SIMULACIONA ANALIZA DWDM TRANSPORTNIH MREŽA DWDM protoka
PROTOKA 40 Gb/s
Bojan Pajčin, bojan@iritel.com,1,2 Jasna Crnjanski,1 Predrag Mićović2 i Dejan Gvozdić1
1
Elektrotehnički fakultet Univerziteta u Beogradu, Bulevar kralja Aleksandra 73b, 11000 Beograd, Srbija
2
Iritel A.D., Batajnički put 23, 11080 Beograd, Srbija
Sadržaj
Iako primena DWDM sistema omogućava povećanje
informacionog kapaciteta optičkih linkova, stalno izražena
potreba za sve većim propusnim opsegom koji može da
zadovolji rastuće apetite servisa triple-play, audio/video
striaminga i sveprisutnih društvenih mreža, zahteva i
dodatno povećanje bitskog protoka po kanalu. Sa
nadogradnjom donedavno standardnih NRZ DWDM
rešenja NRZ DWDM protoka 10 Gb/s na brzine prenosa
od 40 Gb/s, potrebno je savladati niz tehničkih izazova,
kao što su ostvarivanje manje osetljivosti na odnos
optičkog signala i šuma, polarizacionu i hromatsku
disperziju i nelinearne efekte. Jedan od načina da se
prevaziđu ovi izazovi je primena naprednih modulacionih
tehnika koje se baziraju na faznoj modulaciji. U ovom
radu izvršeno je poređenje performansi 40G DWDM
mreža protoka 40 Gb/s na bazi formata NRZ, DPSK i DP-
QPSK u pogledu maksimalnog dometa koji se može
ostvariti na deonici tačka-tačka (point-to-point ) deonici,
kao i maksimalnog broja čvorova u optičkom prstenu sa
identičnim deonicama, za zadatu verovatnoću greške. Na
osnovu rezultata simulacija, a imajući u vidu kvalitet
postojeće infrastrukture u našoj zemlji, kao i kompromis
između cene i kvaliteta perfomansi sistema, procena je da
optimalno rešenje za nadogradnju sistema protoka 10Gb/s
u ovom trenutku predstavlja primena formata DPSK.
Ključne reči: DWDM, 40 Gb/s, optičke transportne mreže,
rezultati simulacija
Abstract
Today DWDM systems provide increase of optical links
capacity, but there are a strong need for greater
bandwidths that will be able to satisfy "capacity hunger"
triple-play services, audio/video streamings and ubiquitous
social networks. For upgrade from until recently standard
10 Gb/s NRZ DWDM networks to 40 Gb/s solutions, it is
necessary to overcome a number of technical challenges,
such as achieving lower sensitivity to optical signal - noise
ratio, polarization and chromatic dispersion and nonlinear
effects.One way to overcome these challenges is the usage
of advanced modulation techniques that are based on the
phase modulation. In this paper is presented a
performance comparation of DWDM networks with NRZ,
DPSK and DP-QPSK modulations for a given Bit Error
Rate (BER). Compared results were the maximum range
of point-to-point section and the maximum number of
nodes in optical ring with identical sections. Considering
the quality of the existing infrastructure in our country and
a compromise between price and system performance, it is
estimated that the optimum solution based on the
simulation results for upgrading the 10 Gb/s systems in
this moment is a DPSK modulation format.
Key words: DWDM, 40 Gb/s, Optical transport networks,
simulation results
1. UVOD
Veliki svetski mrežni operatori, kao što su Verizon i
AT&T, ukazuju na to da se kapacitet u njihovim mrežama
udvostručava na svakih šest meseci [1]. Prema najnovijim
istraživanjima International Data Corporation,
širokopojasni prenos putem kog se širom sveta obavlja
mobilni i fiksni saobraćaj, mogao bi prevazići 100
petabajta mesečno do 2015. godine [2]. Potreba za većim
propusnim opsegom posledica je sve intenzivnijeg
korišćenja pametnih (smart) mobilnih uređaja za pristup
informacijama u svakom trenutku i na svakom mestu, kao
i činjenice da sve više ljudi koristi zahtevne servise triple-
play i audio/video striming. Konkurencija uslovljava
kompanije iz domena industrije mrežnih tehnologija da
neprekidno iznalaze nove načine kako bi se održale kao
relevantni činioci na telekomunikacionom tržištu. Ne samo
da je neophodno kontinuirano instaliranje mreža sa većim
informacionim kapacitetom i većom fleksibilnošću, već je,
kroz ponudu kreativnih novih proizvoda i servisa,
potrebno održavati apetite za trenutnim pristupom
informacijama.
Ukupan informacioni kapacitet linka je tradicionalno
jedna od najbitnijih karakteristika optičkih mreža, jer u
osnovi određuje kvantitet prenesenih informacija i kvalitet
servisa. Jedan od dobro utemeljenih pristupa za povećanje
informacionog kapaciteta je primena tehnike
multipleksiranja po talasnim dužinama (WDM). Međutim,
ukupan informacioni kapacitet koji se može ostvariti
primenom ove tehnike ograničen je širinom spektra
talasnih dužina koje se mogu koristiti za prenos signala u
optičkim vlaknima, kao i međukanalnim razmakom, pa je
trenutno ustaljeni standard za gusto multipleksiranje
kanala (DWDM) 80 kanala [3]. Primenom sistema koji
obezbeđuju bitske protoke od 10 Gb/s (OTN OTU2) po
kanalu omogućena je brzina prenosa signala čiji red
veličine dostiže ili prevazilazi 1 Tb/s na rastojanjima koja
prevazilaze nekoliko hiljada kilometara [4]. Sa aspekta
današnjeg tehnološkog razvoja, čini se da je povećanje
bitskog protoka po jednom kanalu najperspektivniji način
za povećanje ukupnog informacionog kapaciteta vlakna.
Iako su 2012. godine veliki svetski mrežni operatori
započeli sa masovnom implementacijom opreme za
protoke od 100 Gb/s [1], odnedavno komercijalno
dostupni (OTN OTU3) DWDM sistemi protoka 40 Gb/s
(OTN OTU3) još uvek nisu u potpunosti zamenili
dugogodišnji standard protoka 10 Gb/s standard za
DWDM mreže. Prodor 40 Gb/s 40G sistema je mahom
zasnovan na mogućnostima nadogradnje postojećih
sistema protoka 10 Gb/s u onim delovima mreže koji zbog
povećane potrebe za informacionim kapacitetom
predstavljaju tzv. „vruće tačke“ i gde saobraćaj dostiže
pun kapacitet sistema. Ovakva mogućnost nadogradnje,
uz pretpostavku da se može ostvariti jednostavnom
zamenom primopredajnih elemenata, u velikoj meri
produžava životni vek postojećih DWDM sistema.
