispostavi da je to tačno. A onda
prvog marta dobijete još jedno - i sve se ponovi. U julu vas već kopka: da
nije taj pošiljalac anonimnog pisma zbilja vrač pogađač? Onda vam on
ponudi da investirate u specijalni ofšor fond. Vi uložite sve što imate. Posle
dva meseca ostajete bez svega što ste imali. Odete kod komšije da mu se
isplačete na ramenu i on vam kaže kako se seča da je i sam primio dva
takva tajanstvena pisma. Ali samo dva. U prvom je izneseno tačno
predviđanje, a u drugom pogrešno.
Šta se desilo? Trik, i to ovakav. Prevarant iz imenika uzima 10.000
imena. Polovini uzorka šalje bikovsko predviđanje, a polovini medveđe.
Sledećeg meseca bira imena ljudi kojima je poslao pismo čije predviđanje
se pokazalo kao tačno, tj. šalje ga na 5000 adresa. Narednog meseca radi
isto - šalje pisma na 2500 adresa i tako sve dok se spisak ne suzi na 500
ljudi. Od njih će 200 postati žrtve. Investiranje koje hiljade dolara u
poštanske markice doneće mu nekoliko miliona.
Isprekidani teniski meč
Dok gledate teniski meč neretko vas televizija bombarduje reklamama za
fondove koji (do tog trenutka) u određenom vremenskom periodu posluju
za neki procenat bolje od drugih. Ali zar bi iko uopšte oglašavao da mu ne
ide dobro na tržištu? Velika je verovatnoća da će vam biti ponuđena
investicija čiji uspeh je zasnovan na čistoj slučajnosti. Ovaj fenomen
ekonomisti i ljudi iz sveta osiguranja zovu negativna selekcija. Zbog ove
asimetrije selekcije, investiciju koja vam se nudi valja da procenite po
strožim kriterijumima nego investiciju koju sami tražite. Na primer, u grupi
od 10.000 menadžera šanse da nađem lažno uspešnog iznose 2/100. Ako
ostanem kod kuće i samo otvaram vrata kada neko pozvoni, verovatnoća je
skoro 100% da naiđem na lažnjaka.

Naličje uspeha
Do sada smo razmatrali lažno uspešne - ali ista logika važi i za sposobnu
osobu koja i te kako ima šanse za uspeh, ali ipak na kraju ispadne iz igre.
Radi se o sasvim suprotnom slučaju: neuspehu usled manjka sreće. Imajte
na umu da su dovoljne samo dve loše godine pa da ispadnete iz
investicionog biznisa, pa čak i ako su svi izgledi na vašoj strani, takav ishod
je vrlo verovatan. Šta ljudi rade da bi opstali? Maksimalizuju izglede da
ostanu u igri ulazeći u rizike crnog labuda (kao Džon i Karlos) - one s
kojima uglavnom prođete dobro, ali nose rizik od potpune propasti.

Rođendanski paradoks
Ukoliko hoćete da objasnite nestatističaru problem prekopavanja podataka,
najbolje je da se osvrnete na takozvani rođendanski paradoks, koji i nije
paradoks već se u stvari odnosi na čudnovatu percepciju. Šansa da ste vi i
osoba koju slučajno sretnete rođeni istog datuma iznosi 1 prema 365,25, a
znatno je manja mogućnost da ste rođeni baš istog datuma i iste godine.
Znači, zajednički rođendan bio bi koincidencija o kojoj biste ćeretali za
večerom. A sada pogledajmo sledeću situaciju: našli ste se u prostoriji s 23
ljudi. Koje su šanse da je dvoje od njih rođeno istog dana? Oko 50% - pošto
ne određujemo koje dvoje slave rođendan istog dana; svaki par dolazi u
obzir.

Mali je svet!
Sličnu pogrešnu percepciju verovatnoće vidimo i kod slučajnih susreta s
rođacima ili prijateljima na vrlo neočekivanim mestima. U takvim
prilikama često se s iznenađenjem kaže: „Ala je svet mali“! Međutim, to
nisu neverovatni događaji — a svet je mnogo veći nego što mislimo. Reč je
o tome da mi ne testiramo zaista izglede da ćemo sresti određenu osobu na
određenom mestu i u određeno vreme. Mi testiramo bilo koji susret, s bilo
kime koga smo bilo kada u prošlosti upoznali, na bilo kom mestu na kom se
nađemo u određenom periodu. Verovatnoća da se ovo drugo desi je znatno
veća, možda nekoliko hiljada puta veća nego da će se desiti prvi slučaj.
Kada statističar istražuje podatke proveravajući postoji li određena
korelacija među njima, recimo, između određene političke objave i tržišne
nestabilnosti, rezultate verovatno možemo uzeti za ozbiljno. No ako
ubacimo podatke u kompjuter tražeći bilo kakvu vezu među njima, izvesno
ćemo dobiti lažne korelacije, poput čvrste veze između sudbine tržišta i
dužine ženskih suknji. I kao i u slučaju s rođendanskim koincidencijama,
ljudi će biti zadivljeni.
Prekopavanje podataka, statistika i šarlatanstvo
Kolika je verovatnoća da dvaput pobedite na lutriji Nju Džersija? Jedan u
17 biliona. A to se ipak desilo Evelin Adams za koju čitaoci možda misle
kako bi trebalo da se oseća kao izabranica sudbine. Služeći se iznad
razrađenim metodom, istraživači Persi Dijakonis i Frederik Mosteler
procenili su kako verovatnoća da neko, negde, na potpuno nespecifikovan
način, bude takve sreće iznosi 30 prema 1!
Neki ljudi svoje prekopavanje podataka prenose i u oblast teologije -
uostalom, i drevni Mediteranci su iz utrobe ptica iščitavali važne poruke.
Zanimljiv slučaj prekopavanja podataka u svrhu tumačenja Biblije nalazimo
u Biblijskom kodu (The Bible Code) Majkla Drosnina, bivšeg novinara.
Drosnin (reklo bi se bez ikakvog statističkog obrazovanja) uz pomoć jednog
„matematičara“ dešifruje biblijski kod i uspeva da „predvidi “ ubistvo
izraelskog premijera Jicaka Rabina. Obavestio je Rabina o tome, a ovaj ga
očito nije shvatio preozbiljno. U Biblijskom kodu navode se statističke
anomalije u Bibliji i pomoću njih se predviđaju neki događaji pa je usledio i
nastavak u kome se tako naknadno predviđa još događaja.
Isti mehanizam leži iza teorija zavere. Baš kao i Biblijski kod, mogu da
deluju savršeno logično i navedu inače inteligentne ljude da im podlegnu.
Mogu da smislim teoriju zavere tako što ću skinuti s interneta stotine slika
nekog umetnika ili grupe umetnika i u svim tim slikama pronaći konstantu
(među stotinama hiljada raznih osobina), a potom ću ukrčkati teoriju zavere
o tajnoj poruci svih tih slika. To je, kako izgleda, uradio i pisac bestselera
Da Vinčijev kod.
Najbolja knjiga koju sam ikada pročitao!
Najviše volim da provodim vreme po knjižarama i besciljno prelistavam
knjige, pokušavajući da zaključim vredi li uložiti vreme u čitanje. Često
kupujem impulsivno, na osnovu površnih ali sugestivnih nagoveštaja.
Neretko odluku zasnivam samo na prikazu s korica. Tu se često navode
pohvalne izjave poznatih ili nepoznatih ili odabrani delovi književnih
kritika. Odlična ocena poznate i ugledne osobe ili čuvenog časopisa mogu
me navesti da kupim knjigu.
Šta tu ne valja? Nije dobro to što sam, zbog istih onih predrasuda o
uspehu, sklon da brkam prikaz knjige, koji bi trebalo da pruži procenu
njenog kvaliteta, s najboljim prikazima knjiga. Dakle, brkam distribuciju
maksimuma promenljive s distribucijom same promenljive. Izdavač na
korice sigurno neće staviti ništa sem najboljih ocena. Neki pisci idu i korak
dalje, probirajući iz mlakih ili čak i negativnih kritika delove koji zvuče
pohvalno. Primer je Pol Vilmot (engleski finansijski matematičar, retko
briljantan i nevaspitan) koji je izjavio da je od mene dobio prvu negativnu
kritiku, a ipak je njene delove koji zvuče pohvalno stavio na korice svoje
knjige (kasnije smo postali prijatelji, pa mi je odobrio da ovo objavim).
Prvi put sam se ovako prevario kad mi je bilo šesnaest godina. Kupio
sam knjigu Džona Dos Pasosa Menhetn transfer, na osnovu pohvale na
koricama koju je sročio Žan Pol Sartr, francuski pisac i filozof, otprilike
ustvrdivši nešto što bi značilo da je Dos Pasos najveći pisac našeg vremena.
Taj jednostavan komentar, možda izrečen u stanju intoksikacije ili velikog
entuzijazma, doneo je Dos Pasosovoj knjizi status obaveznog štiva u
evropskim intelektualnim krugovima, pošto je Sartrova opaska doživljena
kao konsenzus o proceni kvaliteta knjige, umesto kao ono što jeste:
najpohvalnija ocena. (Uprkos tolikom interesovanju za njegov rad, Dos
Pasos je pao u zaborav.)
Test prošlosti
Jedan programer mi je pomogao da napravim test prošlosti. To je
kompjuterski program povezan s bazom podataka o cenama akcija kroz
vreme koji mi omogućava da testiram hipotetičku uspešnost bilo kog
pravila berzanskog poslovanja prosečne složenosti. Mogu mehanički da
primenim određeno pravilo, na primer, kupiti akcije Nasdaqa ako dostignu
cenu za 1,83% višu od njihove prosečne cene prošle nedelje — i odmah ću
steći uvid u uspešnost ovog pravila u prošlosti. Na ekranu ću videti
hipotetičku istoriju poslovanja na osnovu primene ovog pravila. Ako mi se
rezultati ne svide, mogu da promenim procenat na, recimo, 1,2%. Takođe
mogu da zadam i složenije pravilo. Nastaviću s pokušajima sve dok ne
nađem nešto što dobro funkcioniše.
Šta ja to radim? Postupam istovetno već opisanom činu: tražim
uspešna pravila u grupi mogućih pravila. To se zove iskopavanje podataka5.
Što više pokušavam, to je veća verovatnoća da, čistom srećom, dođem do
pravila koje se u prošlosti pokazalo kao uspešno. U nasumičnom nizu
podataka uvek se može naći neki obrazac. Ubeđen sam da postoji i neki
parametar berzanskog poslovanja na Zapadu koji je u stopostotnoj korelaciji
s promenama temperature u Ulan Batoru.
Konkretnije rečeno, mogući su veoma pogrešni zaključci. Salivan,
Timerman i Vajt u svom nedavno objavljenom odličnom radu odlaze korak
dalje i razmatraju ideju da su pravila koja se možda danas uveliko koriste
možda rezultat predrasude o uspehu.
Pretpostavimo da su investitori tokom vremena eksperimentisali s
raznim pravilima poslovanja na berzi izvučenim iz vrlo širokog
spektra mogućnosti — iz hiljada parametrizacija raznoraznih tipova
pravila. Kako vreme prolazi, pravilima koja su se kroz istoriju
pokazala kao uspešna posvećuje se više pažnje i investitori ih
smatraju „ozbiljnim strategijama“ poslovanja, dok ona neuspešna
verovatno padaju u zaborav... Ukoliko tokom vremena bude
isprobano dovoljno pravila, neka će sigurno, čistom srećom, čak i u
veoma velikom uzorku, pokazati izuzetnu uspešnost bez obzira na to
što možda sama po sebi ne nose nikakvu izvesnost zarade. Naravno,
zaključci zasnovani isključivo na podskupu pravila poslovanja na
berzi koja su opstala do danas mogu nas navesti na pogrešan trag,
pošto se u njima ne uzima u obzir ceo spektar početnih pravila tog
poslovanja, a većina verovatno nije mnogo neuspešnija od tih
preživelih pravila.

Moram da kritikujem prekomerno testiranje prošlosti s kojim se

susrećem u svojoj karijeri. Trenutno na tržištu postoji odličan program
upravo za tu namenu - Omega TradeStation - i desetine hiljada zaposlenih
na berzi ga koristi. Čak ima i svoj sopstveni kompjuterski jezik. Mešetari
koji koriste program preko dana noću se pretvaraju u nesanicom izmučene
ispitivače koji riju kroz gomile podataka. Puštajući majmune za pisaće
mašine, bez navođenja koju knjigu žele da im napišu, negde će naći kakvo
tobože zlatno pravilo. I mnogi od njih će mu slepo verovati.
Jedan moj kolega, čovek s prestižnim akademskim titulama, počeo je
da veruje u takav virtuelni svet u toj meri da je izgubio svaki osećaj za
realnost. Ne znam da li je pod uticajem prekomernih simulacija izgubio
svaki trag zdravog razuma ili ga nije ni imao. Ali, posmatrajući ga, shvatio
sam da je njegov prirodni skepticizam iščezao pod teretom silnih podataka -
a bio je izuzetno skeptičan, ali u pogrešnim sferama. Ah, Hjume!

Još opasnija posledica

Istorijski gledano, medicina funkcioniše po principu pokušaja i grešaka -
drugim rečima, statistički. Danas znamo da veze između simptoma i
terapija mogu biti i potpuno slučajne i da se neki lekovi u istraživanjima
pokazuju uspešni isključivo zbog puke sreće. Ne mogu se pohvaliti
medicinskom stručnošću, ali poslednjih pet godina redovno čitam deo
medicinske literature, što je dovoljno dugo da me standardi koji se koriste
zabrinu. Medicinski istraživači su retko statističari; statističari su retko
medicinski istraživači. Mnogi medicinski istraživači su potpuno nesvesni
mogućih zabluda pri prekopavanju podataka. Istina, one možda ne igraju
veliku ulogu, ali svakako postoje. U jednoj nedavno objavljenoj studiji
povezuje se pušenje sa smanjenom stopom oboljevanja od raka dojke, i time
se protivreči svim prethodnim studijama. Logičan zaključak bio bi da je taj
rezultat sumnjiv i može biti plod čiste koincidencije.
Sezona prihoda: varljivi rezultati
Analitičari s Vol Strita su često dobro da prozru računovodstvene trikove
kojima se kompanije služe da sakriju svoje prihode. I povremeno u tome
uspevaju. Ali još uvek nisu obučeni da razmišljaju o slučajnosti niti da se
njom bave (kao ni da shvate ograničenja njihovih metoda analize -
berzanski analitičari imaju i lošije rezultate i bolju predstavu o svojim
rezultatima u prošlosti od prognozera vremena). Kada kompanija jednom
prikaže porast prihoda, to neće odmah privući pažnju. No drugi put, njeno
ime će se sve češće pojavljivati na kompjuterskim ekranima. Treći put će
već početi da je preporučuju kao kompaniju čije akcije bi trebalo kupovati.
Baš kao i s problemom dosadašnjeg poslovanja, zamislite i ovde grupu
od 10.000 kompanija koje u proseku jedva postignu minimalnu očekivanu
zaradu. One se upuštaju u svakovrsne rizične poslove. Na kraju prve godine
imaćemo 5000 uspešnih kompanija čiji profit je porastao (uz pretpostavku
da nema inflacije) i 5000 gubitaških kompanija. Nakon tri godine imaćemo
1250 preživelih, uspešnih kompanija. Odbor za procenu akcija investicione
banke preporučiće njihove akcije vašem brokeru kao „pouzdana ulaganja“.
Broker će vam preneti da ima odličnu preporuku i da se mora brzo delovati.
Poslaće vam mejl s dugim spiskom imena kompanija. Kupićete akcije jedne
ili dve kompanije. I menadžer zadužen za vaš penzioni plan dobiće ceo
spisak kompanija u koje investirate.
Umesto na izbor kompanija, taj rezon možemo primeniti i na izbor
investicionih kategorija. Pretpostavimo da je 1900. godina i razmatrate
stotine mogućih investicija. Postoje berze Argentine, carske Rusije, Velike
Britanije, ujedinjene Nemačke i mnoge druge. Racionalna osoba ne bi
kupila samo obveznice rastućeg tržišta Sjedinjenih Država, već i ruske i
argentinske. Znamo dalji razvoj događaja; dok su mnoge berze - recimo,
britanska i američka - prošle izuzetno dobro, investitor u carsku Rusiju na
kraju je imao u rukama papire koji nisu vredeli više od običnih tapeta
srednjeg kvaliteta. Zemlje koje su dobro prošle ne čine veliki deo prvobitne
grupe; očekivano je da će slučajnost doneti izuzetan uspeh tek ponekoj
investiciji. Pitam se da li su ti „eksperti“ koji daju sulude (samosvrhovite)
izjave tipa „vrednost će u narednih dvadeset godina kontinuirano rasti“
svesni ovog problema.3,4
KOMPARATIVNA SREĆA
Znatno važniji problem tiče se poređenja dve osobe ili entiteta. Slučajnost
sasvim sigurno čini da budemo nasamareni i kada se radi o jednom
vremenskom nizu, ali kada se radi o poređenju, recimo, dve osobe ili jedne
osobe s nekim kriterijumom, budalastost raste. Zašto? Zato što su i jedno i
drugo nasumični. Hajde da izvedemo ovaj prost misaoni eksperiment.
Uzmimo dve osobe, na primer, jednog muškarca i njegovog zeta i njihov
životni put. Pretpostavimo da obojica imaju jednake šanse za dobru i lošu
sreću. Ishodi su: srećan-srećan (ne razlikuju se), nesrećan-nesrećan (opet,
bez razlika);srećan-nesrećan (veoma se razlikuju), nesrećan-srećan (opet se
veoma razlikuju).
Nedavno sam prvi put prisustvovao konferenciji investicionih
menadžera i odslušao vrlo dosadnog izlagača koji je poredio trgovce na
berzi. Posao mu je da bira menadžere i u paketu ih predstavlja
investitorima, u sklopu investicione strategije zvane fondovi fondova26.
Slušao sam dok je deklamovao brojke prikazane na ekranu. Najpre sam
iznenada u govorniku prepoznao bivšeg kolegu koji se s vremenom
promenio. Nekad je bio živahan, energičan i fin; postao je dosadan,
pozamašan i prekomerno srođen sa sopstvenim uspehom. (Ranije nije bio
bogat-je li moguće da ljudi različito reaguju na novac? Da li neki sebe
shvataju ozbiljno a neki ne?) Kao drugo, otkrio sam da jeste bio obmanut
slučajnošću, kako sam slutio, i to u mnogo većoj razmeri nego što bi čovek
i zamisliti mogao, posebno zabludom o uspehu. Konačni proračun pokazao
je da je barem 97% njegove priče čist šum. Činjenica da je poredio uspehe
je bitno pogoršala stvar.

Lekovi za rak
Kada doputujem kući iz Azije ili Evrope, često zbog premora od dugih
letova ustajem vrlo rano. Povremeno, mada vrlo retko, u tim slučajevima
upalim TV da vidim informacije s tržišta. Tokom tih jutarnjih istraživanja
zgranem se kad vidim koliko se namnožilo trgovaca alternativnim lekovima
koji govore o isceliteljskim moćima svojih, proizvoda. Ovo obilje je
sigurno nastalo zbog niže cene reklama u ranojutarnjim časovima. Da bi
dokazali svoje tvrdnje, prikazuju ubedljiva svedočenja ljudi koji su se
izlečili zahvaljujući njihovim metodima. Na primer, jednom sam gledao
bivšeg obolelog od raka grla kako objašnjava da ga je spasla kombinacija
vitamina koji se prodaju po izuzetno povoljnoj ceni od 14,95 dolara - i po
svemu sudeći bio je iskren (mada je naravno plaćen za reklamu, možda
doživotnim zalihama vitamina). Uprkos naprecima, ljudi još uvek
uvažavaju takve informacije i veruju da postoji veza između izlečenja i
takvih lekova. Uz to, nema tih naučnih dokaza koji će delovati ubedljivije
od iskrenog i emotivnog svedočanstva iz prve ruke. Takva svedočanstva ne
iznose uvek obični ljudi; lako nalazimo i svedočanstva dobitnika Nobelove
nagrade (ali ne iz medicine). Kažu da je Lajnus Poling, dobitnik Nobelove
nagrade za hemiju, doprineo čvrsto uvreženom verovanju u isceliteljska
svojstva vitamina C. Autori mnogih medicinskih studija koji nisu došli do
takvih zaključaka kao da su se obraćali zidovima, pošto je teško pobiti
svedočenje jednog „dobitnika Nobelove nagrade“, bez obzira na to što on
nije kvalifikovan da sudi o medicini.
Šarlatani kojima takve tvrdnje donose finansijsku korist obično ih
smatraju neškodljivim - ali mnogi oboleli od raka su možda umesto naučno
ispitanijih terapija koristili njihove metode i zbog toga umrli (opet,
nenaučni metodi su sabrani pod nazivom alternativna medicina, to jest,
nedokazane terapije, i medicinska zajednica ima problema da ubedi medije
kako postoji samo jedna medicina, a da alternativna medicina nije
medicina). Čitaoce možda čudi što tog korisnika ovakvih proizvoda
proglašavam iskrenim, premda ne mislim da je zaista izlečen tom
tobožnjom terapijom. Razlog je pojava koja se zove spontana remisija: u
veoma malom broju slučajeva raka nestaju maligne ćelije i nastupa
„čudesno“ izlečenje - mada se ne zna zašto i to u potpunosti ostaje u
domenu špekulacija. Neki ljudi učitavaju koješta u uzrok eliminisanja
malignih ćelija koje obavlja pacijentov imunološki sistem. Ali te ljude bi,
jednako kao reklamirane pilule, divno upakovane, izlečilo i pijenje izvorske
vode iz Vermonta ili žvakanje dimljene govedine. Naravno, ove spontane
remisije možda i nisu tako spontane; možda ipak imaju uzrok, a mi još uvek
nismo kadri da ga utvrdimo.
Astronom Karl Segan, posvećeni promoter naučnog načina
razmišljanja i opsesivni neprijatelj ne-nauke, istraživao je izlečenja od raka
ljudi koji su išli u Lurd, gde su navodno isceljeni zahvaljujući samom
dodiru sa svetom vodom. Otkrio je zanimljivu činjenicu da je stopa
izlečenja u ukupnoj populaciji obolelih od raka koji su hodočastili u Lurd
čak niža od statističke stope spontanih remisija. Niža je od prosečne stope
izlečenja kod ljudi koji nisu bili u Lurdu! Da li bi statističar onda trebalo da
zaključi kako šanse preživljavanja obolelih od raka opadaju nakon što
dotični bolesnici odu u Lurd?
Profesor Pirson ide u Monte Karlo (bukvalno): slučajnost ne deluje
slučajno!
Početkom XX veka, kada smo krenuli da razvijamo tehnike kojima se
nosimo s idejom nasumičnih ishoda, osmišljeno je nekoliko metoda za
utvrđivanje anomalija. Profesor Karl Pirson (otac Egona Pirsona, svakome
ko je bio na predavanjima iz uvoda u statistiku poznatog po Nojman-
Pirsonovoj lemi) razvio je prvi test ne-nasumičnosti (u stvari, test
odstupanja od normale, što je, u svakom smislu i slučaju, potpuno isto). U
julu 1902. ispitao je milione rezultata takozvanog Monte Karla (stari naziv
za točak ruleta). Otkrio je da, uz visok stepen statističkog značaja (s
greškom manjom od jedan u milijardu), rezultati nisu potpuno nasumični.
Molim! Točak ruleta ne daje slučajne rezultate! Profesora Pirsona jako je
iznenadilo to otkriće. Ali ovaj rezultat nam sam po sebi ne govori ništa;
znamo da ne postoji čisto nasumičan ishod, jer on zavisi od kvaliteta
opreme. Veoma podrobnim ispitivanjem čovek bi otkrio nekakvu ne-
nasumičnost (recimo, sam točak možda nije savršeno izbalansiran ili
kuglica nije savršeno okrugla). Filozofi statistike ovo zovu problem
referentnosti i objašnjavaju da je potpuna slučajnost dostižna samo u teoriji,
ne i u praksi. Menadžer bi se usput pitao i može li takva ne-slučajnost
ukazati na smisleno pravilo ostvarivanja profita. Ako treba 10.000 puta da
se kladim u 1 dolar i očekujem da ću za taj trud zaraditi samo 1 dolar, bolje
bi mi bilo da se honorarno zaposlim kao domar.
Ali ima tu još nešto sumnjivo. Evo jednog, za praksu značajnog
problema u vezi s ne-slučajnošću. Čak i oci statističke nauke zaboravili su
da niz slučajnih ishoda ne mora pokazivati bilo kakav obrazac da bi delovao
slučajno; čak bi podaci bez apsolutno ikakvog obrasca bili izuzetno
sumnjivi i delovali namešteno. U nasumičnom ishodu uvek ćemo naći
obrazac - ako se dovoljno potrudimo. Profesor Pirson bio je među prvim
naučnicima zainteresovanim za stvaranje veštačkih generatora slučajnih
podataka, koji bi se mogli koristiti za razne naučne i inženjerske simulacije
(prethodnici našeg Monte Karlo simulatora). Problem je u tome što nisu
hteli da ovi podaci pokazuju bilo kakav vid regularnosti. Međutim, istinska
slučajnost ne deluje slučajno!
Dodatno ću ilustrovati rečeno studijom fenomena poznatog pod
nazivom kancer klasteri. Zamislite kvadrat u koji nasumično bacite 16
strelica za pikado, koje sve imaju podjednaku verovatnoću da se zabodu u
bilo koji deo kvadrata.. Ako podelimo kvadrat na 16 kvadrata, očekivaćemo
da se u svakom kvadratu nađe po jedna strelica - ali samo u proseku. Postoji
veoma mala verovatnoća da će se svih 16 strelica zariti svaka u po jedan od
16 manjih kvadrata. Prosečan rezultat biće da se u nekoliko kvadrata
zabode više od jedne strelice, a u neke nijedna. Bila bi prava retkost da ni u
jednom kvadratu nemamo klaster, tj. više od jedne strelice. A sad umesto
išpartanog kvadrata sa strelicama zamislite mapu bilo koje regije na kojoj je
označen broj obolelih od raka po mestima. Novine će objaviti da neko od
tih mesta (ono s natprosečno mnogo strelica) odlikuje povišena radijacija
koja uzrokuje rak, što će odmah motivisati advokate da krenu u potragu za
pacijentima koje će zastupati.

Pas koji ne laje: o predrasudama u naučnom znanju6

Nauka je po istom principu prožeta opakim nagibom uspeha koji utiče na
objavljivanje rezultata. Slično kao u novinarstvu, istraživanja koja ne dolaze
ni do kakvih rezultata neće ni biti objavljena. To možda zvuči razumno,
pošto nema potrebe da novine velikim slovima štampaju naslov koji
objavljuje da nema ništa novo (mada u Bibliji nalazimo dovoljno mudrosti
da se kaže i da ein chadash tachat hashemesh - nema ništa novo pod
suncem, odnosno da se ponavljaju iste stvari). Problem je u tome što se
mešaju otkriće nepostojanja i nepostojanje otkrića. Činjenica da se ništa
nije desilo može biti vrlo informativna. Kao što je Šerlok Holms primetio u
slučaju Srebrna zvezda - zanimljivo je upravo to što pas nije lajao. Još veći
problem je to što obilje naučnih rezultata ne biva objavljeno zato što nisu
statistički značajni, premda jesu informativni.
BEZ ZAKLJUČKA
Često me pitaju: kada se stvarno ne radi samo o sreći? Postoje profesije u
oblasti nasumičnosti u kojima slabo ima dobre sreće, recimo u kazinima
koji uspevaju da obuzdaju slučajnost. U finansijama? Možda. Nisu svi
mešetari špekulativni mešetari: postoji grupa takozvanih stvaralaca tržišta
čiji posao je da, poput stvaralaca knjiga ili čak vlasnika prodavnica, zarade
pri transakciji. Ako i špekulišu, njihova zavisnost od rizika takvih
špekulacija ostaje isuviše mala u odnosu na njihovo celokupno poslovanje.
Kupuju po određenoj ceni, a javnosti prodaju po povoljnijoj ceni kroz
mnogobrojne transakcije. Takvi prihodi pružaju im izvesnu zaštitu od
slučajnosti. Ova kategorija obuhvata samostalne trgovce27 na berzama,
bankarske trejdere koji „trguju na tokovima naloga“, dilere devizama na
levantinskim bazarima. Tražene osobine su ponekad retkost: brzo mišljenje,
pripravnost na akciju, visok nivo energije, sposobnost da se po glasu
prodavca pogodi koliko je nervozan. Oni koji ih poseduju ostvare dugu
karijeru (to jest, verovatno dugu čitavu deceniju). Nikada ne stvore veliko
bogatstvo, pošto im je prihod ograničen brojem mušterija, ali probabilistički
dobro prođu. Slobodno se može reči da su oni zubari ove profesije.
Izvan ove vrlo specijalizovane profesije u stilu stvaralaca knjiga,
iskreno govoreći, nisam u stanju da odgovorim na pitanje ko ima ili nema
sreće. Mogu kazati kako se čini da osoba A ima manje sreće od osobe B, ali
uverenost u tako nešto može biti toliko mala da je beznačajna. Radije
ostajem skeptik. Ljudi često pogrešno tumače moje reči. Nikada nisam
rekao da je svaki bogataš idiot, niti da svako neuspešan naprosto nema sreće
- samo kažem kako je bolje uzdržati se od zaključaka ukoliko se nema na
raspolaganju mnogo više informacija. Kudikamo je bezbednije.

OceanofPDF.com
 Deseto poglavlje
GUBITNIK DOBIJA SVE - O ŽIVOTNIM
NELINEARNOSTIMA

Nelinearne životne pakosti. Selidba na Bel Er I sticanje poroka

bogatih I slavnih. Zašto Bil Gejts, vlasnik Microsofta, možda nije
najbolji u svom poslu (ali molim vas, nemojte ga obavestiti o toj
činjenici). Uskraćivanje hrane magarcima.
Sada ću razmotriti izlizanu frazu da život nije fer, ali iz novog ugla.
Zaokret: život nije fer, i to nelinearno. Ovo poglavlje govori o tome kako
mala životna prednost može da donese nesrazmerno velike rezultate ili, s
druge strane, kako nedostatak ikakvih preimućstava, ali uz vrlo, vrlo malu
pomoć slučajnosti, može da bude pravi zlatni rudnik.
EFEKAT KULE OD PESKA
Prvo ćemo definisati nelinearnost. Postoji mnogo načina da je opišemo, ali
jedan od najpopularnijih u nauci je poređenje s efektom peščane kule.
Zamislimo da sedim na plaži u Kopakabani u Rio de Žaneiru i pokušavam
da se odmorim od čitanja i pisanja (naravno, neuspešno, pošto u mislima
ispisujem ove retke). Igram se pozajmljenim dečjim plastičnim alatkama za
plažu i trudim da podignem građevinu - skromno ali istrajno težeći da to
bude vavilonska kula. Stalno dodajem još peska, polagano dižući sve višu
kulu. Moji vavilonski rođaci mislili su da će tako stići do neba. Ja imam
skromnije namere: da ispitam koliku ću je nazidati pre nego što se sruši.
Nastavljam da dodajem još peska, čekajući da vidim konačni pad
građevine. Nenaviklo da vidi odrasle kako se igraju u pesku, dete me
začuđeno posmatra.
 U jednom trenutku - na ushićenje deteta posmatrača - moja kula se
neizbežno ruši i postaje samo hrpica peska na peščanoj plaži. Moglo bi se
reči da je poslednje zrno peska odgovorno za uništenje cele građevine.
Svedoci smo nelinearnog dejstva, rezultata linearne sile delovanja na
predmet. Vrlo mali dodatak, ovde jedno zrnce peska, uzrokovao je
nesrazmeran rezultat, konkretno, pad čitave moje početničke vavilonske
kule. Narodna mudrost poznaje takve fenomene, što vidimo u čestim
izrazima, primera radi: „kap koja je prelila čašu“.
Ova nelinearna dinamika ima zvanično ime, a to je teorija haosa, što je
pogrešno jer nema nikakve veze s haosom. Teorija haosa bavi se pre svega
funkcijama pri kojima mali dodatak može dovesti do nesrazmernog
rezultata. Na primer, određeni populacioni modeli mogu dovesti do
eksplozivnog rasta ili izumiranja vrste, zavisno od veoma malih početnih
razlika. Još jedna popularna naučna analogija jeste ona po kojoj pokreti
krila leptira u Indiji mogu izazvati uragan u Njujorku. Ali i klasici imaju
svoje primere: Paskal (onaj čiju opkladu razmatramo u poglavlju 7) kaže
kako bi sudbina sveta bila drugačija da je Kleopatrin nos bio malo manji.
Kleopatra je bila lepotica tananog i dugog nosa koja je zavela i Julija
Cezara i njegovog naslednika Marka Antonija (snob u meni ovde naprosto
ne može odoleti da ne izrazi neslaganje s ovim popularnim stavom - Plutarh
je tvrdio da je Kleopatrina veština konverzacije, pre nego njena lepota,
očarala moćne ljude tog doba - i ja mu zaista verujem).

Na scenu stupa slučajnost

Zbivanja mogu da postanu zanimljivija kada u igru uđe slučajnost.
Zamislite čekaonicu punu glumaca koji stoje u redu za audiciju. Broj
odabranih će, naravno, biti mali - njih javnost smatra predstavnicima svog
zanimanja, kao što smo videli u razmatranju zablude o uspehu. Pobednici će
se preseliti na Bel Er, okruženje će ih nagoniti da steknu bar osnovno
obrazovanje iz potrošnje luksuznih dobara i, možda će zbog raspusnog i
neredovnog stila života flertovati sa psihoaktivnim supstancama. Lako nam
je zamisliti sudbinu ostalih (velike većine): ceo život će služiti caffe latte u
obližnjem Starbaksu, od audicije do audicije se boreći protiv biološkog
časovnika.
 Moglo bi se tvrditi da glumac koji dobije glavnu ulogu koja će ga
vinuti u slavu i skupe bazene poseduje sposobnosti koje drugi nemaju,
svojevrstan šarm ili fizičku osobenost koja savršeno odgovara karijeri
glumca. Pravo da vam kažem, ne slažem se. Pobednik možda ima glumačke
veštine, ali imaju ih i drugi - u suprotnom ne bi ni otišli na audiciju.
Zanimljiva osobina slave je da ima svoju sopstvenu dinamiku. Glumac
postaje poznat delu publike zahvaljujući tome što je nekim drugim
delovima publike već poznat. Dinamika ove vrste slave je poput spirale
dobre sreće koja možda počinje već na audiciji, pošto izbor može da padne
baš na određenog kandidata zbog neke glupe sitnice koja je bila u skladu sa
raspoloženjem predsednika komisije tog dana. Da se predsednik komisije
dan ranije „zalepio“ za nekog drugog čije prezime mu je zvučalo poznato,
naš odabranik iz prethodnog mogućeg ishoda bi u takvoj alternativnoj
istoriji služio caffe latte.

Učenje daktilografije
Istraživači često navode primer QWERTY tastature kad hoće da dočaraju
žestoku dinamiku ekonomskih uspona i padova, kao i za ilustraciju
činjenice da je krajnji ishod više nego često nezaslužen. Raspored slova na
tastaturi je primer sasvim nezaslužene pobede. Radi se o rasporedu koji nije
optimalan, i to u toj meri da nas usporava u kucanju, umesto da nam olakša
posao - on nije osmišljen za eru elektronike već za pisaće mašine na kojima
se nije smelo prebrzo kucati da nam se ne bi zapetljala traka. Stoga je, s
napretkom pisaćih mašina i kompjuterizovanih programa za pisanje,
učinjeno nekoliko pokušaja racionalizacije tastature, ali bez uspeha. Ljudi
su naučili na QWERTY raspored i nisu voljni da menjaju navike. Baš kao
što biva pri spiralnom usponu glumca do slave, ljudi podržavaju ono što i
drugi ljudi podržavaju. Insistirati na racionalnoj dinamici bilo bi izlišno, čak
nemoguće. To se zove ishod zavisan od putanje i predstavljalo je prepreku
mnogim matematičkim pokušajima modelovanja ljudskog ponašanja.
Očigledno je da u informacionom dobu, gde se ukus ljudi ujednačava,
ova nepravda postaje još akutnija - pobednici osvajaju gotovo celo tržište.
Primer koji najviše bode oči kao najspektakularniji uspeh zasnovan na sreći
jeste Microsoft i njegov osnivač Bil Gejts. Teško je poreći da je Gejts čovek
visokih ličnih standarda, radne etike i natprosečne inteligencije, ali da li je
najbolji? Je li on to zaslužio? Jasno - odgovor je negativan. Većina ljudi
koristi njegove programe (uključujući i mene) baš zato što drugi ljudi
koriste njegove programe, što je čisto cirkularni efekat (ekonomisti to zovu
mrežne eksternalije1). Niko nikada nije ni tvrdio da su ti programi najbolji.
Većina Gejtsovih rivala je opsesivno ljubomorna na njegovo postignuće.
Besni su zbog činjenice da je on ostvario toliki uspeh dok se mnogi od njih
bore za goli opstanak svojih kompanija.
Takve ideje protivreče klasičnim ekonomskim modelima kod kojih za
uspeh ili postoji tačno određen razlog (nema udela neizvesnosti) ili
pobeđuju dobri momci (dobar momak je veštiji i tehnički superiorniji).
Ekonomisti su dosta kasno otkrili efekat ishoda zavisnog od putanje, a onda
su krenuli naveliko da pišu o toj inače prilično očiglednoj pojavi. Na
primer, Brajan Artur, ekonomista koji se na Institutu u Santa Feu bavi
nelinearnostima2, piše da ekonomska superiornost pre zavisi od slučajnih
događaja udruženih s pozitivnom reakcijom nego od tehnološke
superiornosti. Dok se u starijim ekonomskim modelima isključivala
slučajnost, Artur objašnjava da „neočekivane porudžbine, slučajni susreti s
advokatima, hirovi menadžera... doprinose uspešnoj prodaji i, s vremenom,
određuju koje firme će dominirati tržištem“.

MATEMATIKA U REALNOM SVETU I IZVAN NJEGA

Na redu je matematički pristup problemu. Dok se u konvencionalnim
modelima (kakav je poznati model nasumičnog Braunovog kretanja koji se
koristi u finansijama) sa svakim narednim korakom ne menja verovatnoća
uspeha, već samo akumulirano bogatstvo, Artur predlaže modele poput
Pojinog procesa28, za čiju primenu treba mnogo znanja iz matematike, ali se
lako savladavaju pomoću Monte Karlo simulatora. Pojin proces se može
ovako predstaviti: pretpostavimo da u posudi ima jednak broj crnih i
crvenih kuglica. Pre svakog izvlačenja treba da pogađate koju boju ćete
izvući. Začkoljica je u tome što, za razliku od klasičnog izvlačenja, ovde
verovatnoća tačnog pogađanja zavisi od prethodne uspešnosti u pogađanju,
pa, prema prethodnim pogocima ili promašajima, postajete sve bolji ili gori.
Dakle, verovatnoća da ćete pogoditi raste nakon prethodnih pogodaka, a
verovatnoća da ćete promašiti raste kad joj prethode promašaji. Kroz
simulaciju takvog procesa možemo videti ogromne varijacije ishoda,
zapanjujuće uspehe i brojne neuspehe (ono što zovemo asimetrijom).
Uporedite takav proces sa češće korišćenim modelima, to jest, s
posudom u koju se posle izvlačenja dodaju nove kuglice odgovarajuće boje.
Recimo da ste igrali rulet i dobili. Da li će vam to poboljšati šanse da
opet dobijete? Neće. Ali u Pojmom procesu hoće. Zašto toliko matematike
treba pri radu s ovakvim modelom? Zato što ne postoji načelo nezavisnosti
(tj. izvlačenje nije nezavisno od prethodnih ishoda). Nezavisnost je
neophodna za rad sa (znanom) matematikom verovatnoće.
Šta je u razvoju ekonomije kao nauke pošlo naopako? Odgovor: to što
je mnogo inteligentnih ljudi osećalo potrebu da se služi matematikom čisto
da bi sami sebe ubedili u svoju metodološku strogost i naučnost. Neko u
velikoj žurbi odlučio je da uvede matematičke modele (krivci: Leon Valras,
Žerar Debre, Pol Samjuelson), ne razmišljajući o Činjenici da je ili vrsta
matematike koju koriste previše restriktivna za vrstu problema kojima se
bave, ili je trebalo biti svestan da bi preciznost matematičkog jezika mogla
navesti ljude da poveruju kako imaju rešenja i kada ih u stvari nemaju
(setite se Popera i cene preozbiljnog shvatanja nauke). Odista, matematika
kojom su se služili nije bila delotvorna u stvarnom svetu, možda zato što su
nama trebali složeniji postupci - a dotični su odbijali da prihvate činjenicu
da verovatno nikakva matematika ne bi bila bolja.
U spas stižu takozvani teoretičari kompleksnosti. Radovi naučnika
specijalizovanih za nelinearne kvantitativne metode izazvali su mnogo
uzbuđenja - a Meka im je bio Institut Santa Fe u Novom Meksiku. Ovi
naučnici se očigledno jako trude i nude nam divna rešenja u okviru fizičkih
nauka, kao i bolje modele za društvene nauke (mada još uvek ništa
zadovoljavajuće). I ako na kraju i ne uspeju, biće to isključivo zato što
matematika u našem realnom svetu može biti tek od sporedne pomoći. To je
još jedna prednost Monte Karlo simulacija: daju nam rezultate i tamo gde
nas matematika izneveri i ne može nam pomoći. Oslobađajući nas od
jednačina, oslobađaju nas i od zamki nedovoljne vičnosti matematici. Kao
što sam rekao u poglavlju 3, u našem svetu nasumičnosti matematika je
slabo šta više od načina razmišljanja i meditacije.

