ОПАСНОСТ СВУДА ОКО НАС - МИКРОПЛАСТИКА

Увод

Од проналаска пластике почетком прошлог века (полистирен, полиетилен,

полипропилен и др.), човечанство је веома брзо прихватило нови изум, који је почео да се
све више користи у свим порама људског живота и рада. Јефтина, лако доступна и веома
постојана, пластика је постала један од материјала са најширом применом.

Неправилно складиштење и велике количине пластичног отпада, насталог после

његове употребе, одлагане су у животну средину, што је проузроковало настанак ситних
честица пластике (мањих од 5mm) – микропластику, која није растворљива у води, при
чему није ни биоразградива. На овај начин, количине микропластике се свакодневно
увећавају, што има за последицу загађење животне средине, које директно и индиректно
утиче на здравље људи.

У наредном тексту, истаћи ће се како настаје микропластика, врсте микропластике,

где се све може наћи микропластика, утицај на здравље људи и предлог мера заштите.

Настанак микропластике

Настанак пластичних маса, почиње 20-их и 30-их године прошлог века. После
Првог светског рата, долази до брзог успона хемијских технологија, што је између
осталог, довело до настанка нових форми пластике, односно нових полимера (Thompson,
2020). Током касних 20-их, почела је комерцијална производња поливинил хлорида (PVC),
који је откривен још 1872. године. Један од првих пронађених полимерима био је
полистирен, кога је 30-их година произвео BASF, а да би током 1933. године R. Gibson и
Е. Fawcett открили полиетилен. У току 1954. године пронађен је полипропилен. Нова
лепеза полимера, довела је до веће употребу пластике не само у свим гранама индустрије,
већ и у свакодневном животу човека.

Пластика је јефтин и лако доступан производ, релативно дуготрајана и задовољава

све веће потребе савремене потрошње човека (амбалажа и амбалажни производи). Због
својих особина, брзо је заменила многе природне материјале у широкој употреби.
Најширу примену нашла је у индустријској производњи и преради хране (60% годишње
производње одлази на потребе иве гране индустрије). Своју велику примену је нашла у
производима за изолацију (облоге каблова, изолација кућа и домова..), користи се у
производњи намештаја, у електричним и електронским уређајима, а широко се примењује
у производњи играчака, унутрашњег ентеријера превозних средстава, у индустрији боја и
лакова, као и у медицини. Данас је практично незамислив живот без пластике и
пластичних производа. Последњих деценија, сиромашне државе, као и оне у развоју,
масовно прихватају употребу пластике, што је додатно убрзало пораст глобалне
производње и потрошње, чиме је стопа производње премашила стопу раста емисије
угљеника у свету. Зато и не чуди, што је у периоду од 1950. до 2015. производња пластике
расла у просеку за око 8,4 одсто годишње.

Страна 1 од 9
 Графикон – производња пластике у свету од
1950-2016. године (Selvam, 2016)

Према подацима, данас се око 9%

пластике у свету рециклира, док остатак
заврши у животној средини, односно на
депонијама, земљишту, рекама, језерима,
морима и океанима. Пластике, данас, има
практично свуда на Планети, успела је да
стигне и највише планинске масиве, у
најдубље делове океана, у поларне пределе. Ветар, речне, морске и океанске струје су је
разнеле на све стране света. Пластични отпад у животној средини, под утицајем сунца и
временских услова – природних временских процеса, се распада на ситније делове, који се
временом све више уситњавају - круне. Сви они делови пластике, величине мање од 5mm
називамо микропластика.

Назив микропластика, први пут је употребљена 2004. године од стране професора

Ricarda Thomsona, морског биолога са Универзитета у Плимуту у Великој Британији
(Tomson, 2020).

Класификација микропластике

Данас су у оптицају, заступљене најчешће поделе микропластике и то на примарна

и секундарна микропластика. Ова подела је извршена на основу величине пластике –
микропластике која је доспела у животну средину.