Klasični modulacioni formati kao što su NRZ (Non-
Return-to-Zero) i RZ (Return-to-Zero) zasnovani na OOK
(On-Off Keying) nisu u stanju da sa dovoljno malom
verovatnoćom greške prenesu optičke signale pri bitskim
protocima većim od 10 Gb/s [5-7]. Naime, za 10 Gb/s
dominantan problem je hromatska disperzija koja se
primenom disperziono-kompenzacionih modula može u
velikoj meri anulirati. Međutim, pri većim protocima
dolazi do veoma izraženih nelinearnih efekata, kao što su
unakrsno-fazna modulacija (XPM) i četvorotalasno
mešanje (FWM) [5], koji u velikoj meri komplikuju
prenos. Nelinearni efekti u suštini dobijaju na značaju
zbog delovanja hromatske disperzije na svakoj od
deonica, ali i usled uskog vremenskog intervala između
susednih bitova [8]. Još jedan od ograničavajućih faktora
je polarizaciona disperzija (PMD) koja predstavlja
ozbiljan problem za implementaciju 40 Gb/s sistema
protoka40 Gb/s, posebno ukoliko se koriste optička
vlakna položena devedesetih godina, za koja su metode
proizvodnje, spajanja i polaganja bile nedovoljno
sofisticirane da se izbegne geometrijska asimetrija koja
prouzrokuje PMD.
Pomenuti efekti koji dovode do degradacije se u
velikoj meri mogu potisnuti kombinovanjem tehnike
fazne modulacije sa OOK [5-7], [9-10]. Na taj način
dolazi se do niza modulacionih formata koji, kroz
kompenzaciju nelinearnih efekata, mogu da obezbede
veću brzinu prenosa i samim tim veći informacioni
kapacitet. Od posebnog značaja je mogućnost
unapređenja već postojećih sistema, tako što se povećanje
brzine prenosa ostvaruje promenom modulacionog
formata uz promenu primopredajnika, dok prenosni deo
sistema praktično ostaje nepromenjen.
U ovom radu će primenom komercijalnog softverskog
paketa OptiSystem biti formirani modeli DWDM optičkih
mreža protoka 40 Gb/s na bazi NRZ, DPSK (Differential
Phase Shift Keying) i DP-QPSK (Dual Polarization –
Quadrature Phase Shift Keying). Svi formirani modeli će
se bazirati na jedinstvenom optičkom vlaknu, sa istim
pojačavačkim stepenom i šemom za kompenzaciju
disperzije, kako bi se obezbedilo fer poređenje
Slika 1. (a) Blok šema eksperimentalne postavke.
performansi sistema za različite tehnike modulacije.
Takođe, u cilju dobijanja realnih rezultata parametri Dijagram oka za model pasivnog linka protoka 10
elemenata modela će biti usvojeni na osnovu specifikacija Gb/s dužine (b) 60 km i (c) 80 km.
proizvođača opreme. Na osnovu rezultata simulacija biće
prstena. U poslednjem poglavlju dat je kratak pregled rada
određene maksimalne dužine deonice tačka-tačka deonice,
i formulisani su zaključci.
kao i maksimalni broj čvorova u optičkom prstenu sa
fiksnom dužinom deonice, za koji su zadovoljeni
2. Tehnološki aspekti unapređenja pasivnih optičkih
standardni kriterijumi za maksimalnu verovatnoću greške.
linkova sa 10 Gb/s na 40 Gb/s
U narednom poglavlju prikazani su tehnološki aspekti
nadogradnje pasivnih linkova sa 10 Gb/s na 40Gb/s, kao i
Tehnološki aspekti unapređenja pasivnih optičkih
rezultati eksperimentalne verifikacije OptiSystem modela
linkova sa 10 Gb/s na 40 Gb/s analizirani su na osnovu
linka protoka 10 Gb/s. U poglavlju 3 predstavljeni su
rezultata simulacija modela realizovanih u softverskom
modeli osmokanalnih DWDM sistema na bazi formata
paketu OptiSystem. Eksperimentalna verifikacija modela
NRZ, DPSK i DP-QPSK, a u poglavlju 4 rezultati
izvršena je za DWDM sistem protoka 10 Gb/s sa 8 kanala
simulacija na osnovu kojih je izvršeno poređenje
i međukanalnim razmakom od 100 GHz. Eksperiment je
performansi sistema za topologiju tačka-tačka i optičkog
realizovan u laboratorijama IRITEL-a za potrebe merenja
opisanog u [11], dok se funkcionalne karakteristike i
parametri korišćenih uređaja i opreme mogu naći u [12].
Korišćeni su standardni XFP primopredajnici u okviru
kojih predajnici obezbeđuju izlaznu snagu 0 dBm i NRZ
linijsko kodovanje, dok je osetljivost prijemnih fotodioda
−24 dBm. Prenosni deo sistema čini optičko vlakno dužine
60 km, za koje je, prema specifikacijama, slabljenje 0,27
dB/km, hromatska disperzija 16,7 ps/nm/km na talasnoj
dužini 1550 nm, a koeficijent PMD iznosi 0,02 ps/km 1/2.
Na osnovu rezultata merenja potvrđeno je da se za date
karakteristike može ostvariti prenos podataka sa
zanemarljivom verovatnoćom greške (BER ≈ 0). Na Slici
1 prikazana je blok šema eksperimentalne postavke (a),
kao i rezultati analize sistema dobijeni na osnovu
simulacije (b). Dobijeni eksperimentalni rezultati se u
velikoj meri poklapaju sa rezultatima simulacije, čime je
primena softverskog paketa OptiSystem verifikovana sa
aspekta pouzdanosti karakterizacije optičkih
komunikacionih sistema.
Simulacioni model je dalje korišćen za ispitivanje
maksimalnog dometa za slučaj kada proračun uzima u
obzir nelinearne efekte SPM (sopstvene fazne modulacije),
XPM, FWM i Ramanovog rasejanja. Za ovaj slučaj i
usvojenu vrednost verovatnoće greške BER = 10-12, koja
predstavlja standard za optičke transportne mreže,
simulacije su pokazale da se zadovoljavajući prenos može
ostvariti na rastojanjima do 80 km za izlazne snage lasera
u opsegu od 0 do 4 dBm i osetljivost fotodiode u opsegu
od −24 do −7 dBm. Na Slici 1(c) prikazan je dijagram oka
za vlakno dužine 80 km kada je izlazna snaga lasera 4
dBm i osetljivost fotodiode −24 dBm. Poređenjem
dijagrama oka sa slika 1(b) i (c) evidentno je da sa
povećanjem dužine linka dolazi do zatvaranja oka, što je
posledica spuštanja nivoa logičke jedinice zbog slabljenja i
uticaja hromatske disperzije, koja se dodatno manifestuje i
kroz obaranje uzlazne i silazne ivice impulsa.
