Biblioteka Cicero

Naslov izvornika
Bronja Žakelj
BELO SE PERE NA DEVETDESET

© Beletrina Academic Press, 2018. All rights reserved.

© za hrvatsko izdanje Naklada Ljevak, 2020.

Knjiga je tiskana uz novčanu potporu

Javne agencije za knjigo Republike Slovenije.
 Bronja Žakelj

Bijelo se pere
na devedeset
Sa slovenskoga prevela
Anita Peti-Stantić

LJEVAK
Zagreb, rujan 2020.
Ovaj se roman zasniva na autobiografskim činjenicama, no
priča je literarizirana. Autorica je tijekom stvaralačkog procesa
posezala u sjećanje, zato djelo nije nužno točan odraz stvarnih
činjenica i događaja.
 Zovu te Mita, a ja te zovem mama. Tako si jako lijepa
i tako si jako moja.
Poznajem tvoju kosu, smeđa je i ponekad zasja crve-
no. To je onda kadje obasja sunce. Poznajem tvoju kožu,
oblik zubi i usta i crte na dlanovima tvojih ruku. Znam
kako mirišeš i kako ti se napne žila na vratu kad se naglas
nasmiješ. A poznajem i tvoje oči, sve tvoje oči.
Znam kakav je uzorak na tvojoj torbici koju ponekad
posudim za pred ogledalo i kakve su tvoje cipele koje tada
isto obujem. Znam kakvi su tvoji vikleri za kosu i kakva
je nijansa plave boje na haubi ispod koje sjediš svake ne-
djelje navečer, kad se kupamo, jedno za drugim, svi mi.
Ja se kupam prva, Rok se mora kupati drugi, zato što
je moj brat i zato što je dugo bio beba pa se s njim dugo
nije moglo natjecati. S njim se dugo nije moglo ni igra-
ti. Mogla sam ga samo staviti na stol i igrati se liječnika.
Svukla bih mu hlače i dirala ga po pimpeku. Ponekad bih
pozvala još i susjedu Linu, da i ona pogleda pimpek, zato
što njezin brat, koji je isto bio beba, to nije dopuštao.
Ti se kupaš treća, tako da ti se onda može osušiti kosa,
tata se kupa četvrti. Kako se tata ponekad i ne kupa, Dada
dođe na red prije. »Evo, mama, opet si profitirala«, kažeš
joj. Riječ »profitirala« mi se čini jako teška, ali mi se sviđa
i zapamtim je. Isto kao i riječ »činjenično«.

7
 ★★★

Stanujemo na Vojkovoj ulici i u našoj ulici uvijek sja

sunce. U ožujku kuhinja zamiriše po zraku koji provali
u nju kad Dada prvi put otvori vrata na balkon, ljeti za-
miriši po užarenom platnu zelenog roloa, ujesen po mo-
kroj zemlji iz vrtova ispod nas. Na Vojkovoj sunce sja i
zimi, kad su vani snijeg i zima i kad vrata balkona odozdo
začepimo dekama i kad s metalnom kantom odlazimo
po ugljen u podrum. U kuhinji je tada toplo drvo, vatra,
miris zagorelog mlijeka i buhtle, svaki petak zamirišu i
Toko maže koje kapaju na sivi pod od linoleuma u pred-
soblju gdje tata priprema skije za subotu. Ako će biti led,
maža je plava, ako bude južina, maža je žuta. Najčešće
je crvena. Kad su skije namazane, tata među njih ugura
Dnevnik i zalijepi ih selotejpom. Kad ih nosimo do skijali-
šta, odmah se prekriže. Ako kantne zabrenče, tata se ljuti.

★ ★★

U pola osam gledamo dnevnik. Televiziju upalimo u

7:13, da se zagrije do 7:15 za crtani. Gledamo i Cik-Cak.
Svi zajedno, svaki dan.
Poslije dnevnika Rok i ja moramo na spavanje. Poslije
dnevnika možemo biti budni samo dva puta godišnje. Na
Silvestrovo i na Dan mladosti. Tada svi gledamo prosla-
vu Titovog rođendana, jedino je tata ponekad ne gleda i
govori daje to jedno obično sranje. Meni se proslava svi-

8
đa, jer se puno vidi Tita, koji je jako ljubazan kad dobije
štafetu, i zato što vježbaju u tako ravnim redovima. Zato
se Rok i ja veselimo dvadeset petom maju već od početka
nove godine, a Novoj se godini veselimo već od dvadeset
petog maja.

★★★

Tata nema puno kose i često govori: »Opa, bato.« Vi

mislite da ima ukus za odjeću. Meni se on čini niži od
tebe, ali on misli da to nije tako. Jednom sam čula da si
mu rekla daje kolerik. Ne znam što je to.
Tata je profesor povijesti i geografije, ali ne podučava
u školi, zato što radi u Slovinu. Podučavao je samo dok
je studirao. »Ovako sam ih ako su srali gluposti«, kaže i
povuče me za uši ili me stisne negdje otraga za vrat, tamo
gdje tako zaboli da uvijek zajaučem. »Držao sam ih na
kratkoj uzici. Željeznom disciplinom. A na kraju godine
su mi ipak dali ovo«, govori tata i iz ormara izvlači drve-
nu kutiju za cigarete na kojoj je napisano njegovo ime.
Janez Žakelj, piše na kutiji. Meni kutija za cigarete nije ni-
šta posebno, ali mi se čini daje tata jako ponosan na nju.
Tata u vrijeme dnevnika govori čudne stvari. Ponekad
kaže: »Pizda im komunjarska! Sve su sjebali ti crveni.« To
ne razumijem. Koji crveni? Tko je crven? Na televiziji
nema nikoga takvoga. I što su sjebali? Jer menije lijepo.
Sve. Ponosna sam zato što smo drugačiji od svih i zato

9
što smo najbolji. Mi iskopavamo najviše ugljena, imamo
najbolji krumpir i najviše kukuruza, naši najbolje skijaju,
najbolji smo u košarci, našega Tita svi vole. A ponosna
sam i zato što gradimo nove ceste koje su dugačke i širo-
ke. Zato čekam da još malo narastem pa ću ih i ja graditi.
Na udarničkim akcijama na kojima se pjevaju pjesme, na
kojima se svira gitara, diže se zastava, a za užinu dobiješ
žemlju i kobasicu, isto kao i na akcijama dobrovoljnog
davanja krvi koje isto jedva čekam. »Majku mu, baš si
proždrljiva«, kaže tata tada.
»Janez, daj nemoj biti, no, nemoj biti tako živčan«,
onda mu obično kaže Dada, obučena u jednu od svojih
cvjetastih haljina kupljenih u Ona-On. Preko haljine za-
veže još pregaču i kaže da će jednom za inat kupiti i bo-
rosane. »Zato što su dobre za noge«, kaže. Meni se boro-
sane ne sviđaju, zato što ih u neboderu na križanju pored
naše zgrade nosi kućepaziteljica koju zovemo »drugarica
kućepaziteljica«. Kažem to i Dadi.
Dadini prsti su žuti od cigareta, a isto je tako žut i pra-
men kose koji joj pada na čelo jer jako puno puši, zato što
se kod nas jako puno puši. Ali njezine su ruke tople i više
od svega jako mekane. Oguljenu jabuku režu na kriške,
prže krumpir na pirjanom luku i potajno sipaju šećer u
obični jogurt kad tata pogleda na drugu stranu. Griju te
kad ti se počnu smrzavati ruke i brišu nos kad je teško.
Ti i Dada se puno svađate, zato što je ona tvoja mama.
Ponekad se svađate zbog kruha s margarinom koji nama-

10
že meni i Roku, a onda ga još pospe šećerom, ponekad
zbog Albert keksa, na koje nam maže marmeladu od ma-
relice. »Ma šta ih toviš kao praščiće«, kažeš tada.
Nisam debela, zato što u Olimpiji treniram skijanje i
puno se penjem kad se igramo lopova i žandara. Ali imam
trbuh, a kad nam dođu gosti, volim podići majicu i napu-
hali ga pred njima kao balon. Pupak su mi zašili tako da
strši van. »Sad nemamo što«, na sistematskom ti pregledu
kažu liječnici. »To je jedna od dviju tehnika.« A tebi se baš
ta ne sviđa. Meni se sviđa, a moje je napuhavanje zabavno
svima, čak i tati. Samo se tebi ne sviđa, zato uvijek vikneš:
»Bronja, jebemti, daj već jednom spusti tu majicu.«
I tata se ljuti zbog šećera na kruhu i šećera u jogurtu,
ali i on stavlja šećer u jogurt kad mi svi već odemo na
spavanje. Tako kaže Dada, jer gaje vidjela jedne večeri, a
ja joj vjerujem, iako je tata jako ljut i govori joj da izmišlja
kad kaže: »No, no, Janči, tebi je isto jučer pasalo, zar ne.«
Svi se nasmijemo, osim tate, zato zašutimo.
Inače se tata puno smije i smije se naglas, ali najče-
šće ipak kad imamo goste, zato Rok i ja volimo kad ima-
mo goste. Onda tata priča smiješne stvan. Često govori:
»Znate ono iz Alana Forda kad doktor pita: Boli vas noga?
Odsijecite mu je! A onda pacijent kaže: Ali doktore, mene
ne boli noga, mene boli želudac! A doktor opet: Odsije-
cite mu onda želudac!.« Onda se smije kao lud. Kao lud
se smije i kad pripovijeda kako slijepi prosjak koji ima sli-

ti
jepoga psa sikne: »Škrtica!!« kad mu u šešir padne jedan
cent. Onda tata pokaže kako se škrtica okrene kad iza
sebe čuje slijepca. Tata se okrene isto onako kao daje na
slici u Alanu Fordu.
Mi često imamo goste, a kad je kuhinja puna, Dada
kaže da imamo zasjedanje kućnog savjeta. Prijepodne na
kavu dođe susjeda Bakika koja je jako pametna i stroga.
Dida, koji je njezin muž, nikad ne dolazi na kavu, zato što
on čita jako velike knjige koje drži spremljene u kabinetu
pored kuhinje. Dida je profesor i jako je ozbiljan i jako
malo govori. Samo sam jednom čula da je vikao. To je
bilo kad je Bakika prala bijelo rublje pa je vrelu vodu iz
mašine za pranje koja se zove lug ispustila u kadu u kojoj
je Dida ležao jer se kupao.
I Vida ponekad dođe u goste, a ako imamo sreće, iz
Šiške dođe i Marijana s kojom je Dada radila u Dekora-
tivnoj, dok je još radila. »Bile smo kolegice«, kaže Dada.
Vida je ozbiljna, Marijana je zabavna. Već s vrata počne:
»Nećeš vjerovati, Mihela, što se meni dogodilo! Daj da ti
ispričam.« Dada sluša, slušamo svi, a najviše Rok i ja.
I Rada ponekad dođe u goste. Kad je posjet gotov,
uvijek kaže: »Nemojte što zamjeriti.« To ne razumijem.
Ništa nije razbila, ništa nije vikala, samo je sjedila za na-
šim stolom. »Hoćemo li joj nešto zamjeriti?« pitam Dadu.
»Već sam ti prošli put rekla da se to samo tako kaže«,
govori Dada pa me malo čvrgne.

12
 U Vojkovoj su skoro svaki dan i Stanči i Aco.
Tata pozna Acu s kolegija. Crnogorac je, zato se zove
Kostić. On je direktor studentskog naselja u Rožnoj do-
lini.
Kad i ti dobiješ posao u studentskom naselju, onda je i
tvoj direktor. Tvoj mi se posao sviđa, zato što se brineš za
nastupe, koncerte i piknike i zato što ti mogu pomagati
i crtati plakate s tobom. Ti nacrtaš velika slova i velike
brojke, a ja ih onda bojam flomasterima. Kad plakate za
25. maj lijepimo po ogromnoj staklenoj blagovaonici i
kad ne iskoristimo sav selotejp, mogu ga uzeti kući. Flo-
mastere ne smijem uzeti kući. »Službeni su«, kažeš i spre-
maš ih u svoju smeđu torbicu.
Aco je jako velik, njegova je kosa gusta, sjajna i crna.
Češlja je unatrag. Njegova je koža sasvim bijela, a na bra-
di i na licu je siva. Baš svaki dan je svježe obrijan. Jako
je dlakav po rukama i jako je lijepo obučen. Uvijek je u
odijelu i kravati, jedini u našoj kuhinji. Košulje su mu is-
peglane, i kad idemo na piknik na Šoru, i kad u Mostecu
igra nogomet. Ako je jako vruće, zavmc rukave.
Aco dolazi k nama s teškim mirisom po kolonjskoj
vodi. Nosi karte za tarok i kocke koje udaraju o stol dugo
u noć. Voli varati, zato se ponekad posvađate. Vara i kad
s Rokom i sa mnom igra domino ili Crnog Petra. To kaže
Dada pa se ljuti. Ne slavi ni Božić ni Uskrs, ali nam na

13
Silvestrovo donese ogroman paket. »To vam šalje Djed
Mraz, ne Božićnjak«, kaže. U paketu je auto za Roka i
prava pravcata lutka za mene. To je bilo malo poslije
onoga kad si me našla na dvorištu s vrećicom mlijeka.
»To je moja lutka«, kažem ti kad me pitaš zašto u naručju
nosim mlijeko zamotano u tvoj rozi ručnik.
Kad ti bude rođendan, Aco ti donese knjigu Pomažem
ti kuhati Marie Hedwige Stuber i na prvu stranicu napiše:
»Kuharice manje zbori, da ti ručak ne zagori.« To često
čitam, jako mi se sviđa. Teleće koljenice ispečemo prvu
nedjelju nakon toga.
I Stančija tata pozna s kolegija, a Stanči stanuje u ne-
boderu pored Plave lagune. Stanči je iz Kočevja i kad je
bio malen, nije imao dom. Zato što nije imao dom, nije
imao ni mamu ni tatu. »Bronja, Stanči ima dva fakulteta«,
kažeš mi kad mu drsko odgovaram.
Stanči nikad ne nosi traperice, uvijek nosi smeđe hla-
če, smeđu košulju i smeđu jaknu. A oko njega je uvijek
smeđi dim, zato što jako puno puši, ali kaže da to nije
ništa. Kad mu se popnem na koljena, kaže da ću uskoro i
ja pušiti. Kladimo se u veliku čokoladu od lješnjaka, onu
Gorenjku, da neću.
Stanči nema curu, a vi kažete da se ne snalazi. Kad se
napokon snađe, dobije Cvetku. Cvetka je carinica, ma-
lena je, uvijek nosi hlače i ima velike naočale. Cvetka
boća. Kad Cvetka ode, Dada kaže: »Aco je sve zajebao.«

14
Ne kaže zašto. Meni je žao, jer su mi se Stanči i Cvetka
sviđali zajedno.
Kad Stanči dođe k nama, uvijek sjedne na isti stolac i
uvijek uzme u ruke Dnevnik, a četvrtkom i Nedjeljni. On
i Dada struse po štamprlek šljivovice koju Dada natoči
samo do crvenih točkica koje su nacrtane ispod vrha čaše,
ali natoči više puta. Stančiju ponekad kaže: »Samo pamet-
no, Stanči, samo pametno.«
Kad Stanči jedanput nije došao nekoliko dana, poslali
ste Roka da pogleda je li sve u redu. »Stanči je dobro«, kaže
Rok kad se vratio natrag. »U dnevnoj sobi gleda televiziju,
samo ne znam zašto mu na štednjaku raste grah iz lonca.«
To se dogodilo onda kad on i Cvetka više nisu išli boćati.
K nama ponekad dođe i Damjan. I on je s kolegija, ali
on nije iz Kočevja, zato što je iz Godoviča. Damjan je se-
ljak, zato miriši po travi i po zemlji. On nam donese meso
za u škrinju i kobase u zaseki, ponekad i hljeb kruha iz
krušne peći. Ni Damjan nema djevojku. Dada kaže daje
previše izbirljiv. Da bi na selo htio dovesti lijepu i pamet-
nu, koja je studirala, ali da se takva još nije rodila. Meni se
to ne čini, a Damjan misli isto kao i ja.

★★★

Na Vojkovu dolaze i tatini bratići i sestrične. Ponekad

dođe Marjetka, koja je liječnica za djecu i ima rak limfnih
čvorova. Ponekad kažete: »Opet joj se vratio.« Ili kažete:

15
»Promijenili su joj kemoterapiju.« Riječ kemoterapija mi
se čini jako otrovna.
Bojim se raka, vidim ga kako puže po Marjeti i jede ju.
»Ne, ne, to nije životinja, to se samo tako zove«, kažeš mi
nervozno.
A onda jednog ljeta Marjeta dođe k nama, krasna je
u žarkozelenoj haljini. Dođe s Mihom, koji je liječnik za
rendgene i kažu: »Preselit ćemo se, na Erjavčevu, u pot-
krovlje, i vjenčat ćemo se.«
Onda je više nikada ne vidim. Sjećam se samo da jed-
ne večeri svi sivi sjedite za kuhinjskim stolom i govorite
o žili koja joj je puknula u glavi i o šalici hladnog mlijeka
koju je tražila malo prije toga.

★★★

Kod nas često pozvoni i Bojan, koji je isto tatin bratić.

»Dada je moja druga mama«, kaže Bojan ponekad. Dada
to jako voli. Jako joj je drago što je na redu odmah iza
tete Lenke.
S Bojanom ponekad dođe i Marija, koja je Bojanova
sestra i koju zovem Bojanova Marija. Marija studira ke-
miju i iz Londona mije jednom za Božić donijela crtane
filmove na kazetama. Kad ih stavim u plavu plastičnu ka-
meru, pogledam u nju kroz sićušni prozorčić i zavrtim
ručku. Onda Pluton potrči kroz vrt pa onda u svojoj kući-
ci glođe veliku kost. Ako vrtim brzo, Pluton trči brzo, ako
vrtim polako, Pluton se jedva miče. Ako vrtim unatrag,

16
Pluton pušta kost iz gubice. Crtani film pokazujem svima
koji dođu k nama. Roku je Marija donijela auto bubu.
Ponekad gledam slike na kojima je Andrej, Bojanov i
Marijin brat koji je jedno ljeto sletio s ceste na nekoj uz-
brdici u mjestu Medno. Na slici koju tu i tamo izvučem
iz kutije za cipele Andrej pleše za fašnik. S trakom u kosi,
u košulji s velikim ovratnikom. Onda vi kažete: »O, kako
je bio pametan, imao je same desetke, a ništa nije učio, i
to na matematici.« Onda uvijek kažete još i: »Jadni teta
Lenka i stric Vlado! Najgore je kad izgubiš dijete.« Uvijek
to kažete zato što se teta Lenka od Andrej eve smrti više
ne smije. Zovu je gospođa žalosnih očiju.

★★★

Tata ima i tri brata: Francija, Jožu i Stanka. I oni zvone

na naša vrata. Franci najviše.
Franci je skoro ćelav. On je najmlađi, najviši, najmr-
šaviji i najsmješniji. On je jedini koji ne govori vi svojoj
mami ni svome tati. Kad između dva poluvremena gleda-
mo Badum Badum, Pink Pantera i Gustava, smije se do
suza. Ponekad nam donese grožđe, a jednom nam je iz
Švicarske donio ogromnu čokoladu Toblerone.
I Jože je skoro ćelav. Studira fiziku i jako je pametan.
Najviše od svih, kažete, zato pazim kako razgovaram s
njim. Kad ode studirati u Njemačku, tati donese žutu
majicu na kojoj su naprijed nacrtani veliki duguljasti na-
zubljeni zeleni listovi, a iznad njih piše »Marihuana pic-

17
kers«. Tata ju obuče i svi se smijete. Meni nije smiješno.
Ni Dadi. Zato što stric Jože ima astmu, ne dolazi često k
nama. Kad nas za svoj rođendan pozove k sebi kući, ode
na balkon kad vi zapalite. Zato je većinu rođendana na
balkonu. Vama je to smiješno i zafrkavate ga.
Stanko je ćelav. I Stanko muca. Kad je bio mali, jeo je i
pisao lijevom rukom, zato su ga kod kuće za vrijeme ruč-
ka udarali žlicom za juhu po uhu. Kad to kažete, teško mi
je. Još mije teže kad kažete daje on sam uvijek na ruke
morao prati šmrkave maramice.
Stanko ne dolazi često k nama, a kad dođe, nosi cipele
Peko, zato što radi u Peku. Zato cipele Peko imaju i tata,
i Franci, ijože, i Bojan, i Stanči. Aco ih neće. Zato su naše
slike, naši dokumenti, moje salvete i Rokove pikule i sli-
čice Sandokana, dok ne dobije album, uvijek u kutijama
od Peka.

★★★

A tata ima i dvije sestre: Anitu i Helenu.

Anita nema puno kose. Nije udana, nema djece, ne
radi i često me zove Boni.
»Ostalo mije samo nekoliko ispita do kraja«, kaže kad
za moje vodene kozice kaže da se latinski zovu varicellae.
Bojan, tatin bratić koji će uskoro biti kirurg za trbuh, kao
i stric Vlado, koji je glavni u bolnici za trbuh, onda po-
gledaju u strop. Zato što je Anita skoro liječnica i zna la-

18
tinski, molim te da mi ona opere kosu kad dobijem uši.
»Anita to bolje radi«, kažem ti. Živčana si i to ne dopuštaš.
U Anitinim uskrsnim košarama je trava žarko zelena i
njezini su zečići od najbolje čokolade. U more ne ulazi po
stepenicama, nego skače sa stijene, s njom mogu raditi
sve ono što kod kuće ne smijem. Donese mi žvakaće koje
izgledaju kao cigarete. Onda zajedno pušimo. Ja žvakaće,
a ona prave cigarete.
Anita i dobro kuha, zato kuha Proliju. Profi je jako lju-
bazan, jednom mije iz Švicarske donio čokoladnu bom-
bonijeru, na njoj je pisalo Lindor. Odmah sam je otvo-
rila i odmotala bombon. Papir je drugačiji nego onaj na
runolistu i bajaderi, a čokolada i miriši drugačije. Kad je
stavim u usta, jako je glatka i razlije se po jeziku. Proli-
ju kažem: »To je najbolja čokolada koju sam ikada jela.«
Drago mu je.
Profi svira klavir. On je svećenik i Anita kaže daje nje-
gova kućna pomoćnica. Zato što dobro kuha, u Rovinju
je dobila kuću, a u Ljubljani stan. Pitam te zove li se Profi
tako zato što je Anita s njim profitirala. Jako nervozno
kažeš da to nema veze i da se Profi tako zove zato što je
profesor i zato što govori sedam jezika.
Anita često ide u crkvu i u posjete, zato i puno zna, a
onda, kad dođe k nama, i mi puno znamo. Rok i ja je slu-
šamo otvorenih usta, ti se obično smiješ, a Dada ponekad
kaže: »Joj, kako ti trabunjaš.« Priče priča polako, tu i tamo

19
srkne kavu, povuče dim. »Daj, Anita, ispričaj još nešto
kad tako lijepo lažeš«, kaže Rok jedanput. Svi se smiju. I
Anita. Ni ne prekori ga.
Anita kasni. Skoro uvijek. Sat ili dva, ponekad i cijeli
mjesec. »Samo da skočim kući po orahe pa ćemo je za-
jedno napraviti, imam krasan recept, pričekaj me«, kaže
Dadi koja mijesi tijesto za savijaču za Uskrs. Dada čeka,
svi čekamo. Čekamo do večeri. »Ništa, sami ćemo to sre-
diti«, kaže Dada prije dnevnika i gurne ruke u mekano
tijesto. »Skočila sam u Rovinj«, nasmije se Anita kad u
svibnju opet svrati k nama.
Kasnila je i kad se stric Franci sredinom ljeta selio u
novi stan. »Budi točan, nađemo se u dva, na semaforu na
Topničkoj ulici«, naredila mu je. Franci je došao točno,
zato što je Franci elektroinženjer. Oko sebe je poslagao
torbe, u rukama je držao štapove i skije, na sebi je imao
zimski kaput, tako da mu se ne zgužva u torbama. Ali
Anite nije bilo, zakasnila je sat i pol. »Zadržala sam se kod
Marice na kavici«, kaže dok guraju prtljagu u auto. Fran-
ci je bijesan. »Vidio sam jednu budalu u zimskoj opremi
pred domom za samce na križanju«, smije se Bojan nave-
čer. »To sam bio ja«, sikne Franci, a Anita brzo promijeni
temu i dotoči u čaše.
Teta Helena, koja je druga tatina sestra, često ide u
crkvu, ima najviše kose i najviše djece, zato što ih ima
pet. Kad su slabokrvni, nosimo im konjske hrenovke koje

20
kupimo kod Krušiča preko ceste. Ako ih ja nosim, dobi-
jem biskvit, a ljeti sladoled od marelice koji radi stroj za
sladoled. Njen Dori, koji je moj stric Dori, isto često ide
u crkvu i nema kose. Voli biti umjetnik i rado ponavlja
rečenice više puta.
Uvijek idu na more Aniti u Rovinj. Kupaju se na Ve-
štru na pijesku, a ponekad i na Punta Korenti. Kad Dori
i Helena jednom zaspe na plaži, Anita pod kapu za pliva-
nje ugura cigarete, šibice i novce pa sve petero Helenine
djece odvede na sladoled na Katarinu. Ali ne idu onamo
brodom, kako se uvijek ide na otok, nego plivaju. Kad se
vrate, Dori je sasvim problijedio, a i Helena.
Kad se iz mjesta Žiri, gdje prvo stanuju, presele u Ljub-
ljanu, idemo gledati njihov stan. Anita kaže da idemo u
hotel Slon jer je stan tako golem. Sobe su jedna iza druge,
a i kupaonice. Imaju dva balkona, a imaju i dnevnu sobu
u kojoj su fotelje. Nekoliko fotelja je spojeno, a dvije su
odvojene. Dnevna soba je ogromna, a iz kuhinje se u nju
može gledati kroz staklo. Za Božić imaju jaslice, potok
stvarno teče, a i mlin se stvarno vrti.

★★★

Mi na Vojkovoj nemamo ni dnevnu sobu ni fotelje, zato

uvijek sjedimo za kuhinjskim stolom. Naš stol je poseban.
Možemo ga rastegnuti, zato za njim može sjediti puno lju-
di. Kad rastežemo stol, pazim da si ne uštipnem prste.

21
 Naša kuhinja je jako zadimljena, zato što svi pušite.
Mašem rukama po dimu i kašljem, ali ne pomaže, ciga-
rete i dalje gore. Ispod pletenoga sjenila za svjetlo palite
Filter 57. U kutiji su cigarete složene tako da je ono što
gori gore. Dada je jedina koja puši Moravu, a cigarete u
njezinoj kutiji složene su obratno od onoga kako je slo-
žen Filter 57.
U našoj kuhinji se kava pije cijeli dan. Tata kaže da
Dada ne kuha kavu, nego zašećerenu vodicu. Pije se šlji-
vovica, pivo Union iz smeđih boca na kojima su crvene
naljepnice, i vino, gusto kao krv, koje Anita u velikim
kantama nosi iz Istre i koje tata u podrumu pretače u tr-
bušaste debele boce obavijene slamom. Kad se pije vino,
ljubičasti zupčasti krugovi zariju se u stol i možemo ih
izvući samo tako da ih operemo vimom.
U našoj se kuhinji sve radi. Razvlači se tijesto za štrud-
le, savija se savijača, tuku se šnicle, mijesi se tijesto za
rezance, jede se. Za stolom se pišu domaće zadaće, uči se,
crta se, pišu se čestitke za Novu godinu, čita se, puno se
čita. U našoj se kuhinji ponekad i kupa i spava. U njoj se i
pegla. Prije nego što se košulje peglaju, Dada ih poškropi
vodom. Dada pegla vunene pulovere preko kuhinjskih
krpa, koje isto tako poškropi.
U našoj se kuhinji puno i igra. Rok i ja se igramo igrač-
kama koje držimo ispod prozora u kartonskoj kutiji od
ulja Zvijezda, a vi igrate šah, kartate se ili kockate. Koc-

22
kate do kasno u noć, a i šah igrate do kasno, kao pravi,
mjerite si vrijeme. Sve puca kad se pomiču šahovske figu-
re koje tata onda podloži zelenim filcom koji ostane od
stolica. »Tako da djeca mogu spavati«, kaže. Zbog toga si
zadovoljna.
Ponekad, kad Roka i mene već pošalješ na spavanje,
mi se izvučemo natrag u predsoblje i virimo prema vama
kroz staklo na kuhinjskim vratima. Vaša lica se pod mut-
nim svjetlom gube u gustom dimu, a nas dvoje igramo
igricu Ogledalce, ogledalce moje, reci tko u kuhinji toj je naj-
ljepši. Ti uvijek pobijediš. Zimi u vunenom crnom pulo-
veru, a ljeti u cvjetnim haljinama bez rukava ili u žutoj
majici na kojoj je nacrtana crna svjetiljka. Ponosni smo
na tebe i sasvim smo tvoji.
U kuhinji imamo i televizor koji pokrijemo stolnja-
kom kad ga ne gledamo. Da stolnjak ne padne na pod, na
njega stavimo zeleni sat s kazaljkama. U kuhinji imamo
i Iskrin kalendar, koji je iz Iskre donio Jože. Iz Iskre je
donio i kuhinjske krpe kojima smo zamijenili kuhinjske
krpe iz praška za pranje.
Imamo i radio, na polici pored prozora je. Slušamo
prvi program ili val 202. Volimo Večer popularnih pjesama
i melodija u četvrtak, a u petak u osam Emisiju o moru i mor-
narima, zato uvijek znam gdje su naši brodovi.
U nedjelju prijepodne slušamo Veseli tobogan, a onda
Još pamtite, drugovi. Pjesme koje znamo pjevamo naglas,

23
a Dada je vrlo glasna. Bilećanku, Najuriš, Hej, brigade i In-
temacionalu znamo bez greške.
Za ručak slušamo Naši slušatelji čestitaju i pozdravljaju.
Obećam ti da ću jednom naručiti čestitku za tebe. »Kad
dobijem prvu plaću«, kažem ti. Dadi obećam da ću joj
kupiti krzneni kaput od medvjeđe kože zato što kaže da
to želi. Jovanka ga je imala kad je došla u Dekorativnu
za Novu godinu i Dadi se to svidjelo. Sretna 72, piše na
slikama te noći.
U proljeće tata u kuhinji ponekad okreči zidove koji su
žuti od cigaretnog dima. Dada jednom opere i ventilator
pa onda vidim daje naš ventilator bijel.
U kuhinji imamo i ostavu koju zovemo špajza. U njoj
se na polici na prozoru sa zelenim platnenim roloom hla-
de pudinzi u šarenim staklenim posudicama. Najčešće čo-
kolada i vanilija, ponekad jagoda. Kad od savijače ostanu
bjelanjci, Dada napravi puslice. I puslice čekaju na polici.
Kod nas se kuha svaki dan, više puta na dan. Kuha
se puno, zato što se puno i jede. Volim papati dinstani
krumpir koji se dinsta u crnoj posudi, a jedem i tople buh-
tle iz kojih se cijedi vrela marmelada od marelice. Volim
jesti i juhu s taranom, a volim i ljeto, kad zamiriši mar-
melada od šljiva koju u ogromnoj posudi miješamo cijeli
dan. »Da ne zagori«, kaže Dada.
Naša špajza i podrum puni su zaliha. U njima su uvijek
ulje Zvijezda, brašno tip 500, sol, šećer, ocat, krumpir,

24
luk, marmelade, kompoti, jabuke. Naše zalihe se pune
iz Javnih skladišta. Spremni smo, za svaki slučaj, zato što
smo partizani. Bar Dada, Rok i ja zato ponekad čitamo
Dadina prava partizanska pisma. Svaki put želim čuti
ovo:

26. 4. 1944.
Draga drugarice Mihela!
S velikim smo veseljem primili tvoje pisamce za koje ti
lije-
po zahvaljujemo. Sada je tu već lijepo, oko naše ambulante
je
sve zeleno. Kukavica nam se već javila. Bolničar marljivo
nosi
drva u košari, a pri tom mu je poslu itekako vruće. Svako to-
liko idemo u izvidnicu da pogledamo ne šeće li se i ne šepuri
po dolini kakav žutokljunac. Inače je sve kao i obično, svaki
dan izađemo na sunce da se zagrijemo, ako ga ima, a ako ga
nema, i sama znaš kako je hladno. Danas je baš tako, zato ti
pišem pored peći. Milan je sada zaspao, jutros je operiran,
Loj-
ze mu je skupljao koščice iz rane. Nače i Korel isto leže
poslije
operacije na našim perinama na kojima se slatko spava.
Znaš,
politički sat imamo svaki dan. Imamo dosta literature, jučer
smo dobili i sliku Staljina, Churchila i Roosevelta. Objesili
smo 25

ih iznad kreveta, isto kao i maršala Tita, koji me gleda sada

kad ti pišem. Vidjet ćeš kad nas dođeš posjetiti. Znaš, Mihela,
nakon što ti nisi tu, često nam je dosadno, zato što si nam
puno
toga pričala i što si lijepo pjevala. Drago nam je što si kod
nas
ozdravila tako da si se mogla vratiti na teren. Posjeti nas ako
stigneš i ako budeš u našem kraju. Kašu i dalje kuhamo, štedi-
mo i za tebe ako dođeš, zato što je toliko voliš. Primi srdačne
pozdrave od svih nas i molimo te za odgovor,
Smrt okupatoru, smrt domaćim izdajicama bijelo... plavim
gardijcima. Neka živi crvena Slovenija!

To pismo mi se sviđa i kad završi, uvijek kažem: »I ja

ću biti liječnica.«
Zato što ću biti liječnica, svako jutro operiram jaje na
oko. Nožem režem oko žutanjka u bjelanjak, a onda, kako
bih došla do tumora, oprezno odmaknem kožicu sa žu-
tanjka. Ako žutanjak počne krvariti, moj je tampon kruh,
kora ili sredina. Ako se krv ne zaustavi, jaje umre, zato te
molim da žutanjak bude malo tvrđi. Ponekad zato pokri-
ješ posudu u kojoj pečeš jaja poklopcem. Kad dođe Aco,
on kaže da ne trebamo poklopce, da trebamo samo Dnev-
nik, a ako se peče više jaja, onda Nedjeljni. Kuhinja onda
zamiriši po toplim novinama, a jaje skoro uvijek preživi.
To pismo mi se sviđa i zato što, kad je gotovo, Dada
uvijek zavme rukav, pokaže veliku brazgotinu na unu-
trašnjoj strani lakta, tamo gdje je koža najmekša, i kaže:
»Dobro su me sredili u ambulanti kad su me pogodili.
Fasovala sam u ruku i u guzicu kad smo pali u zasjedu.
Ja, Danila Kumar, Jegorov i Ivan Kržišnikov. Ivan i ja smo
se spasili, Danilu su ubili. I Jegorova. Izbili su mu iz usta
zlatnu krunu.«

26
 Ne znam zašto je Jegorov u ustima imao zlatnu kru-
nu, a ne znam ni zašto je nije radije nosio na glavi. Čud-
no mi je i to što je kruna bila zlatna, zato što partizani
nisu bili bogati, ali Dadu to ne želim pitati, zato što že-
lim da govori dalje. Želim da opet ispriča kako je puzala
sva krvava preko onog visokog brda i kako se onda pre-
ko livade kotrljala po brijegu. I ne želim da završi, zato
što se uvijek nadam da će mi možda napokon reći je li
i ona nekoga ustrijelila. Čini mi se da bi bilo najbolje da
ustrijeli Nijemca sa zlatnom krunom. Zato što bi onda
i Dada bila bogata. Onako bogata kao što je bogat bio
Jegorov.
Roku se najviše sviđa pismo u kojem pucaju puške:

9. 6. 1944.
Draga drugarice Mihela!
Javljam Ti da se nalazim u bolnici. Kao što vidiš, zamje-
njujem Tebe. Nas 10 drugova je palo u zasjedu na Gabriškoj
gori. Ja i drug Bogomil smo odmah pogođeni, a još ne znam
što je bilo s ostalim drugovima. Znam da su se dvojica sretno
spasili. Ne možeš ni zamisliti, Mihela, kako je pucalo, ali i Ti
si to i sama iskusila. Ranjena sam u stopalo lijeve noge i u li-
jevo bedro. Tamo imam veliku ranu koju sam dobila od puške
s rasprskavajućim mecima, otkinulo mije veliki komad mesa.
Liječnik kaže da ću biti u redu za nekoliko mjeseci. Imala sam
peh kao i ti kad su te pogodili. Alija ću još nekako preživjeti,
no
27
brinem se zato što ne znam stoje s ostalim drugovima. Za tebe
imam jednu molbu. Naime, tu nemamo cigareta pa nam ih,
ako možeš, malo pošalji. Ako budeš trebala arhiv, odi u
bunker,
znaš gdje ga moraš tražiti. Samo do njega idi potajno!
U želji da nećeš morati osjetiti posljedice tajnog
bjelogardis-
tičkog napada, iskreno Te pozdravljam., S.F.-S.N. Rezka

★★★

U našoj se kuhinji često smije. Smijete se do suza kad

kažete da moram jako brzo govoriti: »Petar Petru plete
petlju. Dok je petlju ispetljao, sav se u nju zapetljao...«
Još se više smijete kad kažem da uru na lancu ima i Dida
susjede Bakike. Ne znam zašto se smijete i što je tako
smiješno na uri koja Didi ponekad visi iz hlača. Kad to
kažem, stric Franci se lupa po koljenima.
U našoj se kuhinji i svađa i plače. Nekad se izgovore
stvari zbog kojih noge postanu mekane.
Ja imam šest godina, jutro je, stol je pun čaša, stolnjak
je zaflekan, pepeljare su pune, na podu su Bobi štapići i
kikiriki. Na ormaru ispod televizora je crvena bomboni-
jera s griotama i još jedna s ledenim kockama. U vazi su
gerberi, gladiole i irisi. Jučer je bio Dadin rođendan, sret-
na sam, jutro je krasno, Dada kuha kavu.
Izlaziš iz spavaće sobe zamotana u kućni ogrtač, pripa-
liš cigaretu, povučeš dim, pogledaš me, malo pričekaš, a
28
onda kažeš: »Ljubice moja, znaš što? Sad ćeš ići u bolnicu,
razrezat će ti ta dva srasla prsta na nozi pa ćeš imati dva
prsta.« To kažeš kao da govoriš: »Mišice moja, idem u du-
ćan, brzo ću se vratiti.« Ili: »Miško, da napravim pomfrit
za večeru.«
Gledam te s rukama u posudi punoj očišćenog kikiri-
kija. Srce mi lupa u glavi.
»Onda ćeš moći nositi sandale«, kažeš.
I dalje te gledam, ne mogu se pomaknuti, a glava mije
vruća. Sve u njoj šumi.
»Pa to nije ništa strašno, Bronja«, kaže Dada i popije
malo kave. »Imat ćeš pet prstiju, a sve zajedno ćeš ih onda
imati dvadeset, a ne samo devetnaest. Zar to neće biti
lijepo? Kad budeš velika, moći ćeš si nalakirati nokte.«
Onda grč popusti i napokon mogu vrištati. Tvoje ruke
nisu dovoljne. Ni Dadine. Ne prestajem vrištati od straš-
ne panike.
Tata dođe iz spavaće sobe. U gaćama je. »Što se tu,
dođavola, događa?« zadere se. »Šta cmizdriš, ne želiš u
bolnicu da ti ne bismo pojeli bombonijere, a?« Onda zašu-
tim, zato što ne želim da misli kako ja plačem zbog bom-
bona. Zubi mi cvokoću i ne mogu ih zaustaviti. Tresem
se i prolijem Benko koji mi gumeš u ruke.