Примарна микропластика (Слика бр. 1), представља све ситне делове пластике,
фрагменте или честице, које су величине 5 mm или су биле мање, пре него што су доспеле
у животну средину. У ову врсту микропластике убрајају се сви комадићи пластике, који се
наменски производе а са циљем додавања и/или коришћења у производњи других
производа и то: микро влакна за израду синтетичке одеће, микрогрануле које се користе у
козметичким кремама за пилинг лица, чишћење руку или коже и др. У ову групу спада и
микропластика која се користи у индустрији за пескарење, односно микропластични
пилинг машина, мотора, лимова или аутомобила, слуће за уклањање рђе и боја помоћи
микроперли. Такође, у ову групу се убрајају и пластичне или гумиране микрогрануле за
израду игралишта и др.

Ова врста микропластике, данас чини од 15-31% укупне микропластике која се

налази у океанима. Њен главни извор је синтетичка одећа - 35%, аутомобилске гуме - 28%,
градска прашина – 25%, производи за негу лица и тела - 2% и др. Истаћи ћемо један
занимљив податак, један циклус прања у веш-машини синтетичке одеће ослободи у
природу и до 700.000 микровлакана (Napper & Thomson, 2016)

Страна 2 од 9
 Слика бр. 1 – Примарна микропластика -
микросфере на бази полиетилена у пасти за зубе
(D anton, 2013)

Секундарна микропластика
деградацијом већих пластичних предмета
(отпадака), како у води, тако и на земљи.

Током времена, различит пластични отпад, бива изложен физичким, биолошким,

хемијским процесима и фотодеградацији (сунчевим зрацима), чеме се исти уситњава на
мење делове, који се временом постају толико ситни да нису видљиви голим оком. Ова
врста микропластике чини 69-81% пластике у океанима. Најзначајнији извори секундарне
микропластике су пластичне боце, пластична амбалажа од хране и старе најлонске
риболовне мреже.

Где се може наћи микропластика?

Масовна производња и коришћење пластике, од педесетих година прошлог века,

имала је за последицу (као што је већ наведено) да се пластика, односно микропластика
рашири и буде присутна у свим пределима Планете. Највеће количине микропластике
настану на копну, али веома брзо дођу у светска мора и океане и то путем система
отпадних вода, уличне канализације, лоше санираних одлагалишта отпада, спирањем са
пољопривредног земљишта или путем ваздушних струја. Једном када микропластика дође
у животну средину, изузетно је тешко да се иста скупи и уклони. На овај начин океани,
постају главни извор (расадник) микропластике у свету.

Амбалажни отпад, који се акумулира на површини океана, а настао загађењем

приобалних подручја, достигао је данас површину од око 1.600.000. km2 (Brassey, 2017),
што је три пута веће од површине Француске. Количина отпада у њему се процењује на
више од 80.000t, од чега на пластику отпада више од 95% (Lebreton, et al, 2018). Данас су
горњи делови светских океана магацин за око 25 трилиона честица микропластике, што је
еквивалентно количини од око 30 милијарди флашица за воду од пола литре. Међутим,
количина пластичног отпада, која се годишње акумулира у океанима је далеко већа, јер
највећи део пластике исте потоне. Сматра се да се годишње у океанима акумулира између
4,8 и 12,7 милиона тона, са тенденцијом да се до 2025. године, ова количина повећа десет
пута (Јambeck, et al, 2015). Према проценама многих студија, до 2050. године у светским
океанима ће бити више пластике него рибе.

Нашавши се у светским морима и океанима, микропластика не завршава свој пут.

Испаравањем воде из океана, са воденом паром, ситне чистице пластике - микропластика
одлази у атмосферу и развејава се путем ваздушних струја на све стране света, да би
путем падавина контаминирала тло. На овај начин микропластика, додатно загађује
животну средину на копну. Део микропластике, која остане у океану, таложи се у телима
водених организама. С обзиром да се ове честице апсорбују у цревима животиње, морски
плодови као што су дагње, остриге, козице и шкампи обично садрже већи ниво
Страна 3 од 9
микропластике. Истраживања су доказала, да око 50% риба у Средоземном мору и 80%
рибљих ларви у естуаријима Европске уније, прогутало је одређену количину
микропластике. Кроз ланац исхране, ове супстанце се лако преносе са морских животиња
на људе.