Međutim, imajući u vidu konstantne zahteve za sve
većim informacionim kapacitetom, a istovremeno i
činjenicu da prilikom instalacije novih optičkih sistema
značajan deo finansijskih sredstava odlazi na
infrastrukturne radove pri trasiranju i polaganju optičkih
vlakana, postavlja se pitanje da li je moguće izvršiti
unapređenje jednog ovakvog optičkog linka prostim
povećanjem brzine prenosa u kanalu uz zamenu
odgovarajućih primopredajnih elemenata, a da pritom
prenosni deo sistema ostane nepromenjen. U potrazi za
odgovorom na ovo pitanje izvršena je jednostavna analiza
u kojoj je korišćeno isto vlakno kao u prethodnom slučaju,
ali su predajnici i prijemnici prilagođeni za NRZ prenos
brzine 40 Gb/s. Iako je posmatran prenos bez
multipleksiranja po talasnim dužinama (samo jedan kanal),
zadovoljavajuća verovatnoća greške ostvarena je za
maksimalnu dužinu linka od tek 7 km. Izražena
degradacija signala u ovom slučaju posledica je
kombinacije uticaja hromatske disperzije i nelinearnih
efekata koji postaju ograničavajući faktor sa povećanjem
brzine prenosa.
Jedan od načina da se poveća domet 40 Gb/s linka je
korišćenje optimizovanog optičkog vlakna koje na radnoj
talasnoj dužini ima nultu vrednost disperzije. Međutim, sa
smanjenjem hromatske disperzije efekti FWM postaju sve
izraženiji, što je posebno problematično sa stanovišta
DWDM sistema. U cilju postizanja kompromisa između
uticaja hromatske disperzije i FWM, DWDM sistemi nove
generacije uobičajeno koriste vlakna sa pomerenom
disperzijom (NZDSF) [13], koja na radnoj talasnoj dužini
imaju relativno malu disperziju. Međutim, iako je za
NZDSF vlakno hromatska disperzija znatno manje
izražena nego u standardnom vlaknu, ona na većim
bitskim brzinama, kao što je 40 Gb/s, dovodi do ozbiljne
degradacije signala. Iz tog razloga uobičajeno je da se
prenosni deo mreže projektuje tako da pored NZDSF
koristi i vlakno za kompenzaciju diperzije (DCF) ili modul
za kompenzaciju disperzije na bazi Fiber-Bragovih rešetki
(DCM) [14]. Nedostatak kompenzacije primenom DCF je
činjenica da ovo vlakno ima 4-5 puta veće propagaciono
slabljenje u odnosu na standardno vlakno. Pored toga,
dužina DCF-a potrebna da se kompenzuje disperzija
vlakna na trasi od nekoliko desetina kilometara je reda
veličine nekoliko kilometara, pa je kompenzacija preko
DCF dosta rogobatno rešenje. Sa druge strane, slabljenje
koje unosi DCM je zanemarljivo, a sam modul je
kompaktnih dimenzija (10×20 cm). Ipak, ograničavajući
faktor primene ovakvog rešenja u praksi je cena, koja je za
DCM od 2,5 do 5 puta veća u odnosu na DCF koji bi
obezbedio ekvivalentnu kompenzaciju.
Izlazna snaga lasera koju je potrebno da obezbede
predajnici koji se koriste za 40 Gb/s prenos brzine 40 Gb/s
je značajno veća u odnosu na predajnike za 10 Gb/s, što
automatski ukazuje na potrebu za kućištima većih gabarita
kako bi se obezbedilo dovoljno dobro hlađenje neophodno
za stabilizaciju centralne učestanosti emisije. Naime,
prilikom povećanja temperature predajnika dolazi do
odstupanja emitovane učestanosti u odnosu na nominalnu,
što u DWDM sistemima predstavlja značajan problem
zbog male frekvencijske separacije i samim tim, mogućeg
preslušavanja između susednih kanala. U cilju postizanja
zadovoljavajućeg odnosa signal/šum (OSNR), potrebno je
da predajnici obezbede relativno velike izlazne snage, što
sa druge strane dovodi do izražene degradacije signala
usled nelinearnih efekata. U simulacijama je korišćena
kompromisna vrednost za izlaznu snagu predajnika u
opsegu od 0 do 8 dBm. Sa druge strane, na osnovu
specifikacija dobijenih od proizvođača opreme, osetljivost
fotodioda u sistemima protoka 40 Gb/s kreće se od −5 do 8
dBm, što su dosta veće vrednosti minimalne prijemne
snage u odnosu na sisteme protoka 10 Gb/s, pa je
neophodna upotreba predpojačavača snage.
3. Modelovanje DWDM sistema protoka 40 Gb/s na
bazi modulacionih formata NRZ, DPSK i DP-QPSK
U prethodnom razmatranju pokazano je da čak i u
slučaju jednokanalnog prenosa NRZ linijski kodovanog
signala, povećanje brzine prenosa sa 10 Gb/s na 40 Gb/s
ne doprinosi povećanju informacionog kapaciteta kanala,
jer nelinearni efekti dovode do drastičnog smanjenja
maksimalne dužine linka. Sa druge strane, uobičajeni
mehanizam za povećanje ukupnog kapaciteta linka,
multipleksiranje signala po talasnim dužinama, koje za
standardne DWDM sisteme podrazumeva relativno mala
frekvencijska rastojanja između susednih kanala, dovodi
do dodatne degradacije signala koja se javlja kao posledica
nelinearne interakcije signala u susednim kanalima.
U cilju ispitivanja performansi DWDM sistema
protoka 40 Gb/s, u softverskom paketu OptiSystem
 Slika 2. Prenosni deo mreže sa naznačenim najvažnijim karakteristikama pojedinačnih elemenata.
formirani su simulacioni modeli koji mogu da obezbede
poređenje sistema na bazi različitih modulacionih formata.
Iako je danas NRZ linijsko kodovanje standard za 10 Gb/s,
jednostavnost i samim tim ekonomska isplativost koju
donosi mogućnost intenzitetske modulacije sa direktnom
detekcijom, ovaj format čine potencijalnim kandidatom i
za sisteme specifične namene sa većim brzinama prenosa
(doduše za dosta manje domete). Jedan od načina da se
postigne bolja osetljivost prijemnika i za zadatu vrednost
verovatnoće greške veća brzina prenosa, jeste primena
modulacionih formata koji za prenos informacija koriste
fazu optičkog signala. Međutim, kako se za detekciju
fazno modulisanih signala ne mogu koristiti klasični
fazno-neosetljivi detektori, primena ovakvih modulacionih
formata u velikoj meri povećava kompleksnost, pa samim
tim i cenu optičkih prijemnika. Proizvođači
telekomunikacione opreme navode da se oprema potrebna
za implementaciju fazno modulisanih formata, kao što su
DPSK (Differential Phase Shift Keying), QPSK
(Quadrature Phase Shift Keying) i DQPSK (Differential
Quaternary Phase-Shift Keying), najčešće koristi za
unapređenje i proširenje kapaciteta postojećih sistema. U
tom smislu upravo primena DPSK i DQPSK je od strane
Iritela prepoznata kao zadovoljavajuće rešenje za
unapređenje optičkih transportnih mreža (OTN) u našoj
zemlji. Sa druge strane, rešenje koje se sve više koristi
prilikom projektovanja novih dalekodometnih prenosnih
sistema protoka 40 Gb/s (pa čak i 100 Gb/s) je primena
polarizacione šeme DP-QPSK [15].