★★★

Tata i ja idemo u bolnicu biciklom. Vozimo se po

Topničkoj ulici. Desnom nogom stanem na pedalu, lije-

29
vom se odgurujem. Cesta se spušta, zato tata povremeno
malo potrči. Ništa ne govorimo.
Zidovi hodnika u kojem čekamo su oslikani. Gledam
Crvenkapicu i vuka i cvijeće i stabla. Onda me prime, a
kad se okrenem, tate više nema.
Skinu me u velikoj sobi u kojoj ima puno pločica, bije-
lih i zelenih, i stave me u kadu. Gola sam i neugodno mi
je. Hladno mi je, zubi mi opet cvokoću, a oni se smiju.
Mislim da se smiju mome pupku, mislim da se smiju zato
što sam prljava, mislim da se smiju mome prstu.
Košulja koju mi prevuku preko glave je prevelika.
Mota mi se oko nogu, viri mi rame. Po dugačkom me
hodniku vode u sobu. »Je li ti maca popapala jezik?« pi-
taju. Kad sretnu druge, opet se smiju. Opet mislim da se
smiju meni i mojoj potrganoj košulji. Željela bih pobjeći,
ali nemam kamo. Previše ih je i sve je bijelo i zeleno. Sve
je isto.

★★★

»Ja sam doktor Zdravič i ja ću te operirati«, kaže li-

ječnik koji zastane pred mojim krevetom. »Ovako ću te
prerezati«, nasmije se, izvadi kemijsku iz džepa i posred
zaraslog prsta mi povuče plavu crtu. Ja šutim. »Ova se bar
neće derati«, kaže, nasmije se i ode.
Kad poslijepodne dođeš u posjet, vidiš crtu na mojem
prstu. »Stoje sad to?« pitaš. »Doktor Zdravič mije poka-

30
zao gdje će rezati«, kažem. Napokon opet mogu plaka-
ti, zato je tvoj trbuh mokar. »Jadna moja mišice«, kažeš,
pljuneš u maramicu i trljanjem makneš kemijsku s moje
noge
Imam puno posjeta. Svaki dan dolaziš k meni, dolazi
i tata, došli su i Bojan i Aco i Stanci. Došla je i Bojano-
va Marija, koja mije donijela zlatne cekine od čokolade.
Dobila sam i liječnički pribor koji mije netko ukrao. Kad
mi ga vrate, pinceta je slomljena, a slomljeno je i okruglo
ogledalce za grlo. Plačem.

★★★

»Vidjela sam Snjeguljicu i sedam patuljaka i sve je mi-

risalo, opet bih išla«, kažem ti poslije operacije. Staviš mi
ruku na čelo, a ja povratim po tebi.

★★★

Nedjelja ujutro je kad dođe sestra, povuče moj krevet

i kaže: »Ideš u drugu sobu.« Vičem da neću, vičem da me
ti više nećeš naći, vičem da te moram čekati. Želim sići s
kreveta.
Zavežu me za ogradu kreveta zavojem. »Ne deri se,
reći ćemo joj gdje si kad dođe«, govore mi sestre.
To nije dosta, ne vjerujem im, ne vjerujem da će ti
reći, ne vjerujem da će uopće biti tamo kad ti dođeš, više
im ništa ne vjerujem. Mislim da sam te izgubila zato što

3i
je bolnica tako ogromna i zato što je toliko puno hodnika
i soba. Mislim da sam ostala sama. Zubi mi opet cvoko-
ću. Neću doručak, neću užinu, neću ručak. »Neće jesti,
misli daje mama neće naći«, kaže sestra kad odnese pun
tanjur. Druga se glasno nasmije.
Kad to popodne počnu posjete, sjedim u krevetu, vre-
bam na vrata i čekam te. Kad se kvaka pomakne, ne dišem,
samo mi srce lupa toliko da boli. Kvaka se stalno miče, ali
tebe nema na vratima. Grlo mije stisnuto, oči me ponov-
no peku, glava mije vruća. Druge mame se smiju, otvaraju
vrećice s bombonima, gule banane, čitaju. A onda još gla-
de po glavi i odlaze. Pokrijem se plahtom. U sobi je tiho,
više nema mama. Onda napokon začujem: »Mišice moja,
oprosti, nisam mogla prije, tata i ja smo bili u Žirima.«
Opet plačem. Zato što si došla, zato što si me našla,
zato što sam još uvijek tvoja i zato što si ti još uvijek moja.
Kažem ti kako sam se bojala da ćeš me izgubiti. »Kakav je
to sad opet cirkus, zašto sad opet cmizdriš«, nervozan je
tata. »Janez, bože moj, jesam li ti rekla da moramo prije
krenuti iz Žira«, kažeš ti i samo što ne zaplačeš.
Tata ode na hodnik, a ti me priviješ uz sebe. Dok
se ljuljamo, ti zapjevaš: My Bonnie lies over the ocean, my
Bonnie lies over the sea, my Bonnie lies over the ocean, oh,
bring
back my Bonnie to me. Pjevaš na engleskom zato što ti znaš
engleski. »Što to pjevaš?« pitam te. Ti mi kažeš. »Ti mene
nikad nećeš ostaviti.« »Nikad te neću ostaviti«, kažeš. »I
32
nikad nećeš otići od mene, na drugu stranu mora.« »Ni-
kad neću otići od tebe, na drugu stranu mora.«
Onda mi, jako brzo poslije toga, šapneš u kosu: »Sad ću
polako krenuti.« Onda se sasvim smirim, zato što znam
da nećeš otići brzo, da ćeš otići polako. Grlim te, tvojim
dlanovima si prekrivam lice. Ali ti me odgumeš, sasvim
me malo odgumeš, i kažeš: »Idem, draga, posjete su zavr-
šile.« Grlo mije opet puno. »Ali rekla si da ćeš ići polako«,
kažem. Nasmiješ se i kažeš: »To se samo tako kaže.«
»Razmažena je, balavica, vidi se da nije u vrtiću«, ču-
jem sestru koja odnosi pun tanjur s mojom večerom.
Opet sam ispod plahte.

★★★

Kad dođem kući, Dada se na sav glas smije kad joj ka-
žem da me operirao dr. Zdravič.
Onda se igramo liječnika. Dada podigne šalicu za mli-
jeko do uha i kaže: »Halo, mogu li, molim vas, dobiti dr.
Zdraviča.« Ili kaže: »Dr. Zdravič, izvolite.«
Onda se smijemo, a Dada se najviše smije.

★★★

U našoj se kuhinji puno slavi.

Svakog 11. srpnja kući doneseš žutu kutiju s oblatna-
ma i staklenku s marelicama, ananas, jagode i šlag, a onda
počneš raditi tortu. A onda svakog 12. srpnja dođeš kući

33
prije, čak i ako je srijeda, ti si kod kuće već u dva. U velikoj
vrećici iz Maksimarketa doneseš prešanu šunku, mađar-
sku salamu, goveđi jezik, ementaler, tatarski biftek, kise-
le krastavce Eta, francuz i majonezu. Onda prekriješ stol
bijelim prazničnim stolnjakom i naliješ vodu u kristalnu
vazu jer je tada na stolu i cvijeće. Dada onda promijeni
kućni ogrtač, ti obučeš čistu ljetnu haljinu i počešljaš se,
a Rok i ja obujemo čiste dokoljenke. Ja bijele s rupicama,
a Rok plave s rupicama. Tata nema puno kose, zato se ne
češlja, a ni ne presvlači se, ali ipak čeka uz čisti stolnjak,
isto kao i svi mi, da zazvoni i da dođe prvi gost. Da prvi
gost dođe na moj rođendan.
Kad popušem svjećice, zapjevate mi: »Sretan rođen-
dan ti«. Uvijek mislim da ću zaplakati. Neugodno mi je
i zato jednom brzo kažem: »Najljepše godine su već iza
mene.« To je iz Pipi Duge Čarape. Svi se smijete, a meni
je u grlu velika knedla.
Kad bude torta na stolu, uvijek kažeš: »Dada i Anita su
strusile dvije litre to popodne kad sam te rodila.«
Kad je moja torta, uvijek kažeš isto.

★★★

Naša kuhinja ima klimavi balkon i dvorište s vrtovima

ispod njega. Na dvorištu je trešnja na koju se ne smijem
penjati ni kad se igramo lopova i žandara. »Trešnjine gra-
ne se lako slome«, kažeš.

34
 Kad ispod nas naraste garaža, vrtova više nema. Zove-
mo je »Silvova garaža«, zato stoje gradi Silvo koji stanuje
na katu ispod nas.
»Izgradio ju je na crno«, kaže tata i stisne usta. Ne
znam što to znači. Mislim da se tako kaže zato što je obo-
jana u crno.
Jednom se na našem dvorištu zbog te garaže nagura-
valo puno ljudi. Balkoni su tada bili puni. I naš. A onda
je milicajac pao. Pao je na pijesak, među moje kantice i
lopatice i među trešnjine koštice.
Roka i mene si gurnula u kuhinju i rekla: »Idite se
malo igrati s novčićima.«
To napraviš uvijek kad nešto ne smijemo gledati ili
kad nešto ne smijemo čuti. »Idite se igrati s novčićima,
da vidimo tko će napraviti ljepši«, kažeš onda i svakom
od nas daš 10 dinara. A nas dvoje onda potrčimo u sobu,
nađemo prazne papire koji ne smiju biti ni na crte ni ka-
rirani. Tražim olovku koja nije previše tvrda ni previše
zašiljena, zato što želim pobijediti. Onda stavim papir na
novčić i trljam. Broj je teži od grba, a najteži je rub.
Kad prestane vrištanje ispod balkona, ti nas pozoveš:
»Dođite mi pokazati.« Pobijedila sam.
»Silvo uči«, kaže tata nakon toga kad ga pitam zašto
ga više ne vidim na stubištu i zašto nije sazidao garažu do
kraja. Kad kaže »uči«, čudno se nasmije, tako da znam: s
tom riječi nešto nije u redu.

35
 Na katu koji je ispod nas stanuje i Sine, koji se uzruja-
va zbog šuma vode u cijevima. Dok jednog ljetnog dana
poslije ručka peremo suđe, njegova boca razbije prozor
Dadine sobe pa onda jako pazimo da ga ne naljutimo kad
se kupamo i kad peremo suđe. Boca koja je doletjela u
sobu je jako lijepa. Prozirna je i četvrtasta, s bijelom na-
ljepnicom na kojoj su crna i crvena, a i malo žuta slo-
va. Mi nemamo takve boce, zato ju je Dada zadržala za
ukras, a ponekad u nju utakne svijeću. Kad se svijeća oto-
pi po boci, boca je još ljepša.
Ubrzo nakon što dobijemo još jednu bocu dogodi se
nešto zbog čega vidim da mogu imati trnce i ako mi ne
zaspi noga - pukne nam cijev u kupaonici.
»Kod Sine je poplava!« zagrmi susjed na našim vrati-
ma. »Stoji u papučama sav u vodi! Janez, pomaži.«
Kad tata potrči na stubište, zapališ cigaretu, a mene
i Roka pošalješ u sobu da se igramo novčićima. Jako si
nervozna. »Mama, poludjet će ako je stvarno poplavilo«,
kažeš Dadi.
Dok trljam novčiće, ruke mi se tresu, mislim da zato
neću pobijediti. Jako se bojim.
Tata se vrati tek kad nas dvoje pro trljamo već cijelu
stranicu. Potrčimo na hodnik.
»Jebemu, samo je stajao u onom svom ogrtaču na crte
nasred kuhinje. Pušio je dvije cigarete i cerekao se«, rekao
je tata.

36
 Srce mi ponovno normalno lupa, zubi su se umirili, i
ruke isto tako.
»Izgleda da su ga u Polju dobro sredili«, kaže Dada i
zapali Moravu. Onda zapali i tata, a onda i ti zapališ još
jednu.
Niste mi htjeli reći na kakvo je polje mislila, ali od tada
mi se čini daje na polju uvijek lijepo.
Zaboravila si na novčiće.

★★★

Tvoj tata ne dolazi u našu kuhinju, a o Lojzetu se kod

nas gotovo ništa i ne govori. Ni njegova slika više ne visi
na zidu. Ispod moga kreveta je, prašnjava. Mita Gostiša i
Lojze Gostiša, piše dječjim rukopisom na stražnjoj strani
slike. Sliku ponekad izvučem na tepih, ali samo onda kad
me nitko ne vidi. Lojze je u kaputu, a na glavi ima kapu
sa zvijezdom. Sviđa mi se, moj djed partizan. Voljela bih
ga primiti za ruku i hodati s njim po cesti.
Imala si sedam godina kad je otišao od Dade. Tada si
ga voljela i on je volio tebe. To kaže Dada, a ti nikada ne
kažeš ništa. Volite se sve dok nisi već velika, dok ne sret-
neš tatu i dok se ne udaš za njega. Od tada sve ide jako
pogrešno i od tada on više ne dolazi k tebi. Nije bio ni na
tvom vjenčanju.
Dada ponekad kaže: »Bila sam jako zaljubljena, mala
moja«, a onda mi pokaže Lojzetovo pismo iz partizana

37
ili njegovu sliku. Ponekad kaže: »Jednom me prestao
voljeti. Zaljubio se u drugu. U Nevenku. Mami se baš
sviđala.«
Najčešće ispriča kako su se susreli na Titovoj ulici
ispred Name. On je bio sam, a ona je mene nosila u ruka-
ma. Kad gaje ugledala, povikala je: »Lojze, pogledaj našu
Bronju!« On je mirno otišao, kao da ni nje ni mene nema.
»Onda sam plakala ispred pošte«, kaže.
Tada vjerujem da Lojze nije vidio Dadu i vjerujem da
nije vidio ni mene, zato što sam bila još sasvim malena, a
kad si sasvim malen, ponekad te netko ne vidi. Jer ako te
vidi, onda te voli, jer kad si sasvim malen, onda te svatko
voli. Ali ne kažem ništa, samo se uvučem u njezino veli-
ko mekano naručje puno cvijeća, a ona prošapće u moju
kosu: »Mrvice moja, mala moja zlatna mrvice.« Lojze je
ponekad na televiziji, a tada tvoje lice pobijeli, a crte od
nosa do usta ti se prodube. Dada uzme zraka i ode do
štednjaka ili ode vješati rublje, a tata ustane i promijeni
kanal.
Na Dnevniku je jednom pisalo da je Lojze napravio
izložbu. Na slici je bio i Kardelj, koji je jako dobar Titov
prijatelj, zato mislim da i moj djed mora biti jako dobar
Titov prijatelj. Kardelj je rekao daje izložba poučna. Ri-
ječ »poučna« mi se čini vrlo važna. Kad poželim izrezati
sliku, novina više nema.

38
 K nama samo ponekad dolaze i tvoje tete i stričevi
i bratići i sestrične, zato što oni ne stanuju u Ljubljani,
nego stanuju u Stražišču, koje je jako daleko. Ponekad i
mi odemo stanovati nekoliko dana u Stražišče, zato što
Dada u Stražišču ima neku kućicu.
U kućicu s Dadom najčešće idemo samo Rok i ja.
Onda uzmemo smeđu putnu torbu i idemo pješice od
Vojkove do glavne autobusne postaje.
Put je dug. Jednu ručku torbe drži Dada, drugu ja.
Ručka mi reže ruku, Ijušti se, ali mi nije teško, zato što
volim ići. I kad mi susjedi u Stražišču bace odrezani svinj-
ski rep za vrat, i kad viču »fina Ljubljančanka« za mnom.
Ponekad im moram pokazati prste na rukama, zato što
misle da između prstiju imam plivaću kožicu, kao žaba.
Zato me ne zovu samo »fina Ljubljančanka«, nego me
zovu i »žabarka«. Dada me ponekad pita je li mi teško
zbog toga. Kažem da mi nije, zato što mi stvarno nije.
U autobusu se zabavljamo. Ponekad sretnemo Dadine
prijatelje. Kad kažu »kurac«, Dada kaže da kure na nje-
mačkom znači kratko. Ne razumijem što je to kratko o
čemu govore. I »kurva« je njemačka riječ. »Kad budem
velika, učit ću njemački«, kažem Dadi. »Zato što već
puno znam.« »Jezici su važni«, kaže Dada.
Jednom sretnemo Jožu. Ogromna je. U autobusu više
nema mjesta, zato stoji na prolazu između sjedala. Zato

39
što mi sjedimo, Joža je još ogromnija. Nosi hlače. Cijelo
vrijeme nepomično buljim u nju. Dada govori i govori
stalno nešto objašnjavajući. Zato što zna kamo gledam, ne
dopušta da i ja nešto kažem. Čvrsto me stišće za zapešće i
s vremena na vrijeme tiho procijedi: »Samo mi nemoj tu
neke gluposti.« Kad stisne prejako, malo se savijem, po-
gledam Jožu i jako brzo kažem: »Pa znam da me stišće
samo zato da ti ne bih rekla kakve brkove i bradu imaš.«
Joža se pravi da me ne čuje. Dada traži rupčić po sme-
đoj torbi, a Rok pita Jožu: »Jesi ti teta ili striček?«
Slušamo ih cijelim putem od Labora do kućice. Vo-
lim taj put, zato što je zimi uzak, a ljeti njegov pijesak
tako lijepo miriši i zato što tamo stanuje Minka. Minka
Roku natrese bombona u džepove, a ja dobijem krpice
za lutku. Ali taj put kad smo gledali Jožine brkove nismo
se zaustavili kod Minke. Dada je rekla da je sramotimo.
Najviše ja, zato što sam već velika.
Popodne, kad pred kućicom pojedemo kokošje batake
i kad smo nas dvoje jako dobri, Dada se odjednom počne
smijati na sav glas. »Pa stvarno ne bi bilo loše kad bi malo
uzela brijač u ruke, šta ne?« kaže kad dođe do daha. »Ali
drugi put ipak bez gluposti, lijepo vas molim.« Onda se
svi smijemo.
Navečer imamo palačinke s marmeladom od starih
šljiva koje rastu ispred kućice. U njoj su smotane kožice
od šljiva.

40
 Kuhinja u kućici je crna. U njoj najčešće pečemo pile
koje ljeti pojedemo ispod drveća. Kad dođe susjedov pas,
dam mu jedan komad, samo ne batak, jer njega najviše
volim.
Otraga iza kuće je ograđeni vrt. U proljeće posadim
tulipane. Kad ih napadnu puževi, Dada po njima pospe
zelene brikete koji se ne smiju jesti.
Ponekad onuda prođe i Marjan, koji je najozbiljniji
Dadin brat, a stanuje putem između ograda ravno pa niz-
brdicom dolje do tamo gdje se kolju svinje. Kad se dođe
na križanje, onda se ne ide lijevo prema Benediku, nego
desno. Tamo je njegova kuća, na brdu, među nezaborav-
cima, ispod Jošta.
I Marjanova žena Stana je ozbiljna, a i njihova Zdrav-
ka isto tako. Istok nije. On ima svijetlu kosu i svijetlo lice
i oči koje se uvijek smiju. Često ga vidim, zato što uči
djecu skijati pa se srećemo na takmičenjima. Meni moji
treneri prije starta ne griju noge, a on mi ih grije. Mene
moji treneri ne drže za ruke kad radim čučnjeve, on me
drži. Ponekad me prije starta pomiluje po licu, ponekad
mi da čokoladnu pločicu s rumom.
Kad Marjan dođe k nama u kućicu, kaže da smo Ci-
gani. Na njegovom se dvorištu vide crte od grablji, a mi
pred svojom kućicom uopće nemamo pijeska. Njegova
je kuća uvijek spremljena, naša kućica je razbacana. Nje-

4i
gov je travnjak pokošen, naš je pokošen samo kad ga on
pokosi. »Uskoro nećete moći izići iz kućice«, kaže onda.
Naše pruće je nabacano, njegovo je složeno. Isto kao što
su složene i gajbe s jabukama na njegovom stubištu. No
unatoč svemu ga volim, zato što on voli Dadu, zato što
voli tebe i zato što znam da i mene voli. Njegova pisma iz
partizana znam napamet:

Na položaju, 28. 4. 44.

Draga sestro!
Prvo ti moram zahvaliti za pismo koje sam primio i za 10
maraka koje si mi poslala. Pripovijedaš mi o tome da ti se do-
godila nesreća i da si bila ranjena. Jako sam se uplašio dok
sam
to čitao, ali kad sam čitao dalje, vidio sam da imaš puno
sreće.
Kažeš da ste na Veliku nedjelju svi bili kod kuće kod mame, a
da samo ja nisam bio. Jako mije teško zbog toga. Ali ni meni
nije nedostajalo uskršnjih jaja ni kruha, tako da sam znao da
je Uskrs. Doći ću za Duhove, samo ako bude moguće. Vidiš,
ja
sam prošli tjedan bio malo bolestan, sad sam, hvala Bogu,
opet
zdrav. U ponedjeljak će biti Prvi maj. Bio sam sasvim uvjeren
da ćemo ove godine na taj dan već biti slobodni. Kod nas se
pri-
ča da će za godinu dana biti gotovo. Već za Uskrs. Odmah mi
otpiši kad primiš ovo pismo.
42
Zdravo, Marjan

Isto kao što znam napamet i pismo drugog Dadinog

brata, Vilka, kojeg ne poznajem. »Mama je tri puta na
koljenima išla oko crkve kad su joj rekli daje pao«, kaže
ponekad Dada. Kad kaže »pao«, malo me zaboli u trbuhu.
Više nego daje rekla »poginuo«. Zato što ga vidim kako
pada i kako onda o nešto udari. O zemlju, travu, kamen.
Željela bih da je još živ.
Vilko piše:

Na položaju, 30. maj 1944.

Draga sestro Mihela!
Primio sam sva tri tvoja pisma na kojima Ti lijepo zahva-
ljujem. Ovdje je sve kao i obično, samo smo ovaj tjedan imali
Švabe. Nitko od lokalnih ljudi koje poznaš nije nasjeo. Albin
je sada došao u ilegalu, a i Krulov Franci, koji je bio na
dopus-
tu, isto je s diverzantima. Ja više nisam u jazbini, nego sam
na karauli. Mama je bila tu. Teško joj je zato što Marjan nije
bio kod kuće za Uskrs, ni za 1. maj, ja sam je malo utješio i
rekao joj da će možda uskoro doći. Kao što si pisala, misli da
će doći kući za Duhove. Nadam se daje to istina. Doći ću i ja,
pisao sam i Miri i Ivanki. Tako ćemo opet jednom svi naši biti
zajedno. S mamom je bio i naš brat Ivan. Baš je neki! Putem
se
nekako malo izgubio, zato se mama prilično uplašila. Radilo
se
o flaši koju je nosio. Nakon dugog traženja smo ga pronašli,
a i
flašu zajedno s njim, tako daje opet sve bilo dobro. Za Duhove
43
su kod kuće sve zidove obijelili, mama je nasadila jednu kvoč-
ku, tako da ćemo i mi jednom imati kokoši. A i zečevi se dobro
debljaju, samo je jedna zečica pobjegla. Sad mi se već
prilično
spava jer su dva sata. Ne zamjeri mi za pogreške, jer danas
prvi
put lupam po toj mašini.
Drugarskim Te pozdravom pozdravlja tvoj brat Vilko!

★★★

Soba u kojoj spavamo u Stražišču je hladna. Osjeti se

vapno, a sa zidova pada vlažna žbuka. Ne jedem ju, Dada
me zato pohvali pred tobom. Slike u sobi su čudne, ogrom-
ne, s ogromnim drvenim okvirima. A ogroman i visok je
i krevet. Rok i ja se teško popnemo na njega. Dada nam
navečer ugrije plahte peglom. Ponekad kaže kako je s
Marjanom, Vilkom i Mirom iskočila kroz prozor u mrak,
to je bilo one noći kad su Nijemci došli na vrata i one noći
kad je Dada postala partizanka.
Soba pored kuhinje je topla. Zovemo je kuća. U njoj
je krušna peć, koja je velika i smeđa, s klupicom naoko-
lo i s drvenom motkom ispod stropa, gdje zimi vješamo
mokre hlače. Velik je i drveni stol. »Tata gaje napravio«,
kaže Dada. »Još prije vojske.« Stol sjedne strane ima la-
dičice koje su malene i teško se izvlače van. U njima su
beštek, salvete, selotejp, čavlići za crtanje i šibice. Maleni
su i prozori. Svako jutro s njih skidamo zelene zastore.
Onda se kućom razlije svjetlo u boji toploga mlijeka.
U kući mi se najviše sviđa škrinja. S prednje je stra-
ne oslikana tamnocrvenom i tamnozelenom bojom. Kad
je otvorimo, zamiriši po ispeglanim plahtama i sušenim
44
kruškama, po kriškama sušenih jabuka i orasima. Na njoj
je gramofon. Ploče slušamo svaki dan. Tamo gdje bagremi
cvatu, a volimo i Po jezeru blizu Triglava.

Jednom svi dođete iz Vojkove k nama u Stražišče na

Silvestrovo.
Ja, Dada i Rok se spremamo od jutra. Čitav dan uba-
cujemo cjepanice u peć kako bi kuća bila topla.
Rok i ja vješamo smrekove grančice ispod stropa kuće,
oko prozora i slažemo ih oko peći. Borić koji nam je Mar-
jan donio pošpricali smo bijelim sprejem. Potučemo se
oko toga tko će špricati. Kad završimo, i peć iza grana
je bijela. Dada se ne ljuti. Peče orahnjaču i kaže da više
nema grožđica.
Poslijepodne svi troje obučemo čistu odjeću i čekamo
vas. Dada u kućici, a ja i Rok na snijegu, među starim
šljivama ispred kućice. Već nas malo zebu ruke, zato što
vas dugo nema. Već je mrak kad ugledamo Francijevu
Bubu i Stančijevu smeđu Simcu. Ti izađeš iz Bube i onda
me dugo i jako grliš, stišćeš me uz svoj novi pulover od
mohera pa mi kažeš: »Mala moja, čini mi se da si narasla.«
Te večeri prvi put vidim Marinu. »To je moja cura«,
kaže Bojan kad i on izađe iz Bube.
Marina mi se sviđa. Zato što se puno smije, zato što
ima tako lijepu kosu i tako lijepe zube i zato što mi je
donijela čokoladne bombone.

45
 Prvi put vidim i Zlatu. »A ovo je moja cura«, kaže
Franci i da mi bijelu skijašku kapu sa zastavicama. »Za
sretnu novu godinu«, kaže.
Zlata ima bijeli krzneni kaput. Još nikada nisam vidje-
la nikoga u krznenom kaputu, osim na televiziji, a skoro
nikad još nisam vidjela nikoga s plavim očima, jer mi svi
imamo smeđe. Činilo mi se da je došla iz drugog svijeta.
Malo sam je se bojala.
Zlati je hladno pa zato ne čekamo Acu, Damjana i Go-
doviča, a ni Bojanovu Mariju. Ulazimo u kuću.
Sva si lijepa i sva si mekana te noći. Pjevamo i pleše-
mo, a ti se puno smiješ. Smiješ se na sav glas. Pijete vino,
a Rok i ja pijemo Deit. Dok plešem s Damjanom, previše
me zavrti, a onda me ispusti iz ruku. Odletim do klupice i
udarim se u glavu. Damjan se osjeća grozno, a meni nije
ništa. »Moji su navikli trpjeti«, kaže tata.
U ponoć pred kućicom zapalimo prskalice. Nebo j e tam-
no i bliješti. Ima strašno puno snijega. »Idemo čestitati
Marjanu«, kaže Dada.
Do Marjana se probijamo kroz duboku prtinu. Meni
je snijeg do ramena. Pjevamo. Počnemo s Al‘ me, al‘ me
boš kaj rada imela, a onda još pjevamo En hribček bom ku-
pil. Onda idemo na Dekle, daj mi rož rdečih, Gor čez izaro
i Pozimi pa rož‘ce ne cveto. Zapjevamo i MajoVka, bod‘ po-
zdravljena, Nocoj pa, oh, nocoj i Pri fami cerkvici. Ja želim
da
pjevamo još i Vsi soprihajali, a ti Marijanu i Oj, mladosti, ti
46
moja. Uvijek želiš te dvije. Svi pjevamo, i Rok i ja. Dada je
jako glasna, ona obično započne.

★★★

Rok i ja u Stražišču uvijek spavamo skupa, zato što

uvijek spavamo skupa i na Vojkovoj, u sobi pored tvoje.
U našoj sobi je veliki zeleni tepih. Ujutro je isprugan
od sunca koje ulazi kroz drvene rolete koje su jako teške i
obično pokvarene. Zelen je i kauč na kojem ja spavam. Su-
botom se Rok uvuče k meni. Zimi se sakrijemo pod tuhi-
cu, a ljeti pod plahtu i igramo se kućice u preriji. Narančas-
te prekrivače uvijek zguramo na pod. Ne sviđaju nam se,
zato što pikaju i zato što na rubu imaju crni žig student-
skog naselja. I naš pisaći stol, stolica i stolna lampa imaju
okrugli žig studentskog naselja. Meni se žigovi ne sviđaju,
ni deke, ni svjetlo, ni stol, ni stolica, ali tata je zadovoljan,
zato što sve to na tvom poslu dobijemo zabadava.
Ja i Rok svake večeri igramo igru o ljutoj zmiji i o bi-
jesnom pužu. Ja počnem: »Rok, koja ti je bajka najdraža?
Ona o bijesnom pužu ili ona o ljutoj zmiji.« Rok kaže:
»O ljutoj zmiji.« »Ali ona o bijesnom pužu je napetija«,
kažem. »Onda ona o bijesnom pužu«, kaže on. »Ali ona o
ljutoj zmiji je dulja«, kažem ja. »Onda ona o ljutoj zmiji«,
kaže on. I tako dalje i dalje i dalje, sve dok ne zaspimo.
Kad smo jako pospani, igramo se igre koja ti je najdra-
ža životinja. On pita: »E, Bronja, koja ti je najdraža živo-

47
tinja.« Ja kažem: »Majmun.« Ilija pitam: »E, Rok, koja ti
je najdraža životinja.« A on kaže: »Tigar.« Onda zaspimo.
U našoj sobi nema nikakvih igračaka, zato što su sve
naše igračke u kuhinji. U našoj sobi ima puno knjiga, ci-
jeli zid pun knjiga. Ne mogu ih prebrajati, uvijek se zbu-
nim, ali znam skoro sve njihove naslove. Na knjigama
piše: Goli medu vukovima, Stranac, Stijena, Sto godina samo-
će, Pogledaj dom svoj, anđele. Najviše mi se sviđa knjiga na
kojoj piše Ljudi s Juvike. Zamišljam otok i trave na njemu.
Zamišljam žene koje imaju marame i muškarce koji ima-
ju čamce i mreže. »Kad budem velika, ići ću na Juviku«,
kažem Roku.
Igramo se s knjigama, zato što ih je puno. Najčešće se
igramo knjižnice. Rok mi dodaje knjige s polica, ja u njih
olovkom napišem broj i pored njega stisnem još crveni
ili zeleni žig bubamare koji sam dobila za Božić. Kad Rok
više ne može dosegnuti knjige, zamijenimo se. Ja doda-
jem, on stavlja žigove. Kad ti pokažemo knjižnicu, ti po-
ludiš. Ja dobijem po guzici i moram izbrisati sve brojeve.
Bubamare se ne daju skinuti.
Igramo se i Narodne galerije. Na sliku koja nam je do-
sadna Rok uz rijeku nacrta ribiča. To ne možemo sakriti
jer je slika ogromna i visi na zidu. Onda Rok dobije po
guzici.
Na okvire slika lijepimo i papiriće na koje napišemo
naslov slike i ime slikara koje izmislimo. Izmislimo i nas-

48
lov. Na okvir slike na kojoj je Lojze napišemo: Naš djed
partizan. Rok je ljut na Lojzeta, zato što ga nikad nema i
tri puta zabode šestar u desni kut gdje piše Jakac. Znamo
da to nije dobro pa zato Lojzeta brzo gumemo natrag
pod krevet.
Igramo se i nastupa. Rok uvijek sjedi na krevetu
i sluša me, a ja uvijek stojim na termoakumulacijskoj
peći i recitiram mu Prešemove pjesme. Kad dobijemo
kalendar Lijepe Vide, Roku i Dadi recitiram pjesmu o
Lijepoj Vidi. Kad kažem Bolesno dijete čitav dan plače, a
čitavu dugu noć muž kašlje!, i sama bih se rasplakala. Naj-
više zbog djeteta koje je bolesno. Kad kažem Oh! kome
sam ja kod kuće ostavila svoje dijete, svoga sina nejakoga,
muža svoga što godine ga snašlel, bojim se da bi i ti mogla
otići s crnim Crncem i mene ostaviti kod kuće. Bojim
se da bi mogla otići nekamo daleko, drugom djetetu, na
drugu stranu mora. Kad kažem Što bi sad radio tvoj sinak
mali? Jučer su svijeću jadnici držali, Rok kaže: »Kako to
javnici drže svijeću?« To me zbuni, zato što mi se čini da
je moja recitacija sasvim uništena. »Jadnici, ne javnici«,
kažem i čitam dalje. Dada se smije na sav glas, a meni
je jako teško čitati do kraja. I kad kažem Što sad radi tvoj
sinak mali, danas su jadnu sirotu pokopali, Dada se i dalje
smije na sav glas.
Pjesmu o Lijepoj Vidi recitiram onda samo još jed-
nom, zato što Rok opet pita isto i zato što se Dada opet

49
smije na sav glas. Sama je čitam stalno, čitam je svaki dan,
a kad okrećem listove, pazim da se ne potrgaju gore kod
spirale. Ne razumijem tu Vidu. Ne razumijem zašto je
zamijenila djetešce, zašto je otišla s crnim Crncem u crne
valove, zašto je imala starca koji kašlje ako je bila lije-
pa, zašto ga je ostavila ako se već udala za njega i zašto
kraljici nije ispričala sve kako je. Zato što želim da pjes-
ma završi drugačije, napišem svoju. U njoj muž, koji se
zove Dida, spasi Vidu s broda. »Gle, to je rima«, kažem ti.
»Vida se rimuje s Dida.« »Aha«, kažeš. To kažeš tako da
ne znam razumiješ li rimu.
Ponekad Roku čitam i Cankara. Rok se nakon onog
s Lijepom Vidom ne smije pomaknuti za vrijeme mojih
nastupa sve dok ne završim. Ne smije ništa ni pitati, sve
dok ne dođem sasvim do kraja i dok nakon kraja ne bude
još malo tišine.
Tebi se moji nastupi sviđaju, tata je nervozan zato što
stojim na peći, a Dada kaže: »Pusti i Roka da i on nekad
nešto kaže.«

★★★

Naša soba miriši po tepihu, po knjigama i po zidovi-

ma. Ja volim lizati zidove, zato su na zidu tragovi moga
jezika. Ponekad i grebem po zidu. Najprije noktima, onda
bojicama, a što nagrebem, odmah pojedem. Kad navečer
u krevet uzmem žlicu za juhu, odvedeš me liječniku.

50
 »Nedostaje joj kalcija«, kažeš kad dođemo kući iz
doma zdravlja na Kržičevoj. »O Bože«, kaže Dada i ode u
trgovinu po obične jogurte, a tata se u narančastoj Lam-
bretti sav nervozan odveze u Metalku po gips.
Zato što sam povremeno i slabokrvna, kod kuće ima-
mo i debele konjske hrenovke. Rok i ja se uvijek posvađa-
mo kako ćemo prerezati našu polovicu napola. Ja želim
da se hrenovka prereže po duljini, zato što mi se onda
čini veća, a Rok želi da se hrenovka prereže po širini, zato
što želi imati debelu.
Najprije ju prerežite napola, a onda Bronjinu polovicu
još po dužini«, kaže stric Franci kad dođe u posjet. »Bra-
vo, Franci«, kaže Dada. »Vidi se da si studirao.«
Od tada mi se Franci ne čini samo smiješan, nego i
jako pametan. Skoro isto kao i njegov brat Jože.

★★★

Rok i ja možemo biti puno na dvorištu, zato što na

dvorištu nema ceste. »Budite ispod balkona«, kaže Dada
uvijek. »Da vas vidim.«
Jednom, kad su rodile trešnje, Dada kaže: »Sad si već
stvarno velika, sad možeš ići skakati gumilastiku na kan-
te.« To da mogu ići na kante znači da mogu ići na pločnik
ispred kuće. Prvi put mi dopusti da odem s dvorišta na
pločnik, zato sam jako važna. »Samo mi pazi na Roka«,
poviče Dada za nama kad potrčimo stepenicama.