Nauka o mrežama
U poslednje vreme cvetaju istraživanja mrežne dinamike. Postala su
popularna od objavljivanja knjige Malkolma Gledvela Tačka preokreta3
(The Tipping Point) u kojoj on pokazuje kako se neke osobine promenljivih
poput epidemija izuzetnom brzinom šire dostižući kritičnu masu. (Recimo,
nošenje sportskih patika među decom u getu ili širenje religijskih ideja. Kod
prodaje knjiga vidimo sličnu pojavu, buknu čim jednom pređu neodređenu
kritičnu tačku popularnosti.) Zašto se neke ideologije ili religije šire poput
požara dok druge vrlo brzo izumiru? Kako nastaju modni hitovi? Kako se
šire virusi ideja? Čim napustimo konvencionalne modele slučajnosti (iz
familije šablonske slučajnosti zvonaste krive), mogući su drastični događaji.
Zašto je internet čvorište Google toliko posećenije od čvorišta Nacionalnog
udruženja penzionisanih veterana hemijskog inženjeringa? Što mreža ima
više veza, to je veća verovatnoća da će je neko posetiti i da će postati još
bolje uvezana, posebno ako ne postoji nikakvo značajno ograničenje takvog
kapaciteta umreženosti. Imajte u vidu da je ponekad glupo tražiti konkretne
kritične tačke, s obzirom na to da mogu biti nestalne i ne može se utvrditi
gde su izuzev, kao u mnogo slučajeva, post festum. Da te kritične tačke nisu
stvarno tačke (takozvane Paretove eksponencijalne zavisnosti4) nego prikaz
progresije? Mada jeste jasno da svet proizvodi klastere, njih nam je,
nažalost, možda isuviše teško predvideti (izvan fizike) da bismo njihove
modele uzimali za ozbiljno. Opet, važno je znati da postoje ove
nelinearnosti, ne pokušavati da napravite njihov model. Vrednost rada
velikog Benoa Mandelbrota leži u tome što nam govori da postoji „divlji“
tip slučajnosti o kome nikada nećemo mnogo znati (zato što je nestabilan).

Naš mozak
Naš mozak nije skrojen za nelinearnosti. Ljudi misle da će ako, recimo,
postoji kauzalna veza između dve promenljive, postojane promene jedne
promenljive uvek rezultirati promenom druge. Na primer, svaki dan učite i
ponešto novo naučite. Ukoliko vam se čini da to nikuda ne vodi,
demoralisaćete se. Ali stvarnost nam retko daje tu privilegiju da nam se
nešto dešava po linearnoj pozitivnoj progresiji: možete učiti godinu dana i
ne naučiti ništa a onda se - osim ukoliko vas izostanak rezultata ne
obeshrabri i ne odustanete - nešto za tren oka promeni. Moj partner Mark
Spicnejgel5 to ovako sažima: tako vi dugo svakodnevno vežbate da svirate
klavir i jedva ste u stanju da odsvirate „Chopsticks“29, a onda odjednom
shvatite kako ste sposobni da izvodite Rahmanjinova. Zbog takve
nelinearnosti ljudi ne mogu da shvate prirodu retkih događaja. Ovo ukratko
objašnjava i pojavu da postoje putevi za uspeh koji nisu zasnovani na
slučajnosti, ali retki, veoma retki ljudi imaju mentalnu snagu potrebnu da ih
slede. Oni koji se potrude da pođu njima bivaju nagrađeni. U mom poslu
čovek može da poseduje obveznice koje će se isplatiti pri nižim tržišnim
cenama, ali možda neće dok ne dođu do kritične tačke. A većina ljudi
odustane pre nego što postanu isplative.
BURIDANOV MAGARAC ILI DOBRA STRANA
SLUČAJNOSTI
Nelinearnost slučajnih ishoda se ponekad koristi kao oruđe za izlazak iz
pat-pozicije. Uzmimo problem nelinearnog gurkanja. Zamislite magarca
koji je podjednako gladan i žedan i stoji na identičnoj razdaljini od izvora
hrane i vode. U takvoj situaciji magarac bi umro i od gladi i od žeđi, ne
mogući da se odluči kuda bi pre. A sada ubacite u priču malo slučajnosti:
magarca nasumično gurkaju pa se on približava jednom izvoru, bez obzira
kojem, i samim tim udaljava od drugog. Za tren oka bi se izbavio iz
ćorsokaka i postao jedan srećan magarac koji bi se ili prvo dobro najeo pa
napio ili obratno.
Čitaoci su bez sumnje doživeli neku verziju ove priče kada su
razrešavali razne sitne životne pat-pozicije tako što su „bacali novčić“ -
puštajući da slučajnost pomogne pri odluci. Neka gospođa Fortuna odluči a
mi ćemo se rado povinovati. Često koristim Buridanovog magarca (u
matematičkoj formi) kada mi se kompjuter zaglupi između dve mogućnosti
(stručnije rečeno, ove „randomizacije“ se često preduzimaju kad se stvori
problem s optimizacijom).
Inače, Buridanov magarac je dobio ime po filozofu Žanu Buridanu iz
14. veka koji je umro na zanimljiv način (bačen je u Senu, svezan u vreću, i
utopio se). Priču o magarcu su njegovi savremenici, kojima je promaklo
uvođenje elementa randomizacije, smatrali primerom sofistike - Buridan je
očito bio ispred svog vremena.
KADA PADA, PLJUŠTI
Dok pišem ove retke odjednom shvatam da me bipolarnost sveta žestoko
pogađa. Čovek ili postigne ogroman uspeh i privuče gomilu novca ili mu ne
uspe da privuče ni paru. Isto je i s knjigama. Ili svi žele da ih objave ili
nijedan izdavač nije zainteresovan ni da vam odgovori na telefonske pozive
(u drugom slučaju ja brišem to ime iz adresara). Takođe shvatam
nelinearnost koja leži iza uspeha u bilo čemu: bolje je imati šačicu
entuzijastičnih zagovornika nego horde poštovalaca vašeg rada - bolje je da
vas mala grupa ljudi voli nego da vas stotine simpatišu. To vazi za prodaju
knjiga, širenje ideja i uspeh uopšte i protivno je uobičajenoj logici.
Informaciono doba pojačava ovaj efekat. To kod mene, s obzirom na moj
duboko usađen starinski mediteranski smisao za metron (meru), izaziva
nelagodu, čak i uznemirenost. Preveliki uspeh je neprijatelj (setite se kazni
koje stižu bogate i slavne), preveliki neuspeh je demorališući. Najradije se
ne priklanjam ni jednoj ni drugoj opciji.6

OceanofPDF.com
 Jedanaesto poglavlje
NASUMIČNOST I NAŠ UM: SLEPI ZA
VEROVATNOĆU

O tome kako Je teško razmišljati o odmoru koji bi bio linearna

kombinacija Pariza i Bahama. Možda se Nero Tulip nikada više neće
skijati na Alpima. Ne postavljajte birokratima previše pitanja.
Mozak proizveden u Bruklinu. Treba nam Napoleon. Naučnici se
klanjaju švedskom kralju. Još malo o žurnalističkom zagađenju.
Zašto ste mogli već da umrete.

PARIZ ILI BAHAMI?

Za sledeći kratak odmor u martu imate dve opcije. Prva je da putujete u
Pariz; druga na Karibe. Vama je svejedno, pa će odluku doneti vaš partner.
Kada razmišljate o ove dve mogućnosti, javljaju vam se dve različite slike.
U prvoj vidite sebe u Muzeju Orsej ispred neke Pisaroove slike oblačnog
neba - sivog pariskog zimskog neba. U drugoj, ležite na peškiru, do vas je
gomila knjiga vaših omiljenih pisaca (Toma Klensija i Amijana Marcelina),
a oko vas obigrava snishodljivi kelner i služi vam banana daikiri. Znate da
je odluka isključiva (ne možete biti na oba mesta istovremeno) i postoje
isključivo ta dva izbora (verovatnoća da ćete otići na jedno od pomenuta
dva mesta iznosi 100%). Te dve opcije su, što se vas tiče, jednako verovatne
i za svaku je verovatnoća po 50%.
Uživate razmišljajući o odmoru; to vas motiviše i čini vam
svakodnevne obaveze snošljivijim. Ali odgovarajući način vizuelizacije,
koji predstavlja racionalno ponašanje u uslovima neizvesnosti,
podrazumeva 50% zamišljanja jednog i 50% drugog mesta - što se
matematički naziva linearnom kombinacijom dva stanja. Može li vaš mozak
to da izvede? Da li vam zvuči privlačno da nogu zamočite u vode Kariba
dok vam po glavi pljušti pariska kiša? Naš mozak može valjano da se nosi
samo s jednim stanjem, ne s više istovremeno - osim ukoliko imamo dubljih
patoloških problema. Sad probajte isto s kombinacijom verovatnoća od
85% i 15%. Uspeva li?
Zamislite da se s kolegom kladite u iznos od 1000 dolara, što je, po
vašem mišljenju, fer opklada. Sutra uveče će vam džep biti ili prazan ili će
u njemu biti 2000 dolara, a verovatnoća oba ishoda je po 50%. Čisto
matematički govoreći, fer vrednost opklade je linearna kombinacija stanja
koju nazivamo matematičko očekivanje, tj. verovatnoća se množi
dolarskom vrednošću opklade (50% pomnoženo sa 0 i 50% pomnoženo sa
2000 dolara = 1000 dolara). Možete li da zamislite (to jest, vizuelizujete, ne
matematički izračunate) vrednost od 1000 dolara? U datom trenutku
možemo da zamislimo jedno i samo jedno stanje, tj, ili 0 ili 2000 dolara.
Prepušteni našoj prirodnoj opremljenosti, skloni smo iracionalnim
opkladama, pošto smo uvek pod dominantnim utiskom jednog od stanja -
straha da ne ostanemo praznih ruku ili uzbuđenja zbog 1000 dolara dobitka.

NEKA ARHITEKTONSKA RAZMATRANJA

Vreme je da otkrijemo Nerovu tajnu. Kada je imao trideset pet godina desio
mu se crni labud. Mada fasade predratnih njujorških zgrada mogu biti lepe,
njihova stražnja arhitektura je u oštrom kontrastu s prednjim delom. Prozor
lekarske ordinacije gledao je na stražnje dvorište jedne od manjih ulica u
gornjem istočnom delu grada i Nero će se, makar živeo još pola veka,
zauvek sećati kontrasta između tog dvorišta i fasade. Uvek će pamtiti
pogled kroz siva prozorska okna na ružno ružičasto dvorište, kao i diplomu
medicine na zidu koju je iščitao jedno desetak puta dok je čekao da se
doktor vrati u ordinaciju (skoro celu večnost, činilo mu se, pošto je sumnjao
da nešto nije u redu). Onda se doktor pojavio i saopštio mu vest (ozbiljnim
glasom): „Imam neke... Dobio sam histopatološke rezultate... Radi se o...
Nije tako strašno kao što zvuči... To je... To je kancer“. Kao da ga je udarila
struja, prolazeći mu niz leđa do kolena. Pokušao je da uzvikne „šta?“, ali
nikakav glas mu nije izašao iz grla. Nije ga toliko uplašila sama vest koliko
pogled na doktora. Odnekud, vest mu je pre prožela telo nego um. U
doktorovim očima bilo je isuviše straha i Nero je odmah posumnjao da je
situacija gora nego što mu govori (i jeste bila).
Iste večeri je otišao u medicinsku biblioteku. Sedeo je tamo natopljen
kišom koju nije ni primetio dok je satima hodao ulicama. Oko njega se
stvorila barica (službenica je nešto zamerala stojeći pored njega, ali nije
mogao da se koncentriše na to šta mu govori, pa je slegnula ramenima i
otišla). Naišao je na rečenicu: „Statistički utvrđena petogodišnja stopa
preživljavanja je 72%“. To je značilo da 72 od 100 ljudi opstane. Potrebno
je da prođe između tri i pet godina bez kliničkih manifestacija bolesti da bi
proglasili čoveka izlečenim (bliže tri u njegovim godinama). Osetio je u
stomaku priličnu sigurnost da će prebroditi.
Sada se čitalac možda pita o matematičkoj razlici između 28% šansi da
se umre i 72% šansi za petogodišnje preživljavanje. Očito je nema, ali mi
nismo stvoreni za matematiku. U Nerovoj glavi 28% šansi da umre
donosilo je sliku njega mrtvog i misli o tmurnim detaljima njegove sahrane.
Šanse od 72% da preživi izazivale su vedro raspoloženje; u mislima je već
planirao kako će se, izlečen, skijati po Alpima. Ni u jednom trenutku ovog
teškog iskušenja Nero nije sebe zamišljao kao 72% živog i 28% mrtvog.
Baš kao što Nero ne može da „razmišlja“ u složenim nijansama, i
potrošači drugačije doživljavaju hamburger koji je 75% bez masnoće od
hamburgera sa 25% masnoće. Isto je sa statističkim informacijama. Čak i
specijalisti su skloni da prebrzo nešto prihvate ili odbace na osnovu takvih
podataka. Setite se zubara čije emocionalno blagostanje zavisi od nedavnog
kretanja njegovog portfelja. Zašto je tako? Zato što, kao što ćemo videti,
nisu potrebne nijanse da bi se postupalo prema pravilu. Ili ćete ubiti
komšiju ili nećete. Osećaji između (koji bi doveli, recimo, do toga da
napola ubijete komšiju) ili su beskorisni ili apsolutno opasni za takvo
delanje. Emocionalni aparat koji nas nagoni na akciju ne razume takve
nijanse - jer razumevanje stvari nije delotvorno. U ostatku ovog poglavlja
ću ukratko ilustrovati neke manifestacije takvog slepila1, uz kratak pregled
istraživanja u toj oblasti (samo onih koja imaju veze s temama ove knjige).
PAZITE SE FILOZOFA BIROKRATE
Dugo smo sagledavali sebe na osnovu pogrešne „specifikacije proizvoda“.
Bili smo ubeđeni da smo mi, ljudi, obdareni jednom divnom mašinom za
mišljenje i razumevanje. Međutim, lista naših specifikacija uključuje i
nedostatak svesti o istinskim specifikacijama (zašto komplikovati stvari?).
Problem s razmišljanjem je to što uzrokuje razvoj iluzija. I to što
razmišljanje može da bude takvo traćenje energije! Kome to treba?!
Zamislite da stojite pred državnim službenikom u kakvoj žestoko
socijalističkoj zemlji gde se smatra da je bavljenje birokratskim poslom
pravi način da pošten čovek zaradi za život. Došli ste da vam overi dozvole
za izvoz tamošnjih slasnih čokoladnih slatkiša u Nju Džersi - smatrate da će
se lokalno stanovništvo otimati o njih. Šta je tom službeniku posao? Hoćete
li i na tren pomisliti da on mari za to koliko je transakcija korisna za
privredu njegove zemlje? Posao mu je samo da proveri da li imate ili
nemate dvanaestak potrebnih potpisa iz odgovarajućih odeljenja. Ukoliko
ste sve prikupili, samo vam lupi pečat na papire i slobodni ste. Opšta
razmatranja ekonomskog rasta ili trgovinskog bilansa ne spadaju u sferu
njegovih interesovanja. Čak imate sreće ako ne zastane da razmisli o ovim
pitanjima: zamislite koliko bi procedura trajala da on mora rešavati
jednačine trgovinskog bilansa. On lepo ima pravilnik i u svojoj karijeri od
četrdeset do četrdeset pet godina samo će overavati dokumente, biti
umereno neljubazan i ići kući da pije nepasterizovano pivo i gleda
fudbalske utakmice. Da mu date knjigu Pola Krugmana o međunarodnoj
ekonomiji, on bi je ili prodao na crnom tržištu ili poklonio nećaku.
Dakle, pravila imaju svoju vrednost. Sledimo ih ne zato što su najbolja,
već zato što su korisna i štede nam vreme i trud. Razmislite šta biva s onima
na koje nasrne tigar a oni u tom času počnu da teoretišu, te kojoj
taksonomskoj kategoriji pripada, te koliko je opasan - budu pojedeni. Drugi
koji klisnu na najmanji znak opasnosti, neusporeni bilo kakvim
razmišljanjem, odmaći će od tigra ili makar od rođaka kojeg će tigar
pojesti.2,3

Zadovoljnost
Činjenica je da naš mozak ne bi mogao da funkcioniše bez takvih prečica.
Prvi je od mislilaca to shvatio Herbert Sajmon, zanimljiva figura
intelektualne istorije. Isprva se bavio političkim naukama (ali dolazio je iz
prirodnih nauka, nije pripadao književnoj feli političkih naučnika koji pišu
o Avganistanu u časopisu Foreign Affairs); među prvima je izučavao
veštačku inteligenciju, predavao informatiku i psihologiju, radio
istraživanja u oblastima kognitivne nauke, filozofije i primenjene
matematike i dobio Nagradu švedske centralne banke za ekonomiju u čast
Alfreda Nobela. Smatrao je da bismo optimizovanje na svakom koraku
plaćali s beskrajno mnogo vremena i energije. Stoga moramo izvoditi u sebi
aproksimacije koje ne traju beskonačno. Očito je ideje dobio iz informatike
- celu karijeru proveo je na Karnegi-Melon univerzitetu u Pitsburgu koji
slovi za centar kompjuterskih nauka. Njegov koncept je ,,zadovoljnost“
(nastala stapanjem zadovoljavajućeg i dovoljnog)30: stajete kada dođete do
približno zadovoljavajućeg rešenja. U suprotnom vam može biti potrebna
večnost da dođete i do najsitnijeg zaključka ili izvedete najmanji potez.
Dakle, mi smo racionalni, ali na ograničen način: ograničeno racionalni.
Smatrao je da je naš mozak velika mašina za optimizaciju s ugrađenim
pravilima za zaustavljanje;4,5
Možda nije baš tako. Moguće da nije u pitanju samo gruba
aproksimacija. Po mišljenju dva (isprva) izraelska istraživača ljudske
prirode, proces u srži našeg ponašanja potpuno je drugačiji od Sajmonove
mašine za optimizaciju. Njih dvojica su u Jerusalimu proučavali aspekte
sopstvenog razmišljanja, poredili ih s racionalnim modelima mišljenja i
primetili kvalitativne razlike. Kad god obojica naprave istu grešku u
rezonovanju, izvodili su empirijske testove na ispitanicima, uglavnom
studentima, i došli do veoma iznenađujućeg otkrića o odnosu mišljenja i
racionalnosti. Sada ćemo se pozabaviti njihovim otkrićem.

POGREŠNO. NE SAMO NESAVRŠENO

Kaneman i Tverski
Ko je najviše uticao na ekonomsku misao u poslednje dve decenije? Ne, to
nisu ni Džon Majnard Kejns, ni Alfred Maršal, ni Pol Samjuelson, a
svakako ni Milton Fridman. Odgovor je: dvojica neekonomista, Danijel
Kaneman i Amos Tverski, izraelski mislioci čija specijalnost je otkrivanje
sfera u kojima ljudska bića nisu obdarena racionalnim probabilističkim
mišljenjem i optimalnim postupanjem u uslovima neizvesnosti. Čudno je
što su ekonomisti dugo izučavali neizvesnost i nisu mnogo shvatili - ako bi
do nečega i došli, bile su to zablude da nešto znaju. Osim nekolicine
pronicljivih umova među koje spadaju Kejns, Najt i Šakl, ekonomisti nisu
čak shvatili ni to da pojma nemaju o neizvesnosti - rasprave njihovih idola o
riziku pokazuju da nisu znali koliko ne znaju. Psiholozi su, s druge strane,
razmotrili problem i dobili solidne rezultate. Zapazite da su, za razliku od
ekonomista, oni sprovodili eksperimente, prave kontrolisane i ponovljive
eksperimente koji se, ukoliko bi sutra zatrebalo, mogu izvesti i u Ulan
Batoru. Konvencionalni ekonomisti nemaju ovaj luksuz, pošto posmatraju
prošlost i naširoko i matematički je komentarišu, a onda se međusobno
prepiru oko toga.
Kaneman i Tverski su se uputili u potpuno suprotnom smeru od
Sajmona i krenuli da izučavaju ljudska pravila koja ljude ne čine
racionalnim - ali otišli su dalje od prečica. Ova pravila, koja se nazivaju
heuristike, po njima nisu puka pojednostavljenja racionalnih modela, već
pripadaju drugoj kategoriji i metodološki se razlikuju. Oni su ih zvali brze i
prljave heuristike. Evo prljavog momenta: ove prečice imaju nuspojave, a
to su pristrasnosti koje sam dobrano razmotrio u prethodnom izlaganju (kao
što su nesposobnost da prihvatimo bilo šta apstraktno kao rizik). Time je
započeta tradicija heuristika i pristrasnosti, istraživačka praksa zasnovana
na eksperimentalnim istraživanjima a ne samo na teorijama, i upravo stoga
upečatljiva.
Nakon rezultata Kanemana i Tverskog, kreće procvat cele jedne
discipline, nazvane bihevioralne finansije6 i ekonomija. Ova disciplina se
direktno suprotstavlja ortodoksnoj neoklasičnoj ekonomiji, koju predaju u
poslovnim školama i na ekonomskim fakultetima pod normativnim
nazivima kakvi su efikasnost tržišta, racionalna očekivanja i slično. Ovde
bi valjalo zastati i razmotriti razliku između normativnih i pozitivnih nauka.
Normativna nauka (očigledno kontradiktoran pojam) propisuje recepte; uči
kako bi stvari trebalo da izgledaju. Neki ekonomisti, na primer oni koji
propagiraju religiju efikasnog tržišta, veruju da bi naša istraživanja trebalo
da se zasnivaju na hipotezi da su ljudi racionalni i postupaju racionalno zato
što je to za njih najbolje (matematički je „optimalno“). Na drugom polu je
pozitivna nauka, koja se zasniva na posmatraju ljudskog ponašanja. Uprkos
zavisti koju ekonomisti gaje prema fizičarima, fizika je definitivno
pozitivna nauka, dok je ekonomija, a posebno makroekonomija i finansijska
ekonomija, pretežno normativna. Normativna ekonomija nalik je na religiju
bez estetike.
Imajte u vidu činjenicu da je eksperimentalni aspekt doveo do toga da
su Danijel Kaneman i eksperimentalni ekonomista s konjskim repom
Vernon Smit prvi istinski naučnici koji su se poklonili pred švedskim
kraljem pri uručenju nagrade za ekonomiju, nagrade koja bi trebalo da
podari verodostojnost Nobelovoj akademiji, posebno ako, poput mnogih,
čovek shvati Danijela Kanemana mnogo ozbiljnije nego što ga je prihvatila
grupa Šveđana koji izgledaju ozbiljno (i vrlo ljudski, dakle, pogrešivo). Tu
je još jedna naznaka naučne ozbiljnosti ovog istraživanja: izuzetno je čitko i
za ljude izvan oblasti psihologije, za razliku od radova iz oblasti
konvencionalne ekonomije i finansija koje čak i ljudi iz branše čitaju s
poteškoćama (pošto su rasprave krcate stručnim žargonom i žestoko
matematičke, ne bi li se prikazala iluzija o naučnosti). Motivisan čitalac
može s koncentracijom iščitati četiri toma radova o glavnim heuristikama i
pristrasnostima.7
Ekonomisti tog doba nisu bili baš zainteresovani da čuju ove priče o
iracionalnosti. Homo economicus je, kao što smo rekli, normativni koncept.
Dok su lako mogli da progutaju Sajmonovu argumentaciju da nismo
savršeno racionalni i da život podrazumeva aproksimacije, posebno kada
ulozi nisu dovoljno veliki, nisu prihvatali da se pre radi o pogrešnom nego o
nesavršenom delovanju. Ali tako je. Kaneman i Tverski su pokazali da ove
pristrasnosti ne nestaju ukoliko postoji dovoljan podsticaj, što znači da se
ne radi nužno o uštedi vremena i truda. Radi se o drugačijem vidu
rezonovanja, slabom u pogledu probabilističkog mišljenja.
GDE JE TAJ NAPOLEON KAD NAM JE POTREBAN?
Ako um deluje koristeći niz međusobno nepovezanih pravila, ona ne moraju
obavezno biti međusobno konzistentan i, ako možda i dejstvuju na
lokalnom nivou, neće nužno dejstvovati i na globalnom. Posmatrajte ih kao
svojevrstan pravilnik pohranjen u umu. Vaša reakcija zavisiće od toga koju
stranu pravilnika u datom trenutku okrenete. Ilustrovaću to još jednim
primerom iz socijalizma.
 Nakon kraha Sovjetskog Saveza zapadni biznismeni koji Isposlovali u
zemlji koja će postati Rusija otkrili su neprijatnu (ili zabavnu) osobinu
pravnog sistema: obuhvata suprotstavljene i kontradiktorne zakone. Sve
zavisi od toga u kom poglavlju tražite. Ne znam da li su to Rusi hteli da
budu šaljivi (napokon, dugo su živeli u tlačiteljskom, neduhovitom
sistemu), ali ta zbrka je dovodila do situacija gde čovek mora da prekrši
jedan zakon kako bi postupio u skladu s drugim. Meni je vrlo dosadno
voditi razgovore s advokatima; a pričati s dosadnim advokatom koji govori
engleski loše i s jakim stranim akcentom i ima zadah na votku može biti
prilično iscrpljujuće - pa lepo odustanete. Ovaj zapleteni pravni sistem
nastao je zbog fragmentarnog razvoja pravila: tu i tamo dodate po zakon i
situacija je isuviše složena, pošto ne postoji centralni sistem koji možete
svaki put da konsultujete da biste sve delove učinili usaglašenim. Napoleon
se suočio sa sličnom situacijom u Francuskoj i rešio ju je tako što je uveo
zakonik organizovan odozgo nadole, sa ciljem da uspostavi potpunu logičku
postojanost. Nama, ljudima, nije toliko muka to što se do sada nije pojavio
nikakav Napoleon da razbuca stare strukture i reprogramira nam umove da
deluju kao jedan veliki centralni program; problem je to što su naši umovi
znatno složeniji od sistema zakona, dok su zahtevi društva za efikasnošću
znatno veći.
Vaš mozak na istu situaciju reaguje različito - zavisno od toga koje
poglavlje otvori. Pošto ne postoji centralni sistem za obradu, donosimo
odluke koje mogu biti međusobno suprotne. Možete više voleti jabuke nego
pomorandže, pomorandže više nego kruške, ali i kruške više od jabuka - sve
zavisi od toga kako vam je izbor prikazan. Odjednom se ispostavlja da je
uzrok ovakvih pristrasnosti činjenica da vaš um ne može uzeti u obzir i
upotrebiti sve što znate. Glavna osobina heuristike je slepilo za razložno
rasuđivanje.
„Poslednja transakcija mi je merilo uspeha“ i druge heuristike
U literaturi postoji pregršt pregleda heuristika (od kojih se mnogi
preklapaju). U ovom razmatranju pre je cilj da se predstavi intuitivni način
njihovog formiranja nego da se izlistaju. Mi, berzanski trgovci, dugo nismo
imali pojma o bihevioralnim istraživanjima, a sretali smo se sa situacijama
u kojima se s čudnovatom pravilnošću javljao nesklad između
probabilističke logike i ljudskog opažanja. Tim pojavama nadevali smo
imena: efekti zvani „poslednja transakcija mi je merilo uspeha“, „jutro je
pametnije od večeri“ i „bilo je očigledno nakon što se desilo“, te efekat
zvučnosti. Istovremeno je bilo i laskavo za ponos mešetara i razočaravajuće
otkriti da je u literaturi o heuristikama to već opisano kao usidravanje,
afektivna heuristika i pristrasnost pri naknadnom uvidu (to nas navodi na
pomisao da je berzansko poslovanje istinsko, eksperimentalno naučno
istraživanje). Odgovarajuća terminologija iz ova dva sveta predstavljena je
u tabeli 11.1.
Počeću od heuristike „poslednja transakcija mi je merilo uspeha“ (ili
pristrasnosti zvane gubitak perspektive) — činjenice da se brojač vraća na
nulu i da svaki dan krećete iz početka, bilo da to radi vaš računovođa ili vaš
um. Ovo iskrivljenje percepcije je najizrazitije i ima najveće posledice. Da
biste stavili stvari u opšti kontekst, nemate u svakom trenutku na umu sve
Što znate, pa posežete za fragmentarnim znanjem koje vam je u datom
trenutku potrebno i time ove deliće prizvanog znanja stavljate u lokalni
kontekst. Ovo znači da imate proizvoljnu referentnu tačku u odnosu na koju
procenjujete promene, zaboravljajući da ih posmatrate iz konkretne
perspektive lokalnog konteksta, a ne generalno.
Poznata maksima mešetara glasi: „Život ide korak po korak . Zamislite
da ste investitor i razmatrate svoj uspeh poput zubara iz poglavlja 3, u
određenim intervalima. Koji uspeh uzimate u obzir: mesečni, dnevni,

TABELA 11.1: TREJDERSKI I NAUČNI PRISTUP

Trejdersko ime Učeno ime Opis
Posmatranje razlika, ne
„Poslednja transakcija
Teorija Izgleda apsolutnih vrednosti, I vezivanje
mi je merilo uspeha“
uz određenu referentnu tačku
Afektivna
„Efekat zvučnosti“ ili Ljudi reaguju na konkretne i
heuristika, teorija
„Strahovi blede“ vidljive rizike, ne na apstraktne
rizika kao osećaja
„Bilo je tako Pristrasnost pri Dešavanja se čine
očigledno“ ili „Jutro naknadnom uvidu predvidljivijima post festum
 je pametnije od
večeri“
Verovanje u Induktivne zablude; ishitreno i
„Nisi bio u pravu“ zakon malih brzopleto donošenje opštih
brojeva zaključaka
Pametnjakovići iz
Dva sistema Operativni mozak nije baš sklon
Bruklina/inteligencija
rasuđivanja razložnom rezonovanju
s MIT-a

„To se nikada neće Preterano Rizikovanje zbog potcenjivanja

desiti“ samopouzdanje verovatnoće8

celokupan dosadašnji ili onaj iz prethodnog sata? Može se desiti da

imate dobar mesec a loš dan. Koji period bi trebalo uzeti u obzir?
Da li kada se kockate kažete: „Moje neto bogatstvo će nakon ovog
poteza biti 99.000 dolara ili 101.500 dolara“ ili „Izgubiću 1000 dolara ili
dobiti 1500 dolara“? Vaš stav prema mogućim rizicima i dobicima variraće
zavisno od toga uzimate li u obzir neto bogatstvo ili njegove promene. Ali u
stvarnom životu naći ćete se u situacijama gde ćete posmatrati samo
promene. Činjenica da je bol zbog gubitaka jači, i drugačiji, od
zadovoljstva zbog dobitaka čini vaš ukupni uspeh - to jest, ukupno
bogatstvo - manje relevantnim od poslednje promene vašeg imetka.
To veće oslanjanje na lokalni nego na globalni status (udruženo s
efektom snažnijeg uticaja gubitaka nego dobitaka) utiče na vaše opažanje
sopstvenog blagostanja. Recimo da neočekivano ostvarite profit od milion
dolara. Idućeg meseca pak izgubite 300.000 dolara. Privići ćete se na
stečeno bogatstvo (izuzev, naravno, ako ste veoma siromašni), pa će vas taj
gubitak emocionalno zaboleti, što se ne bi desilo da ste odjednom dobili
neto iznos od 700.000 dolara ili, još bolje, po 350.000 dolara iz dva navrata.
Povrh toga, vaš mozak lakše detektuje razlike nego apsolutne vrednosti, pa
osiromašenje ili bogaćenje (iznad linije izrazitog siromaštva) posmatra u
odnosu na neku referentnu tačku (setite se Marka i Dženet). A kada je nešto
nekakvo u odnosu na nešto drugo, onda se s tim nečim drugim može
manipulisati. Psiholozi ovaj efekat poređenja s datom referentnom tačkom
nazivaju usidravanje. Ukoliko dosledno primenimo logiku ovog efekta,
shvatićemo da, zbog ovog resetovanja, bogatstvo samo po sebi ne čini
čoveka srećnim (naravno, iznad nivoa dovoljnog za goli život); ali njega
mogu usrećiti pozitivne promene bogatstva, posebno ako je rast postojan.
Više o tome u kasnijem razmatranju slepila za opcije.
Koji su drugi aspekti usidravanja? S obzirom na to da u istoj situaciji
možete koristiti dva različita sidra, vaša reakcija zavisi od tako malo toga.
Kada se od ljudi traži da procene broj nečega, izneće procenu u skladu s
brojem koji imaju u glavi ili onim koji su upravo čuli, tako je „veliko“ ili
„malo“ takvo samo u odnosu na dati broj. Kaneman i Tverski su tražili od
ispitanika da procene koliko je afričkih država članica Ujedinjenih nacija
nakon što su sasvim svesno izvlačili slučajan broj između 0 i 100 (znali su
da je broj slučajan). Procene su zavisile od izvučenog broja, njega su
ispitanici smatrali za sidro. Oni koji su slučajno izvukli veliki broj naveli su
da je više država u Ujedinjenim nacijama nego oni koji su izvukli mali broj.
Jutros sam malo sticao iskustvo na ovu temu i pitao hotelskog upravitelja
koliko se putuje do aerodroma. „Četrdeset minuta?“, pitao sam. „Otprilike
trideset pet“, odgovorio mi je. Potom sam damu na recepciji upitao da li je
do aerodroma potrebno dvadeset minuta. Odgovor je glasio: „Ne, oko
dvadeset pet“. Merio sam put: trideset jedan minut.
Zbog ovog usidravanja uz broj ljudi ne reaguju u skladu sa svojim
ukupnim akumuliranim bogatstvom, već reaguju na promene u bogatstvu u
odnosu na broj uz koji su trenutno usidreni. To je u znatnom raskoraku s
ekonomskom teorijom, pošto bi po ekonomistima osoba koja u banci ima
milion dolara trebalo da je zadovoljnija od osobe s pola miliona. Ali videli
smo kako Džon reaguje na zaradu od milion dolara kada njegovo ukupno
bogatstvo iznosi deset miliona; srećniji je bio s pola miliona (kada mu je
polazna tačka bila nula) nego kasnije. Setimo se i zubara čija osećanja
zavise od učestalosti provere portfelja.
Diploma Iz kolačića sreće
Imao sam običaj da sredinom dana idem u jedan spa klub i ćaskam sa
zanimljivim likom iz Istočne Evrope s dve diplome, jednom iz fizike (i to ni
manje ni više nego statističke) i jednom iz finansija. Radio je za brokersku
kuću i bio opsednut anegdotalnim aspektima tržišta. Jednom me je
neumorno zapitkivao šta mislim kakva će biti kretanja na berzi sutra. Jasno
da sam mu dao neobavezan odgovor: „Ne znam, verovatno će doći do
pada“ - što je vrlo moguće suprotno od onoga što bih odgovorio da me je
upitao sat vremena ranije. Kada smo se sutradan sreli bio je izuzetno
uzbuđen. Uporno je razglabao o mom kredibilitetu i čudio se kako sam
mogao toliko da pogrešim u „predviđanju“, s obzirom da je na tržištu došlo
do rasta. Čovek je izveo zaključke o mojoj sposobnosti predviđanja i mom
„kredibilitetu44 na osnovu jednog jedinog posmatranja. A da sam ga pozvao
telefonom i promenjenim glasom rekao: „Dobar dan, ovde doktor Talebski s
Akademije u Lođu. Imam jedan zanimljiv problem“, a potom mu prepričao
ceo događaj kao statističku pitalicu, nasmejao bi se i pitao: „Doktorrre
Talevski, jeste diplomu dobili iz kolačića sreće?“ Zašto je tako?
Očito imamo dva problema. Prvi je to što ovaj kvant pri izvođenju
zaključka nije upotrebio svoj statistički mozak. Drugi je što je precenio
značaj malih uzoraka (u ovom slučaju jednog jedinog posmatranja, što je
najgora moguća greška u zaključivanju). Matematičari su skloni da prave
nečuvene matematičke greške izvan svog teorijskog habitusa. Kada su
Kaneman i Tverski istraživali tu njihovu sklonost na osnovu odabrane
grupe matematičkih psihologa, od kojih su neki pisci udžbenika iz
statistike, zbunile su ih greške ispitanika. „Ispitanici su se isuviše pouzdali u
rezultate malih uzoraka pa se pokazalo da na njihovo statističko rasuđivanje
slabo utiče veličina uzorka.“ Čudno je to što ne samo da je trebalo da znaju
bolje, već „jesu znali bolje“. A ipak...
Sada ću pobrojati još neke heuristike. (1) Heuristiku dostupnosti opisao
sam u poglavlju 3 na primerima zemljotresa u Kaliforniji koji biva ocenjen
kao verovatniji nego katastrofa u celoj zemlji i smrti izazvane terorističkim
napadom koja se procenjuje kao verovatnija od smrti usled svih mogućih
uzroka (uključujući i terorizam). Radi se o proceni učestalosti događaja na
osnovu lakoće s kojom se možemo prisetiti primera događaja. (2)
Heuristika reprezentativnosti je procena verovatnoće da osoba pripada
određenoj društvenoj grupi po tome koliko liči na „tipičnog44 člana te
grupe. Prosuđuje se kako je verovatnije da studentkinja filozofije i
feministkinja pre postane blagajnica feministkinja nego samo blagajnica.
Problem je nazvan „problem Linda44 (ime feministkinje bilo je Linda) i
izazvao je obilje akademskih pisanija (neki od uključenih u „debatu o
racionalnosti44 veruju da Kaneman i Tverski postavljaju ljudima vrlo
normativne zahteve). (3) Heuristika simulacije odnosi se na lakoću
zamišljanja događaja u alternativnom scenariju. Odgovara hipotetičkom
razmišljanju: zamišljate šta se moglo desiti da niste zakasnili na voz (ili
koliko biste danas bili bogati da ste likvidirali portfelj kada je Nasdaqov
balon bio na vrhuncu). (4) Afektivnu heuristiku razmatrao sam u poglavlju
3: emocije koje događaj izaziva određuju vašu procenu njegove
verovatnoće.