Пластични отпад, који се одлаже на тлу (ван уређених сметлишта и депонија), под
утицајем спољних фактора и сила се такође уситњава у микропластику. Ова
микропластика, лако продире у земљу и путем подземне воде, разноси се на веће даљине.
Један део, који не разнесе вода, из земље апсорбују биљке путем кореновог система, чиме
долази до њене акумулације у самим биљкама.

Данас је познато да сва пластика која је икада произведена у свету, остаје у

животној средини, осим оне која је спаљена. На овај начин, количине пластике у свету
свакодневно расту. Имајући у виду да се пластика у природи не разлаже, већ се „распада”
на све мање и мање комаде, количине микропластике свакодневно расту при чему
директно и индиректно утичу на животну средину, а самим тим и на човека.

Многа истраживања, поготово последњих година су доказала да се количина

микропластике, у води и земљишту увелико увећала. Ово је имало за последицу, да се
концентрација микропластике у месу животиња повећала индиректно и за више десетина
пута. Студија у Мексику, рађена током 2016. године указује да се количина
микропластике у желуци и месу живине повећала око 10 пута. Такође, иста студија је
утврдила, да је повећање микропластике утицало и на бројност микроба у земљи (Yang, et
al, 2018).

Пошто људи све више времена проводе у затвореном простору, на радном месту и
у својим домовима, они су окружени различитим предметима, одећи и обући од пластике.
Имајући у виду, да се ови предмети временом „троше”, човек је свакодневно изложен
микропластици, која се акумулира у његовим плућима или се путем крвотока разноси
свуда по телу. Многа истраживања су показала, да концентрација микропластике у
затвореном простору, премашује ону на отвореном (Pauly, et al, 1998).

Имајући у виду, да се микропластика све више налази у животној средини, она се

неизоставно налази и у води. Више студија је указало, да данашња постројења за прераду
отпадне индустријске воде нису у стању да у потпуности уклоне микропластику, већ је
испуштају у водотоке. Примарни третман уклања око 78,3% микропластике, а секундарни
око 20,1%, преостали удео је микропластика величине мање од 100 μм, која се тешко
уклања и бесповратно се испушта у водотоке. Данас је највећи број објеката за третман
воде застарео и нема могућност секундарног третмана воде. Сад предпоставите колико
миктопластике оде у водотокове из текстилне индустрије, ако нема или има слаб третман
отпадне воде, односно колика је концентрација микропластике у воденим организмима из
ових водотокова, које човек конзумира у ланцу исхране.

Контаминација микропластиком је свакодневна појава у свету. Практично нема

хране која није директно или индиректно „заражена” микропластиком.

Према подацима организације Уједињених нација, воће попут јабуке и крушке

имају највећи садржај микропластике, у себи са просеком од 195.500 и 189.500
честица/граму. Броколи и шаргарепа су обично најконтаминираније поврће, у просеку
Страна 4 од 9
више од 100.000 пластичних фрагмената/граму. Вода коју свакодневно пијемо је такође
велики извор микропластике (UON, 2017).

Студија коју је спровео државни универзитет Њујорка у Фредонији открила је да

93% флаширане воде садржи микропластику, у просеку 325 честица по литру, што је 22
пута више од воде из славине. Недавне студије су по први пут откриле микропластику у
људској крви, плућима и плаценти. Студија из 2019. процењује да просечан амерички
грађанин сваке године унесе између 74.000 и 121.000 пластичних честица, у зависности од
старости и пола.

Штетност и последице утицаја микропластике на људско

здравље

Микропластику коју унесе у свој организам, путем хране, воде или удисањем
контаминираног ваздуха, човек не може да преради, већ један део путем излучевина
избаци из организма, док оне ситније честице, преко црева апсорбује и оне се путем крви
разноси по целом телу и акумулира у мишићима, јетри, плућима као и у мозгу.

Велики број истраживања указују, да данашњи човек, на недељном новиу, кроз

храну, воду или путем удисања, унесе у организам и до 5 грама пластике, практично,
недељно поједемо једну платну картицу (Ordonez, 2022). Истраживање које је 2019.
године спроведено у Америци, показало је да током једне године просечан Американац
унесе у свој организам око 50.000 честица микропластике. Уколико пије флаширану воду,
ова бројка се повећава на 90.000, а ако се томе дода микропластика из других
непрехрамбених извора, ова бројка достиже величину од 120.000. На овај начин, тело
генерише на годишњем нивоу и до 200g пластике, чиме се у нашем организму прави
„пластична темпирана бомба”.