5i
 Moja gumilastika nije u boji, onakva kakvu imaju
Bojana i Alenka iz nebodera pored naše zgrade, nego je
bijela, onakva kakva se stavlja u gaće, ali danas mije to
svejedno, zato što je i ja napokon mogu razvući među
kantama. Podignem je do koljena, na visoku trojku, je-
dem trešnje i skačem usa tisa usa sa, Pipi Duga Čarapa. Rok
ne voli trešnje, zato jede ribice i gleda me. Moja trojka je
njemu previsoka, zato ne skače.
Kad dignem gumilastiku na peticu, nešto pukne. Naj-
prije zaškripi i zacvili, a onda pukne. Šuplje, teško i jako
glasno. Okrenem se Roku, ali Roka nema. Samo je auto
nasred ceste i samo su ljudi koji vrište. Tražim Roka, da
ne budem kriva, zovem Roka, zato što ga moram čuvati.
Trčim do auta, proguravam se među ljudima koji me od-
guruju. »Ne gledaj, idi kući!« viču.
Dok to viču, ja ispod auta ugledam Rokov plavi ru-
kav i njegov mali šareni prsluk, a onda i Rokovu glavu
i veliku crvenu lokvu i svijetlu kosu koja pliva u njoj. A
onda ugledam njegovu nogu, savijenu onako kako noge
nikad nisu savijene, i ribice, rasute posvuda oko njega.
A onda vrištim i ja. Vrištim kao što još nikad nisam vriš-
tala, vrištim prema Roku, koji je sasvim miran, a oči su
mu zatvorene. Ali vrištim bez glasa, samo otvaram usta,
i otvaram, i otvaram.
Potrčim do zvona. Noge se ne žele brzo kretati. Poz-
vonim Dadi, a onda otvaram usta još i prema Dadi na

52
prozoru, a usta još uvijek šute, iako ja vrištim najviše što
mogu. Dadine oči na prozoru su strašno cme.
Onda se pojavi prva pomoć. Sirena zavija. Rok je
otraga i sasvim je tiho. Probadaju ga, a ja sve to gledam
i vidim sve, i kad mu malo crveno lice gumu u plastičnu
masku. Boli ga, mora ga strašno boljeti, ali on ne kaže baš
ništa. Jako je dobar. Spava.
Ja sam naprijed, na Dadinim koljenima. Dadine se
noge tresu, stišće me uz sebe tako da me boli. Lijepim
se za nju.
Vrištim, i dalje vrištim bez kraja. »Šta se dereš«, vikne
šofer na mene. Onda opet začujem samu sebe.
Zavoji na Rokovom čelu su sve crveniji, isto kao i nje-
gov prsluk na crte, isto kao i njegove oči, i kosa i sve. Ne
usudim se više gledati unatrag. Gledam u svoje ruke koje
su isto crvene i s kojih kapa crveno. Opet vrištim i otva-
ram svoje dlanove pred Dadom. »Trešnje, Bronja, samo
trešnje su se zgnječile«, Dada mi vruće prošapće u uho.
Sve, sve je crveno tog lipanjskog prijepodneva.

★★★

Dada i ja sjedimo u hitnoj pomoći. Dada se stisnula

u grumen, a ja sam utisnuta u Dadu. Onda dođe tata, a
onda dođeš i ti. Tata je bijel, ti plačeš. Sjedimo i čekamo
liječnike i čekamo ih tako da smo sasvim tiho, samo ti
ponekad kažeš: »Janez, misliš da će sve biti u redu.« Tata
ništa ne kaže.

53
 Kad dođu liječnici, kažu: »Čelo mu je razbijeno, sjed-
ne strane na drugu, i bedrena kost mu je slomljena. Pro-
budio se. Sve će biti u redu!« Ti se jako rasplačeš, a onda
se rasplače i Dada.
Kad opet vidim Roka, noga mu je malo podignuta u
zrak. S noge mu vise utezi koje potrga kad pokuša ustati.
Privežu ga za ogradu trakama od smeđe kože. Ti plačeš,
a tata kaže: »Baš je živac, jebemti.«

★★★

Kad Rok dođe kući, napokon je opet sve dobro i onda

je napokon opet sve kako treba biti. Onda je Vojkova
opet sva topla, žuta i bijela. Žute su trake sunca na našem
tepihu i na parketu, gdje nema tepiha, a kad Dada otvori
balkon, kuhinja je bijela. I narančasta je, na Vojkovoj je
puno narančaste. Narančasti su kuhinjski lonci, moja kiš-
na kabanica, skijaška jakna, upaljači, pancerice, dvije hok-
lice, školska torba i Zlatna strijela u kojoj su bajke. Njezini
listovi mirišu na tebe, zato što nam čitaš svaku večer.
Narančastu iz kante u drvarnici posudimo i susjedu
Petku, da oboji krletke za ptice u vešeraju. Tebi ptice
smrde, a meni se sviđaju zato što pjevaju. Skupljam perje
koje leti iz krletki, tako da za maškare mogu biti ptica.
Kad otvoriš plastičnu vreću ispod kreveta, povičeš: »Uf,
što to smrdi, bemu.« Za maškare sam opet Crvenkapica.
Narančasta je i tatina Lambretta. Tata se u njoj subo-
tom i nedjeljom vozi na stadion Olimpije da vidi koje su

54
ulaznice na redu za utakmicu, zato što se karte kod nas
ne kupuju, nego se karte rade kod kuće. Zato se svake
subote u vašoj spavaćoj sobi otvaraju debeli njemački ka-
talozi u kojima se ravnaju stare karte koje tata, Bojan,
Franci, Stanči i Aco nakon utakmica donesu kući. Ono
što redari otrgnu potraže u smeću, a drugi dio karte po-
kupe na tribinama po podu.
Kad se tata vrati sa stadiona, uđe u kuhinju i kaže: »Pla-
ve su!« ili: »Danas su zelene.« Dada onda iz kutije izvuče
novu Moravu, ti pogledaš u strop, onda pogledaš tatu i
kažeš: »Ma ne pred djecom, Janez, jebemti.«
Ali u spavaćoj sobi onda svejedno zamirišu ispeglani
papir i Uhu ljepilo. Gledam tatu kroz odškrinuta vrata,
gledam kako oštrim nožem reže listiće. Ponekad odlomi
nožić koji je tako oštar da ga Rok i ja ne smijemo ni pri-
miti u ruke. Tati pomažu svi koji idu na utakmicu. Jedan
pegla karte, drugi ih reže, treći ih slaže, četvrti ih lijepi.
Zato se Olimpijine utakmice nikad ne propuštaju. Pa
ni onda kad na stadionu postave reflektore i kad su karte
skuplje, a ni onda kad na Bežigrad dođe Crvena zvezda
pa stadion bude rasprodan.

★★★

Zato što su subotom utakmice, subotom ne idemo na

izlete. A zato što su utakmice i nedjeljom, ni nedjeljom
ne idemo na izlete. Ako Olimpija igra kod kuće, onda

55
se ide na stadion, a ako je Olimpija »u gostima«, kako se
to kaže, utakmice se gledaju na televiziji. Na televiziji
gledamo i tenis, ping-pong, košarku, nogomet, atletiku,
plivanje, skokove i skijanje. Sve osim skijanja i skokova
prebacimo na Zagreb. Onda se puno puta ponavlja ono
što spiker kaže. Svi se smiju. Ja kažem: »Meni ništa nije
smiješno.«
Gledamo i hokej. Svi osim susjede Bakike navijamo
za Olimpiju. Bakika navija za Jesenice, zato se ona i Dada
ponekad posvađaju. Bakika onda sutradan ne dođe k
nama na kavu, a tata kaže daje sve to bez veze, jer nijed-
na od njih dvije ne vidi pak.
Slika na televiziji je ponekad loša. Tata se onda popne
na krov i vrti antenu. Ti si sva zelena, a Dada kaže: »Jed-
nom će se srondati dolje, bemti.« Rok i ja i još netko tko
sjedi kod nas vičemo s otvorenog balkona: »Snijeg je, da,
bolje je, tako, sad je dobro..., ne, opet je snijeg...« To mi
se ne sviđa, zato što nikada ne vičemo kako treba. Najče-
šće se dogodi da slika bude čista dok je tata na krovu, a
kad dođe dolje, opet pada snijeg. Zato poludi i psuje i pita
nas jesmo li mi prokleti kreteni. Jednom mu Rok kaže da
jesmo, a onda se tata počne smijati. Kad jedne nedjelje
zašušti dok gledamo Pink Pantera, Rok mu kaže. »Tata,
možeš li otići na krov do početka poluvremena.« Onda
tata sasvim poludi.

56
 -k'k'k

Ponekad, jako ponekad, idemo i na izlet. Ja, ti, Dada

i Rok, tata obično ne. Kad idemo na igralište u Tivoli, ti
se skrivaš sa mnom po tunelima. Jednom nas je Bojano-
va Marija sivim Audijem odvezla u Mostec. Onda si mi
rekla da mogu vrištati zato što je tu šuma. Pa sam vikala,
i Rok je isto vikao, vikali smo kao ludi. Napravila sam si
kapu od cvjetnih latica, čitavo poslijepodne sam je nosila
na glavi. Ti si isplela vijenac od tratinčica i bila si lijepa s
njim. Uvijek si lijepa, i s kapom od latica koju sam zami-
jenila za tvoje tratinčice.
Povremeno idemo i u Crtomirovo, gdje su ljuljačke.
Ti sjediš na zelenoj klupici i pušiš, nas dvoje se ljuljamo.
Idemo poslije ručka, tako da ponekad povratim. Ljuljač-
ka mi je dva puta slomila arkadu, ali ipak se još uvijek
volim ljuljati. Nakon što me na igralištu pas ugrizao za
nogu, ipak i dalje volim pse. Tata kaže da sam trpežljiva.
To je pohvala.
Ponekad bude nedjelja u kojoj idemo na izlet zajedno
s tatom. Onda on ne ide s nama, nego mi idemo s njim.
To je onda kad dobijemo auto, narančastog Stojadina.
Kad tata na njega nalijepi naljepnicu YU, svi ga gledamo,
a onda nas za prvu vožnju vozi oko Gavrilovića.
S tatom ponekad idemo na piknik na Šoru. Skoro ni-
kuda ne idemo sami, s nama uvijek idu još i Stanči, Aco,
Bojan i Franci. Tata uvijek lovi pastrve. Lovi ih rukama,

57
to zna samo on. Kad uhvati pastrvu, kaže: »Opa, bato.«
Jednom kaže da je pastrvu pogodio kamenom s plaže.
Rok i ja razgovaramo o tome je li to istina, jer se nama
čini daje to jako teško.
Ponekad idemo u zoološki vrt. Tata se tamo jako ruž-
no ponaša. Kad dođemo do vukova, tuli prema kavezu:
»Moja je, moja je, moja je«, zato što želi razdražiti vuka.
Vuk se ne razdraži, ali tata misli da se je. Kad dođemo
do tigrova, opet tuli: »Moja je, moja je.« Ti mu više puta
kažeš: »Janez.« I ja mu više puta kažem: »Tata, nemoj.«
Neugodno mi je zato što svi gledaju, ni Roku se to ne
sviđa, ali tata se jako zabavlja, a kad tigar stvarno počne
divljati po kavezu, zabavlja se još više. »Moja je, moja je«,
viče još glasnije, a uz to još i reži i lupa po ogradi kaveza.
Kad tigar već sasvim podivlja i kad tata još jednom udari
po ogradi, tigar kandžama zgrabi tatinu ruku. Kad tata
vrisne, vrisnemo i svi mi s njim i svi koji to gledaju. »Jebo
mu pas mater«, poviče tata, koji ne želi da mu krvavu
ruku zavežeš maramicom. Slona onda preskočimo, a ni
majmune ne smijemo pogledati još jedanput, ali mi se
sviđa to što je tata do izlaza jako miran.
Najčešće se odvezemo na izlet u Stražišče. Najljepše
je ujesen, jer tada Marjanova Stana poha sunčanice. Kad
Rok kaže: »Ja ne bih sunčanice, teta Stana«, tata mu kaže
daje razmaženko. Ja volim sunčanice, zato nisam razma-
ženka.

58
 Rok i ja dobijemo i kompot od kruške. Sladak je, a
kruške su u njemu još tvrde. To mi se jako sviđa. Kažem
Dadi: »Stanin kompot je bolji od tvog kompota od jabu-
ke, tvoje jabuke su mekane, a Stanine kruške su tvrde.«
»Kod susjeda je uvijek sve bolje«, kaže Dada, a sljedeći
put su jabuke u našem kompotu opet raskuhane.
Prije nego što odemo kući, Marjan nam napuni jabuke
i kruške u gajbe. »Samo donesite gajbe natrag«, kaže dok
se pakiramo u auto, a Dadi ugura šljivovicu u ruke. »Kao
da ih nekad nismo donijeli«, kaže tata tiho, a ti sikneš:
»Janez, bemti.«
Lijepo mi je tu u proljeće. Onda su Marjanova stabla
bijela i roza, a trava ispod njih je jako zelena. Onda me
primiš za ruku i odemo iza kuće, gdje su nezaboravci.
»Nezaboravci su moje najdraže cvijeće«, kažeš. »Na en-
gleskom se to kaže forget-me-not.« To kažeš zato što ti
znaš engleski. »To znači: ne zaboravi me. Zapamti to.«
Zapamtila sam. Da su nezaboravci tvoje najdraže cvijeće
i da se na engleskom zovu forget-me-not, i to sam za-
pamtila.

★★★

Kad idemo na izlet, tata vozi. Tata nema kožne ruka-

vice s rupama. Ne želi ih kupiti. »To je za pedere«, kaže
nam. Ne želi kupiti ni krzno za volan ni prozirnu plastič-
nu kuglu za mjenjač, onakvu kakvu ima teta Anita. U njoj

59
je mali zeleni automobil, a oko njega su mjehurići. To bi
bilo stvarno lijepo, i Roku i Dadi se čini, ali tebi i tati ne:
»Prestanite s tim kičem«, kažete.
Ti ne voziš, zato što nisi položila vozački ispit i zato
što nemaš talenta za to. Tako kaže tata, koji ima talenta,
zato pretječemo s lijeve i s desne strane. »To je talijanski
stil«, kaže. Prečice traži kroz dvorišta. Usput kaže: »Jebo
mu pas mater.« Ili: »Pizda gorenjska.« Ili: »Gle ih, lopovi.«
Lopovi su svi koji imaju bolji auto od našega.
Tata ne podnosi nikoga ispred nas, a ni iza nas. Najvi-
še mu idu na živce oni sa šeširima i oni koji imaju otraga
na polici psa koji se klima, zato se ni ne usudim tražiti
takvog psa, iako i naš auto otraga ima policu. Tati idu na
živce i Kranjci: Kranjci ne znaju voziti, zato što nemaju
križanja ni semafora i zato što polažu ispite na parkirališ-
tu. Meni se to čini čudnim, zato što u Kranju vidim križa-
nja, isto kao i u Ljubljani. I semafore. Ali vjerujem tati, jer
je tata profesor povijesti i geografije. Zato mu vjerujem i
kad kaže da se jadranska obala godišnje spusti sedam i pol
metara i da za ručak jedemo devu. I za jedno i za drugo
dobijem potpis u bilježnicu. Kad je donesem kući, smijete
se kao ludi. Ponekad vas ne razumijem.
Dada u autu sjedi između mene i Roka zato da se ne
tučemo. Kad tata kaže: »Pizde gorenjske«, Dada čvrsto
stisne usnice, jer je ona iz Stražišča. Dada se jako boji vož-
nje, a otkad je auto pregazio Roka, još se više boji. Kad

60
tata pretječe, stisne se uz mene i primi se za ručku iznad
vrata. Iznad mene je mokri krug na njezinoj bluzi i vonj
po znoju koji mi udara u nos. To mi smeta pa joj to i
kažem, zato se nagne naprijed i objema rukama zgrabi
vaša sjedala tako čvrsto da joj članci na prstima pobijele.
Ali onda prestane, jer tata kaže da ga to dekoncentrira i
da će se zaletjeti u nekoga, tako da je mokri krug opet
iznad mene. Tata je jednom ručku iznad moje glave mo-
rao zalijepiti Aralditom. To se dogodilo onda kad je zbog
zavoja na Motovunu kliznuo i tepih ispod Dadinih cipela.
»Stoje, Dadice, šta oboje moramo kočiti«, smije se tata.
Dada je sva mokra. Ispod nosa su joj sitne kapljice. To me
smeta na našim izletima.
Još me više smeta cigaretni dim. Ne znam zašto mora-
te zapaliti svi istovremeno. Ako kažem da ne mogu disati,
ništa se ne dogodi. Ako kažem da mi je zlo od cigareta i
da ću povraćati, tata odmah okrene ručku i otvori veli-
ki prozor na svojoj strani, ali samo nakratko i samo ljeti,
zato što Dada ne voli propuh, a tebi se kvari frizura. Naj-
češće otvori samo trokutasti prozorčić sa svoje lijeve stra-
ne, dvaput mahne rukom i kaže: »AT smo osjetljivi.« Ti se
onda okreneš, nasmiješiš se i kažeš: »Mišice moja, hoćeš ti
biti liječnica?« To kažeš i kad vam kažem da bismo morali
češće mijenjati posteljinu i da bi svatko od nas trebao ima-
ti svoj ručnik. To sam naučila u trećem razredu od druga-
rice Slavice Omerza koja presvlači posteljinu svaki tjedan.

61
 •fc-fc-fc

Kad dođe kraj lipnja, tata me vodi još na neki izlet.

Taj izlet zovemo završni. Idemo na izlet zato što imam
petice. Na izlet idemo samo nas dvoje, a nekad me vodi i
na kremšnite na Bledz
Ti ne ideš na izlet, ali učiš sa mnom. Najviše pišemo.
Kad napišem taljanski umjesto talijanski i mažarski
umjesto mađarski pa kad onda sve to napišem još i dru-
gi i treći put, moram talijanski i mađarski napisati tristo
puta. Svaku riječ tristo puta. Slova u bilježnici umrljana
su od suza. Kad završim, uzmeš bilježnicu i kažeš: »Ho-
ćeš sad zapamtiti?« »Hoću«, kažem i zaplačem, i jako se
nadam da to više neću trebati napisati, zato što više ne
znam što je pogrešno, a što točno.
Svake subote moram napisati jedan sastavak. Ti s po-
lice izvučeš knjigu Povijest umjetnosti 1,2 ili 3, Barokno ki-
parstvo ili Goya. Otvoriš je, pokažeš mi sliku i kažeš: »Na-
piši mi jedan dobar sastavak.« Ponekad su na slici žene
s košarama grožđa na glavama i muškarci na konjima
i djeca i psi. Ponekad na slici plešu, ponekad je snježna
oluja. Onda je lako. Onda napišem više od dvije stranice.
Ponekad je na slici samo žena koja sjedi. Ili još gore - na
slici je samo lice. Onda je teško i onda ti kažeš: »Samo mi
nemoj pisati kakve su boje njezine oči i usta i kosa i kakva
joj je odjeća.« Takvi su sastavci teški i uglavnom ti se ne
sviđaju.

62
 No moji se sastavci sviđaju drugaricama i zato se čitaju
pred razredom i recitiraju na predstavama. Jako si ponos-
na na to, više od mene. I ponosna si zato što skijam i zato
što se natječem. Kad idemo u goste, rado govoriš o tome.
Jedne je zime tata rekao: »Što je, ti bi se skijala?« Ja
kažem: »Bih.« Jer me tata skoro nikada ne pita što bih ja.
Sutradan smo već na Taboru, na treningu Olimpije.
U gimnastičkoj dvorani je poligon. Ne trči se prema na-
prijed, nego prema nazad i to mi se sviđa. Sviđa mi se i
parket i sviđa mi se kako miriši u garderobi. Trener je
tatin prijatelj. »Pazi tu malu, da ne radi gluposti«, kaže
mu tata i ode.
Prvi put se natječem kad tata ima sindikalnu utakmicu
na Zelenici. Ide mi dobro, nisam pala. Ali kad završim s
vratima, stanem. Ne znam da trebam proći još i kroz cilj.
Bojim se što će tata reći, ali on se smije. »Sljedeći put ćeš
sve pomesti«, kaže. Odahnem i naberem ti kiticu narcisa,
zato što je već proljeće.
Na svojoj prvoj pravoj tekmi sam šesta. Na startu mi
je zlo, povraća mi se. Kad stignem do cilja, više mi nije
zlo. »To je trema«, kaže trener. Prvi put čujem tu riječ.
Kad dođem kući, kažem: »Razboljela sam se od treme.
Na startu sam je imala, a na cilju više nisam, bila sam
šesta od sedamdeset.«
Tata sjedi na stolcu na kojem obično sjedi Stanči.
»Opa, bato«, kaže i uzme me na koljena. Dam mu svoju

63
diplomu, a Dadu molim da mi sljedeći put oguli čajnu
salamu zato što ne mogu prožvakati ovitak.
Zato što se stvarno natječem, ljeti treniram na Kapru-
nu, gdje svako jutro moram ustati jako rano. Najprije
dvadeset minuta trčimo, onda se rastežemo. Zato mi je
svako jutro zlo. Za doručak imamo kajzerice koje ne vo-
lim.
Ručak jedemo na skijalištu. Neki jedu germ-knedle
koje su ogromne i sjajne. Nekad ih pospu makom, a ne-
kad ih preliju vanilijom. Ja jedem kajzerice od doručka,
zato sam stalno gladna. Jednom su nam za večeru donije-
li pohano. U ustima mi se skupila slina, ali kad sam počela
rezati mrvice, u njima je bila salama, a bijele fleke masti
bile su ogromne. Dugo gledam u stup kako bih zaustavila
suze.
Svaku večer jedem pastu za zube zato što sam gladna.
Paperino's od jagode je najbolja.
»Kako to da ti uvijek dođeš kući bez paste«, pitaš dok
otvaraš moju torbu. »Posudim je drugima«, kažem. »Vi-
diš kako je dobra«, kaže Dada.
To, da je jedem, priznam ti tek kad te zamolim da mi
kupiš dvije paste da ih ponesem. Dada se smije do suza.
»Ti si moja partizanka«, kaže mi.
Više volim trenirati na Kaprunu, nego na Hintertuxu.
Zato što je na Hintertuxu uvijek hladno, najviše onda kad
puše vjetar s desne strane. Vjetar puše tako da boli. Jed-

64
nom, kad je temperatura na termometru bila -28, slina
mi se smrzla kad sam pljunula na sedežnici. Treneru sam
rekla: »Malo mije hladno.« Ništa. Nakon nekoliko vožnji
sam mu rekla: »Više ne osjećam ni ruke, ni noge, ni lice.«
Rekao mije da sam razmažena. A onda još: »Ako budeš
skijala do kraja, dobit ćeš Milka čokoladu.«
Skijam do kraja. Kad dođemo u kućicu, sjednem po-
red peći. Prsti na nogama i na rukama počnu me strašno
boljeti. Dišem brzo, da ne zaplačem. Ali što je toplije, to
me više boli. Počnem plakati, ne mogu si pomoći. Odem
na zahod i u ogledalu vidim da mi je desna strana lica
plava. »Tu mije malo plavo«, kažem treneru kad dođem
natrag. »Imaš ozebline, jebemti«, kaže trener i zagrize
germ-knedlu. Navečer nisam dobila Milku, a nisam ga se
usudila podsjetiti. Kad odem na spavanje, opet bih najra-
dije zaplakala.
Ispred hale Tivoli izađem iz kombija u plikovima.
»Smrzla sam se«, kažem tati. »Nisam izgorjela.« To ka-
žem odmah i kažem to tako brzo zato što ste mi rekli da
se moram mazati i zato što znam daje Copperton skup.
Tata stisne usnice: »Jebem mu mater«, kaže. Prvi put vi-
dim daje ljut na nekog drugog, a ne na Roka ili na mene.
Osjetim se važnom. Zato mi se sviđaju moji plikovi.
Plikovi su mi najesen donijeli pernatu jaknu s visokim
ovratnikom koji možeš povući do nosa. Plava je i crve-
na. Plikovi su mi donijeli i nove rukavice. Želim plave ili

65
crvene, ali dobijem tamnosmeđe. Baš su ružne. »Prava
koža«, kaže tata Aniti. »Krasne su«, kaže Anita.
Najesen onda dobijem i nove skije. RC 05. Donja masa
nije crna, nego je prozirna, a na njoj piše Elan. Da svi vide
da i ja imam prozirnu masu, dok čekam u redu, stavim
skije na špicove ili na repove. To radim i kad čekam na
vrhu sidra. I Stenmark ima takve skije i uvijek ih uzme sa
sobom kad ide po medalju. I Križaj ih isto uzme, ah ne
često, zato što on ne ide tako često po medalju. Tata kaže
daje Križaj dobar za led, ali da nema jaja. »Meni se sviđa
zato što nema ni kapu«, kažem. Svi se smijete, a ja pitam
mogu li i ja skijati bez kape. »Bez kape možeš, ali bez jaja
ne«, smije se tata i svi se smiju s njim.
Najesen sam dobila i Dynafit pancerice. Takve ima i
Franz Klammer. Crvene su, a otraga imaju feder. Zato
su skupe. To znam, zato što je tata to puno puta pono-
vio. Kad ih prvi put nosim, u ruksak ispod njih naguram
sendviče i termosicu, tako da vire van i da se vide. Kad
iziđemo iz kombija, jedva uguram noge u njih. Kod kuće
je išlo, ali na hladnoći su tvrde kao kamen. Kad zatvorim
kopče, kroz noge mi prolaze trnci, a kad završimo sa ski-
janjem, trnci su mi posvuda. Na desnoj nozi uopće ne
osjećam stopalo. »Prave su«, kažem tati kod kuće. »Jas-
no«, kaže on. »To sad više nije zafrkancija.«
Otkad sam se smrznula, u Austriju uvijek nosim deset
šilinga. »Za mandarine«, kaže Dada i ugura mi ih u ruku.

66
Za te novce si mogu kupiti Milka čokoladu, koja košta
sedam šilinga.
Jednom za svih deset šilinga tebi kupim broš. Plastič-
nog plavo-zlatnog leptira. Jako ti se sviđa, ali ga nikad ne
staviš na haljinu.
Za sve novce jednom kupim i Barbiku, zato što je već
svi imaju. Barbika je u prozirnoj kutiji, odjevena u dugač-
ke hlače i dugačku majicu. Kad otvorim kutiju i skinem
Barbiku, u glavi mi zašumi, zato što moja Barbika u lak-
tovima i u koljenima ima vijke i matice. Opet bih najra-
dije zaplakala. »Sta tvoja Barbika ima šarafe?« pitaju me
drugi i smiju se. »Da, ima ih. Htjela sam točno takvu, sa
šarafima«, kažem im i onda odem na zahod i dugo osta-
nem tamo.
Barbiki otpadne ruka ispod lakta još prije nego što smo
išli kući. »Daj to ovamo, to ćemo srediti«, kaže tata i ode
u podrum po alat. Barbika onda opet ima ruku, ali matica
je tako velika da joj pulover jedva navučem natrag.
Jednom sam za tri šilinga koja su mi ostala od Milke
kupila i žvakaće koje već dugo želim. U srebrnom su
ovitku, četvrtaste, u sredini imaju slatku kremu. Takvih
žvakaća nema kod nas, zato ih kupim za sebe i za Roka.
Kad izađem iz trgovine, na parkiralištu je naš novi trener.
Pomoćni. Jako je debeo i crven. Pozove me i kaže: »Što si
kupila? Daj da vidim.« Dam mu žvakaće. Čini mi se daje
dobro da se zanima za mene. Ali on povuče srebrnu tra-

67
kiču i otvori paketić pa uzme iz njega žvakaću, pregrize,
je, pocucla slatku sredinu iz obje polovice i ono što osta-
ne baci na pod. Tako pocucla jednu za drugom, sve do
posljednje, cijeli paketić. Gledam ga cijelo vrijeme, njega,
crvenog, s vodenim očima, i moje žvakaće koje padaju
po podu. Svih osam, svih šesnaest polovica. I gledam sve
naokolo koji ne kažu ništa. Nitko ne kaže ništa, ni drugi
treneri.
Kad sam opet kod kuće, radije vam ništa od toga ne
ispričam, zato što bi vam bilo teško, zato što mislite da mi
je lijepo, i zato što zbog mojih skija, pernate jakne i pan-
cerica Rok može samo igrati ping-pong. Zato vam ispri-
čam samo lijepe stvari. Ispričam vam da se na treninzima
puno smijemo, da nakon utakmica napravimo bob-staze
pa po njima spuštamo boce Jupija, da se u pancericama
spuštamo po skijalištu dok čekamo proglašenje rezultata,
da u kombiju pjevamo Abraham ima sedam sinova i Kad si
sretan. Kad dođem kući, govorim vam kako je jako plavo
nebo iznad Gospince i kakvo je more magle bilo ispod
nas. Govorim vam o vlaku koji vozi kroz tunele pa bude
mrak u kojem škakljamo jedni druge i o tome da se svi-
đam Gašperu. Kažem vam kako više ne kasnim u zavoju
i kako me više nije strah kad me udari kolac. Kažem vam
da je Vlado Kalember u našem hotelu pjevao Zakuni se
ljubavi i ispričam vam sve viceve. »Znate li koje skije mo-
raju imati Poljaci?« pitam kad dođem kući. »Ne znamo«,

68
kažete vi. »JARUZEL-SKI.« Jako se smijete, a ti kažeš:
»Tako mije drago zbog tebe, mišice moja. Samo neka ti
bude lijepo.«

★★★

Kad dobijemo telefon, kod nas se skupi puno lju-

di. Dugo čekamo da nam ga dođu spojiti. Narančast je,
Iskrin, zidni. »Praktičan je«, kaže tata dok ga montira na
zid u predsoblju i plavom kemijskom na bijelu tablicu
upisuje broj 327-019 ispod brojčanika. Ne znam zašto na
tablicu piše naš broj kad nikad ne zovemo sami sebe, ali
ipak šutim, zato što je danas tako dobar dan. Svi dolaze,
gledaju telefon i hvale ga i hvale tatu i njegovu montažu.
Piju vino i telefoniraju, Dada peče štrudlu.
Otkad imamo telefon, svaki dan te poslije škole na-
zovem na posao. Kad dođem kući, podignem se na prste
kako bih dosegnula slušalicu, a onda još i brojčanik. Na-
pamet znam jedino naš i tvoj broj. A onda ti kažem da
te čekam da dođeš. Ponedjeljak, utorak i četvrtak u tri,
srijedu u pet, a u petak u dva.
Zvonjava telefona je događaj i onaj koji podigne slu-
šalicu prenosi vijesti onima koji pitaju iz kuhinje: »Tko
je... što hoće... da, zašto tako... šta ne bi... reci im, da... ne
zaboravi pozdraviti još i...«
Slušamo svi, sudjelujemo svi, i oni koji su u posjetu,
zato što onaj koji zove, uvijek zove sve nas.

69
 Kad zazvoni jedne nedjelje poslijepodne, Dada obriše
brašno o pregaču i kaže ti: »Ja ću.« Kad podigne slušalicu,
javi u kuhinju: »Marjan iz Stražišča je.« Jednom rukom dr-
žim dugački jezik tijesta koji nestaje u mašinici za rezance,
dok drugom polako vrtim njezinu ručku. Dada u predsob-
lju onda više ništa ne kaže pa se okrenem udesno i onda
ju vidim, kroz otvorena kuhinjska vrata ju vidim kako se
smanjuje, kako je spuznula, polako je spuznula niza zid
do plastičnog sivog poda. A onda čujem kako diše, teško i
tupo, i kako sopće: »Našeg Iztoka više nema, Mita, Marja-
novog Iztoka više nema.« Njezin glas tada više nije njezin,
ni njezine oči više nisu njezine oči, zato me negdje u tr-
buhu stisne. I onda ju gledam kako nestaje u podu i kako
vrišti, vrišti. Rezanci se mrve po stolu, jezik tijesta pao je
na pod. Onda vrištiš i ti, stolci padaju, ja samo stojim, bez
daha, s ručkom mašinice za rezance u rukama. Gledam
tebe i gledam Dadu i gledam jezik tijesta na podu.
Navečer je u kuhinji puno ljudi. Rok i ja sjedimo na
hoklici u našem kutu ispod prozora i gledamo vas. Vaši
glasovi se miješaju i gubim se u njima, a u dimu iza čaša
gube se vaša lica. »Prerezao sije vene ispodJošta«, kaže-
te. »Više nije bio svoj još od one nesreće kad je kombijem
udario u drvo. Našli su ga dolje, malo ispred Marjana.
Htio se spasiti. Htio je kući.«
Ispred mene su modre žile na Iztokovim toplim ruka-
ma, a onda su ruke prerezane duboko, zato crvena topli-

70
na u naletima navire iz njih i navire posvuda. Po njegovoj
kosi i po očima, po kamenju i po travama i po nezabo-
ravcima.
Te noći sanjam da me hvataju po dvorištima i po
hodnicima, da bježim po betonskim ogradama među vr-
tovima i po tamnim stubištima ispred njih, neki koji u
rukama imaju razlomljene bijele i zelene i žute komade
stakla. Moje su noge mekane i klecaju. Mislim da bje-
žim, ali više nikamo ne bježim. Nadgrobni kamenovi mi
se urezuju u koljena, ljepljiva vruća limfa mi zatvara oči
koje su mokre i peku me, a onda su posve mokre i moje
ruke. Dlanove okrenem k sebi, zato što me zapešća čud-
no peku. U njih su zariveni debeli komadi stakla.
Probudim se mokra od suza i od znoja. Vrištim tako
da me grlo peče. Dođeš i stisneš me k sebi pa mi šapćeš
u mokro lice: »Ništa strašno, sve će biti u redu, sve će
biti u redu, ljubice moja. Tiho, tiho, probudit ćeš Roka.«
Presvučeš mi pidžamu, a onda zaspim na tvom trbuhu.

★★★

Otada se bojim zvonjave telefona. Kad zazvoni, uvijek

me malo zaboli, negdje iznad pupka, pa zareže još gore,
kroz cijelu mene i sve preko laktova, do dlanova.
Opet je nedjelja. Telefon zazvoni oko četiri poslije-
podne. Zapeče me, sama sam u kuhinji. Dignem slušali-
cu, Acina Vika je. Odahnem, nadam se da će nas posje-

7i
titi i donijeti mi kutiju keksa. Vika kaže: »Daj mi tatu,
Bronja.« Ja neću i pitam je dolaze li k nama. Vika povi-
če: »Bronja, nemoj, molim te, daj mi tatu, Aco je imao
nesreću s autom, ne osjeća noge, ne osjeća više noge.«
Slušalica mi padne iz ruku, a crni kabel se rastegne sve
do poda.

★★★

Tri tjedna poslije mi kažeš: »Okupaj se i obuci onu li-

jepu haljinu, idemo Aci u klinički centar.«
Obučem zelenu haljinu, na njoj su mali cvjetići, bijeli,
žuti i crveni, a neki su i plavi. Donijela si mi je iz Trsta
i rekla si: »Pazi na nju, ta nije za na dvorište.« Još je isto
poslijepodne obučem kad idem na dvorište pa se na Top-
ničkoj cesti naslonim na svježe obojani semafor.
Ne poznajem Acu bez košulje i kravate. Ima ispranu
zelenu pidžamu na kojoj nedostaju gumbi, vidim njego-
ve crne ravne dlake. Dlake su mu i po licu. »Auto je total-
ka, a ja ni ogrebotine, samo te proklete noge«, kaže dok
svatko od nas približava svoj stolac krevetu. »Ali danas
ih osjećam, jebemti, daj me počeši po stopalima, Mita.«
Počešeš ga. Čekam da se noge pomaknu ispod plahte, da
se pomakne bar neki prst, ali on kaže: »No, daj me počeši
već jednom.« Počešeš ga po drugoj nozi. »Ma zaboravi,
drugi put ćemo testirati«, kaže i uzme trešnju iz smeđeg
škamicla.

72
 Bojim se da će vidjeti moje lice, zato se okrenem od
njega. To je teško, zato što ne mogu gledati negdje drug-
dje, nego samo gledam njegove mrtve bijele noge i čiste
nokte. »Kažu da ne mogu hodati, mater im. I svi naši dok-
tori, i Bojan, i stric Vlado, i Marjetin Miha, svi kažu da ne
mogu hodati. Ali ja osjećam noge, stvarno ih osjećam,
samo se svima jebe za mene. I to sve samo zbog Tita, koji
je gore na šestom katu. Oko njega im nije problem skaka-
ti, ni doktoru Dolencu nije problem skakati oko njega, a
za mene je cijelo vrijeme zauzet.«
Ti se smiješ, tata isto, a ja se nadam da možda vidi-
mo Tita na hodniku ili, recimo, u dizalu. »Kakva sreća što
sam oprala kosu i što imam novu haljinu, ako sretnemo
Tita«, kažem. »Ne možeš ga sresti jer je bez nogu!« kaže
tata, a ti kažeš: »Janez!«
Kad vidim Jaffa kekse na noćnom ormariću, u ustima
mi se skupi slina. Volim ih jesti tako da najprije pojedem
keks oko želea, a onda keks ispod želea, potom čokoladu
na želeu, a na kraju još i žele, ali ne usudim ih se uzeti.
Ne usudim se ni ustati sa stolca, sram me zato što ho-
dam.
Kad odlazimo, moram hodati. Pospremim stolce, od-
nesem koštice u smeće, operem ruke. Neugodno mi je,
neobično se krećem, malo se spotaknem na sasvim glat-
kom linoleumu ulaštenom tako da se u njemu može vi-
djeti kao u ogledalu.

73
 Vani je sunce i puno je ljudi. Noge se miču zajedno
s njima, nose ih po trgu i po ulici, pritišću pedale, ula-
ze u autobus, sjedaju na klupicu. Onda budem sretna što
imam takve noge koje hodaju.
Kad dođemo do autobusne postaje na Zaloškoj ulici,
iza niskog zida začujem kašalj. Ti hodaš dalje, a ja se okre-
nem nadesno i onda se više ne mogu okrenuti natrag k
tebi. »Bronja, ne gledaj, dođi!« kažeš mi nervozno. Že-
ljela bih se okrenuti, željela bih ići dalje, ali ne ide. Zato
što ona osoba tamo iza zida ima tako tanke noge i tako
tanke ruke, svijetlosive ruke s plavim crtama, a na crte je
i njezin prozirni vrat. Stoji izgubljena u ogromnoj flanel-
skoj spavaćici pred stepenicama velike stare kuće koja se
zove B. Koljena joj vire, koljena koja su deblja od njezi-
nih bedara, nema kose, nema obrva, nema usnica i nema
očiju. »To je rak«, šapneš kratko, zgrabiš me i snažno me
povučeš odatle.
Kod kuće ispričam Roku, a ispričam i Dadi, da sam
vidjela raka. Rokove oči su ogromne.

★★★

Kad Tito umre, bude proljeće. Umre u 15:05. To jako

ozbiljno u jako ozbiljnom odijelu izjavi Tomaž Terčekna
Dnevniku. »Vidiš, Terčeka su izabrali«, kaže Dada. »Sad
mu više nećemo moći mahati«, kažeš. Jednom smo tako
dugo čekali Tita na Bavarskom dvoru da nije otpao samo

74
glazbeni, nego i matematika i engleski. Potukli smo se sa
zastavicama, a meni se moja odlijepila i onda sam mogla
mahati samo rukom.
Titov pogreb idemo gledati kod Stančija, zato što on
ima dnevnu sobu sa sjedaćom garniturom. Ti plačeš pa
bih i ja najradije plakala. Silim se, ali mi ne ide. Stisneš
me k sebi. »Sad će sve biti drugačije, Bronja, zapamti
to, sve će biti drugačije sad kad Tita više nema«, kažeš.
Zapamtim to. Mislim, koliko tek mora biti žalostan moj
djed Lojze, jer je moj djed Lojze Titov prijatelj, jer je moj
djed Lojze i Kardeljev prijatelj, s kojim je bio zajedno u
novinama.
Kad dođemo kući, za domaću zadaću napravim al-
bum s Titovim slikama. Izrezujem iz Dnevnika i iz Ne-
djeljnog. Onda mi prvi put kupiš i Teleks. Kad ponestane
ljepila, smiješam brašno i vodu, jer je Astra već zatvore-
na. Dada mi nije dopustila da izrežem slike Tita i Jovan-
ke i iz knjige Njihovi dani, zato u školi nisam pobijedila.
Moj je album tek drugi najdeblji u razredu. Pobijedila je
Alja, zato joj poslije nastave slažem da mije svejedno za
album. Ne znam kako bih je mogla pobijediti, zato joj
kažem: »Moj tata zida zlatnu kadu koja ima zlatne anđe-
le umjesto ručki.« Zbog tišine koja nastane nakon toga i
zbog toga kako me pogleda, znam da misli kako je moj
tata bolji od njezinog. Pobjeda je tako na kraju moja i al-
bum je zaboravljen. Kući idem sretna i ne brinem se baš

75
puno oko toga hoće li Alja ikada ući u našu kupaonicu sa
starom kadom i s naljepnicama riba nalijepljenima preko
pukotina na žutim pločicama.
Kad u svibnju umre vrabac ispred škole, pokopamo ga
i pored njega otpjevamo pjesmu koju su svirali na Tito-
vom pogrebu, zato moraš u školu na razgovor. Nimalo
se ne ljutiš ni kad dobijem opomenu pred ukor, nitko se
nimalo ne ljuti. »Partizanka moja«, kaže mi Dada.