DP-QPSK koristi dve polarizacije signala, što
omogućava transmisiju većeg broja kanala kroz dato
vlakno. Zapravo, svaki od kanala podržava dva signala, na
istoj frekvenciji, sa međusobno ortogonalnim
polarizacijama, tako da između njih ne dolazi do
interakcije. U osnovi, dvostruka polarizacija obezbeđuje
dva puta QPSK prenos, što praktično omogućava 4 puta
veći propusni opseg u odnosu na standardni OOK. Jedna
od ključnih prednosti primene DP-QPSK je mogućnost da
prateća elektronika u optičkim prijemnicima radi na
manjim brzinama, što omogućava da se koristi jeftina i
dobro razvijena CMOS tehnologija. Međutim, koherentni
prijemnik za DP-QPSK je značajno komplikovaniji, a
samim tim i skuplji od standaradnih prijemnika za OOK.
Analiza karakteristika DWDM sistema protoka 40
Gb/s na bazi modulacionih formata NRZ, DPSK i DP-
QPSK izvršena je u okviru jedinstvenog okruženja za
testiranje, kako bi se omogućilo fer poređenje performansi
sistema za različite modulacione formate. U tom smislu,
prenosni deo simuliranih mreža je istih karakteristika u
svim modelima, dok su, u zavisnosti od modulacionog
formata, korišćeni odgovarajući primopredajnici.
Prenosni deo mreže baziran je na NZDSF vlaknu za
koje su usvojene sledeće vrednosti relevantnih parametara:
slabljenje 0,25 dB/km, hromatska disperzija 8 ps/(nm∙km)
na talasnoj dužini 1550 nm, koeficijent PMD 0,1 ps/km1/2 i
diferencijalno grupno kašnjenje 0,2 ps/km. Prilikom
proračuna propagacije signala kroz vlakno uzima se u
obzir uticaj SPM, XPM, FWM i Ramanovog rasejanja.
Iako se kvalitetnija kompenzacija disperzije može ostvariti
primenom DCM, realizovani modeli koriste DCF vlakno
koje zbog većeg slabljenja koje unosi u sistem, zapravo
forsira strože uslove za maksimalni domet linka uz
zadovoljavajuću verovatnoću greške. Usvojeni parametri
za DCF su slabljenje od 1,05 dB/km i hromatska disperzija
−80 ps/(nm∙km), dok su preostali parametri isti kao kod
NZDSF, a dužina DCF se usvaja kao deseti deo dužine
NZDSF (pošto je i apsolutna vrednost disperzije DCF-a
deset puta veća od disperzije prenosnog vlakna). Međutim,
zbog dosta izraženog propagacionog slabljenja koje DCF
unosi u sistem, sada je neophodno korišćenje optičkih
pojačavača, pa se prenosni deo mreže više ne može
smatrati pasivnim. Jedno od često korišćenih rešenja je
postavljanje pojačavača odmah posle predajnika (tzv.
booster pojačavači) [14]. U konkretnom slučaju, kada je
informacioni kapacitet sistema u velikoj meri određen
nelinearnim efektima, ovo rešenje ne predstavlja dobar
izbor, jer su nelinearnosti izraženije što je veća optička
snaga unesena u vlakno. Iz tog razloga, a na osnovu
preporuka proizvođača mrežne opreme, u realizovanim
modelima koriste se višestepeni pojačavači u prenosnom
delu mreže, koji zapravo imaju ulogu predpojačavača. U
praksi, kod ovakvih pojačavača postoje izvodi između dva
pojačavačka stepena koji obezbeđuju umetanje modula za
kompenzaciju hromatske disperzije i/ili optičkih
multipleksera Add/Drop (OADM) [14]. Za svaki od
pojačavača u modelu minimalna ulazna snaga optičkog
signala je −40 dBm, maksimalno pojačanje je 23 dB,
maksimalna izlazna snaga je 23 dBm, a faktor šuma 5,5
dB. Na Slici 2. je prikazan prenosni deo mreže, sa
naznačenim najvažnijim karakteristikama pojedinačnih
elemenata i šematski predstavljenim mernim
instrumentima koji se koriste za ekstrakciju rezultata
simulacije: optičkim spektralnim analizatorom (OSA) koji
se koristi za prikaz spektra optičkog signala i WDM
analizatorom (WDM Analyzer) za prikaz karakteristika
(snaga signala, snaga šuma, OSNR) svakog kanala u interferometar sa podesivim kašnjenjem u jednoj grani i 2
WDM multipleksu [16]. PIN fotodiode za balansiranu detekciju [16].
Prikazani prenosni deo mreže zapravo predstavlja
jednu tačka-tačka deonicu tačka-tačka. Jednostavno
proširenje topologije tačka-tačka u topologiju optičkog
prstena može se ostvariti formiranjem petlje koja
omogućava proizvoljan broj prolazaka signala kroz
deonicu tačka-tačka pre nego što se signal preusmeri na
prijemnik. U tom slučaju, izvodi u dvostepenom optičkom
pojačavaču u prenosnom delu mreže umetanjem OADM
zapravo postaju čvorovi prstena. Sa porastom broja
čvorova u prstenu raste ukupna dužina linka, ali
istovremeno raste i broj optičkih pojačavača koji
Slika 3. Šematski prikaz modela za analizu NRZ DWDM sistema protoka 40 Gb/s.
neminovno unose dodatni šum, što ograničava maksimalni
broj čvorova. Konačno, model DWDM sistema protoka 40 Gb/s na
Za realizaciju DWDM-a korišćeni su osmokanalni bazi formata DP-QPSK šematski je prikazan na Slici 5.
multiplekseri/demultiplekseri sa ITU rasporedom kanala Predajnik optičkih signala ima izlaznu snagu lasera −3
[3] i međukanalnim razmakom od 100 GHz. Za optičko dBm, RIN −130 dB/Hz, faktor potiskivanja 30 dB i
filtriranje korišćeni su Beselovi filtri 4. reda, sa propusnim spektralnu širinu linije 0,1 MHz.
opsegom od 60 GHz i potiskivanjem susednih kanala
većim od 30 dB. Propagacija signala kroz
multiplekser/demultiplekser unosi gubitke od 3 dB.
