Редукција

Пре само 10 година сам морао свесније да користим личне маркере времена и да ревносније
бележим догађаје (цртежима, дигиталним фотографијама, писањем...) да бих касније био
у стању да реконструишем догађаје одређених дана. У 2020. години количина података
скупљених о сваком од нас је толика да нас доводи до преоптерећености што доводи до
потребе за редукцијом информација и брижљивијим избором кључног садржаја, потрага за
кључним уносом који ће најбоље илустровати временски интервал.

Редукцијом долазим до тачније приче о том дану, али је увек присутна потреба да не лажирам
и не коригујем податке (премешањем у времену или управо изостављањем) да бих боље
нагласио наратив тог дана који желим да дочарам. У практичном раду се константно осећа
борба између потребе да пишем интимне мисли у виду дневника и знања да се то ипак пише
да би се штампало и представљало публици у виду уметничког дела. Потреба да цензуришем
мисли је јака и до последњег дана не знам до које мере ћу допустити да се читају неке стране
(спреман сам да одштампано издање цензуришем црним маркером слично класификованим
документима какве видимо у шпијунским филмовима).

Класификација

Методом класификације систематизујем типове дневника и утврђујем кључне сличности и

разлике.

Студија случаја

Студија случаја примењена је рад „Дневник звукова“21 уметнице Лори Андерсон (стр. 89)
која је извршила велики утицај на мој стваралачки развој. Проучавам и дневнике сликара
Ендија Ворхола (стр. 73) и Дејвида Брна (стр. 74). Посебно анализирам стваралачку
праксу Ника Кејва (стр. 80), и Сценаристе Дена Хармона (стр. 87) зарад боље
контектуализације сопствене позиције.

21 Anderson, Laurie. Nothing in my pockets. Paris: Editions Dis Voir, 2009

18