★★★

Ubrzo nakon što je Tito umro, tata kaže: »S klubom

se ide na Kaprun, ali ti ćeš ostati kod kuće jer ne moraš
uvijek biti tamo.«
Prvi put ostanem kod kuće i malo se odmorim.
Kad tata dođe s posla u srijedu, sav je bijel. »Bronja,
na Kaprunu se dogodilo nešto strašno«, kaže. »Barbara i
Patricija su se izgubile u magli.« Ne dišem. Samo čekam.
»Prvo su našli Patriciju, pala je u pukotinu u stijenama i
slomila je vrat. A onda su našli i Barbaru. Smrzla se.«
Dada sakrije lice u dlanove: »O moj Bože, o moj Bože,
Bronja, zar nije Barbari uvijek bilo hladno.« Ogromna gru-
da mi se skuplja u grlu, a onda se rasprši posvuda po meni.

★★★

Zbog Barbare i Patricije ljetni treninzi na ledenjacima

otpadnu, zato idem na praznike k Damjanu u Godovič.

76
 »Neka ide na selo, da malo vidi kako je to pravo radi-
ti«, kaže tata.

Na selu mi je jako lijepo, pišem u Ljubljanu. Žanjem

heljdu i vežem snopove, kosim travu pravom velikom kosom.
Ponekad se natječem s Damjanom tko će prije doći do kraja.
Vozim i traktor i kombajn. Nije teško. U dvanaest sati jede-
mo. Užina se donosi na njivu. Pod velikim stablom raspros-
tremo stolnjak i na njega složimo pršut. Napravio gaje Dam-
jan od svoje prave domaće svinje. Pijemo jabučni mošt (ne iz
trgovine), a mama nam reže debele komade kruha koji je is-
pekla u nedjelju. S njega još pada brašno i bolji je od štruce
za osamdeset. Svi sjedimo na travi i jedemo. Luks isto. To
je njihov crni pas koji je cijelo vrijeme s nama. Kad navečer
idem ii staju, obujem crne čizme da se ne zaprljam, obučem
plavu pregaču, a na glavi imam maramu. Nekad je zavežem
ispod brade, nekad otraga, nekad navrh glave. Dok muzem, u
škafu mi se napravi pjena. To znači da muzem jako brzo. Na
selu mi se jako sviđa. Dinstani krumpir radimo sa čvarcima.
Moramo to i kod kuće. Dogovorila sam se da dodem i zimi.
Jer
će onda biti veleslalomsko natjecanje na Okroglici. Damjan
će
me prijaviti, iako to nije po pravilima. Rekao je da ih moram
sve pomesti. Imaju medalje. Željela bih ići. Na Okroglici
nema
ni magle ni jama.
Pozdravite sve kod nas, vaša Bronja
 ★ ★★

20. srpnja idemo u Rovinj, isto kao i svake godine.

Tamo smo jedanaest dana, od 20. do 31. Mislim da imam
sreću što srpanj nema samo trideset dana. Pitam te ima li
srpanj uvijek trideset ijedan dan, a ti mi kažeš da pitam
gluposti.
Rezerviraš šatore u difovskom kampu, među borovi-
ma, iznad željezničke postaje.
To ljeto naučim kartati. Najviše volim igrati rata i ma-
garca. Kartamo u šatorima koji su zeleni i narančasti. Kad
između dva jogija pronađem dugački bijeli balon, potr-
čim van i napušem ga. »Vidi, mama, našla sam balon u
šatoru!« povičem. »O jebemti, o jebemti, daj to ovamo«,
povičeš ti. Tata se valja, a lice mu je sasvim ljubičasto.
Ujutro ustajem s pijetlovima, obujem tenisice i oko tr-
buha zakopčam smeđi pojas opterećen olovom. »Za kon-
diciju«, kažu u klubu i u ruke mi uguraju ljetni program
treninga. Treniram svaki dan, ponekad mije zlo, jednom
me ubola i pčela, ali ne prestajem. »Moram biti u kondici-
ji ako se izgubim na Kaprunu«, kažem ti.
Doručke, ručkove i večere jedemo u golemom zele-
nom šatoru. Kad jedemo šmam, idem po repete i dobi-
jem još. Kad odem treći put, ne dobijem više.
Najviše mi se sviđa nedjelja, kad dobijemo SDO, to je
suhi dnevni obrok. Tata taj dan malim ključem zareže u
konzervu Gavrilovićeve konzerve mesnog doručka, za-

78
reže na obje strane i onda s jedne strane gume doručak
tako da izviri na drugoj strani, pogura ga na tanjur i povi-
če: »Opa, bato!« Doručak razrežemo kao tortu, crvenim
švicarskim nožem kojim režemo i nokte.
Na sladoled idemo Šipcu, tako se zove slastičar. Ti k
njemu ideš na limunadu; kad te boli trbuh, napravi ti i
toplu, jer te toga ljeta baš često boli trbuh.
Kupamo se dolje na molu. Tata surfa cijele dane, ima
najveću dasku na obali, a ja ne znam je li to dobro ili loše.
Zato što još ne zna surfati, daska ga odvuče desno na
smeće pored Mirne, a kad dođe natrag, smrdi po smeću
i po starim ribama. Tata je unatoč tomu dobre volje, na
moru se jako malo ljuti.
Kad tata nauči surfati, uzme me sa sobom. Onda ja
ležim otraga na dasci ili napola sjedim. Ponekad mi kaže
da sam ja kriva zato što je pao, ponekad me udari bum,
ali ipak mije lijepo.
S difovcima idemo i na izlete brodom. Oni tamo rone,
a kad iziđu van iz mora, donesu mi narančaste čipkaste
koralje.

★★★

Te jeseni idem u peti razred, a Aco te jeseni ide na

Bokalce. O Aci na Bokalcima napišem sastavak. Dok ga
čitam, drugarica skoro zaplače, iako je jako stroga i ima
jako strogu kratku kosu. Želi ga objaviti u školskom gla-

79
silu, ali ja to ne dam, zato što ne želim da se Aco valja po
školskim torbama, zgužvan i zaliven našim čajem. Dru-
garica kaže da ne radim za dobrobit školske zajednice.
Unatoč tomu ne dopuštam.
Te jeseni u klubu učimo da, ako se izgubimo, mora-
mo zakopati ruke u kosu. Kad dođem kući, molim te da
mogu pustiti dugu kosu. Daju nam i fućkaljke i folije. Kad
idem skijati, fućkaljku objesim oko vrata, odmah nakon
što ustanem, čak i ako idemo samo na Stari vrh. Kad se
radi o foliji, tu uvijek zaboravim kojom se bojom moram
ogrnuti da se ne smrznem. Zlatnom ili srebrnom? Bojim
se da bih pogriješila. Foliju nosim u unutrašnjem džepu
jakne.
Te jeseni je onda sve drugačije. Kad je -28, ne skijamo,
kad je magla, isto ne skijamo. Kad je vruće, kažu nam da
se namažemo, kad jedemo snijeg, kažu nam da ne smi-
jemo jesti snijeg, kad jedemo pastu za zube, kažu nam:
»Nemojte jesti pastu.« Za doručak dobijemo šunku i ka-
kao, imamo i novog trenera koji je ljubazan i ima plave
oči, ali ja unatoč svemu više ne želim skijati. »Ne mogu
više«, kažem ti. »U krizi si, mišice, zbog svega onoga što
se dogodilo«, kažeš. »To je sasvim normalno.«
Tada bih željela biti Rok, jer on ne poznaje ni Barbaru
ni Patriciju. Jer se on ne boji lavina i pukotina, ni magle,
ni zime, ni snijega. Zato što se ne boji da će foliju okrenu-
ti na pogrešnu stranu, zato što ne mora gledati kako po

80
parkiralištu padaju njegove žvakaće. Onda bih željela da
tata kaže: Taj je štos preskup, neka ide na ping-pong, jer
mu se sviđa Šurbek. I želim da onda i ti kažeš: Da, neka
ide na ping-pong, jer se i tebi sviđa Šurbek.
Ali nitko ništa ne kaže, zato skijam i onda se kod kuće
ponekad popnem tebi u krilo ili se uspužem uz Dadin
trbuh i tamo me čeka sve moje, a sve ono što ne želim da
bude moje, ostane daleko iza mene. U kombijima, na sni-
jegu i na parkiralištima, u hotelskim sobama, na žičarama
i u skijaškim domovima.

★★★

Potkraj petog razreda dođu Bojan i njegova Marina s

velikom košarom koju stave na balkon. »To je naša Bar-
bara«, kažu. »O, kako je lijepa, kako je slatka, ista je Mari-
na«, kažete. Meni se ne čini ni lijepa ni slatka, zato što je
roza i zato što po licu ima roza točke. A stvarno nije slič-
na Marini, jer je Marina lijepa, skoro je tako lijepa kao ti.

★ ★★

Kad završim peti razred i kad Rok završi prvi, kažeš:

»Mrvice moja zlatna!« i primiš se za kuhinjski stol na ko-
jem crtamo. »Već dugo me boli trbuh, to znate, zar ne?«
Kimnemo, Rok žvače žvakaću. »No, sad napokon znam
zašto.« Iznad usnice imaš sitne kapljice i ne puštaš stol.
»Imam ranu na želucu, ovakvu, malo veću. Rekli su da

81
mi moraju odrezati želudac, stric Vlado je rekao da će
mi ga odrezati, a Bojan će mu pomagati. Sljedeći tjedan
idem u bolnicu, ništa se ne bojte, brzo ću se vratiti.« Čud-
no i suho se nasmiješ i onda pustiš stol pa nas stisneš uz
sebe. Stišćeš nas prejako i stišćeš nas predugo. Boli me, ali
se ne mičem. »Što će biti s mojim rođendanom?« pitam
ispod tvoje ruke. Ne kažeš ništa, ali ja znam da ćeš onda
već biti kod kuće. Jer si uvijek.
»Neće biti ništa strašno«, kažem ti onda. »Kad ti daju
narkozu, diši. Vidjet ćeš Snjeguljicu i sedam patuljaka.«
»Možemo li sad ići na dvorište?« pita Rok. Crven je oko
usta.

★★★

Poslijepodne je vrelo, svi su na dvorištu i jedva čekam

da im kažem. Jako sam važna, zato što nijedna mama ne
ide u bolnicu, sarno moja. Do prizemlja se spustim na
ogradi, a Rok trči stepenicama. Natječemo se tko će prvi,
tko će prvi reći.
»Moja mama ide na operaciju! Odrezat će joj želudac!«
povičem kad dotrčim na dvorište. Svi se skupe oko nas,
svi pitaju. Jako dobro se osjećam, zato što sam najvažnija,
zato što sam danas pobijedila i Bojanu i Alenku.
Na suncu je prevruće, zato sjednemo u sjenu ispred
garaže. Sjednemo ispod Tomažovog prozora, tako da
mogu malo gledati i gore, ako on bude malo gledao do-

82
lje. Barbara donese koštice marelica koje su imali poslije
ručka. Udaramo ih crjepovima i jedemo ono unutra. Ti si
na balkonu, naslonjena na ogradu i gledaš me. Ponekad
se nasmiješiš, ponekad mi mahneš i onda ti ja mahnem
natrag. Dva puta vikneš: »To u košticama je otrovno, ne
jedi!« Ja i dalje jedem.
Poslijepodne je mimo, vrlo mimo. Kad vrućina pres-
tane, idemo pucati puhaljkama. Najbolju cijev ima Aleš s
Topniške. Moja cijev nije glatka, zato papirići zapinju, čak
i ako puhnem tako da me malo zaboli glava, zato me uvi-
jek pogode. Kad prestanemo, igramo se lopova i žandara.
Kad dođe vrijeme večere, tebe nema, a ni tate. U na-
šoj je kuhinji sunce narančasto. Dada prevrće palačinke,
a Rok i ja gledamo crtani film kad na Vojkovoj jako za-
cvile gume. Potrčim kroz predsoblje na prozor naše sobe
i odgrnem zavjese da uhvatim nesreću, jer je na našem
križanju puno nesreća. Ali dolje nema nesreće, samo je
naš narančasti auto nasred ceste i tata je u njemu. Ali on
ne vozi kako treba, nego vozi unatrag. Od nas pa natrag
do Krušiča, onako kako ponekad parkira.
Potrčim u kuhinju i povičem: »Dada, Dada, tata je do-
lje, vozi unatrag, zaletjet će se! Svi mu trube.«
Dada ništa ne kaže, baš ništa, samo ugasi plin i jako je
siva. Kad me pogleda, njezine su oči daleko i onda kaže
nešto što kaže prvi put. »Mrvice, idem u sobu, samo me
malo pustite, dobro.«

83
 Rok i ja pojedemo više palačinki nego što smijemo. Ja
šest, on pet. Malo mije zlo, i Roku isto.
Već je petnaest do devet i još uvijek smo pred televi-
zorom i još uvijek smo sami. Dada je u sobi, ponekad mi
se čini kao da netko iza njezinih vrata plače. Tata nije kod
kuće, a ni tebe još nema. Još nikad nije bilo tako.

★★★

Dobiješ novi šlafrokzato što ideš na operaciju. Od tam-

noplavog pliša je, jako je mekan i jako lijep. Pokazujemo
ga svima koji dođu k nama.
Tih je dana kod nas puno ljudi. Kad dođu, Dada nekad
ode u svoju sobu. Šah i karte i kocke stoje na novinama
ispod televizije.

★★★

Kad odeš, utorak je. Kad odeš, do dvanaestog rođen-

dana moram još pet puta spavati. »Hoćeš li se vratiti do
nedjelje?« povičem za tobom kad te odvezu. Svi govore,
Rok plače. Ne čujem što si mi rekla, već si nasred stepe-
nica.

★★★

»Mama će spavati, ništa je neće boljeti, Bojan i stric

Vlado će paziti na nju«, kažem Roku navečer. »Misliš da
će se vratiti do nedjelje?« »Hoće«, kaže Rok. »Koju bajku

84
više voliš? O ljutoj zmiji ili o bijesnom pužu.« »O bijes-
nom pužu«, kažem.

★★★

»Samo to ne razumijem, zašto će mami morati odre-

zati želudac ako ima ranu, zašto ranu bolje ne zašiju?«
pitam Dadu za doručak. Dada ne kaže ništa. Poslijepodne
pitam tatu: »Zašto ranu ne zašiju.« Tata kaže: »Nemoj biti
previše pametna.« Čekam Bojana, da njega pitam, zato
što on najbolje razumije takve stvari, ali Bojana nema.
Bojim se da će ti odrezati želudac zabunom, zato što se
nitko nije sjetio da bi ti ga mogli zašiti. I Rok misli isto.

★★★

»Miti su odrezali tri četvrt želuca«, kaže tata u četvr-

tak. »Moramo ofarbati stan prije nego što dođe natrag.«
»O moj Bože«, dahne Dada. »O, jadna moja Mita.« Sjedne
na stolac, a oči su joj opet daleko, u boji vode. Tih dana
je često tako.
Sjedim za stolom i šutim, zato što se ne mogu sjetiti
što znači tri četvrt. Znam samo što znači četvrt. Zato što
u trgovini nekad kažem: »Četvrt bijeloga, molim vas.« Ne
usudim se pitati, zato što mislim da bih to možda već mo-
rala znati, zato što smo to možda već učili. Čini mi se da
je to više od četvrt, daje to možda tri puta više, a to mi
se čini jako puno. Bar bi bilo jako puno tri puta po četvrt

85
štruce kruha, jer je to skoro cijela jedna štruca, a onda je
vjerojatno i tri četvrt želuca skoro cijeli želudac.
»Ako mama više nema želuca, onda je sad više neće
boljeti«, kaže Rok. »Da, istina«, kažem. Dada ne kaže niš-
ta, a ni tata ne kaže ništa.
Navečer pitam Roka koliko misli daje tri četvrt, ali on
ne zna, jer je on tek na brojevima do dvadeset. »Misliš da
će mama doći kući u nedjelju?« pitam. »Hoće«, kaže Rok.
»Koju bajku više voliš? O ljutoj zmiji ili o bijesnom pužu?«
»O ljutoj zmiji«, kažem.

★★★

Kad odeš, sama sam. Čini mi se da si me napustila. Da

si otišla od mene.
Kad sam na dvorištu, ponekad pogledam na balkon.
Na njemu se samo suši rublje. Ono iz koštica od marelice
više ne jedem. »Otrovno je«, kažem Barbari.
U petak poslijepodne hoću k tebi. »Mama je na inten-
zivnoj«, kaže tata. Intenzivna znači da si negdje daleko.
U subotu opet hoću k tebi. »Mama je još uvijek na in-
tenzivnoj. Ima temperaturu«, opet kaže tata. Još si negdje
daleko.
»Hoće sutra biti kod kuće? Sutra je moj rođendan,
znaš?« pitam tatu za svaki slučaj. »Ne, mama sutra neće
biti kod kuće, pa rekao sam ti daje na intenzivnoj«, kaže
tata.

86
 Intenzivna znači da ću za rođendan biti sama.
Rasplačem se. Prvi put. I sjetim se kako si rekla da će
sada sve biti drugačije kad Tita više nema.
Navečer kažem Roku: »Rok, znaš da mama sutra neće
biti kod kuće za moj rođendan?« »Hoće«, kaže Rok. »Koju
životinju najviše voliš?« »Majmuna«, kažem. »A ja tigra«,
kaže Rok i zaspi. Slušam ga kako diše i teško dišem s
njim. Teško dišem onako polako kao što Rok diše, jer mi
nedostaje zraka. Srce mi jako lupa.

★★★

»Uredite se, idemo, mamu su preselili na odjel«, kaže

tata u ponedjeljak.
Obučem zelenu haljinu i počešljam se. Pomognem
Roku, lijepi smo.
Na četvrti kat bolnice se vozimo velikim liftom i onda
su hodnici veliki i široki i pod svjetluca. Rok i ja se držimo
za ruke. »Lijepiš se«, kaže mi. Šutim i ponavljam u sebi
što ti sve moram reći, što se sve dogodilo tih dugih dana
otkad te nema. Nadam se da neću nešto zaboraviti.
Kad te vidim, sve zaboravim. Drugačija si. »Sve najbo-
lje, mrvice moja, nisam mogla, oprosti.« Nisam ti opros-
tila, ali kažem: »Nema veze.« Najradije bih zaplakala. Po-
ljubiš me u čelo. Usnice su ti suhe, raspucale. U desnom
kutu usnice imaš krastu. »Kakva ti se činim?« pitaš. »Bijela
si«, kažem. »I usnice su ti bijele, inače si u redu.«

87
 »Ne smijem više pušiti cigarete, piti kavu i jesti tatar-
ski biftek«, kažeš. »Ja isto ne volim ni cigarete, ni kavu ni
biftek«, kaže Rok, koji još uvijek ne jede ništa crveno, ni
jagode, ni ciklu.
»Bojan je rekao da sam te zvala dok sam se budila
iz narkoze«, kažeš i pogledaš tatu. »Čini mu se dobro.
Rana je lijepa, kažu. Ništa se ne gnoji, uskoro ću biti kod
kuće.«
Onda svi u sobi šutimo, u glavi mi šumi i ne mogu
se sjetiti stvari koje sam ponavljala čitavim putem, zato
ne znaš za koštice marelica, za Tomaža, peraje, maske
i dihalice, za Bijelu grivu, tortu, napolitanke, televiziju i
more.
Daleko si mi, još više nego onda kad te nije bilo. Malo
te se bojim i noge su mi mekane. Naslonim se na rub kre-
veta, tamo gdje je obješen karton, tako da lakše stojim.
»Vidiš, temperatura ti pada«, kaže onda tata i pokaže
crtu na papiru. »To je dobar znak.« Nasmiješiš se i zatvo-
riš oči.
»Spava, idemo sad?« kaže Rok odmah. »Da, spava, ide-
mo«, kažem i ja odmah potom. A ti kažeš: »Budite dobri,
maleni moji, i ne ljutite se na mene, zato što ću se brzo
vratiti kući.« I ti to kažeš jako brzo i zato mije neugodno.
Gledam u sandale, a Rok gužva plahtu.
Poslije tata ide sam k tebi.

88
 ★★★

Kad dođeš kući, tvoj je krevet presvučen, prašina je

pobrisana, prozori su oprani, opran je i ventilator. Svi
ručnici u kupaonici su oprani, kuhinja bliješti.
Kad dođeš kući, slaba si. Dada ti skuha gusti kompot,
goveđu juhu je skuhala još jučer.
Kad dođeš kući, tata, Rok i ja odmah odemo na more.
Odemo u prikolicu u Rovinj, odemo još isto poslijepod-
ne. »Mama mora imati mir«, kaže tata, a ti ne kažeš ništa,
još uvijek si daleko. Gledam tvoje crte od nosa do kuto-
va usana. Duboke su, dublje nego prije. Ni tvoje oči više
nisu iste. Kao daje netko u njima ugasio svjetlo.
Na moru mi nedostaješ. Među našim ručnicima nedos-
taje tvoj, nedostaje mi tvoj trbuh.
Ali tata se jako trudi, zato te malo zaboravim. Kupuje
nam Eurokrem i dopušta nam da ga jedemo žlicom. Ako
se posvađamo tko će pojesti bijelo, ne ljuti se. Kad pijem
ocat iz salate od paradajza, ne kaže ništa. Jedemo puno
hrenovki i ćevapčića, sladoled dobivamo više od jedan-
put na dan. Dobijemo ga na plaži i navečer u mjestu. Prvi
put nam je kupio i žetone za tobogan, a na tobogan mo-
žemo ići više od jedanput. Kremom za sunčanje se mo-
žemo namazati samo ujutro, a on uopće ne provjerava
jesmo li se namazali i po ramenima. Dobijemo i patku na
uzici. Svatko svoju. Ja crvenu, Rok žutu. Uzice su prič-
vršćene na drveni križ. Kad ga mičeš, patka miče noge i
hoda. Patka miče i glavom.

89
 »O Isuse i Marijo, Bože pomozi, kako ste vas dvoje
izgorjeli«, kaže teta Anita kad jedne vruće večeri pozvo-
nimo na njezina vrata, u njezinoj kući na Mazzinijevoj bb
u centru Rovinja. Od rive se do nje dolazi po izlizanom
kamenju pored najboljeg sladoleda na uglu. Njezina kuća
je žuta, a na njezinim prozorima rastu pelargonije. Kuća
uvijek isto miriši. Tanjuri u kuhinji su plavi, zeleni, roza
i žuti, a takve su i šalice za mlijeko i tanjurići ispod njih.
Kad nas Anita ugleda, moramo u kupaonicu. Moramo
se istuširati i namazati Niveom. »Imat će plikove, Janez!«
kaže tati kad okupani iziđemo natrag u vrt, a nama kaže
da imamo lijepe patkice i da se na štandovima može ku-
piti i zmija.
Do kraja odmora smo onda na plaži u bijelim majica-
ma koje se lijepe za kožu kad su mokre. U bijelim maji-
cama i plivamo i ronimo. Onda se napravi balon, zato
ne možemo duboko. Izgorjele su nam i noge, tamo gdje
su prsti. Anita kaže »na ristu«. Riječ rist ne mogu odmah
zapamtiti. Kad nismo u vodi, noge moramo pokriti ruč-
nikom.

★★★

Kad dođemo kući, ti već sjediš. U novom plavom ogr-

taču u novoj bijeloj kuhinji. Oči su ponovno tvoje, a i
usta. Govorim ti kako se tata nije ništa ljutio, govorim ti
i o Eurokremu, o sladoledu i o toboganu i o tome kako

90
se nismo puno mazali. »Vidim«, kažeš i vrtiš glavom. Ne
ljutiš se zapravo.
Rok ti pokaže kako jedna patka može drugoj njušiti rit
i ponovno se smijemo.
Ponovno si lijepa i ponovno si sva moja.

★★★

Kad dođe još jedno ljeto, potpuno si zdrava. Benzi-

na tada ima premalo za sve, zato se Milka Planine sjeti
parnih i neparnih dana. Mi smo prvi na svijetu koji smo
se toga sjetili. Zovemo ih par - nepar. Neke dane mogu
voziti oni kojima su na kraju tablice brojevi jedan, tri,
pet, sedam i devet, a druge dane oni drugi. Kad Milku
Planine slušamo na dnevniku, tata kaže: »Mi ćemo lijepo
ove godine ići u Rovinj autom, i na plažu ćemo se lijepo
svaki dan voziti autom.« Ti ne kažeš ništa, Dada zapali
cigaretu.
20. lipnja tata kaže: »Samo ću još skočiti do Metalke pa
onda idemo.« Skoči do Metalke i donese kući crnu boju i
tanki kistić. »Ovo stavi u kofer, sad imamo sve«, kaže ti.
Dan kad krećemo je neparan, a mi imamo trojku na
kraju. Sutradan, kad trojka ne smije voziti, tata uzme kis-
tić i crnu boju pa od trojke napravi osmicu. Jako je zado-
voljan. Smije se kao što se smijao onda kad je radio karte
za utakmicu Olimpije. Ti poludiš. I ja sam zabrinuta, zato
što je Milka Planine na televiziji jako stroga, u košulji s

9i
ovratnikom, a stroga joj je i frizura. »Što će biti ako nas
uhvati Milka Planine?« pitam. Tata kaže da ga boli kurac.
Vidim kako ti se miče čeljust, tamo gore, skoro kod ušiju,
ali unatoč svemu počneš pakirati torbe za hlađenje. S uže-
ta pokupim ručnike, a Rok uzme peraje. Idemo u Veštar.
Mi u Veštar ne idemo na pijesak, kao što idu stric Dori
i teta Helena, mi idemo dalje od pijeska na stijene, jer se
tamo možemo skinuti. Kad tata vozi, jako psuje, najvi-
še onda kad prestane asfalt, jer je onda cesta prašnjava i
puna rupa i kupina. Vrata cvile dok trnje klizi po njima.
Od 20. do 24. se mažeš Piz Buinom, faktor broj 6,
onda faktorom broj 4, na kraju Coppertonom koji miriši
po kokosu. Tata se ne maže.
Tvoj trbuh je smeđ i vruć. Moj strši van, i kad ležim na
leđima, a na tvom se napravi rupa u koju ponekad polo-
žim glavu. Onda staviš ruku na moju slanu kosu.
Ponekad plivaš, najčešće čitaš. Lijepa si i mekana i vo-
lim staviti svoj ručnik pored tvoga. To ljeto imam novi
ručnik koji smo Rok i ja pronašli na plaži. Krasan je, bijeli
i gore malo crven, a na crvenom dijelu piše FILTER CI-
GARETTES. U sredini su dva zlatna konja koja drže kru-
nu. Dolje je ogroman natpis Marlboro ispod kojeg piše
20 CLASS A CIGARETTES. Kad ga nađemo, potučemo
se za njega i ja jedva pobijedim. Kad se zamotam u njega,
pazim da se zamotam tako da natpis bude vani. Kad ga
stavim na stijene, pazim na katran.

92
 Rok i ja smo u vodi sve dok nam usta ne poplave. Naj-
više nam se sviđa kad ima meduza. Onda ih lovimo i ba-
camo na plažu. Kažeš nam da moramo paziti na ljude.
Ako se tok okrene i nema meduza, onda ronimo. Is-
pod vode je sve drugačije. Stijene su mekane, tihe i mir-
ne. Tata ima crnu masku, crnu dihaljku i velike dugačke
crne peraje. Uči me kako roniti da te ne bole uši.
Tata jednom donese vršu s jastogom iz vode. Kažeš:
»Janez, pa to se stvarno ne smije.«
Za večeru kod Anite imamo jastoga.
Kad tata donese velikog ježa, izrežemo mu zube i osu-
šimo ih na suncu. Navečer zube objesimo na uže za rub-
lje pa na sladoled idem s novom ogrlicom. Rok je dobio
narančastu morsku zvijezdu.
Rok i ja organiziramo utrke puževa. Narančastim ko-
madom crijepa nacrtamo crtu za start i crtu za cilj. Pruga
je dugačka deset centimetara za trčanje na kratke pruge
i dvadeset za maraton. Sa stijena u moru skinemo osam
puževa koje postavimo na start i viknemo: »Priprema,
pozor, sad!« Ako neki puž prebrzo starta, zdrobimo ga
velikim kamenom. Takvih nije puno, jer svima treba
neko vrijeme da se zalijepe za stijenu. Kad trka započne,
prugu cijelo vrijeme polijevamo vodom. Prva tri puža na-
gradimo, vratimo ih natrag u more, a zadnjih pet zdrobi-
mo kamenom. Kad staneš na zdrobljenog puža, povičeš:
»Odvratno je to što radite! Janez, reci im da se to ne radi!«

93
 Od tada više ne zdrobimo one koji prebrzo startaju.
Ostavimo ih na stijenama s meduzama. I one koji izgube
isto.
Naše utakmice se sviđaju i drugoj djeci na plaži. Naj-
više Nijemcima, koji nam se ne sviđaju zbog partizana,
zato se ne želimo igrati s njima. Kad me pogodi njihova
lopta, kažu: »Entschuldigung.« To znači: »oprosti«, kažeš.
»Ne želim više skijati, htjela bih učiti njemački«, kažem
ti. Ne znam više što da ti kažem da mogu prestati skijati.
Njemački pomaže.

★★★

Kad dođemo s mora, ti i tata kažete: »Preselit ćemo se

u potkrovlje u Gregorčičevu ulicu. Samo nas četvero.«
Sve me zaboli.
»Ne želim u potkrovlje!« povičem odmah, premda
znam da je svejedno što ja kažem, potpuno svejedno. »A
Dada?« zaplačem onda. »Ne želim ići iz Vojkove. Tu su
svi moji.«
»Poslije škole ćete ići Dadi na ručak«, kažeš. »A ona će
dolaziti k nama subotom i nedjeljom. I svi drugi će isto
dolaziti k nama. Imat ćemo pravu dnevnu sobu i sjedeću
garnituru i kamin.«
Svejedno mije.
»Imat ćemo veliku kupaonicu s balkonom i umivao-
nik s toplom vodom i svatko će imati svoju sobu.«

94
 »Nas dvoje želimo spavati zajedno i želimo razgovara-
ti o ljutoj zmiji«, zacvili onda i Rok i rasplače se.
»Dovikivat ćete se kroz zid, jebemti, ionako će biti
samo pregradni«, poviče onda i tata pa svi zašutimo. Ne
znam što znači »samo pregradni zid«.
Navečer ispečeš pomirit. Za to imaš novu plavu po-
sudu s mrežicom. Uz to ispečeš i jaja na oko. To je skoro
najbolja večera, odmah iza hrenovki, ali ni to ne pomaže.
Kad legnemo u krevet, dogovorimo se da ćemo u zidu
napraviti rupu i da ćemo preko rupe nalijepiti neki plakat.
Dogovorimo se i to da ćemo tražiti onaj krevet u kojem
je radio koji stvarno svira. To nas umiri. Rok upita: »Ej,
Bronja, koja ti je najdraža životinja?« Ja kažem: »Majmun.
A tebi?« »Tigar.«
Zaspimo.

★★★

Potkrovlje gradimo svi zajedno. Moramo ga graditi

svi zajedno, zato što tata tako kaže. Zato što tata kaže:
»Zurimo se.« I Dada kaže: »Bronja, ne dosađuj, stvarno
se žurimo.« Ne znam zašto se žurimo. Ja se nikamo ne
žurim.
Potkrovlje je ogromno, stvarno jako ogromno, i sve
mora biti u drvu. Drvo po podu, drvo po stropu. A sve
to drvo treba obojati, sve te daske, s obje strane, na tone
svih tih dasaka.

95
 Tata u kolovozu postavi ljestve. Dvoje u moju sobu,
dvoje u Rokovu. Onda donese sadolin i onda bojamo. Ja
sam u paru s tobom, a Rok je s tatom. Bojamo od jutra
do večeri. Svaku dasku treba obojati tri puta. Boja smrdi,
dlake otpadaju s kista, a ne bi smjele, vani je sunce. Svako
jutro kad moram onamo, najradije bih se rasplakala, ali
ti si sretna. Dok bojamo, ponekad se nasmiješiš i kažeš
mi: »Moj san, novi stan.« Kažeš to onako kako govore u
reklami.
U potkrovlje moramo donijeti i staklenu vunu za izo-
laciju. Svi nosimo velike zelene pakete. Vuna nije teška,
ali grize, najviše vrat i laktove. Tata onda kaže: »Jebemu,
ta vuna je stvarno zajebana.« Po rukama i po vratu je Iju-
bičasto-crven, najviše od svih nas. »Janez je osjetljiviji«,
kaže Dada. To mu ide na živce. Ide mu na živce to daje
osjetljiv.
Ono što ne možemo donijeti u potkrovlje stepenica-
ma, dižemo koloturom. Tata gaje instalirao na dvorištu.
»Imate ruku, svaka čast«, hvale ga susjede dok kroz
kuhinjski prozor unosimo grede u stan. Debele su, tamne
i teške i jako dugačke. Na dvorištu ih treba dobro prive-
zati. To radi stric Jože, zato što je fizičar, zato što je on
najpametniji tatin brat. Kad se grede podignu u zrak, ko-
lotur škripi, užad cvili, grede se ljuljaju. Dobro nam ide i
ponosna sam na tatu. »Evo, nećemo morati po tim prok-
letim stepenicama«, kažete dok grede nestaju u kuhinji
kroz otvoreni prozor.

96
 Ali onda, jako brzo poslije toga, jako zaškripi i jako
zacvili, a onda još i pukne kao da se nešto što je bilo jako
napeto potrgalo. A onda nešto zaplovi zrakom. Gledam
gore i ne mogu se ni pomaknuti. Samo stojim i gledam
crnu masu koja se čitavu vječnost ljulja prema nama. A
onda pukne još jednom, to je onda kad crna masa udari
o pod pored Jože, sasvim blizu strica Jože. Nakon toga je
posve tiho i svi ste sivi. »Malo je falilo«, kaže Jože i pokaže
svoju desnu ruku.
U kuhinji vam onda namažem kruh iz Maksija Dadi-
nom marmeladom od marelice i kiselim vrhnjem. Stis-
neš me uz sebe i pomiluješ me po kosi. »Dobro si se
to sjetila, to s marmeladom i kiselim vrhnjem, mišice
moja«, kažeš.
Tata taj dan više ništa ne govori, neće ni marmeladu
ni vrhnje. Ali popije puno piva.

★★★

Sljedeće ljeto sam opet kod Damjana.

Kući napišem pismo.

Dragi moji,
na selu su najbolje nedjelje. U dvanaest sati na radiju slu-
šamo Savjete za seljake. Ne radimo ništa. Kažu da se u nedje-
lju ne smije raditi. Znate li vi to? Jer je ne-djelja. Zato onda
možemo samo musti krave i kuhati i peći. Krušna peć je ne-

97
djeljomjako vruća. Moram staviti nekoliko vunenih
pokrivača
ako želim čitati doktorske romane. Pročitala sam već skoro
sve.
Male, stare i one velike, nove. Sad stvarno znam da želim biti
liječnica. Ili bar želim da mi muž bude liječnik. Naučila sam
i raditi biskvit. Ne treba ti vaga, stoje dobro, zato što se naša
potrgala. Trebaju ti samo čašice od jogurta. Dada, molim te
da
sačuvaš nekoliko čašica. Operi ih! Ispeći ću vam ga kad se
vra-
tim. Dada, molim te napravi i marmeladu od marelice ako je
više nema, zato što biskvit treba namazati marmeladom.
Imali
smo zabavu. Plesali smo i puno smo jeli. Pričala sam viceve.
I
neke stare. Ali svi su se ipak smijali. Kad me jedan dečko
došao
pitati za ples, usta su mi bila tako suha kao da sam pojela
cije-
lu vrećicu Bobi štapića. Sutradan je došao k nama. Ne sviđa
mi
se. Damjanuje to bilo smiješno.
Lijepo vas pozdravlja vaša Bronja

Kad dođem kući, kažeš: »Ove godine ne idemo u

kamp, ove godine idemo Aniti u Rovinj.« Rok i ja poludi-
98
mo od sreće. Ljeto je savršeno.
Na zidu sobe u kojoj spavam u Rovinju je jastog ko-
jeg je tata uhvatio lani. »Uhvatio«, kaže Anita, a ti kažeš:
»Ukrao.« Na zidu je i sova od užadi koja ima gumbe
umjesto očiju.
Uvijek jedemo u vrtu, u sjenici koja ima krov od na-
rančastih cvjetova. U sjenici sjedite svaku večer i pijete
tamno vino i Union pivo. Puno se smijete i rado vas slu-
šam. Govorite smiješne stvari. Anita ponekad prdne, a
kad prdne ona, prdne i tata. Meni je to smiješno, Roku
isto pa proba i on, a tebi nije smiješno.
Skoro svaki dan pečemo nešto na žaru. Kad nas pos-
jeti stric Jože, donese zeca kojeg je pregazio pored Mo-
tovuna. Ispečemo ga sutradan. Ja dobijem batak, jako je
dobar. Tata misli daje dobar zato što je zec cijeli dan bio
u marinadi.
U vrtu je i tuš. Kad se tuširamo, pazimo na škorpione.
Anita se tušira gola i kaže da ima tako dobre sise zato što
nikad ne nosi grudnjak. I tata se tušira gol. Njih dvoje su
jedini.
Rok i ja volimo ići na krov. Tamo se dođe po zavoji-
tim bijelim stepenicama iz vrta. Preko ograde gledamo
Pumu pa vam kažemo kakvo će biti vrijeme.
Rok i ja volimo i susjedovog psa koji je na lancu. Često
ga podragam. Čim se probudim, idem k njemu. Kažeš mi
da su te kraste na njemu šuga.
Ponekad idemo i Anitinom Profiju. Njegova je kuća
na drugoj strani, kad se ulicom krene prema dolje. Naj-
više mi se sviđa njegov vrt, zato što u njemu ima jako
puno stabala i grmova i ruža. Tamo se boćate na pravom
boćalištu i s pravim kuglama.
Kad Damjan dođe u posjet, jako sam vesela jer mi do-
nese dva nova doktorska romana. Damjan je došao zato
što bi volio naučiti plivati.