Сама микропластика, настала је из читаве лепезе различитих материјала, различите

величине, облика, густине и боја. Тренутно је познато више од 10.000 различитих
хемикалија, које се додају пластици, како би имала различите физичке особине – јачину,
еластичност, тврдоћу.... Њеним распадањем и настанком микропластике, ове хемикалије и
супстанце на крају, ланца исхране, се акумулирају у људском телу. Према критеријуму
Европске уније, око 2.400 од 10.000 хемикалија, спада у групу супстанци које изазивају
забринутост за људско здравље (по критеријуму постојаности, буиоакумулације и
токсичности). Такође, многе од ових хемикалија, када уђу у наше тело, ометају рад
ендокрилног система као токсиканти који имитирају хормоне. У неким случајевима, чак и
мале дозе неких од ових супстанци, могу да изазову нежељене ефекте. Најбољи пример је
бисфенол А, који је један од најопаснијих ендокрилних дисруптора. Користи се као
адитив који пластици даје чврстину и може се наћи у било ком пластичном производу.
Овај адитив у људском телу, опонаша естроген, женски полни хормон, неопходан за
репродукцију, неуроразвој и густину костију. Код мушке популације он регулише број
сперматозоида, сексуални нагон и ерективну функцију. Изложеност великим
концентрацијама бисфенола А је повезана са више врста карцинома, АДХД-ом (поремећај
пажње са хиперактивношћу), гојазношћу и малим бројем сперматозоида. Већина људи данас,
има одређену количину бисфенола А у свом организму, чија концентрација може да се
увелико повећа уношењем микропластике, што доводи до здравствених последица.
Страна 5 од 9
 У пластици, поред бисфенола А, налази се флатан (даје пластици флексибилност и
издржљивост) и полиетилен и полипропилен (чини амбалажу лаганом и издржљивијом) који
су саставни делови пластике која се користи у индустрији за прераду и дистрибуцију хране.
Повишене количине ових супстанци у људском телу, доводе до повишеног крвног притиска,
инсулинске резиденције и гојазности, а у лабараторијским условима са високом вероватноћом
утичу на добијање дијабетеса типа 2.

Мале честице микропластике, могу да изазову имуни одговор нашег организма, када
се нађу у крвотоку. Бела крвна зрнца, која се успешно боре са вирусима и бактеријама, кад
дођу у додир са микропластиком, исту не могу да „победе” јер нису у стању да је разграде.
На овај начин покрећу низ реакција у организму, што доводи до оксидационог стреса и
ослобађања цитокина који покреће инфламаторне реакције. Ове реакције изазивају хроничне
упале која воде у хроничне болести (рак, болести срца, депреције или Паркинсонова болест
почиње упалом)(Ordonez, 2022).

Удисање ситних честица микропластике, доводи до респираторних болести и рака

плућа. Микропластика, продире дубоко у плућно ткиво, улази у крвоток, оштећује срце и
крвне судове и таложи се у мозгу. Најбољи пример оштећеног здравља од микропластике
имају радници који раде у пластичној и текстилној индустрији, а који су били изложени
великој количини пластичне или текстилне прашине.

Различите врсте микропластике, лако могу из животне средине као „сунђер” покупити
штетне супстанце и унети их у тело. Пестициди, тешки метали, флоурова једињења и др.
отрови лепе се за микропластику и унешени у тело могу изазвати упалу или у крајњој
дистанци рак. Студија рађена 2016. године, указала је да се људски патогени, лако везују за
пластику, много лакше него за природне материјале. У овој студији је идентификован патоген
Vibrio cholerae, који изазива колеру код људи, а исти је нађен у микропластици у Северном и
Балтичком мору. Слична студија рађена 2020. године открила је да веће излагање
микропластици доводи до проблема са имунитетом. Црева, који имају важну улогу у
имунитету људског организма, јер 70-80% имуних ћелија се налази у истим. Стално излагање
микропластици која на себи има патогене, изазива дисбиозу – поремећај цревне флоре.