Dva sistema rasuđivanja9

U daljim istraživanjima problem se kristališe: postoje dva načina
rasuđivanja, pri čemu su deo jednog heuristike, a deo drugog je
racionalnost. Zar se niste čudili zašto osoba za koju mislite da odlično zna
fiziku ne može da primeni najjednostavnije zakone fizike i pristojno vozi?
Istraživači dele aktivnosti našeg uma na dva polarizovana dela zvana
Sistem 1 i Sistem 2.
Sistem 1 ne iziskuje trud, automatski je, asocijativan, brz, nismo svesni
da ga koristimo, emocionalan je, konkretan, socijalan i personalizovan.10
Sistem 2 iziskuje trud, kontrolisan je, deduktivan, spor, teče serijski,
podrazumeva svest o primeni, neutralan je, apstraktan, uređen, asocijalan i
depersonalizovan.
Uvek sam mislio da profesionalni trgovci opcijama i tržišni delatnici
kroz praktičnu probabilističku igru razviju probabilistički aparat znamo
usavršeniji nego kod ostatka populacije - čak i nego kod probabilista.
Istraživači koji pripadaju tradiciji heuristika i pristrasnosti to potvrđuju, jer
smatraju da je moguće da iskustva Sistema 2 utiču na Sistem 1 tako da on
integriše elemente Sistema 2. Na primer, kad učite kako se igra šah,
koristite Sistem 2. Posle nekog vremena rasuđivanje postaje intuitivno i u
stanju ste da procenite snagu protivnika već na osnovu letimičnog pogleda.
A sada ću predstaviti gledište evolucione psihologije.
ZAŠTO SE NE VENČAVAMO S PRVOM OSOBOM S
KOJOM IZAĐEMO NA SASTANAK?
Evolucioni psiholozi, pripadnici druge istraživačke grane, razvijaju potpuno
drugačiji pristup istom problemu. Ovaj paralelni pristup otvorio je neke
ogorčene, ali ne previše zabrinjavajuće akademske debate. Evolucioni
psiholozi se slažu sa školom Kanemana i Tverskog u tome da ljudi imaju
poteškoće sa standardnim probabilističkim rasuđivanjem. Međutim, oni
veruju da razlog za to lezi u načinu na koji nam se stvari u trenutnom
okruženju predstavljaju. Po njima, mi smo programirani za određenu vrstu
probabilističkog rezonovanja, ali u okruženju koje je drugačije od onog
danas dominantnog. Tvrdnja Stivena Pinkera, glasnogovornika te škole,
sažet je prikaz celog pristupa: "Naš mozak je stvoren za opstanak, ne za
istinu“. Oni se slažu da naš mozak nije stvoren da razume stvari, ali misle
da nije pristrastan u rasuđivanju - ili jeste, ali samo zato što ga ne koristimo
u njegovoj prirodnoj sredini.
Začudo, istraživačka škola Kanemana i Tverskog u svoje vreme nije
naišla ni na kakav dostojan otpor ekonomista (generalno je kredibilitet
konvencionalnih ekonomista oduvek tako mali da skoro niko u oblasti
nauke ili u realnom svetu na njih ni inače ne obraća pažnju). Ne,
suprotstavili su se sociobiolozi, a srž neslaganja leži u njihovom uverenju
da je evoluciona teorija ključ za razumevanje ljudske prirode. Mada je to
izazvalo žestoke naučne rasprave, oni se u dobrom delu slažu sa iznesenim
u ovoj knjizi: (1) Kada biramo, mi ne mislimo već koristimo heuristike; (2)
U današnjem svetu pravimo ozbiljne probabilištičke greške - šta god da je
pravi razlog za to. Ovu podelu su prihvatili čak i novi ekonomisti: baš kao
što jedna naučna grana ekonomije proističe iz učenja Kanemana i Tverskog
(bihevioralna ekonomija), postoji i druga naučna grana ekonomije koja
proishodi iz evolucione psihologije, s ekonomijom pećinskog čoveka koju
zagovaraju neki istraživači, primera radi ekonomista i biolog Teri Bernam,
koautor vrlo čitane i već pominjane knjige Zločesti geni.
Naše prirodno stanište
Neću preduboko zalaziti u amatersku evolucionu teoriju11 da bih ispitivao
razloge njenog nastanka (osim toga, iako sam proveo izvesno vreme po
bibliotekama, smatram da sam zaista amater u toj oblasti). Očito, okruženje
za koje smo izgradili svoje sposobnosti nije ono koje danas dominira. Ne
govorim često kolegama kako pri odlučivanju ispoljavaju izvesne odlike
pećinskog čoveka - ali kada nastanu nagle promene na tržištu, osetim isti
nalet adrenalina kao da ugledam leoparda kako mi se Šunja kraj radnog
stola. Neke moje kolege koje lome telefonske slušalice kada izgube novac
možda su po psihološkom ustrojstvu još bliži našim zajedničkim precima.
Ljudima koji često čitaju starogrčke i latinske klasike ovo možda zvuči
kao otrcana fraza, ali apsolutno uvek nas iznenadi kada primetimo da su
ljudi pre mnogo vekova iskazivali sličan senzibilitet i osećanja. Kad sam u
detinjstvu obilazio muzeje, silan utisak je na mene ostavljalo to što
starogrčke skulpture prikazuju muškarce čije se osobenosti ne razlikuju od
naših (osim što su skladniji i aristokratski). Silno sam grešio misleći da je
2200 godina dug period. Prust je često pisao o tome koliko se ljudi iznenade
kada kod homerskih heroja naiđu na emocije slične onima koje
doživljavamo danas. Prema standardima genetike, ovi homerski heroji od
pre trideset vekova su, po svemu sudeći, bili istog ustrojstva kao
debeljuškasti sredovečni čovek koji pakuje namirnice u kola na parkingu
supermarketa. I više od toga. Mi smo istinski identični ljudima od pre,
možda, osamdeset vekova koje nazivamo prvim civilizovanim ljudima, s
onog parčeta kopna koje se proteže od jugoistočne Sirije do jugozapadne
Mesopotamije.
Kakvo je naše prirodno stanište? Pod tim mislim na okruženje u kome
smo se najviše razmnožavali, ono u kome je živelo najviše generacija.
Antropolozi se slažu u tvrdnji da kao zasebna vrsta postojimo oko 130.000
godina i da smo najviše vremena proveli u afričkoj savani. Ali ne moramo
da se vraćamo tako daleko u istoriju da bismo shvatili poentu. Zamislite
život u nekom od prvih urbanih naselja, u središnjem delu Plodnog
polumeseca31, pre samo 3000 godina — što su s genetičke tačke gledišta
već uveliko moderna vremena. Širenje informacija je ograničeno, zavisi od
oskudnih fizičkih sredstava njihovog prenošenja; nema brzih putovanja i
stoga informacije s udaljenih mesta stižu u naletima i sažete. Putovanja su
naporna i skopčana sa svakovrsnim fizičkim opasnostima; zato ćete boraviti
u uskom krugu oko mesta gde ste rođeni, osim ukoliko glad ili nadiranje
nekog varvarskog plemena ne nateraju vas i vaše rođake da se selite iz svog
srećnog staništa. U životu ćete upoznati malo ljudi. Ako se desi zločin, biće
lako proceniti dokaze krivice, s obzirom na mali broj mogućih krivaca.
Ukoliko vas nepravedno osude za zločin, vaša odbrana će biti jednostavna i
sastojati se od prostih dokaza tipa: „Nisam bio tamo, već sam se molio u
Baalovom hramu i u suton me je video i prvosveštenik“. Dodaćete i to da je
najverovatniji počinilac Saharov sin Obedšemeš, pošto bi on dobio najviše
koristi od zločina. Život bi vam bio jednostavan, a spektar verovatnoća
uzan.
Kao što sam već pomenuo, problem je u tome što se u takvom
prirodnom okruženju nema na raspolaganju mnogo informacija. Do veoma
nedavno uopšte nije bilo neophodno efikasno izračunavati verovatnoću. To
takođe objašnjava zašto smo tek s pojavom literature o kockanju postali
svedoci razvoja matematike verovatnoće. Uobičajeno je ubeđenje da je
religioznost u prvom i drugom milenijumu blokirala razvoj oruđa koja bi
nagoveštavala nepostojanje determinizma i uzrokovala kasni razvoj
istraživanja verovatnoće. Ideja je suluda: nismo izračunavali verovatnoću
zato što se nismo usuđivali? Sigurno je razlog pre u tome što nam to nije
bilo potrebno. Dobar deo problema potiče od toga što je naše okruženje
evoluiralo brže, mnogo brže nego naši geni. Još gore, geni nam se uopšte
nisu promenili.
Brzo i ekonomično
Evolucioni teoretičari slažu se da mišljenje zavisi od načina prikazivanja
teme i ponuđenog okvira - stoga rezultati mogu biti kontradiktorni. Varalice
prepoznajemo drugim delom mozga od onog koji angažujemo za rešavanje
logičkih problema. Ljudi mogu da donose nekoherentne odluke jer mozak
funkcioniše tako što obavlja male parcijalne zadatke. Heuristike koje, kao
što smo rekli, psiholozi nazivaju brzim i prljavim, za evolucione psihologe
su brze i ekonomične. I ne samo to. Neki mislioci, na primer kognitivni
naučnik Gerd Gigerencer, kao da opsesivno insistiraju na protivrečenju
Kanemanu i Tverskom.12 Gigerencer i njegovi saradnici iz ABC grupe
(Grupe za adaptivno ponašanje i kogniciju - Adaptive Behavior and
Cognition) napisali su rad u kome teze da pokažu da smo racionalni i da
evolucija proizvodi vid racionalnosti koji on naziva ekološka racionalnost.
Oni veruju da nam je optimizovanje verovatnoće usađeno, i to ne samo za
situacije kao što su izbor partnera (koliko osoba suprotnog pola je potrebno
da sretnete pre nego što odaberete?) ili odabir jela, već smo jednako
ustrojeni i kada se radi o izboru akcija i da to radimo kako treba ako su nam
akcije predstavljene na pravi način.
 U stvari, Gigerencer se slaže da mi ne razumemo verovatnoću (isuviše
apstraktna), ali prilično dobro reagujemo na učestalost (manje apstraktna).
Po njegovom mišljenju, neki problemi koji nas obično navode na greške
iščezavaju kada se problem formuliše procentualno.
Mada se nama dopada zamisao da mozak posmatramo kao centralni
sistem za obradu, prema ovim istraživačima prikladnija je analogija sa
švajcarskim vojnim nožem (i malim alatkama u sklopu s njim). Kako?
Shvatanje ovih psihologa zasnovano je na razdvajanju adaptacija
specifičnih za određeni domen13 i opštih adaptacija. Adaptacija specifična
za neki domen namenjena je rešavanju vrlo konkretnog zadatka (nasuprot
opštim adaptacijama namenjenim rešavanju opštih zadataka). Lako je
shvatiti i prihvatiti da to važi za fiziološke adaptacije (to jest, da žirafa
svojim dugačkim vratom lakše dohvata hranu ili da su neke životinje
određene boje kako bi se lakše kamuflirale), ali je teško složiti se da bi se
takve adaptacije na isti način mogle primeniti i na ljudski um.
Naš mozak radi kroz „module“. Zanimljiva strana modularnosti jeste to
što možemo da koristimo različite module za različite primere istog
problema, zavisno od okvira u kome nam je predstavljen - o čemu
raspravljam u beleškama za ovaj deo. Jedna od osobina modula je njegova
začaurenost, što znači da ne možemo uticati na njegovo funkcionisanje, kao
da nismo ni svesni da ga koristimo. Najviše zapanjuje modul koji
primenjujemo pri pokušaju da otkrijemo varalicu. Kada ljudima postavimo
zadatak u čisto logičkoj formi (mada vrlo jasno prikazan), samo 15% će ga
rešiti. A ako isti problem izrazimo kao zadatak prepoznavanja uljeza, skoro
svi ga reše.

Tu su i neurobiolozi
I neurobiolozi imaju svoju stranu priče.14 Oni veruju da (grubo govoreći)
imamo tri mozga: drevni, reptilski mozak koji upravlja radom srca i koji
imaju sve životinje; limbički centar u mozgu za emocije koji delimo sa
ostalim sisarima; i neokorteks, ili kognitivni mozak, po kome se ljudi
razlikuju od primata. Iako teorija o trojnom mozgu jeste donekle previše
pojednostavljujuća (posebno kada dospe u ruke novinarima), čini se da
pruža dobar okvir za analizu moždanih funkcija.
 Mada je vrlo teško shvatiti šta tačno radi koji deo mozga,
neuronaučnici su se bavili mapiranjem mozga tako što su, recimo,
istraživali pacijente čiji mozak je samo u jednoj jedinoj tački oštećen (na
primer, zbog tumora ili lokalne povrede) i izvlačili zaključke putem
eliminacije funkcije koju taj deo mozga obavlja.15,16 Drugi metodi
uključuju snimanje mozga i elektrostimulaciju određenih zona. Mnogi
istraživači koji nisu neurobiolozi - takav je, recimo, filozof i kognitivni
naučnik Džeri Fodor (pionir koncepta modularnosti17) - ipak ostaju
skeptični u pogledu kvaliteta znanja do koga možemo doći ispitujući fizička
svojstva mozga, ako ni zbog čega drugog a onda barem zbog
komplikovanih međusobnih interakcija pojedinačnih delova (uz
odgovarajuće nelinearnosti). Matematičar i kognitivni naučnik Dejvid Mar,
pionir u oblasti prepoznavanja objekata, zgodno je primetio da ne učimo
kako ptice lete izučavajući perje nego izučavajući aerodinamiku. Izložiću
teze dve čitke knjige koje predstavljaju prave prekretnice, a to su
Damasiova Dekartova greška (Descarte’ Error) i Leduov Emocionalni
mozak18 (Emotional Brain).
U Dekartovoj grešci izneta je vrlo jednostavna teza: kada hirurškim
putem uklonite deo nečijeg mozga (recimo, da biste odstranili tumor i
okolno tkivo), jedini rezultat je to da pacijent postaje nesposoban da
registruje emocije, ništa drugo (koeficijent inteligencije i druge sposobnosti
ostaju iste). Tu se radi o kontrolisanom eksperimentu razdvajanja
inteligencije od emocija. Dobijate čisto racionalno ljudsko biće
neopterećeno osećanjima. Hajde da vidimo šta se dešava. Damasio
izveštava da čovek potpuno oslobođen od emocija nije u stanju da donese ni
najprostije odluke. Ne može da ustane ujutro iz kreveta i traći dane na
jalovo odmeravanje mogućih odluka. Šokantno! Ovo je šamar svemu što
bismo očekivali: čovek ne može da donosi odluke bez emocija. Doduše, i
matematika daje isti odgovor: ako čovek treba da izvede optimizaciju na
velikoj grupi promenljivih, čak i uz mozak velik poput našeg, trebalo bi mu
mnogo vremena da razreši i najprostije zadatke. Zato nam je potrebna
prečica; emocije su tu da spreče odugovlačenje. Da li vas to podseća na
ideju Herberta Sajmona? Čini se da su emocije te koje rade posao. Psiholozi
ih zovu lubrikanti za mišljenje.
 Teorija Džozefa Ledua o ulozi emocija u ponašanju još je moćnija - on
tvrdi da emocije utiču na mišljenje. Ledu smatra da su mnoge veze koje idu
od emocionalnih sistema do kognitivnih snažnije od veza koje idu od
kognitivnih sistema do emocionalnih. To znači da prvo osetimo emocije
(limbički mozak), a potom pronalazimo objašnjenje (neokorteks). Kao što
smo videli kod Klaparedeovih otkrića, dobar deo mišljenja o rizicima i
procena rizika možda su puki rezultat emocija.

Kafka u sudnici
Suđenje O. Džejn Simpsonu predstavlja primer pojave da verovatnoća
upravlja savremenim društvom (zbog prave eksplozije informacija), dok se
važne odluke donose bez ikakvog osvrtanja na osnovne zakone
verovatnoće. U stanju smo da pošaljemo letelicu na Mars, ali ne i da
usaglasimo suđenja sa osnovnim zakonima verovatnoće - ipak, dokazi su
bez sumnje probabilistički pojam. Sećam se da sam u knjižari iz lanca
Borders Books, nedaleko od sudnice u Los Anđelesu gde se odvijalo
„suđenje veka“, kupio knjigu o verovatnoći - još jednoj u kojoj je jasno
predočeno veoma sofisticirano znanje iz ove oblasti. Kako je moguće da
takav napredak u znanju uporno izmiče advokatima i porotnicima?
Ljudi koji su po svim zakonima verovatnoće najverovatnije kriminalci
(i to je uverenje koje prevazilazi osnovanu sumnju) šetaju slobodno jer mi
ne razumemo osnovne postavke verovatnoće. Isto tako, zbog lošeg
shvatanja verovatnoće može vam se desiti da vas osude za zločin koji niste
počinili - jer naši sudovi još uvek nisu u stanju da sračunaju združenu
verovatnoću događaja (verovatnoća dva događaja koja su se odigrala
istovremeno). Zatekao sam se među berzanskim trgovcima i TV je bio
uključen te sam ugledao jednog od advokata kako tvrdi da u Los Anđelesu
ima barem još četvoro ljudi koji imaju iste DNK osobenosti kao Simpson
(ignorišući time ostale pridružene događaje - u idućem pasusu videćemo
kako). Potom sam isključio televizor s gađenjem, izazivajući burne proteste
prisutnih mešetara. Do tada sam mislio da je sofizam eliminisan iz prava
zahvaljujući visokim kriterijumima republikanskog Rima. Što je još gore,
jedan advokat obrazovan na Harvardu potegao je kvaziargument da samo
10% muškaraca koji zlostavljaju svoje supruge postanu njihove ubice, što
znači da te dve verovatnoće nisu međusobno uslovljene (je li iznošenje
ovakvog argumenta posledica iskrivljenog shvatanja advokature, čiste zlobe
ili neznanja, nije ni važno). Zar pravo nije posvećeno istini? Ispravan način
gledanja bio bi utvrditi procenat žena koje su muževi ubili i prethodno ih
zlostavljali (što je 50%) - jer radi se o uslovnoj verovatnoći, verovatnoći da
je O. Džej ubio ženu, s obzirom na saznanje da je ona ubijena, a ne o
bezuslovnoj verovatnoći da O. Džej ubije ženu. Kako da očekujemo da
neobrazovana osoba razume slučajnost ako profesor s Harvarda koji predaje
i bavi se probabilističkim dokazivanjem može da izgovori tako nešto?
Konkretnije govoreći, porotnici (i advokati), kao i svi mi, skloni su
greškama po pitanju združene verovatnoće. Ne shvataju da se dokazi
udružuju. Verovatnoća da mi iste godine i dijagnostifikuju rak respiratornog
trakta i da me pregazi ružičasti kadilak, uz pretpostavku da je verovatnoća
svakog od ovih događaja 1/100.000, dobija se množenjem verovatnoća ta
dva (očigledno nezavisna) događaja i postaje l/10.000.000.000. Tvrdnja da
postoji verovatnoća od 1/500.000 da O. Džej Simpson nije ubica svoje
supruge, sa stanovišta DNK dokaza (advokati su se poslužili sofistikom
tvrdeći da u Los Anđelesu postoji četvoro ljudi istog tipa krvi), kada joj
dodamo činjenicu da je bio muž ubijene i da postoje dodatni dokazi da ju je
zlostavljao, dovodi dotle (zahvaljujući efektu udruživanja) da izgledi protiv
njega rastu na nekoliko biliona biliona.
Znam da iznenadim ljude tvrdnjom da je verovatnoća združenih
događaja manja nego verovatnoća svakog pojedinačno. Setite se heuristike
dostupnosti: kod problema Linda racionalni i obrazovani ljudi procenjuju
kako je veća verovatnoća da je u pitanju odgovor koji predstavlja podgrupu
drugog odgovora. Drago mi je što sam trgovac na berzi koji izvlači korist iz
ljudskih pristrasnosti, ali istovremeno se bojim što živim u takvom društvu.
Apsurdan svet
Kafkin proročanski roman Proces, o neprilikama Jozefa K. koji biva
uhapšen iz tajanstvenih i neobjašnjenih razloga, gađa pravo u centar, jer je
napisan pre nego što smo čuli za metode „naučnih“ totalitarnih režima.
Roman oslikava zastrašujuću budućnost čovečanstva zapetljanog u
apsurdne samosvrhovite birokratije, gde pravila spontano iskrsavaju u
skladu s unutrašnjom birokratskom logikom. Pisac je tako postao začetnik
književnosti apsurda, o svetu u kome se ne snalazimo. Mene neki advokati
užasno plaše. Slušajući izjave tokom suđenja O. Džeju Simpsonu, bilo me
strah, istinski strah od ishoda; od mogućnosti da ću biti uhapšen iz nekog
razloga koji probabilistički gledano nema nikakvog smisla i da ću morati da
se borim s nekim slatkorečivim advokatom, pred porotom nepismenom za
verovatnoću.
Rekli smo da bi u primitivnom društvu verovatno bilo dovoljno
jednostavno suđenje. Društvu nije problem da živi bez matematike - ili bez
berzanskih trgovaca, ili da posluje na berzi bez kvantitativnih metoda - kada
je prostor za moguće ishode jednodimenzionalan. Pod
jednodimenzionalnim mislim da imamo jednu jedinu promenljivu, a ne niz
zasebnih događaja. Cena jedne hartije od vrednosti jednodimenzionalna je,
dok je niz cena nekoliko hartija od vrednosti višedimenzionalan i za njega
je neophodno matematičko modelovanje - jer ne možemo tek tako, golim
okom, sagledati niz mogućih ishoda portfelja, niti ih čak možemo
predstaviti na grafikonu - zato što je naš fizički svet ograničen na vizuelno
predstavljanje u samo tri dimenzije. Kasnije ćemo razmotriti zašto postoji
rizik da koristimo pogrešne modele (priznajmo, radimo to) ili da napravimo
grešku tako što ćemo oprostiti na neznanju - krećući se između Haribde,
advokata koji nema pojma o matematici, i Scile, matematičara koji
pogrešno koristi matematiku zato što ne ume da odabere pravi model.
Drugim rečima, naći ćemo se između dve greške: s jedne strane je slušanje
slatkorečivih koještarija advokata koji odbija naučnost, a s druge primena
manjkavih teorija nekakvog ekonomiste koji svoju nauku shvata
preozbiljno. Lepota nauke je u tome što ostavlja prostora za obe vrste
grešaka. Srećom, postoji i srednji put - ali njime se, nažalost, retko putuje.
Primeri zabluda u shvatanju verovatnoće
U bihevioralnoj literaturi sam našao barem četrdeset zlehudih primera naših
akutnih zabluda, sistematskih odstupanja od racionalnog ponašanja
naveliko raširenih među profesijama i oblastima. Sledi opis dobro poznatog
testa, koji služi na sramotu medicinske profesije.19 Doktorima su dali da
reše sledeći čuveni zadatak - citat pozajmljen iz sjajne knjige Debore Benet
Slučajnost (Randomness).
Test na neku bolest ima stopu od 5% lažno pozitivnih nalaza. Bolest
pogađa 1/1000 osoba. Ljudi se nasumično testiraju, bez obzira na to
 da li se sumnja da imaju dotičnu bolest. Jedan pacijent dobija
pozitivan nalaz. Kolika je verovatnoća da je zaista oboleo?
Većina doktora je odgovorila: 95%, prosto uzimajući u obzir samo
činjenicu da je tačnost nalaza 95%. Odgovor je: uslovna verovatnoća da je
pacijent bolestan i da test to pokazuje iznosi oko 2%. Ni cela petina
profesionalaca nije tačno odgovorila.
Pojednostaviću odgovor (primenjujući pristup razmatranja učestalosti).
Pretpostavimo da nema lažno negativnih nalaza. Imajmo u vidu da se
očekuje da će jedan od 1000 pacijenata koji urade test bolovati od date
bolesti. Od preostalih 999 zdravih pacijenata, test će kod 50 biti pozitivan
(tačnost mu je 95%). Tačan odgovor bi trebalo da glasi: verovatnoća da je
nasumično odabrana osoba koja je dobila pozitivan nalaz zaista obolela
može se predstaviti ovako:
Broj obolelih
Broj realnih i lažno pozitivnih nalaza
ovde je to 1 od 51.
Razmislite koliko puta će vam prepisati lek štetnih sporednih dejstava
za određenu bolest koju vam kažu da imate, pri čemu je možda verovatnoća
da je zaista imate samo 2%!
Slepi za opcije
Budući da trgujem opcijama, primetio sam da su ljudi skloni potcenjivanju
njihove vrednosti, jer su generalno nesposobni da ispravno procene
instrumente koji daju neizvesne rezultate, sve i da su vični matematici. Čak
i nadležni podržavaju takvo neznanje, objašnjavajući da su opcije
finansijski instrumenti koji propadaju ili smeće od aktive. Smatra se da
takozvane opcije van novca propadaju, budući da s vremenom gube
vrednost.
Sada ću objasniti, pojednostavljeno (ali dovoljno informativno) Šta je
opcija. Recimo da se neke akcije prodaju po ceni od 100 dolara i neko me
ovlasti (ali ne obaveže) da za mesec dana mogu da ih kupujem po ceni od
110 dolara. To se zove kupovna opcija. Meni zvuči razumno iskoristiti je,
tako što ću pitati prodavca opcije da mi da akcije po ceni od 110 dolara,
samo ako će se za mesec dana prodavati po ceni višoj od te. Ukoliko cena
akcija ode na 120 dolara, moja opcija će vredeti 10 dolara, pošto mogu da je
kupim za 110 dolara a prodam na tržištu za»120 dolara, stavljajući razliku u
džep. Ali verovatnoća da se to desi nije bas velika. To se zove opcija van
novca, zato što ništa ne dobijam ako je odmah iskoristim.
Zamislite da kupim opciju za 1 dolar. Koliku će vrednost, po mom
očekivanju, imati za mesec dana? Većina ljudi misli da će to biti nula. Nije
tako. Velika je verovatnoća - recimo, 90% - da će pri isteku roka važenja
vredeti 0 dolara, ali postoji i možda 10% Verovatnoće da će, u proseku
vredeti 10 dolara. Prodajući mi opciju za 1 dolar, prodavac ne dobija mnogo
novca. Da je prodavac, umesto da proda, sam kupio akciju po ceni od 100
dolara i sačekao mesec dana, možda bi je prodao za 120 dolara. To što sada
na njoj zarađuje 1 dolar teško da je dobitak. Isto tako, kupovina nije
traćenje. Čak i profesionalci mogu biti zavarani. Kako? Tako što brkaju
očekivanu vrednost i najverovatniji scenario (ovde je očekivana vrednost 1
dolar, a najverovatniji scenario je da će vredeti 0 dolara). Oni mentalno
procenjuj kao ostvariviju mogućnost da neće biti nikakvih tržišnih kretanja.
Opcija je naprosto ponderisani prosek mogućih ishoda vrednosti aktive.
Prodavac opcije ima još jednu vrstu zadovoljštine. To je stabilan prihod
i stabilno osećanje uspeha - ono što psiholozi zovu tok20. Vrlo je prijatno ići
ujutro na posao s očekivanjem da ćete biti u malom plusu. Potrebna je
određena snaga volje da se prihvati očekivanje da ćete krvariti nasitno,
redovno gubeći sitne iznose, makar vam strategija na duge staze
garantovala profit. Primetio sam da vrlo retki trgovci opcijama mogu da
održe ono što nazivam pozicijom „dugoročne nestabilnosti“ - poziciju u
kojoj će najverovatnije gubiti male sume sa istekom roka važenja, ali se
zahvaljujući povremenim skokovima vrednosti očekuje da na duge staze
ostvare profit. Našao sam vrlo malo ljudi spremnih da u većini slučajeva
gube po dolar a s vremena na vreme zarade 10 dolara, čak i ako se radi o fer
igri (tj. da više od 9,1% vremena zarađuju tih 10 dolara).
Zajednicu trgovaca opcijama delim na dve kategorije: prodavci premija
i kupci premija. Prodavci premija (zvani i prodavci opcija) prodaju opcije i
generalno imaju redovne prihode - takav je Džon, pomenut u poglavljima 1
i 5. Kupci premija funkcionišu obrnuto. Za prodavce opcija kaže se da jedu
kao pilići, a vrše nuždu kao slonovi. Avaj, većina trgovaca opcijama koje
sam u karijeri sretao jesu prodavci premija - a kada oni uprskaju stvar, to
obično urade s tuđim novcem.
Kako to da profesionalci koji su naizgled svesni ove (proste)
matematike bivaju dovedeni u takav položaj? Kao što smo već videli, našim
postupcima ne rukovode baš sasvim delovi mozga koji nalažu racionalnost.
U razmišljanju nas vode emocije i nema načina da to izbegnemo. Iz istog
razloga inače racionalni ljudi puše ili biju bitke od kojih nemaju nikakve
neposredne koristi. Jednako tako, prodaju opcije i kada znaju da to nije
pametno. Ali ima i gorih stvari. Postoji kategorija ljudi, uglavnom
akademskih građana s diplomom iz oblasti finansija, koji umesto da deluju
u skladu s onim što im mozak govori, prilagođavaju mišljenje svom
delovanju. Oni su u stanju da nesvesno obmanjuju statistikama kako bi
opravdali svoje postupke. U mom poslu, oni zavaravaju sebe same
statističkim argumentima kojima pravdaju prodaju opcija.
Šta je manje neprijatno: izgubiti 100 puta po dolar ili 100 dolara
odjednom? Očigledno, druga opcija: naša osetljivost na gubitke21 opada.
Zato je trejding strategija uz koju dugo zarađujete po dolar dnevno a onda
sve izgubite u stvari s hedonističke tačke gledišta prijatna22, mada nema
ekonomskog smisla. Stoga bivamo podstaknuti da smišljamo priče o
verovatnoći događaja i sprovodimo strategiju u skladu s njima.
Povrh toga, imamo i faktor nepoznavanja rizika. Naučnici su testirali
ispitanike da vide da li, kao što sam pomenuo u prologu, njihovo
preuzimanje rizika više proističe iz potcenjivanja rizika nego iz hrabrosti.
Tražili su od ispitanika da predvide spektar cena hartija od vrednosti u
budućnosti, gornju i donju granicu, i to tako da u tom rasponu bude 98%
hartija od vrednosti. Naravno, iskakanja iz predviđenih raspona bila su
znatna, i do 30%.
Ovakva iskakanja proishode iz znatno ozbiljnijeg problema: ljudi
precenjuju sopstveno znanje, a potcenjuju verovatnoću da greše.
Evo jednog primera koji dodatno ilustruje slepilo za opcije. Šta je
vrednije? (a) ugovor po kome dobijate milion dolara ako na berzi nastane
pad od 10% bilo kog dana iduće godine; (b) ugovor po kome dobijate
milion dolara ukoliko se na berzi, usled terorističkog napada, bilo kog dana
sledeće godine desi pad od 10%. Očekujem da većina ljudi odabere drugu
ponudu.
VEROVATNOĆA I MEDIJI (JOŠ NOVINARA)
Novinar je više učio kako da se izrazi, nego da zadire u dubinu - u procesu
selekcije prednost imaju najkomunikativniji, ne nužno oni koji najviše
znaju. Moji prijatelji doktori tvrde da mnogi novinari koji pišu o temama iz
medicine ne razumeju baš ništa iz te oblasti, kao ni iz biologije, i Često
greše u najosnovnijim stvarima. Mada povremeno gutam medicinsku
literaturu, ja to ne mogu da potvrdim, pošto sam i sam puki amater u
proučavanju medicinskih istraživanja, ali primetio sam da gotovo uvek
pokazuju pogrešno razumevanje verovatnoće. Najčešći problem je
interpretacija dokaza, pri čemu se najčešće brka nepostojanje dokaza sa
dokazom o nepostojanju, što je slično problemu koji smo videli u poglavlju
9. Kako? Recimo da ispitujem delotvornost nekog hemioterapijskog leka
protiv raka gornjeg respiratornog trakta, na primer, fluorouracila, i otkrijem
da bolje deluje od placeba, ali samo za nijansu; da (pored drugih
modaliteta) poboljšava preživljavanje: uz placebo lekove preživi 21 pacijent
od 100 njih, a uz dotični lek prežive 24 pacijenta od 100 pacijenata. S
obzirom na veličinu mog uzorka, možda ne bih mogao da budem siguran da
je dodatnih 3% preživelih rezultat terapije; možda je to posledica puke
slučajnosti. Napisao bih rad u kome iznosim rezultate i rekao kako nema
dokaza da dati lek doprinosi boljem preživljavanju (za sad) i da su potrebna
dalja istraživanja. Medicinski novinar bi se dohvatio te informacije i
ustvrdio da je izvesni profesor N. N. Taleb pronašao dokaze da fluorouracil
ne pomaže, što bi bilo u potpunoj suprotnosti s mojim namerama. Kakav
naivni doktor iz malog grada, još nevičniji verovatnoći od
najneobrazovanijeg novinara, uvažio bi to i napravio mentalnu belešku da
dati lek ne prepisuje, čak i ako bi neki istraživač konačno našao dodatne
dokaze da ova terapija donosi izvesne napretke u preživljavanju.

CNBC za vreme ručka

Otvaranje televizijskog kanala za finansije CNBC donelo je mnoge boljitke
za finansijsku zajednicu, ali i omogućilo nizu ekstrovertnih praktičara
sklonih teoretisanju da sažmu svoje teorije u petominutna TV izlaganja.
Često vidimo kako ugledni ljudi daju smešne izjave (ali koje dobro zvuče) o
stanju na berzi. Među njih spadaju i izjave koje očigledno krše zakone
verovatnoće. Jednog leta, dok sam se prilježno bavio zdravljem, često sam
čuo da „realno tržište pada za 10%, dok prosečna akcija vredi 40% manje
od svoje maksimalne vrednosti što bi trebalo da ukaže na duboke probleme
ili anomalije - koje nagoveštavaju medveđa tržišta.
Ne postoji nekompatibilnost između činjenice da je vrednost prosečne
akcije pala za 40%, dok je prosek svih akcija opao za 10% u odnosu na
njihovu maksimalnu vrednost. Mora se uzeti u obzir podatak da nisu sve
akcije dostigle maksimalne cene istovremeno. S obzirom na to da akcije
nisu u stopostotnoj korelaciji, akcija A je možda dostigla maksimum u
januaru, akcija B u aprilu, ali prosek ove dve akcije je možda bio
maksimalan u februaru. Osim toga, u slučaju negativne korelacije između
akcija, ako je vrednost akcije A maksimalna kada je vrednost akcije B
minimalna, obe bi mogle opasti za 40% u odnosu na svoj maksimum a da
pritom berza bude na vrhuncu! Po zakonu verovatnoće zvanom distribucija
maksimuma slučajnih promenljivih, maksimum proseka je nužno manje
promenljiv od prosečnog maksimuma.

Trebalo je već da umrete

Ovo me podseća na još jedno često kršenje zakona verovatnoće koje čine
najviđeniji finansijski TV eksperti koje možda biraju po izgledu, harizmi i
veštini izlaganja, ali svakako ne po bistroumnu. Na primer, istaknuti
finansijski TV gurui često pokazuju sledeću zabludu: „Očekuje se da
prosečan Amerikanac živi sedamdeset tri godine. Dakle, ako vam je
šezdeset osam godina, možete očekivati da živite još pet godina i trebalo bi
da pravite planove u skladu s tim.“ Nastavlja se preciznim instrukcijama
kako investirati ako pred sobom imate još pet godina. A šta ako imate
osamdeset godina? Da li se očekuje da ćete doživeti još minus sedam
godina? Ovi novinari brkaju neuslovno i uslovno očekivanje. Na rođenju
imate bezuslovno očekivano trajanje života od sedamdeset tri godine. Ali
kako starite i ne umirete, nadalje očekivani broj godina koje ćete doživeti
raste. Zašto? Zato što drugi koji umiru zauzimaju vaše mesto u statistici -
pošto očekivanje znači prosek. Dakle, ako imate sedamdeset tri godine i
dobrog ste zdravlja, možda možete očekivati da je pred vama još, recimo,
devet godina života. Međutim, ova očekivanja se menjaju i u osamdeset
drugoj vas čeka još pet godina života, naravno, pod uslovom da je doživite.
Čak je i za stogodišnjaka pozitivno uslovno očekivanje daljih godina života.
Takva izjava, kada bolje razmislite, ne razlikuje se toliko od ove: stopa
mortaliteta na ovoj operaciji iznosi 1%. Do sada smo veoma uspešno
operisali devedeset devet pacijenata; vi ste nam stoti, što znači da vaša
verovatnoća da umrete na stolu iznosi 100%.
Osobe koje iznose finansijske planove u TV emisijama možda ponekog
zbune, što je prilično bezopasno. Mnogo više zabrinjava to što
profesionalce informacijama opskrbljuju neprofesionalci. Zato ćemo se
sada pozabaviti ovima drugima, novinarima.
Blumbergova objašnjenja
Na stolu imam Blumberg, mašineriju nazvanu po svom legendarnom
osnivaču Majklu Blumbergu. Služi kao siguran mejl servis, informativni
servis, alatka za dobijanje istorijskih podataka, sistem za grafičke prikaze,
neprocenjivo analitičko oruđe i na kraju, ali ne i najmanje važno, kao ekran
na kome mogu da pratim cene hartija od vrednosti i kurs raznih valuta.
Toliko sam se navukao da ne mogu da funkcionišem bez nje, pošto bih se
osećao odsečeno od ostatka sveta. Koristim je za uspostavljanje kontakta s
prijateljima, potvrđivanje sastanaka i bavljenje onim zabavnim raspravama
koje nam izoštravaju sliku sveta. Trgovci koji nemaju Blumberg adresu kao
da ne postoje za nas koji je imamo (oni pribegavaju plebejskijem internetu).
Ali postoji jedan aspekt Blumberga koji bih rado izostavio: novinarski
komentari. Zašto? Zato što se upuštaju u objašnjavanje stvari, dosledno
brkajući levu i desnu kolonu, i to u drastičnoj formi. Nije to slučaj samo
kod Blumberga, već se ja naprosto poslednje decenije nisam izlagao drugim
novinarskim komentarima - radije čitam valjanu prozu.
Dok pišem ove retke na ekranu vidim sledeće naslove:
Dau indeks na niže kamatne stope porastao za 1,03.
Dolar pao za 0,12 jena zbog japanskog suficita.
I tako dalje preko cele strane. Ako dobro razumem, novinari nude i
objašnjenje potpunog šuma. Promena Dau indeksa koji iznosi 11.000 za
1,03 jeste promena za 0,01%. Takvu promenu uopšte ne treba objašnjavati.
Nema ničega što bi pošten čovek tu mogao probati da objasni, a nema
razloga ni da se o tome posebno izveštava. Ali poput asistenata profesora
komparativne književnosti, i novinari plaćeni da daju objašnjenja davaće ih
rado i spremno. Jedino rešenje je da Majkl Blumberg prestane da plaća
novinare za njihove komentare.
Značaj: Kako sam zaključio da je to potpuni šum? Uzmimo prostu
analogiju. Ako se s prijateljem trkate ko će pre biciklom preći Sibir, i posle
mesec dana ga pobedite za jednu jedinu sekundu, očito ne možete baš da se
razmećete da ste brži. Možda vam je nešto pomoglo ili se radi o čistoj sreći.
ničemu drugome. Ta sekunda nije dovoljno značajna da bi se na osnovu nje
mogli izvući bilo kakvi zaključci. Ne bih pred spavanje u dnevniku zapisao
da je: biciklista A brži od bicikliste B zato što jede spanać, dok B jede
mnogo tofua. Ovo sam zaključio zato što je A pobedio za 1,3 sekunde u trci
od 4828 kilometara. Da je stigao na cilj nedelju dana pre svog rivala, onda
bih mogao da analiziram da li je to do tofua ili drugih faktora.
Kauzalnost: Postoji još jedan problem. Čak i ako pretpostavimo
statistički značaj, Čovek mora prihvatiti da se radi o uzroku i posledici, to
jest da se određen događaj na tržištu može povezati s ponuđenim uzrokom.
Post hoc ergo propter hoc (posle toga, dakle zbog toga). Recimo da se u
bolnici A rodilo 52% dečaka a u bolnici B tokom iste godine samo 48%
dečaka; da li biste činjenicu da ste rodili dečaka probali da objasnite time
što ste se porodili u bolnici A?
Uzroci mogu biti veoma složeni. Vrlo je teško izdvojiti jedan jedini
uzrok kada postoji pravo obilje. Ovo se zove multivarijantna analiza. Na
primer, ako berza reaguje na domaće američke kamatne stope, kurs dolara u
odnosu na jen, u odnosu na evropske valute, na evropske berze, na američki
platni bilans, američku inflaciju i još na desetinu važnih činilaca, onda je
potrebno da ih novinar sve razmotri, prostudira njihove istorijske posledice,
kako pojedinačnih faktora tako i združenih, proceni doslednost takvog
uticaja i nakon statističkog testiranja, ukoliko je moguće, izoluje određen
uzročni faktor. Konačno, sam faktor bi trebalo da ima određen nivo
pouzdanosti; ako je ispod 90%, ništa od priče. Mogu da shvatim zašto je
Hjum bio toliko opsednut kauzalnošću i odbijao da prihvati takvu vrstu
zaključivanja.
 Imam trik da saznam da li se u svetu zaista nešto dešava. Podesio sam
svoj Blumberg monitor da mi pokazuje cene i procentualne promene svih
relevantnih vrednosti u svetu: valuta, akcija, kamatnih stopa i roba.
Gledajući to godinama, pošto uvek držim kurseve valuta u gornjem levom
uglu a razne berzanske vrednosti desno, osposobio sam se da instinktivno
prepoznam kad se dešava nešto ozbiljno. Štos je u tome da gledate samo
velike procentualne promene. Ukoliko promena ne prevazilazi uobičajene
svakodnevne oscilacije, događaj se ima smatrati šumom. Iznos procentualne
promene je nalik na veličinu naslova. Osim toga, interpretacija nije
linearna; promena od 2% nije duplo značajnija od promene za 1%, već pre
od četvorostruko do desetostruko bitnija. Promena od 7% može biti više
milijardi puta značajnija od promene za 1%! Naslov u kome danas na mom
ekranu stoji da se Dau indeks promenio za 1,3% ima milijarditi deo značaja
ozbiljnog pada od 7% koji se desio u oktobru 1997. Mogli biste da me
upitate zašto hoću da svi nauče ponešto statistike. Odgovor je: zato što
previše ljudi čita objašnjenja. A ne možemo instinktivno razumeti
nelinearni aspekt verovatnoće.

Metodi filtriranja
Inženjeri imaju metode za pročišćavanje signala od šuma. Da li vam je
tokom razgovora s rođakom iz Australije ili s Južnog pola ikada palo na
pamet da se statički šum na telefonskoj liniji može razdvojiti od glasa vašeg
sagovornika? Metod je zasnovan na činjenici da je kod malih amplituda
veća verovatnoća da se radi o šumu - a verovatnoća da je reč o signalu
eksponencijalno raste s porastom amplitude. Metod kojim je izdvojen signal
(grafikoni 11.1 i 11.2) zove se peglanje jezgra.

GRAFIKON 11.1: NEFILTRIRANI PODACI KOJI SADRŽE I SIGNAL I

ŠUM.
 GRAFIKON 11.2: ISTI PODACI NAKON UKLANJANJA ŠUMA.

Ali naše čulo sluha ne može samo to da izvede. Isto tako naš mozak ne
može da uvidi razliku između značajne promene cene i pukog šuma,
posebno uz obilje novinarskog šuma.

Neshvatanje stepena pouzdanosti

Profesionalci zaboravljaju da nisu toliko važne procene ili prognoze,
koliko njihov stepen pouzdanosti. Zamislite da se jednog jesenjeg jutra
spremate na put i treba da imate predstavu o vremenskim uslovima kako
biste znali šta da spakujete. Ukoliko očekujete da će temperatura biti oko 15
stepeni, koji stepen gore-dole, nećete poneti ni odeću za sneg ni portabl
kalorifer. Ali ako idete u Čikago, gde vam kažu da će temperatura biti oko
15 stepeni, ali su moguće varijacije od 7-8 stepeni gore-dole? U tom slučaju
ćete morati da spakujete i letnju i zimsku odeću. Ovde očekivana
temperatura nije toliko značajna za izbor odeće; važna je varijansa. Izbor
garderobe će veoma varirati, s obzirom na moguću varijabilnost
temperature za 7-8 stepeni. Hajde da odemo još korak dalje: recimo,
putujete na planetu na kojoj se očekuje oko 15 stepeni, ali su moguće
varijacije od 260 stepeni gore-dole? Šta biste spakovali?
 Dakle, moje tržišne aktivnosti (i druge slučajne promenljive) znatno
manje zavise od toga u kom pravcu će se, po mom mišljenju, kretati tržište
ili slučajna promenljiva nego od stepena odstupanja od tog nivoa
pouzdanosti koji ću uzeti u obzir.
Priznanje
Zaključiću ovo poglavlje sledećom informacijom: smatram da sam sklon
zavaravanju koliko i svi drugi, uprkos profesiji kojom se bavim i uprkos
vremenu koje sam uložio da postanem pravi stručnjak za slučajnosti. Ali
evo u čemu sam izuzetak: svestan sam sopstvene slabosti po tom pitanju.
Moja ljudskost će probati da me osujeti, stoga moram da budem na oprezu.
O tome će biti reči u trećem delu.