99
 Tata ga uči, a uče u plićaku na rtu Punta Corrente.
Damjan je ogroman, tata je malen. Obično veliki uči ma-
loga, zato su čudni. Dok uče, tata drži Damjana za tr-
buh. Damjan radi krugove rukama i nogama. Kad ga tata
malo pusti, maše kao lud, tako da se oko njega napravi
puno pjene. Mame onda pozovu djecu van i malo mije
neugodno. »Nemoj ga puštati, šta ga maltretiraš, Janez!«
povičeš s ručnika. Tata ga unatoč svemu pusti još malo,
zato Damjanu voda uđe u usta. Nogom svom silom udari
o dno i onda zagrmi. Mislim daje udario o kamen, a kad
mu tata pogleda nogu, kaže: »O, jebote, nabio si se na
ježa.« Na plaži svi šute, sad mije baš neugodno. »Ionako
ih ne poznam, ionako ih nikad više neću vidjeti«, kažem
Roku. To mu kažem nekoliko puta. Kad krenemo s pla-
že, uzdahnem i gledam samo ispred sebe.
Anita je Damjanu vadila bodlje od ježa čitavu večer.
Damjan je pritom popio puno vina. Anita je bodlje vadila
i meni, kad me došla posjetiti u školu u prirodi u Punti-
želu, gdje smo svaku večer pjevali Od Vardara pa do Tri-
glava. Bila sam jako ponosna dok sam pjevala. I kad mije
Anita vadila bodlje iz pete, isto sam bila jako ponosna, jer
su ih drugima vadile drugarice, a meni ih je vadila skoro
liječnica.
Ujutro Damjan ode u Čarteru po plastične sandale.
Kupi crvene i malo bijele pa je u njima još čudniji. Kad tata
i on opet odu u vodu, kažem da se idem malo prošetati.

too
 Kad je skoro kraj mora, nakon doručka kažeš: »Spaki-
rani smo, danas idemo na Katarinu.« Rok i ja pojurimo
iz kuće i trčimo po Mazzinijevoj dolje pa kroz Carreru,
pored sladoleda do rive pa desno pa onda lijevo uz obalu
pored fontane pa opet lijevo na mol, do brodića na kojem
piše KATARINA ROVINJ. Tata, Anita i Damjan idu iza
nas.
Ti dođeš na Katarinu u vrijeme ručka. U jednoj ruci
imaš pletenu košaru s kruhom i pohanjem. U drugoj
ogromnu zdjelu salate od krastavaca. Ostala si kod kuće
zato što je oko salate puno posla. Krastavce treba oguliti,
prerezati ih, izvaditi sve koštice i onda ih narezati sasvim
na sitno. Ponekad ih ribaš ribežom, a nekad ih narežeš
rukom, a tata kaže da je salata onda najbolja. Krastavce
onda posoliš i staviš ih u hladnjak da puste vodu. Onda ih
ocijediš. Dok čekaš, skuhaš i krumpir koji onda narežeš
na ocijeđene krastavce. Onda se još doda luk, sol, ocat i
ulje. To je moje treće najdraže jelo. Odmah iza hrenovki
i pomfrita s jajima.
Na iglicama ispod borova se najedem tako da ne mogu
disati, a pritom si češerima trljam stopala da skinem crne
fleke. »Tanker se razlio«, kaže tata. Ti ne jedeš salatu,
zato što te opet malo boli želudac.
Nakon ručka idem na mol. Dok ležim, osjetim nešto
toplo među nogama. Ustanem i vidim da sam krvava do
koljena. Prvi od naših kojeg sam ugledala je Rok, zato

IOI
povičem: »Rooook!!!« Rok dotrči iz vode. Htjela sam ga
moliti da mi ode po ručnik, ali on već tuli prema tebi:
»Mama, mama, Bronju su Nijemci zaklali! Nijeeeemci su
juu!« Kad dođeš, zelena si, ali onda sjedneš pored mene
i počneš se smijati. Roka pošalješ po ručnik. »Donesi
prugasti, ne bijeli!« kažeš. »Mišice moja, sad si već velika
cura, o jebemti, mogla me kap strefiti.«
Onda grabiš more kanticom i pereš fleku krvi s mola.
Opet svi gledaju i opet je oko nas puno prostora. Za-
motana sam u prugasti ručnik i opet gledam samo pred
sebe.
Kad više nema fleke na molu, odem s tobom pod bo-
rove. Malo plačem, ne znam zašto, ali ipak plačem. »Šta
je sad opet dođavola?« pita tata kad dođe iz kafića. Ti ga
pogledaš i kažeš mu nešto što nisam čula, a onda se još
malo nasmiješiš. Tata samo kaže: »Opa, bato.«
Krv mi teče i sutradan, zato idemo na izlet u Limski
kanal. Vozimo se velikim brodom na kojem se peku srde-
le. Postane mi zlo, zato što me taj miris podsjeća na riblje
ulje koje moram progutati svake večeri za dobre kosti.
Poznajem samo četiri vrste riba. Pastrve, koje peca tata,
pečene srdele, sardine iz konzerve i sardine u boci na ko-
joj piše Riblje ulje. Kad dobijem srdele na tanjur, stvarno
mislim da ću povratiti. Kažem da se idem malo prošetati,
a srdele pobacam u more i pojedem samo paprike, luk i
kruh.

102
 Jedino što me zanima toga dana je gdje su te školjke
koje je u Limskom kanalu krala Anita pa ih je gurala u ku-
paće gaće daje ne uhvate. Školjke su je onda ispod kupa-
ćih gaća uštipnule za dlake pa je navodno vikala kao luda
dok ih je izvlačila iz njih. To se dogodilo kad je na razgled
Limskog kanala vodila svoje goste iz Austrije.

★★★

U kolovozu je potkrovlje već skoro stan i toga se bo-

jim. Nedostaju samo još moja i Rokova soba.
U kolovozu mi pokažeš nove tanjure i pletene košare.
»Kad budemo jeli, imat ćemo podloške«, kažeš i pokažeš
mi crvenu slamu. »Ne da mi se jesti na podlošcima«, ka-
žem.
Kupiš i posuđe. Smeđe i narančasto. »Ne mogu više
gledati one naše lonce«, kažeš. »Meni se naši lonci sviđa-
ju«, kažem.
Želiš da budem sretna kao i ti, ali ne ide. Jer bih ja
željela ostati, a ti otići. Zato mije svejedno jesu li ručnici
za ruke i za kupanje u kompletu, pašu li uz pločice, jesu li
kuhinjske krpe Iskrine ili nisu i je li svaki tanjur drugačiji
ili nije. I svejedno mije kad tata kaže: »Kupio sam Arma-
love pipe.« Svejedno mije za Armal.
Svejedno mije i kakva će biti moja soba. »Uzet ćemo
smreku za oboje«, kažete. Ne zanima me, zato što ja že-
lim samo Vojkovu i sve vas u njoj.

103
 »Mita mora što prije u potkrovlje, dok još ima vreme-
na«, kaže Dada tati krajem kolovoza. To kaže dok tebe
nema. Glas joj strašno puca. U posljednje joj vrijeme glas
često strašno puca. Čini me nervoznom, ne želim je slu-
šati. U posljednje vrijeme često napravi i ovo: kroz usta
duboko u sebe uvuče zrak, malo ga zadrži i onda izdah-
ne. I izdahne ga kroz usta. To radi naglas i to me zbu-
njuje. »Ideš mi na živce s tim disanjem«, kažem. Onda
me pogleda tako da mi idu na živce i njezine oči i čitavo
njezino lice.
Tata i ti odete u potkrovlje, a kad škola počne, Rok i
ja ostanemo kod Dade. »Preselit ćete se čim stignu vaše
sobe«, kažeš i stisneš nas k sebi.
Rok svake večeri pita: »Misliš da će sutra biti soba?«
»Mislim da neće«, kažem. Više se ne igramo igre o ljutoj
zmiji i bijesnom pužu.

★★★

Sobe stignu kad je vani već hladno. Onda ti dođeš u

Vojkovu, nasmiješ se i kažeš: »Imate sobe! Za vikend
ćemo već biti zajedno.« Stisne me u trbuhu. Jer to je kraj.
Prve večeri u potkrovlju dođe Bojanova Marina.
»Idem od kozmetičarke, nemojte me gledati!« kaže. Do-
nese mi crveno okruglo ogledalo. Krasno je. Stavim ga
na policu s knjigama, a moja soba mi se poslije toga malo

104
više sviđa. Rok je dobio zeleni auto u koji može zabosti
olovke i bojice.
Kad idemo spavati, pozovem Roka. Dopuže k meni.
»Zid je predebel za rupu«, kažem.
Pustiš nas da budemo zajedno.

★★★

Kad dođu gosti, kažu: »Mita, pa to je kao u francus-

kom časopisu! Vidi ti tu svjetiljku! Je li bakrena?« Ili: »Da,
praktično je da je zahod odvojen.« Ili: »Dva umivaonika
uvijek dobro dođu. Ako ne sad, za nekoliko godina.«
Sjajiš.
Kad dođu gosti, kažu i: »Janez, jebemti, dobar ti je taj
brodski pod, nema nikakvih špranja.« »Tja, sušili smo das-
ke kako treba, znaš, tu nema zajebancije!« kaže tata.
Kad dođu gosti, kažu i: »Šta nije sad fino kad svatko
ima svoju sobu?« »Ne treba nam svakome svoja soba«,
kažemo mi.
Kad dođe Dada, kaže: »Prelijepo je da bi trajalo.« Ne
mogu podnijeti njezino lice dok to govori, a ti sva sjajiš i
sva si svijetla.

★★★

Zimu u potkrovlju spase olimpijske igre.

Onda malo zaboravim na Vojkovu. Ja i Rok crtamo
Vučka i vješamo ga po sobi. Ispod njega napišemo Sara-
jevo 1984.

105
 Dok gledamo otvorenje, željela bih biti Sanda Du-
bravčić. Sviđa mi se njezina bijela trenirka. »Sviđa mi se
njezina bijela trenirka«, kažem. »To je bezveze«, kaže
tata. »Odmah se zaprlja.«
Kad Križaj krene prisegnuti, tata kaže: »Pogriješit će.«
Kad počne, dobro mu ide. »Neće, vidiš«, kažeš ti. Kad po-
griješi, smijemo se kao ludi. »Kad sam vam ja još govorio
da on nema jaja«, kaže tata.
Dok traju olimpijske igre, uz Clinta Eastwooda iz
Snajperista još se malo zaljubim ujureta Franka. Ne samo
zato što u veleslalomu pobijedi Wenzla koji mi ide na
živce, nego najviše zato što zna stajati samo na špicama
skija, a onda malo i zato što ima tako lijep šešir i što je za
srebrnu medalju dobio videorekorder Hitachi. Znam da
hoda s Andrejom Leskovšek, ali ne znam što vidi u njezi-
nim pjegama.
Dok gledamo proglašenje, plačemo. Ispred pozornice
ljudi viču: »Ju-go-slavija. Ju-go-slavija.« I: »Mi smo Ti-to-
vi, Ti-to je naš.« Tati to ide na živce, meni se sviđa.
Olimpijske igre su te zime najbolja stvar u potkrovlju,
ali gledamo ih sami. Da smo u Vojkovoj, u kuhinji bi ne-
dostajalo stolica.

★★★

Kad olimpijske igre završe, skoro je već proljeće.

A kad već skoro bude proljeće, mene prime u beži-
gradsku gimnaziju. Veseliš se.

106
 »Sad više ne trebam učiti«, kažem. Posvađamo se i
moram oprati kupaonicu. Pod dvaput, jer nije dovoljno
čist.
Sutradan me zoveš kod Dade. Zoveš iz govornice po-
red Feranta. »Dođi brzo, zaboravila sam ključeve, čekat
ću te pred vratima u potkrovlju, nije mi dobro, operirali
su mi onu lojnu žlijezdu na vratu.«
Idem polako, zato što sam ljuta na tebe. Zbog škole,
zbog kupaonice. Nikud mi se ne žuri. Siđem sa šestice
već kod Name i onda prođem pored Maksija da vidim
prodaju li u slastičami već sladoled. Sladoleda nema, zato
odem u Šumi po ledene kocke. Zaustavim se još kod
Mojce Makuc, zaustavim se na više mjesta, gdje god mi
padne na pamet da bih se mogla zaustaviti.
Kad dođem do potkrovlja, sjediš na stepenicama i
imaš veliku bijelu gazu na vratu. Siva si i naslanjaš se na
zid. Čini mi se da plačeš ili da si maloprije plakala.
»Oprosti«, kažem. »Oprosti, mama.« Mislim da sam
zla i da je Rok puno bolji. Ponekad mi se čini da je Rok
puno bolji od mene.

★★★

10. ožujka ti je rođendan. Trideset i sedmi. Tata ti

je kupio bijelu bluzu sa svijetloplavom kragnom. Idete
Čadu. To mi se čini čudno jer nikad nikamo ne idete i jer
ti nikada ništa ne kupi, čak i kad ti je rođendan.

107
 Još je nešto čudno toga proljeća - narastao ti je trbuh.
»Mama, hoćemo li imati bebu?« pitam. Nasmiješ se
jako glasno, a žila na vratu i na čelu ti se napne.« »Ne, ne,
draga, ne zezaj me, samo sam se malo udebljala, vidiš da
stalno nešto jedem.«
Meni se ne čini da stalno nešto jedeš. Osim trbuha,
jako si mršava. Kad te gledam u kupaonici, čini mi se da
si mršavija nego što si bila ljetos na rtu Punta Corrente.

★★★

I Marina je trudna. Drugi put. Ti i Rokje idete posjetiti

dok studira za specijalistički ispit iz pulmologije. Ta riječ
mi se čini teška i ne zapamtim je odmah. Kad se vratite,
Rok kaže: »Čini mi se da Marina stvarno teško podnosi
tu trudnoću.« Tebi se to čini smiješno, a meni se ne čini
nikako posebno.
Navečer odem Roku u sobu i kažem mu: »Znaš da
ćemo i mi imati bebu, šta ne vidiš da mama ima već veći
trbuh od Marine.«
Razgovaramo što bismo više voljeli, brata ili sestricu.
Ja bih sestricu, on bi brata. Onda kažem: »Ma menije sve-
jedno, pa i ti si u redu, a brat si.« A on mi kaže: »Lijepa si.«
Nikad mi još nije rekao: Lijepa si.

★★★

Sredinom svibnja kažeš da ideš u Hotel Slon, da imaš

dogovor sa svojim tatom, da se ti i Lojze morate nešto

108
dogovoriti. Željela bih ići s tobom, željela bih ga vidjeti,
ali te se bojim moliti.
Prije nego što odeš, obučeš novu bluzu ispod sivog
kostima. Onda je obučeš prvi put. Kad odeš, ja idem za
tobom, ali idem samo do Sumija, jer se dalje ne usudim,
zato što slastičama Hotela Slon ima velika stakla.
Kad dođeš kući, plačeš: »Nije htio razgovarati«, kažeš.
Plačeš, no činiš mi se nevjerojatno lijepa.

★★★

Brzo nakon toga te uhvate leđa. Peče te, najviše otra-

ga među lopaticama. Ostaneš ležati.
»Išijas«, kaže tata i da ti brufene. Sviđaju mi se zato što
su veliki i zato što su jarko roza.
Javiš na posao da si malo bolesna i da te malo neće biti.
Trbuh je sve veći, sve se više veselim bebi.
Brufeni uskoro više ne pomažu, uglavnom ležiš, a kad
ležiš, tvoje lice je jako staro.

★★★

»Mamu sam noćas odvezao u bolnicu«, kaže tata jed-

ne nedjelje i onda je opet potpuno bijel. »Danas ćemo
prati i peglati sami.«
Te se nedjelje rublje brzo suši, zato što je vjetar i zato
što je već lipanj, zato ja već popodne mogu peglati.
»Ispeglala je cijelu mašinu sama«, kaže tata kad ti u pet
dođemo u posjet. »Dobra si, ljubavi«, kažeš. »Uskoro ću

109
se vratiti kući, moramo još po tvoju haljinu za završnu
priredbu. I cipele.«
Ne znam zašto mi ne želiš priznati za bebu.

★★★

Haljinu za završnu na kraju ne kupim s tobom, nego

s prijateljicom Andrejom, zato što, kad dođeš kući, kod
kuće i dalje samo ležiš. Haljina je svijetloplava i odrezana
do koljena. Bojim se da ti se neće sviđati.
Kad je kupimo, odemo na klupice u Črtomirovu, jer je
Andreja iz Črtomirove, samo malo dalje od mjesta na ko-
jem mije ljuljačka nekad davno pred tobom razbila arka-
du. Na klupicama pitam: »Što bi ti napravila kad bi ti umrla
mama?« Ne znam zašto sam to rekla, jer sam mogla reći
bilo što drugo, jer je dan savršen, jer je proljeće savršeno
i moja nova haljina je savršena, kao i srebrne niti u njoj.
»Ne bih mogla bez mame«, kaže Andreja. »Ni ja ne bih
mogla bez mame«, kažem ukočeno i kažem jedva, a onda
odjednom poželim jako brzo biti s tobom koja si kod kuće.
»Prekrasna je, stvarno je prekrasna«, uzvikneš kad ti u
krevet donesem pokazati što smo krasno kupile. »Obuci
ju.«
Obučem ju. Dugo me gledaš i čini se kao da ćeš zapla-
kati. »Moja cura«, kažeš mekano i onda povičeš iz spava-
će sobe u dnevnu: »Janez, dođi pogledati!«
»Opa, bato!« kaže tata kad dođe.

no
 ★★★

Ni po cipele ne možeš sa mnom. Moliš Marinu, jer

Marina ima ukusa.
Kad Marina dođe, s njom dođe i njezina Barbara. Bar-
bara voli jesti šunku, to znam, jer cijelo vrijeme govori:
»Šunkica, šunkica.« Više nema crvenih točkica, jer već
ima tri godine.
Marina i ja kupimo bijele balerinke s malom bijelom
mašnom u trgovini pored Potrča koji radi slike.

★★★

Kad dođe ponedjeljak, do završne priredbe su samo

još tri dana, a ti i dalje samo ležiš. Bojim se da nećeš doći,
bojim se da jedino moja mama neće biti među svim tim
mamama. »Dođeš u četvrtak, zar ne?« pitam te. »Znaš da
ću doći, zlato moje«, kažeš mi i pomiluješ me, a onda me
još dugo miluješ. Ne mičem se da ne prestaneš, jer pone-
kad prestaneš i zaspiš.
U četvrtak, na dan završne priredbe, ti i dalje ležiš.
»Priredba je u pet, mama«, kažem ti kad ti se dođem po-
kazati. »Nemoj zaboraviti.« »Doći ću«, kažeš mi. »Ne boj
se. Samo da se još malo odmorim.«
Deset do pet je kad domar otvori vrata aule. Otvori ih
širom, otvori ih kao za velike predstave.
Svi čekaju svoje zdrave mame i zdrave mame dolaze
sa svih strana i tate dolaze s njima. »Hoće li i tvoja mama

ni
doći?« pitaju svi. »Hoće li i tvoja mama doći?« pita razred-
nica i stavi mi ruku oko ramena. Gruda u mom grlu je
ogromna.
Pet sati je, a tebe nema. Odem na zahod. Dugo gle-
dam u strop da ne zaplačem. Kad se gruda u grlu smanji,
idem opet čekati. Klupe se pune, i grede, a ja vrebam u
auli ne bih li te napokon ugledala, ne bih li u toj užasnoj
gomili sretnih mama napokon ugledala i tebe.
I onda dođeš. U novoj bijeloj bluzi s plavom kragnom i
sivom kostimu. Tada siju obukla drugi put. Kosa ti je čis-
ta i nakovrčana, našminkana si i napudrana. Sjajiš. Opet si
najljepša od svih mama.
»Treseš se, draga moja«, kažeš kad se stisnem k tebi.

★★★

U petak slavimo na Vojkovoj i Dada mi za kraj osnov-

ne škole ispeče palačinke s orasima.
Sjedimo za našim stolom. Svi zajedno, kao i uvijek.
Dada, ti, tata, Rok i ja. Na stolu je blagdanski stolnjak,
u kristalnoj vazi su karanfili i paprat. Jedemo palačinke i
gledamo europsko prvenstvo. Dođe Stanči u svojim sme-
đim hlačama, dođe stric Franci, dođe Bojan. Sretna sam.

★★★

U subotu više ne možeš ustati. »Ne mogu više ustati,

noge me ne drže«, kažeš.

112
 Kad Bojan doveze tetu Lenku, teta Lenka te primi za
ruku i kaže: »Mita, ja sam bila ista takva kad me uhvatio
išijas. Mjesecima nisam mogla ustati, to ti Bojan može
potvrditi.« »A jeste li i vi imali ovakav trbuh, teta?« pitaš.
Teta Lenka ne kaže ništa.
Zatvoriš oči i crte oko tvojih usta opet su strašno du-
boke, kao i crte na čelu. Kad te zaboli, najdublje su crte
među tvojim obrvama. U subotu spavaš i za vrijeme ruč-
ka.

★★★

Do petka, kad Rok dobiva svjedodžbu, skoro stalno

spavaš. Ne probudiš se ni u petak, kad Rok ide zadnji put
u školu, zato mu pomognem izabrati najčišće hlače.
Kad Rok ode i kad tata ode na posao, vratim se po-
novno u krevet. Jutro je savršeno, more svjetla je u
meni, čitavo ljeto je u meni i u menije beskonačan spo-
koj.
U devet se začuje zvono, a pred vratima je Dada.
»Došla sam ispeglati i skuhati«, kaže.
Kad odemo k tebi, ti i dalje spavaš, pokrivena tankom
bijelom plahtom. »Još uvijek je kao nova, a stalno je pe-
rem i perem«, kaže Dada i pomiluje te po ljepljivom čelu,
jer ti se u posljednje vrijeme nekako čudno lijepi koža,
najviše na licu. Pokrije te po ramenima i kaže: »Damast.«
A onda opet, sasvim tiho: »Damast.« Dada mi se čini tako

II3
daleka, skoro onako daleka kao što si ti daleka u tom tre-
nutku.
»Dođi, idemo jesti«, kaže potom.

★★★

Ispod novinskoga papira cvrče jaja. Dada gleda u praz-

no, a onda udahne i onda me pogleda očima koje ne ra-
zumijem. Poznajem sve njezine oči, ali te ne razumijem.
Gleda me jako dugo i dugo ne kaže ništa. Teško diše,
isprekidano i jako glasno. Nervozna sam od nje.
Onda ugasi jaja i gužva kuhinjsku krpu na trbuhu.
»Dođi«, kaže. Ne dođem, ona dođe i privuče me k sebi,
privuče me sasvim na sebe i sasvim mi tiho i sasvim po-
lako, isprekidano, kaže šapćući u moju kosu: »Mama ti
umire, mišice moja, ti to stvarno ne vidiš? Ima rak, ne
bebu.«
Njezin šapat amputira sve moje. U trenu. Oštro i ne-
izbježno.
Snažno je odgurnem i vrisnem: »Lažeš!« I vrištim:
»Nije rak!« I vrištim: »Imat ćemo bebu!«
Vrištim i vrištim i vrti mi se u glavi. Ne znam više gdje
je pod, a gdje je strop. Usta su mi suha, nemam zraka.
Pored vrata hladnjaka kliznem na pod. »Molim te nemoj
vikati«, začujem iznad sebe. »Molim te, samo ne viči,
mama ništa ne zna, nismo joj rekli.«
Srušim se na pod, a Dada se sruši pored mene.

114
 Pritisak u glavi je strašan. Pred očima su mi žute fleke,
povremeno crvene.

★★★

»Vrištala si«, kažeš kad nakon toga legnem pored tebe.

Kapljice mi se skupljaju na licu, tresem se. Šutim, bo-
jim se da drugačije neću izdržati. Stišćem plahtu u šaci i
ne govorim ništa. Ti zaspiš. Odahnem.
»Rok će biti odličan, zar ne?« kažeš kad se opet probu-
diš. »Boli me, jako me boli.«
Siva si i sitna, tek sad vidim koliko. Nove crte ti presi-
jecaju lice. Stisnem se k tebi i šapćem u tvoje hladno lice:
»Proći će, mama, uskoro, i tetu Lenku je boljelo, a i dalje
peče krafne i savijače.«
Čini mi se da se nasmiješ, ali tvoja ruka se više ne po-
digne do moje kose.
Opet se izgubiš. Negdje daleko si, još dalje od spava-
nja. Ne mogu onamo s tobom.
Gledam te i milujem te, najradije po rukama, zato što ti
je kosa previše mokra, a lice ti je previše ljepljivo i hladno.
Kad se opet probudiš, pretražujem tvoj noćni ormarić.
Nađem Rokovu čestitku za osmi mart, jantar, vjenčani
prsten i leptira za deset šilinga kojeg sam ti donijela iz
Hintertuxa.
Dada donese kamilicu. Mlačna je. Namačem vatu u
nju i stavljam ti je na suha, ispucana usta.

115
 »Bijelo se pere na devedeset, mišu«, kažeš mi onda.
»Zapamti, bijelo se pere na devedeset.«
To sam zapamtila.

★★★

Tata dođe s posla oko jedan. Dođe prije Roka. Zagrli

me.
Dođe i Franci i dođu i drugi. Svi me zagrle i svi me
dugo stišću uz sebe.
»Budi jaka za Roka«, kažu mi neki. »On je još malen.«
Kad idu k tebi, idem s njima. »Neće li se mami činiti
čudno da su svi tu?« pitam tatu ili možda kažem Dadi, ili
možda samo mislim da kažem. Ne znam.
Spavaš.
Stoje oko tvoga kreveta i razgovaraju. O tome da sut-
ra treba otići u trgovinu, o izraslini u trbuhu koja je ve-
lika kao dječja glava, o morfiju. Razgovaraju i o raznim
drugim stvarima. Bojim se da ih čuješ. Zato me sve stišće,
slomi mi se nokat. »Što ako mama sve čuje?« pitam tatu.
To kažem, ili možda samo mislim da kažem. Ne znam,
zaboravim, jer onda, brzo poslije toga, glasom koji dolazi
izdaleka, nekim glasom koji više nije tvoj, kažeš: »Subo-
tom su trgovine otvorene samo do dvanaest.«

★★★

Roka čekamo u dnevnoj sobi. Tata hoda gore-dolje.

Franci se premješta na klupi pored kamina.

116
 Tata mi kaže: »Mami smo rekli da ima ranu, a bio je
rak. Od one vrste koju se ne može izliječiti. Mami smo
rekli daje ono proljetos na vratu bila lojna žlijezda, a bila
je metastaza.«
Odjednom mije zlo. Zato što sam te ostavila čekati,
zato što sam te s metastazom na vratu ostavila čekati dva
sata pred vratima.
I hvata me panika, neograničena panika, zato što
znam što će Rok morati slušati kad dođe kući.
»Još mu nemojte reći«, molim vas. »Još mu nemojte
reći, samo još malo pričekajte, samo još danas, kad su
svjedodžbe.« Molim Dadu, i molim tatu, i molim sve.
Onda poželim da nikad više ne dođe kući, onda po-
želim da ga više nikad ne vidim, samo da ne mora sluša-
ti sve ovo, samo da ne mora gledati sve ovo. Ne mogu
ukrotiti svoje noge i ne mogu ukrotiti svoje ruke.

★★★

»Zdravo«, poviče Rok u kuhinji, na vrhu stepenica,

odmah potom. »O, svi ste tu, jeste to došli zbog mene?«
Smije se. Ima izlizanu torbu na ramenima i svijetloplavu
svjedodžbu i diplome u rukama. Još je sasvim malen.
Pritisak u glavi nevjerojatno raste.
»Samo da mami odnesem pokazati svjedodžbu, od-
mah se vraćam«, kaže i otrči u spavaću sobu.
Odahnem. Ima još minutu, ili pet, ako si budna.

117
 Ali Rok je opet na vrhu stepenica. »Mama spava, posli-
je ću, znate li da sam ove godine bio odličan? Znate li da
sam bio od-li-čan!!!« Sav se smije.
Dada ustane s fotelje, Franci onda ustane s klupe i tata
ustane sa stolca pa kaže: »Dođi, Rok, dođi k nama, znaš,
nešto ti moramo reći.«
Usta su mi puna sline, ne mogu više izdržati, otrčim
na zahod. Povraćam i dugo klečim i pritišćem čelo na
hladnu keramiku zahodske školjke. A onda mrmljam i
onda pritišćem uši dlanovima, da ne čujem Rokovo vriš-
tanje, Rokov plač, da ne čujem Roka koji se guši u neči-
jem naručju.

★★★

U subotu ujutro tata kaže: »Odi na tržnicu po naranče

za mamu.«
Idem na tržnicu. Posvuda tražim naranče, ali naranči
te subote nema. Zato ti kupim narcise. Kupim ti bijele,
onakve kakve smo brali na Zelenici, i nadam se da ćeš se
sjetiti Zeleniće, da ćeš se sjetiti narcisa i da ćeš se sjetiti
mene u njima.
U subotu dođu k nama i ljudi s tvoga posla. Donesu
ti suzice.
Kod nas je onda puno ljudi. Svi plaču, a Rok i ja više ne
plačemo. Rokove su oči ogromne.

n8
 ★★★

U ponedjeljak ujutro Rok kaže: »Idemo se malo stis-

nuti k mami.« Odemo. Legnemo k tebi, svatko s jedne
strane. Sasvim smo mirni, a i ti si sasvim mirna. Ponekad
pomislimo da više ne dišeš, ali onda odjednom brzo uvu-
češ zrak u sebe, a onda opet dugo ništa.
Rok pritisne svoje lice uz tvoje, ljubim ti gola ramena.

★★★

Kad odeš, kad stvarno odeš, još je uvijek isti ponedje-

ljak. Poslijepodne je, pet i petnaest. 25. lipnja.
Sjedimo za kuhinjskim stolom, puno nas je, kad iz
sobe iziđe tata, primi se za stol, dugo ne kaže ništa, a onda
kaže: »Moja Mita je zaspala... dođite, idemo do mame...
Rekao sam vam da ne trgate podloške.«
Kad odemo, iza nas ostanu potrgane slamice crvenih
podložaka iz Intershopa. Noge su teške, a i put do spa-
vaće sobe je beskrajan. Bojimo te se mrtve, strašno te se
bojimo. Rokove su oči još više ogromne, a njegovi su se
nokti žarili u moje vlažne dlanove. »Malo sam se popiš-
kio«, kaže. »Poslije ćeš dobiti sladoled«, kažem.
Ležiš ispod bijele plahte od damasta. Čista je, Dada
ju je jutros promijenila. Sva si krhka i sva si nježna. Više
nema crta na licu i sasvim malo se smiješiš. Naglas uz-
dahnem. »Uopće nije strašna«, kažem. Tata ne kaže ništa,
samo se sagne i usnicama dodirne tvoje čelo. Onda i ja

119
to napravim, a onda i Rok iza mene. »Jesu li mrtvi topli?«
pita.
Toga si me dana ostavila samu. Danas si me sasvim
ostavila. I Roka sa mnom.
Otišla si daleko od nas. Onamo kamo si rekla da nikad
nećeš otići. Nekamo tamo, na sasvim drugu stranu mora.

★★★

»Otrči do govornice pored Feranta«, kažu mi onda.

»Samo im reci da je mama zaspala, samo to im reci.« U
ruke mi gumu bijeli papir s imenima i brojevima. »Brzo,
požuri se«, kažu.
Kad siđem na ulicu, ošamuti me sparina lipanjskog
dana. U grlu me stišće, zaplačem jako glasno, napetost
malo popusti.
Hoće li teta Helena znati što znači: zaspala? Hoće li
Marina znati da k nama mora poslati posebnog liječnika?
Prstima koji se tresu, koji se jako tresu, vrtim brojke s
razmočenog papira. Kad se s druge strane digne slušalica,
kažem: »Moja mama je zaspala.« To govorim stalno izno-
va, opet i opet. Ako me netko nešto pita, kažem: »Mama
je zaspala«, ništa drugo ne govorim. Ne znam ima li itko
tko ne razumije, a više me ni ne zanima.
Čini mi se da sanjam, zato što je vani sasvim običan
ljetni dan. Ljudi idu u trgovinu na uglu i izlaze iz nje.
Dečki ispred škole igraju nogomet, svađaju se. Nitko ne

120
zna da si mi umrla samo malo prije toga, nitko ne zna da
sam samo malo prije toga ostala bez tebe.

★★★

Ponedjeljak je kad odeš, kad te odvezu, kad te uzmu.

Odnesu te muškarci koji su crni i bez lica. Pozvone i
uzmu te. Teško unesu u stan tu ogromnu stvar i onda je
još teže iz njega iznesu. »Oprostite«, kažu tati kad oštete
dovratke. Stojim u predsoblju i gledam sve to i Rok sve
to gleda sa mnom.
Toga si poslijepodneva odjevena u sivi kostim. I u
novu bijelu bluzu s plavim ovratnikom ispod njega. Tada
te u nju obučemo treći put.
Tata i ja izaberemo još i najlonke i cipele, tako da tvo-
ja gola koža ne dodiruje tu hladnu stvar u koju su te zat-
vorili.
Kad te odvezu, tata im pomaže. Zajedno te nose po
stepenicama do poštanskih sandučića i onda do crnog au-
tomobila.
Susjedi govore: »Tata je trčao za autom do kraja Gre-
gorčičeve, sve tamo do Vegove.« Kažu i: »Znali smo već
u petak. Čuli smo Rokovo i tvoje vrištanje.«

★★★

Navečer nađem Roka na koljenima, ispred kreveta, na

tepihu od kozje kože. Sasvim je malen i sasvim su ma-

ni
lene njegove ruke koje stišće ispred lica. Mrmlja, nešto
mrmlja. »Molim, da naučim i tebe?« pita. »Rekli su mi da
će mama doći natrag ako budem jako puno i jako mar-
ljivo molio, ali ne znam zašto je onda još nema.« Stojim
na vratima i gledam ga. Uši me svrbe, i nos, i grlo, i oči.
»Mama se neće vratiti natrag, Rok, mame više nikada
neće biti, ne pomaže to što radiš«, kažem.
Rok onda poviče da lažem, i onda baci knjigu na mene,
pa papuču, a onda se i on zaleti u mene. Vrata se zalupe.
Dada je bijesna, tata poludi. Kaže da će im otići reći,
da će im otići reći daje dosta tog prokletog sranja.

★★★

Na tvoj pogreb se dovezemo Jugom 45, tata, Dada,

Rok i ja. Parkiramo na groblju Nove Žale, na velikom
parkiralištu.
Obukla sam svijetloplavu haljinu sa završne priredbe i
bijele balerinke. Zato što me žuljaju, Dada mi ugura vatu
ispod ruba, koja malo viri. Rok je u košulji koja je nova i
prevelika. Držimo se za ruke, ukočeni i počešljani. I tata
je ukočen i počešljan.
Veselim se pogrebu, zato što znam da će biti puno lju-
di i zato što znam da ću biti skoro glavna. Ali kad uđemo
u mrtvačnicu broj 4, vrisnem, a onda vrisne i Rok, a onda
vrisne još i Dada: »O Bože, Janez, zatvori to, za ime sve-
ga!«

122
 Tvoj lijes je otvoren, a ti si u njemu sva tuđa i sasvim
drugačija. Tvoje lice više nije moje i tvoja je brada du-
gačka, i nos isto, i tvrda si, i sasvim si hladna. Rok plače i
rukama pokriva oči.
Tata te na brzinu još zadnji put pogleda, proguta slinu
i zatvori pokrov.
Pritisak u glavi polako popušta.

★★★

»Mojoj Miti, tata«, piše na zelenoj traki na malom bi-

jelom vijencu. Sviđao bi ti se, zato što su cvjetići sitni,
onakvi kakve ti voliš. Gledam naokolo i tražim ga. »Loj-
ze nije tu, samo je poslao vijenac«, kaže tata. Dada se
premješta s noge na nogu, teško joj je stajati. Kad diše,
hropće, a kad hropće, kaže: »Da, nema ga«, i stisne donju
usnicu zubima. Ja vjerujem da je tu negdje, samo da je
već previše ljudi. I vjerujem da me vidi, vjerujem da gle-
da samo mene i onda još jako malo Roka.
Ljudi dolaze i sve ih je više. Tata povremeno plače,
Dada više ne plače, a ni nas dvoje više ne plačemo. Ja sam
s Dadine desne strane, a Rok je s Dadine lijeve strane.
Kad dolaze, pružaju joj ruku, a onda pružaju ruku i tati i
meni i Roku. I nas dvoje pružimo ruku njima.
Kolona je dugačka i kolona nas ljubi. Kad se Dada i ja
pogledamo, na licu imamo crvenu šminku. Zato se smi-
jemo, ja se jedva prestanem smijati.

123
 Kolona je beskrajna. Ona s posla, koja ti je u subotu
donijela suzice, danas ti je donijela ljiljane. Golemi praš-
nik joj se prosuo po haljini od brušene kože. Netko ga
briše maramicom koju je namočio u vazi, a fleka je sve
veća i sve više se razmazuje. »Misliš da će moći nekad
skinuti tu fleku?« pitam Dadu. »Ne znam, ona je mane-
kenka«, kaže Dada meni, a Roku kaže: »Ne čačkaj nos«,
poliže rupčić i obriše mu prljavštinu s obraza. »Smrdi«,
kaže Rok. »Stvarno idemo već sutra na more?« »Idemo«,
kaže Dada i namjesti obraz za novi poljubac.

★★★

Kad dođemo kući, Rok spremi svoju sobu. Prvi put

sam spremi svoju sobu. Spremi bilježnice, olovke, albu-
me sa značkama i albume sa sličicama, papiriće od bom-
bona, kore od banane. Spremi sve onako kako bi se tebi
sviđalo. Bilježnice u ladice, olovke u zeleni auto, albume
u police, kore i papiriće u smeće. Sa svjetiljke obriše pra-
šinu, kao i s prozorske police. Stol je prazan.
A onda po podu rasprostre novine i gnječi plastelin.
Sve boje zgnječi u jednu jedinu grudu, u jednu jedinu ve-
liku smeđu grudu.
»Kako si dobar, Rok«, kaže Dada. »Kako se lijepo igraš,
a što su te kutije od plastelina na stolu, kako si ih lije-
po složio u redove.« »To su lijesovi«, kaže Rok, radostan
zato što je pohvaljen. »Još moram napraviti križeve pa ću
imati svoje vlastito groblje.«

124
 »O, Bože, smiluj nam se«, poviče Dada i otrči po tatu.
To je ljeto kad smo ostali bez tebe, kad smo ostali bez
plastelina i kad smo ostali bez smeđih i crnih flomastera.