Слична студија рађена током 2021. године у Холандији, утврдила је да 80%

тестираних људи, у крви има микропластику. Чак половина тестираних у крви има PET
пластику, која се користи за израду боца за пиће (безалкохолна пића, вода и сокови), док
је код трећине тестираних пронађен полистирен, који се користи за паковање хране. Код
25% тестираних, је пронађен полиетилен, од ког се праве пластичне кесе. Слична студија
је утврдила да је микропластика у крви беба скоро 10 пута већа него код одраслих особа,
јер се већина беба храни из пластичних флашица.

Европска унија је данас, већ финансирала већи број студија о утицају

микропластике, на имуни систем као и на здравље фетуса и беба. Једна од студија је
утврдила (у лабораторијским условима) да микропластика може да се закачи за спољне
мембране црвених крвних зрнаца и ограниче њихову способност да транспортују
кисеоник.

Страна 6 од 9
 Посебна забринутост изазивао је податак из децембра 2021. године, када је у
постељици нерођене бебе нађена микропластика. Ово указује, да микропластика није само
свуда око нас, већ и нама. Колико ће замишљена брана, у нашем организму да издржи
навалу микропластике, која је постала наша свакодневица у храни, води, ваздуху, док не
попусти и изазове колапса ........ Која је то количина микропластике, коју већ имамо у телу,
која ће бити окидач поремећаја још се не зна, али би могли веома брзо да се сазнамо....
Како истичу многи научници, концентрација микропластике у нешем телу је већ
алармантна, при чему ће се у блиској будућности врло вероватно морати суочити са
повећањем концентрације исте. Овакво стање ће потрајати још 10-15 година пре него што
будемо могли да схватимо шта се овде дешава, да имамо посла са озбиљним ризиком.

Додатна опасност код микропластике, је да се она под спољним утицајима даље

ситни у нанопластику – димензија мањих од 1 μm (тј. 1000 nm) или мањих од 100 nm
величине. Због мале величине, нанопластика може да прође кроз ћелијску мембрану, чиме
се преко крви разноси и акумулира у разним органима (мозак, панкреас, бубрези и др) и
директно утиче на њихов правилан рад (код животиња, а ланцом исхране и код човека).

Мере

Иако елиминисање изложености микропластици можда није могуће, може се

утицати да се смање количине микропластике којом долази у контакт са људима и која се
уноси у наш организам.

Навешћемо неколико примера и то:

 Куповина и коришћење одеће направњене од природних материјала

Куповати и користити одећу од органских материјала – памука, свиле, вуне,

конопље, лана и других природних материјала. Ови материјали, не само што не
стварају тако ситна микровлакна као синтетички материјала, већ се и лако разлажу
у природи.
 Промена начина прања и сушења веша

Приликом прања и сушења веша, долати до повећаног хабања синтетичке одеће и

стварања микровлакана. Данашње машине за сушење веша, су све ефикасније у
свом раду, али оне са друге стране генеришу и до 40 пута више микровлакана него
машине за прање веша. На годишњем нивоу, једна машина за сушење веша, у
ваздух испусти и преко 120.000.000 микровлакана.

Да би смањили количину микровлакана који настану прањем и сушењем веша

потребно је:

o Користити машине за сушење веша које имају квалитетније филтере за

скупљање микропластике,
o Адекватно одлагање микрочестица из филтера,
o Сушење одеће на природном ваздуху,
o Коришћење програма са мањом потрошњом воде.

Страна 7 од 9
 Избегавати употребу пластике за једнократну употребу:
o Смањити употребу ПЕТ амбалаже и користити стаклену амбалажу,
o Уместо пластичних кеса, користити кесе од папира или платнене цегере и
торбе,
o Куповати намернице у еколошкој-биоразградивој амбалажи.

 Куповина козметике која у себи нема пластику

Приликом куповине козметике, пажљиво прочитајте етикете о саставу. Користите

козметику која у себи има природне алтернативе за пластична микрозрнца.
Избегавајте производе који у себи имају:
o Полиетилен, скраћено ПЕ
o Полипропилен, скраћено ПП
o Полиетилен терефталат, облик полиестера скраћено ПЕТ или ПЕТЕ
o Полиметил метакрилат, скраћено ПММА и
o Најлон.