Najjednostavniji model omogućava analizu DWDM
sistema protoka 40 Gb/s sa NRZ linijskim
kodiranjemkodovanjem. Blok šema je predstavljena na
Slici 3. Predajnik optičkih signala ima izlaznu snagu 0
dBm, koeficijent laserskog šuma RIN (Relative Intensity
Noise) −130 dB/Hz, faktor potiskivanja 30 dB, spektralnu
širinu linije 1 MHz i potiskivanje susednih modova od 30
dB. Optički prijemnik je realizovan korišćenjem PIN
fotodiode sa koeficijentom konverzije 0,.9 A/W i strujom
mraka 10 nA, a u proračun su uključeni uticaji termičkog
šuma, šuma sačme, šuma signal-ASE i šuma ASE-ASE
(ASE, Amplified Spontaneous Emission). Za analizu
rezultata simulacija, kao merni instrument korišćen je BER
Analizator (BER Analyzer) koji omogućava prikaz
dijagrama oka, Q faktora i verovatnoće greške [16].
Implementacija fazno modulisanog formata DPSK
može se izvršiti primenom NRZ i RZ linijskog kodovanja.
Iako je NRZ-DPSK ekonomski prihvatljivije rešenje i
logično unapređenje prethodno prikazanog modela koji
koristi NRZ OOK, u cilju analiziranja sistema sa
raznovrsnim modulacionim šemama, model DPSK mreže
baziran je na RZ linijskom kodovanju, koje omogućava
automatsku ekstrakciju takta iz signala na prijemu i
generalno bolju otpornost na nelinearne efekte.
Uobičajeno se prilikom realizacije formata RZ koriste
signali za koje je trajanje signala logičke jedinice na
polovini nivoa logičke jedinice 33%, 50% ili 66% trajanja
bit slota. Analizom rezultata simulacije za ove tri vrednosti
procentualne širine signala logičke jedinice ustanovljeno je
da se najbolje performanse postižu za format RZ-66%.
Ovaj format signala često se naziva i format RZ sa
potisnutim nosiocem (CSRZ, Carrier-Suppressed Return-
to-Zero), zbog odsustva nosećeg signala na centralnoj
frekvenciji. Šematski prikaz DWDM sistema protoka 40
Gb/s na bazi modulacionog formata DPSK sa linijskim
kodiranjem kodovanjem RZ-66% prikazan je na Slici 4.
Korišćeni predajnici imaju izlaznu snagu lasera −3 dBm sa
spektralnom širinom linije 1 MHz, dok je faktor
potiskivanja 30 dB. Korišćena fazna modulacija zahteva
koherentnu detekciju, pa je optički prijemnik kompleksnije
konstrukcije nego u prethodnom slučaju i koristi
 Slika 5. Šematski prikaz modela za analizu 40G DP-QPSK DWDM sistema.
Modulaciona šema DP-QPSK podrazumeva nezavisan
prenos informacija po horizontalno polarizovanom i
vertikalno polarizovanom nosiocu. Zapravo, po svakoj
polarizacionoj komponenti nosioca se prenosi QPSK
modulisan signal, pa je neophodno da prijemnik obezbedi
koherentnu detekciju. Prvi korak je razdvajanje signala na
horizontalno (X) i vertikalno (Y) polarizovanu
komponentu, koje se zatim obrađuju kao nezavisni QPSK
signali. Svaka od polarizacionih komponenti deli se na dva
jednaka dela koji se koriste za određivanje intenziteta (In-
phase, I-grana) i faze (Quadrature, Q-grana). Signali u I- i
Q-grani se množe signalom iz lokalnog oscilatora i
pomoću PIN fotodioda prevode u električni domen.
Svetlost iz lokalnog oscilatora snage −3 dBm,
polarizovana je pod uglom od 45° u odnosu na
polarizacioni razdelnik, koji obezbeđuje dve međusobno
ortogonalne polarizacione komponente za demodulaciju X
i Y QPSK signala. Za svaki kanal u multipleksu potrebno
je obezbediti koherentni DP-QPSK optički prijemnik sa
lokalnim oscilatorom podešenim na frekvenciju koja
odgovara datom kanalu. U konkretnom slučaju, analiza
prenosa DP-QPSK signala se vrši za četvrti kanal u
multipleksu, pa je učestanost lokalnog oscilatora podešena
na 193,4 THz. DP-QPSK prijemnik ima četiri izlazna
Slika 4. Šematski prikaz modela za analizu DPSK DWDM sistema protoka 40 Gb/s.
porta koji zapravo predstavljaju izlaze četiri PIN fotodiode
(dve polarizacije, svaka sa po dve demodulacione I i Q
grane). Električni signali sa svakog porta se dalje
pojačavaju i filtriraju, a zatim se vrši odlučivanje u odnosu
na zadate vrednosti praga odlučivanja. Na osnovu
dobijenih binarnih vrednosti za grane I i Q, pomoću PSK
demodulatora generišu se dvobitni simboli za svaku od
polarizacionih komponenti, koji se zatim pomoću
paralelno-serijskog konvertera “učešljavaju” i formiraju
niz informacionih bitova u izvornom obliku.
4. Rezultati simulacija
Formirani modeli su korišćeni za ispitivanje
maksimalnog rastojanja na koje se signal može preneti uz
zadovoljavajuću verovatnoću greške. Za prenose NRZ i
DPSK usvojena je maksimalna verovatnoća greške od 10-
12
. Međutim, u modelu DP-QPSK, optički prijemnik koristi
elemente za uobličavanje i regeneraciju električnog
signala, pa je signal na ulazu u BER analizator u formi
pravougaonih impulsa. U tom slučaju, ukoliko pri detekciji
makar jednog bita dođe do pogrešne odluke, BER
analizator će na osnovu poređenja predajnog impulsa (koji
je takođe pravougaone forme) i impulsa na prijemu koji je
zbog pogrešne odluke suprotnog polariteta, zaključiti da je
otvor oka potpuno zatvoren i proglasti da je BER = 1.
Stoga je u slučaju DP-QPSK modulacije analiziran prenos
bez mogućnosti pojave greške, tj. prenos je
zadovoljavajući sve dok je BER = 0. Sva merenja BER-a
odnose se na 4. kanal multipleksa talasnih dužina koji je
reprezent „najgoreg slučaja” sa stanovišta verovatnoće
greške, jer je potencijalno najviše ugrožen međukanalnim
preslušavanjem.
Prvi korak u analizi predstavlja određivanje
maksimalne dužine deonice tačka-tačka (koju čini Slika 6. Zavisnost verovatnoće greške od dužine
prenosni sistem predstavljen na Slici 2), kada je broj deonice tačka-tačka za NRZ DWDM sistem protoka
prolazaka kroz petlju jednak 1. Ovo ispitivanje se 40 Gb/s.
sprovodi iterativno, tako što se dužina optičkog linka
povećava za 5 km sve dok se ne dostigne maksimalna
dozvoljena vrednost za BER u posmatranom modelu.
Drugi korak je određivanje maksimalnog broja
čvorova u topologiji optičkog prstena sa identičnim
deonicama tačka-tačka. Dužina deonica tačka-tačka predajnika i šuma ASE koji unose pojačavači, pa se u
između svaka dva čvora je ista i iznosi 50 km. Slično kao spektru koji po formi odgovara onom prikazanom na Slici
u prethodnom slučaju, broj čvorova se povećava za jedan 6(b) nivo šuma podiže na iznad −60 dBm.