★★★

U petak idemo na more. Sladoleda možemo pojesti

koliko želimo. Ja najviše volim Njofru, zato što je čokola-
da nekad malo hrskava, Rok najviše voli loptice.
Kad idem na plažu, viču za mnom: »Kebelegambe.«
»Na plaži su za mnom vikali kebelegambe, što je to?«
pitam tatu kad dođem kući. Tata kaže: »Nešto na tali-
janskom, ništa pametno.« »Da počnem učiti talijanski?«
pitam. »Ne«, kaže tata. »Jezici su važni, Janez!« kaže
Dada.
Na plaži upoznam Vesnu i Ninu, i neke druge djevoj-
čice. Razgovaraju o stvarima koje me ne zanimaju. »Proš-
li tjedan mi je umrla mama, lijes je bio otvoren, jeste li
nekad već vidjeli mrtvaca?« pitam. Svi šute, samo stoje i
gledaju. »Idemo bolje razgovarati o nečem drugom, Bro-
nja«, kaže Rok.
Onda razgovaramo o nečem drugom, o nečem što me
ne zanima, ali puno se smijem, jako puno, i smijem se
jako glasno.
Nedostaješ mi tako da peče. Ponekad moram čučnuti,
zato što teško stojim, ponekad se na ručniku stisnem u
klupko. »Zato što mi tako paše«, kažem onda Vesni.

125
 O tebi sa mnom nitko neće razgovarati. Tata promije-
ni temu, i Dada najčešće promijeni temu. Zato si mi još
dalje, ponekad mi se čini kao da te nikad stvarno nisam
ni imala.

★★★

»Križ je na pogrešnoj strani«, bjesni tata kad dođemo

kući s mora. »Bio sam na Žalama, nisu ga dobro okrenuli.
Mita gleda dolje na jug, a ne u brda, jebemti.«
Posvađa se pa okrenu križ onako kako tata kaže da
treba biti. Ja ne znam, Rok ne zna, Dada ne zna.
Na grob posadimo travu koja ne raste, zato što je pre-
vruće. »Jebeš travu«, kaže tata i naruči bijelu mramornu
ploču. Roku se najviše sviđa lampica, jer je ista kao i ona
u bajci Djevojčica sa šibicama.
»To se zove vječno svjetlo«, kaže tata. »Uvijek će gor-
jeli za mamu.«
Kad se vječno svjetlo pokvari, u njega stavljamo šibi-
ce.

126
IL
Kad odeš, drugačije je sve.
12. srpnja torta u hladnjaku više nije tvoja. Kupim si
čokoladnu tortu s višnjama u slastičarnici pored Maksija
i u dnevnik napišem:
Danas je moj petnaesti rođendan. Stan sam spremala od
jutra, oprala sam i podove. Došli su svi, došli su i oni koji
nisu
došli još nikada, i Francka iz Vrhnike. Rekli su mi da sam sve
lijepo poslužila. Dobila sam gomilu darova, još nikad nisam
dobila toliko darova. Čula sam kako govore da mi se,
nasreću,
ništa ne pozna.

★★★

Kad odeš, drugačije je sve.

U kosi imam gel, kad odem frizeru, kažem: »Ošišajte
me na lavlju grivu.« Ili kažem: »Do sredine ušiju pa dolje,
molim vas.«
U imeniku imam kulje, jednom sam ih u jednom danu
dobila tri. Učim, ali ne ide, ne mogu zapamtiti ono što
treba. Samo se još moji sastavci čitaju pred razredom.
Sve se okrene kad te nema. Tata više ne razgovara sa
mnom, ja više ne razgovaram s njim. Potkrovlje je hlad-
no i prazno. Roki ja jedno drugom krademo slatkiše, no-
vac, gel, češalj, kasete i sve. On više ne dolazi u moju
127
sobu ni ja u njegovu.
 Na kraju prvog razreda srednje na moru imam prvog
dečka s kojim se ljubim. Laurenta iz Pariza koji svira kla-
vir. Teta Anita kaže: »To je druga kultura, Janez, ja im
ne bih dopustila, neka si nađe nekog našeg.« Tata kaže:
»Nađi nekog našeg, ti Francuzi žene zatvaraju u kuhinju i
stavljaju im crne marame na glavu.«

★★★

Kad u drugom razredu kući dovedem jednog našeg,

tata ga pozove u dnevnu sobu i kaže: »Ja sam Janez, a tko
si ti?« »Ja sam Blaž«, kaže Blaž. »A šta radi tvoj tata?« pita
tata. »Popravlja veš mašine«, kaže Blaž. Tati se to sviđa,
jer je čovjek od prakse. Popijete po borovničku.
Dada Blaža zove Taubi, zato što se Blaž preziva Go-
lob, a meni kaže: »Bronja, sad to više nije zafrkancija, ide-
mo ginekologu.« Odemo ginekologu, dobijem dijafrag-
mu. »Seks je lijep, znaš, najljepši je kad se dvoje vole«,
kaže Dada. »Zapamti to.« Zapamtim.
Svaki dan sam kod Dade i Dada zna sve, baš sve. Samo
ponekad joj slažem. Jednom istrgnem stranicu iz novina
i onda kažem da su novine već donijeli potrgane. Ono
što istrgnem, nalijepim u svoj dnevnik. Naslov članka je
Dnevniku na put, a napisao gaje moj djed Lojze. Jednom ću
ga potražiti, napišem ispod novinskog papira. Kad se budem
usudila.
Svaki dan sam kod Dade, zato što je s Dadom sve lak-
še. Kod nje sam i na ručku, jer je hladnjak kod kuće pra-

128
zan, zato što tata često ne želi ići u trgovinu. »Prebrzo
sve pojedete«, kaže. Na čašu majoneze crnim flomaste-
rom nacrta crtu, tako da zna koliko nedostaje, jer je uvi-
jek nedostaje previše. Zato što uvijek prebroji i komade
štrudle, od svakog komada moram odrezati samo mali
dio, tako da broj na kraju bude uvijek isti.
U drugom razredu nedjeljom počnem ići na matineju
u Palmu. Najčešće idem s Majom iz 2.d. Plešemo od pet
do deset. Najviše mi se sviđa Proud Mary. Prije nego što
idemo, popijemo Balantines s Coca-Colom. Kad to tata
vidi, nacrta crtu i na bocu viskija, zato u nju moram naliti
onoliko vode koliko viskija popijemo. Sve se poremeti
kad nam dođu gosti i kad u kristalnim čašama s tvoga
vjenčanja ugledam obojanu vodu. »Jebem joj mater«, ču-
jem tatu kako psuje. Otrčim van, zato što ga se bojim.
Tata me ne pušta u Palmu. »Razbit će te«, kaže i po-
kaže kako su jednom njega razbili, ili možda tebe, ili nje-
ga zbog tebe. Zato što me ne pusti u Palmu, lažem mu.
Kažem mu da idem učiti, ili da idem sjediti na klupici.
Jednom mi kaže: »Reci mi gdje si bila, samo mi reci istinu,
neću se ljutiti.« »Bila sam u Palmi, plesala sam«, kažem.
Jako me ošamari.
Za Božić napišem u dnevnik:
Danas je Božić, drugi bez tebe. Rok i ja smo sami, tata je
otišao van obrijane brade i opranih zubi. Sjedim pred kami-
nom i jedem čokoladu koju mi je Djed Božićnjak donio kod

129
Lindtnerovih, susjeda ispod nas. Dobro je da imamo tako ve-
like prozore.
Za Uskrs napišem u dnevnik:
Danas je Uskrs. Drugi bez tebe. Tata je prijepodne kupio
novi stolnjak. Obojaojejaja i umjesto orahnjače ispekao
štrud-
lu. Skuhao je šunku i na trgu kupio narcise. Nas dvoje smo
sami kod kuće. Rok je kod Dade. Nisam gladna, ali ipak sam
jela. Šunku, jaja i krumpir. Gotovo ništa nismo govorili, ali
mije ipak bilo lijepo. Zato što sam se s njim tuckalajajima na
čistom stolnjaku i zato što sam navečer teti Heleni mogla reći
da smo i mi imali obojana jaja.

Kad ti odeš, ode i Anitin Profi.

Dobio je rak na želucu. Isto kao i ti. Operirao ga je
stric Vlado, ili Bojan, ili obojica. Operacija je uspjela, rak
nije bio tako grozan kao što je bio tvoj, ali je Profi dobio
upalu pluća i onda Profija više nije bilo.
Kad Profi umre, Anita kaže: »Nikad...! Nikad više neću
imati nikoga.« To mi se čini čudno, zato što ne znam
kako je mogla imati Profija ako je Profi bio svećenik, a
ona je bila samo njegova kućna pomoćnica. A onda još
kaže: »Jel‘ da, Janez, nas dvoje više nikada nećemo imati
nikoga, sad kad Mite i Profija više nema?« To pita nekoli-
ko puta, zato što tata šuti.
130
 Meni se to da neće imati nikoga više ne čini baš poseb-
nim, zato što imaju već više od četrdeset godina.
Anita unatoč tomu uskoro ima Jima, a onda se i vjenča
zajima. jim je iz Australije i malo je miješan s Kinezima,
zato zna skuhati kinesku hranu. Upoznaju se u Rovinju,
preko ograde na Anitinom vrtu. »Ne znam zašto Anita
može imati napola Kineza, a ja nisam mogla imati Lau-
renta iz Pariza«, pitam tatu. Tata kaže: »Nemoj previše
pametovati.«

★★★

Kad ti odeš, ode i Aco.

Kad ga na Bokalcu vidim posljednji put, kaže: »Dok-
tori su me sjebali, Janez, ja to više ne mogu podnijeti«, i
mahne prema svojim nepokretnim nogama.
Nema pogreba, jer dođe njegov brat i odveze ga u
Crnu Goru. »Čudno je kad nema pogreba, jer onda nema
ni kraja, a kad nema kraja, nema ni mira«, kažem Dadi.
»Lijepo si to rekla, mišice moja«, kaže Dada.

★★★

Kad odeš, ostanem sama.

Ponekad mi nedostaješ tako da boli. Drugi misle da mi
ne nedostaješ, zato što idem van, zato što imam dečka.
Zbog toga se osjećam krivom.
Ponekad sanjam da me ti ujutro probudiš za školu.
 U gradu povremeno mislim da je svijetla kabanica
ispred mene tvoja, daje sasvim tvoja i da si ti u njoj. Srce
mi onda poludi. I ponekad mislim da je kosa na pokret-
nim stepenicama u Maksiju ispred mene isto tvoja. Pone-
kad tek na trenutak pomislim da si ispred mene stvarno
ti. »Možda sam takve sreće«, pomislim onda.
Ponekad idem po našim ulicama, od Vojkove do Pla-
ve lagune. Onda me opet držiš za ruku i govoriš: »Hej,
papiriće se ne baca na pod.« Ili kažeš: »Ne, po cesti se ne
puši.« Onda odemo do Gavrilovića pa opet desno pa po-
red ogrozda i pored Cevca do Peričeve ili kod Gavrilovića
prijeđemo cestu ravno pored naše trgovine i pored vrtića.
A onda mi ti ispred vrtića opet kažeš: »Dobro da nikad
niste trebali ići u vrtić, znaš da su djeca tamo u jaslicama.«
A ja opet mislim: imam sreću što me Dada čuvala, što
nisam morala spavati na slami i što ujutro nisam morala
ići u tu staju. I onda opet mislim da sam zbog toga nešto
posebno. Onda si opet sva moja i onda se opet moj dlan
gubi u tvome.

★★★

Noću te vidim sasvim stvarno. Vrebam te na ulicama

koje su uvijek mokre i uvijek sive, zato što uvijek pada
kiša. A od kiše i od znoja je mokra i tvoja kosa. I mas-
na i ljepljiva. U svojoj svijetloj kabanici si, u izlizanim

132
smeđim cipelama, s torbicom na zvono. Voštanog lica i
mrtvih ruku. Kad te opet pronađem, srce lupa kao ludo.
»Čekaj, čekaj me«, vičem i trčim za tobom. Ne čuješ me,
samo ideš dalje ulicom i gubim te među ljudima. Trčim,
jako trčim, tako da se onda i moja kosa smoči, ali ti si već
daleko i opet te izgubim.
Ponekad, samo ponekad se zaustaviš, a kad se zausta-
viš, onda se i okreneš. Onda ne dišem, bojim se da ću na-
praviti nešto pogrešno i da ćeš opet otići. Zato samo če-
kam da me pogledaš, da me opet vidiš, da mi kažeš: »Gdje
si, mišice moja mala?« Ali ti ništa ne govoriš, zato što je
tvoje lice tuđe, bijelo i ljepljivo, i tvoje je lice daleko, ona-
ko daleko kao što su daleke i tvoje oči, koje su isto bije-
le. I nikad, baš nikad me ne dodirneš. Ako primim tvoju
ruku i stavim je na svoju kosu, ruka padne. Ruka padne i
s moga lica. Ako nešto kažeš, kažeš samo: »Pusti me!« Ili
kažeš: »Pusti me na miru!« Najgore je ako ne kažeš ništa,
a najgore je ako ne kažeš ništa pred školom, zato što onda
svi viču: »Nemaš mamu, lažeš, nemaš mamu, lažeš!«
Probudim se iz snova mokra od suza i od znoja.
Strah me čežnje za tobom, do nepodnošljive me boli
strah te čežnje.

★★★

Te noći, koja je strašna, stojim na željezničkoj posta-

ji, na peronu broj 4. Ti stojiš u teretnom vagonu, stojiš

133
na prašnom drvenom podu. Imaš dvoje djece, dječaka i
djevojčicu, ali dječak nije Rok, ni djevojčica nisam ja. To
su druga djeca, nova djeca. Držiš ih za ruke i gledaš me
i ja gledam tebe. Kaput ti je otkopčan i vidim tvoju sta-
ru smeđu suknju i tvoj vuneni pulover. Tvoje cipele su
prašnjave i prljave, smeđa ti torbica visi preko obješenog
ramena. Tvoja je koža siva i malo žuta, svjetluca, a mas-
na ti je kosa začešljana unazad. »Ovdje sam!« povičem
prema tebi. Gledaš me, ali tvoje oči su prazne i bezbojne.
»Mama, vidiš me? Ja sam tu, tu sam!« povičem najglasnije
što mogu. Prazno zuriš u mene. Uhvati me panika da me
ne vidiš - ili još gore, da me ne prepoznaješ.
Vlak počne kretati s perona, a ti i dalje gledaš kroz
mene. Dječak prekriži noge i nasmije mi se, nasmije mi
se zato što si njegova, a ne moja. Padnem na koljena, pra-
šina mi udari u lice i onda samo još vrištim i vrištim. Vriš-
tim zato što si me ostavila, vrištim zato što više nisam
tvoja, vrištim zato što si me zamijenila, a ne bi me smjela
zamijeniti, zato što si ti moja mama, zato što si moja veza
sa svijetom, zato što si ti moje sve.
Vlak je već odavno otišao, a ja još uvijek klečim i vre-
lim dlanovima udaram o prašnjavi pod.

★★★

Kad odeš, sve je drugačije.

Krajem drugog razreda imam jedinicu iz fizike, kemi-
je i matematike. Kemiju ispravim, fiziku ispravim, mate-

134
matiku padnem. Učim čitav kolovoz, ali na popravnom
ispitu nemam pojma. Matematičarki je teško, mislim da
joj se stvarno sviđam. Ponavljam godinu.
Kad dođem u novi razred, sram me je, grozno me sram.
Ali nitko se ne bavi time što sam pala. Najviše se družim s
Andrejem, kojeg zovem Lasko i koji mi nije dečko, prem-
da drugi misle daje. Lasko ne želi ići u Palmu, više mu se
sviđaju bonsai, a travu reže škaricama za nokte.
Kod njega kod kuće je sve drugačije. Njegova je škri-
nja puna sladoleda, njegov je hladnjak pun jogurta i slat-
kog vrhnja, njegova mama peče orahnjaču i radi mlince
kad dođe nona iz Divače. I Lasko je drugačiji od mene.
Kad govori o politici, ne slušam ga, kad govori o firmama
koje propadaju, isto ga ne slušam. Mislim da on mene
uvijek sluša. Ponekad se smijemo tako da boli i u njego-
vom sam murgelskom dvorištu punom narančastog sun-
ca ponekad sretna do posljednjeg atoma.

★★★

Najesen napišem u svoj dnevnik:

Danas sam bila na Velesajmu, zato stoje tamo Plečnikova
izložba koja je bila i u Centru Pompidou u Parizu. Izložbu je
napravio moj deda. Lasko mi je posudio novac za ulaznicu,
zato što Dadi nisam rekla da idem. Lojzeta sam gledala
izdale-
ka, zato što mu se nisam usudila približiti. Bojala sam se da
ni
135
sa mnom ne bi želio razgovarati, kao što onda u Slonu nije
htio
razgovarati s mamom. Bilo mi je neugodno i zbog traperica,
zato što su svi oko njega bili u odijelima. Bilo mi je neugodno
i zato što sam pala, vjerojatno bi pitao kako mi ide u školi.
Izdaleka izgleda vrlo ljubazan. Ni tati nisam rekla da idem,
zato što bi poludio. Na sudu se s Lojzetom dugo borio za šumu
i
kuću u Žirima koja bi trebala biti mamina, zato što ju je mami
ostavio Lojzetov tata. Tata je pobijedio, zato ćemo na Grbi
ku-
piti stan za mene.

U trećem razredu sam počela hodati s Marinom. Ma-

rino me zimi vodi na skijanje u Austriju, a ljeti u njihovu
vikendicu na moru. Imaju i jedrilicu na kojoj se vozimo,
ali je meni zlo. Marino ne pije Benko, nego Nesquickkoji
ja onda iz vrećice jedem žlicom. Kad jede riblje konzer-
ve, ne jede sardine, nego tunu Rio Mare. Onda prvi put
vidim da u ribljoj konzervi može biti i nešto drugo, a ne
samo sardina. Njegova mama ne pere Faks Helizimom,
nego Daschem, imaju i omekšivač koji ima naljepnicu
medvjedića, zato Marino jako lijepo miriši. Marino ima
čarape i pulovere s uzorkom i Timberland cipele koje čis-
ti gumicom. I ja bih voljela imati sve to, ili bar takve ča-
rape. Kad ih nađem u Trstu, vidim da njegove čarape
koštaju onoliko koliko koštaju moje traperice, zato radi-
je kupim traperice. Kad idemo u kino, idemo Audijem
136 Marino mi se jako sviđa
100, a Dada nam da za pomfrit.
i grozno mije što je njegovom mlađem bratu na ljuljački
ispred kuće jednom stalo srce. Zato što ne mogu zamisliti
da Roku ikad stane srce. To ne mogu misliti ni kad smo
posvađani.

★★★

U četvrtom razredu mi opet ide u školi. Matematiku

prvi put nakon pet godina napišem za 5. Rebeka i ja, pri-
jateljica iz razreda, riješimo sve zadatke iz Štalca.
Prestanem hodati s Marinom, upišem se na novinar-
stvo. »Pisat ću«, kažem Dadi.
Kad sam ja u četvrtom razredu, to je peta godina bez
tebe i prva kad smo Rok i ja opet na krevetu u mojoj sobi.
»Počet ću se penjati«, kaže Rok jedne večeri. »U brdima.«
Postane mi tijesno, sve se u meni stisne. Želim mu reći
da se bojim, da me strah, želim ga moliti da to ne radi, ali
ništa od toga ne kažem, zato da ne uništim večer. Kažem
samo: »Ja poslije škole idem u London cijelo ljeto. Čuvat
ću djecu.«
Kad sam ja u četvrtom razredu, u mene uđe neki
umor od kojeg sam nepomična. U proljeće sam beskraj-
no umorna. Sve to dolazi odnekud iz mene, ne znam si
objasniti odakle. Ne pomaže ako spavam, ne pomaže
ako mirujem, ne pomaže ako sam navečer kod kuće. Ko-
načnost koja plaši zarila se duboko u mene i razlijeva se
posvuda po meni. Ponekad se tresem već ujutro u au-

137
tobusu, ponekad bih od umora plakala. Nakon nastave
spavam kod Dade; kad se probudim, noge su mi i dalje
teške, i ruke, i glava isto.
»Zašto ti je tako debeo vrat?« pita me Lasko jednom na
obrani. »To je takav pulover«, kažem. »S rol kragnom.«
»Zašto su ti tako izgrebene noge?« pita me Dada kad
skinem najlonke. »Svrbi me koža«, kažem.

★★★

Na proljeće napišem u dnevnik:

Ne idem na maturalni ples, zato što ne bih mogla podnije-
ti da ne pripadam nijednoj mami u toj nesnosno sretnoj guž-
vi mama. Osim toga, ne bih izdržala na nogama cijelu večer.
Umorna sam, beskrajno sam umorna. Samo bih spavala.
»Ne idem na maturalni ples, šteta novca«, kažem Dadi
i stisnem se uz nju, tako da mi ne gleda lice. »Imat ćeš više
za London, mala moja«, kaže Dada i pomiluje me po kosi.

★★★

U srpnju letim u London i cijelo se vrijeme dopisujem

s Rokom i Dadom.

Draga Dadice, dragi Rok,

javljam vam se iz Londona, zapravo iz Croydona. Sretno
sam stigla!!! Kasnili smo samo sat vremena i petnaest minuta.
U avionu sam dobila ledenu kocku, a na aerodromu me doče-

138
kao Bryan. U rukama je držao karton na kojem je zelenim flo-
masterom pisalo BRONJA, tako da smo se odmah prepoznali.
Bio je jako ljubazan. Za večeru smo imali - slušajte samo-fish
and chips. To znači ribe i pomfrit. Katastrofa!Jeli smo s
novin-
skoga papira koji je bio crnji od ulja. Kad smo pojeli, Kyla
mije
rekla - to je ta mala djevojčica: »Put the cream on my
bottom.«
To znači da sam joj morala namazati guzu. Prevodim, zato
što ne znam hoće li ti Rok... Dok sam joj mazala guzu, začula
sam užasnu viku i onda strašan plač. Dugo je trajalo. Vikala
je i plakala Caroline, vikao je i Bryan, koji nije plakao. Otišla
sam se raspakirati u svoju sobu. Kad sam. došla u dnevnu
sobu,
tamo je sjedio samo Bryan koji mije rekao - slušajte sad to -
da će se sutra odseliti. Rekao mi je da je čekao da ja dodem,
da ću paziti na djevojčice i na Caroline. Možete li to misliti!
N
Jednom riječju, sutradan je otišao. Caroline je od tada cijelo
vrijeme u sobi. Ne ide na posao. Ide samo na zahod, tako da
ja
kuham i brinem se o djevojčicama, koje su sasvim u redu.
Inače
je Caroline jako ljubazna. Kad sam došla, dala mi je metal-
nu kutiju bombona Quality Street. Često me pozove u spavaću
sobu i onda ne prestaje govoriti. Govori samo o Bryanu.
Rekla 139

je da ju je varao i da nije želio imati dječje sjedalice u autu,

tako da druge žene ne znaju da ima djecu. Rekla mije i to da
ću odsada moći imati slobodne vikende i da će se učlaniti u
Ginger club. Objašnjavala mije što to znači, ali ne razumijem.
Ne znam što znači ginger, a ne znam ni što radiš u tom klubu.
Čini mi se kao da je to klub za rastavljene. Caroline ne zna
što znači »Reported, speach« i što su to »If clauses«. Tako, to
je
zasad sve, drugi put ću vam se javiti kad budem išla u London.
Nabavila sam si već kartu za podzemnu željeznicu. Sve mije
jasno. Dada, ne brini!!!
Vaša sam i uvijek ću biti vaša, Bronja
P. S. Pozdravite sve u Ljubljani.

★★★
Draga moja mišice!
Napokon sam dobila tvoje pismo. Znaš da ga čitam i onda
ga spremim pa ga opet uzmem u ruke. Bronja, gledaj život
otvorenih očiju. Ne trči pred rudo. Bojim se da ne doživiš
velika
razočaranja. Znaj da nije zlato sve što šija. A onda i ovo:
svaka
medalja ima dvije strane. Budi sretna što imaš dobru obitelj.
Je
li se gospoda već utješila? Ili još uvijek samo spava? Budi joj
po-
drška, znaš, nije joj lako kad je ostala sama s dvije djevojčice.
Je li gospodin doista otišao od kuće ili se sad već
predomislio?
Kod nas nema ničeg jako novoga. Samo teško shvaćam cijene.
Nije mi teško to što sam ti omogućila to putovanje. Dobro je
da
si išla ove godine, ne znam što će biti sljedeće godine jer je
140
sve
ludo. Znaš, čovjek mora vidjeti svijeta da zna cijeniti svoj
dom.
Kad hodam ulicom i gledam mlade ljude, mislim da ću vidjeti
i tebe, ali tebe nema. Rok me veseli i ljuti. Sad radi, to znaš,
i vraća mi novac za alpinističku opremu, tako da ću biti jako
bogata kad se vratiš. Budi zdrava i pametna. To ćeš biti!!!
Tvoja Dada
 P. S. Danas je Silvo poludio. Znaš, tako je vikao kao onda
kad si mu se ti smijala s balkona.

kkk

Draga sestrice!
Postao sam pjesnik i pisac. Jučer navečer sam napisao
tekst
pjesme koja je jako dobra i poslat čuje svom bivšem prijatelju
iz razreda koji ima svoj bend. Za tebe baš ne mogu reći da si
baš neki poseban talent. Kad smo Seba i ja kod mene slušali
kasete, na jednoj je (jasno, mojoj) snimljena tvoja izvedba Hej
Jude - ti pjevaš, kao. Vjerojatno je bila snimljena u prvom po-
kušaju, zato što smo se tako smijali da su me sutradan boljeli
svi mišići u trbuhu, a Seba se nije mogao dignuti s poda.
Slušali
smo je čitavih sat vremena. Molim te da svoje tuljenje drugi
put uzmeš sa sobom. Aha, još ovo vezano uz muziku: Pred
Pre-
šercem sam sreo jednog kul tipa koji me uči svirati gitaru, a
izgleda kao John Lennon. On je inače već oženjen, nema
djece,
ima skroz dobre majice. One američke. Ne naše. Jasno, neke
su
već isprane, ali su stvarno dobre. Sad gledam snimku
koncerta
u Budimpešti. Bruce Springsteen pjeva »River«, od njega sve
šprica na sve strane.
All yours, Rok (jel se tako piše?)
141
-kkk

Dada, Rok,
javljam vam se samo nabrzinu. London je super, vidjela
sam strašno puno, ludo je!!! Hvala, Dada, što sam mogla
ići!!!
Caroline je malo bolje, ide na posao. One dvije male su super.
Dobro se slažemo. Nemam previše posla. Svaki dan
prijepodne,
kad su u školi, mogu se kupati. Moram samo obrisati prašinu
i usisati.
Bronja

★★★

Dear sister!
Nedjelja je i dosadno mije. U Jugoslaviji sve skupa ide do-
davola. Tako da znaš, u Italiji mijenjaju ovako (ako uopće
mijenjaju): 100 000 lira za 300 milijuna tolara. Sve skupa
neka ide u vražju mater. Jedan jebeni pojas za penjanje koš-
ta 160 milijuna!!! Vjerovala ti to ili ne, Gadaji je u Beograd
(nesvrstani) doveo četiri deve i dva konja, zato što »Gaji«
mora imati 2 deci devinog mlijeka za doručak. Parkirani su
u dvorištu veleposlanstva. Ne znam zašto su tamo i ti konji.
Tata je došao kući sa splavarenja po Tari. Znaš da ima skroz
dobru curu (da ne povjeruješ). Ima oko 26-28 godina. Dobre
noge. Da ne misliš daje stari ružan. Najzgodniji je na turni-
ru Slovenijalesa. Pocrnio, jedva bi ga prepoznala. Nakon tvog
odlaska je živnuo, promijenio se 100%. Sav je sladak. Malo
mu piši jer je pitao kako ti je. Inače radim visinske poslove.
Imam keša kao pljeve, tako da sam Dadi mogao vratiti 300
somova, moram joj vratiti još malo. Pokvario joj se zidni sat
pa sam joj kupio novi. Baš je lijep. Drveni. Sličan našem (very
142
expensive). Pozdravljaju te svi prijatelji, moji i tvoji. Javi se
Stančiju. Ne znam znaš li to, ali on Dadi na kovertu piše sve
adrese. Vjerojatno ti Dada nije ništa pisala o tome. Znaš, baš
sam se posvađao s njom, zato što ti (ne znam zašto) piše na
to-
alet papiru. Valjda se boji da će inače pismo biti preteško i
da
neće doći... Debilno! Ne mogu je uvjeriti da pismo za obične
markice može biti teško 10 dkg. Ne možeš joj ništa, neka onda
piše na toalet papiru! Pozdravi one dvije male i reci im da se
ne smiju toliko zezati.
P. S. Nadam se da si malo smršavila.
P.P.S. Nećeš vjerovati tko se pojavio neki dan na vratima.
Laurent! Tražio te. Rekao sam da te nema pa je otišao.
Zauvijek tvoj brat Rok.

Dada, Rok,
to, da su cijene sve više, vidim po markicama. Najprije su
bile 800 tisuća, sad su već preko milijun. Sjedim u svojoj sobi
i slušam Pink Floyd. Moram vas naružiti i to zato što već 2
tjedna od vas nisam dobila ni razglednicu, a kamoli pismo.
Ne znam, Dada, možda ti pišeš, a onda ti, Rok, ne predaš to
na poštu (što je sasvim moguće). Svako jutro čekam poštara
kao luda. Jučer je bila kriza, jer je Bryan došao po one dvije
male, a Carolyn je poludjela, počela gaje mlatiti, a onda je
još M3
bacila stolac u zid. Otpale su mu obje noge, zato smo ostali
bez jedinog kuhinjskog stolca. London je super, samo što mi
vi jako nedostajete. Ne nedostajete mi samo vi, nego mi ne-
dostaju i brda i naše vode i more i trave. Tu nema nikakvih
pravih livada.
Grlim vas i ljubim vas, Bronja

★★★

Deer deer sister (draga se piše isto kao i srna, ne? hehe),
po tvojim pismima zaključujem da ti je postalo malo
dosad-
no. Bronja, dosta ti pišem. Stvarno. Napisao sam ti već 6 pisa-
ma, samo što 2 još nisam poslao. Ovo koje pišem ijedno koje
mije kod kuće. Zaboravio sam ga poslati. Sori. Dakle, na putu
k tebi su 4 pisma. Reci mi kad dolaziš da te dodemo dočekati
i
da ti džabe ne pišemo. Pismo putuje tamo oko 10 dana. Jako
mi
je žao što nisi dobila razglednicu iz Vrata, jer sam na sjevernu
stijenu Triglava flomasterom ucrtao smjer Hleba i Čopov
steber
po kojima smo se Urban i ja popeli. 7+/6+, nekih 1200 m.
Pala je i prva 9- u Dolžanovom kanjonu. Tako da znaš, kako
dobrog brata imaš. Najesen ću ići u jako perspektivan razred.
Zato ću odmah dobiti novi štrik, jeftiniju opremu i 70-85 %
popusta za spavanje u planinarskim domovima. Ali to mi neće
pomoći u školi, jer Vegova nema status perspektivnog
sportaša.
144
No, sad dosta o penjanju. Inače je u Ljubljani sve po starom,
osim što sam si sredio prst. Ispred Metalke mije jedan panker
dosađivao pa smo ga Dalano i ja morali pretući. »Srediti«,
re-
kao sam Dadi.
 All yours, Rok (tako se piše, šta ne? Zadnji put mi nisi rek-
la!!!!!!)

★★★

Rok, Dada i svi!

Da, Rok, tako se piše na kraju pisma!!!!! Srna se piše
deer,
a draga se piše dear. Baš si blesav. Ne znam zajebavaš li se
ili
misliš ozbiljno!!! Nemoj se zezati s tim!!! Stvarno mi je malo
dosadno, a još uvijek se nisam odmorila od škole. Još uvijek
sam umorna, samo bih spavala, cijele dane. Jedva uspijevam
izdržati. Londonske ulice su za mene predugačke. I trgovine
su
za mene prevelike. Više mi se sviđa Ljubljana, Čopova i
Nama.
Tamo je sve na jednom mjestu. Ponekad sjedim na klupici po
sat vremena i samo gledam ljude koji prolaze pored mene. Tu
je
sasvim svejedno što radiš. Nitko te ne primjećuje. Ako sam
jako
umorna, legnem na klupicu ili na travu i nikome to nije čudno.
Natečeni su mi limfni čvorovi, jedan je velik kao jedno malo
jaje. No, ili kao orah, da ne pretjeram. Koža me još uvijek
svrbi,
ali ne paničarim. Htjela sam se skijati u dvorani, ali to košta
1S funti. Pričekat ću da kod nas padne snijeg. Idem na
plivanje. 145

Rok, čestitam za 9-, Dobit ćeš plakate i neki časopis - na

engles-
kom, jasno. Frendovi. zatikači, gurtne itd. su preskupi + boje
su bezvezne. Kad dodem kući, voljela bih ići u planine. Može
se
to organizirati? Kakvo je vrijeme? Kad se zatvaraju
planinarski
domovi? Jesu li prsti u redu?
P.S. Hrana je ovdje užasna. Umirem od gladi.
 ★★★

Draga moja Boni,

danas sam dobila tvoju karticu s kosturom. Na njoj piše
»I
miss your cooking«. Stanci mi ju je preveo kad je došao da
mi
napiše tvoju adresu. Onda smo se smijali. Svi joj se smijemo,
i Rok i Bojan, koji se javio. A ja sam baš ponosna što misliš
na mene. Danas za ručak imamo filane paprike. Tako bih ti
ih voljela staviti na tanjur. Ne prođe ručak, a da ne mislim na
tebe. No, znaš što, ti ništa previše nemoj prigovarati na hra-
nu. Željela si u Englesku, sad si tamo i živi onako kako žive i
drugi. Malo potrpi. Puno ćeš vidjeti, puno naučiti. A jedi što
ti
daju. I ako su kobasice i grah iz konzerve. Kad dođeš,
napravit
ću polpete, krumpir i špinat. I kod nas je vruće. Danas su bila
32 stupnja. Ja se sasvim topim. Danas sam išla na tržnicu u
Plavu lagunu pored tvoje gimnazije. Sve je bilo mimo i tiho.
Stalno mislim da ćeš odnekud izletjeti, ali tebe nema pa nema.
Ne znam zašto si još uvijek tako umorna. Valjda englesko
vrijeme. Kažeš da su ti još uvijek natečeni limfni čvorovi na
vratu? Grgljaj kadulju. Imaš je? Ako te svrbe noge, nemoj se
češkati! U Ljubljani inače nema ništa novo, osim cijena, koje
su stalno sve više. Bar nešto ide gore. Bronja, pazi na stvari
i
na zdravlje.
Lijepo te pozdravlja, grli i146
ljubi Tvoja Dada.
Pozdravljaju te i Stanči, stric Franci, teta Helena i Bojan.
Budi dobra!!!
 kkk

Dada, Rok,
hrana je stvarno užasna. Tu nema pomoći. Sad, recimo,
cijela kuća smrdi po ovčetini. Za večeru će biti ovčetina, ku-
kuruz i debelo narezani krastavci bez ulja i octa i soli. Nemaš
pojma kako mi nedostaje odrezak s dinstanim krumpirom! Ni
hrenovke ništa ne valjaju. Najviše bih voljela da mi pošaljete
vagon Krušičevih hrenovki + konjski sir + senf. Ni senf tu nije
onakav kakav je naš Etin. Bolje mi nemoj pisati o filanim pa-
prikama. Nemaš pojma s kakvim bih ih užitkom sad smazala
bar 5-6. Onda još te tvoje hrskave palačinke s marmeladom
od
marelice. Dada, molim te da mi u zamrzivač staviš nekih 20-
30 paprika (bez slanine, s puno sosa) i da ih pričuvaš dok ja
ne dodem. Danas prijepodne sam išla u McDonalds. To je
ono
gdje prodaju hamburgere.
Vaša Bronja

kkk

Draga moja Bronja!

Zadnja vijest. Pala sam s kreveta, ali hvala bogu, nisam
ozli-
jeđena. Kod nas u Ljubljani nema ništa posebno novo, samo
je
zahladilo, tako da ja sad već nosim debele čarape. Navečer
mije
tako hladno da se uvučem u krevet.
147 Od subote do danas je za-
hladilo 23 stupnja na termometru na kuhinjskom prozoru. Na
Kredaricije zapalo već pola metra snijega. Pa ti reci, zar
svijet
nije lud. Ja se ipak stalno zafrkavam. Još se držim, pravim se
»baš me briga« i idem dalje. Tražim nekog ženika, a njega
nema
pa nema. Užas! Jučer sam bila kod zubara, sutra idem opet.
Bro-
nja, kad budeš išla na aerodrom, nemoj zaboraviti pasoš,
kartu
i novac za taksu. Pazi da pokupiš sve svoje stvari. Ja bih već
sad
počela spremati. Pazi da ne zakasniš na avion. Pazi da sve ne
potrošiš, da ne ideš na aerodrom bez novca. Ja imam još onih
pet
Junti i mogu ti ih poslati. Bronja, proživi još te zadnje tjedne
što
možeš ljepše i sretnije. Pozdravi one djevojčice i gospođu i
ohra-
bri je. Za danas završavam, a onda sutra još koju rečenicu...
No,
danas ponovno nastavljam s pismom. Za taksu na aerodromu
kažu da je ne treba plaćati, ali se svejedno bolje raspitaj. I još
jednom - nemoj sve potrošiti! Ako ti ostane, možeš sasvim na
kraju na aerodromu još nešto kupiti. Znaš da jedva čekam da
dođeš. Sad je već 19.30. Čekala sam hoćeš li me još nazvati,
ali
nisi. No, drugi put. Bronja, Rok je danas otišao u planine,
imaju
oproštajnu proslavu za Boštjana i Jaka koji idu u vojsku.
Bojim
se, jer je u posljednje vrijeme148
nekako čudan, ne znam što mu
je.
Budi dobra, a tiskaro će sve to i završiti, lijepo te pozdrav-
ljam i šaljem ti pregršt poljubaca. Tvoja Dada
P. S. Bronja, Rok se sretno vratio iz planina. Upravo me
nazvao. Sad mogu u miru otići u krevet.