 Смањите конзумацију морских плодова – шкољки, ракова, краба...

На овај начин, смањујете конзумацију хране, која у себи има велике количине
микропластике, а самим тим смањујете количину унете микропластике.

 Користите јавни или алтернативни превоз

На овај начин, смањиће се употребу гума, које својих хабањем доводе до

производње чак 28% микропластике у свету. Мање аутомобила, довешће до мање
микропластике. Такође, употребу превозних средстава, на мањим реалцијама
замените ходањем, што је много здравије.

 Редовно чишћење станова-кућа

Чак 39% прашине у кући чини микропластика. Редовним брисањем и усисавањем

прашине уклањамо и микропластику. Препорука је да се минимум једном недељно
очисти кућа, уз коришћење адекватних филтера или пречистача прашине.

 Измена свести популације о заштити животне средине

Свакодневна едукација популације о заштити животне средине и одрживом

развоју, поготово код млађе популације.

Страна 8 од 9
Закључак

Микропластика – нус производ употребе и коришћења пластике, свакодневно све

више оптерећује не само животну средину, већ утиче и на човека. Односно, путем ланца
исхране, све више се акумулира у људском организму, изазивајући све озбиљне последице
по људско здравље.

Имајући у виду да је пластика постала неизоставан производ живота данашњег

човека, уколико се у наредним годинама, не учини видан напредак, не ограничи њена
употреба и не повећа рециклажа, микропластика ће имати све већи утицај на здравље
људске популације. Питање је времена када ће концентрације прећи одређену границу и
када ће попустити «невидљива брана» у нашем организму, што ће довести до
несагледивих последица, са којима се нећемо моћи (лако) изборити.

И на крају, морамо пре свега научити да пластика није отпад, већ обновљиви
материјал, који потребно све више рециклирати.

Литература:

1. Thompson, A. „ Earth Has a Hidden Plastic Problem—Scientists Are Hunting It —

Scientists Are Hunting It Down”. Scientific American. Доступно на:
https://www.scientificamerican.com/article/microplastics-earth-has-a-hidden-plastic-
problem-mdash-scientists-are-hunting-it-down/.
2. Brassey, C. (2017). A mission to the Pacific plastic patch. BBC News.
3. Lеbreton, L., et al., (2018), Evidence that the Great Pacific Garbage Patch is rapidly
accumulating plastic, Nature, доступно на: https://www.nature.com/articles/s41598-018-
22939-w?
fbclid=IwAR2s0iX2t6BZ_wz8FkWNRD8DK6ROwuQcE6k7nXM4rjz1LAdQZmlXfelu
Ouo
4. Napper, Е., Thompson, Р., С.(2016) Release of synthetic microplastic plastic fibres from
domestic washing machines: Effects of fabric type and washing conditions, Marine
Pollution BulletinVolume 112, Issues 1–2, 15 November 2016, Pages 39-45,
5. Јаmbeck, J., R., et al. ( 2015 ) Plastic waste inputs from land into the ocean, Science,
Vol. 347, Issue 6223, Доступно на:
https://www.science.org/doi/10.1126/science.1260352
6. Yang, X., Bento, C. P. M., Chen, H., Zhang, H., Xue, S., Lwanga, E. H., Zomer,
P., Ritsema, C. J., & Geissen, V. (2018) Influence of microplastic addition on glyphosate
decay and soil microbial activities in Chinese loess soil, Environmental Pollution, 242(Pt
A), 338– 347.
7. Pauly, L. J. et al, (1998) Inhaled cellulosic and plastic fibers found in human lung tissue,
Cancer Epidemiol Biomarkers Prev, 7(5): 419-28.
8. OUN, 2017, „Turn the tide on plastic’ urges UN, as microplastics in the seas now
outnumber stars in our galaxy”, доступно на:
https://news.un.org/en/story/2017/02/552052-turn-tide-plastic-urges-un-microplastics-
seas-now-outnumber-stars-our-galaxy,
9. Ordonez, M, (2022) Microplastics and Health Risks: What Do We Really Know?,
dostupno na: https://www.webmd.com/a-to-z-guides/news/20221028/microplastics-
health-risks-what-do-we-really-know.
Страна 9 од 9