OceanofPDF.com
 Treći deo

VOSAK U UŠIMA
ŽIVETI S RANDOMITISOM

Homerovog junaka Odiseja bio je glas da nadmoćnije protivnike savladava

lukavstvom. Smatram da je najupečatljivije upotrebio lukavstvo protiv sebe
samog.
U dvanaestom pevanju Odiseje naš junak prolazi mimo ostrva Sirena,
nedaleko od grebena pod kojima žive Scila i Haribda. Zna se da njihova
pesma dovodi mornare do ludila zbog kog se ne mogu odupreti porivu da se
bace u more i poginu. Neopisiva lepota pesme Sirena je u kontrastu s
jezivim leševima mornara koji su na njih nabasali. Kirka je unapred
upozorila Odiseja na njih, te se on snašao. Začepio je voskom uši svih
svojih ljudi te su privremeno ogluveli, a sam se vezao za jarbol. Mornarima
je izdao stroga uputstva da ga nipošto ne oslobode. Dok prilaze ostrvu
Sirena, more je mirno i donosi zvuk pesme tako zanosne da Odisej, čuvši je,
s ogromnim naporom pokušava da se razveže. Njegovi ljudi ga vezuju još
čvršće i tako svi bezbedno prolaze kraj opasnih pevačica.
Prvi nauk koji sam izvukao iz priče glasi: uzalud je pokušavati da se
bude Odisej. On je mitološki lik, ja nisam. On može da se veže za jarbol, ja
jedva da mogu dospeti do ranga mornara kome treba uši napuniti voskom.
NISAM TAKO INTELIGENTAN
Prosvetljenje u svojoj karijeri u oblasti slučajnosti doživeo sam kada sam
shvatio da nisam dovoljno inteligentan niti dovoljno jak da i pokušam da se
borim protiv sopstvenih emocija. Pored toga, verujem da su mi potrebne da
bih formulisao ideje i imao dovoljno energije da ih sprovodim u delo.
Inteligentan sam tek toliko da shvatam kako imam predispoziciju da
budem nasamaren slučajnošću - i prihvatim činjenicu da sam prilično
emotivan. Mnome dominiraju emocije - ali kao esteta, srećan sam zbog
toga. Ja sam bas kao i svi oni koje u ovoj knjizi ismevam. Možda sam i
gori, pošto između mojih uverenja i ponašanja ne postoji pozitivan
međusobni odnos (setite se Popera u privatnom životu). Razlikujem se od
onih kojima se rugam po tome što se ja trudim da budem svestan svoje
slabosti. Bez obzira na to koliko dugo izučavam i pokušavam da razumem
verovatnoću, moje emocije će reagovati na drugu vrstu računice, onu kojoj
me nagone moji neinteligentni geni. Ako moj mozak i ume da razlikuje šum
od signala, srce ne ume.
Tako neinteligentno ponašanje ne odnosi se samo na verovatnoću i
slučajnost. Ne mislim ni da sam dovoljno razuman da ne pobesnim kada mi
nevaspitani vozač zatrubi zato što sam krenuo tek nanosekundu nakon
paljenja zelenog svetla na semaforu. Potpuno sam svestan da je taj bes
samodestruktivan i ne donosi mi ništa dobro i da bih već odavno bio mrtav
da se nerviram zbog svakog idiota u okolini koji uradi nešto slično. Stvoreni
smo tako da na neprijateljstvo reagujemo neprijateljstvom. Imam dovoljno
neprijatelja da mi nije dosadno u životu, ali ponekad poželim još kojeg
(retko idem u bioskop, te mi je potrebna zabava). Život bi bio
nepodnošljivo dosadan da nemamo neprijatelje na koje traćimo trud i
energiju.
Dobra vest je da postoje odgovarajući trikovi. Na primer, izbegavanje
kontakta očima1 (preko retrovizora) pri takvim susretima u saobraćaju.
Zašto? Zato što se aktivira i angažuje drugi deo mozga, onaj emotivniji,
kada s nekim uspostavite interakciju tako što ga gledate u oči. Trudim se da
zamislim da je ta druga osoba Marsovac, a ne ljudsko biće. Ponekad pali -
ali najbolje deluje kad dotični i izgledaju kao da pripadaju drugoj vrsti.
Kako to? Ja sam strastveni biciklista. Nedavno sam vozio u grupi biciklista,
po jednoj ruralnoj oblasti, i mi smo usporavali saobraćaj. Sitna žena u
džinovskom sportskom džipu otvorila je prozor i zasula nas psovkama. Ne
samo da me nije iznervirala već nisam čak ni obratio pažnju na njene reči.
Kada sam na biciklu, ljudi u velikim vozilima za mene postaju druga vrsta
opasnih životinja - mogu da me ugroze, ali ne i naljute.
Kao i svi ljudi čvrstih uverenja, imam niz kritičara među finansijskim
stručnjacima i ekonomistima, koje ljute moji napadi na njihovu zloupotrebu
verovatnoće i to što ih nazivam pseudonaučnicima. Ne uspevam da
obuzdam osećanja kada čitam njihove komentare. Najbolje što mogu da
uradim jeste da ih prosto ne čitam. Isto je s novinarima. Nečitanje njihovih
razmatranja štedi me od nerviranja. Isto ću učiniti i s neželjenim
komentarima na ovu knjigu. Vosak u uši.
VITGENŠTAJNOV LENJIR
Kojim mehanizmom se pisci mogu ubediti da izbegnu čitanje komentara o
svom radu, a da pri tome obrate pažnju isključivo na one opaske koje sami
zatraže od tačno određenih ljudi prema kojima gaje intelektualno
poštovanje? Probabilističkim metodom zvanim uslovne informacije:
komentar će više otkriti o svom autoru nego o prikazanim informacijama -
to ne važi kada je autor komentara izuzetno visoko kvalifikovan. Naravno,
to se odnosi na prosuđivanje. Kritika knjige, bilo dobra ili loša, može
znatno više govoriti o samom kritičaru nego o knjizi. Ovaj mehanizam
zovem i Vitgenštajnov lenjir: Baš kao što koristite lenjir za merenje tabele,
možete upotrebiti i tabelu da odmerite lenjir - izuzev ukoliko imate
poverenja u pouzdanost lenjira. Što ste manje sigurni u to da je lenjir
pouzdan (u probabilističkoj terminologiji ta pojava se zove apriorno
poverenje), to ćete više informacija dobiti o lenjiru a manje o tabeli. Ideja je
obuhvatnija od pitanja informacija i verovatnoće. Ova uslovnost
informacija je ključna u epistemologiji, verovatnoći, čak i u izučavanju
svesti. Kasnije ćemo videti i njen značaj za probleme nazvane deset sigma.
Ovaj stav ima i praktične implikacije: informacija dobijena od
anonimnog čitaoca na sajtu Amazon.com govori vam maltene samo o
njemu, dok će vam ona dobijena od kvalifikovane osobe govoriti o vašoj
knjizi. Ovo isto tako važi i na sudu. Uzmimo opet za primer suđenje O.
Džeju Simpsonu. Jedan od porotnika, u nameri da proceni ponuđene
statističke dokaze, kazao je: „Nije bilo dovoljno krvi“. Takva izjava otkriva
vrlo malo o statističkim dokazima, a mnogo o sposobnosti validnog
zaključivanja osobe koja ju je dala. Da je to umesto porotnika izgovorio
stručnjak za forenziku, izjava bi bila shvaćena kao informacija o dokazima.
Problem je to što je takvo rezonovanje srž mog mišljenja, ali to zna
moj um, a ne i moje srce: moj emocionalni sistem ne razume princip
Vitgenštajnovog lenjira. Evo dokaza: kompliment uvek godi, od koga god
dolazio - to manipulanti vrlo dobro znaju. Isto je i s prikazima knjiga ili
komentarima u vezi s mojom strategijom upravljanja rizicima.
ODISEJEVSKA TIŠINA
Setimo se da je postignuće na koje sam najviše ponosan to što sam se
odvikao od televizije i ostalih medija. Trenutno sam u toj meri odučen da
mi je napornije da gledam televiziju nego da radim bilo šta drugo, poput,
recimo, pisanja ove knjige. Ali nisam to uspeo bez trikova. Bez trikova ne
bih umakao toksičnosti informacionog doba. U trejding sali moje
kompanije televizor mi je po ceo dan uključen i namešten na finansijski
informativni kanal CNBC na kome se smenjuju komentatori i menadžeri
koji po vasceli dan prodaju kvazinauku. U čemu je štos? Isključio sam
zvuk. Zašto? Zato što ta blebetala izgledaju smešno kada nema zvuka, što je
efekat upravo suprotan onom koji izazivaju kada ih čujemo. Vidite osobu
koja otvara usta i grči facijalne mišiće, shvatajući sebe jako ozbiljno - ali do
vas ne dopire nikakav zvuk. Imamo vizuelni ali ne i auditivni doživljaj, što
uzrokuje disonancu. Lice govornika izražava uzbuđenje, ali pošto ne daje ni
glasa od sebe, utisak koji ostavlja je potpuno suprotan uzbuđenju. To je ona
vrsta kontrasta o kojoj piše filozof Anri Bergson u svojoj raspravi O smehu,
uz čuveni opis raskoraka između ozbiljnosti gospodina koji samo što nije
zgazio na koru od banane i komičnosti cele situacije. TV stručnjaci gube
zastrašujuće dejstvo; čak deluju smešno. Izgledaju kao da se uzbuđuju zbog
nečega potpuno nevažnog. Odjednom učenjaci postaju klovnovi i upravo
zato je pisac Grejem Grin odbijao da gostuje na televiziji.
Ova zamisao da ukinem zvuk pala mi je na pamet dok sam na jednom
putovanju (neverovatno umoran od leta) slušao osobu koja govori kantonski
kineski, jezik koji ne razumem, i to bez prevoda. Pošto pojma nisam imao o
čemu priča, govornik koji miče usnama i ispušta nerazumljive glasove u
mojim očima je izgubio ozbiljnost. I evo šta mi je palo mi je na pamet:
mogao bih da iskoristim priređenu sklonost, ovde predrasudu, i tako
neutrališem drugu priređenu sklonost, predispoziciju da informacije
shvatamo ozbiljno. Čini se da pali.
U ovom, završnom delu knjige, predstavljam ljudski aspekt života u
neizvesnosti. Ja lično ne uspevam da se izolujem od slučajnosti, ali naučio
sam nekoliko trikova.

OceanofPDF.com
 Dvanaesto poglavlje
KOCKARSKI TRIPOVI I GOLUBOVI U
KUTIJI

O kockarskim Kipovima koji mi preplavljuju život. Kako vam

taksistin loš engleski može pomoći da zaradite. Zašto sam ja
nasamareni naivčina, osim po tome što sam toga svestan. Bavljenje
mojim genetičkim manjkavostima. Nema čokolade ispod mog radnog
stola.

ENGLESKI KOJIM GOVORE TAKSISTI I KAUZALNOST

Vratimo se najpre u doba kada sam tek započinjao karijeru berzanskog
trgovca u Njujorku. Radio sam za kompaniju Credit Suisse First Boston,
tada smeštenu između Pedeset druge i Pedeset treće ulice, između avenija
Medison i Park. Uprkos lokaciji u središnjem delu grada, zvali su je firmom
s Vol Strita - i ja sam imao običaj da govorim kako radim na Vol Stritu,
premda sam bio te sreće da sam samo dvaput morao fizički da kročim tamo,
na jedno od najgorih mesta na kojima sam bio istočno od Njuarka u Nju
Džersiju.
U svojim dvadesetim živeo sam u stanu zagušenom knjigama (a u
svakom drugom smislu prilično praznom) u gornjem delu istočnog
Menhetna. Praznina nije bila plod posebne ideje; bila je naprosto posledica
toga što nisam uspevao da dođem do prodavnice nameštaja, pošto bih uvek
usput zabasao u knjižaru i umesto nameštaja doteglio tone knjiga. Kao što
se može očekivati, u kuhinji nije bilo nikakve hrane ni pribora izuzev
pokvarenog aparata za kafu, a tek nedavno sam naučio da kuvam (ako se to
moje petljanje može tako nazvati...).
 Svako jutro sam na posao odlazio žutim taksijem koji bi me odbacio do
ugla Park avenije i Pedeset treće ulice. Njujorški taksisti su poznati kao
prilično divlji i uglavnom neupućeni u geografiju grada kojim voze, ali s
vremena na vreme naiđete i na taksistu koji em ne poznaje grad, em je
skeptičan prema univerzalnosti zakona aritmetike. Jednog dana imao sam tu
nesreću (ili možda sreću, kao što ćemo videti) da me poveze taksista koji
nije uspevao da progovori ni reč bilo kog meni poznatog jezika, uključujući
i engleski kojim se služe taksisti. Pokušao sam da ga usmerim između
Sedamdeset četvrte i Pedeset treće ulice, ali tvrdoglavo je nastavio da vozi
ulicu dalje, te sam bio primoran da idem do Pedeset druge ulice. Tog dana
sam, zahvaljujući valutnim previranjima, ostvario priličan profit; bio je to
do tada najbolji dan u mojoj karijeri.
Sutradan sam, kao obično, izašao da uhvatim taksi na uglu Sedamdeset
četvrte ulice i Treće avenije. Jučerašnjeg taksiste nije bilo na vidiku. Možda
su ga deportovali u zemlju iz koje je došao. Šteta; obuzela me je
neobjašnjiva želja da ga ogromnom napojnicom nagradim za uslugu koju
mi je učinio. Onda sam uhvatio sebe kako govorim novom taksisti da me
vozi na severoistočni ćošak Pedeset druge ulice i Park avenije, tačno tamo
gde sam juče izašao. Zaprepastio sam se kad sam čuo sebe samog... ali bilo
je prekasno.
Kada sam se u liftu pogledao u ogledalo, shvatio sam da nosim istu
kravatu kao juče - s flekama od jučerašnje nezgode s kafom (jedina moja
štetna navika). U meni se krilo biće očito uvereno u čvrstu kauzalnu vezu
između puta kojim dolazim, izbora kravate i jučerašnjeg uspeha na tržištu.
Uznemirilo me je što se tako ponašam, kao glumac koji igra tuđu ulogu.
Osetio sam se kao uljez. S jedne strane, govorio sam kao osoba čvrstih
naučnih kriterijuma, probabilista usredsređen na svoj zanat. S druge strane,
pokazivao sam sujeverje dostojno nižerazrednih mešetara. Hoće li sledeći
potez biti da kupim horoskop?
Kad sam malo razmislio, shvatio sam da su i do tada bezazlena
sujeverja upravljala mojim životom, životom eksperta za opcije koji hladne
glave izračunava verovatnoće, racionalnog trgovca na berzi! Nije to bio prvi
put da postupam u skladu s blagim i bezazlenim praznovericama, za koje
mislim da su zaostavština iz mog istočnomediteranskog porekla. Slanik se
ne uzima iz nečije ruke jer tako rizikujete da se posvađate s tom osobom;
valja kucnuti u drvo kada dobijete kompliment; ova i mnoga druga
levantinska verovanja prenose se već vekovima. Ali kao i mnogo šta Što se
krčkalo u antičkom svetu i širilo njime, i ova verovanja sam tretirao
promenljivo, čas ih uvažavajući, čas izražavajući nepoverenje prema njima.
Više ih smatramo ritualima nego zaista važnim postupcima za izbegavanje
neželjenih zaokreta boginje Fortune - praznoverice mogu uneti izvesnu
poetičnost u svakodnevni život.
Zabrinjavajuća je bila spoznaja da mi se sujeverje po prvi put uvlači i u
profesionalni život. Na meni je da postupam kao osiguravajuća kompanija i
striktno obračunavam verovatnoću dobro definisanim metodima,
iskorišćavajući situacije kada su drugi manje striktni te dopuštaju da ih
zaslepi neka „analiza“ ili događaj zbog koga veruju da su izabranici
sudbine. Ali moje zanimanje je isuviše preplavljeno slučajnošću.
Otkrio sam da mi se u ponašanje potajno uvlači sve više takozvanih
kockarskih tripova - doduše sitnih i jedva primetnih. Do tada sam izmicao
tim sitnim sujeverjima. Kao da je moj um stalno pokušavao da utvrdi
statističku vezu između izraza lica koje pravim i ishoda događaja. Na
primer, zarada je počela da mi raste nakon što sam otkrio da sam blago
kratkovid i počeo da nosim naočare. Iako mi naočare nisu bile baš nužne,
čak ni korisne, izuzev za noćnu vožnju, držao sam ih na nosu pošto sam se
nesvesno ponašao kao da verujem u vezu između profita i naočara. Mom
mozgu je takva statistička veza bila potpuno suluda, s obzirom na
minimalan uzorak (jedan jedini primer), ali moja stručnost za testiranje
hipoteza nije uspela da zaustavi ovaj primitivni statistički instinkt.
Kockari su poznati po bihevioralnim distorzijama koje su rezultat
patološkog povezivanja uspeha u kockanju sa raznim potezima. „Kockar“ je
među ljudima koji se bave finansijskim derivatima najpežorativniji termin.
Usput, po meni se kockanje najbolje definiše kao aktivnost gde kockar crpe
uzbuđenje iz suočavanja sa slučajnim ishodom, bez obzira na to da li su
šanse na njegovoj strani ili protiv njega. Čak i kada su šanse očigledno
protiv njega, on ih ponekad prevazilazi jer je ubeđen da mu je sudbinom
predodređeno nešto drugo. Ovo vidimo kod vrlo sofisticiranih ljudi koje
srećemo u kazinu, iako to ne bismo od njih očekivali. Sretao sam čak i
svetske stručnjake na polju verovatnoće koji se usput odaju i kockanju,
puštajući u tim prilikama niz vodu sve svoje znanje. Na primer, moj
negdašnji kolega i jedan od najinteligentnijih ljudi koje sam upoznao, često
je odlazio u Las Vegas i ponašao se tako suludo da mu je kazino
obezbeđivao gratis luksuzne apartmane i prevoz. Čak je pre većih
trejderskih poteza konsultovao neku vračaru i pokušao da izdejstvuje da mu
firma nadoknadi trošak za to.

SKINEROV EKSPERIMENT S GOLUBOVIMA2

U svojoj dvadeset petoj pojma nisam imao o bihevioralnim naukama. Bio
sam obmanut svojim obrazovanjem i kulturom i verovao da je moje
sujeverje plod kulturnog nasleđa i, stoga, da ga se mogu osloboditi
praktikovanjem razumnog rezonovanja. Na opštijem nivou, to bi značilo da
će ga uz rastući značaj nauke i logike, moderno društvo eliminisati.
Međutim, ja sam s vremenom postajao intelektualno sve istančaniji, a
istovremeno i sve sujeverniji.
Sigurno je takvo sujeverje biološki fenomen - ali ja sam odgojen u eri
kada se čvrsto verovalo da je sve do vaspitanja, retko do prirode. Očito da
nije postojalo ništa kulturološko u tome što sam povezivao nošenje naočara
sa slučajnim tržišnim ishodom ili ulicu iz koje ulazim u firmu sa uspehom u
poslu. Niti je ičeg kulturološkog bilo u tome što sam nosio istu kravatu kao
prethodnog dana. Nešto u nama se tokom proteklih hiljadu godina nije
dovoljno razvilo i imao sam posla s drevnim delovima ljudskog mozga.
Da bismo dublje istražili ovu ideju, pogledajmo izvođenje takvih
kauzalnih veza kod nižih oblika života. Čuveni harvardski psiholog B. E
Skiner je napravio kutiju za pacove i golubove, opremljenu prekidačem koji
golubovi pokreću kljucanjem, a električni mehanizam onda ubacuje hranu u
kutiju. Skiner je koristio ovu kutiju u izučavanju opštijih odlika ponašanja
životinja, ali 1948. je došao na briljantnu ideju da ne obraća pažnju na
prekidač i usredsredi se na dostavu hrane. Programirao je svoju spravu tako
da se hrana nasumično ubacuje izgladnelim pticama.
I dobio je začuđujuće rezultate; ptice su, zahvaljujući urođenom
statističkom rezonu, razvile veoma složene plesne korake poput onih koje
ljudi izvode kad prizivaju kišu. Jedan golub je ritmički udarao glavom u
tačno određen ćošak kutije, drugi su vrteli glavom u smeru suprotnom od
kretanja kazaljke na satu; bukvalno svi su razvili specifične rituale koje su
ubrzo počeli čvrsto da povezuju s hranom.
Ovaj problem ima i ozbiljnije posledice; mi nismo stvoreni da stvari
sagledavamo nezavisno jedne od drugih. Kada posmatramo dva događaja,
A i B, teško je izbeći pretpostavke da A uzrokuje B, B uzrokuje A ili se
međusobno uzrokuju. Skloni smo da odmah utvrđujemo kauzalnu vezu.
Dok početnika u poslovima na berzi to neće koštati ništa više od izdašnije
napojnice taksisti, naučnika može navesti na pogrešne zaključke. Jer teže je
biti svestan svog neznanja nego postupati sa svešću da ste pametni; naučnici
znaju da je emotivno teže odbaciti hipotezu nego je prihvatiti (što zovemo I
i II tip greške) - i to znatno teže; setimo se odgovarajućih izreka kakva je
Felix qui potuit cognoscere causas (srećan je onaj koji je mogao da sazna
uzroke stvari). Teško nam pada da naprosto ćutimo. Nismo za to skrojeni.
Gledali na to poperovski ili ne, mi stvari shvatamo preozbiljno.

FILOSTRAT, OPET
Nisam ponudio nikakvo rešenje za problem statističkog zaključivanja pri
maloj rezoluciji. U poglavlju 3 sam razmatrao tehničke razlike između
šuma i signala - ali vreme je da vidimo i praktična rešenja. Starogrčkom
filozofu Pironu, koji je zagovarao staloženost i ravnodušnost u životu,
prebacili su što nije zadržao pribranost u izvesnoj presudnoj Situaciji (dok
ga je jurio bik). Odgovorio je kako mu je ponekad teško da se otarasi
sopstvene ljudskosti. Kad već Piron ne može a da ne bude čovek, ne vidim
zašto mi ostali treba da izigravamo racionalne ljude koji se savršeno vladaju
u situacijama neizvesnosti, kao što to predlaže ekonomska teorija. Otkrio
sam da većina rezultata koje dobijem racionalnim putem, proračunom
raznih verovatnoća, ne ostavljaju na mene dovoljno dubok utisak da bi
uticali na moje delovanje. Drugim rečima, vladam se kao doktor iz
poglavlja 11 koji zna za 2% verovatnoće oboljevanja, ali ipak postupa kao
da verovatnoća da boljka postoji iznosi 95%. Moj mozak i instinkti ne
dejstvuju usklađeno.
Evo kako to tačno izgleda. Kao racionalan mešetar (a svi mešetari se
razmeću da su racionalni), verujem, što sam već rekao, da postoji razlika
između šuma i signala i da bi šum trebalo ignorisati, a signal shvatiti
ozbiljno. Služim se najosnovnijim (ali pouzdanim) metodima izračunavanja
očekivane razmere šuma i signala u svakoj oscilaciji svog poslovnog
uspeha. Na primer, ako utvrdim da sam pri primeni neke strategije ostvario
profit od 100.000 dolara, 2% verovatnoće bih dao hipotezi da se radi o
profitabilnoj strategiji, a 98% verovatnoće pretpostavci da je uspeh rezultat
pukog šuma. S druge strane, dobitak od milion dolara potvrđuje, sa 99%
verovatnoće, da je na delu profitabilna strategija. Racionalna osoba bi u
skladu s tim birala strategiju i emocije bi joj bile u skladu s rezultatima. Ali
doživeo sam da skačem od sreće zbog rezultata za koje znam da su čista
slučajnost, kao i da me duboko ražaloste statistički beznačajni rezultati. Ne
mogu protiv toga. Emotivan sam i dobar deo energije crpem iz osećanja.
Dakle, obuzdavanje srca nije rešenje.
Pošto mi srce nije u skladu s razumom, potrebno je da preduzmem
ozbiljne korake da izbegnem iracionalne poslovne odluke, konkretnije, da
uskratim sebi pristup izveštajima o poslovanju osim u slučaju da oscilacije
bilansa dostignu unapred određeni prag. To je isto kao u slučaju razvoda
mog mozga od mog apetita kada se radi o jedenju čokolade. Obično se
nosim s tim tako što vodim računa da nema čokolade ispod mog radnog
stola.
Neke od najiritantnijih razgovora vodim s ljudima koji mi pridikuju
kako bi trebalo da se ponašam. Većina ljudi dobro zna kako bi trebalo da se
ponašamo. Problem je u realizaciji, nije u neznanju. Umoran sam od
sporomislećih moralizatora koji me zasipaju opštepoznatim klišeima da
svakodnevno treba čistiti zube koncem, jesti po jabuku dnevno i odlaziti u
teretanu čak i ako to ne spada u vaše novogodišnje odluke. Kad je reč o
tržištu, to bi bio savet da zanemarite komponentu šuma. Da bismo to uspeli
potrebno je da znamo trikove, ali pre toga je potrebno prihvatiti činjenicu da
smo mi samo životinje kojima trebaju jednostavni trikovi, a ne predavanja.
Konačno, smatram da sam imao sreće što nisam postao zavistan od
duvana. Najbolje ćete razumeti kako možemo biti racionalni u percepciji
rizika i verovatnoća a istovremeno blentavi u postupanju u vezi sa njima,
jeste kroz razgovor s pušačem. Retki pušači nisu svesni stope obolevanja od
raka pluća u populaciji pušača. Ako to nije dovoljno da vas ubedi, bacite
pogled na grupice šćućurenih pušača kraj sporednog ulaza njujorškog
Centra za lečenje raka Memorijal-Sloun Ketering. Videćete dosta
medicinskih sestara (verovatno i doktora) s onkoloških odeljenja kako stoje
sa cigaretom u ruci dok kraj njih provoze bespomoćne pacijente u kolicima
na terapiju.3

OceanofPDF.com
 Trinaesto poglavlje
KARNEAD STIŽE U RIM: O VEROVATNOĆI I
SKEPTICIZMU

Cenzor Katon isteruje Karneada iz Rima. Mesje de Norpoa se ne

seća šta Je ranije mislio. Pazite se naučnika. Biti u braku s idejama.
Kako me Je isti onaj Robert Merton doveo na scenu. Nauka evoluira
od sahrane do sahrane.

Zamolite poznanika matematičara da definiše verovatnoću i verovatno će

vam pokazati kako da je izračunate. Kao što smo videli u poglavlju 3 o
probabilističkoj introspekciji, verovatnoću ne čine izgledi u prilog nečemu i
protiv nečega, već svest o postojanju alternativnih ishoda, uzroka ili motiva.
Setite se da je matematika oruđe za razmišljanje a ne za računanje.
Dopustite da, opet, potražimo savete kod mudrih starina - a oni su
verovatnoće uvek smatrali potpuno subjektivnom i fluidnom merom
uverenja.
KARNEAD STIŽE U RIM
Oko 155. godine p. n.e., postklasični grčki filozof Karnead iz Kirene stiže u
Rim, kao jedan od tri atinska ambasadora koji će moliti rimski senat za
političku uslugu. Građanima njihovog grada nametnuta je globa, a oni hoće
da ubede rimske vlasti kako je nepravedna. Karnead je bio predstavnik
Akademije, iste one debatne institucije pod vedrim nebom gde je tri veka
ranije Sokrat nagnao svoje sabesednike da ga ubiju da bi ga ućutkali. Sada
se zvala Nova akademija, bila je jednako otvorena za polemike i imala
reputaciju rasadnika skepticizma u antičkom svetu.
 Na dugo očekivani dan ustao je i održao briljantno argumentovan
govor o pravdi i o tome kako bi poštovati pravdu trebalo da bude jedan od
naših najvažnijih motiva. Rimska publika bila je opčinjena. Nije bila u
pitanju samo njegova harizma; publiku je očarala i snaga njegovih
argumenata, elokventno izloženi stavovi, čistota jezika i oratorska energija.
Ali nije on hteo da postigne taj cilj.
Sutradan se vratio, ponovo ustao i izložio shvatanje o nepouzdanosti
znanja na najubedljiviji mogući način. Kako? Tako što je uporno
opovrgavao i pobijao, s jednakom žestinom i ubedljivošću, ono što je juče
isto tako uverljivo zagovarao. Uspeo je da istu publiku, na istom mestu,
ubedi kako nema potrebe da pravda bude pri vrhu ljudskih prioriteta.
Slede loše vesti. U publici je bio i Katon Stariji (poznat kao Cenzor),
već u godinama i nimalo tolerantniji nego u vreme dok je bio cenzor.
Pobesneo je i ubedio Senat da protera tri ambasadora, kako njihov
polemički duh ne bi pokvario duh mladeži Republike i oslabio kulturu
vojevanja. (Dok je bio cenzor, Katon je svim grčkim retorima zabranio
nastanjivanje u Rimu. Spadao je među ljude koji ne trpe koještarije i
introspektivno razglabanje o njima.)
Karnead nije bio prvi skeptik klasičnog doba, niti je bio prvi koji je
izlagao ideju o verovatnoći. No ovaj događaj je zapamćen kao
najspektakularniji po svom uticaju na buduće generacije retora i mislilaca.
Karnead nije bio samo skeptik; bio je i dijalektičar koji se nikada nije
priklonio nijednoj premisi koju je izlagao, niti je prihvatio ijedan zaključak
koji je iz njih izvlačio. Ceo život se protivio arogantnosti dogmata i
verovanju u jednu jedinu istinu. Malo je ozbiljnih mislilaca koji se mogu
meriti s njim po čvrstom skepticizmu (u njih bi se mogli ubrojati
srednjovekovni arapski filozof Algazel, Hjum i Kant - ali samo Poper je
uspeo da podigne svoj skepticizam na nivo sveobuhvatne naučne
metodologije). Glavna zamisao u okviru skepticizma glasi: ništa se ne sme
bezrezervno prihvatiti, već bi trebalo donositi zaključke s različitim
stepenima verovatnoće, koji predstavljaju putokaze za delovanje.
Ako se vratimo dalje kroz vreme i potražimo prve poznate istorijske
tragove probabilističke misli, uvidećemo da se javljaju još u 6. veku p. n. e.
na grčkoj Siciliji. Ideja verovatnoće tamo je korišćena u pravnim okvirima.
Prvi retori za koje znamo morali su pri izlaganju nekog slučaja da pokažu
postoji li osnovana sumnja u verodostojnost optužbe. Prvi poznati retor bio
je Koraks iz Sirakuze koji je podučavao druge kako se razmatra
verovatnoća. Suština njegovog metoda je ideja o najverovatnijem. Na
primer, ukoliko nema dodatnih informacija i fizičkih dokaza, trebalo bi
proglasiti za vlasnika spornog zemljišta osobu kojoj se vlasništvo najčešće
pripisuje. Koraksov indirektni učenik Gorgija prenosi njegov metod
argumentacije u Atinu, gde doživljava pravi procvat. Upravo nas je zamisao
o najverovatnijem naučila da sagledavamo mogućnosti kao zasebne
događaje od kojih svaki ima određenu verovatnoću.

Verovatnoća, dete skepticizma

Pre nego što je mediteranskim basenom zavladao monoteizam, koji je
doveo do verovanja u svojevrsnu jedinstvenu istinu (kasnije su usledile
epizode komunizma), skeptici su bili mnogi veliki mislioci i taj pravac je
umnogome uticao na svet. Rimljani nisu imali religiju per se; bili su isuviše
tolerantni da prihvate datost istine. Njihova religija bila je zbirka
raznovrsnih fleksibilnih i sinkretičkih praznoverica. Neću previše zalaziti u
teologiju i zadovoljiću se samo opaskom da smo morali čekati mnogo
vekova da bi se na Zapadu opet zapatilo kritičko mišljenje. Odista, iz
čudnovatog razloga, u srednjem veku Arapi1 su bili kritički mislioci
(zahvaljujući postklasicističkoj tradiciji), dok je hrišćanska misao bila
dogmatska; a onda se, nakon renesanse, uloge tajanstveno obrću.
Jedan od kritičkih mislilaca antičkog doba bio je elokventni Ciceron.
Radije se rukovodio verovatnoćom nego navodno pouzdanim istinama -
vrlo zgodno, rekli bi neki, pošto mu je to dopuštalo da protivreči sam sebi.
Možda bi nama, koji smo od Popera naučili značaj samokritičnosti, to
trebalo da bude razlog da ga još više poštujemo, baš zato što se nije
tvrdoglavo držao nekog mišljenja zbog puke činjenice da ga je nekada
izrazio. Ali prosečan profesor književnosti bi ga nagrdio zbog kontradikcija
i promena mišljenja.
Ta želja za slobodom od sopstvenih izjava javlja se tek u moderno
doba. Najrečitije biva izražena u parolama buntovnih pariskih studenata.
Studentski pokret u Francuskoj iz godine 1968, pokret mladosti koju su
nesumnjivo gušila stalna očekivanja da zvuči inteligentno i koherentno,
iznedrio je, između ostalih bisera, i ovaj zahtev:
 Zahtevamo pravo da protivrečimo sami sebi!
MESJE DE NORPOA I NJEGOVA MIŠLJENJA
Moderna vremena donose deprimirajuću priču. Protivrečenje samome sebi
u modernoj kulturi smatra se sramnim, što po nauku može imati gadne
posledice. Lik iz Prustovog romana U traganju za iščezlim vremenom,
mesje De Norpoa, bio je polupenzionisani diplomata i, poput svih
diplomata pre pronalaska faks mašine, član visokog društva koji je provodio
mnogo vremena po salonima. Narator priča o situaciji kada je mesje De
Norpoa otvoreno protivrečio samome sebi po nekom pitanju (u vezi s
predratnim zbližavanjem Francuske i Nemačke). Kada ga podsete na ranije
izneto mišljenje, mesje De Norpoa ga se ne seća. Prust ga kritikuje:
Mesje de Norpoa nije lagao. Naprosto je zaboravio. Čovek brzo
zaboravi ono o čemu nije dublje razmislio, ono što vam diktira
oponašanje drugih i strasti koje vas okružuju. To se menja, a s tim i
vaša sećanja. Još gori od diplomata su političari koji se ne sećaju
svog mišljenja u izvesnom trenutku i njihove lagarije se pre mogu
pripisati višku ambicije nego manjku sećanja.

Mesje De Norpoa bi trebalo da se stidi činjenice da je izneo drugačije

mišljenje. Prust nije uzeo u obzir mogućnost da je diplomata promenio
mišljenje. Trebalo bi da budemo verni izrečenom. U suprotnom smo
izdajice.
Smatram da bi mesje De Norpoa trebalo da bude mešetar. Jedan od
najboljih mešetara koje sam upoznao, Najdžel Babidž, ima izvanrednu
osobinu da je potpuno nezavisan od prošlosti i slobodan je u stvaranju
sopstvenih uverenja. Ne iskazuje ni mrvicu srama što kupi neku valutu
potpuno impulsivno, nakon što je samo koji sat ranije izrazio čvrstu
uverenost da će ta valuta devalvirati. Zašto je promenio mišljenje? Ne oseća
se obaveznim da to uopšte objašnjava.
Javna ličnost koja je, koliko se može videti, najobdarenija tom
osobinom jeste Džordž Soros. Jedna od njegovih osobina koja ga osnažuje
je to što prilično brzo menja mišljenje, bez imalo srama. Sledeća anegdota
ilustruje njegovu sposobnost da za tren oka promeni mišljenje. Francuski
plejboj i berzanski trgovac Žan Manuti Ružan2 opisuje tu epizodu u
autobiografiji (maskiranoj u roman da bi izbegao pravne posledice). Glavni
lik (Rozan) ima običaj da igra tenis u Hemptonsu na Long Ajlendu s
Georgijem Saulosom, „starijim čovekom zabavnog akcenta“, a ponekad
proćaska s njim i o tržištu, mada spočetka nije ni znao koliko je Saulos na
tržištu važan i uticajan lik. Jednog vikenda Saulos je u razgovoru pokazao
dosta „medveđe“ stavove, navodeći složen niz argumenata koje naš narator
nije mogao da shvati. Posle nekoliko dana tržište divlja, cene dostižu
rekordne visine. Glavni lik se zabrinuo kako li je Saulos prošao i na
sledećem teniskom susretu ga je pitao da li je pretrpeo gubitke. „Razbili
smo“, rekao mu je Saulos. „Predomislio sam se, pa smo povukli drugačiji
potez.“
Ista ta osobina je nekoliko godina kasnije nanela Rozanu znatnu štetu i
gotovo ga koštala karijere. Soros mu je krajem 80-ih dao 20 miliona dolara
da njima špekuliše (znatna suma u to doba), što mu je omogućilo da osnuje
svoju trejding kompaniju (u koju sam zamalo i ja bio uvučen). Nakon dva-
tri dana, dok je Soros bio u Parizu, videli su se na ručku i razgovarali o
tržištu. Rozan je primetio da Soros postaje uzdržan. Uskoro je povukao sav
svoj novac iz ove priče, ne nudeći za to nikakvo objašnjenje. Osobina
pravih špekulanata poput Sorosa, po kojoj se razlikuju od drugih, jeste to
što su njihove aktivnosti potpuno nezavisne od prošlih poteza ili izrečenih
mišljenja. Uopšte se ne obaziru na prošlost. Svaki dan se kreće iz početka.