★★★

Dada, Rok!
Voljela bih vas nazvati, strašno mi nedostajete, ali to
košta
često zvati, premda bih vas tako rado čula. Nemam novaca,
jedva ću još uštedjeti za markice. Dada, ne boj se za mene.
Pa-
zim na sebe i na sve stvari. Da te utješim, nisam bila na onom
disco brodu koji je eksplodirao na Temzi, ni u vlaku koji se
zabio u zid, nisam ni ona koju su pretukli, silovali i bacili iz
auta tako da je slomila vrat. Rok, molim te nemoj je puntati
na te gluparije!!! Ne znam kako je mama mogla biti tu cijelu
godinu??? Ja bih poludjela! Kad se sjetim reklame Slovenija,
moja zemlja, najradije bih se rasplakala. Najviše kad se
sjetim
livade i one ceste pored koje je plakat. U Londonu nema
takvih
livada. Jedva čekam da vas zagrlim.
Još malo pa ću biti kod kuće, pozdravite tatu, Bojana,
Mari-
nu, Helenu, Anitu, Jima, Stančija, Francija, sve!!!!
Bronja
P. S. U zadnje vrijeme mi sve ide naopako. Razbila sam
još jedan tanjur ijednu čašu. Sve mi ispada iz ruku. Slika na
majici jedne od ovih malih zalijepila mi se za peglu. Jako sam
umorna. Samo želim kući.

★★★

Na vratima Vojkove pozvonim četiri dana prije nego

što sam im napisala. »Iz-ne-na-đe-nje!« povičem kad Dada
otvori vrata. »O, Jezus i Marija, o Bože moj, Bronja je,
Rok, Bronja je!« poviče Dada
149 prema kuhinji. Rok onda

poviče: »O jebemu, imaš deset kila manje, najmanje! Su-

per izgledaš!«
 Dada potrči do zamrzivača i stavi grijati filane paprike,
a Rok provali u kofer po darove.

★★★

»Kod kuće sam«, kažem tati i nasmijem se kad dođem

u potkrovlje. »Opa, bato!« kaže i tata, i on se nasmije i
kaže: »Je li bilo dugo, a?« »Da, dugo«, kažem. »Pa hvala
za razglednicu.«
To je najljubaznija stvar koju smo jedno drugom rekli
u posljednjih nekoliko godina.

★ ★★

»Dođi me gledati na Šance«, kaže Rok sutradan. »Da

vidiš kako sam sad spretan.«
Dok hodam do dvorca, majica mi se lijepi za leđa i
mokra sam. Jedva dođem do zidova gdje sjednem na ste-
penice. Roka još nema.
Netko se penje po stijenama. Gledam ga i sviđa mi se.
Kad se spusti, pogleda me, dođe do mene, otrese magne-
zij s ruku i jako ozbiljno kaže: »Zdravo, ja sam Urban.«
Njegove su oči posve plave kad ispruži bijelu ruku prema
meni. »A ovo je Štefan, moj polubrat, mama mi ga utrpa
na čuvanje.« »Ja sam Bronja«, kažem. »Zgodan ti je taj
mali.«
Kad Rok dođe, pokažem mu Urbana. »Šta nije zgodan,
a?« kažem mu. »No comment«, kaže Rok. »Tata će polud-
jeti, a sad je baš u redu.«

150
 Urban i ja počnemo hodati kad na faksu počnu predava-
nja, na Planjavu odemo prvu sunčanu subotu u listopadu.
Već u šumi, odmah čim staza malo zavije prema gore,
moje noge postanu teške i glava mije sva teška. »Moram
se zagrijati, hajdemo malo polakše«, kažem. Urban hoda
polako, ali ja unatoč svemu zaostajem. Hladni znoj mi
pada po očima, neugodno mije. »Proljetos sam još trča-
la na Kokrško sedlo«, kažem. »Nije žurba, imamo čitav
dan«, kaže Urban i zagrli me. To me umiri.
Prvi put se zaustavimo prije nego što dođemo do kraja
šume. Sjednem na stijenu, ne mogu više. »Možda sam
gladna«, kažem i izvučem kobasicu iz ruksaka. Jedemo, a
onda opet krenemo.
Dok hodamo, noge su mi stalno teške; dok ih mičem,
razmišljam o tome kako ih mičem. Pazim da ih dignem
dovoljno visoko. Da se ne spotaknem na kamenje i na sti-
jene i na korijenje. Guši me, ne mogu udahnuti do kraja.
Kad dođemo do kraja šume, odmaramo se drugi put.
Sunce je već visoko, a menije tako strašno hladno. Hlad-
noća je duboko u meni, razlijeva mi se uz kralješnicu i
cijelim tijelom mi prolaze trnci. Urban je u kratkim ruka-
vima, sav je osunčan i nasmijan. »Daj, draga, nije prob-
lem, samo nemaš kondicije, stajat ćemo usput pa će biti
sve u redu«, kaže i odlomi mi čokoladu. Pojedem je, ali
čokolada je bezukusna. Ne kažem ništa.
 Onda se i dalje zaustavljamo. Kad se zaustavimo, ja
sjednem i naslonim se na stijenu iza sebe, ili na svoja ko-
ljena, ili na Urbana.
Kad dođemo na vrh, sunce je već jako nisko. Iza nas je
deset sati hoda. »Sjednimo samo malo na livadu«, kažem.
Dok sjedimo na livadi, sunce je već narančasto, a onda je
i crveno. »Lijepo mije«, kažem i legnem na leđa. Sva sam
teška, nestajem. »Nemoj zaspati!« govori Urban. »Idemo,
past će noć!«
Kad krenemo, noge mi klecaju, oslanjam se na Urba-
na. Mrak je uskoro već posve cm. »Ne boj se, napamet
znam ovaj put«, kaže Urban. Ipak se bojim. Ne mraka,
samo sebe.
U Kamniškoj Bistrici je već duboka noć. Mrtva sam,
sva se tresem.

★ ★★

»Deset sati sam hodala na Planjavu«, kažem Roku,

koji je još budan i domaje. Zafrkava me.
U krevetu sam cijelu nedjelju. Kad ležim na leđima,
boli me u prsima, ako legnem na stranu, u prsima me boli
još više. Najviše zaboli ako legnem na lijevu stranu. Bolje
oštra i jaka, nikad još nisam osjetila takvu.
Navečer, dok tata gleda televiziju, dođem do njega u
dnevnu sobu i kažem: »Imam upalu pluća, morala bih do
Marine.« »Da, nazovi ju«, kaže tata i promijeni kanal. »I

152
ti limfni čvorovi na vratu su mi natečeni«, kažem i pro-
đem dlanom po vratu. Tata ustane s kauča, odjednom
nervozan. »Kakvi limfni čvorovi, gdje, otkad, pokaži mi!«
Pokažem, a tata odjednom problijedi kao krpa.

★★★

Marina me čeka u svojoj ambulanti na Fužinama. Za-

grli me i govori i smije se, jer Marina uvijek govori i uvi-
jek se smije.
»No, daj, pokaži mi te tvoje limfne čvorove«, kaže. Po-
kažem joj svoje limfne čvorove, a onda i Marina odjednom
problijedi kao krpa. »Moramo slikati pluća«, promuca.
Kad dođem natrag, moja pluća su već iza njezinih
leđa, na svijetlom mliječnom staklu. Pola pluća je tamno,
pola pluća je svijetlo. Srce mije ogromno, tako mi se čini.
»Imam upalu pluća?« pitam. »Nije upala pluća«, kaže
Marina, a njezino je lice isto onakvo kakvo je bilo onda
kad je došla u goste i rekla: »Ne gledajte me, idem od
kozmetičarke.« Oči su joj crvene, vrh nosa joj je crven, i
brada isto.
»Mogu li se onda vratiti na faks?« pitam. »Faks će sada
malo pričekati«, kaže Marina. To mi se čini neobično.

★★★

Drugo jutro se nađem s Marinom u auli kliničkog cen-

tra, dođe i Bojan. Loše volje sam, mislim da pretjeruju s
pregledima, želim ići na predavanja.

153
 Marina ide prva. Plakala je, to vidim. Kad me zagrli,
kaže: »Ne brini.« Onda dođe Bojan i dok hoda, povuče
rukavom po licu. Mislim da su se posvađali. I Bojan me
zagrli i kaže: »Ne brini.« To mi se čini čudno, jer nisam
zabrinuta.
Na zgradi u koju ulazim s Bojanom je veliko slovo D.
»Onkologija nema veze s tobom«, kaže Bojan dok ulazimo
kroz staklena vrata, a onda još kaže: »Napravit će ti punk-
ciju limfnih čvorova. Drugdje se to ne radi, zato smo tu.«
Dok sjedimo na plastičnim stolcima pred ambulan-
tom, Bojan puno govori. »Ništa se ne boj«, kaže. To kaže
nekoliko puta, ponekad to govori jako tiho, ponekad me
pomiluje po bedru.
Kad izađem iz ambulante u čekaonicu s gazom na vra-
tu, njegove su oči na mjestu na kojem su donje trepavice
opet roza. »Znaš gdje je onkološki odjel B?« pita.
U glavi mi u tom trenu sasvim malo zašumi i ulašte-
ni podovi se sasvim malo zaljuljaju pod mojim nogama.
»Da, znam«, kažem ukočeno i sjetim se sebe u zelenoj
haljini sa sitnim cvjetićima, zgrade s golemim slovom B,
one žene iza zida i tebe koja me čvrsto držiš za ruku i
govoriš: »Ne gledaj, dođi, to je rak.«
Zato mi se usta odjednom potpuno osuše.
»Onkologija nema veze s tobom«, ponovno brzo kaže
Bojan. »Ti samo odi tamo, Marina je već sve dogovorila
s liječnicima.«
Sjajni podovi se i dalje zibaju ispod mene.

154
 ★★★

Liječnica koja me čeka u zgradi sa slovom Bje ozbiljna

i velika. Ona puno pita i ja puno govorim. Zapisuje ono
što ja govorim, tako da se osjećam glavnom i važnom.
»Znam da je vama i bratu umrla mama«, kaže. Srce
mi onda počne brže lupati, u obraze mi navre krv, jer me
napokon netko opet pita za tebe, jer napokon opet mogu
nešto reći o tebi.
Dok govorim o tebi, povremeno pogledam u strop,
a ponekad kroz prozor; tako se ne vidi da bih najradije
plakala. Zato što ne želim plakati, zato što nikad ne želim
plakati, jer se bojim da će od toga biti strah one koji slu-
šaju i da više neće željeti slušati ni pitati i da će ponovno
samo šutjeti. A kad budu šutjeli, ti ćeš opet biti daleko,
opet ćeš biti negdje previše daleko od mene.
Zato govorim i objašnjavam kao da za mene nije ništa
posebno to što si otišla, kao što nisu ništa posebno ni ko-
zice ni rubeola.

★★★

Dođem Dadi gladna. Rok je tamo, i Urban. Jedu kned-

le sa šljivama. »Ne pravi se važna, skini te gaze«, kaže Rok.
Skinem gaze s vrata. »Znate da sam morala na onkološ-
ki?« kažem kad sjednem za stol. »Moram još napraviti svu
silu pretraga, cijela panika, izostat ću s predavanja.«

155
 Dada me pomiluje po glavi i kaže: »Dobra si, mala
moja.« Na tanjur mi stavi pet knedli s mrvicama koje cvr-
če koliko su vrele. Istresem nekoliko žlica šećera po nji-
ma. »Što mislite, što se događa?« pitam punih usta.
Urban lista po uputnicama i kaže: »Malo ću pitati
mamu, ona radi na mikrobiologiji, mora imati neku ide-
ju. Meni sve to skupa izgleda kao jedno veliko sranje.«
Ozbiljan je, onako kako Urban ponekad zna biti ozbiljan.
Rok uzme krišku jabuke iz kompota pa kaže: »Kako,
zašto si išla na onko? Ako mene pitaš, imaš rak, ali gle,
nisam ti ja neki doktor.« »Božemeprosti, Rok, kakve ti
gluposti pričaš?« poviče Dada.

★★★

Kad idem na punkciju leđne moždine, pada kiša. Ne

bojim se. »Ako je išlo na vratu, ići će i na guzici«, kažem
Roku dok ujutro hodamo po Vegovoj ulici, on nalijevo
u školu, ja do spomenika sa sidrom pa ravno na autobus.
Opet idem u zgradu sa slovom B. »Samo na punkciju
idem«, nasmiješim se vrataru kad uđem kroz teška vrata.
On se nasmiješi meni. »Idi na prvi kat, onda nadesno«,
kaže. Jako je ljubazan.
Trčim po stepenicama, zato što sam lagana i zato što
sam zdrava. Na prvom katu odem desno. Sjednem na bi-
jelu klupu i čekam. Gledam zelene spavaćice koje klize
pored mene i gole glave na dugačkim vratovima koje vire

156
iz njih. Oči na tim glavama su velike i gledaju me. Čujem
ječanje i pljuvanje i čujem povraćanje i stisne me željezni
obruč koji je pretijesan za mene. Dah se izgubi, ali samo
malo, samo na tren. Zato što znam da to nije moj svijet,
zato što zelene spavaćice i bijele glave nisu moj svijet,
ni otrovne boce koje se voze s njima. Moj svijet je vani,
iza teških vrata u prizemlju, udaljen dvije stepenice i ne-
koliko koraka od pločnika. Moj svijet je na jedanaestici
i dvanaestici, na Vojkovoj ulici, na suncu, na faksu i na
biciklu, ispod Planjave i među toplim travama. A ovdje
sam samo tako, samo na pretragama, na pretragama koje
se ne rade nigdje drugdje.
»Neće boljeti, zar ne?« pitam sestru kad me pozove u
veliku bijelu sobu, bijelu i metalnu. »To je tanka igla? Za
punkcije je uvijek tanka, zar ne.« »Brzo će proći«, kaže
sestra. »Ne boj se.«
Po policama tražim iglu koja čeka mene, ne nalazim
je. Onda šutim, skinem se gola.
Nasred sobe, sasvim na sredini, čeka me stol. Na nje-
mu je čista bijela plahta. Čini mi se lijepo da je čista za
mene. Legnem na trbuh i čekam. Mima sam, sasvim mir-
na, s rukama ispod brade.
Kad dođe liječnica, kaže: »Zabost ću u zdjelicu da
izvučem van malo koštane srži. Najprije ćemo dati lokal-
nu anesteziju.«
Još sam mirnija, jer ta kost nije debela. To znam.

157
 »Ruke stavi lijepo uz tijelo«, kaže sestra dok čekamo
da lokalna anestezija primi. »Da te mogu lakše uhvatiti.«
Stavim ruke uz tijelo da me može lakše uhvatiti.
Liječnica kaže: »Sad ću zabosti.« I ubode iglu u kost.
Oduzme mi dah, soba mi zapleše pred očima i pleše i
pleše. A onda sestra kaže: »Najgore je prošlo, samo daje
još izvučemo.« Plitko i brzo dišem, na trenutke uopće ne
dišem. Čekam kraj, koji će doći svaki čas, koji mora doći
svaki čas, jer je najgore prošlo.
Ali kraj ne dolazi, samo je gadno i sve jače i jače, a bol
je sve snažnija. Nije više samo oštra i žestoka, razlijeva se
po čitavoj meni, razlijeva se posvuda po meni. Igla prodi-
re u mene, ravno u mene, i gura se lijevo i gura se desno
i kruži bez kraja i konca, a onda se igla vuče van, grubo
i snažno, jako snažno, sve snažnije, snažnije i snažnije.
Znoj mi se slijeva u oči i u usta, napinjem se, hvataju me
grčevi u potkoljenicama i u bedrima i u leđima i posvuda.
Grčim se, sestra me pritišće uz stol, pritišće me o plahtu,
snažno me stišće. Kad na tren ugledam njezine oči, od-
mah skrene pogled. Uhvati me panika, beskrajna panika.
»Ne mogu je izvaditi!« dahne liječnica malo potom.
»Iskrivila se.«
»Molim vas, pustite me, ne mogu više, ne mogu više«,
počnem plakati u bijelu mokru plahtu ispod sebe.
A onda tijelo koje prebacujemo po stolu više nije
moje. Škripanje, dahtanje i guranje čujem negdje u da-
ljini. Gubim se u travama, među planinskim vrhovima,

158
među stijenama, iza bijelih, potpuno bijelih oblaka koji
su poput vate.
Do trenutka kad je igla napokon izišla, prošla je čitava
vječnost.

★★★

Sestra me obuče. U levisice iz Londona i u moj naj-

ljepši pulover s ljubičastim karo uzorkom koji sam kupila
u Benettonu kad mije stric Franci dao 100 maraka.
»Tako mi je jako žao«, kaže liječnica koja dašće i posve
je mokra. »Još mi se nikada ništa takvo nije dogodilo.«
»Nema veze«, želim reći, ali ne kažem ništa.
Golema metalna igla u posudi iskrivljena je skoro pod
pravim kutom i potpuno je krvava.

★★★

Na ulici se rasplačem, a onda na stanici plačem cijelo

vrijeme. Kad dođe autobus, desnu nogu podignem obje-
ma rukama na prvu stepenicu, a onda i na sljedeću. Ruke
mi se tresu, ne mogu otvoriti ciferšlus na ruksaku. »Pusti
kartu«, kaže šofer. Sjednem na sjedalo iza njega, lice pri-
ljubim uz mokro hladno staklo s lijeve strane i povučem
dlanom po njemu. Hladni dlan stavim na vrat. Ide mi na
povraćanje. »Ne gledaj«, kaže netko nekome.
Plačem u hladno staklo i brišem nos o rukav. Na nje-
mu ostaju bijele sluzave crte.

159
 Ne plačem zato što boli, ni zato što je boljelo, plačem
zato što me oštrina metala kroz samu srž raščerečila ni u
što. zgazila me, razderala me, isprala me. Surovo, pretje-
rano surovo.
I plačem zato što mije odjednom sve jasno. Zato što
su se odjednom, kad sam ugledala oči liječnice koje su
govorile Tako mi je jako žao, sasvim jasno pokazale sve
druge oči, sve igle i gaze i ulaštene ambulante tih dana.
Kad sam ušla natrag među gole glave i zelene spavaćice,
znala sam da sam i ja sama samo jedna od njih. U tom
sam trenu to znala tako jasno i tako čisto kao što se jasno
i čisto zna tek malo toga.

★★★

U trgovini na Vojkovoj kupim Euroblok. Uvijek ga

jedem po slojevima, danas ga odmotam i jedem ga kao
sendvič. Okus čokolade miješa se s okusom suza. Na cesti
se okreću za mnom, trudim se što manje šepati.
»Božemeprosti, pa kakva si ti to, pa što su ti to napra-
vili?« poviče Dada kad otvorim kuhinjska vrata. Rok me
gleda, samo gleda. I ništa ne govori.
Odem u kupaonicu, imam crne crte preko lica, iz očiju
idu do brade, a onda dolje po vratu. Ali crte me ne brinu,
brinu me oči, podsjećaju me na tvoje posljednje.
»Igla nije htjela izaći iz kosti, iskrivila se«, kažem kad
dođem natrag u kuhinju. Rokove su oči ogromne, Dadi-
ne su tamne.

160
 A onda još kažem: »Imam rak. Samo još ne znam koji.«
Dada se ukoči za štednjakom i poviče: »Daj, Bronja,
ne pričaj gluposti, pa što ti to govoriš, kako bi ti nešto
takvo uopće moglo pasti na pamet, otkuda ti sad to.«
Ustanem i zagrlim je. Stoji i sva je kruta, ona mene ne
zagrli. Ruke su joj teške, vise uz tijelo. »Znam, Dadice,
draga moja«, kažem. »To se zna.«
Dada padne na stolac. »Ne, ne, to su gluposti, Bronja,
to su gluposti, Bojan bi mi rekao daje to stvarno istina!«
kaže. To kaže nekoliko puta.
A onda još i Rok: »Vidi, bez panike, ako stvarno imaš
rak, posudit ću ti svoj walkman, a i kazetu Leonarda Co-
hena ću ti vratiti. Ako nemaš rak, kazeta je moja, jer su to
ipak šokovi, znaš.«
Onda jedemo goveđu juhu i pire krumpir, i špinat i
polpete. Pojedem tri. Čeljusti me bole dok jedem, čitavo
lice me boli dok jedem. Sasvim sam izubijana.

★★★

Poslije ručka zazvoni telefon, nešto mi zapne u grlu.

»Za tebe je«, kaže Dada u kuhinju. »Tata želi razgovara-
ti s tobom.« Teško ustanem, odvučem se do predsoblja.
»Hoćeš li biti kod kuće oko šest?« kaže tata. »Nešto se mo-
ramo dogovoriti.« »Ok, bit ću, dolazim«, kažem.
Noge mi se tresu, srušim se na stolac. »Tata želi raz-
govarati sa mnom, to je sada to«, kažem. »Previše je lju-
bazan.«

161
 »Dođi, draga moja, dođi k meni«, kaže Dada. Dođem
joj u naručje. Velika sam, prevelika za nju, ali kad stavim
svoj obraz na njezin vrat i kada me njezine ruke obgrle,
taman sam velika za njeno naručje.

★★★

Doma sam u šest. Tate još nema. Gledam gdje da ga

pričekam. Moja soba je premalena, teško dišem u njoj. U
kuhinji na stolcu ne ide, u fotelji ne ide. Stajati ne mogu
jer me, i kad se naslonim na pult, noge ne drže.
Kad začujem ključ u ključanici, dogegam se do drve-
ne ograde koju smo postavili pored stepenica, na mjestu
gdje se kuhinja spušta u dnevni boravak. Ograda mi seže
samo do pojasa, teško mi se nasloniti na nju, sve me boli.
Kad tata stigne, žvačem i pušem balone jer mi zubi
cvokoću. Tata je na vratima sijed i star.
»Imam rak, znam«, kažem kao da mije svejedno. Ka-
žem to brzo, kažem to odmah da što prije bude goto-
vo, kažem to zato da kažem prva, da sama izgovorim tu
strašnu stvar.
No, u tom djeliću sekunde, kad tata otvara usta, još se
nadam, stvarno se još uvijek nadam da će reći: »No, pa
nije baš tako strašno.« Ili da će reći: »Opet dramatiziraš.«
Ali on ne kaže ništa od toga, već kaže: »Da, Bronja, imaš
rak. Limfnih čvorova. Hodgkina.«

162
 Slomim se. Ne mogu više obuzdati ni srce, ni noge,
ni zube.
Daske se razmiču i fuge se u njima razmiču. Pritisak
u glavi je strahotan, kliznem s ograde, čučnem, sakrijem
lice u dlanove. A onda izgovorim ili povičem ili vrisnem
kroz plač: »Šta nije Hodgkin ono od čega je umrla Mihina
Marjeta? Šta nije to ono od čega je umro Damjanov tata
iz Godoviča?«
Raspadam se, samoj sebi curim iz ruku. Sve što jesam
bježi bez kontrole, bez nadzora. Kad stisnem šake, ne po-
maže. Trčim dalje od sebe, klizim samoj sebi kroz prste i
razlijevam se posvuda po podu.
Tatin glas onda dolazi izdaleka, ali dolazi. Čujem ga i
razumijem ga i čvrsto se držim za svaku riječ kad kaže:
»Za Marjetu još nije bilo novih lijekova, sad imaju druge
lijekove. Damjanov je tata bio star, pogrešno su ga cijepi-
li, previše je prskao po njivama. Nisi ista, razumiješ li me?
Nisi ista, čuješ li me? Izliječit ćemo te! Ustani! Sad moraš
biti snažna. Snažna! Čuješ li me?«
Najviše čujem kad kaže: »Ćemo.« Jer »ćemo« znači da
nisam sama.
»Bronja, ne umire se samo tako! Slušaj što ti govorim!
Ne umire se samo tako! Sredit ću kapsule iz Kine, sredit ću
bioenergetičara u Zagrebu i ciklu i makrobiotičku kuhari-
cu. Jesi li već čula za MA-KRO-BI-O-TI-KU?« A onda govo-
ri i sve drugo i ja čujem i razumijem sve i sve vjerujem i

163
opet imam deset godina i on je opet moj tata koji zida zlat-
ne kade, zlatne kade sa zlatnim anđelima umjesto ručki.
To poslijepodne napišem u dnevnik:
I ja sam dobila rak. Što sam pogrešno radila? Što ne
radim
kako treba? Osjećaj nemoći je paralizirajući. Tata misli da
ću
ozdraviti. Nadam se. Zbog njega i Dade i Roka, zato što znam
kako je teško ostati. 1 nadam se, zato što bih voljela živjeti i
zato što me strah smrti. Najviše umiranja. Najviše me strah
onoga što boli.

*+*
Tu večer svima telefoniram i sve objašnjavam. »Imam
rak«, kažem kad se digne slušalica s druge strane.
Tata mi ne izvlači kabel iz zida, a i ne čupa mi slušalicu
iz ruku.
Kad nazovem Dadu, još plačem, kad nazovem Urba-
na, plačem još samo malo. »Obećaj mi da ćeš otići ako ti
dosadim«, kažem mu. »I ako lijekovi ne budu djelovali i
ako sve pođe nakrivo, obećaj mi da ćeš otići ako me više
ne budeš volio.« Urban obeća.
Kad zovem druge, više ne plačem. Navikavam se na
rak u sebi, nevjerojatno kako brzo se navikavam na nje-
ga. Svakim pozivom mi je bliže. Znam za njega tek ne-
koliko sati, a već je malo moj. A što je više moj, manje ga
se bojim. A što ga se manje bojim, lakše krotim njegovo
164 u sebi. Prihvaćam ga.
divljanje, njegovo silno udaranje
Takvog kakav jest. Teškog i crno zarivenog u mene. Jer
to je moj rak. To je moja bolest. Isto kao što su moji moja
kosa i moja usta, isto kao što su moji tvoji znakovi na
mojoj koži i moji razrezani prsti na desnoj nozi. Jer takva
sam sada, jer to sam sada ja. Tjeskoba zato malo popusti.
I do kraja večeri mogu ponovno gotovo do kraja opet
udahnuti zrak i uzeti ga u sebe.

★★★

Te večeri, kad dobijem rak, dobijem i walkman. »Meni

se činiš sasvim normalna«, kaže Rok kad od Dade dođe
kući. »Ali evo, što sam rekao, rekao sam.«
A onda dobijem natrag i četku za kosu, gel, kazetu i
narančastu planinarsku majicu iz Italije.
Jedemo napolitanke s limunom koje nam tata donese
iz trgovine.

★★★

Dani nakon toga su čudni. I svaki je drugačiji.

Najčešće mislim kako će sve biti u redu i kako ću jed-
nom opet biti zdrava. Vjerujem samoj sebi. Mirna sam,
sasvim unutra u sebi, duboko u trbuhu sam mirna. Tak-
vih je dana puno.
No ponekad me i strah, jako me strah. Ponekad se
strah uvuče u mene polako i čuči tamo negdje gdje bi
trebao biti zrak. Drugi put pak udari u mene odjedan-

165
put. Iznenadi me, potkopa me, onemogući. Kad hodam
ulicom, kad se vozim autobusom, kad netko dođe u gos-
te. Ponekad se to dogodi i onda su mi noge teške. Onda
kažem: »Strah me da ću umrijeti.« Ili kažem: »Što ako
ne bude išlo?« A onda drugi, skoro svi drugi, uvijek brzo
kažu: »Ne govori to!« Ili kažu: »Jasno da će ići, ozdravit
ćeš, samo budi snažna.«
Teško mije slušati te rečenice bez sadržaja. Znam da
me žele utješiti, ali što znače te riječi bez značenja? Što
znači biti snažan? Što je to uopće? I što će biti ako ja te
njihove snage nemam dovoljno? Možda samo to što se
bojim znači da sam bez snage? Neću ozdraviti ako me
povremeno strah?
Znam da mi žele dobro, znam i to da te utješne rije-
či slušam samo zato što nemaju hrabrosti reći mi pravu
istinu, zato što uz pravu istinu razgovor postane kompli-
ciran. Zato što je jedina istina to da nitko ne zna što će
biti sa mnom, zato što je jedina istina to da je njihov strah
pred nesigumošću prevelik i previše snažan za iskrenost
pa je zato pretvaranje najlakši put. Jedini, prvi i najpri-
kladniji izbor. No »ozdravit ćeš« je za mene laž. To je slje-
pilo, utjeha koja mi ne pomaže. A ne pomaže ni »ništa ne
brini«, zato što se ja još uvijek brinem i strah je još uvijek
tu. Opipljiv je i snažno je prodro u mene. Usamljena sam
s njim, zato što ga ne dijele sa mnom, zato što mi ga ne
daju, zato što mi ga ne priznaju. Želim da kažu: »Jasno

166
da te strah. I nas je strah.« Želim da mi daju pravo na
strah, da ga prihvate, da ga svi zajedno razdijelimo, da ga
ukrotimo, svladamo i pripitomimo. Jer ja znam da samo
to pomaže. Zato što to zna Urban i zato što to zna moja
liječnica. Njih dvoje kažu: »Koga ne bi bilo strah?« I njih
dvoje kažu: »Da, od raka se može i umrijeti.« Ali njih dvo-
je su skoro jedini. Jedini koji se usuđuju prekoračiti grani-
ce svakodnevnih utjeha koje su brza utjeha samo onima
koji ih dijele. Samo njima.

★★★

Subota je kad idem na CT pluća i trbuha. Topla subo-

ta u studenom. Marina ide sa mnom.
»Imam Hodgkin, isto kao i Maijeta«, kažem Marjeti-
nom Mihi kad me dođe pogledati, zato što radi na rend-
genima. Miha kaže: »Moramo vidjeti kako je s tobom.«
Željela bih da kaže više. Željela bih da kaže: »Moja Marje-
ta.« Željela bih da se zafrkava sa mnom, jer se Miha uvi-
jek zafrkava, ali Miha danas ne kaže više ništa.
Dugo sam u stroju, skoro zaspim.
»Stvarno se nadam da dolje nema limfnih čvorova«,
kaže Marina dok na hodniku čekamo rezultate. To mi
kaže nekoliko puta. Nervozna je, čvrsto stišće torbicu, ne
smije se. »Ja se ne brinem, zato što na ultrazvuku nisu
našli ništa«, kažem Marini, ali unatoč tomu su mi dlanovi
malo hladni i malo mokri.

167
 Miha onda pozove Marinu u sobu, a mene ne. Kad
Marina ode s njim, sasvim je blijeda.
Iza Marine na hodniku ostane tišina. Više ne mogu
sjediti. Hodam gore-dolje i čekam vrata, čekam da se ta
debela vrata ipak opet otvore.
»U trbuhu nema ničega, u trbuhu nema ničega!« po-
viče onda napokon Marina u hodnik i prema meni. »O,
kako sam vesela, kako sam sada odahnula! Jesi i ti vesela?
Moramo odmah nazvati Bojana ijaneza.« Grli me i grli
i govori i smije se, stalno se samo smije. Srušim se na
stolac.
»Bi li stvarno bilo tako grozno kad bi i dolje bili limfni
čvorovi?« kažem kad krenemo. »To bi bila prava katastro-
fa, sad ti to mogu reći da bi to bila prava katastrofa«, kaže
Marina. »Vidi, pogledaj onog liječnika tamo, taj bi bio za
tebe, šta nije zgodan?«
Toga dana sam skoro sretna, lagana i skoro već zdra-
va. Idem u kino i na pizzu.
Poslijepodne dođe Lasko s prijateljima iz srednje škole.
Donesu mi slatkiše, Matej mi donese maškaru Lancome.
»Mama ti je šalje, navodno je skupa«, kaže.

★★★

U ponedjeljak sam opet u zgradi sa slovom B.

Liječnica kaže: »Nalazi CT-a su dobri, ali moramo
napraviti još limfografiju. Za svaki slučaj, da se unatoč

168
svemu neki limfni čvor ipak još negdje nije sakrio.«
Udari me neka težina, udari me u noge, u glavu.

★★★

Na limfografiju idem sutradan. Limfografija znači da

se zabode među prste na nogama, da se zareže u žile na
dijelu noge ispod gležnja, da se u njih pusti crnilo i da se
onda žile šiva. Limfografija znači da ne smiješ ustati, da
moraš spavati u bolnici, da ne smiješ kući.
Liječnik koji reže je ljubazan. Kupi mi Janu, priča mi
viceve.
Rezultate limfografije čekam pet dana. Dok čekam,
idem na faks, idem Dadi i prvi put idem Urbanu doma.
Urbanova kuća je prva do onkološkog odjela. »Ovo je
moja mama«, kaže kad uđemo u vežu. »Zdravo, ja sam
Branka«, kaže Branka. »A ovo je Tomaž, mamin novi
muž.« »Zdravo, a ti si sada naša nova mlada?« kaže To-
maž.
Sjedimo za velikim drvenim stolom u kuhinji. Bran-
ka kaže da pozna Bojana i da pozna Marinu i da zna što
mi je. Onda razgovaramo o citostaticima, o zračenjima,
o pregledima. Govorimo o tome kao da govorimo o pla-
ninama i o knjigama, o Londonu i o piletu u pikantnom
umaku kojeg zajedno sa začinima treba staviti u plastičnu
vrećicu bar noć prije nego što ga se peče. A kad kažem:
»Bojim se da će se nešto zakomplicirati s limfografijom«,

169
Branka ne kaže: »Ništa se neće zakomplicirati«, nego
kaže: »Pričekajmo rezultate.« Lakne mi kad to kaže.

★★★

Kad dođu nalazi, moram liječnici. Srce mi jako lupa.

»Došli su nalazi limfografije«, kaže liječnica kad uđem
u ambulantu i izvadi rendgensku sliku iz fascikla. »Dobro
da smo je napravili.«
Oči me zapeku, nos se napuni, liječnica se zaljulja
ispred mene. Ne znam kamo da gledam.
»Sakrile su se tu u trbuhu, s desne strane«, kaže i na
slici mi pokaže sićušan svijetli grozd.
Zlo mije, otežale su mi ruke, i noge, i lice.
Gledam nju pa sliku pa opet nju. »Marina je rekla...
rekla je da bi limfni čvorovi u trbuhu bili prava katastrofa.
Rekla je katastrofa. Mislite da ćete mi ipak još moći po-
moći?« mucam kroz suze.
Željela bih da se mogu izgubiti ni u što.

★★★

Poslijepodne odem Urbanu. »Imam treći stadij, ne

drugi«, kažem Branki i rasplačem se u Urbanovu baršu-
nastu košulju. »To nije dobra vijest«, kaže Branka i izgle-
da kao da će se rasplakati. »Kakav je plan?« Govorim,
govorim, puno govorim. A onda dođe Tomaž i onda
jedemo. »Sviđa mi se što ne pipkaš po mojoj kozmetici«,

170
kaže Branka dokjedemo. »Sve druge su pipkale po mojoj
kozmetici.«

★★★

»Imam ih i u trbuhu«, kažem tati kad navečer dođe

kući. »Imam treći stadij, ne drugi.« To kažem kao da ka-
žem: »Istekla mije mjesečna karta.« Drugačije ne ide. Jer
jedva govorim.
Dok ga gledam, nije mi svejedno zbog njega, zato
brzo kažem još i: »Liječnica kaže da su mogućnosti još
uvijek velike. Da se još uvijek da. Dvanaest kemoterapija,
dvanaest srijeda, dvije srijede mjesečno, a onda još pede-
set i pet zračenja. Za godinu dana ću biti gotova, i prije.«
Tata se drži za dovratak. »Treći od četiri je ipak bolje
nego četvrti od četiri, zar ne?« nasmijem se, jer on još
uvijek šuti i jer se nadam da će se i on malo nasmijati. Ali
on poviče na mene: »Samo se zajebavaš, a to sad više nije
zajebancija. Misliš da imaš neku prokletu gripu? Imaš rak,
rak, zar ti to nije jasno.«
Kad se vrata zalupe, podigne slušalicu u predsoblju.
Znam koga će nazvati, zato i sama podignem slušalicu u
svojoj sobi. Podignem je dok tata pritišće brojeve, jer se
tada ne čuje da u njoj malo klikne.
»Zdravo, Marina«, kaže tata. »Imaš pet minuta.« Mari-
na ima pet minuta. Slušam, teško dišem.
»Otišlo je dalje«, kaže tata suho. »Na trbuh.« »Čula
sam«, kaže Marina. »Grozno, Janez, to je grozno.«

171
 A onda tata kaže: »Prekasno je, Marina, liječenje više
nema smisla, sljedeći Božić više neće biti tu. Neće je biti
već za rođendan.« Slušam, računam.
A onda još kaže da ne želi igle, ni povraćanje, ni ci-
tostatike, ni zračenje. Želi da umrem kod kuće. »Isto kao
Mita«, kaže. »Želim da umre kod kuće, isto kao što je i
Mita umrla kod kuće.«
Slušam, slušalica se trese. Ostaje još samo Marina. Da
ga konačno zaustavi, da konačno kaže daje lud, da konač-
no kaže da je poludio. Ali Marina ne kaže: »Janez, jesi li
poludio?« I ne kaže: »Janez, jesi li lud?« Ona ne kaže ništa
od toga. Kaže: »Znam, Janez, katastrofa, ali daj da ipak
pokušamo, možda će uspjeti, nemamo što izgubiti.«
Rukom zatvaram usta, snažno guram dlan u njih, a
onda i šaku. Da ne čujete moje disanje i sve ono što ide s
njim. U čitavom su mi tijelu trnci. Zato što me tata preda-
je, zato što me tata, koji zida zlatne kade, stvarno predaje.
On ne kaže: »Bojim se kako će biti.« On ne kaže: »Strah
me da neće uspjeti.« On kaže: »Neće uspjeti. Nema smis-
la.« On kaže: »Nikakve bolnice, neka umre kod kuće.«
Njega nije strah kao što je mene strah. On se ne boji da
neću uspjeti, on zna da neću uspjeti. Razlika je golema.
Misli u glavi mi šume i pjene se bijelo. Guram lice u
jastuk i tada je dobro da te nema. Tada je dobro da si otiš-
la, zato što ne znam bih li podnijela da me još i ti predaš,
to stvarno ne znam.

172
 ★★★

To je večer kad ostanem sama. Sama sa svojim trećim

stadijem.
Tata se više ne nada sa mnom, više ni ne vjeruje sa
mnom. Ćemo je jednim pozivom prestalo postojati. Stis-
nuto se, smanjilo se, od njega je ostao samo ću. Sama
sam, u grču, u potpunom grču, a te užasne večeri kad mi
misli u glavi divljaju brzinom kojom mogu divljati samo
misli, više nego ikada prije vjerujem da ću se moći spasi-
ti. Ne znam zašto, ne znam odakle dolazi sve to, ali još
nikad se nisam osjećala tako živom kao što se osjećam te
večeri. Zato im ne mogu dopustiti da me predaju, zato
im ne mogu dopustiti da kažu kraj. Zato što noćas znam,
sigurno i snažno znam, da svijetla slika mojih pluća još
ne znači kraj i da svijetli grozd u mome trbuhu isto još
ne znači kraj. Zato što ja znam što je kraj, jer kad je kraj,
onda su tebe odnijeli. Zatvorenu u tamu. Danas u meni
sve još tako jako udara i lupa svom snagom. Sve u meni
žari i želi dalje. Želi više, želi još, grozničavo želi sve.
Ću. To napišem u svoj dnevnik prije nego što zaspim.
Nekako ću.