(a samim tim i broj prolazaka kroz petlju na Slikama 3, 4 i
5) sve dok je ispunjen zadati uslov za verovatnoću greške.

A. NRZ DWDM protoka 40 Gb/s

Na Slici 6 prikazana je zavisnost verovatnoće greške
od dužine deonice tačka-tačka za NRZ DWDM sistem
protoka 40 Gb/s sa Slike 3. Na osnovu rezultata
simulacije, maksimalna dužina deonice tačka-tačka za
koju je BER < 10-12 iznosi 80 km.
Na Slici 7 prikazan je dijagram oka generisan u BER
analizatoru kao i spektar multipleksiranog signala na
ulasku u predpojačavač. Na osnovu dijagrama oka može
se zaključiti da u konkretnom slučaju degradacija signala
dominantno potiče od šuma (što se ogleda u izraženim
fluktuacijama nivoa logičke jedinice) i hromatske
disperzije (koja se ogleda u obaranju uzlazne i silazne
ivice i širenju signala). Spektar signala je prikazan na
ulasku u predpojačavač, pa je registrovani šum posledica
isključivo šuma RIN iz predajnika i u konkretnom slučaju
ima snagu nešto veću od −70 dBm. Uvećani prikaz
spektra signala za četvrti kanal u multipleksu potvrđuje
uobičajenu formu spektra signala za NRZ linijsko
kodiranje.
Ukoliko se dužina deonice tačka-tačka postavi na 50
km, povećavanjem broja prolazaka kroz petlju, tj.
povećavanjem broja čvorova u prstenu, utvrđeno je da se
korišćenjem NRZ formata u DWDM sistemu protoka 40
Gb/s može obezbediti prenos uz zadovoljavajući BER kroz
optički prsten sa 5 čvorova. Na Slici 8 su prikazani
dijagrami oka nakon prve deonice od 50 km, tj. za prvi
čvor prstena, kao i za šesti čvor prstena kada se BER
nalazi na granici prihvatljivosti i ima vrednost BER ≈ 2 .10-
12
. Evidentno je da dijagram oka za prvi čvor prstena ima
dosta lepšu formu, sa većim otvorom oka i manje
izraženom fluktuacijom nivoa logičke jedinice, što se
odražava i na znatno manju vrednost BER ≈ 5.10-17 u
odnosu na prethodno razmatrani prenos kroz deonicu
tačlka-tačka. Razlog tome je, naravno, manja dužina
deonice tačka-tačka između dva čvora, koja sada iznosi 50
km. Sa druge strane, ukoliko se posmatra dijagram oka za
šesti čvor prstena, lako se uočava značajno veća
fluktuacija nivoa logičke jedinice koja je posledica
dodatnog šuma koji unose predpojačavači u svakom čvoru
prstena. Šum koji se javlja je sada posledica i šuma RIN iz
 Slika 7: (a) Dijagram oka i (b) spektar signala za
NRZ signal brzine 40 Gb/s prilikom prostiranja kroz
deonicu tačka-tačka dužine 80 km. Detalj: uvećani
prikaz spektra signala za 4. kanal DWDM multipleksa.
Ilustracije radi, ukoliko bi se razmak između kanala u
DWDM multipleksu smanjio sa 100 GHz na 50 GHz (uz
odgovarajuću promenu karakteristika optičkih filtera u
(de)multiplekserima), kao posledica više izraženih efekata
međukanalnih preslušavanja maksimalna dužina deonice
tačka-tačka bi se smanjila na 50 km, pa ne bi bilo moguće
realizovati optički prsten (maksimalni broj deonica je 1) .
B. 40 Gb/s DPSK DWDM
Na osnovu rezultata simulacije za format DPSK RZ-
66%, maksimalna dužina deonice tačka-tačka za
zadovoljavajuću vrednost BER je 90 km, dok je
maksimalni broj deonica dužine 50 km u optičkom prstenu
12. Na Slici 9 prikazan je dijagram oka, kao i spektar
multipleksiranog signala, na ulasku u predpojačavač za 12.
čvor optičkog prstena. Dijagram oka koji se dobija za
simulaciju deonice tačka-tačka dužine 90 km, praktično je
identičan prikazanom dijagramu oka za topologiju
optičkog prstena. Karakteristična forma dijagrama oka je
posledica izbora formata RZ, a dosta pravilna forma
signala (posebno nivoa logičke jedinice) potvrđuje bolju
otpornost na nelinearne efekte. Na osnovu prikazanih
spektara signala kompletnog multipleksa, kao i uvećanog
prikaza spektra signala za četvrti kanal, evidentno je
odsustvo optičkog nosioca na centralnoj frekvenciji
kanala, kao i nešto veća širina spektra.
C. DP-QPSK DWDM protoka 40 Gb/s
Slika 8: Dijagram oka za NRZ DWDM sistem
protoka 40 Gb/s topologije optičkog prstena za (a) prvi
i (b) šesti čvor u prstenu.
Na osnovu rezultata simulacije za prenos DP-QPSK
DWDM signala brzine 40 Gb/s maksimalna dužina
deonice tačka-tačka za koju se ostvaruje prenos bez
registrovanih grešaka je 140 km. Konstelacioni dijagrami
na prijemu za horizontalnu (X) i vertikalnu (Y)
polarizacionu komponentu dati su na Slici 10. U
kompleksnoj ravni konstelacionog dijagrama realna osa
odgovara I-grani, a imaginarna osa Q-grani koherentnog
prijemnika. Crvenim kvadratićima su označene
konstelacione tačke, odnosno modulacioni simboli koji
čine alfabet datog formata, a zelene tačke predstavljaju
šum. Nakon prijema signala demodulator analizira
primljeni simbol koji je kao posledica prenosa kroz optički
kanal ili detekcije u prijemniku pretrpeo određenu
degradaciju, pa se u zavisnosti od vrednosti koju čine zbir
signala i šuma (plave tačke na konstelacionom dijagramu)
određuje najbliža konstelaciona tačka kojoj se dati simbol
pridružuje. Ukoliko se neka od plavih tačaka koje
predstavljaju detektovani signal nađe u pogrešnom
kvadrantu (odnosno poziciono je bliže nekoj drugoj
konstelacionoj tački, a ne onoj koja odgovara
transmitovanom signalu), pod uticajem šuma i
nelinearnosti u vlaknu došlo je do bitske greške pri
prenosu.

polarizacionu komponentu DP-QPSK signala u 13. čvoru
Slika 9: (a) Dijagram oka i (b) spektar signala za
DPSK RZ-66% DWDM prenos brzine 40 Gb/s u 12.
čvoru za topologiju optičkog prstena. Detalj: uvećani
prikaz spektra signala za 4. kanal DWDM multipleksa
Broj čvorova optičkog prstena sa deonicama tačka-
tačka dužine 50 km za koji se prenos 40 Gb/s DP-QPSK
signala i dalje odvija bez detektovane greške je 13. Na
slici 11 su prikazani konstalacioni dijagrami i spektar
multipleksiranog signala u 13-tom čvoru optičkog prstena.