Uticaj prošlosti na uverenja

Postoji jednostavan test za definisanje zavisnosti uverenja od dotadašnje
putanje (ekonomisti to zovu efekat posedovanja).
Recimo da imate sliku koju ste platili 20.000 dolara, a zahvaljujući
povoljnom sticaju tržišnih okolnosti sada vredi 40.000 dolara. Da je niste
već kupili, da li biste je nabavili i po trenutnoj ceni? Ako ne biste, onda se
kaže da ste venčani sa svojom pozicijom. Nema racionalnog razloga da
zadržite sliku koju ne biste kupili po trenutnoj tržišnoj ceni - jedini razlog je
emotivna investicija. Mnogi ljudi se venčavaju sa sopstvenim idejama i
ostaju u tom braku sve do groba. Uverenja su zavisna od svog prošlog
stanja ako je sled ideja takav da je prva dominantna.
Postoje razlozi da verujemo kako smo, iz evolucionih razloga, možda
programirani za strogo držanje za ideje kojima smo posvetili neko vreme.
Razmislite o posledicama dobrog trejderskog stava u drugim sferama
života. Na primer, da svako jutro u osam iznova donosite odluku da li ćete
ostati sa svojim partnerom ili se rastati zarad bolje emotivne investicije u
nekog drugog. Ili zamislite političara koji je u toj meri racionalan da za
vreme izborne kampanje promeni mišljenje o nečemu zbog novih dokaza i
stoga odluči da pređe u protivničku partiju. Takvi racionalni investitori koji
hladnokrvno procenjuju odnose i investicije predstavljali bi genetički raritet
- možda retku mutaciju. Neki istraživači su otkrili da striktno racionalno
ponašanje kod ljudi može biti posledica poremećaja u radu amigdale koji
blokira emocije vezivanja, to jest da su dotični, bukvalno, psihopate. Da
nije kod Sorosa nastala genetička manjkavost pa zato donosi racionalne
odluke?
Takva odlika, da nema braka s idejama, odista je retkost među ljudima.
S idejama je isto kao i s decom: odgajamo decu, u koju smo uložili mnogo
hrane i vremena, sve dok ne budu sposobna da produže naše gene.
Akademski građanin koji je postao slavan po zagovaranju neke ideje neće
izgovoriti ništa što bi iole moglo naškoditi njegovom minulom radu i
višegodišnjem investiranju. Ljudi koji preleću iz partije u partiju postaju
izdajnici, odmetnici ili, što je najgore, otpadnici od pravoverja (otpadnici od
religije nekada su osuđivani na smrt).3

RAČUNANJE UMESTO RAZMIŠLJANJA4

Postoji još jedna priča o verovatnoći, drugačija od one koju sam predstavio
kroz priču o Karneadu i Ciceronu. Verovatnoća u matematiku ulazi s
teorijom kockanja i ostaje tu kao puko oruđe za računanje. Nedavno je
iznikla cela industrija u kojoj deluju „merači za procenu rizika“,
specijalizovana za primenu metoda verovatnoće na procenu rizika u
društvenim naukama. Naravno da u igrama čija su pravila jasno i
eksplicitno definisana možemo izračunati verovatnoće i u skladu s tim
izmeriti rizike. Ali to ne možemo i u stvarnom svetu. Zato što nas majka
priroda nije obdarila jasnim pravilima. Tu ne igramo sa špilom karata (ne
znamo čak ni koliko boja ima). Samo što ljudi nekako „mere“ rizike,
posebno ako su za to plaćeni. Već sam razmatrao Hjumov problem
indukcije i pojavu crnih labudova. Sada ću predstaviti naučnike izvršioce
„nedela“.
 Setite se da sam dugo vodio rat protiv šarlatanstva pojedinih istaknutih
finansijskih ekonomista. Suština je sledeća. Izvesni Hari Markovic je dobio
nešto što se zove Nobelova memorijalna nagrada za ekonomiju (što u stvari
i nije Nobelova nagrada, već je daje švedska centralna banka u čast i
sećanje na Alfreda Nobela - ne pominje se u testamentu ovog slavnog
čoveka). Šta je on to postigao? Osmislio je razrađen metod izračunavanja
budućeg rizika pod uslovom da nam je poznata buduća neizvesnost; drugim
rečima, pod uslovom da svet odlikuju jasno definisana pravila, čovek
donosi odluke u skladu sa skupom pravila nalik na ona iz kutije monopola.
Kada sam to objasnio jednom taksisti, on se smejao činjenici da je neko
mogao i pomisliti kako postoji naučni metod za razumevanje tržišta i
predviđanje njihovih karakteristika. Ali, eto, ljudi koji se upetljaju u
finansijsku ekonomiju, usled kulture koja vlada u toj oblasti, lako
zaboravljaju ove osnovne činjenice (i zbog pritiska da objavljuju kako bi
održali status u akademskom svetu).
Neposredni rezultat teorije doktora Markovica bio je zamalo izbegnuti
kolaps finansijskog sistema u leto 1998. (pominjan u poglavljima 1 i 5)
izazvan krahom LTCM-a (Long-Term Capital Management) iz Grinviča u
Konektikatu, kojim su upravljala dvojica kolega doktora Markovića, takođe
„nobelovci“. To su doktori Robert Merton (isti onaj iz poglavlja 3 koji je
kritikovao Šilera) i Majron Šouls. Mislili su da će naučno „izmeriti“ rizike.
U celoj toj epizodi s LTCM-om apsolutno nisu uzeli u obzir mogućnost da
neće razumeti tržišna kretanja ili da su im metodi pogrešni. Tu hipotezu
nisu ni razmatrali. Ja sam pak specijalizovan za crne labudove. Odjednom
sam počeo da zadobijam i nešto iritantnog ulagivačkog poštovanja. Doktori
Merton i Šouls su doprineli da vaš skromni autor postane krupniji igrač i da
se probudi interesovanje za njegove zamisli. Činjenica da su ovi „naučnici“
proglasili da su katastrofalni gubici događaji „deset sigma“, otkriva
problem Vitgenštajnovog lenjira: onaj ko tvrdi da je u pitanju deset sigma
ili (a) skoro savršeno zna o čemu govori (uz pretpostavku da mogućnost da
je nekvalifikovan iznosi jedan prema više milijardi milijardi), zna
verovatnoće i reč je o događaju koji se dešava tek tu i tamo u istoriji sveta;
ili (b) baš ne zna o čemu govori kada pominje verovatnoću (uz visok stepen
sigurnosti) i reč je o događaju čija verovatnoća je veća od tu i tamo u istoriji
sveta. Pustiću da čitalac odluči koja je od ove dve međusobno isključive
interpretacije verodostojnija.
Primetićete da se zaključci odražavaju i na odbor za dodelu Nobelove
nagrade koji je aminovao ideje pomenute gospode: s obzirom na događaje o
kojima se radi, da li su pogrešili ili to jesu bili neuobičajeni događaji? Da li
u tom odboru sede nepogrešive sudije? Gde je Čarls Sanders Pirs da nam
govori o papskoj nepogrešivosti? Gde je Karl Poper da nas upozori da ne
shvatamo ozbiljno nauku - i naučne institucije? Hoćemo li za koju deceniju
gledati na Nobelov odbor za ekonomiju sa istim prezrivim osmejkom s
kojim pratimo priče o uglednim „naučnim“ ustanovama iz srednjeg veka
koje su zagovarale ideju (protivnu svim dokazima dobijenim
posmatranjem) da je srce središte toplote? U prošlosti smo imali pogrešna
shvatanja i podsmevamo se negdašnjim ustanovama; vreme je da shvatimo
kako bi nam bilo pametno da izbegavamo da tretiramo današnje kao
svetinje.
Kad naučnici naprave grešku, čovek bi pomislio da onda razrađuju
novu nauku koja će obuhvatiti ono što su na toj grešci naučili. Kada
akademski građani dožive krah u poslovanju na berzi, čovek bi očekivao da
to uvrste u svoje teorije i daju herojske izjave o tome kako jesu pogrešili, ali
da su zahvaljujući tome naučili ponešto o stvarnom svetu. Ništa slično se ne
dešava. Naprotiv, oni se žale na ponašanje svojih tržišnih konkurenata koji
su ih zaskočili kao lešinari, pogoršavajući njihov sunovrat. Prihvatanjem
onoga što se desilo, što bi bio hrabar potez, poništili bi ideje koje su gradili
tokom cele svoje akademske karijere. Sve vodeće figure koje su se uključile
u diskusiju o događajima u vezi s kompanijom LTCM uzele su učešća u
maskaradi nauke, nudeći ad hoc objašnjenja i kriveći redak događaj
(problem indukcije: otkud su znali da je to što se desilo redak događaj?).
Svu energiju uložili su u svoju odbranu, umesto da probaju da zarade na
tome što su naučili. Opet, uporedimo ih sa Sorosom koji ide naokolo i
svima koji imaju strpljenja da ga saslušaju priča kako pravi greške. Od
njega sam naučio kako da počnem svaki sastanak u svojoj firmi: najpre sve
prisutne ubedim u to da smo mi jedna grupa idiota koji pojma nemaju i
skloni su greškama, ali srećom smo i obdareni retkom privilegijom da smo
toga svesni.
 Odnos naučnika prema pobijanju sopstvenih ideja temeljno je izučen u
sklopu razmatranja takozvane atributivne pristrasnosti. Uspeh pripisuju
veštini, ali neuspehe slučajnosti. Zato su ovi naučnici pripisali neuspehe
retkom događaju deset sigma, smatrajući da su oni bili u pravu ali ih je
sreća izigrala. Otkuda to? Na delu je ljudska heuristika koja služi da
sačuvamo samopouzdanje i nastavimo borbu protiv zle kobi.
Za ovu vezu uspeha i samopoštovanja znamo još od 1954, kada je Mil
proučavao kako stručnjaci doživljavaju sopstveni uspeh, i to kroz poređenje
njihovog ličnog stava o tome i statističkih pokazatelja. Uvideo je znatan
raskorak između objektivnih pokazatelja uspeha u predviđanju događaja i
iskrenog uverenja ovih ljudi u kvalitet sopstvenog uspeha. Atributivna
pristrasnost ima još jedan efekat: daje ljudima iluziju da su bolji u onome
što rade, što objašnjava činjenicu da od 80 do 90% ljudi smatra kako su u
mnogo čemu iznad proseka (i srednje vrednosti).
OD SAHRANE DO SAHRANE
Zaključujem sledećim tužnim zapažanjem o naučnicima društvenih nauka.
Ljudi brkaju nauku s naučnicima. Nauka je sjajna, ali pojedini naučnici su
opasni. Oni su ljudi i poseduju iste mane kao ostali ljudi. Možda ih imaju
čak i više. Jer naučnici su većinom tvrdoglavi, u suprotnom ne bi imali
strpljenja i energije da izvode herkulovske zadatke koji se pred njih
postavljaju, recimo da osamnaest sati dnevno rade na usavršavanju
doktorske teze.
Naučnik može biti primoran da se ponaša više kao jeftin advokat
odbrane nego kao tragač za istinom. Doktorant brani svoju doktorsku tezu;
bila bi prava retkost videti studenta koji, nakon suočavanja s ubedljivim
argumentima, promeni mišljenje. Kaže se da nauka evoluira od sahrane do
sahrane. Nakon kraha LTCM-a pojaviće se novi finansijski ekonomista koji
će integrisati dobijeni nauk u svoju nauku. Starije kolege će mu se odupirati
ali, opet, oni su bliže sahrani nego on.5

OceanofPDF.com
 Četrnaesto poglavlje
BAH NAPUŠTA ANTONIJA

Monterlanova smrt. Stoicizam1 ne znači stisnuti zube, već označava

iluziju o pobedi čoveka nad slučajnošću. Tako je lako vladati se
herojski. Slučajnost i elegancija.
Kada su klasicističkom francuskom piscu i aristokrati Anriju de Monterlanu
rekli da će zbog degenerativne bolesti izgubiti vid, smatrao je samoubistvo
najprikladnijim rešenjem u toj situaciji. Kraj dostojan klasiciste. Zašto?
Zato što stoici preporučuju upravo to da čovek, suočen sa slučajnim
ishodom, izabere šta može učiniti kako bi držao sopstvenu sudbinu u svojim
rukama. Na kraju krajeva, čovek sme da bira i između smrti i života kakav
mu je sudbina dodelila; uvek imamo opciju protiv neizvesnosti. Međutim,
takav stav nije karakterističan samo za stoike; oba rivalska idejna pravca iz
antičkog sveta, stoicizam i epikurejstvo, savetuju takvu kontrolu (razlikuju
se u sitnim tehnikalijama - ali ni jedan ni drugi ne zagovaraju danas
najčešće stanovište mediokritetske kulture).
Herojstvo nije obavezno tako drastičan čin poput smrti u borbi ili
samoubistva - potonje se savetuje samo u uskom spektru okolnosti, a inače
se smatra kukavičkim. Kontrola nad nasumičnošću može se izraziti kroz
način na koji se čovek vlada u svakoj situaciji. Setite se da se epskim
herojima sudi po njihovom vladanju, ne po rezultatima. Koliko god
istančane izbore pravili, ma koliko dobro savladavali neizvesnost,
slučajnost će imati poslednju reč. Nama jedino ostaje dostojanstveno
držanje - definisano kao obrazac ponašanja koje ne zavisi od neposrednih
okolnosti. To možda nije najoptimalnije rešenje, ali je svakako ono uz koje
se osećamo najbolje. Na primer, uljudnost pod pritiskom. Ili odluka da se ne
ulizujete nekome, bez obzira na nagradu. Ili da se spase obraz u dvoboju. Ili
slanje potencijalnoj partnerki sledeće poruke tokom udvaranja: „Slušaj,
zaljubljen sam u tebe; opsednut sam tobom, ali neću učiniti ništa što će
narušiti moje dostojanstvo. Dakle, na najmanji znak odbijanja, više nikada
me nećeš videti.“
U ovom poslednjem poglavlju ću razmotriti slučajnost iz potpuno
novog ugla: filozofskog, ali ne iz ugla tvrde filozofije nauke i
epistemologije kao u prvom delu knjige kad je bilo reči o problemu crnog
labuda. U pitanju je arhaičniji, mekši tip filozofije, to jest raznovrsni
putokazi mudrih starina o tome kako se vrli, dostojanstven čovek nosi sa
slučajnošću - u to vreme nije bilo prave religije (u modernom smislu). Vredi
pomenuti da pre početka širenja one pojave koju bi najbolje bilo nazvati
mediteranskim monoteizmom, ljudi nisu verovali da su im molitve dovoljno
snažne da promene tok sudbine. Njihov svet bio je opasan, prepun naleta i
zaokreta sudbine. Bili su im potrebni ozbiljni saveti kako da se nose s
nasumičnošću. Time ćemo se sada pozabaviti.

CRTICA O SAHRANI DŽEKI O.

Da nas poseti neki stoik, našao bi se u sledećoj pesmi. Za mnoge
(prefinjene) ljubitelje poezije najveći pesnik koji je hodio zemljom jeste
Konstantin Kavafi. Kavafi je bio grčki državni službenik iz Aleksandrije,
turskog ili arapskog prezimena; on je pre skoro jednog veka na kombinaciji
klasičnog i modernog grčkog pisao tananu poeziju koja kao da je preskočila
poslednjih petnaest vekova zapadne književnosti. Grci ga cene kao
nacionalno bogatstvo. Najveći broj njegovih pesama dešava se u Siriji
(isprva su me i privukle njegove grčko-sirijske pesme), Maloj Aziji i
Aleksandriji. Mnogi veruju da vredi naučiti jezik kojim je pisao samo da bi
se uživalo u njegovoj poeziji. Njegova istančana estetika, lišena
sentimentalnosti, nudi oslobođenje od viševekovnog sentimentalnog
preterivanja u pesmama i dramama. On pruža klasicističko pribežište za sve
nas podvrgnute melodramatici, omiljenoj srednjoj klasi, predstavljenoj u
Dikensovim romanima, romantičarskoj poeziji i Verdijevim operama.
Iznenadio sam se što je Moris Tempelsman, poslednji partner Džeki
Kenedi Onazis, na njenoj sahrani pročitao Kavafijevu oproštajnu pesmu
 Bog napušta Antonija. Pesma se obraća Marku Antonija koji je upravo
izgubio bitku protiv Oktavijana. Bog Bah, koji ga je do tada štitio, napustio
ga je. To delo spada među najinspirativnije pesme koje sam pročitao, zbog
lepote koja je ovaploćenje dostojanstvene estetike - kao i zbog blagog ali
prosvetljujućeg stava naratora dok savetuje čoveka koji je upravo doživeo
poražavajući preokret sudbine.
Pesma se obraća Antoniju, poraženom i izneverenom (po legendi, čak i
konj ga je napustio i otišao njegovom neprijatelju Oktavijanu). Savetuje mu
se da samo uputi pozdrav Aleksandriji, gradu koji gubi. Kaže mu se da ne
nariče nad hudom srećom, da ne poriče to šta mu se dogodilo, ne pomišlja
da ga uši i oči varaju. Antonije, ne ponižavaj se ispraznim nadama.
Antonije,
Slušaj s uzbuđenjem, ali ne preklinjući i tužeći poput kukavice. 32
Slušaj s uzbuđenjem. Bez stisnutih zuba. U osećanjima nema ničeg
pogrešnog i nedostojanstvenog - stvoreni smo da osećamo. Pogrešno je ne
slediti herojski ili makar dostojanstven put. To je istinsko značenje
stoicizma. To je pokušaj čoveka da bude na ravnoj nozi sa slučajnošću.
Nema potrebe da budem bezobrazan i razbijem čaroliju pesme i njene
poruke, ali ne mogu odoleti a da ne ubacim malo cinizma. Kada je Kavafi
posle nekoliko decenija umirao od raka grla, nije sasvim sledio data
uputstva. Zbog operacije je ostao bez glasa, često je iznenada dobijao
napade plača i doslovno nije dopuštao onima koji su ga obilazili da odu od
njegove samrtne postelje.
A sad malo istorije. Rekao sam da stoicizam nema mnogo veze s
idejom o stisnutim zubima s kojom ga povezujemo. Njegov antički začetnik
bio je Kipranin Zenon iz Kitijuma, inače Feničanin, a tokom rimskog doba
uobličuje se u zamisao o životu zasnovanom na sistemu vrlina - u antičkom
smislu vrline, virtu - uverenja kome je upravo postizanje vrline nagrada.
Tada se razvija i društveni uzor stoika, baš kao što je u viktorijanskoj
Engleskoj postojao uzor pravog džentlmena. Osnovni principi se mogu
ovako sažeti: stoik je mudra i hrabra osoba koja živi s podignutom glavom.
Stoik time postaje imun na životne preokrete, pošto je iznad bola koji
nanose neki niski životni udarci. Ali stvari se mogu doterati i do krajnosti;
strogi Katon smatrao je da su mu ljudska osećanja ispod časti. Humaniju
verziju nalazimo u Senekinim Pismima prijatelju, utešnoj i iznenađujuće
pitkoj knjizi koju poklanjam prijateljima iz svoje branše (i Seneka je, kada
ga je sudbina saterala u ćošak, oduzeo sebi život).
SLUČAJNOST I ELEGANCIJA
Čitalac zna šta mislim o savetima koje ne tražimo i propovedima o tome
kako se treba ponašati u životu. Setite se da se ideje ne primaju sasvim kada
su i emocije u igri. Svoj racionalni mozak ne koristimo izvan učionica.
Knjige o samopomoći (čak i kada ih ne pišu šarlatani) uglavnom su od slabe
pomoći. Dobre, prosvećene (i „prijateljske“) savete i rečite pridike ne
registrujemo posebno, osim utoliko što nas nerviraju jer su protivni našoj
prirodi. U stoicizmu je zanimljivo to što igra na dostojanstvo i estetiku, koji
su nam upisani u genima. Pri sledećem udarcu loše sreće počnite da se
trudite da budete elegantni. Pokažite umeće života, sapere vivere, u svim
okolnostima.
Na dan pogubljenja obucite se najbolje što umete (i pažljivo se obrijte);
probajte da ostavite dobar utisak na streljački vod time što ćete stati
uspravno i ponosno. Potrudite se da ne upadnete u ulogu žrtve kada vam
saopšte da imate rak (skrivajte to od drugih i razmenjujte informacije samo
s doktorom - predupredićete sve otrcane fraze i niko vas neće tretirati kao
žrtvu vrednu sažaljenja; osim toga, dostojanstvenim držanjem ćete postići
da se osećate jednako herojski i ako pobedite i ako budete poraženi). Kada
gubite novac, ponašajte se izuzetno ljubazno prema svom asistentu (umesto
da se istresate na njega, kao što redovno rade mnogi berzanski trgovci koje
prezirem). Uzdržite se od okrivljavanja drugih ili sudbine, čak i ako to
zaslužuju. Nikada nemojte pokazivati da sebe Sažaljevate, sve i da vam
draga osoba zapali s instruktorom skijanja ili manekenkom početnicom. Ne
žalite se. Ukoliko patite od blaže verzije „problematičnog stava“, poput
jednog mog druga iz detinjstva, ne počinjite da izigravate finog momka ako
vam posao krene nizbrdo (on je kolegama poslao junački mejl s
obaveštenjem da je posla manje, ali je stav isti). Gospođa Fortuna jedino
nema kontrolu nad vašim ponašanjem. Srećno.

OceanofPDF.com
 Epilog
LEPO VAM JE SOLON REKAO

Pazite se saobraćajnih gužvi u Londonu

Nekoliko godina nakon što je s izvesnom dozom likovanja posmatrao
Džona kako puši, Nerov skepticizam se naposletku isplatio. Istovremeno s
pobedom nad 28% verovatnoće da umre od raka i potpunim izlečenjem,
postigao je niz fantastičnih privatnih i profesionalnih uspeha. Ne samo da se
izuzetno obogatio, već je to uspeo u trenucima kada je drugim važnim
facama s Vol Strita išlo loše, što bi mu omogućilo da kupi sve ono što su oni
do tada posedovali, i to po vrlo sniženim cenama, samo da je to hteo. Ali
vrlo malo je kupovao, a svakako ništa od dobara kakva glavonje s Vol Strita
obično kupuju. Međutim, povremeno se jeste prepuštao neumerenostima.
Saobraćaj u Londonu petkom popodne može da bude užasan. Nero je
počeo da provodi sve više vremena u saobraćajnim gužvama i postao
opsednut njima. Jednom se pet sati vozio od kancelarije u gradu do kućice u
Kotsvoldsu gde je uglavnom odlazio vikendom. To ga je ponukalo da
pribavi dozvolu za vožnju helikoptera, te je završio skraćeni kurs u
Kembridžširu. Uviđao je da je voz verovatno lakše rešenje da se napusti
grad, ali došlo mu je da bude malo ekstravagantan. Drugi rezultat njegove
frustracije gužvama bila je ništa manje opasna vožnja biciklom od stana u
Kensingtonu do kancelarije u centru.
Nerova izrazita svest o verovatnoći u profesionalnoj sferi nije se
najbolje preslikavala i na njegov odnos prema fizičkom riziku. Jednog
vetrovitog dana, dok je sletao blizu Batersi parka, Nerov helikopter se
srušio. Bio je sam u helikopteru. Na kraju je crni labud stigao svog čoveka.

OceanofPDF.com
 Postskriptum
TRI NAKNADNE MISLI POD TUŠEM

Zahvaljujući razgranatosti teme i preživarskoj prirodi pisca koji je obrađuje,

ova knjiga nalikuje na živo biće - ne prestaje da raste. U ovom delu ću
dodati nekoliko naknadnih misli koje su mi se javile pod tušem i na
nekoliko dosadnih predavanja iz filozofije (bez želje da uvredim svoje nove
kolege iz mislilačke branše, otkrio sam da mi misli obavezno odlutaju dok
slušam govornika koji doslovno deklamuje svoje predavačke beleške).
PRVA MISAO: OBRNUTI PROBLEM VEŠTINA
Što je pojedinac više rangiran u korporativnoj hijerarhiji, to mu sleduje veća
kompenzacija. Može biti da je to opravdano, naime, vrlo je logično isplatiti
pojedince shodno njihovim zaslugama. Međutim, a tako je u načelu
(ukoliko izostavimo preduzetnike koji posluju s rizikom), što je pojedinac
više rangiran u korporativnoj hijerarhiji, to su slabiji dokazi o njegovoj
zasluzi. Ja to zovem inverzno pravilo.
Zaključak ću izvesti čisto logičkim argumentima. U poglavlju 2
napravio sam razliku između veština koje su vidljive (poput zubarskih) i
onih koje je malo teže utvrditi, posebno ako profesija njihovog nosioca
spada u one krcate slučajnostima (recimo, neku koja povremeno
podrazumeva igranje ruskog ruleta). Stepen slučajnosti u takvoj aktivnosti i
naša sposobnost da utvrdimo doprinos pojedinca određuju vidljivost udela
veštine. Tako će kuvar u menzi sedišta firme ili radnik u fabrici iskazati
sposobnosti uz minimalan stepen neizvesnosti. Njihovi doprinosi su možda
skromni, ali se jasno daju odrediti. Lako je razotkriti potpuno nesposobnog
profesionalnog kuvara koji ne može da razlikuje so od šećera ili sistematski
pravi prepečeno meso, pod uslovom da konzumenti imaju funkcionalno
čulo ukusa. A ako mu jednom Čistom srećom jelo uspe, teško da će mu
puka sreća pomoći i drugi, treći i hiljaditi put.
Ponavljanje je ključno za otkrivanje veština zbog takozvane
ergodičnosti o kojoj govorim u poglavlju 8 - reč je o utvrđivanju
dugoročnih osobina, ukoliko ih ima. Ako odete opet u Las Vegas i u jednom
ulogu za stolom za rulet ostanete kratki za milion dolara, iz tog jednog
ishoda nećete moći da utvrdite da li je kazino u prednosti ili ste bili u
posebnoj nemilosti bogova. Ukoliko podelite ulog na milion uloga u
vrednosti jednog dolara, ishodi će vam sistematski ukazati da je kazino u
prednosti. To je srž teorije uzorkovanja koja se tradicionalno naziva zakon
velikih brojeva.
Da biste to sagledali iz drugog ugla, razmislite o razlici između ocene
procesa i ocene rezultata. Osobe na nižim mestima u kompaniji ocenjuju se
i na osnovu procesa rada i na osnovu rezultata - u stvari zbog repetitivnosti
njihovih poslova proces rada tu direktno doprinosi rezultatima. Ali
menadžeri na vrhu su plaćeni samo na osnovu rezultata - bez obzira na
proces rada. Čini se da nijedna odluka nije blentava ukoliko se iz nje izrodi
profit. Često čujemo da „novac govori“. A sve ostalo bi trebalo da je puka
filozofija.
A sada zavirimo u kancelariju visokog rukovodioca. On očito ne
donosi repetitivne odluke. Menadžeri pri vrhu donose mali broj velikih
odluka, što više nalikuje ulasku u kazino da bi se položio jedan ulog vredan
milion dolara. Spoljni faktori, kao što je okruženje, igraju znatno veću
ulogu nego u slučaju kuvara. Veza između veština menadžera i rezultata
kompanije tanana je. Neki tvrde da šef kompanije može biti nekvalifikovani
radnik koji ima neophodnu harizmu i ostale odgovarajuće osobine za dobar
poslovni nastup. Drugim rečima, može tu biti na delu slučaj majmuna za
pisaćom mašinom. Postoji toliko kompanija koje rade sve i svašta da će
neke od njih sigurno doneti „pravu odluku“.
To je veoma star problem. Međutim, u našem okruženju je ubrzano
delovanje principa po kome pobednik dobija sve, pa su takve razlike u
ishodima naglašenije, vidljivije i uvredljivije po ljudski osećaj pravde.
Nekada je zarada direktora bila od deset do dvadeset puta veća od
domareve. Danas može da dobija nekoliko hiljada puta više.
 Iz očitog razloga isključujem preduzetnike iz ovog razmatranja: ti ljudi
se izlažu opasnosti zarad ideje i rizikuju da postanu deo velikog groblja
neuspešnih. No menadžeri nisu preduzetnici. U stvari, često su čak prodavci
magle. U svetu kvantova, naziv prodavac magle odnosi se na kategoriju
ljudi koji izgledaju prikladno za datu ulogu, ali ništa više. Mnogo je
podesnije kazati da oni pre poseduju veštinu napredovanja u kompaniji
nego čistu veštinu u donošenju optimalnih odluka - to nazivamo politička
veština unutar korporacije. Ti ljudi su većinom obučeni za upotrebu
PowerPoint prezentacija.
Tu postoji asimetrija, pošto ovi direktori maltene ništa ne mogu da
izgube. Pretpostavimo da dvojica podjednako harizmatičnih blizanaca koji
su prodavci magle uspeju da se uspnu u korporativnoj hijerarhiji na dve
različite visoke pozicije u dve različite korporacije. Pretpostavimo da nose
dobra odela, imaju diplome poslovnih škola i da su visoki (jedini zaista
vidljiv prognostički znak korporativnog uspeha je natprosečna visina).
Braća potajno bacaju novčić i nasumično povlače suprotne poteze, što
jednog dovodi do velikog neuspeha a drugog do velikog uspeha. Na kraju
imamo umereno bogatog ali otpuštenog menadžera i njegovog brata
blizanca koji je izuzetno bogat i još uvek na poziciji. Cenu rizika podnose
deoničari - menadžeri dobijaju nagradu.
Problem je star koliko i pitanje vođstva. Pripisivanje heroizma onima
koji donesu sulude odluke ali budu dovoljno srećni da uspeju, pokazuje
odstupanje — nastavljamo da obožavamo one koji bitke dobiju, ali
preziremo one koji ih izgube, bez obzira iz kog razloga. Pitam se koliko
istoričara uvažava ulogu sreće pri tumačenju uspeha - ili koliko ih je svesno
razlike između procesa i rezultata.
Insistiram na tome da to nije problem društva već investitora. Ako su
deoničari dovoljno blesavi da plate nekoga 200 miliona dolara samo da nosi
odelo koje dobro izgleda i ostavlja utisak, kao u slučaju Ričarda Grasoa na
njujorškoj berzi 2003. godine, platiće ga sopstvenim novcem, ne vašim i
mojim. To je pitanje koje se tiče upravljanja korporacijom.
Ni situacija u birokratskoj ekonomiji nije mnogo bolja. Izvan
kapitalističkog sistema oni koji se smatraju talentima slivaju se na državne
pozicije koje podrazumevaju prestiž, moć i društveni status. I tu nailazimo
na neujednačenu raspodelu. Doprinose državnih službenika možda je još
teže proceniti nego doprinose korporativnih menadžera - a i nadzor nad
njima je slabiji. Centralni bankar smanji kamatne stope i usledi oporavak,
ali mi ne znamo da li ga je on izazvao ili čak usporio. Ne možemo čak ni
znati da li je destabilizovao ekonomiju uvećavajući rizik da u budućnosti
nastane inflacija. Uvek može da ponudi prikladno teorijsko objašnjenje, ali
ekonomija je narativna disciplina i objašnjenja je lako naknadno uklopiti.
Problem možda nije neizlečiv, samo je potrebno da utuvimo u glave
onih koji mere doprinose rukovodilaca da to što vide nije nužno ono što je
zaista tu. Na kraju krajeva, deoničari ispadaju oni koje slučajnost prevari.

DRUGA MISAO: O NEKIM DODATNIM KORISTIMA OD

SLUČAJNOSTI
Neizvesnost i sreća1
Da li ste ikada radnim danom večerali u Njujorku sa osobom koja
svakodnevno tu dolazi na posao iz predgrađa? Verovatno će mu nad glavom
visiti senka rasporeda obaveza. Biće vrlo svestan koliko je sati i stući će
obrok tako da ne zakasni na voz u 7.08, pošto posle njega nema ekspresnih
vozova i morao bi da ide lokalnim vozom u 7.42, što je vrlo nepoželjna
opcija. Završiće razgovor oko 6.58, na brzinu vam pružiti ruku i požuriti iz
restorana da ne propusti voz. Račun će ostati vama. Pošto obrok nije
završen i račun još nije spreman, lepo vaspitanje će vas nagnati da mu
kažete kako vi častite. Takođe ćete sami samcati ispiti šolju
dekofeiniziranog kapućina s obranim mlekom, zureći u prazno mesto i
pitajući se zašto ljudi sami odaberu da se zarobe u takvom životu.
A sada zamislite da taj ne zna raspored polaska vozova - ili zamislite
da su vremena polaska vozova nasumična, da ne postoji fiksan i poznat
raspored. S obzirom na to da su slučajno i nepoznato funkcionalno jednake
pojave, ne morate ni da zamolite njujoršku Saobraćajnu upravu da uvede
nasumične polaske vozova da biste mogli izvesti eksperiment: naprosto
pretpostavite da dotični ne zna red vožnje. Samo zna da, recimo, vozovi idu
na otprilike trideset pet minuta. Šta bi on uradio u takvim okolnostima?
Mada biste svejedno vi na kraju platili račun, pustio bi da večera teče
prirodnim tokom, a potom opušteno odšetao do obližnje stanice i sačekao
sledeći voz. Vremenska razlika između dve situacije bila bi petnaestak
minuta. Drugi način da sagledate kontrast između poznatog i nepoznatog
rasporeda jeste da uporedite situaciju vašeg gosta za večerom sa situacijom
osobe koja se kući vraća metroom, prelazeći istu razdaljinu, ali bez
poznatog i ustaljenog reda vožnje. Ljudi koji se voze metroom nemaju tako
fiksan raspored, i to ne samo zbog češćih polazaka. Neizvesnost ih štiti od
njih samih.
Primer s Buridanovim magarcem u poglavlju 10 pokazao je da
slučajnost nije uvek nedobrodošla. Sada nameravam da pokažem kako
izvestan stepen nepredvidljivosti (ili neznanja) može biti koristan za našu
manjkavu vrstu. Blago nasumičan raspored ometa nas u optimizovanju i
prekomernoj efikasnosti u postupcima, posebno kada se radi o pogrešnim
stvarima. Ova mrva neizvesnosti može doneti opušteniju atmosferu za
večerom i pomoći da se zaboravi pritisak vremena. Čovek bi bio nateran da
se drži principa zadovoljnosti umesto maksimizovanja2 (u poglavlju 11
razmatram Sajmonov koncept zadovoljnosti kao mešavine
zadovoljavajućeg i maksimalizujućeg) - istraživanja sreće pokazuju da ljudi
koji žive pod samonametnutim pritiskom da optimizuju svoje uživanje u
stvarima pate od određene doze stresa.
Razlika između zadovoljnosti i optimizacije otvara više pitanja. Znamo
da su ljudi srećne naravi obično skloni zadovoljnosti, imaju utvrđenu
predstavu o tome šta žele u životu i sposobnost da stanu kada dobiju ono što
ih zadovolji. Njihovi ciljevi i žudnje ne rastu uporedo s novim iskustvima.
Obično ih ne melje unutrašnji žrvanj stalne težnje da poboljšaju potrošnju
dobara kroz sve viši nivo sofisticiranosti. Drugim rečima, nisu ni pohlepni
ni nezasiti. U poređenju s tim, optimizator je od one fele ljudi koji će se
preseliti i promeniti mesto boravka samo da bi neznatno smanjih porez. (A
čovek bi pomislio da je cela svrha većih prihoda u slobodi da birate gde
ćete živeti; međutim, izgleda da takve ljude bogatstvo još više sputava!)
Bogatstvo ih nagoni da uviđaju mane dobara i usluga koje plaćaju. Kafa
nije dovoljno topla. Taj kuvar više ne zaslužuje tri zvezdice koje mu je
dodelio Mišelinov vodič (pisaće on urednicima). A i što je predaleko od
prozora. Ljudi koji bivaju unapređeni na važne pozicije obično pate od
zgusnutih rasporeda: za sve je odvojeno tačno određeno vreme. Kada putuju
sve je organizovano u cilju maksimalne optimizacije, uključujući i ručak u
12.45 s predsednikom kompanije (za stolom ne predaleko od prozora),
vežbanje na fitnes spravi u 4.40 i odlazak u operu u 8.00.
Uzrok je nejasan. Ostaje otvoreno pitanje da li su optimizatori nesrećni
zato što stalno žude za boljim ili su nesrećni ljudi zbog svoje nesreće skloni
optimizaciji. U svakom slučaju, čini se da slučajnost ima dejstvo ili leka ili
novokaina!
Ubeđen sam da nismo stvoreni za strogo organizovane rasporede.
Stvoreni smo da živimo kao vatrogasci na poslu, da između poziva imamo
slobodno vreme za tumaranje i meditaciju pod zaštitom neizvesnosti.
Nažalost, neki ljudi mogu biti nevoljno pretvoreni u optimizatore, poput
deteta iz predgrađa čiji vikendi su u minut organizovani da stigne i na
karate, i na časove gitare i na veronauku. Dok pišem ove redove, vozim se
sporim vozom kroz Alpe, ušuškan i zaštićen od poslovnih ljudi koji putuju.
Moji saputnici su ili studenti ili penzioneri ili ljudi koji nemaju „važne
sastanke“ pa se zato ne boje „traćenja“ vremena. Umesto da iz Minhena u
Milano odem avionom, odabrao sam sedam i po sati puta vozom, što
nijedan poslovni čovek s imalo poštovanja ne bi sebi dopustio tokom radne
nedelje, i uživam u vazduhu nezagađenom osobama stisnutim u žrvnju
života.
Do ovog zaključka sam došao pre desetak godina, kada sam prestao da
koristim budilnik. I dalje ustajem otprilike u isto vreme, ali pratim sopstveni
sat. Nekoliko desetina neisplaniranih i varijabilnih minuta u mom rasporedu
uneli su znatnu promenu. Istina, ima poslova u kojima se budilnik mora
nabaviti, ali ja imam slobodu da odaberem profesiju u kojoj neću robovati
spoljnim pritiscima. Živeći takvim stilom, čovek može i ranije da leže i ne
optimizuje raspored iskorišćavajući svaki minut svojih večeri. Na kraju
krajeva, vi birate da li ćete biti (relativno) siromašni ali imati slobodno
vreme ili bogati ali zavisni od zgusnutog rasporeda poput roba.
Trebalo mi je vremena da shvatim da nismo stvoreni za rasporede. To
sam uvideo kada sam uočio razliku između pisanja rada i pisanja knjige.
Knjige je zabavno pisati, radove mukotrpno. Meni je pisanje obično veoma
zabavno, pošto to radim bez ikakvih spoljnih ograničenja. Pišete i možete
da prekinete čak i usred rečenice, iste sekunde kada prestane da vam bude
zanimljivo. Nakon uspeha ove knjige, urednici raznoraznih profesionalnih i
naučnih časopisa su me molili da pišem tekstove. Onda bi me upitali koliko
će tekst biti dugačak. Molim? Koliko dugačak? Po prvi put u životu nisam
uživao u pisanju! Tad mi je postalo jasno! Za mene važi pravilo: da bi mi
pisanje bilo prihvatljivo, potrebno je da dužina teksta bude nepredvidljiva.
Ukoliko znam gde mu je kraj ili me pritiska mogućnost da premašim zadati
okvir, odustajem. Ponoviću da naši preci nisu bili izloženi zadatim
okvirima, rasporedima i administrativnim krajnjim rokovima.
Gadnu stranu rasporeda i striktnih projekcija možete sagledati i na
drugi način, kroz situacije oročenosti. Da li biste voleli da vrlo precizno
saznate datum sopstvene smrti?3 Da li biste voleli da znate ko je ubica pre
početka filma? Zar ne bi čak bilo bolje da se unapred ne zna ni dužina
filma?4

Šifrovanje poruka
Uz to što pozitivno deluje na našu dobrobit, neizvesnost pruža i opipljive
koristi u pogledu informacija, posebno kroz šifrovanje potencijalno opasnih
proročanstava. Zamislite valutu kojoj centralna banka odredi fiksni kurs.
Zvanična politika banke je da koristi rezerve za održavanje kursa tako što
kupuje i prodaje valutu na otvorenom tržištu, Što se zove intervencija. Ali
ukoliko bi kurs iole pao, ljudi bi odmah dobili poruku da intervencija u cilju
održanja kursa nije uspela i da sledi devalvacija. Fiksni kurs ne bi trebalo da
oscilira; i najmanja fluktuacija nadole biće predznak loših vesti! Navala da
se valuta prodaje uzrokovaće pomamu koja samu sebe dalje raspaljuje, što
vodi do izvesne devalvacije.
Sada zamislite da centralna banka dopušta izvestan prostor odstupanja
od zvaničnog kursa. Ne obećava fiksni kurs, već mogućnost neznatnih
fluktuacija pre nego što banka interveniše. Mali pad neće biti doživljen kao
važna informacija. Pošto postoji prostor za šum, nećemo isuviše toga
učitavati u varijacije. Fluctuat nec mergitur (ljulja se, ali ne tone).
Ova ideja zastupljena je u evolucionoj biologiji, evolucionoj teoriji
igara i u konfliktnim situacijama. Blag stepen nepredvidljivosti može vas
zaštititi u konfliktima. Uzmimo da uvek imate isti prag reagovanja. Imate
utvrđen nivo trpljenja, recimo podnećete sedamnaest uvredljivih primedaba
nedeljno, i tek nakon što se prag pređe pobesnite i osamnaestu osobu koja
vas uvredi puknete u nos. Takva predvidljivost daje ljudima mogućnost da
vas iskorišćavaju i stanu tik pre dobro poznate tačke pucanja. Ali ukoliko su
tačke pucanja nasumičnije, te ponekad preterano reagujete na najblažu šalu,
ljudi neće znati unapred koliko daleko smeju da idu. Isto se odnosi i na
države u sukobu: potrebno je da ubede protivnike kako su dovoljno lude da
ponekad preterano reaguju na sitne greške. Čak i opseg reakcije bi trebalo
da bude teško predvideti. Nepredvidljivost je snažna zastrašujuća mera?
TREĆA MISAO: STAJANJE NA JEDNOJ NOZI
Povremeno se nađem pred izazovom da celu ovu priču o slučajnosti
sažmem u toliko rečenica da je čak i diplomac poslovne škole može shvatiti
(iznenađujuće je što diplomci poslovnih škola, uprkos uvredama, čine dobar
deo moje čitalačke publike - valjda zato što misle da se moji stavovi odnose
na druge diplomce poslovnih škola a ne na njih).
Ovo mi priziva u sećanje priču o tome kako je rabin Hilel odgovorio
vrlo lenjom mladiću koji ga je pitao može li ovaj da mu ispredale Foru dok
on stoji na jednoj nozi. Genijalni rabin Hilel nije sažeo Toru; on je izneo
ključni pokretač svega, aksiomatski okvir, koji parafraziram: ne čini
drugima ono što ne želiš da oni čine tebi; ostalo su samo komentari.
Trebalo je da dođem u godine u kojima sam pa da otkrijem šta je moj
glavni pokretač. Ovako ću ga definisatiti: mi dajemo prednost vidljivom,
uklopivom, ličnom, ispričanom i opipljivom; preziremo apstraktno. Kako
izgleda, kod nas odatle proističe sve dobro (estetika, etika) i loše
(zavaranost slučajnošću).

OceanofPDF.com
 ZAHVALNICE UZ PRVO IZDANJE

Prvo, želim da zahvalim prijateljima koji se s pravom mogu smatrati

koautorima knjige. Zahvalan sam njujorškom intelektualcu i stručnjaku za
slučajnost Stenu Džonasu (ne znam kako bih ga drugačije pravedno opisao)
za pola života razgovora o svim temama koje imaju veze s verovatnoćom,
razgovora u kojima je on ispoljio poletnost i revnost dostojne neolita.
Zahvaljujem svom prijatelju probabilisti Donu Džemanu (mužu Elijet
Džeman, mentorke moje doktorske teze) za entuzijastičnu podršku mojoj
knjizi; takođe za to što me je nagnao da shvatim da se probabilisti rađaju, a
ne stvaraju - mnogi matematičari su sposobni za računicu, ali ne i za
razumevanje, problema verovatnoće (u davanju probabilističkih sudova
nisu ništa bolji od proseka opšte populacije). Konkretan okidač za pisanje
ove knjige desio se leta 1987, u celonoćnom razgovoru s mojim prijateljem
i eruditom Džamilom Bazom, tokom kog je on razmatrao stvaranje „novog“
i „starog“ novca u porodicama. Ja sam tada bio još mešetar početnik, a on je
prezirao arogantne berzanske trgovce Salomon Brothersa kojima je bio
okružen (pokazalo se da je bio u pravu). On me je podstakao na
preispitivanje sopstvenog uspeha u životu i zaista dao ideju za ovu knjigu.
Obojica smo kasnije stekli doktorate i to na gotovo istovetnim temama.
Takođe sam vukao mnoge ljude na (veoma duge) šetnje po Njujorku,
Londonu ili Parizu, i tada sam diskutovao s njima o nekim delovima ove
knjige. Među moje sadruge u šetnjama spadaju Džimi Pauers, koji me je
ohrabrio kao mešetara početnika i uporno ponavljao da „svako može
kupovati i prodavati“ i moj prijatelj s enciklopedijskim znanjem Dejvid
Pastel, koji se s podjednakom lakoćom kreće oblastima književnosti,
matematike i semitskih jezika. Vodio sam i brojne razgovore s Džonatanom
Vaksmenom, mojim lucidnim kolegom poperijancem, o integrisanju ideja
Karla Popera u naše trejderske živote.
 Drugo, imao sam mnogo sreće što sam sreo Majlsa Tompsona i
Dejvida Vilsona, dok su obojica bili u izdavačkoj kući J. Wiley & Sons.
Majls shvata da knjige ne treba pisati da bi se zadovoljila unapred
definisana publika, već da će knjiga naći svoj jedinstveni krug čitalaca -
čime se ukazuje više poverenja čitaocu nego tipiziranom izdavaštvu. A
Dejvid je dovoljno verovao u ovu knjigu da me je podstakao da pustim da
nastaje svojim prirodnim tokom, nezavisno od svih određenja i
taksonomija. Dejvid me je video na isti način na koji vidim samog sebe;
kao osobu sa strašću prema verovatnoći i slučajnosti, opsednutu
književnošću, ali koja, eto, radi na berzi, pre nego kao opšteg „eksperta”.
On je takođe spasao moj idiosinkrazijski stil od otupljivanju kroz
uređivanje (koje god da su mu mane, to je moj stil). Konačno, Mina
Samjuels se pokazala kao najbolji urednik koji se zamisliti može:
neizmerno intuitivna, kulturna, visokih estetskih kriterijuma, a ipak
nenametljiva.
Mnogi prijatelji su mi davali ideje tokom razgovora, i one su našle put
ka ovoj knjizi. Mogao bih da pobrojim „dežurne krivce” koji su svi do
jednog vrhunski sagovornici: Sintija Šelton Taleb, Elijet Džeman, Mari
Kristin Rijaki, Pol Vilmot, Šaj Pipel, Dejvid Derosa, Erik Brijs, Sid Kan,
Džim Gaderal, Bernar Opti, Sajrus Pirasteh, Martin Mejer, Bruno Dipir,
Rafael Duadi, Marko Avelaneda, Didje Žavis, Nil Kris i Filip Asejli.
Neka od ovih poglavlja su nastala i razmatrana su u kružoku Odeon, na
sastancima s prijateljima na koje smo dolazili s promenljivom redovnošću
(sredom u deset uveče, nakon mog predavanja na Kurantovom institutu, u
baru restorana Odeon u Trajbeki). Genius loci i izvanredni član osoblja
Odeona, Tarek Helifi, stvorio je prijatnu atmosferu i podsticao nas na
redovnost i grižu savesti zbog nedolazaka, time umnogome pomažući
razvoj ove knjige. Mnogo mu dugujemo.
Takođe moram da zahvalim ljudima koji su pročitali rukopis, marljivo
ispravljali greške ili su korisnim komentarima doprineli razradi knjige. To
su: Inge Ivčenko, Deni Tosto, Manos Vurkuciotis, Sten Metelits, Džek
Rabinovic, Silverio Foresi, Ahiles Venetulijas i Nikolas Stefanu. Erik
Stetler je bio neprocenjiv u ulozi urednika iz senke. Sve greške su moje.
Konačno, mnoge verzije ove knjige su bile objavljene na internetu te
su izazivale sporadične (i nasumične) prilive pisama ohrabrenja, korekcija i
dragocenih pitanja koja su me nagnala da utkam odgovore na njih u tekst
ovog izdanja. Mnoga poglavlja nastala su kao odgovor na pitanja čitalaca.
Frančesko Korijeli s Bokonija upozorio me je na predrasude prema
obnarodovanju naučnih rezultata.
Knjiga je napisana i završena nakon što sam osnovao kompaniju
Empirica, i svoj intelektualni dom, „Kamp Empirica“, u šumama u
unutrašnjosti okruga Grinič, koji sam osmislio u skladu sa svojim ukusom i
doživljavam ga kao hobi; on je kombinacija istraživačke laboratorije za
primenjenu verovatnoću, sportskog letnjeg kampa i, konačno ali ne
najmanje važno, „lovca na krize“ (pišući ove redove doživeo sam neke od
profesionalno najboljih godina). Zahvaljujem svim istomišljenicima koji su
doprineli razvoju stimulativne atmosfere u kompaniji: Palopu Angsupunu,
Deniju Tostou, Piteru Hejlu, Marku Spicnejgelu, Juzao Zangu, Kirilu de
Lambiliju, kao i članovima kompanije Paloma Partners, na primer Tomu
Vicu, koji je svakodnevno stavljao našu mudrost na probu, ili Donaldu
Sasmanu, koji me je opskrbljivao svojim pronicljivim procenama.

