Наука је утврдила да ненамерно лажемо када препричавамо догађаје које смо доживели.

Најискренији покушаји да се присетимо догађаја имају случајно пломбиране рупе, које

неизбежно постоје због несавршеног апарата сећања, услед органских ограничења нашег
церебралног кортекса11 и свих наших чула, у покушају да све сагледамо и забележимо у
сваком тренутку. Истина неизоставно трпи када причамо причу и то смо прихватили, чак се
и у циљу одржавања ритма или суштине приче намерно прескачу делови, мења след догађаја
у времену, као и други елементи приче. Не смемо да верујемо речима очевидаца, али морамо
их прихватити као једини (непотпуни) доказ о времену, пре модернијих начина бележења
догађаја. Много пута је превагнула потреба да се исприча „интересантнија” верзија приче,
уместо оне која је истинита. На пример, сигурно знамо да је Хомерова Одисеја немогућа
бајка, да Мојсије никада није живео у Египту нити извео Јевреје из истог,12 да потомци Исуса
нису француски племићи, нити су преци северноамеричких индијанаца, али те приче и даље
опстају.

Такође, данас, упркос технологији, сваким даном стварају се нове лажи: од бенигних теорија
завере да људи нису били на површини Месеца, до опасних погрешних тумачења медицине,
које доводе до смртних случајева њених верних пратилаца. Сасвим је сигурно да бајке и
митови имају неоспорне вредности, али је изузетно опасно када се фиктивне приче погрешно
тумаче као истините, јер могу да утичу на одлуке, морал и могу да угрозе истину.

Да ли се онда икада можемо надати да је нека информација тачна?

Године које су појели скакавци

Је и наслов књиге Борислава Пекића, његових затворских мемоара. У уводу он се дотиче

ствари којих се највише прибојавам док радим на сопственом дневнику - несигурност у

11 Део мозга, који је, поред других функција, задужен за памћење.

12 Davies, Graham. “Was There an Exodus?”. In Day, John (ed.). In Search of Pre-exilic Israel: Proceedings of the Oxford
Old Testament Seminar. Continuum. стр. 23–40.