Kao posledica nelinearnosti optičkog vlakna dolazi do
promene faze signala, što se na konstalacionom dijagramu
manifestuje kao rotacija konstalacionih tačaka. Ovakva
neželjena promena faze se može kompenzovati hardverski,
korišćenjem faznoregulacionog kola PLL (Phase Locked
Loop), ili softverski, kroz estimaciju faze u DSP
procesoru.
Slika 10: Konstalacioni dijagrami za X i Y
polarizacionu komponentu DP-QPSK signala na prijemu
za PtP topologiju.
Slika 11: (a) Konstelacioni dijagrami za X i Y
optičkog prstena. (b) Spektar DP-QPSK signala u 13.
čvoru optičkog prstena.
Snaga signala svih 8 kanala u multipleksu na ulazu u
predpojačavač prvog čvora je prilično ujednačena i iznosi
oko −19,7 dBm. Sa druge strane, snaga šuma u prvom
čvoru optičkog prstena je za oko 3 dB manja u prvom i
poslednjem DWDM kanalu u odnosu na ostale kanale.
Razlog tome je činjenica da je šum meren u prvom čvoru
prstena u potpunosti posledica šuma RIN predajnika, pošto
je WDM analizator vezan pre predpojačavača (Slika 3), a
izolacija DWDM kanala u multiplekseru je takva da
DWDM filtri propuštaju i deo snage signala iz susednih
kanala. Ivični kanali u multipleksu imaju svega jedan
susedni kanal (a ne dva kao preostalih 6 kanala), pa je
snaga šuma koju propusti DWDM filtar prvog i osmog
kanala manja nego za ostale kanale, čiji filtri u kanal
propuštaju šumove sa dve strane. Na osnovu vrednosti
snage signala i šuma, jednostavno se izračunava OSNR
koji je najbolji upravo za prvi i poslednji kanal i iznosi
oko 29.6 dB, dok je za ostale kanale oko 26.7 dB.
Međutim, sa povećanjem broja deonica, odnosno
čvorova optičkog prstena, povećava se i broj pojačavača
na trasi. Svaki pojačavač unosi šum u kanal, i to istu
snagu šuma u svaki kanal u spektralnom opsegu u kojem
vrši pojačanje. Superponirani ASE šumovi usled prolaska
signala kroz više pojačavača postaju dominantni u
odnosu na početni šum RIN, pa je ukupni šum u svakom
kanalu približno isti (≈ −42.5 dBm), što dovodi do
ujednačenijeg OSNR-a na ulazu u predpojačavač
poslednjeg čvora (19.2 dB).
4. ZAKLJUČAK
 U ovom radu izvršeno je poređenje performansi 40G
DWDM mreža na bazi različitih modulacionih formata u
pogledu maksimalnog dometa koji se može ostvariti na
tačka-tačka deonici, kao i maksimalnog broja čvorova u
optičkom prstenu sa identičnim deonicama, za zadatu
verovatnoću greške. Formirani su realni modeli sistema
bazirani na elementima čije karakteristike odgovaraju
specifikacijama komercijalno dostupne opreme. Modeli se
u zavisnosti od modulacionog formata razlikuju po
primopredajnim elementima, dok je prenosni deo mreže
jedinstven, što omogućava fer poređenje performansi
sistema. Simulacija propagacije signala kroz optičko
vlakno uključuje uticaj nelinearnih efekata kao što su
SPM, XPM, FWM, Ramanovo rasejanje i polarizaciona
disperzija, a koji predstavljaju važne faktore ograničenja
rada na brzinama prenosa 40 Gb/s. Poređenje je izvršeno
za sisteme koji primenjuju NRZ linijsko
kodiranjekodovanje, koje predstavlja dugogodišnje
standardno rešenje za 10 Gb/s DWDM mreže, DPSK
format koji je vrlo često primenjivan upravo za
nadogradnju 10 Gb/s mreža na 40 Gb/s, i konačno, DP-
QPSK koji je prepoznat kao modulacioni format
budućnosti, ne samo za sisteme protoka 40 Gb/s, već i 100
Gb/s i 400 Gb/s.
Rezultati su pokazali da primena tehnika fazne
modulacije, kroz formate DPSK i DP-QPSK, obezbeđuje
veću otpornost na nelinearne efekate u vlaknu, što se
ogleda u većim maksimalnim dužinama tačka-tačka
deonica, kao i većem broju čvorova u optičkom prstenu.
Povećanje dužine tačka-tačka deonice za DPSK format u
odnosu na NRZ format je nešto veće od 10%, ali je broj
čvorova u optičkom prstenu drastično veći (sa 5 za NRZ
povećan je na 12 za DPSK format), iako su u DPSK
predajnicima korišćeni laseri manje izlazne snage nego u
NRZ predajnicima. Konačno, primenom DP-QPSK
formata moguće je ostvariti značajno veću dužinu tačka-
tačka deonice, koja u konkretnom slučaju za veoma strog
kriterijum koji zahteva prenos bez pojave greške, iznosi
140 km, što dokazuje superiornost ovog formata u pogledu
osetljivosti na nelinearne efekte. Međutim, poboljšanje po
pitanju broja optičkih čvorova za fiksnu dužinu deonice od
50 km, je relativno skromno (13 čvorova), jer prenos
postaje ograničen prisustvom šuma koji unose optički
pojačavači u svakom čvoru prstena. Sa druge strane, sa
smanjenjem međukanalnog razmaka sa 100 GHz na 50
GHz, performanse NRZ sistema se drastično pogoršavaju,
dok se za DP-QPSK sistem tek neznatno smanjuje
maksimalna dužina deonice, a broj čvorova u prstenu
ostaje isti.
Iako su performanse sistema koji koriste tehnike fazne
modulacije nesumnjljivo bolje, zbog neophodne
koherentne detekcije ovi sistemi su značajno skuplji i
kompleksniji. Sa stanovišta primene u našoj zemlji, a
imajući u vidu dužine tačka-tačka deonica koje bi DWDM
sistem trebalo da obezbedi i tehničke karakteristike
postojeće infrastrukture (posebno osetljivosti optičkih
vlakana na PMD), procena je da od simulirana tri modela
optimalno rešenje za unapređenje postojeće OTN 10 Gb/s
mreže može da bude primena DPSK RZ formata. Pri tome,
potrebno je napomenuti da bi varijanta formata DPSK sa
NRZ linijskim kodovanjem mogla da zadovolji zahteve po
pitanju broja čvorova i dužina deonica u postojećim
mrežama u našoj zemlji, a predstavlja ekonomski
prihvatljivije rešenje. Posebno je interesantna mogućnost
integracije linkova protoka 40 Gb/s sa linkovima od 10
Gb/s u vidu jedne multi-haul mreže koja, za početak, u
slučaju potrebe za povećanim kapacitetom u gusto
naseljenim oblastima, može da koristi DPSK linkove
brzine 40 Gb/s samo na pojedinim talasnim dužinama.