OceanofPDF.com
 Put u biblioteku
BELEŠKE I PREPORUKE ZA ČITANJE

BELEŠKE
Budući da se bavim slučajnostima, priznajem da sam se usredsredio
prvenstveno na manjkavosti sopstvenog mišljenja (i mišljenja nekolicine
ljudi koje neko vreme posmatram ili pratim). Takođe sam nameravao da
napišem zabavnu knjigu, što nije baš uskladivo sa stalnim navođenjem
referenci u vidu naučnih radova koji će svakoj ideji dati izvestan stepen
ubedljivosti. U ovom delu ću uzeti slobodu da dodatno izbrusim neke ideje i
pružim odabrane reference (kao preporuke za dalje čitanje) - ali reference u
vezi s onim što sam neposredno iskusio. Ponoviću da je ovo lični esej, a ne
studija.
Po sastavljanju ove zbirke referenci, otkrio sam da nad matematičkim
temama pretežu teme o ljudskoj prirodi (uglavnom empirijska psihologija).
To je obeležje vremena: uveren sam da će u sledećem izdanju, kome se
nadam za dve godine, biti obilje referenci i beležaka iz oblasti
neurobiologije i neuroekonomije.

PREDGOVOR
Pristrasnost pri naknadnom uvidu Takođe poznata kao „Jutro je
pametnije od večeri“. Videti: Fischoff (1982).
Lekarsko znanje Problem s lekarima koji ne znaju šta ne znaju, a da toga
nisu sasvim ni svesni. Za uvod u temu videti: Meehl (1954). „Jasno je
da dogmatska, samozadovoljna tvrdnja lekara koju ponekad čujemo da
su klinička predviđanja prirodno superiorna zato što su zasnovana na
realnom razumevanju, do danas nije potkrepljena činjenicama.“
 Mitove provere su u svim slučajevima osim u jednom pokazale da su
predviđanja na osnovu statističkih metoda jednako dobra kao klinički
metodi ili bolja od njih. Još je gore to što u kasnijem radu menja
mišljenje i o tom jednom izuzetku. Nakon Milo vog rada započinje
duga tradicija izučavanja ekspertskih mišljenja, uz iste rezultate. Ovaj
problem važi za gotovo svaku profesiju - posebno za novinarsku i
ekonomsku. U daljim beleškama ćemo razmotriti povezani problem
koji se tiče sopstvenog znanja.
Montenj naspram Dekarta Hvala Piteru Makbarniju, istraživaču veštačke
inteligencije i čoveku koji čita sve što mu padne šaka, što mi je
skrenuo pažnju na razmatranje Toulmina (1990), S tugom moram
napomenuti da je Dekart isprva bio skeptik, ali takozvani kartezijanski
um odgovara osobi koja teži izvesnostima. Dekartova prvobitna
zamisao ukazivala je na to da mimo usko definisanih deduktivnih
iskaza postoji vrlo malo izvesnosti, a ne na to da sve o čemu mislimo
treba da bude deduktivno.
Afirmacija konsekvensi Ova logička greška se obično predstavlja na
sledeći način.
Ako P onda Q
Q
Dakle, P
(Svi u porodici Smit su visoki; on je visok, dakle, pripada porodici
Smit.)
Istraživanja opšte populacije u pravilnom izvođenju zaključaka ove
vrste pokazuju izuzetno loše rezultate. Iako nije uobičajeno navoditi
udžbenike, preporučujem čitaocu sjajan udžbenik čiji su autori
Eysenck i Keane (2000), u kome će naći listu istraživačkih radova o
različitim poteškoćama — koji pokazuju da do 70% populacije pravi
greške ove vrste!
Um milionera Stanley (2000). On je takođe (pravilno) shvatio da bogati
povlače rizične poteze i (pogrešno) zaključio da su se zahvaljujući
rizicima obogatili. Da je ispitao populaciju propalih preduzetnika,
takođe bi (pravilno) zaključio da i oni povlače rizične poteze.
Novinari su „praktični“ Barem četiri puta sam čuo reč praktično pri
pokušaju opravdavanja novinarskih pojednostavljenja. U televizijskoj
 emisiji gde su me zamolili za tri berzanske preporuke želeli su nešto
„praktično“, ne teoretisanje.

PROLOG
Matematika nasuprot verovatnoći Prva se tiče izvesnosti, druga nečeg
sasvim suprotnog. To objašnjava pojavu da su čisti matematičari
zadugo odbijali da uvaže temu verovatnoće - i činjenicu da je bilo
teškoća u integrisanju te dve oblasti. Tek nedavno nastaje termin
„logika nauke“ - u naslovu posthumno objavljene Džejnsove knjige
(Jaynes, 2003). Zanimljivo je da je ova knjiga takođe verovatno
najpotpuniji pregled matematike verovatnoće - autor uspeva da
primenjuje verovatnoću kao proširenu formu konvencionalne logike.
Istaknuti matematičar Dejvid Mamford, dobitnik Fildsove medalje33,
žali zbog prezira s kojim se ranije odnosio prema verovatnoći. U knjizi
Dauming of the Age of Stochasticity (Mumford, 1999) piše:
„Aristotelova logika preko dva milenijuma rukovodi mišljenjem
zapadnih intelektualaca. Sve precizne teorije, svi naučni modeli, čak i
modeli samog procesa mišljenja u principu se uklapaju u čvrste okvire
logike. Iako začete u neobičnim okolnostima, s razradom kockarskih
strategija i prebrojavanjem leševa u srednjovekovnom Londonu, teorija
verovatnoće i statističko zaključivanje sada se pojavljuju kao bolja
osnova naučnih modela, posebno modela procesa mišljenja, i kao
suštinski sastojci teorijske matematike, čak i temelja same matematike.
Valja pretpostaviti da će ova promena naše perspektive uticati na
praktično celokupnu matematiku idućeg veka.“
Hrabrost ili blentavost O ispitivanjima takvog koncepta „hrabrosti“ i
„petlje“ videti: Kahneman i Lovallo (1993). Takođe videti: Hilton
(2003). Ideju sam preuzeo iz izlaganja Danijela Kanemana u Rimu
aprila 2003, (Kahneman, 2003),
Kognitivne greške u predviđanju Tversky i Kahneman (1971), Tversky i
Kahneman (1982) i Lichtenstein, Fischhoff i Phillips (1977).
Utopijska/tragična vizija Esejista i ugledni (naučni) intelektualac Stiven
Pinker je popularizovao ovu distinkciju (koja se inače pripisuje
političkom teoretičaru Tomasu Souvelu). Videti Sowell (1987), Pinker
 (2002). U stvari, to i nije tako jasna distinkcija. Recimo, neki ljudi su
zaista ubeđeni u to da je Milton Fridman utopista jer veruje da sva zla
dolaze od vlada i da bi sjajan lek bilo otarasiti ih se.
Pogrešivost i nepogrešivost Pirs (u beleškama za nenapisanu knjigu) piše:
„Ništa ne može biti suprotnije filozofiji, tom plodu naučnog života, od
nepogrešivosti, bilo ogrnute u stare eklezijastičke halje ili u novije
‘naučne’ odore“. (Brent, 1993).

PRVO POGLAVLJE
Poređenje relativnog i apsolutnog položaja Videti Kahneman, Knetsch i
Thaler (1986). Robert Frenk je zanimljiv istraživač koji je deo karijere
posvetio razmatranju problema društvenog statusa, ranga i prihoda.
Videti: Frank (1985), i vrlo pitku knjigu: Frank (1999). U ovoj drugoj
čete naći i razmatranja vrlo zanimljivog problema ponude i reakcije
koji se odnosi na pojavu da se ljudi odriču ogromnih profita kako bi
sprečili da drugi dobiju veći deo kolača. Jedna osoba drugoj ponudi,
recimo, udeo od 100 dolara, i ona može da prihvati ili odbije. Ako
odbije, niko ne dobija ništa.
Još gore rezultate su dobili istraživači koji su izučavali koliko bi ljudi
bili spremni da plate kako bi smanjili prihode drugih. Videti: Zizzo i
Oswald (2001). Takođe: Burnham (2003) (koji pri eksperimentu s
ekonomskom razmenom meri nivo testosterona).
Serotonin i mesto u hijerarhiji Frank (1999) razmatra ovo pitanje.
Socijalne emocije Damasio (2003): „Mnogi su razlozi zbog kojih neki ljudi
postaju vođe a drugi sledbenici, zašto neki ulivaju toliko poštovanje.
Jedan ima malo veze sa znanjem ili veštinama a i te kako s tim kako
neke fizičke karakteristike i ponašanje podstiču određene emocionalne
reakcije drugih.“
O društvenoj ulozi psihopate Videti: Horrobin (2002). Mada autor možda
ima ekstremna gledišta, u ovoj knjizi daje prikaz diskusija o teorijama
uspeha koji postižu psihopate. Videti i: Čarter (1999), o tome koje
prednosti neki ljudi mogu imati zato što ne osećaju empatiju.
Literatura o emocijama Pregled novijih naučnih ideja videti u izvrsnom
rezimeu: Evans (2002). Evans pripada onoj novoj sorti filozofa/esejista
 koji naučnim umom razmišljaju o velikim temama. Elster (1998) zalazi
u široke društvene implikacije emocija. Goleman (1995) u svom
bestseleru pruža iznenađujuće potpun prikaz (iznenađujuća je činjenica
da je ta knjiga bestseler: svesni smo svoje iracionalnosti, ali izgleda da
nam to ne pomaže).

DRUGO POGLAVLJE
Mogući svetovi Kripke (1980).
Mnogi svetovi Videti odlično napisanu Dojčovu knjigu (Deutsch, 1997).
Takođe preporučujem da posetite bogat veb sajt ovog autora. Raniji
radovi mogu se naći u: De\Vitt i Graham (1973), uključujući i
originalni rad Hjua Evereta (Hugh Everett).
Ekonomija neizvesnosti i moguća stanja stvari Videti: Debreu (1959).
Metode rešetkastih prostora u matematičkim finansijama videti u:
Ingersoll (1987) - to je odlično strukturisana knjiga, mada vrlo
suvoparna i vrlo, vrlo dosadna, potpuno nalik na autora - takođe i u:
Huanga i Litzenberger (1988). Ekonomski orijentisanu prezentaciju
videti u: Hirshleifer i Riley (1992).
Šilerovi radovi Videti: Shiller (2000). Stručniji aspekt je u (prvobitno)
kontroverznoj Šilerovoj knjizi iz 1981. Videti i u knjizi iz 1990.
Kompilacija: Shiller (1989), Diskusiju o endogenoj neizvesnosti videti
kod Kerca (Kurz, 1997).
Rizik i emocije S obzirom na rastuće interesovanje za ulogu emocija u
ponašanju u poslednje vreme, raste i literatura o ulozi emocija i u
preuzimanju i u izbegavanju rizika. O teoriji „rizika kao osećanja“
videti u: Loewenstein, Weber, Hsee i Welch (2001) i Slovic, Finucane,
Peters i MacGregor (2003.a). Pregled pogledati u: Slovic, Finucane,
Peters i MacGregor (2003.b). Videti i: Slovic (1987).
Rasprava o afektivnoj heuristici Finucanc, Alhakami, Slovic i Johnson
(2000).
Emocije i kognicija O uticaju emocija na kogniciju videti: LeDoux (2002),
Heuristika dostupnosti (koliko lako nam stvari padaju na pamet)
Tversky i Kahneman (1973).
Realna incidenca katastrofa Pronicljivo razmatranje pogledati u: Albouy
(2002).
O izrekama i poslovicama Psiholozi odavno izučavaju lakoverno
prihvatanje poslovica koje dobro zvuče u raznim društvenim
situacijama. Na primer, od 60-ih se izvode eksperimenti gde grupu
ljudi navode da misle da je poslovica tačna, dok se drugoj grupi
prikazuje suprotno tumačenje. Urnebesne rezultate možete videti u:
Myers (2002).
Epifenomeni Videti u divnoj knjizi: Wegner (2002).

TREĆE POGLAVLJE
Kejns Rasprava o verovatnoći (Treatise on Probability, Keynes 1989,1920)
po mišljenju mnogih i dalje predstavlja najvažniji rad o ovoj temi -
posebno kad se ima u vidu da ga je on pisao u mladosti (objavljen je
mnogo godina kasnije). U ovom radu on razvija kritičko razmatranje
subjektivne verovatnoće.
Les gommes Robbe-Grillet (1985).
Pseudonaučni istoricizam Kao primer videti: Fukuyama (1992).
Strahovi usađeni u gene Ovo nije sasvim tačno - potrebno je kulturološki
aktivirati genetičke crte. Programirani smo za neke strahove — kakav
je strah od zmija, ali majmuni koji nikada nisu videli zmiju nemaju
ovaj strah. Tek kad u izrazu drugog majmuna prepoznaju strah, i sami
će početi da se plaše. (LeDoux, 1998).
Amnezija i izbegavanje rizika Damasio (2000) predstavlja slučaj Dejvida,
obolelog od amnezije, koji zna da izbegava one koji su ga zlostavljali.
Videti i: Lewis, Amini i Lannon (2000). Njihova knjiga predstavlja
pedagošku raspravu o „kamufliranom učenju“ kroz implicitnu
memoriju nasuprot eksplicitnoj memoriji (neokortikalna). Knjiga
oslikava pamćenje kroz veze neurona, pre nego kao beleženje u stilu
CD snimaka - što objašnjava naknadne revizije zapamćenih događaja.
Zašto ne učimo iz prošlosti? Dve linije literature. (1) Nedavno nastala
linija psiholoških istraživanja u stilu „stranci samima sebi“ (Wilson
2002). (2) Literatura o „zanemarivanju imuniteta“, Wilson, Meyers i
 Gilbert (2001) i Wilson, Gilbert i Centerbar (2003). Ukratko, ljudi ne
uče iz sopstvenih nekadašnjih reakcija na dobre i loše stvari.
Stres i slučajnost Sapolsky (1998) izlaže popularnim rečnikom, povremeno
urnebesnim. Između ostalog, specijalizovan je za uticaj
glukokortikoida koji se luče u trenucima stresa na hipokampus,
ometajući formiranje novih sećanja i plastičnost mozga. Stručnije:
Sapolsky (2003).
Asimetrije mozga u vezi s dobicima/gubicima Videti: Gehring i
Willoughby (2002). Videti radove Davidsona o asimetriji prednjeg
mozga (jasan rezime uz popularan način izlaganja u: Goleman, 2003).
Videti i: Shizgal (1999).
Zubar i teorija izgleda Kahneman i Tversky (1979). U ovoj uvodnoj
diskusiji predstavljaju aktere kao zainteresovane za razlike, pri čemu
postavljaju nivo bola/zadovoljstva na nulu kao „sidro“. Suština je da
„bogatstvo“ nije važno već su gotovo isključivo bitne razlike u
bogatstvu, s obzirom na to da ponovno zadavanje nivoa poništava
dejstvo akumulacije. Zamislite kako promena u bogatstvu od milion
dolara deluje na pomenutog Džona. Razlika između korisnosti
bogatstva i korisnosti promena u bogatstvu nije trivijalna: vodi do
zavisnosti od posmatranog perioda. Ako ideju razvijemo do kraja,
dovodi nas čak do potpune revizije ekonomske teorije: neoklasična
ekonomija ce, osim za matematičke vežbe, postati izlišna. O tome se
vode žustre diskusije i u radovima o hedonizmu: Kahneman, Diener i
Schwarz (1999).

ČETVRTO POGLAVLJE
Javni i naučni intelektualac Brockman (1995) predstavlja novu naučnu
intelektualnu tradiciju u stilu „ko je ko“. Vidite i njegov veb sajt,
www.edge.org. Stanovište fizičara o kulturnim ratovima videti u:
Weinberg (2001). O javnom intelektualcu videti u: Posner (2002).
Obratite pažnju na činjenicu da Univerzitet Florida Atlantik nudi
diplomu kojom postajete javni/književni intelektualac. Naučnim
intelektualcima takve smicalice nisu potrebne.
Podvala Sokal (1996).
Sebični gen Dawkins (1989, 1976; treće izdanje na srpskom objavila
izdavačka kuća Heliks 2008).
Izvrsni leševi Nadeau (1970).
Jezik i verovatnoća Veza između jezika i verovatnoće je znatna; izučavali
su je mislioci i naučnici kroz sestrinske metode entropije i
informacione teorije - na primer, dimenzionalnost poruke može da se
smanji tako što se eliminišu suvišnosti - ono što preostane meri se kao
informacioni sadržaj (uporedite s komprimovanjem datoteke) i
povezano je s idejom o entropiji, stepenu neuređenosti, preostalog
nepredvidljivog. Entropija je vrlo raširen koncept, pošto se tiče i
estetike i termodinamike. Literarnu prezentaciju potražiti u: Campbell
(1982), a naučnu u: Cover i Thomas (1991), posebno raspravu o
entropiji engleskog. Klasično razmatranje entropije i umetnosti videti
u: Arnheim (1971), mada u to vreme još nije bila jasna veza između
entropije i verovatnoće. Za (verovatno) pionirsko razmatranje entropije
u ekonomiji videti: Geogescu-Roegen (1971).

PETO POGLAVLJE
Efekat vatrogasne stanice i konvergencija mišljenja U psihološkoj
literaturi postoji mnogo razmatranja konvergencije mišljenja, posebno
u domenu odabira partnera ili „takmičenja u lepoti“ kako ih Kejns
naziva, budući da su ljudi skloni da biraju ono što drugi biraju, pa to
uzrokuje lančanu povratnu spregu odabira.
Autokinetički efekat je zanimljiva manifestacija ovog fenomena. Kada
ljudi zure u nepomično svetlo u sobi, nakon nekog vremena će videti
da se ono pomera i moći će da procene u kojoj meri se pomera, ne
znajući da je reč o optičkoj iluziji. Kada su izolovani, ispitanici daju
vrlo različite procene brzine pokreta; kada se testiraju u grupi,
konvergiraju zajedničkoj proceni brzine kretanja: videti kod Plotkina
(1998). Sornette (2003) daje zanimljiv prikaz petlji povratne sprege do
kojih dolazi kada su ljudi u grupi, pisan pitkim stilom ali uz vrlo
intuitivne matematičke predstave.
Biološka osnova imitacije Dugatkin (2001).
Evolucija i male verovatnoće Evolucija je prevashodno probabilistički
koncept. Može li biti zavarana slučajnošću? Mogu li najnesposobniji
da opstanu? Predstavnici dominantne struje darvinizma, zvane naivni
darvinizam, veruju da bilo koja vrsta ili pripadnik vrste koji u bilo kom
trenutku dominira jeste odabranik evolucije zato što je u prednosti nad
drugima. Ovo proishodi iz čestog nerazumevanja lokalnih i globalnih
optimuma, pomešanog s nesposobnošću da se oslobodimo verovanja u
zakon malih brojeva (prekomernog zaključivanja na osnovu malog
broja uzoraka). Stavite dve osobe u slučajno okruženje, recimo u
kazino, tokom vikenda. Jedna od njih će proći bolje od druge. Po
naivnom posmatraču, ona koje bolje prođe u prednosti je u pogledu
preživljavanja. Ako je viša ili se po nekoj drugoj osobini razlikuje od
druge, tu osobinu će naivni posmatrač videti kao objašnjenje razlike u
sposobnosti preživljavanja. Neki ljudi to rade s berzanskim trgovcima -
ocenjuju ih u formalnim takmičenjima. Uzmite i naivna
evolucionistička razmišljanja o „optimalnosti“ selekcije. Osnivač
sociobiologije se ne slaže s takvim shvatanjem optimalnosti kada se
radi o retkim događajima. E. O. Wilson (2002) piše: „Ljudski mozak je
očigledno evoluirao tako da se emotivno vezuje samo za malu
teritoriju, ograničenu grupu srodnika i dve-tri buduće generacije.
Elementarno je važno, u darvinističkom smislu govoreći, ne gledati ni
previše unapred ni previše unazad. Urođena nam je sklonost da
ignorišemo bilo kakvu daleku mogućnost koju još ne moramo
razmatrati. To je, kažu ljudi, naprosto zdravorazumsko ponašanje.
Zašto tako kratkovido razmišljaju? „Razlog je prost: to je deo našeg
snažno usađenog paleolitskog nasleđa. Stotinama milenijuma su oni
koji su težili kratkoročnim ciljevima u malom krugu rodbine i prijatelja
živeli duže i ostavljali za sobom više potomstva - čak i kada bi
kolektivno delanje dovodilo do posrtanja njihovih grupa i imperija. Da
bi se ostvario pogled u daljinu koji bi možda spasao daleke potomke,
mora se imati vizija i dalekosežan altruizam, a to je teško postići čisto
instinktivno.“
Videti i Milici“ (2000): „Evolucija ne predviđa. Nedostaje joj
dugoročna vizija menadžmenta farmaceutske kompanije. Svaka vrsta
mora u svakoj generaciji biti biološki profitabilna ili će izumreti. Vrste
uvek imaju novčanih problema koji im onemogućavaju špekulativne
 investicije u budućnost. Preciznije, svaki gen koji potencijalno nosi
neku inovaciju mora postići viši evolucioni profit od konkurentskih
gena ili će nestati pre nego što inovacija evoluira. Zato je inovacije
teško objasniti.“

ŠESTO POGLAVLJE
Zavaranost negativnim nagibom Prvi nagoveštaj objašnjenja popularnosti
negativnih nagiba nalazimo u prvim radovima o postupanju u uslovima
neizvesnosti kod „problema malih brojeva“. Tversky i Kahneman
(1971) pišu: „Vidimo da ljudi uzorak nasumično izvučen iz populacije
posmatraju kao vrlo reprezentativan, to jest, sličan populaciji po svim
suštinskim karakteristikama“. Posledica je induktivna zabluda:
preterano pouzdanje u sposobnost da se zaključuje o opštim osobinama
na osnovu viđenih činjenica, „neosnovano oslanjanje na trendove u
začetku“, tretiranje opaženih obrazaca kao stabilnih i izvlačenje
zaključaka s više sigurnosti nego što se to može na osnovu raspoloživih
podataka. Još je gore to što ljudi pronalaze kauzalna objašnjenja ili
možda osobine distribucije kojima potvrđuju svoje neosnovane
generalizacije. Lako je videti da se „malim brojevima“ daje
nesrazmerno veliki značaj i da se srednja vrednost posmatranog uzorka
uglavnom razlikuje od realne srednje vrednosti, kao i da je varijansa
uglavnom niža od realne. Sada uzmite u obzir činjenicu da u životu, za
razliku od laboratorije ili kazina, ne zapažamo distribuciju verovatnoće
iz koje se izvlače nasumične promenljive: mi vidimo samo realizacije
ovih slučajnih procesa. Bilo bi lepo da je to moguće, ali realnost je da
ne merimo verovatnoću na isti način na koji bismo merili temperaturu
ili visinu čoveka. Znači, kada računamo verovatnoću na osnovu
podataka iz prošlosti, mi pravimo pretpostavke o nagibu generatora
slučajnih nizova - svi podaci zavise od generatora. Ukratko, uz
iskrivljene podatke na scenu stupaju i iskrivljene osobine i mi smo
skloni da poverujemo u ono što vidimo. Taleb (2004).
Filozofi ponekad glume naučnike Nozik (1993).
Holivudska ekonomija De Vany (2003).
Ljudi su osetljiviji na značenje nego na opseg Hsee i Rottenstreich
(2004).
Lukasova kritika Lucas (1978).

SEDMO POGLAVLJE
Niderhoferova knjiga Niederhoffer (1997).
Gudmanova zagonetka o indukciji S ovom zagonetkom se problem
indukcije može podići na teži nivo. Recimo da tržište u mesec dana
svakodnevno raste. Za mnoge indukciji sklone to bi moglo da potvrdi
teoriju da tržište svakodnevno raste. Ali imajte u vidu kako taj podatak
možda potvrđuje teoriju da svaki dan raste a onda doživi krah -
odnosno da smo svedoci ne tržišta u usponu nego tržišta koje se uspinje
a onda sunovraćuje. Kada čovek posmatra plav predmet, moguće je
reči da do trenutka t posmatra nešto plavo, nakon čega to postaje
zeleno - da takav predmet nije plav već „zelav“. Dakle, prema istoj
logici činjenica da tržište sve ovo vreme raste može biti potvrda da će
se sutra sunovratiti! Ona potvrđuje da posmatramo tržište koje se
uspinje pa pada. Videti: Goodman (1954).
Sorosova dela Soros (1988).
Hajek Videti Hayek (1945) i proročki Hayek (1994), prvo izdanje 1945.
Poperova ličnost Magee (1997) i Hacohen (2001). Takođe i zabavan prikaz
u: Edmonds i Eidinow (2001).

OSMO POGLAVLJE
Milioner iz komšiluka Stanley (1996).
Zagonetka premijum akcija Vodi se aktivna akademska diskusija o
zagonetki „premijum akcija“, pri čemu se „premijum“ akcijom smatra
veći prihod od akcija u odnosu na obveznice i traže se moguća
objašnjenja. Vrlo malo je razmatrana mogućnost da su premijum akcije
možda optička iluzija koja proishodi iz zablude o uspehu - ili da su se
možda javili crni labudovi. Izgleda da se diskusija malo ohladila nakon
pada na tržištima akcija posle događaja 2000-2002.
DEVETO POGLAVLJE
Efekat srećne ruke Gilovich, Vallone i Tversky (1985).
Analitičari akcija obmanjuju same sebe Poređenje analitičara s
prognozerima vremena videti u: Taszka i Zielonka (2002).
Razlike u prihodima Ambarish i Siegel (1996). Dosadni izlagač je zapravo
poredio Šarpove koeficijente, tj. prihode merene njihovom
standardnom devijacijom (na godišnjem nivou), nazvane po
finansijskom ekonomisti Vilijamu Šarpu, mada se koncept uobičajeno
koristi u statistici i naziva koeficijent varijacije. (Šarp je uveo koncept
u kontekst normativne teorije određivanja cena zarad izračunavanja
očekivanih prihoda portfelja uz određeni profil rizika, ne kao
statističku alatku). Ne uzimajući u obzir zabludu o uspehu, razlike
Šarpovog koeficijenta između dva nepovezana menadžera će tokom
dvanaest meseci, uz pretpostavku (vrlo velikodušnu) gausovske
distribucije, sa skoro 50% verovatnoće preći 1,8. Izlagač razmatra
razlike Šarpovog koeficijenta od oko 0,15! Čak i ako pretpostavimo da
je period posmatranja pet godina, što je kod menadžera hedž fondova
velika retkost, situacija ne može biti mnogo bolja.
Vrednost mesta Čak i tada, zbog atributivnih pristrasnosti, berzanski
trgovci su skloni da veruju kako je njihov prihod posledica veštine, ne
„mesta“ koje zauzimaju ili franšize (tj. vrednosti tokova naloga). Samo
mesto na kome jesu ima vrednost, s obzirom na to da „knjiga“
specijaliste s njujorške berze donosi poprilično novca: videti Hilton
(2003). Takođe Taleba (1997), rasprava o koristima od pravog trenutka
i mesta.
Iskopavanje podataka Sullivan, Timmerman i White (1999).
Psi koji ne laju Zahvaljujem Frančesku Korijeliju s Bokonija za ovo
opažanje o metaanalizi.

DESETO POGLAVLJE
Mreže Arthur (1994). Videti: Barabasi (2002), Watts (2003).
Nelinearna dinamika Uvod u nelinearnu dinamiku finansija potražiti u:
Brock i De Lima (1995) i Brock, Hsieh i LeBaron (1991). Takođe
videti najnoviji i svakako najpotpuniji Sornetov rad (Sornette 2003).
 Sornet prevazilazi puku karakterizaciju procesa kao dinamike debelih
repova i izjavu da je distribucija verovatnoće drugačija od one koju
učimo u uvodu u finansije. On izučava tačke tranzicije: recimo do se
prodaja knjige približi kritičnoj tački nakon koje će zaista planuti.
Dinamika, zavisna od dotadašnjeg rasta, postaje predvidljiva.
Tačka preokreta Gladwell (2000). U članku koji je prethodio knjizi
(Gladwell, 1996), autor piše: „Ovo nam deluje iznenađujuće zato što
ljudska bića radije misle u linearnim okvirima... Sećam se kako sam se
kao dete mučio sa istim ovim teorijskim pitanjima pri pokušaju da
sipam kečap za večerom. Poput sve dece koja se prvi put susreću s
ovim problemom, pretpostavio sam da je rešenje linearno: da će ishod
postojanog pojačavanja intenziteta udaraca po dnu boce biti postojano
povećanje količine kečapa koja izlazi s druge strane. Neće biti, rekao
mi je otac i odrecitovao pesmicu koja za mene ostaje najprecizniji
iskaz o temeljnoj nelinearnosti svakodnevnog života: Kad se flaša
kečapa obrne - prvo ni makac, a onda jurne.“
Pareto Pre sveopšte primene zvonaste krive, ozbiljnije smo shvatali
Paretove ideje o raspodeli - posebno doprinos velikih odstupanja
opštim svojstvima raspodele. Kasnija razmatranja dovela su do
takozvanih Pareto-Levijevih raspodela ili Levijevih stabilnih raspodela
koje (izuzev u posebnim slučajevima) imaju neka prilično gadna
svojstva (nepoznata stopa greške). Ekonomisti nikada nisu voleli da ih
koriste zato što ne daju prikladna svojstva - a oni vole da pišu radove u
kojima nude iluziju rešenja, posebno u vidu matematičkih odgovora.
Pareto-Levijeva raspodela im ne pruža taj luksuz. Ekonomske diskusije
o Paretovim idejama videti u: Zajdenweber (2000) i Bouvier (1999),
Matematičko predstavljanje Pareto-Levijevih raspodela videti u: Voit
(2001) i Mandelbrot (1997). Dinamika eksponencijalnih zavisnosti je
nedavno ponovo otkrivena. Odlika eksponencijalne distribucije je
sledeća: ako je eksponent 2, onda će biti četvorostruko više ljudi s
prihodima preko milion dolara nego onih s prihodima od dva miliona
dolara. Posledica je da je verovatnoća ekstremno velike devijacije vrlo
mala. Opštije postavljeno, uz devijaciju x, incidenca devijacije
umnoška x biće taj umnožak s datim eksponentom. Što je eksponent
veći, to je verovatnoća velike devijacije manja.
Špicnejgelovo zapažanje Gladwell (2002).
Ne shvatajte ozbiljno „korelaciju“ ni one koji tu reč shvataju ozbiljno
Isti onaj A. koji gađa upaljačem kada se uvredi, naučio me je ponešto o
zabludi korelacije. Zbog strategije kojom pucam na retke događaje
najčešće mi upućuju ovakvu optužbu: „Čini se da ne priznaješ
korelaciju ni sa čim“. Evo ilustrativnog primera. Nelinearni trejding
instrument, poput prodajne opcije, biće u pozitivnoj korelaciji sa
izvesnošću mnogih mogućih ishoda (recimo ako vrednost prodajne
opcije na medveđem tržištu istekne, pošto ne nastupi dovoljni pad),
izuzev, naravno, ukoliko opcija vredi i pređe unapred dogovorenu
cenu, u kom slučaju se korelacija potpuno preokreće. Učinite sebi
uslugu i ne uzimajte ideju o korelaciji ozbiljno, osim u vrlo specifičnim
situacijama gde je linearnost opravdana.

JEDANAESTO POGLAVLJE
Slepilo za verovatnoće Izraz sam pozajmio iz knjige Piattelli-Palmarinija
(1994).
Razmatranje „racionalnosti“ Nije tako lako baviti se ovom temom.
Racionalnost je razmatrana u brojnim oblastima, a ekonomisti su
uglavnom razvijali zamisao o toj pojavi u okviru normativne teorije
odlučivanja. Zašto su se ekonomisti toliko zainteresovali za ovu ideju?
Osnova ekonomske analize je shvatanje ljudske prirode kao racionalne,
što je oličeno u pojmu homo economicus. Karakteristike i postupanje
takvog homo economicusa ugrađeni su u postulate potrošačkih izbora i
uključuju nezasitost (više uvek ima prednost u odnosu na manje) i
tranzitivnost (opšta doslednost odluka). Na primer, Erou (Arrow, 1987)
piše: „Vredi zapaziti da, s obzirom na shvatanje tranzitivnosti i
potpunosti, to jest maksimalizacije stvari, svakodnevna upotreba
termina racionalnost ne odgovara definiciji ekonomista. Uobičajeno
shvatanje podrazumeva korišćenje svih informacija pri odlučivanju,
ispravno rezonovanje i tako dalje.“
Verovatno će ekonomista najbolje shvatiti racionalnost kroz
maksimalizaciju koja dovodi do jedinstvenog rešenja.
Ali čak ni tada, to nije jednostavno. Ko šta maksimalizuje? Za početak,
imamo suprotstavljenost kolektivne i individualne racionalnosti
 („tragedija opšteg dobra“ koju Kejns opisuje kroz parabolu stadiona,
gde je optimalna strategija za pojedinca da stoji, ali je kolektivno
gledano optimalna strategija da svi sede na svojim mestima). Tu je i
problem koji opisuje Erou u teoremi nemogućnosti izbora. Uzmite u
obzir i sledeći problem glasača: ljudi glasaju ali verovatni dobici od
glasanja mogu biti manji od truda utrošenog u odlazak do glasačkog
mesta. Diskusiju o ovim paradoksima videti u: Luce i Raiffa (1957).
Primetićete da je literatura o racionalnom odlučivanju u uslovima
neizvesnosti veoma obimna i obuhvata različite oblasti, od evolucione
teorije igara do političkih nauka. Ali kao što je Džon Haršanji to
brutalno postavio: Ona je normativna i to joj je i namera. Ovo je
herojska izjava: reči da je ekonomija odustala od svojih naučnih
pretenzija i prihvatila da ne opisuje kako ljudi zaista postupaju već pre
kako bi trebalo da postupaju. To znači da je ušla u novi svet - u
filozofiju (mada ne baš u etiku) - i stoga je pojedinac može u
potpunosti prihvatiti i težiti da postupa poput neoklasičara. Ako može.
Krajnje/neposredno kao rešenja na neke probleme racionalnosti
Evolucioni teoretičari prave razliku između neposrednog i krajnjeg
uzroka.
Neposredni uzrok: Jedem zato što sam gladan.
Krajnji uzrok: Da nemam poriv da jedem, napustio bih genski fond.
Ako čovek sagleda krajnje uzroke, mnogi postupci koji na
neposrednom nivou deluju iracionalno (poput iznetog problema izbora)
mogu se protumačiti kao racionalni. Takvo je objašnjenje altruizma:
zašto biste preuzeli mali rizik da biste pomogli nekom neznancu da se
ne udavi? Očito nas je ovaj poriv da pomognemo doveo dovde gde
smo danas. Dodatne uvide u distinkciju potražiti u: Dawkins (1989,
1976) i Pinker (2002).
Racionalnost i sajentizam Na sugestiju Pitera Makbarnija, s kojim se
dopisujem, otkrio sam roman Mi Jevgenija Zamjatina, satiru o
lenjinističkoj Rusiji napisanu 20-ih godina prošlog veka, čija radnja je
smeštena u daleku budućnost, u vreme kada su tejlorističke i
racionalističke ideje naizgled uspele da eliminišu svu neizvesnost i
iracionalnost iz života.
Ograničena racionalnost Simon (1956), Simon (1957), Simon (1987.a) i
Simon (1987.b).
Bihevioralne finansije Pregled videti u: Schlaifer (2000) i Shefrin (2000).
Takođe i u: Thaler (1994b) i u prvobitnom Talerovom radu (1994a).
Četvorotomna zbirka radova o heuristikama i pristrasnostima
Kahneman, Slovic i Tversky (1982), Kahneman i Tversky (2000),
Gilovich, Griffin i Kahneman (2002) i Kahneman, Diener i Schwarz
(1999).
Potcenjivanje mogućih ishoda Hilton (2003).
Dva sistema rasuđivanja Sloman (1996) i Sloman (2002). Rezime u:
Kahneman i Frederick (2002). O afektivnoj heuristici: Zajonc (1980) i
Zajonc (1984).
Neproziran proces Po psiholozima koji pripadaju tradiciji heuristika i
pristrasnosti, Sistem 1 je neproziran, to jest nesvestan sebe samog. To
podseća na kapsuliranje i nesvesnost ranije razmatranih modula.
Evoluciona psihologija/sociobiologija Najčitljivije: Burnham i Phelan
(2000). O opštem okviru ekologije kao optimizacije u: Kreps i Davies
(1993). Videti i: Wilson (E. O., 2000), Winston (2002), stripovi Evansa
i Zaratea (1999), Pinker (1997) i Burnham (1997).
Debata Gigerenzer (1996), Kahneman i Tversky (1996) i Stanovich i West
(2000). Smatra se da evolucioni teoretičari imaju panglosijansko34
gledište po kome je evolucija rešenje za sve. Začudo, debata je
ogorčena ne zbog velikih razlika u mišljenjima, već zbog malih.
Naslov zbirke članaka Gigerencera i saradnika je Proste heuristike koje
nas čine pametnima (Simple Heuristics That Make Us Smart,
Gigerenzer, 2000). Videti i: Gigerenzer, Czerlinski i Martignon (2002).
Adaptacije specifične za domen Pluća su domenski specifična adaptacija
čija namena je izdvajanje kiseonika iz vazduha i njegovo dopremanje u
krvotok; nije im namena da obavljaju cirkulaciju krvi. Evolucioni
psiholozi smatraju da u psihologiji imamo iste vrste adaptacija.
Rođenje neurobiologije racionalnosti Berridge (2003) uvodi
neurobiološku dimenziju racionalnosti koristeći dva od Kanemanova
četiri vida korisnosti (iskustvene, zapamćene, predviđene i one u
 odlučivanju) i iracionalnost određuje kao prevagu korisnosti u
odlučivanju nad predviđenom korisnošću. Postoji i neuralna dimenzija
ovakve iracionalnosti: dopaminska aktivnost u mezolimbičkom mozgu.
Kriterijum modularnosti Pozajmiću izlaganje lingvistkinje Elizabet Bejts
(Bates, 1994) o devet Fodorovih kriterijuma modularnosti (ironija je to
što je Bejtsova skeptična po pitanju modularnosti). Kriterijumi obrade
informacija su: kapsuliranost (ne možemo da utičemo na
funkcionisanje modula), nesvesnost, brzina (u tome je poenta modula),
površni rezultati (nemamo predstavu o koracima koji do njih dovode) i
automatske veze (modul generiše unapred determinisane izlazne
jedinice za unapred determinisane ulazne jedinice). Biološki
kriterijumi po kojima se oni razlikuju od stečenih navika su:
ontogenetska univerzalnost (razvijaju se kroz karakterističan niz
koraka), lokalizacija (koriste tačno određene neuralne sisteme) i
patološka univerzalnost (module odlikuje karakteristična patologija u
svim populacijama). Konačno, najvažnija osobina modularnosti je
domenska specifičnost.
Knjige o fizičkim osobinama mozga O hijerarhiji
reptilski/limbički/neokortikalni vidite kauzalne opise u: Ratey (2001),
Ramachandran i Blakesleee (1998), Carter (1999), Carter (2002),
Conlan (1999), Lewis, Amini i Lannon (2000) i Goleman (1995).
Modularnost Uvod u oblasti filozofije i kognitivne nauke: Fodor (1983), a
u oblasti evolucione psihologije: Cosmides i Tooby (1992).
Evo kako glasi Vejsonov zadatak selekcije (koji nalazimo u gotovo
svakoj knjizi o evolucionoj psihologiji). Razmotrite sledeća dva testa:
1. problem: Zamislite da imam špil karata kod kojih je na svakoj s
jedne strane slovo a s druge broj. Zamislite još da tvrdim da je sledeće
pravilo tačno: ako se na karti nalazi samoglasnik, onda je s druge
strane paran broj. A sada zamislite da vam pokažem četiri karte iz
špila: E 6 K 9. Koju kartu ili karte biste okrenuli da procenite je li
pravilo tačno ili nije?
2. problem: Radite kao barmen u gradu gde je konzumacija alkohola
nedozvoljena mlađima od dvadeset jedne godine i vi ste odgovorni za
poštovanje zakona. Suočavate se sa sledećim situacijama i morali biste
da pitate mušteriju da vam pokaže ili koliko ima godina ili šta pije.
 Koje od četiri mušterije biste morali da priupitate?
1. pije pivo; 2. ima više od dvadeset jedne godine; 3. pije sok; 4. ima
manje od dvadeset jedne godine.
Iako su ova dva problema identična (jasno je da biste u oba trebalo da
proverite samo prvi i poslednji slučaj), većina neće odabrati pravi
odgovor u prvom problemu a u drugom hoće. Evolucioni psiholozi
veruju da poteškoća u rešavanju prvog i lakoća u rešavanju drugog
problema dokazuju modul utvrđivanja lažnjaka - uzmite u obzir da smo
adaptirani na izvođenje kooperativnih zadataka i brzi u prepoznavanju
uljeza.
Emocionalni mozak Damasio (1994) i LeDoux (1998). Bechara, Damasio,
Damasion i Tranel (1994) pokazuju slabljenje postupaka kojima se
izbegavaju rizici kod pacijenata s oštećenim ventromedijalnim
frontalnim korteksom, delom mozga koji nas povezuje s našim
emocijama. Izgleda da emocije u oba smera igraju ključnu ulogu. O
novoj oblasti neuroekonomije, videti razmatranja u: Glimcher (2002) i
Camerer, Loewenstein i Prelec (2003).
Medicinski primer Bennett (1998). Takođe se razmatra u: Gigerenzer,
Czerlinski i Martignon (2002). Među svim heuristikama i
pristrasnostima, ovu klasifikuju kao zabludu o osnovnoj stopi
(poznatiju kao zanemarivanje osnovne stope ili zanemarivanje
apriornih verovatnoća, prim. prev.). Evolucioni teoretičari su podeljeni
po pitanju da li se radi o opštem domenu (neuslovna verovatnoća) ili
domenskoj specifičnosti (uslovan).
Tok Videti u: Csikszentmihalyi (1993) i Csikszentmihalyi (1998). Navodim
obe knjige za svaki slučaj, pošto nisam siguran da li se razlikuju:
izgleda da ovaj pisac istu opštu ideju iznova ispisuje na različite
načine.
Osetljivost na gubitke Obratite pažnju da nas se gubici više dotiču nego
dobici, ali nam osetljivost na njih brzo slabi (gubitak od 10.000 dolara
bolji je nego deset gubitaka od po 1000 dolara). Dobici slabije deluju
na nas nego gubici, a veliki dobici čak još slabije (deset dobitaka od
1000 dolara bolje je od jednog dobitka od 10.000 dolara).
Hedonistički žrvanj Moj pokojni prijatelj Džimi Pauers se izuzetno trudio
da mi pokaže kako se veoma bogati investicioni bankari posle lošeg
dana ponašaju ucveljeno. Šta im znači sve to bogatstvo ako su se na
njega toliko navikli da im jedan jedini loš dan može poništiti dejstvo
svih dotadašnjih uspeha? U slučaju da akumulacija ne ide kako treba,
sledi da bi ljudi trebalo da se drže drugačijih strategija. Ova promena
strategija je u vezi s teorijom izgleda.

DVANAESTO POGLAVLJE
Neurobiologija kontakta očima Ramachandran i Blakeslee (1998) o
vizuelnim centrima koji šalju impulse u amigdalu: „Naučnici koji su
pratili ćelijske reakcije u amigdali otkrili su da, osim na facijalne
ekspresije i emocije, ćelije reaguju i na usmerenost pogleda. Na primer,
određena ćelija će reagovati ukoliko vas neko pogleda direktno u oči,
dok će ukoliko je pogled skrenut samo delić santimetra reagovati
susedna ćelija. Ako je pogled pak znatno skrenut u levu ili desnu
stranu, opet reaguju određene druge ćelije. Ovo nije iznenađenje, s
obzirom na značaj pogleda u društvenoj komunikaciji primata -
odvraćanje pogleda iskazuje krivicu, stid ili neugodnost, intenzivan
direktan je pogled ljubavnika ili preteći pogled neprijatelja“.
Golubovi u kutiji Skinner (1948).
Iluzija znanja Barber i Odean (2001) daju prikaz literature o tendenciji
donošenja čvršćih zaključaka nego što se to može na osnovu podataka,
što nazivaju „iluzija znanja“.

TRINAESTO POGLAVLJE
Arapski skeptici Al-Ghazali (1989).
Rozanova knjiga Rozan (1999).
Konvencionalna paradigma verovatnoće Većina konvencionalnih
razmatranja probabilističke misli, posebno u filozofskoj literaturi,
predstavlja neznatne varijacije iste paradigme kroz niz doprinosa
sledećih mislilaca: Chevalier de Mere, Pascal, Cardano, De Moivre,
Gauss, Bernouilli, Laplace, Bayes, Von Mises, Carnap, Kolmogorov,
Borci, De Finetti, Ramsey itd. Međutim, one se tiču problema
 kalkulacije verovatnoće, koji možda vrve od stručnih nedoumica, ali
predstavljaju cepidlačenja i, grublje rečeno, akademska pitanja. Ona
nisu naročito značajna za ovu knjigu — jer, uprkos pozivu kojim se
bavim, izgleda da mi ne daju ni blizu korisne odgovore na praktične
nedoumice. Za pregled takvih pitanja preporučujem: Gillies (2000),
Von Plato (1994), Hacking (1990) ili popularnije pisanu i izuzetno
pitku knjigu Protiv Bogova (Against the Gods, Bernstein, 1996), koja
se umnogome oslanja na knjigu Florence Nightingale David (1962).35
Preporučujem Bernštajnovo delo Protiv bogova kao čitljivu
prezentaciju istorije probabilističke misli u inženjeringu i primenjenim
prirodnim naukama, ali se nipošto ne slažem s njegovom porukom o
merljivosti rizika u društvenim naukama.
Ponoviću poentu: filozofima koji se bave verovatnoćom per se čini se
da se radi o problemu kalkulacije. U ovoj knjizi problem verovatnoće
je umnogome stvar znanja, ne računice. Kalkulacije smatram tek
pukom fusnotom ove teme. Stvarni problem je: odakle dobijamo
verovatnoću? Kako menjamo uverenja? Bavio sam se problemom
„kockanja s pogrešnom kockicom“: neuporedivo je važnije shvatiti
koju kockicu pri kockanju koristimo nego razviti komplikovane
računice ishoda i upravljati rizikom bacanja kockice koja, recimo, ima
samo šestice. Na primer, u ekonomiji imamo vrlo velike modele
računica rizika koji počivaju na veoma klimavim pretpostavkama (u
stvari, ne klimavim već pogrešnim). Pod dimnom zavesom
matematike, sve drugo je pogrešno. Doći do pravih pretpostavki može
biti važnije nego posedovati komplikovan model računice.
Jedan zanimljiv problem je „veličina rizika“, odnosno ideja da je
moguće shvatiti rizik pomoću „složene matematike“ i predviđanja
retkih događaja na osnovu distribucija verovatnoće zasnovanih na
podacima iz prošlosti. Najzanimljiviji bihevioralni aspekt ovog
problema jeste to da zagovornici te ideje, izgleda, da ne testiraju
uspešnost svojih prošlih predviđanja, što je problem nalik onima koje
je izučavao Mil (Meehl).
Mentalno računovodstvo Thaler (1980) i Kahneman, Knetch i Thaler
(1991).
Mislioci i filozofi verovatnoće Verovatno najpronicljivija knjiga o ovoj
temi još uvek je Rasprava o verovatnoći (Treatise on Probability)
velikog Džona Majnarda Kejnsa (Keynes, 1989, 1920,) koju začudo
još nije pokrila prašina - izgleda da je sve što nam se učini kao otkriće
u njoj već rečeno (mada, što je karakteristično za Kejnsa, na uvijen
način). Sa spiska zaslužnih mislilaca verovatnoće obično nezasluženo
biva izostavljen Šekl (Shackle, 1973). Većina autora takođe propusti da
navede važne doprinose Ajsaka Levija o subjektivnoj verovatnoći i
njenoj vezi s uverenjima (Levi, 1970), što bi trebalo da bude obavezno
štivo u ovoj oblasti (nije pitko, ali vredi truda). To je šteta, pošto je
Levi mislilac verovatnoće (a ne kalkulator varovatnoće). Takođe
obično izostave i epistemologa verovatnoće Henrija Kiburga (Kyburg,
1983), previše ga je teško čitati.
Jedno zapažanje o filozofima: u odnosu na naučnike skloniji su
heterogenim razmatranjima i razmatranjima stvari po odeljcima.
Filozofi se verovatnoćom bave u raznim granama, u logici,
epistemologiji, teoriji racionalnog odlučivanja, filozofiji matematike,
filozofiji nauke. Iznenađujuće je pročitati oštroumno izlaganje
Nikolasa Rešera o sreći, koje je izneo pred Američkim udruženjem
filozofa, a koje je kasnije objavljeno u formi knjige pod naslovom
Sreća (Luck, Rescher, 1995), u kome se uopšte ne bavi mnogo
problemima verovatnoće iz filozofske i kognitivne literature.
Problemi s mojom porukom: mnogi čitaoci tehničkih profesija, recimo,
inženjeri, pokazali su izvesne teškoće u uviđanju veze između
verovatnoće i uverenja i važnosti skepticizma u menadžmentu rizika.

ČETRNAESTO POGLAVLJE
Stoicizam Savremena razmatranja u: Becker (1998) i Banateanu (2001).

EPILOG
Neizvesnost i zadovoljstvo O uticaju slučajnosti na produženo trajanje
zadovoljstva videti u: Wilson i sar. (2005).
Maksimalizovanje Psihološka literatura se usredsređuje na
maksimalizovanje u smislu izbora, ne toliko na pravu optimizaciju. Ja
 proširujem taj koncept i posmatram optimizaciju u svakodnevnom
životu. Sintezu i pregled radova o hedonističkom uticaju
maksimalizacije i zašto je „manje više“ videti u: Schwartz (2003) i
Schwartz i sar. (2002). O kauzalnoj vezi između nesreće i težnje
materijalnim bogatstvima u: Kasser (2002).
Datum vaše smrti Ovu poslednju poentu dugujem Gerdu Gigerenzeru.
Nepredvidljivo postupanje Razmatranje u oblasti biologije videti u: Miller
(2000). Videti i: Lucas (1978) o primenama na slučajnu monetarnu
politiku koja ruši očekivanja.
Izgled i uspeh Videti: Shahami i sar. (1993), Hosoda i sar. (1999). Prijatelj
Piter Bevelin mi je pisao: „Kada pomislim na pogrešnu procenu
ličnosti, uvek se setim Šerloka Holmsa u romanu Znak četvorice Artura
Konana Dojla. ‘Od najveće je važnosti ne dopustiti svom rasuđivanju
da bude podložno nečijim ličnim vrijednostima. Uvjeravam vas da je
najprivlačnija žena koju sam ikada upoznao bila obješena jer je
otrovala troje male djece kako bi se dokopala njihove osigurnine, a
najodurniji čovjek kojeg sam poznavao, neki filantrop, koji je potrošio
skoro četvrt milijuna na londonsku sirotinju’.“36

OceanofPDF.com
 BIBLIOGRAFIJA

Albouy, Francois-Xavier, 2002, Le temps des catastrophes. Pariz: Descartes

& Cie.
al-Ghazali, 1989, „Mikhtarat Min Ahthar Al-Ghazali“. U: Saliba, Jamil,
Tarikh Al Falsafa Al Arabiah. Bejrut: Al Sharikah Al Ahlamiah
Lilkitab.
Ambarish, R. i L. Siegel, 1996, „Time Is the Essence“. RISK, 9, 8, 41-42.
Arnheim, Rudolf, 1971, Entropy and Art: An Essay on Disorder and Orden
Berkli: University of California Press.
Arrow, Kenneth, 1987, „Economic Theory and the Postulate of
Rationality“. U: Eatwell, J., Milgate, M. i Newman, P., urednici, 1987.
The New Palgrave: A Dictionary of Economics, tom 2, 69-74, London:
Macmillan.
Arthur, Brian W., 1994, Increasing Returns and Path Dependence in the
Economy. En Arbor: University of Michigan Press.
Banateanu, Anne, 2002, La theorie stoicienne de l’amitie: essai de
reconstruction. Fribour: Editions Universitaires de Fribourg/Paris:
Editions du Cerf.
Barabasi, Albert-Laszlo, 2002, Linked: The New Science of Networks.
Boston: Perseus Publishing.
Barber, B. M. i T. Odean, 2001, „The Internet and the Investor“.
Journal of Economic Perspectives, zima, tom 15, br. 1, 41-54.
Barron, G., i I. Erev, 2003, „Small Feedback-based Decisions and Their
Limited Correspondence to Description-based Decisions “.Journal of
Behavioral Decision Making, 16, 215-233.
Bates, Elisabeth, 1994, ,,Modularity, Domain Specificity, and the
Development of Language“. U: Gajdusek, D.C., McKhann, G.M. i
Bolis, C.L. urednici, Evolution and Neurology of Language:
Discussions in Neuroscience, 10(1-2), 136-149.
Bechara, A., A. R. Damasio, H. Damasio i S. W. Anderson, 1994,
,,Insensitivity to Future Consequences Following Damage to Human
Prefrontal Cortex“. Cognition, 50:1-3, 7-15.
Becker, Lawrence C., 1998, A New Stoicism. Prinston, Nju Džersi:
Princeton University Press.
Bennett, Deborah J., 1998, Randomness. Kembridž, Masačusets: Harvard
University Press.
Bernstein, Peter L., 1996, Against the Gods: The Remarkable Story of Risk.
Njujork: Wiley.
Berridge, Kent C., 2003, „Irrational Pursuits: Hyper-incentives from a
Visceral Brain“. U: Brocas i Carillo.
Bouvier, Alban, urednik, 1999, Pareto aujourd’hui. Pariz: Presses
Universitaires de France.
Brent, Joseph, 1993, Charles Sanders Peirce: A Life. Blumington: Indiana
University Press.
Brocas, I. i J. Carillo, urednici, 2003, The Psychology of Economic
Decisions: Vol. 1: Rationality and Well-being. Oksford: Oxford
University Press.
Brock, W. A. i P. J. F. De Lima, 1995, „Nonlinear Time Series, Complexity
Theory, and Finance“. Univerzitet u Viskonsinu, Madison - Working
Papers 9523.
Brock, W. A., D. A. Hsieh i B. LeBaron, 1991, Nonlinear Dynamics,
Chaos, and Instability: Statistical Theory and Economic Evidence.
Kembridž, Masačusets: MIT Press.
Brockman, John, 1995, The Third Culture: Beyond the Scientific
Revolution. Njujork: Simon & Schuster.
Buchanan, Mark, 2002, Ubiquity: Why Catastrophes Happen. Njujork:
Three Rivers Press.
Buehler, R., D. Griffin i M. Ross, 2002, „Inside the Planning Fallacy: The
Causes and Consequences of Optimistic Time Predictions“. U:
Gilovich, Griffin i Kahneman.
Burnham, Terence C., 1997, Essays on Genetic Evolution and Economics.
Njujork: Dissertation.com.
Burnham, Terence C., 2003, „Caveman Economics“. Harvard Business
School.
Burnham, T. i J. Phelan, 2000, Mean Genes. Boston: Perseus Publishing.
Camerer, C., G. Loewenstein i D. Prelec, 2003, „Neuroeconomics: How
Neuroscience Can Inform Economics“. Caltech Working Paper.
Campbell, Jeremy, 1982, Grammatical Man: Information, Entropy,
Language and Life. Njujork: Simon & Schuster.
Carter, Rita, 1999, Mapping the Mind. Berkli: University of California
Press.
Carter, Rita, 2002, Exploring Consciousness. Berkli: University of
California Press.
Chancellor, Edward, 1999, Devil Take the Hindmost: A History of Financial
Speculation. Njujork: Farrar, Straus & Giroux.
Conlan, Roberta, urednik, 1999, States of Mind: New Discoveries About
How Our Brains Make Us Who We Are. Njujork: Wiley.
Cootner, Paul H., 1964, The Random Character of Stock Market Prices.
Kembridž, Masačusets: The MIT Press.
Cosmides, L. i J. Tooby, 1992, „Cognitive Adaptations for Social
Exchange“. U: Barkow et al., urednici, The Adapted Mind. Oksford:
Oxford University Press.
Cover, T. M. i J. A. Thomas, 1991, Elemente of Information Theory.
Njujork: Wiley.
Csikszentmihalyi, Mihaly, 1993, Flotu: The Psychology of Optimal
Experience. Njujork: Perennial Press.
Csikszentmihalyi, Mihaly, 1998, Finding Flotu: The Psychology of
Engagement with Everyday Life. Njujork: Basic Books.
Damasio, Antonio, 1994, Descartes’ Error: Emotion, Reason, and the
Human Brain. Njujork: Avon Books.
Damasio, Antonio, 2000, The Feeling of What Happens: Body and Emotion
in the Making of Consciousness. Njujork: Harvest Books. Damasio,
Antonio, 2003, Looking for Spinoza: Joy, Sorrow and the Feeling
Brain. Njujork: Harcourt.
David, Florence Nightingale, 1962, Games, Gods, and Gambling: A History
of Probability and Statistical Ideas. Oksford: Oxford University Press.
Dawes, R. M., D. Faust i P. E. Meehl, 1989, „Clinical Versus Actuarial
Judgment“. Science, 243, 1668-1674.
Dawkins, Richard, 1989 (1976), The Selfish Gene. 2nd ed., Oksford:
Oxford University Press. (Srpsko izdanje Heliks, 2008)
De Vany, Arthur, 2003, Hollywood Economics: Chaos in the Movie
Industry. London: Routledge.
Debreu, Gerard, 1959, Theorie de la valeur, Dunod, prev. Theory of Value.
Njujork: Wiley.
Dennett, Daniel C., 1995, Darwin's Dangerous Idea: Evolution and the
Meanings of Life. Njujork: Simon & Schuster.
Deutsch, David, 1997, The Fabric of Reality. Njujork: Penguin. DeWitt, B.
S. i N. Graham, urednici, 1973, The Many-Worlds Interpretation of
Quantum Mechanics. Prinston, Nju Džersi: Prinston University Press.
Dugatkin, Lee Alan, 2001, The Imitation Factor: Evolution Beyond the
Gene. Njujork: Simon & Schuster.
Easterly, William, 2001, The Elusive Quest for Growth: Economists’
Adventures and Misadventures in the Tropics. Kembridž, Masačusets:
The MIT Press.
Edmonds, D. i J. Eidinow, 2001, Wittgenstein’s Poker: The Story of a Ten-
Minute Argument Between Two Great Philosophers. Njujork: Ecco.
Einstein, A., 1956 (1926), Investigations on the Theory of the Brownian
Movement. Njujork: Dover.
Ekman, Paul, 1992, Telling Lies: Clues to Deceit in the Marketplace,
Politics and Marrtage. Njujork: W. W. Norton.
Elster, Jon, 1998, Alchemies of the Mind: Rationality and the Emotions.
Kembridž, Engleska: Cambridge University Press.
Evans, Dylan, 2002, Emotions: The Science of Sentiment, Oksford: Oxford
University Press.
Evans, D. i O. Zarate, 1999, Introducing Evolutionary Psychology. London:
Totem Books.
Eysenck, M. W. i M. T. Keane, 2000, Cognitive Psychology, 4. izdanje.
Finucane, M. L., A. Alhakami, P. Slovic i S. M. Johnson, 2000, „The Affect
Heuristic in Judgments of Risks and Benefits“. Journal of Behavioral
Decision Making, 13, 1-17.
Fischhoff, Baruch, 1982, „For Those Condemned to Study the Past:
Heuristics and Biases in Hindsight“. U: Kahneman, Slovic i Tversky.
Fodor, Jerry A., 1983, The Modularity of Mind: An Essay on Faculty
Psychology. Kembridž, Masačusets: The MIT Press.
Frank, Robert H., 1985, Choosing the Right Pond: Human Behavior and the
Quest for Status. Oksford: Oxford University Press.
Frank, Robert H., 1999, Luxury Fever: Why Money Fails to Satisfy in an
Era of Excess. Prinston, Nju Džersi: Princeton University Press.
Frank, R. H. i P. J. Cook, 1995, The Winner Take-All Society: Why the Few
at the Top Get So Much More Than the Rest of Us. Njujork: Free Press.
Frederick, S. i G. Loewenstein, 1999, „Hedonic Adaptation“, u: Kahneman,
Diener i Schwartz.
Freedman, D. A. i P. B. Stark, 2003, ,,What Is the Chance of an
Earthquake?“ Odsek za statistiku Kalifornijskog univerziteta u
Berkliju, CA 94720-3860. Tehnički izveštaj 611. September 2001;
revidirano u januaru 2003.
Fukuyama, Francis, 1992, The End of History and the Last Man. Njujork:
Free Press.
Galbraith, John Kenneth, 1997, The Great Crash 1929. Njujork: Mariner
Books.
Gehring, W. J. i A. R. Willoughby, 2002, „The Medial Frontal Cortex and
the Rapid Processing of Monetary Gains and Losses“. Science, 295,
 mart.
Georgescu-Roegen, Nicholas, 1971, The Entropy Law and the Economic
Process. Kembridž, Masačusets: Harvard University Press.
Gigerenzer, Gerd, 1989, The Empire of Chance: How Probability Changed
Science and Everyday Life. Kembridž, Engleska: Cambridge
University Press.
Gigerenzer, Gerd, 1996, „On Narrow Norms and Vague Heuristics: A Reply
to Kahneman and Tversky“. Psychological Review, 103, 592— 596.
Gigerenzer, Gerd, 2003, Calculated Risks: How to Know When Numbers
Deceive You. Njujork: Simon & Schuster.
Gigerenzer G., P. M. Todd i ABC Research Group, 2000, Simple Heuristics
That Make Us Smart. Oksford: Oxford University Press.
Gigerenzer; G., J. Czerlinski i L. Martignon, 2002, „How Good Are Fast
and Frugal Heuristics?“ U: Gilovich, Griffin i Kahneman.
Gilbert, D., E. Pinel, T. D. Wilson, S. Blumberg i T. Weatley, 2002,
„Durability Bias in Affective Forecasting“. U: Gilovich, Griffin i
Kahneman.
Gillies, Donald, 2000, Philosophical Theories of Probability. London:
Routledge.
Gilovich, T., R. P. Valone i A. Tversky, 1985, „The Hot Hand in Basketball:
On the Misperception of Random Sequences“. Cognitive Psychology,
17, 295-314.
Gilovich, T., D. Griffin i D. Kahneman, urednici, 2002, Heuristics and
Biases: The Psychology of Intuitive Judgment. Kembridž, Engleska:
Cambridge University Press.
Gladwell, Malcolm, 1996, „The Tipping Point: Why Is the City Suddenly
So Much Safer - Could It Be That Crime Really Is an Epidemic?“ The
New Yorker, 3. jun.
Gladwell, Malcolm, 2000, The Tipping Point: How Little Things Can Make
a Big Difference. Njujork: Little, Brown.
—, 2002, „Blowing Up: How Nassim Taleb Turned the Inevitability of
Disaster into an Investment Strategy“. The New Yorker, 22. i 29. april.
Glimcher, Paul, 2002, Decisions, Uncertainty, and the Brain: The Science
of Neuroeconomics. Kembridž, Masačusets: The MIT Press.
Goleman, Daniel, 1995, Emotional Intelligence: Why It Could Matter More
Than IQ. Njujork: Bantam Books.
Goleman, Daniel, 2003, Destructive Emotions, How Can We Overcome
Them?: A Scientific Dialogue with the Dalai Lama. Njujork: Bantam.
Goodman, Nelson, 1954, Facts, Fiction and Forecast. Kembridž,
Masačusets: Harvard University Press.
Hacking, Ian, 1990, The Taming of Chance. Kembridž, Engleska:
Cambridge University Press.
Hacohen, Malachi Haim, 2001, Karl Popper, The Formative Years, 1902-
1945. Politics and Philosophy in Interwar Vienna. Kembridž,
Engleska: Cambridge University Press.
Hayek, F. A., 1945, „The Use of Knowledge in Society“. American
Economic Review, 35(4), 519-530.
Hayek, F. A., 1994, The Road to Serfdom. Čikago: University of Chicago
Press.
Hilton, Denis, 2003, ,,Psychology and the Financial Markets: Applications
to Understanding and Remedying Irrational Decision-making“. U:
Brocas i Carillo.
Hirshleifer, J. i J. G. Riley, 1992, The Analytics of Uncertainty and
Information. Kembridž, Engleska: Cambridge University Press.
Horrobin, David, 2002, Madness of Adam and Eve: How Schizophrenia
Shaped Humanity. Njujork: Transworld Publishers Limited.
Hosoda, M., G. Coats, E. E Stone-Romero i C. A. Backus, 1999, ,,Who
Will Fare Better in Employment- Related Decisions? A Meta-Analytic
Review of Physical Attractiveness Research in Work Settings“. Rad
predstavljen na skupu Udruženja psihologije rada u Atlanti, Džordžija.
Hsee, C. K. i Y. R. Rottenstreich, 2004, „Music, Pandas and Muggers: On
the Affective Psychology of Value“. Journal of Experimental
Psychology.
Hsieh, David A., 1991, „Chaos and Nonlinear Dynamics: Application to
Financial Markets“. The Journal of Finance, 46(5), 1839-1877.
Huang, C. F. i R. H. Litzenberger, 1988, Foundations for Financial
Economics. Njujork/Amsterdam/ London: North-Holland.
Hume, David, 199ks: Oxford University Press.
Ingersoll, Jonathan E., Jr., 1987, The Theory of Financial Decision Making.
Lanam, Merilend: Rowman & Littlefield Publishing.
Jaynes, E. T., 2003, Probability Theory: The Logic of Science. Kembridž,
Engleska: Cambridge University Press.
Kahneman, D., 2003, „Why People Take Risks“. U: Gestire la vulnerabilita
e l’incertezza: un incontro internazionale fra studiosi e ćapi di
impresa. Rim: Italijanski institut za studije rizika.
—, E. Diener i N. Schwarz, urednici, 1999, Well-being: The Foundations of
Hedonic Psychology. Njujork: Russell Sage Foundation.
— i S. Frederick, 2002, „Representativeness Revisited: Attribute
Substitution in Intuitive Judgment“. U: Gilovich, Griffin i Kahneman.
—, J. L. Knetsch i R. H. Thaler, 1986, „Rational Choice and the Framing of
Decisions“. Journal of Business, tom 59 (4), 251-278.
—, J. L. Knetsch i R. H. Thaler, 1991, „Anomalies: The Endowment Effect,
Loss Aversion, and Status Quo Bias“. U: Kahneman i Tversky (2000).
— i D. Lovallo, 1993, „Timid Choices and Bold Forecasts: A Cognitive
Perspective on Risk-taking. Management Science, 39, 17-31.
—, P. Slovic i A. Tversky, urednici, 1982, Judgment Under Uncertainty:
Heuristics and Biases. Kembridž, Engleska: Cambridge University
Press.
— i A. Tversky, 1972, „Subjective Probability: A Judgment of
Representativeness“. Cognitive Psychology, 3,430-454.
— i A. Tversky, 1973, „On the Psychology of Prediction“. Psychological
Review, 80: 237-251.
— i A. Tversky, 1979, „Prospect Theory: An Analysis of Decision Under
Risk“. Econometrica, 47, 263-291.
— i A. Tversky, 1982, „On the Study of Statistical Intuitions“. Cognition,
11,123-141.
— i A. Tversky, 1996, „On the Reality of Cognitive Illusions“.
Psychological Review, 103,582-591.
— i A. Tversky, urednici, 2000, Choices, Values, and Frames. Kembridž,
Engleska: Cambridge University Press.
Kasser, Tim, 2002, The High Price of Materialism. Kembridž, Masačusets:
The MIT Press.
Keynes, John Maynard, 1937, „The General Theory“. U: Quarterly Journal
of Economics, tom LI, 209-233.
—, 1989 (1920), Treatise on Probability. London: Macmillan. Kindleberger,
Charles P., 2001, Manias, Panics, and Crashes. Njujork: Wiley.
Knight, Frank, 1921 (1965), Risk, Uncertainty and Profit. Njujork: Harper
and Row.
Kreps, David M., 1988, Notes on the Theory of Choice. Bolder, Colorado:
Westview Press.
Kreps, J. i N. B. Davies, 1993, An Introduction to Behavioral Ecology, treće
izdanje. Oksford: Blackwell Scientific Publications.
Kripke, Saul A., 1980, Naming and Necessity. Kembridž, Masačusets:
Harvard University Press.
Kurz, Mordecai, 1997, „Endogenous Uncertainty: A Unified View of
Market Volatility“, Working Paper. Stenford, Californija: Stanford
University Press.
Kyburg, Henry E., Jr., 1983, Epistemology and Inference. Mineapolis:
University of Minnesota Press.
LeDoux, Joseph, 1998, The Emotional Brain: The Mysterious
Underpinnings of Emotional Life. Njujork: Simon & Schuster.
LeDoux, Joseph, 2002, Synaptic Self: How Our Brains Become Who We
Are. Njujork: Viking.
Levi, Isaac, 1970, Gambling with Truth. Boston, Masačusets: The MIT
Press. Lewis, T, E Amini i R. Lannon, 2000, A General Theory of
Love. Njujork: Vintage Books.
Lichtenstein, S., B. Fischhoff i L. Phillips, 1977, „Calibration of
Probabilities: The State of the Art“. U: Kahneman, Slovic i Tversky
 (1982).
Loewenstein, G. E, E. U. Weber, C. K. Hsee E. S. Welch, 2001, „Risk As
Feelings“. Psychological Bulletin, 127, 267-286.
Lowenstein, Roger, 2000, When Genius Failed: The Rise and Fali of Long-
Term Capital Management. Njujork: Random House.
Lucas, Robert E., 1978, „Asset Prices in an Exchange Economy“.
Econometrica, 46, 1429-1445.
Luče, R. D. i H. Raiffa, 1957, Games and Decisions: Introduction and
Critical Survey. Njujork: Dover.
Machina, M. J. i M. Rothschild, 1987, ,,Risk“. U: Eatwell, J., Milgate, M. i
Newman P., urednici, 1987, The New Palgrave: A Dictionary of
Economics. London: Macmillan.
MacKay, Charles, 2002, Extraordinary Popular Delusions and the Madness
of Crowds. Njujork: Metro Books.
Magee, Bryan, 1997, Confessions of a Philosopher. London: Weidenfeld &
Nicholson.
Mandelbrot, Benoit B., 1997, Fractals and Scaling in Finance. Njujork:
Springder-Verlag.
Markowitz, Harry, 1959, Portfolio Selection: Efficient Diversification of
Investments, 2. izdanje. Njujork: Wiley.
Meehl, Paul E., 1954, Clinical Versus Statistical Predictions: A Theoretical
Analysis and Revision of the Literature. Mineapolis: University of
Minnesota Press.
Menand, Louis, 2001, The Metaphysical Club: A Story of Ideas in America.
Njujork: Farrar, Štraus & Giroux.
Merton, Robert C., 1992, Continuous-Time Finance, 2. izdanje. Kembridž,
Engleska: Blackwell.
Miller, Geoffrey E, 2000, The Mating Mind: How Sexual Choice Shaped
the Evolution of Human Nature. Njujork: Doubleday.
Mumford, David, 1999, „The Dawning of the Age of Stochasticity“.
www.dam.brown.edu/people/ mumford/Papers/Dawning.ps.
Myers, David G., 2002, Intuition: Its Powers and Perils. Nju Hejven,
Konektikat: Yale University Press.
Nadeau, Maurice, 1970, Histoire du surrealisme. Pariz: Seuil. Niederhoffer,
Victor, 1997, The Education of a Speculator. Njujork: Wiley.
Nozick, Robert,1993, The Nature of Rationality. Prinston, Nju Džersi:
Princeton University Press.
Paulos, John Allen,1988, Innumeracy. Njujork: Hill and Wang, a division of
Farrar, Straus, and Giroux.
—, 2003, A Mathematician Plays the Stock Market. Boston: Basic Books.
Peirce, Charles S., 1998 (1923), Chance, Love and Logic: Philosophical
Essays. Linkoln: University of Nebraska Press.
Peterson, Ivars, 1998, The Jungles of Randomness: A Mathematical Safari.
Njujork: Wiley.
Piattelli-Palmarini, Massimo, 1994, Inevitable Illusions: How Mistakes of
Reason Rule Our Minds. Njujork: Wiley.
Pinker, Steven, 1997, How the Mind Works. Njujork: W. W. Norton.
Pinker, Steven, 2002, The Blank Slate: The Modern Denial of Human
Nature. Njujork: Viking.
Plotkin, Henry, 1998, Evolution in Mind: An Introduction to Evolutionary
Psychology. Kembridž, Masačusets: Harvard University Press.
Popper, Karl R., 1971, The Open Society and Its Enemies, 5. izdanje.
Prinston, Nju Džersi: Princeton University Press.
—, 1992, Conjectures and Refutations: The Growth of Scientific
Knowledge, 5. izdanje. London: Routledge.
—, 1994, The Myth of the Framework. London: Routledge.
—, 2002, The Logic of Scientific Discovery, 15. izdanje. London:
Routledge.
—, 2002, The Poverty of Historicism. London: Routledge.
Posner, Richard A., 2002, Public Intellectuals: A Study in Dedine.
Kembridž, Masačusets: Harvard University Press.
Rabin, Mathew, 2000, „Inference by Believers in the Law of Small
Numbers“. Odsek za ekonomiju, Kalifornijski univerzitet u Berkliju,
 Working Paper E00-282, http://repositories.cdlib.org/iber/ econ/E00-
282.
Rabin, M. i R. H. Thaler, 2001, „Anomalies: Risk Aversion“. Journal of
Economic Perspectives, 15(1), zima, 219-232.
Ramachandran, V. S. i S. Blakeslee, 1998, Phantoms in the Brain. Njujork:
Morrow.
Ratey, John J., 2001, A User's Guide to the Brain: Perception, Attention
and the Four Theaters of the Brain. Njujork: Pantheon.
Rescher, Nicholas, 1995, Luck: The Brilliant Randomness of Everyday Life.
Njujork: Farrar, Straus & Giroux.
Robbe-Grillet, Alain, L985, Les gommes. Pariz: Editions de Minuit. Rozan,
Jean-Manuel, 1999, Le fric. Pariz: Michel Lafon.
Sapolsky, Robert M., 1998, Why Zebras Don’t Get Ulcers: An Updated
Guide to Stress, Stress-Related Diseases, and Coping. Njujork: W. H.
Freeman & Co.
Sapolsky, Robert M. (i Odsek neurologije i neurološke nauke Medicinskog
fakulteta Univerziteta Stenford), 2003, „Glucocorticoids and
Hippocampal Atrophy in Neuropsychiatric Disorders“. Stanford
University.
Savage, Leonard J., 1972, The Foundations of Statistics. Njujork: Dover.
Schleifer, Andrei, 2000, Inefficient Markets: An Introduction to Behavioral
Finance. Oksford: Oxford University Press.
Schwartz, Barry, 2003, The Paradox Of Choice. Njujork: Ecco. Schwartz,
B., A. Ward, J. Monterosso, S. Lyubomirsky, K. White i D. R. Lehman,
2002, „Maximizing Versus Satisficing: Happiness Is a Matter of
Choice“, J Pen Soc Psychol. Nov., 83 (5):1178-1197.
Searle, John, J., 2001, Rationality in Action. Kembridž, Masačusets: The
MIT Press.
Sen, Amartya, K., 1977, „Rational: A Critique of the Behavioral
Foundations of Economic Theory.“ Philosophy and Public Affairs, 6,
317-344.
—, 2003, Rationality and Freedom. Kembridž, Masačusets: The Belknap
Press of Harvard University.
Shackle, George L. S., 1973, Epistemics and Economia: A Critique of
Economic Doctrines. Kembridž, Engleska: Cambridge University
Press.
Shahani, C., R. L. Dipboye i T. M. Gehrlein, 1993, „Attractiveness Bias in
the Interview: Exploring the Boundaries of an Effect“. Basic and
Applied Social Psychology, 14 (3), 317—328.
Shefrin, Hersh, 2000, Beyond Fear and Greed: Understanding Behavioral
Finance and the Psychology of Investing. Njujork: Oxford University
Press.
Shiller, Robert J., 1981, „Do Stock Prices Move Too Much to Be Justified
by Subsequent Changes in Dividends?“ American Economic Review,
Vol. 71, 3, 421—436.
—, 1989, Market Volatility. Kembridž, Masačusets: The MIT Press.
—, 1990. „Market Volatility and Investor Behavior“. American Economic
Review, tom 80, 2, 58-62;
—, 2000, Irrational Exuberance. Prinston, Nju Džersi: Princeton University
Press.
Shizgal, Peter, 1999, „On the Neural Computation of Utility: Implications
from Studies of Brain Simulation Rewards“. U: Kahneman, Diener i
Schwarz.
Sigelman, C. K., D. B. Thomas, L. Sigelman i E D. Ribich, 1986, „Gender,
Physical Attractiveness, and Electability: An Experimental
Investigation of Voter Biases“. Journal of Applied Social Psychology,
16 (3), 229-248.
Simon, Herbert A., 1955, „A Behavioral Model of Rational Choice“.
Quarterly Journal of Economia, 69, 99-118.
—, 1956, „Rational Choice and the Structure of the Environment“.
Psychological Review, 63, 129-138.
—, 1957, Models of Man. Njujork: Wiley.
—, 1983, Reason in Human Affairs. Stenford, Kalifornija: Stanford
University Press.
—, 1987, „Behavioral Economics“. U: Eatwell, J., Milgate, M. i Newman,
P., urednici, 1987, The New Palgraue: A Dictionary of Economia.
 London: Macmillan.
—,, 1987, „Bounded Rationality“. U: Eawell, J., Milgate, M. i Newman, P.,
urednici, 1987, The New Palgraue: A Dictionary of Economia.
London: Macmillan.
Skinner, B. E, 1948, „Superstition in the Pigeon“. Journal of Experimental
Psychology, 38, 168-1 2.
Sloman, Steven A., 1996, „The Empirical Case for Two Systems of
Reasoning“. Psychological Bulletin, 119, 3-22.
Sloman, Steven A., 2002, „Two Systems of Reasoning“. U: Gilovich,
Griffin i Kahneman.
Slovic, Paul, 1987, „Perception of Risk“. Science, 236, 280—285.
—, 2000, The Perception of Risk. London: Earthscan Publications,
—, M. Finucane, E. Peters i D. G. MacGregor, 2002, „The Affect
Heuristic“. U: Gilovich, Griffin i Kahneman.
—, M. Finucane, E. Peters i D. G. MacGregor, 2003, „Rational Actors or
Rational Fools? Implications of the Affect Heuristic for Behavioral
Economics“. Working Paper. www.decisionrescarch.com. , M.
Finucane, E. Peters i D. G. MacGregor, 2003, „Risk As Analysis, Risk
As Feelings: Some Thoughts About Affect, Reason, Risk, and
Rationality“. Rad predstavljen na godišnjem skupu Udruženja za
analizu rizika, Nju Orleans, Luizijana, 10. decembar, 2002.
Sokal, Alan D., 1996, „Transgressing the Boundaries: Toward a
Transformative Hermeneutics of Quantum Gravity“. Social Text,
46/47, 217—252.
Sornette, Didier, 2003, Why Stock Markets Crash: Critical Events in
Complex Financial Systems. Prinston, Nju Džersi: Princeton University
Press.
Soros, George, 1988, The Alchemy of Finance: Reading the Mind of the
Market. Njujork: Simon & Schuster.
Sowell, Thomas, 1987, A Conflict of Visions: Ideological Origins of
Political Struggles. Njujork: Morrow.
Spencer, B. A. i G. S. Taylor, 1988, „Effects of Facial Attractiveness and
Gender on Causal Attributions of Managerial Performance“. Sex Roles,
 19 (5/6), 273-285.
Stanley, T. J., 2000, The Millionaire Mind. Kanzas Siti: Andrews McMeel
Publishing.
—, i W. D. Danko, 1996, The Millionaire Next Door: The Surprising
Secrets of America’s Wealthy. Atlanta: Longstreet Press.
Stanovich, K. i R. West, 2000, „Individual Differences in Reasoning:
Implications for the Rationality Debate“. Behavioral and Brain
Sciences, 23, 645—665.
Sterelny, Kim, 2001, Dawkins vs Gould: Survival of the Fittest. Kembridž,
Engleska: Totem Books.
Stigler, Stephen M., 1986, The History of Statistics: The Measurement of
Uncertainty Before 1900. Kembridž, Masačusets: The Belknap Press of
Harvard University.
—, 2002, Statistics on the Table: The History of Statistical Concepts and
Methods. Kembridž, Masačusets: Harvard University Press.
Sullivan, R., A. Timmermann i H. White, 1999, „Data-snooping, Technical
Trading Rule Performance and the Bootstrap“. Journal of Finance,
October, 54, 1647—1692.
Taleb, Nassim Nicholas, 1997, Dynamic Hedging: Managing Vanilla and
Exotic Options. Njujork: Wiley.
—, 2004, „Bleed or Blowup? Why Do We Prefer Asymmetric Payoffs?“
Journal of Behavioral Finance, 5.
Taszka, T. i P. Zielonka, 2002, „Expert Judgments: Financial Analysts
Versus Weather Forecasters“. The Journal of Psychology and Financial
Markets, tom 3(3), 152-160.
Thaler, Richard H., 1980, ,,Towards a Positive Theory of Consumer
Choice“, Journal of Economic Behavior and Organization, 1, 39—60.
—, 1994, Quasi Rational Economics. Njujork: Russell Sage Foundation.
—, 1994, The Winner’s Curse: Paradoxes and Anomalies of Economic Life.
Prinston, Nju Džersi: Princeton University Press..
Toulmin, Stephen, 1990, Cosmopolis: The Hidden Agenda of Modernity.
Njujork: Free Press.
Tversky, A. i D. Kahneman, 1971, „Belief in the Law of Small Numbers“.
Psychology Bulletin, avg. 76(2), 105-110.
— i D. Kahneman, 1973, „Availability: A Heuristic for Judging Frequency
and Probability“. Cognitive Psychology, 5, 207-232.
— i D. Kahneman, 1982, „Evidential Impact of Base-Rates“. U: Kahneman,
Slovic i Tverskv, 153-160.
— i D. Kahneman, 1992, „Advances in Prospect Theory: Cumulative
Representation of Uncertainty“. Journal of Risk and Uncertainty, 5,
297—323.
Voit, Johannes, 2001, The Statistical Mechanics of Financial Markets.
Hajdelberg: Springer.
Von Mises, Richard, 1957 (1928), Probability, Statistics, and Truth.
Njujork: Dover.
Von Plato, Jan, 1994, Creating Modern Probability. Kembridž, Engleska:
Cambridge University Press. Watts, Duncan, 2003, Six Degrees: The
Science of a Connected Age. Njujork: W. W. Norton.
Wegner, Daniel M., 2002, The Illusion of Conscious Will. Kembridž,
Masačusets: The MIT Press. Weinberg, Steven, 2001, Facing Up:
Science and Its Culttiral Adversaries. Harvard University.
Wilson, Timothy D., 2002, Strangers to Ourselves: Discovering the
Adaptive Unconscious. Kembridž, Masačusets: The Belknap Press of
Harvard University.
Wilson, Edward O., 2000, Sociobiology: The New Synthesis. Kembridž,
Masačusets: Harvard University Press.
—, 2002, The Future of Life. Njujork: Knopf.
Wilson, T. D., D. B. Centerbar, D. A. Kermer i D. T. Gilbert, 2005, „The
Pleasures of Uncertainty: Prolonging Positive Moods in Ways People
Do Not Anticipate“, J Pers Soc Psychol. 2005, jan.; 88 (1): 5-21.
—, D. Gilbert i D. B. Centerbar, 2003, „Making Sense: The Causes of
Emotional Evanescence“. U: Brocas i Carillo.
—, J. Meyers i D. Gilbert, 2001, „Lessons from the Past: Do People Learn
from Experience That Emotional Reactions Are Short Lived?“
Personality and Social Psychology Bulletin.
Winston, Robert, 2002, Human Instinct: How Our Primeval Impulses Shape
Our Lives. London: Bantam Press.
Zajdenweber, Daniel, 2000, L’economie des extremes. Pariz: Flammarion.
Zajonc, R.B., 1980, „Feeling and Thinking: Preferences Need No
Infderences“. American Psychologist, 35, 151-175.
—, 1984, „On the Primacy of Affect“. American Psychologist, 39, 117-
123,114.
Zizzo, D. J. i A. J. Oswald, 2001, „Are People Willing to Pay to Reduce
Others’ Incomes?“ Annales d’Economie et de Statistique,
jul/decembar, 63/64, 39-62.