Zahvalnost
Ovaj rad je finansijski podržan od strane Ministarstva za
prosvetu, nauku i tehonološki razvoj Republike Srbije u
okviru projekata „Fotonske komponente i sistemi”
(ON171011) i “Multiservisna optička transportna
platforma OTN10/40/100 Gb/s sa DWDM/ROADM i
Carrier Ethernet funkcionalnostima” (TR32007).
Literatura
[1] K. Affolter, G. Mand, and R. Marson, Optical
network trends for 2013,
http://www.lightwaveonline.com, April 2013.
[2] Power Users Drive Worldwide Internet Broadband
Bandwidth Demand, http://www.businesswire.com/,
April 2013.
[3] ITU-T Recommendation G.694.1, Spectral grids for
WDM applications: DWDM frequency grid, February
2012.
[4] D. Gvozdić, „Savremeni pravci razvoja
širokopojasnih optičkih mreža i njihovi potencijalni
servisi,“ Telfor, 20-22 Novembar 2007, Beograd.
[5] M. Forzati: "Phase Modulation Techniques for On-
Off Keying in Optical Fibre Transmission", Phd.
thesis, Chalmers University of Technology, Sweden,
2006.
[6] M. Jinno, Y. Miyamoto, Y. Hibino: "Optical-
transport networks in 2015", Nature photonics
(Technology focus), March 2007, pp.157-159.
[7] I. Kaminow, T. Li: "Optical Fiber
Telecommunications, IV B", Academic Press, 2002.
[8] D. Gvozdić, „Trendovi razvoja optičkih
telekomunikacionih sistema,“ Telekomunikacije,
Vol. 2, 2008, pp. 19-28.
[9] P. Winzer, R. Essiambre: "Advanced Modulation
Formats for High-Capacity Optical Transport
Networks", IEEE/OSA Journal of Lightwave
Technology, vol. 24, no.12, 2006, pp. 4711-4728.
[10] Y. J. Wen, J. Mo, Y. Wang: "Advanced Data
Modulation Techniques for WDM Transmission",
IEEE Communications Magazine, vol.44, no. 8,
2006, pp. 58-65.
[11] P. Mićović, B. Pajčin, V. Kostić, M. Ilić, P. Ivaniš:
„Karakteristike zaštitnog kodovanja (FEC) u
OTN/DWDM platformi OTP10G IRITEL“,
INFOTEH XII, Jahorina, 20-22. mart 2013.
[12] OTP10G – OTN/DWDM Optička transportna
platforma, Tehnička dokumentacija, IRITEL, avgust
2012.
[13] “Designing Optical Fibers for WDM Applications”,
Optiwave, 2002.
[14] B. Chomycz: “Planning Fiber Optic Network”,
McGraw-Hill Companies, Inc. ISBN: 978-0-07-
164269-9, MHID: 0-07-164269-2, 2009.
[15] R. Saunders: “Coherent DWDM technology for high-
speed optical communications,” Lightwave
Magazine, March 1, 2012
[16] “OptiSystem Component Library - Optical
Communication System Design Software”, Version
11, Optiwave, 2012.

Bojan Pajčin je zaposlen na Institutu IRITEL u zvanju saradnik i

student je doktorskih studija na Elektrotehničkom fakultetu u
Beogradu na modulu Nanoelektronika i fotonika. Na istom
fakultetu je završio osnovne studije na Odseku za
telekomunikacije i informacione tehnologije, i master studije na
modulu Sistemsko inženjerstvo i radio-komunikacije. Bio je
autor na više radova koji su izlagani na konferencijama i
objavljeni u časopisima u zemlji i regionu, od kojih je za rad
„Analiza softverski realizovanog DSA algoritma za digitalno
potpisivanje“ nagrađen kao mladi istraživač na konferenciji
ETRAN 2011 iz oblasti Telekomunikacije.

Jasna Crnjanski je diplomirala, i magistrirala i doktorirala na

Elektrotehničkom fakultetu Univerziteta u Beogradu gde je
trenutno zaposlena u zvanju asistenta. U toku dosadašnjeg
naučnog i stručnog rada radila je na problemima koji se odnose
na modelovanje kvantno-konfiniranih nanostruktura i
projektovanje aktivnih oblasti lasera na bazi višestrukih kvantnih
jama. Rezultate istraživanja je objavila u više od deset radova u
renomiranim međunarodnim časopisima. Učestvovala je na više
projekata koje je finansiralo Ministarstvo za nauku.

Predrag Mićović je trenutno zaposlen kao rukovodilac Sektora za

optičke sisteme prenosa u okviru Centra za sisteme prenosa u
IRITEL-u. Diplomirao je 1996. godine na Elektrotehničkom
fakultetu u Beogradu, na Katedri za elektrotehniku,
teelekomunikacije i automatiku - Smer elektronika. U Sektoru
za optičke sisteme prenosa u IRITEL-u radio je na projektima
razvoja uređaja za multipleksiranje i prenos digitalnih signala po
optičkim vlaknima baziranih na tehnologijama PDH, SDH i
OTN/DWDM. Učestvovao je u razvoju i proizvodnji IRITEL-
ovih optičkih prenosnih sistema ODS34 (1997), OTSM (1997),
ODS155 (1998-2002), ODS/OTS622 (2004-2007), ODS2G5
(2008-2012), OTP10G (2010- ). Autor je velikog broja radova
koji su prezentovani na naučnim skupovima i objavljeni u
časopisima u zemlji i regionu.

Dejan Gvozdić je zaposlen na Elektrotehničkom fakultetu u

Beogradu u zvanju redovnog profesora. Njegova nastavna
aktivnost vezana je za oblast optičkih telekomunikacija i
fotonike. U toku 1998. i 2001. godine boravio je na stručnom
usavršavanju na Institutu za poluprovodničke tehnologije u
Braunšvajgu (SR Nemačka), a od 2003. do 2005. na Kraljevskom
tehnološkom institutu u Stokholmu (Švedska), u okviru
Departmana za fotoniku i mikrotalasni inženjering. Profesor
Gvozdić je u toku dosadašnjeg naučnog i stručnog rada radio na
nizu problema koji se odnose na oblasti optoelektronike,
fotonike, optičkih komunikacija, spintronike i nanoelektronike.
Rezultate istraživanja je objavio u više desetina radova u
renomiranim međunarodnim časopisima. Učestvovao je na više
projekata koje je finansiralo Ministarstvo za nauku, a trenutno je
rukovodilac projekta „Fotonske komponente i sistemi“. Aktivno
učestvuje u recenzijama radova za IEEE Photonics Technology
Letters, Journal of Lightwave Technology i Optics Letters, kao i
recenzijama radova na konferencijama i u časopisima od
nacionalnog značaja.