OceanofPDF.com
 INDEKS

ABC grupa (Grupa za adaptivno ponašanje i kogniciju), 156

Abelson, Alan, 48
Adams, Evelyn, 125
adaptacije specifične za domen, 157, 217-218
adaptacije, 157, 218
afektivna heuristika, 150, 153, 211, 217
Against the Gods (Protiv bogova), 219
Ahil, 26
Akerlof, George A., 96
akumulatori, 112-114
Albouy, Francois-Xavier, 211
Aleksandar Veliki, 26
al-Ghazali, 182, 218
Alhakami, A., 211
alternativna medicina, 130-132
alternativne istorije, 17-19, 34, 37-40
alternativne putanje. Videti uzorci putanje Ambarish, R., 215
Amheim, Rudolf, 213
amigdala, 186, 218
Amini.F., 212, 217
amnezija, 41, 212
analiza scenarija, 19
Anonimus A (domar), 16, 44
Anonimus B (stomatolog), 16
apsolutna pozicija, 12, 210
arapski skeptici, 218
Aristotel, 210
Arrow, Kenneth, 19, 216
Arthur, Brian, 138, 215
asimetrija, 77, 82-83, 88, 102
astrologija, 99
atributivna pristrasnost, 188-189, 215
autokinetički efekat, 213

Babbage, Nigel, 184

bacanje novčića, 119-120
Bacon, Francis, 92
Bah, 191
Banateanu, Anne, 219
Barabasi, Albert-Laszlo, 215
Barber, B. M., 218
Bates, Elisabeth, 217
Baudelaire, Charles, 59, 60
Bechara, A., 217
Becker, Lawrence C., 219
Bennett, Deborah, 161-162, 218
Benjamin, Walter, 59
Bergson, Henri, 174
Bernstein, Peter I., 219
Berra, Yogi, 2, 27, 99
Berridge, Kent C., 217
berzanski trgovci
bikovi nasuprot medvedima, 38-39
i verovatnoće, 153-154
naučnici kao, 22-23
oni koji potraju, 21
opcija, 153-154, 163
osobine obmanutih slučajnošću, 21, 71-73
ostareli, 48
racionalne odluke i poređenju sa iracionalnim, 179-180
u poređenju sa investitorima, 72
u poređenju sa menadžerima rizika, 30
Videti i Karlos (i trgovac obveznicama rastućih tržišta); Džon (trgovac
visokim prinosima); Tulip, Nero
Bevelin, Peter, 220
bihevioralne finansije, 147-148, 218
bikovi i medvedi, 38-39, 77-80
„Bilo je očigledno nakon što se desilo“, efekat, 150
Blakeslee, S., 217
Blumbergova mašina, 166-168
„Bog napušta Antonija“, 191-192
bogatstvo, resetovanje, 151, 212, 218
bolest ludih krava, 29
Borges, J. L., 59
Bouvier, Alban, 215
Brent, Joseph, 210
Breton, Andre, 58
Brock. W. A., 215
Brockman, John, 212
Bualoova izreka, 30
Buffett, Warren, 113
Bulhak, Andrew C., 56
Burges, J. L., 59
Buridan, Jean, 141
Buridanov magarac, 141, 201
Burnham, Terence C., 155, 210, 217

Cainerer, C., 218

Campbell, Jeremy, 212
Canetti, Elias, 59
Carnap, Rudolf, 55, 219
Carter, Rita, 210, 217
Cavafy, C. R, 49, 191-192
Centerbar, B., 212
Cezar, Julije, 26, 136
Chancellor, Edward, 212
Chicago Board of Trade, 15
Chicago Mercantile Exchange, 3, 4
Ciceron, 183
Claparede, Edouard, 41, 159
Claudel, Paul, 98
CNBC, 165, 174
CNN, 60
Comte, Auguste, 100
Conlan, Roberta, 217
Cosmides, L., 217
Cover, T. M., 212
Credit Suisse First Boston, 175
Csikszentmihalyi, Mihaly, 218
Czerlinski, J., 218

Da Vinčijev kod, 126

dadaistička mašina, 56
Damasio, Antonio, 158-159, 211, 217
darvinizam, 73-75, 213
David, Florence Nightingale, 219
Davies, N. B., 216
Dawkins, Richard, 55, 73, 212, 216
De Lima. P.J.F., 215
Debreu, Gerard. 18, 139, 211
deduktivni iskazi, definicija, 55
Dekartova greška (Descartes’ Error), 158-159
Derrida, Jacques, 55, 56
Descartes, R., 209
destilovano mišljenje, 29-30, 48
Deutsch, David, 211
DeVany, Art, 87-88, 214
DeWitt, B. S., 211
Diaconis, Percy, 125
Diener, E., 212, 216
diferencijal kamatne stope, 68
dijalektika, 182
dinamika eksponencijalnih zavisnosti, 140, 215
diplomci poslovnih škola, 22-23, 27-28, 204
distribucija, 122, 123-126
dnevne novine. Videti novinarstvo dolar, američki, 71-72, 84
Dos Passos, John, 127
dosadašnji uspeh
 i zaključivanje, 105-106
mere, 17
pogrešno shvatanje, 118
poređenje, 129-130
Drosnin, Michael, 125
društvena lestvica, 10, 12, 14, 80, 112, 210
državne obveznice, 7, 8
Dugatkin, Lee Alan, 213
Džon (trgovac visokim prinosima), 9-13, 67-71, 75, 125

Edmonds, D., 214

efekat posedovanja, 185
efekat srećne ruke, 121, 214
efekat vatrogasne stanice, 66, 213
efekat zvučnosti, 150
efikasna tržišta, 47-48, 148
Eidinow, J., 214
Einstein, Albert, 30, 37
ekološka racionalnost, 156-157
ekonometrija, 84, 88-89
ekonomija
holivudska, 214
i neizvesnost, 19, 147, 211
kao normativna nauka, 148
metoda prostora stanja, 19
neoklasična, 96, 147-148
Sorosovo shvatanje, 95-96
eksplicitna memorija, 212
elegancija, lična, 193
Elster, Jon, 211
Eluard, Paul, 58
emocije
i nasumičnost, 52-53, 172
i rizik, 29-30, 211, 217-218
i verovatnoća, 172
primer bolesti ludih krava, 29
primer neuhranjenosti, 29
razmišljanje pomoću, 163
socijalne, 14, 211
uticaj na kogniciju, 211
emocionalni mozak, 158-159, 217
empirizam, 55, 92, 95, 147
endogena neizvesnost, 211
entropija, 212-213
epifenomenalizam, 31-32, 211
epistemologija, 37, 92
ergodičnost, 44, 75, 122-123, 198
Evans, Dylan, 211, 217
Everett, Hugh, 19, 211
evolucija
i nasumičnost, 75
i Nozik. 83
kao probabilistički koncept, 213
naivne teorije, 73-75
negativne mutacije, 74
neposredni uzrok u poređenju s krajnjim, 216
opstanak najsposobnijih, 48
pogrešno tumačenje darvinizma, 73-75
 teoretičari, 218
evoluciona biologija, 23-39, 203
evoluciona psihologija, 154-157, 217
Eysenck, M. W., 209

faktor nezahvalnosti, 20-21

falsifikacionizam, 100-101
Feynmann, Richard, 39
Filostrat, 49
filozofi birokrate, 145-147
filozofi
i verovatnoća, 219
ideja o mogućim svetovima, 19
kao naučnici, 214
Finucane, M. L., 211
Fischhoff, Baruch, 209-210
fizički mozak, 157-158, 217
fizika
kao alatka, 37
kao pozitivna nauka, 148
paralelni kosmosi, 19
Fodor, Jerry, 158, 217
fondovi fondova, 130
Frank, Robert, 210
Frederick, S., 217
Friedman, Milton, 147, 210
Fukuyama, Francis, 211

Galbraith, John Kenneth, 212

Gates, Bili, 137-138
Gehring, W. J., 212
Georgescu-Roegen, Nicholas, 213
gerontokratija, 48-49
Gigerenzer, Gerd, 156, 218, 220
Gilbert, D., 212
Gillies, Donald, 219
Gilovich, T., 214, 217
Gladwell, Malcolm, 140, 215
Glincher, Paul, 218
Goleman. Daniel, 211-212, 217
Goodman, Nelson, 214
Gorgija, 182
Gould, Steven Jay, 73-74, 76-77
Graham, N., 211
Grant, Jim, 48
Grasso, Richard, 199
Greene, Graham, 18, 174
Greenspan, Alan, 122
greške, 43
Griffin, D., 217
„gubitak perspektive“, pristrasnost, 150

Hacking, Ian, 219

Hacohen, Malachi Haim, 214
Harsanvi, fon, 96, 216
Hayek, E A., 101, 214
hedonistički žrvanj, 218
hedž fondovi, 48, 64, 85-87, 215
Hegel, George W, F., 57-58, 97, 212
heroji, 26, 113, 155-156, 191
heuristika, 147, 150-154, 217, 218
heuristika dostupnosti, 153, 160, 211
heuristika reprezentativnosti, 153
Hilton, Denis, 210, 218
Hirshleifer, J., 211
holivudska ekonomija, 214
Holmes, Sherlock, 133, 220
Homer, 155-156, 171
Horobin, David, 210
Hosoda, M., 220
hrabrost, 210
Hsee, C. K, 211-214
Hsieh, David A., 215
Huang, G. E, 211
Hume, David, 88, 92, 97, 182

Ilijada, 26
iluzija znanja, 218
imitacija, 213
implicitna memorija, 212
indukcija
definicija, 101
Gudmanova zagonetka, 214
i LTCM, 188
i The Millionaire Next Door (Milioner iz komšiluka), 114
Poperov odgovor, 98-100
problem, 2, 20, 91-102
induktivni iskazi, 55, 94
informacije
destilisane u odnosu na nedestilisane, 48
i rizik, 29-30
kao toksične, 46
primer penzionisanog stomatologa, 49-51, 52
u poređenju sa šumom, 44-47, 49, 168, 169
uslovna, 172-173
Ingersoll, Jonathan E., 211
intelektualci, naučni u poređenju s književnim, 54-58, 212
intelektualna radoznalost, 21, 63
introspekcija, 21, 37, 46
investitori
faktor nezahvalnosti, 20-21
nevidljive istorije. Videti alternativne istorije
u poređenju s berza uskim trgovcima, 72
Irrational Exuberance (Iracionalni optimizam), 27
ishodi
i Verovatnoće, 34
ostvareni u poređenju sa neostvaren ima, 39
potcenjivanje, 218
u poređenju s putanjama, 34
verovatni, 16, 160-161, 181, 218
iskopavanje podataka, 127
ispravnost i razumljivost, 30
istorija
i finansijska tržišta, 44
i učiti iz, 39-41
omalovažavanje, 20, 41-42
istorijski determinizam, 42-43
izbegavanje rizika, 29, 41, 211-212, 217-218
izdavačka industrija, 87
izreke i poslovice, 30, 211
izvesnost, 16, 19. Videti i neizvesnost
„izvrsni leševi“, vežba, 58, 212

januarski efekat, 123

javni intelektualci, 212
Jaynes, E. T., 210
jednodimenzionalni prostor, 161
Johnson, S. M., 211
Jonas, Stan, 78
„jutro je pametnije od večeri“, heuristika, 150

Kahneman, Daniel, 28, 40, 147-149, 153-155, 210, 212-213, 217-218

Kaletsky, Anatole, 48
kamuflirano učenje, 212
kancer klasteri, 132-133
Kant, Immanuel, 182
Karlos (trgovac obveznicama rastućih tržišta), 61-66, 71, 125
Karnead, 182
Karnegi-Melon, univerzitet, 147
Kasser, Tim, 220
katastrofe, 211
Kafka, Franz, 160
Katon Stariji, 182
kauzalnost, 167-168, 216
Keane, M. T. 209
Keni (šef), 24-25, 30
Kennedy, Jacqueline, 191
Keynes, John Maynard, 37, 99, 147, 211, 213, 216, 219
Kindleberger, Charles R., 212
Kir, persijski kralj, 2
klasteri, 132-133, 140
Kleopatra, 136
Knetsch, J. L., 210, 218
Knight, Frank, 147
književni intelektualci, 54-60
kockanje, 98-77, 156, 187, 210, 213
„kockanje s pogrešnom kockicom“, problem, 219
kockarski tripovi, 176-177
kognicija, uticaj emocija na, 211
kognitivne greške u predviđanju, 210
kompenzacija, u korporaciji, 198-200
kompleksnost, 27-28, 30, 139-140
kontakt očima, 172, 218
konvencionalna paradigma verovatnoće, 219
korelacija, 216
korporativno upravljanje, 199
krajnji razlog, 216
Kreps, David M., 217
Krez, lidijski kralj, 1, 2, 44
Kripke, Saul, 19, 211
Krugman, Paul, 146
kula od peska, efekat, 135-136
kupci obveznica kojima cena pada, 63-64, 73
kupovne opcije, 162
Kurz, Mordecai, 211
kvanti, 37, 153
kvantna mehanika, 19, 21, 74
Kyburg, Henry, 219

Lannon, R., 212, 217

lažno uspešni menadžeri, 124
LeBaron, B., 215
LeDoux, Joseph, 158-159, 211-212, 217
Leibniz, Gottfried, 19, 74
lekarsko znanje, 209
les gommes, 211
Levi, Isaac, 219
Lewis, T., 212, 217
Lichtenstein, S., 210
linearne kombinacije, 144
Linnaeus, Carl, 74
Litzenberger, R. H., 211
Loewenstein, G., 211, 218
Long Term Capital Management (LTCM), fond, 187-188
long-term capital management, 212
Los Alamos, laboratorija, 35
Lovallo, D., 210
lovci na dobit, 64. Videti i hedž fondovi
lovci na krize, 88
Lowenstein, Roger, 212
LTCM (Long Term Capital Management), fond, 187-188
Lucas, Robert, 89, 214, 220
Luce, R. D., 216
Luck (Sreća), 220
Lurd, Francuska, 132
ljudski mozak
asimetrija, 212
fizički i emotivni, 157-159, 217-218
i linearne kombinacije, 144
i nelinearnosti, 140
teorija o trojnom mozgu, 157-158

MacGregor, D. G., 211

MacKay, Charles, 212
Magee, Bryan, 101, 214
Makijaveli, 118
mali brojevi, 213-214
„mali svet“, dešavanja u, 125
Mandelbrot, Benoit, 140, 215
Mark (advokat iz Njujorka), 109-112
Markowitz, Harry, 187, 218
marksizam, 56, 90
Marr, David, 158
Marshall, Alfred, 147
Martignon, L., 218
matematičari
čisti, 21, 33-34, 36-37
i Monte Karlo metode, 36
u poređenju s naučnicima, 21
matematika
i verovatnoća, 156, 181, 187, 210
u poređenju s Monte Karlo simulacijama, 140
McBirney, Peter, 209, 216
medicina
 alternativna, 130-132
i prekopavanje podataka, 129
istraživanje i verovatnoće, 164-165
test verovatnoće, 161-162
medijana, 77, 83
mediji. Videti novinarstvo
Međunarodni monetarni fond, 66
Meehl, Paul E., 189, 209
memorija, 101, 212
menadžeri rizika, 30-31
Menand, Louis, 210
Merton, Robert C., 48, 187
Meyers, 212
Microsoft, 137-138
Milken, Michael, 114
Mili, John Stuart, 92, 97
Miller, Geoffrey E, 213, 220
modularnost, 217
mogući svetovi, 19-21, 211
Monaš, univerzitet, 56, 212
Monod, Jacques, 73
Montaigne, 209
Monte Karlo. Videti točak ruleta
Monte Karlo simulacije
bacanje novčića, 119-120
definicija, 35
generisanje slučajnih tokova, 35
i alternativne istorije, 37-40
i evoluciona biologija, 38-39
 i književni diskurs, 55-57
istorija, 35-36
izrada mašina, 37-38
Pojin proces, 138-139
pravljenje alternativnih istorija pomoću, 34
primer penzionisanog stomatologa, 49-51, 52
u poređenju s matematikom, 140
u vezi sa, 34
Montherlant, Henry de, 190
Mosteller, Frederick, 125
mozak. Videti ljudski mozak mreže, 138, 140, 215
Mumford, David, 210
Myers, David G., 211
Nadeau, Maurice, 212

nagib, 2, 77, 81, 139, 213-214

nagrada švedske Centralne banke za ekonomiju, 147
naivni darvinizam, 213
naličje uspeha, 125
napadi 11. septembra, 30, 43
Nash, John, 96
nasumična šetnja, 36-37, 138
nasumični uzorci putanja. Videti slučajni tokovi
nasumičnost (slučajnost)
budale pod uticajem, 21, 32, 71-73
i dinamika slave, 136-137
i efekat srećne ruke u košarci, 121
i emocija, 52-53, 172
i evolucija, 75
 i fondovi fondova, 130
i hedonistička stanja, 220
i kancer klasteri, 132-133
i književni diskurs u poređenju s naučnim, 55-60
i menadžeri fondova, 118
i nelinearnost, 140-141
i predrasude, 106-107
i probabilistički skepticizam, 25-26
i problem indukcije, 91
i Soros, 97
i stres, 212
kako izgleda, 132
koristi od, 200-203
otpornost na, 15, 21, 37
pogrešna shvatanja u vezi s važnošću, 118, 121
u poređenju sa srećom, 133-134
u umetnosti i poeziji, 58-60
vremenska dimenzija, 51
naučnici intelektualci, 54-55, 154, 210, 212
naučnici
dvojako razmišljanje, 23
i berzanski trgovci na Vol Stritu, 22-23
i nauka, 189
i Žan Patris, 25
ruski, 22-23
s uličnom snalažljivošću, 23
negativna selekcija, 124
negativni nagib, 213-214
neizvesnost
 endogena, 211
i alternativne istorije, 19
i ekonomija, 19, 147, 211
i sreća, 200-203, 220
i znanje, 182
koristi od, 200-203
odlučivanje u uslovima, 46, 93-94
ponašanje u uslovima, 41, 144, 147, 213-214
nelinearna dinamika, 136, 215
nelinearnosti, 135, 138, 140-142
nenasumičnost, 132
neoklasična ekonomija, 96, 147-148
nepogrešivost, 210
neposredni uzrok, 216
nepredvidljivost, 202-204
neurobiologija, 157-159, 217, 218
Niederhoffer, Victor, 92-95, 214
Nobel, Alfred, 89, 147, 187
Nobelova nagrada, 30, 131, 148, 187
normativne nauke, 148
novinarstvo
i emocije, 29-30
i George Will, 26-27
i istorija, 44, 51-52
i razumevanje, 164-170, 210
i rizik, 29-30
promišljeno u poređenju s nepromišljenim, 48
šum u poređenju sa informacijama, 44-47, 167-169
novine. Videti novinarstvo
Nozik, Robert, 83, 214

njutnovska fizika, 99

O. J. Simpson, suđenje, 159, 173

O’Connell, Marty, 66
obveznice rastućih tržišta, 61-66
očekivani životni vek, 165-166
očekivanje maksimuma, 121
Odean, T., 218
Odiseja, 171
odlučivanje u uslovima neizvesnosti, 46, 93-94
Oktavije, 191
omalovažavanje istorije, 20, 25-26
Omega TradeStation, 128
Onassis, Jacqueline Kennedy, 191
opcije, slepilo za, 162-164
opšte adaptacije, 217, 218
optimizovanje u poređenju sa zadovoljnošću, 201-202
Oswald. A. J., 210

Paglia, Camille, 56
paralelni kosmosi, 19, 55
Pareto-Levijeva raspodela, 215
Paretovi zakoni moći, 140
pas koji ne laje, I 54
Pascal, Blaise, 101-102, 136, 219
pat-pozicije, 140-141
Patrokle, 26
Pauling, Linus, 131
Pearson, Egon, 132
Pearson, Karl, 132
peglanje jezgra, 168
Peirce, Charles S., 187, 210
Perse, Saint-John, 59
Pesaran, Hashem, 89
Peters, E., 211
Phelan, J., 217
Phillips, L., 210
Pi, izračunavanje, 36
Piattilli-Palmarini, Massimo, 216
Pinker, Steven, 154, 210, 216-217
Piron, 179
Platon, 97
Plodni polumesec, 156
Plotkin, Henry, 213
Plutarh, 136
poezija
i nasumičnost, 58-60
prevedena, 58-59
pogrešivost, 210
Pojin proces, 138-139
Pomodne gluposti, 55
Popper, Karl, 55, 57, 88, 94-95, 97-101, 139, 172, 179, 182-183, 187, 212,
214
poricanje, 73
Posner, Richard A., 212
povratne sprege, 96, 213
PowerPoint, 199
Powers, Jimmy, 218
pozajmljena mudrost, 30
pozitivizam, 100
pozitivne nauke, 148
praćenje poslovanja, 106, 118, 121-123
pravila berzanskog poslovanja, 127, 128
pravila, 146-147, 149-150. Videti i heuristika;
pravila berzanskog poslovanja
praznoverje, 58, 176-177
predrasuda o uspehu
definicija, 122
greška zanemarivanja, 114-116
i fondovi fondova, 130
i izbor profesije, 16
i januarski efekat, 123-124
i Keni, 24
i loši berzanski trgovci, 73
i Milioner iz komšiluka, 113-114
i pravila berzanskog poslovanja, 128
i recenzije knjiga, 126-127
i veličina prvobitne populacije, 122-123
primer s Markom i Dženet, 111-112
u nauci, 133
prekopavanje podataka, 109, 125-126, 215
Prelec, D., 218
premijum akcija, zagonetka, 214
preterano samopouzdanje, 150, 214
prevedena poezija, 58-59
pristrasnost pri izboru, 124
pristrasnost pri naknadnom uvidu, 43, 150, 209
pristrasnosti
atributivne, 188-189, 215
i nasumičnost, 106-107
naknadnog uvida, 43, 150, 209
selekcija, 124
Videti i predrasuda o uspehu
problem crnog labuda
definicija, 2, 20
i indukcija, 92-94, 98, 102
i Karlos, 125
i LCTM, 187
i Mertonov hedž fond, 48
i Nero Tulip, 144-145
problem Linda, 153, 160
problem pezosa, 85-86
problem referentnosti, 132
prodaja knjiga, 215
proverljivi iskazi, 92-94
pseudomislioci, 57-58
pseudonaučni istoricizam, 40, 211
pseudonauka, 90, 97
psihopate, 14, 186, 210
pušenje cigareta, 180

QWERTY, tastatura, 137-138

Rabin, Yitzhak, 125

racionalan izbor, 216
racionalnost, 216-217
radna etika, 8, 98
Raiffa, H., 216
Ramachandran, V. S., 217
Randomness (Slučajnost), 161-162
ranjivost, 47, 87, 88, 121
rasporedi, 202-203
rasprava o globalnom zagrevanju, 82
Ratev, John J., 217
razmišljanje, 145-147
realnost
generatori, 30-31
i lažni osećaj sigurnosti, 20
recenzije knjiga, 126-127, 172-173
regresija ka srednjoj vrednosti, 121
relativna pozicija, 12, 210
Reseller, Nicolas, 219
retki događaji, 2, 74-76, 81-88, 188
Riley, J. G., 211
rizik
i Aleksandar Veliki, 26
i alternativne istorije, 19
i Džon, trgovac visokim prinosima, 68
i emocije, 29-30, 211, 217-218
i Julije Cezar, 26
i Žan Patris, 24-25
odbojnost prema, 6-7, 9
potcenjivanje, 164
primer sa polisom osiguranja, 28
primer sa zemljotresom, 28
 u ruskom ruletu, 20
upravljanje, 30-31
Robbe-Grillet, Alain, 211
rođendanski paradoks, 125
Rogers, Jim, 81, 83
Rose, Lauren, 21
Rottenstreich, Y. R., 214
Rozan, Jean-Manuel, 185, 218
ruski rulet, 18, 20

Sagan, Carl, 132

Samuelson, Paul, 139, 147
Santa Fe, institut, 138, 140
Sapolsky, Robert M., 212
Schadenfreude, 13, 195
Schleifer, Andrei, 218
Scholes, Myron, 187
Schwartz, Barry, 220
Schwarz, N., 212, 217
Selfish Gene (Sebični gen), 55, 212
Seneka, 192-193
senzacionalizam, 29
serotonin, 14-15, 210
Shackle, George L. S., 147, 219
Shahani, C, 220
Sharpe, William, 215
Shefrin, Hersh, 218
Shiller, Robert, 27, 47-48, 211-212
Shizgal, Peter, 212
sidrenje (usidravanje), 150-152, 212
Siegel, L., 215
signali i šumovi, 168, 169, 179. Videti i informacije
Simon, Herbert, 146-148, 159, 217
sistemi rasuđivanja, 153-154, 217
skepticizam, 25-26, 182-183
Skinner, B. E, 178-179, 218
slabljenje tržišta, kupovina u uslovima, 63-64, 73
slava, 136-137
Sloman. Steven A., 217
Slovic, P., 211, 217
slučajni tokovi, 34-35
slučajnosti, 123-126
Smith, Vernon, 148
socijalne emocije, 14, 211
sociobiologija, 213, 217
Sokal, Alan, 55, 212
Sokrat, 182
Solon, 2, 39-40, 43-44, 75, 102
Sornette, Didier, 213, 215
Soros, George, 73, 81, 95-98, 101, 113, 119, 185-186, 188, 214
sovjetski zakonodavni sistem, 149
Sowell, Thomas, 210
Spitznagel, Mark, 215
spontane remisije, 131-132
sreća
i „nepromašivost u košarci“, 121
i bacanje novčića, 119-120
i iskopavanje podataka, 127
 i Makijavelijev pristup, 118
i nasumičnost, 118
kako se proizvodi pomoću Monte Karlo mašine, 119
komparativna, 129-130
sreća, nesigurnost i, 200-203
srećne budale, definicija, 14
srednja vrednost (prosek), 77, 83
stacionarnost, 88
Stanley, T. J., 209, 214
Stanovich, K., 218
stanja stvari, 19, 211
statistički arbitri, 92
statističko zaključivanje, 4, 99, 179, 210
Stix, Gary, 48
stohastički procesi, 34, 35
stoicizam, 190-193, 219
strah, i genetika, 211-212
stres, 30, 52, 212
suđenja, 159
Sullivan, R., 128, 215
Sussman, Donald, 32
Swedish Central Bank Prize, 89, 147, 187

šahovske veštine, 22-23

šarlatanstvo, 90, 99, 125, 187
Šarpovi koeficijenti, 215
„šta ako“, analiza, 19
šum, 44-53, 167-169, 179

taksisti, u Njujorku, 176

Taszka, T., 214
televizija
finansijski stručnjaci o, 165-166
odvikavanje od, 173-174
Tempelsman, Maurice, 191
teorija haosa. 136
teorija portfelja, 218
teorija rizika kao osećaja, 150, 211
teorije zavere, 126
testiranje prošlosti, 127-129
Thaler, Richard H., 210, 218
The Bible Code (Biblijski kod), 125
The Millionaire Next Door (Milioner iz komšiluka), 112-114, 209, 214
The Tipping Point (Tačka preokreta), 140, 215
Thomas, J. A., 212
Timmermann, A., 81, 215
Tjuringov test, 55
točak ruleta, 132
tok, 162, 218
Tooby, J., 217
Toulmin, Stephen, 209
Tranel, D., 217
Treatise on Laughter (O smehu), 174
Treatise on Probability (Rasprava o verovatnoći), 37, 211, 219
tržišna nestabilnost, 29-30, 47-48
Tulip, Nero, 3-9, 15, 21, 81, 144-145, 195-196
Tversky, Amos, 28, 40, 147-149, 153-155, 210, 212-214, 217-218

U traganju za iščezlim vremenom, 11, 184

učestalost, 77, 82, 157
Unabomber, 34
uslovne informacije, 172-173
uslovne verovatnoće, 159, 162
utopija, 210
uzorci putanja, 34, 44, 49-50, 75
uzrok i posledica, 31-32

Vallone, R. R, 214
vanredni slučajevi, 82, 121
Vejsonov zadatak selekcije, 217
verovatnoća
definicija, 16
i Einstein, 37
i emocija, 172
i jezik, 212-213
i Keynes, 37
i matematička, 156, 181, 187, 210
i odstupanje od norme, 121
i Pojin proces, 139
i računovođe, 21
i ruski rulet, 18
i skepticizam, 25-26, 183
i sudski procesi, 159
i zbivanja u malom svetu, 125
kao introspektivna, 37
majmuni i pisaće mašine, 105-106
Mamfordovo gledište, 210
optimizovale za, 156-157
 poslovice i izreke, 30, 211
primer s kockanjem, 77
Proust, Marcel, 11, 155, 184
rođendanski paradoks, 125
slepilo za verovatnoće, 216
stohastički procesi, 34, 35
teškoće s razumevanjem, 27-28
u filozofiji, 219
uslovna, 159, 162
združena, 159-160
Vienna Circle, 54-55, 59, 100
Vitgenštajnov lenjir, 173, 187
Voit, Johannes, 215
von Havek. Videti Hayek, F. A.
von Mises, Richard, 219
von Plato, Jan, 219
vremenska skala, primer penzionisanog zubara, 49-52
vremenski niz, analiza, 84, 87-89, 105, 118

Walras, Leon, 139

Watts, Duncan, 215
We (Mi), 216-217
Weber, E. U., 211
Wegner, Daniel M., 211
Weinberg, Steven, 212
Welch, E. S., 211
West, R., 218
White, H., 128, 215
Will, George, 26-27, 31, 44, 48, 60
Willoughby, A. R., 212
Wilmott, Paul, 126-127
Wilson, E. O, 212-213, 217, 220
Winston, Robert, 217
Wittgenstein, Ludwig, 55

zadovoljnost, 146-147, 201-202

Zajdenweber, Daniel, 215
Zajonc, R. R., 217
zaključivanje
afirmacija konsekvensi, 209
i dosadašnji uspeh, 105-106
i problem indukcije, 2, 20, 91-102
induktivno, 101-102
kao iluzija znanja, 218
statističko, 4, 99, 179, 210
zakon malih brojeva, 213
zakon velikih brojeva, 198
Zamjatin, Jevgenij, 216-217
Zarate, O., 217
zasluge, vidljivost, 198-200
zavisnost od putanje, 137-138, 184-186
združena verovatnoća, 159-160
Zenon, 192
Zielonka, P., 214
Zizzo, D. J., 210
znanje. Videti epistemologija
zorglubi, 38-39
zvonasta kriva, 77, 140, 215
Žan Patris (šef), 24-25, 30, 42

OceanofPDF.com
Zabilješke

[←1]
U celosti, značenje ove latinske izreke glasi: Ili ćuti ili govori bolje od
tišine. (Prim. prev.)

[←2]
Debatno društvo Cambridge Union Society, osnovano je 1815,
najstarije je udruženje te vrste na svetu koje od osnivanja radi u
kontinuitetu. (Prim. prev.)

[←3]
Francuski: razgovor gluvih. (Prim. prev.)

[←4]
Mesje i madam Pridom, likovi u karikaturama Anrija Monijea,
francuskog karikaturiste, ilustratora, dramaturga i glumca iz XIX veka.
(Prim. prev.)

[←5]
Citirano po: Plutarh, Atinski državnici. Izbor iz uporednih životopisa;
Prosveta, Beograd 1950, u prevodu Miloša N. Đurića, str. 30. (Prim.
prev.)

[←6]
Engleski kolonijalizam It ain’t over nntil the fat lady sings odnosi se na
stereotipno debeljušne operske sopranistkinje koje pevaju dugačke
deonice; konkretno, uglavnom na Valkiru Brunhiklu, čija arija u
 završnom delu Vagnerovog Prstena Nibelnnga traje skoro dvadeset
minuta. Autorstvo nad ovom rečenicom se pripisuje raznima. (Prim.
prev.)

[←7]
Bikovsko tržište (Buli Market) uobičajen je naziv za tržišta s
tendencijom porasta cena, gde preovlađuju špekulacije zasnovane na
očekivanju rasta cena: investitori kupuju finansijske instrumente
očekujući rast njihove cene u budućnosti, a saglasna akcija investitora
zaista i dovodi do rasta cena. Kretanje označeno kao ponašanje
medveda ili medveđe tržište (Bear Market) rezultat je očekivanja
investitora da će cene finansijskih instrumenata padati. Oni prodaju da
bi kupili po nižoj ceni. (Prim. prev.)

[←8]
Teodor Džon Kažinski, izuzetan student matematike koji je odbacio
univerzitetsku karijeru i povukao se u pustinjački život. Pobornik
ekstremno individualističkih i anarhoprimitivističkih ideja, sedamnaest
godina slao je pisma-bombe, uglavnom ljudima iz akademskog sveta
ili povezanima s naukom i tehnologijom. Uhapšen je 1996. i postaje
poznat kao Unabomber (od šifrovanog imena Unabom koje mu je
nadenuo FBI, od UNiversity and Airline BOMber). (Prim. prev.)

[←9]
Britanski botaničar Robert Braun koji je izučavao haotično kretanje
sitnih čestica uronjenih u neki fluid (npr. polena u kapljici vode
posmatranoj pod mikroskopom ili, ponekad, bakterija u telesnim
tečnostima). Grafičkim prikazom takvog kretanja dobija se fraktalna
struktura. (Prim. prev.)

[←10]
 Nije sasvim jasno na šta Taleb misli. Kejns jeste izgubio najveći deo
imovine posle kraha berze 1929, ali se brzo finansijski oporavio. Kada
je 1946. umro, njegovo bogatstvo je procenjeno na tadašnjih 500.000
funti, što je otprilike ekvivalentno vrednosti od 11 miliona funti ili 16,5
miliona dolara 2009. godine. (Prim. prev.)

[←11]
NASDAQ, skraćeno od National Association of Securities Dealers
Automated Quotations - najveća elektronska berza u SAD, čiji je
vlasnik i operater The Nasdaq Stock Market, Inc. (Prim. prev.)

[←12]
Treća generacija PDA uređaja (skraćeno od Personal Digital Assistant
— lični digitalni pomoćnik), lansirana 1997. Palm (engl. dlan),
ukazuje na njihovu veličinu, a od današnjih modela najpoznatiji su
iPhone, iPod touch, Palm Pre itd. (Prim. prev.)

[←13]
Termin preuzet iz ekonomije koji podrazumeva vrednost nekog dobra
ili izbora merena vrednošću onoga što smo izgubili/propustili birajući
tu opciju nauštrb drugih. (Prim. prev.)

[←14]
Lucije Filostrat, grčki sofista (cca. 170-247). (Prim. prev.)

[←15]
Citirano po: Karl R. Poper, Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji, tom
II: Plima proročanstva: Hegel, Marks i posledice, Beograd, BIGZ,
1993., str. 40, u prevodu Branimira Gligorića. (Prim. prev.)
[←16]
Ili Izuzetan leš - engl. Exquisite Cadaver / Corpse - od francuskog
cadavre exquis tj. izvrstan ili rotirajući leš. (Prim. prev.)

[←17]
Koine grčki se razvio u postklasičnom periodu, tj. između 300. p. n. e.
i 300. n. e. Naziva se i aleksandrijski, helenistički, papistički,
zajednički, biblijski ili crkveni grčki. U antici su se koristili izrazi
koine, helenski, aleksandrijski i makedonski, kako bi se označila
različitost od antičkog dijalekta. To je bio prvi zajednički
nadregionalni dijalekt Grčke, koji je kasnije služio kao lingua franca
za istočni Mediteran i Bliski istok za vreme rimske vlasti. (Prim. prev.)

[←18]
Brady bonds, obveznice zemalja u razvoju, uglavnom izražene u
američkim dolarima. Ime su dobile po Nikolasu Brejdiju, ministru
finansija SAD, koji je predložio njihovu emisiju u sklopu tzv.
Brejdijevog plana restrukturiranja duga nekoliko država Latinske
Amerike. (Prim. prev.)

[←19]
Engleski izraz shorting ili to seli short - pozajmiti nešto od vlasnika uz
obećanje da ćete to kasnije vratiti - a onda to prodate. To podrazumeva
da ćete to morati ponovo da nabavite pre nego što istekne rok za
vraćanje; odnosno, računate da će mu do tada cena pasti. Istovremeno,
takvom prodajom vi zarađujete novac koji možete da investirate u
nešto drugo. (Prim. prev.)

[←20]
Američka Komisija za hartije od vrednosti. (Prim. prev.)
[←21]
Nasuprot ranije opisanom shortingu, duga pozicija (engl. long
position) znači nastojati da profitirate kad cena nečega što kupite
poraste - što investitori obično rade kada kupuju akcije, nekretnine ili
bilo šta drugo. (Prim. prev.)

[←22]
Latinski - crni labud. (Prim. prev.)

[←23]
SAT - Scholastic Assesment Test - standardizovani test za prijem na
većinu koledža u SAD. (Prim. prev.)

[←24]
Finansijski guru investicione banke Drexel Bumham koji se obogatio
na visokoprinosnim deonicama, a 1986. je osuđen na 10 godina
zatvora zbog prevara u trgovini deonicama, pri čemu mu je dosuđena i
visoka novčana kazna i određena trajna mera zabrane bavljenja
hartijama od vrednosti. Banka je potom bankrotirala. (Prim. prev.)

[←25]
Iz Ovidijevih Metamorfoza (II 5): Rad je prevazišao građu (što znači
da je sama obrada lepša nego predmet koji se obraduje). (Prim. prev.)

[←26]
Funds of funds - investiciona strategija koja podrazumeva zajednički
fond koji investira pre svega u druge zajedničke fondove, umesto
direktno u akcije, obveznice i druge hartije od vrednosti. (Prim. prev.)
[←27]
Floor traders ili registered traders - samostalni ili registrovani
mešetari koji trguju u svoje ime i za svoj račun. Posao uglavnom svode
na špekulativne transakcije i s malim razlikama ostvaruju profite.
(Prim. prev.)

[←28]
Mađarski matematičar Đerđ Poja. (Prim. prev.)

[←29]
Jednostavna i vrlo poznata melodija valcera iz 1877. britanske
kompozitore Eufemije Alen (napisala ga je pod pseudonimom Artur de
Luli) koja se provlači kroz mnoštvo filmova i serija (npr. Sedam
godina vernosti s Merilin Monro, Ulica Sezam itd.). Može se odsvirati
s dva prsta, pa bi naš pandan mogla biti, recimo, „Na kraj sela žuta
kuća . (Prim. prev.)

[←30]
Engl. satisfy + suffice = satisficing. (Prim. prev.)

[←31]
Regija u jugozapadnoj Aziji, u obliku polumeseca, koju je ovako
nazvao američki arheolog Džejms Henri Bredsted, a koju čine plodni
podregioni Mesopotamije i Levanta. Danas u ovu regiju spadaju delovi
Iraka, Izraela, Palestine, Jordana, Libije, Sirije, Egipta, Turske i Irana.
(Prim. prev.)

[←32]
 Citirano po: Kavafi, 70 pesama, Izdavačko preduzeće „Rad“,
biblioteka „Reč i misao“, Beograd, 2003, u prevodu Ivana Gađanskog i
Ksenije Maricki Gađanski. (Prim. prev.)

[←33]
Najuglednija matematička nagrada (u rangu Nobelove koja se ne
dodeljuje u ovoj oblasti) koju daje Međunarodna matematička unija i
puni naziv joj je Međunarodna medalja za izuzetna matematička
dostignuća. Fildsovom se zove po Džonu Čarlsu Fildsu, kanadskom
matematičaru koji je 1924. inicirao Osnivanje fonda za dodelu medalja
iz oblasti matematike.

[←34]
Panglos iz Volterovog Kandida je učitelj filozofije koji je „predavao
metafiziko-teologo-kosmolonigologiju“. Radi se o ironiziranju
metafizičkog kosmološkog optimizma Lajbnica i njegovih filozofskih
sledbenika koji u Kandidu zastupa i poučava Panglos (od grčkog sve i
jezik). (Prim. prev.)

[←35]
Florens Najtingejl Dejvid je statističarka iz Engleske (1909-1993) koja
je ime dobila po prijate ljici svojih roditelja, široj javnosti poznatijoj,
medicinskoj sestri Florens Najtingejl (1820—1910), (Prim. prev.)

[←36]
Citirano po: Znak četvorice, Arthur Conan Doyle, Alfa, Zagreb, 1978,
prevod: Ružica i Aleksandar Vlaškalin. (Prim. prev.)

OceanofPDF.com