★★★

Sutradan tata kaže: »Malo sam gledao kako bi bilo kad

bi otišla u Njemačku na Breussovu metodu. To je dijeta,
bez bjelančevina, samo prije toga ne bi smjela na kemote-

173
rapiju, jer inače ne pomaže. Ja ću sve platiti.« Onda prođe
još jedan dan, a on kaže: »Malo sam gledao kako bi bilo
kad bi išla bioenergetičaru u Zagreb, samo što prije toga
ne bi smjela na kemoterapiju, jer inače ne pomaže.«
A onda počnu zvati od svakuda. Jedni kažu: »Kemo-
terapija će te ubiti, nemaš pojma kakvi su to lijekovi.«
Drugi kažu: »Od zračenja se umire, to je kao u Hirošimi,
to je kao u Čemobilu, sjećaš se kako je pištala salata?«
Neki kažu: »Cikla pomaže, pij ciklu!« Neki kažu: »Zašto
se ne moliš?«
Slušam ih. Zato što si me tako učila. »Lijepo se po-
našaj prema starijima«, rekla si mi. Slušam ih, ali ih više
ne čujem. Njihove riječi ulaze kroz mene i lete daleko
od mene. Ne tiču me se. Nimalo. Ne tiču me se oni koji
kažu: »Neće ići«, koji kažu: »Prekasno je«, koji kažu: »Ona
je gotova.« A ni oni koji kažu: »Sve će još biti u redu, ništa
se ne boj!« Ne tiču me se ni jedni, ni drugi, ni treći. Ne
čujem ih, ne vidim ih. Otkako je ostao samo još ću, moj
se svijet suzio, postao je malen i vrlo jednostavan. A odlu-
ke su nakon toga djetinje lagane, a misli su jednostavne i
misli je sve manje. Samo bih željela živjeti. Do rođendana
i do Božića i poslije njega, i još dugo poslije toga.

★★★

»Sutra ujutro idem na kemo«, kažem tati jedan utorak

brzo poslije toga. »Aha... aha... Tako si odlučila?« kaže

174
tata. »Ići ću s tobom.« Onda me oblije nešto toplo. Vidim
da ne želim biti sama.
Kad ujutro krenemo, on ide sa mnom, a ne ja s njim.
Prvi put je tako.
Kod Feranta kupimo čips i kikiriki jer ću ostati preko
noći.
Idemo u zgradu sa slovom B, na prvi kat lijevo. »Obu-
ci pidžamu i čekaj u sobi«, kaže mi sestra. Obučem pidža-
mu i čekam u sobi. Nije me strah. Puno pričam i puno se
smijem. Kad dođe sestra, dođu igle i dođu boce. Tata ode
do prozora. Prozori su veliki. Kad mi zariju iglu u žilu,
tata gleda na ulicu, a ja gledam u iglu. Kad kažem: »Već
teče«, tata se vrati od prozora, uzme stolac i uzme kikiri-
ki. Jedemo. Sitne kapljice padaju u mene. »Ovo, izgleda,
neće biti takav problem«, kažem kad mi iznad glave obje-
se već drugu bocu. »Nije mi uopće zlo.« Tata je zadovo-
ljan, otvorimo i čips.
Dok mi nad glavom visi treća boca, usta mi se počnu
puniti slinom. »Malo mi je zlo«, kažem tati. »Daj mi još
malo čipsa.« Da mi još malo čipsa. Da mi jednu šaku, a
onda još jednu, a onda kažem: »Povratit ću.« Tata skoči
po posudu. Povratim. Povratim triput.
Tata gura kikiriki i čips u noćni ormarić, a sav je ze-
len. »Za poslije, ako ti bude pasalo«, kaže. »Znaš, ja sad
polako idem.« Onda već znam: to znači da ide skoro od-
mah.

175
 Kad ode, povraćam u grčevima, povraćam nepresta-
no. Najprije čips, a onda čips i kikiriki, a onda samo još
kikiriki. Kad više nema kikirikija, povraćam žutu pjenu.
»To je žuč«, kaže susjeda. »Izgleda da loše podnosiš ke-
moterapiju. Nadam se da sljedeći put nećeš dobiti crve-
nu, taje tek grozna, a od nje onda izgubiš i kosu.«

★★★

Ujutro idem kući devetkom. Tata me nazove s posla.

»Jesi dobro?« pita. »Dobro sam«, kažem.
Kod kuće povraćam čitav dan. Povraćotinu u naran-
častoj kanti odnese Urban, koji dođe za vrijeme velikog
odmora, a onda i poslije škole pa ostane kod mene do
večeri. Usput ode još i Dadi po pohanu puretinu. »Bolje
da povraćaš puretinu, nego žuč«, kaže.
Kad tata dođe s posla, dođe me pogledati u sobu. Brzo
ode.

★★★

Opet je srijeda kad dođe vrijeme za drugu kemotera-

piju. Tata kaže: »Danas ne mogu s tobom. Možeš sama,
zar ne?«
Dada kaže: »Ispohat ću ti puretinu za sutra.«
Urban kaže: »Poslije nastave sam kod tebe, miško, drži
se!«
Rok ne kaže ništa.
176
 Kad odem na drugu kemoterapiju, bojim se da boce
ne budu crvene. Dok čekam sestru, tresem se. Jedva us-
pijevam umiriti cvokotanje zubi. Kad me ne bi bilo sram,
vrištala bih i vrištala. »Samo da nisu crvene, samo da nisu
crvene«, kao u transu ponavljam susjedi.
Kad sestra dođe, boce na njezinom pladnju su crvene.
Strop se zaljulja, krevet se zaljulja, legnem na leđa. Sestra
mi stavlja mokri ručnik na lice. »Jako se bojiš?« pita i po-
miluje me po mokroj kosi. »Danas si sama.«
»Strah me crvene«, jedva istisnem iz sebe. »Neće biti
ništa strašno, obećajem da će biti lakše nego prošli put,
obećajem da ćeš manje povraćati.«
Glavu mi stavi u debeli ledeni oklop koji peče. Preve-
že me zavojima, još više peče. »To je ledena kapa«, kaže.
»Da ne izgubiš svu kosu.«
Onda ispod plahte potraži moju ruku. Plačem, ali je
pustim. Čini mi se da iglu jako nježno gume u mene i da
ostane pored mene dulje nego što mora.
Kad je igla u žili, kapljice počnu teći. Zatvorim oči i
hodam od Kokrškog sedla prema Grintavcu. Hodam po
bijelim stazama među stijenama i među zelenim trava-
ma. Zaspim.
Kad se probudim, Urban je pored mene. Smije se mo-
joj kapi. »Već sam dva sata ovdje, najprije te uopće nisam
prepoznao, prošao sam pored tebe«, kaže. »Uopće nisam
povraćala«, kažem. Onda radimo matematiku, zato što
pišu i zato što znam to gradivo.

177
 Kad dođe vrijeme večere, odmotaju mi glavu. Poje-
dem triput repete musake. Ne volim šipkov čaj pa Urban
ode moliti sok. Nemaju ga, skuhaju mi kompot od jabu-
ke. Skuhaju ga samo za mene.
Urban ode kad se već spusti noć, a mene počne bo-
ljeti glava. Hodam hodnikom i držim glavu u rukama.
Ponekad je naslonim na zid, ponekad na staklo na vrati-
ma i prstima pritišćem sljepoočnice, a onda sljepoočnice
pritišćem i zglobovima. Pred očima su mi žute i crvene
fleke. Mrmljam stvari bez veze, mrmljam nešto što ne ra-
zumijem, želim da zvuk riječi nadglasa oštru bol u meni.
»Ne smijemo ti dati tablete bez liječnice«, kažu. To kažu
nekoliko puta, zato što ih ja molim nekoliko puta. To go-
vore cijelu noć.
Hodam hodnicima do jutra. Ponekad povraćam u za-
hodu, ponekad u sobi, jednom na hodniku. Pomaže je-
dino ako jako nagnem glavu unazad i onda se primim za
ogradu da ne padnem.
Kad ispod prozora na stanici zabruji prvi autobus,
znam da će uskoro biti dan. A kad bude dan, bit će jutro,
a kad bude jutro, doći će moja liječnica.
»Odmah će prestati boljeti, to je od kape i od straha«,
kaže mi liječnica dok doručkujem i zabode iglu u kateter
u pregibu lakta. Bol nestane još prije nego što je izvukla
iglu iz mene.
Pojedem četiri komada kruha s maslacem, popijem
Benko, odem na autobus.

178
 Poslijepodne prepisujem bilješke s predavanja, zato
što pokušavam održati tempo. Sve slabije mi ide, u in-
deksu su kvadratići u kojima bi trebali biti potpisi, prazni.

★★★

Treću srijedu tata kaže. »Ne mogu danas, ali možeš

sama, zar ne?«
Dada kaže: »Ispohat ću puretinu za sutra, a kupit ću i
naranče.«
Urban kaže: »Ako danas ne budeš povraćala, dobit ćeš
morsko prase. Dogovorio sam se s mamom u laborato-
riju.«
Treću srijedu ne povraćam. Urban mi donese morsko
prase koje nazovem Žiži. Sretna sam.

★★★

Četvrtu srijedu tata više ništa ne kaže.

»Tata te previše voli da bi gledao«, kaže mi teta Anita
na telefon. »Ne može to podnijeti, previše mu je strašno,
najprije mama, a sad još i ti.«
»Tata me previše voli da bi me gledao«, kažem sestri
kad me pita jesam li opet sama.
Njoj je to čudno, meni nije. Njoj je to čudno zato što s
drugima dođu mame i žene i svi drugi. Već u ambulanti
čekaju s njima na pregled krvi, a onda ih tijekom kemote-
rapije drže za ruku. Odnose im posude s povraćotinom i

179
stavljaju im mokre ručnike na vrela čela. Kad ujutro dođu
po njih i slože im odjeću u putnu torbu, ja svoje složim u
školski ruksak i odem kući devetkom. Njoj je to čudno,
ali meni se to ne čini loše. Zato što to znači da se skoro ni
na tren ne smijem predati, zato što to znači da se umjesto
mene neće nadati nitko drugi, zato što to znači da se zato
moram sama nadati toliko više.

★★★

Nakon četvrte kemoterapije je Silvestrovo. Urban ode

u planine, zato što gnjavim, Roka nema, Dada je u Voj-
kovoj. Tata je prvo u dnevnoj sobi, a onda ode van. Opet
gotovo uopće ne razgovaramo.
U krevetu sam sa Žižijem, a u krevetu je sve puno
kose. Ledena kapa nije dovoljna.
Telefon zazvoni dvaput.
U devet zove Dada, a oko deset zove Grega, koji mi se
nekad sviđao. »Ma daj me nemoj jebati«, kaže Grega kad
mu kažem da sam kod kuće. »Dođeš na tulum?«
Malo prije ponoći zazvoni zvonce, a pred vratima je
Maruša, djevojka s kojom sam išla u srednju. Ne znam
kako me našla, a ne znam ni kako me se sjetila. Ali te noći
je tu, poput privida, s prozirnim ljubičastim leptirom u
rukama. »Ovo sam ti donijela, Bronja«, kaže i da mi lep-
tira. »Napravila sam ga za tebe, nije ništa posebno, žice
i najlonke. Neću smetati, znam da slavite, držim ti fige,

180
znaš.« Stojim kao ukopana pred njom i neugodno mi je.
Sve što kažem je čudno i sve što kažem zvuči kao jeka.
Ne znam joj reći da sam sama, ne znam joj reći koliko
mi je drago što me se sjetila i ne znam joj reći kako je
krasan, prekrasan, njezin leptir. Ne znam i ne mogu, zato
što je gruda u mom grlu ogromna, a u mojoj je glavi bijeli
oblak.
Kad Maruša ode, skliznem na pod pored vrata, obgr-
lim svoja koljena i pritisnem lice na njih.

★★★

Kad dođe nova godina, dođe i nova srijeda. Vrata na

zgradi sa slovom B su stara i teška i golema i želim da se
nikada više ne otvore preda mnom. Kvaku stišćem pola-
ko, zaustavim se pored vratara, razgovaram, zavlačim. I
stepenicama hodam polako, zato što je prvi kat preblizu,
zato što je moj krevet preblizu. I skidam se polako i onda
jako polako slažem svoju odjeću, operem ruke, složim
svoje stvari na ormarić. Onda poželim da malo zaborave
na mene, da zazvoni zvonce u drugoj sobi i da mi sestra
kaže: »Doći ću malo poslije, je li to u redu?«
Ali ništa od toga se ne dogodi. Sestra je već tamo i sve
boce su već s njom. Čeka me, uzme moju ruku, nađe žilu
i gurne iglu u mene. Iznad mene se zaljuljaju boce, kota-
čić na cjevčici se zavrti i sitne kapljice počnu teći. Kroz
čitavu mene prođe hladnoća. Bojim se te hladnoće. Na-

181
slonim se unatrag, zatvorim oči i ovaj put samo želim biti
negdje drugdje. Svejedno gdje. Samo negdje gdje nema
grčeva koji stišću tijelo, gdje nema žuči koja se pjenasto
slijeva u metalne posude, gdje nema igala koje prosija-
vaju kroz kožu, gdje nema katetera koji bole. Želim biti
negdje gdje nema kapanja u beskonačnost, gdje nema
silovitog pritiska u glavi. Želim pobjeći od sjena na hod-
niku, od ječanja po sobama, od kemijsko čeličnog vonja
svoje kože. Želim pobjeći iz noći koju ne želi zamijeniti
dan. Želim svjetla, samo želim sunca, želim otići među
trave, među jarkozelene trave.
Kad počnem povraćati, skupim kosu u rep. Legnem
na trbuh, metalna posuda mi je pored lica, dodiruje moj
lijevi obraz. Kad se posuda napuni, sestra je odnese i do-
nese mi drugu.
Kad počnem povraćati, počnem i plakati. To me umi-
ri. Plačem sasvim tiho, tako da me nitko ne čuje.

★★★

Kad završi peta srijeda, kažem Dadi: »Ne uspijevam

to s faksom, ne mogu, ostavit ću ga do jeseni.« »Dobro,
mišice«, kaže Dada. »Samo da ti meni ozdraviš.«
Kako više ne studiram, mogu raditi ankete preko stu-
dentskog servisa, tako da zaradim za slatkiše, naranče,
kino, knjige, Delo, rječnik tuđica, pravopis i za skijanje.
Urban i ja jednom u siječnju odemo na Vogel i jednom

182
na Golte. Urban slomi koljeno. Sviđa mi se dok leži na
spasilačkim nosilima.

★★★

Krajem siječnja u moju sobu uđe tata i kaže: »Kupio

sam ti kombinezon za skijanje.« »A, hvala, super«, kažem.
»Ali ja ne nosim kombinezone.« Neugodno mi je što to
kažem, zato što se ne sjećam kad mi je nešto kupio, ali
čini mi se šteta novca. »Aha, dobro, onda ga zamijeni za
nešto drugo.« Da mi kombinezon i račun.
Odnesem kombinezon u trgovinu. Kako ne nađem niš-
ta što bi mi se sviđalo, zamijenim ga za kofer.
S pošte nazovem Urbana da brzo dođe u grad. »Dođi
brzo, sad, odmah!« povičem u telefon. »Hitno moram u
Pariz, presadit će mi koštanu srž.«
Urban je pred poštom za deset minuta. Kad me ugleda
s koferom, sav zajapuren potrči prema meni. Objašnja-
vam mu o presađivanju, o izolaciji, objašnjavam mu sve
što mi padne na pamet. Sve dok se ne počnem smijati,
sve dok se ne počnem smijati na sav glas. »Urbane, digla
sam te na štos«, smijem se. »O, kako sam te sad digla na
štos! Samo sam išla po novi kofer u Slovenijašport.« Ur-
ban sjedne na stepenice. »Ti si luda«, kaže. »Ti si potpuno
luda, nemaš pojma koliko sam se uplašio.« Smijem se do
suza. Smijem se tako jako da se moram nasloniti na poš-
tu.

183
 U veljači su onda još samo srijede. Nema više četvrta-
ka, petaka, subota, nedjelja, ponedjeljaka i utoraka. Sve
teže podnosim kemoterapije. Između sedme i osme ke-
moterapije je golema crna rupa. Gubim se u njoj, uvlači
me u sebe.
Više ne radim preko studentskog servisa, u kino ne
smijem zbog zaraze, ne smijem nikamo osim u bolnicu.
Više nema dovoljno žila u pregibima laktova. Bodu
me na drugim mjestima, po šakama, zapešćima, posvu-
da. Boli me i peče, žile su upaljene i ostavljaju crvene tra-
gove po rukama. Sva sam u modricama.
Nestajem. Ponekad ne mogu do zahoda i onda čekam
Urbana. Jednom mi pobjegne u krevet. Ležim na mokrim
plahtama dok on ne dođe. Kad dođe, kažem: »Pa valjda
neće moj stari na kraju imati pravo.« To nam je smiješno.
On presvuče krevet i presvuče mene.
Urban dolazi poslije škole i Urban dolazi uvijek. Kad
spavam, sjedi pored moga kreveta. Uči ili čita. Ako pla-
čem, kaže: »Teško je, znam.« Puno razgovaramo, puno
se smijemo, puno i šutimo. Ponekad šutimo čitavo po-
slijepodne.
Ne znam kako bi bilo bez njega, iako je bolest zapravo
vrlo samotan put. Dobro je, stvarno je jako dobro ako
bar mali komad puta s tobom ide još netko. To su trenuci
blizine kad ti malo lakne, to su trenuci kad teret ode neg-

184
dje drugdje. Bolest se tada malo raspodijeli, a raspodijeli
se i strah.

★★★

Kad prođe osma srijeda, ne mogu više. Već je ožujak.

Urban mi izmjeri temperaturu. 39,5 poslijepodne, 40 na-
večer i tako tri dana. Dada dođe u Gregorčičevu, skuha
mi pire od jabuka i juhu i čaj. Ne mogu pohano, jer me
mrvice bole, a naranče peku. Usta su mi u ranama, iza
čela mi kljuca. »Samo me nemojte pustiti u bolnicu«, ka-
žem. »Samo ne u bolnicu, zato što ne želim ostati tamo.«
Oboje šute.
»Zamotat čuje u mokru plahtu«, kaže Urban Dadi tre-
ći dan. »Ali ne u onu maminu damastnu«, kažem. »Ajoj,
mišice, ne govori gluposti«, kaže Dada.
Dada zove Bojana jer temperatura ne pada ni četvrti
dan. Bojan odmah dođe. Pogleda me i kaže: »Moramo u
bolnicu, takva ne možeš ostati kod kuće.« To kaže jako
meko, ali u meni se odjednom otkine sve što je još ostalo
u meni. A onda vičem na Dadu na sav glas i vrištim i mo-
lim je. Da me ne pusti, da me ne da, da mi to ne napravi.
Dada se naslanja na kuhinjski stol, a njezino veliko meka-
no tijelo se trese dok govori: »Ne mogu, mišice moja, ne
mogu.« A ja i dalje vičem i Dada se i dalje trese i onda se
okrene od mene prema prozoru, a Bojan me čvrsto primi
oko ramena i odveze me. Odveze me bez traga. Bez čet-

185
ke, bez paste za zube, bez češlja, bez zdravstvene iskazni-
ce, bez ičega. Spotičem se po stepenicama i vrištim i vriš-
tim na ulici sve do auta. Negdje otraga začujem Urbana
kako viče: »Dolazim za tobom, dolazim biciklom, donijet
ću tvoje stvari, dolazim odmah!«
Tata nije kod kuće. Uopće ne zna da imam tempera-
turu, više ne ulazi u moju sobu, ni ne razgovaramo više.

★★★
Soba u kojoj me čeka krevet je ogromna. »Bit ćeš
sama, zbog zaraze«, kaže sestra dok mi vadi krv. »Priče-
kat ću nalaze s tobom«, kaže Bojan.
Nalazi su brzo, donese ih moja liječnica. »Leukoci-
ti su pali na 300«, kaže Bojanu. Srce mi lupa kao ludo.
»Mora ostati ovdje sve dok se krv ne popravi, posvuda
ima zaraze, morat ćemo prekinuti kemoterapiju.« Sestra
mi probada ruku. Najprije lijevu, a onda i desnu. »Uzela
sam najtanje iglice za tebe«, kaže toplo. U trenu je iznad
mene sve puno boca i vrećica. U mene pada neka druga
krv. »Koliko?« kažem. »Koliko što?« pita liječnica. »Koli-
ko ću morati ostati?« »Bar deset do četrnaest dana«, kaže
liječnica. »Za podizanje leukocita treba vremena. Za to
nema lijeka.«
Bojan me uhvati za nogu, tamo ispod koljena, i ne pus-
ti je neko vrijeme. Pokušam držati nogu mirnom. »Sve će
biti u redu, ništa ne brini«, kaže Bojan. Hvatam njegove

186
oči, zato što želim njegove oči, a ne njegove riječi. Ne
uhvatim ih. Onda zatvorim svoje i izgubim se u sterilnoj
bjelini krutih plahti.
Kad otvorim oči, Bojan više nije tu. Ležim na leđima, a
između svojih stopala primijetim metalnu tablu. Svi moji
nalazi vise s nje, a i moj karton. Još nikad je nisam imala u
rukama. Podižem se kako bih je dosegnula. Da konačno
saznam lažu li i meni, lažu li i meni onako kako su tebi
lagali. Polako se podižem. Najprije na laktove, onda na
dlanove, onda na koljena. Znoj mi se slijeva niz lice, znoj
mi se slijeva po očima.
Kad uzmem karton u ruke, golema četvorka je sve što
vidim na njoj. Golema crna četvorka među sitnim slo-
vima, među sitnim brojkama koje mi plešu pred očima.
Više ne uspijevam udahnuti zrak, karton mi izleti iz ruku,
a i metalna tabla s njim.
Zato što su i meni lagali. Zato što nemam treći, nego
četvrti stadij. Jer ni koštana srž nije zdrava. Jer su i meni
oduzeli moju bolest. A to ne bi smjeli učiniti. To nitko
ne bi smio učiniti. Jer je to moj put, a ne njihov. Jer je to
moje tijelo, to je moj rak. Moj raku mome tijelu. Kako da
se spasim ako uopće ne znam koga imam s druge strane?
Kako da se onda, dođavola, uopće spasim?
Isto kao što su tvoju bolest oduzeli tebi, i moju su bo-
lest kukavički oduzeli meni. »Bronja to ne bi podnijela«,
sigurno su rekli oni koji to zapravo sami ne bi podnijeli.

187
Jer bi se smrt, moja i njihova, tek u trenutku kad bi po-
padale sve maske, sasvim urezala u njih. Probudila bi se,
stvarna, tu blizu. A to ne bi podnijeli oni koji ostaju i koji
se tako jako boje smrti da u strahu pred njom ukočeni
zašute u tišini.
Kad se otvore vrata, uđe Urban: »Evo me«, kaže i
nasmije mi se, a onda kaže još nešto, ali ja već vrištim:
»Lažu mi, Urban, svi mi lažu! Misle da sam budala! I moja
liječnica! Nemam treći, nego četvrti stadij.« Ponestaje mi
daha. »Pogledaj što tamo piše! 4! 4! Zajebana četvorka!
Ni koštana srž nije bila zdrava.« Urban je crven. Podigne
karton s poda. »Gdje to piše?« pita isprekidano. Pokažem
prstom. »Mišu moj, to je slovo H. Kao Hodgkin vjerojat-
no. To nije četvorka.« Gume mi karton pred oči i onda je
ispred mene stvarno H, obično veliko slovo H.
Svega je previše.
Urban se stisne k meni, ručnikom mi briše mokru
kosu. »Joj, što ti meni radiš«, kaže mi.
»Obećaj da nikada nećeš dopustiti da mi uzmu moju
smrt onako kao što su uzeli mami«, kažem. Urban obeća.
Umirim se. Zato što mu vjerujem da ja neću umirati s
lažima. Umirim se jer mu vjerujem da ću, ako bude tre-
balo, umirati sa smrću koja će biti moja i da će bar smrt
biti ta nad kojom ću do kraja svih krajeva imati vlastitu
moć.
Zaspim.

188
 Kad temperatura padne, dobijem susjedu. Sitna je,
ima crnu kratku kosu. Ima jako veliku putnu torbu.
Njezin se noćni ormarić u trenu napuni keksima, soko-
vima, voćem, jogurtima i časopisima. »Imam svoju pi-
džamu, ove su grozne«, reče i pogleda moju bez gumbi.
Šutim. »Prvi put sam ovdje«, kaže. Znam da nije pristoj-
no da šutim, zato kažem: »Aha.« Zatvorim oči, ne želim
razgovarati. »Mogu li te nešto pitati?« pita ona opet. Ne
čeka odgovor. »Loše izgledaš, imaš rak? Jer tu ste vi s
rakom, zar ne?« »Da, imam«, kažem. »A vi ga možda
nemate?«
Zašuti. Zaspim.
Kad se probudim, guli jabuku. Ima svoj nož. »Hoćeš?«
pita. »Ne mogu, imam rane u ustima«, kažem. To kažem
ljubazno, zato što mi je žao zbog onoga što sam malo-
prije rekla. Jabuku onda nareže na tanke šnite. »Probaj«,
kaže i sjedne na rub moga kreveta. »Ako ne ide, prerezat
ću ih još napola.« Ne ide, prereže ih još napola. Pojedem
cijelu jabuku. »Ja sam kuharica«, kaže. »Vidi se da vam to
ide«, kažem.
Popravi mi plahtu, pomiluje me po glavi i kaže:
»Zgodna si, vidi se, ali sjebana.«
Kad dođe večera, izreže mi meso na sitne kockice i
makarone na pola. Pojede moju salatu zato što me ocat
peče. »Natečeni su mi limfni čvorovi, ovdje, popipaj. Mi-

189
sliš daje rak?« pita. Popipam, limfni čvorovi su ogromni,
veći nego što su bili moji. »Nadam se da nije«, kažem.

★★★

Kad dođe jutro, onda je doručak. Namaze mi kruh

Zdenka sirom i nareže ga na kvadratiće. Nekad sam že-
ljela imati frizuru kao Zdenka, skupljala sam papiriće s
trokutasteg omota i nosila ih pokazati frizerkama; da-
nas joj kažem da omot može baciti u smeće. »Dobro da
imam tebe«, kaže mi. »Da sam sama u sobi, poludjela bih.
Ja stalno moram s nekim razgovarati. Jel‘ da nam je baš
dobro?«
»Da, dobro nam je«, kažem. Nalije mi Benko. »Strah
me kakvi će biti nalazi. Kad te gledam, prođu me trnci i
stvarno se nadam da nemam tog vraga kakvog ti imaš.
Kako ga zoveš... nešto na K«, kaže. »Hodgkin«, kažem.
Popravi mi infuziju koja onda opet počne teći.

★★★

Sutradan čekamo da dođu nalazi, da dođu reći.

Kad dođu, ležim. Kup papira u njihovim rukama je
ogroman, susjeda je blijeda. Čekam da me odvezu u dru-
gu sobu, ali nitko me ne odveze. Ostave me tamo da gle-
dam i da slušam. Povučem plahtu do brade.
A onda pitaju i pišu. Ali nju ne pitaju za kozice ni za
rubeolu i ne pitaju je je li ikada osjetila goleme limfne

190
čvorove na vratu. Pitaju je je li udata, a kako nije, pitaju je
s kim je sve spavala. Onda mora reći sva njihova imena,
i imena i prezimena, i telefonske brojeve i sve. Puno je
imena, nekih se i ne sjeća. »Vozi kamion, ne znam odakle
je«, kaže za jednoga.
Neugodno joj je, meškolji se, gužva svoju spavaćicu s
roza volančićima i tu i tamo pogleda prema meni. »Zašto
vas to zanima«, pita sva crvena i oznojena. »Imam rak?
Lijepo vas molim, samo mi recite da nemam rak, ne bih
voljela biti ovakva.« Pogleda prema meni.
Tresem se, glava mi je vrela, povučem plahtu preko
usta i preko nosa. Tišina u sobi je užasna, gušim se ispod
plahte.
»Ne, gospođo, nemate rak«, kažu i njezino lice oživi
isto onako kao kad mije rezala jabuku na kriške. Izdah-
nem. »Imate AIDS. Znate li što je to?« Njezino se lice sto-
pi sa zidom iza nje.
»Morat ćete spremiti torbu, gospođo«, kažu. »Ne smi-
jete više ostati ovdje. Premjestit ćemo vas u sobu u kojoj
ćete biti sami.«
Krv joj udari u glavu. »Ne želim biti sama«, kaže. »Mo-
lim vas, samo to vas molim, nemojte me slati u sobu u
kojoj ću biti sama. Nas dvije ovdje se tako dobro razu-
mijemo.«
»Ne smijete ostati, opasno je, ne smijete je više dodiri-
vati! Tu su infuzije, tu je krv.«

191
 Moja plahta je mokra. Od disanja, od sline, od suza i
od znoja.

★★★

Pakira se kao u snu i pritom oguli novu jabuku. »Ni-

sam gladna«, kažem i neugodno mi je zbog toga. Primi
me za ruku i popravi mi cjevčicu infuzije. Ruka joj se
strašno trese, sva sam ukočena, ne usudim se pomaknuti
ruku. »Ali od AIDS-a se umire, znaš to, šta to nemaju oni
u Africi?« Oči su joj strašno velike i potpuno lude.
»Da, i oni«, procijedim. Njezina ruka na mojoj peče.
Trese se i dodiruje moj kateter koji se trese zajedno s
njom. Nadam se da neće dodirnuti i moje zapešće. Tamo
mi je upaljena žila i tamo imam svježi ubod. Postaje mi
zlo.
»Malo mije zlo«, dahnem. Ustane. Čini mi se da miče
ruku s mene cijelu vječnost. Kad je makne, napetost po-
pusti. »Ah, ja te dodirujem, a rekli su mi da te više ne
smijem dodirivati, oprosti«, kaže i pokupi putnu torbu s
poda.
Dok odlazi, plovi kroz sobu. »Dođi nekad do mene
kad budeš mogla. Narezat ću ti jabuku na kriške.« Kim-
nem. Ništa ne kažem.
»Blago tebi što imaš rak«, kaže. »Ozdravit ćeš, još si
tako mlada.« Onda pritisne kvaku i ode.

192
 Nikad se ne usudim otvoriti njezina vrata, ni onda kad
već mogu izići iz sobe. Na njima piše »Izolacija«. IZOLA-
CIJA, piše velikim debelim slovima.
Uvečer je ponekad čujem kako plače. Onda povučem
plahtu preko glave.

★★★

»Dobro nam ide«, kaže liječnica nakon nekoliko dana

i primi me za ruku. Obliju me toplina i mir. »Krv se po-
pravlja, imamo još samo četiri kemoterapije do kraja.«
»To je još trećina«, kažem. »Hoću li sve to uopće moći
izdržati.« Pomiluje me po ruci. »Izdržat ćeš, moraš, da
onda tijekom ljeta možemo obaviti još i zračenja.« Imam
grč u trbuhu. Bojim se mjeseci ispred sebe, strašno se bo-
jim zračenja.
Što više leukocita imam, to nas je u mojoj sobi više.
Na kraju nas u njoj leži šest. »To je super znak«, kaže
Urban. »Spasila si se.« Čita mi Adriana Molea. Smijemo
se. »Nevjerojatno kako brzo mi prolaze dani u bolnici«,
kažem Urbanu, zato što mi se to doista čini nevjerojat-
no. Svi dani su jednaki, svaki dan počne u isto vrijeme i
završi u isto vrijeme. Svaki dan mi u isto vrijeme izmjere
temperaturu, donesu ručak i zamijene boce iznad glave.
Svaki dan sve to rade na isti način, ali moje vrijeme zato
ne prolazi polako. Upravo suprotno - vrijeme munjevi-
to bježi, jer ravnomjernost svakodnevne rutine u njega

193
unosi sigurnost i odnosi nemir. A što je manje nemira u
meni, moje vrijeme brže teče. Ponekad teče tako brzo da
ne znam više koji je danas dan, ponekad teče tako brzo da
bude večer i prije nego što postanem svjesna.
Kad se soba napuni, i tata dođe u posjet. Tata dođe
u posjet s torbom za tenis. Čini mi se da je potamnio od
sunca i da je sasvim zdrav. Odvikla sam se od zdravih lju-
di. »Nisam znao gdje si«, kaže. »Onda su mi rekli da si tu.
Pa što je sve to što imaš po rukama? To te sigurno mora
boljeti.« »Da, to ju svakako mora boljeti«, kaže još i Ur-
banu. Urban slegne ramenima. »Malo boli«, kažem. »Ali
sad je već okej.« Nasmijem se, jer mi je sve to smiješno,
a nasmije se i Urban. Tata se ne smije, samo se nervozno
premješta na stolici i gleda kroz prozor. Znam da neće
izdržati. Znam da ne može gledati moje ruke plave od
podljeva, igle koje probijaju kožu, moju kosu koje goto-
vo da i nema. Znam da neće izdržati, zato što on ne misli
kao ja, da je to novi početak mene, nego misli da je to
početak moga kraja.
»Moram na tenis«, izgovori napokon. »Urbane, ti otrči
u Gregorčičevu po maslačak, da si malo sredi krv, sigur-
no je slabokrvna.« To kaže Urbanu, a meni kaže: »Drži
se, pojedi maslačak, znaš, za krv.« I ode.
»Janez teško podnosi bolnice«, kaže teta Helena kad
dođe sutradan. Donese mi biljne kapi iz Primorske,
koje liječe rak. Donese mi i med koji podiže leukocite.

194
»Znam«, kažem. »Ali ja ih isto teško podnosim pa sam
ipak tu.« A onda još kažem: »Sutra će doći župnik.« To ka-
žem zato da promijenim temu, da kažem nešto ljubazno,
nešto što će joj se svidjeti.

★★★

»Evo, bit će zabava«, kažem susjedi kad u nedjelju pri-

jepodne župnik otvori naša vrata. »Bar neće biti dosad-
no.« Susjeda ništa ne odgovori.
Zupnikovo lice je glatko i cijelo vrijeme se pomalo
smiješi. Sviđa mi se spokoj koji donosi sa sobom. Ide od
kreveta do kreveta. Ruke se podižu, on ih prima, saginje
se bijelim, očaranim licima. Njegov je glas dubok, miran
i pjevan. Ne čuju se uzdisanja.
Ja sam četvrta na redu od nas šest. Kad mi priđe, me-
kan je. Sagne se prema mome licu i primi me za ruku.
Nasmiješim se.
»Bojiš li se nečega, djevojko?« pita. To što kaže sviđa
mi se. Jer rijetko me kada netko pita bojim li se nečega.
»Ponekad me strah da neću uspjeti«, kažem. »A boli li te
nešto?« »Ponekad me jako boli, danas sam super.« Zado-
voljna sam odgovorima.
»A moliš li?« Ne želim da me to pita.
»Ne vjerujem u Boga«, kažem. »Vjerujem u sebe. Ali
moja rodbina iz Žira jako vjeruje. Pretplatili su me na
časopis Ognjište i uvijek pročitam onu ljubavnu priču na

195
kraju.« Smiješak na njegovu licu se ukoči. »Bilo bi dobro
kad bi malo molila«, kaže i pogleda u boce iznad mene.
»Da. možda, ali ipak neću.Vjerovat ću u sebe i to će biti
dovoljno«, kažem. »Ako tako vjeruješ u sebe, onda sebi
pripiši i sve ono što te čeka«, kaže mi odrješito i ispusti
moju ruku s visine na plahtu, a onda se opet mekano
okrene prema krevetu broj pet, gdje ga čeka nova ruka i
novo blaženo lice.
»Loš dan«, potiho kažem susjedi broj tri. Ništa mi ne
odgovori. Loše se osjećam.

★★★

»Leukocita je dovoljno«, kaže liječnica u ponedjeljak.

»Brzo kući i dva dana odmora! U srijedu idemo dalje.«
Idem kući autobusom. Sretna sam kad iz džepa opet
mogu izvući mjesečnu kartu. Siđem s autobusa dvije sta-
nice prije, na Bavarskom dvoru. Čitav svijet je moj, sva
sloboda ovoga svijeta je moja dva raskošna dana. Sunce
je toplo, grad je pun.
Ruke me bole kad ih spustim uz tijelo; da me manje
bole, stavim ih u džep. Kad se kod Konzorcija okrenem,
ugledam planine oko Kamnika. Bijele su ispod posve pla-
vog neba i čine mi se impresivno lijepima.
Poslijepodne dođe u goste Mojca iz srednje škole. Uvi-
jek mi se sviđala njezina crvena kosa. »Čula sam da te stis-
lo«, kaže. Donese mi dvije goleme vreće voća. Još nikad

196
nismo imali kod kuće toliko voća. Među njima su i dva
velika grejpfruta.

★★★
Kad dođe srijeda, ne želim natrag.
U sedam ujutro sam već kod Urbana. »Ne mogu na-
trag«, kažem. »Bojim se nove kemoterapije, uništit će
me.« »Nema druge, dođi, ići ćemo zajedno«, kaže Urban.
»Neću ići u školu.«
Branka mu dopusti, skuha mi Benko.
A onda Urban otvara vrata za mene i gura me po ste-
penicama i gura me do sobe i obuče mi pidžamu.
Gledam kroz prozor. Vani je sunce, vani je već pro-
ljeće. »Moraš izdržati još samo četiri puta«, kaže sestra
kad hladnoća ponovno krene kroz čitavu mene. »Dat ću
ti Apaurin.«
Da mi Apaurin.
Zaspim.
Kad se probudim, povraćam.
Zaspim.
Kad se probudim, povraćam.
Zaspim.
Kad se probudim, netko je na krevetu pored mene.
Već je noć. Netko teško diše na krevetu, ponekad se dah
izgubi pa se onda opet halapljivo vrati.
Pritisnem zvono.

197
 »Gospođa teško diše«, kažem sestri.
»Ti samo spavaj, sobe su pune, nismo mogli drugači-
je«, kaže sestra i razapne veliku platnenu zavjesu između
kreveta. Zavjesa seže sve do poda.
Disanje pored mene je sam hropot. Zatvaram oči kako
bih zaspala, mislim na pršić s lijeve strane Zvoha, mislim
kako se skijam ispod sedežnice, mislim na tebe i na glatke
stijene u Rovinju, stišćem se uz tvoj topli trbuh, grliš me
i guraš lice u moju kosu.
Ne pomaže, ne mogu zaspati, zato što se bojim da
disanja pored mene više neće biti ako zaspim. Ali onda
se disanje pored mene umiri. Pokušam uhvatiti njegov
ritam, gubim se u njemu, zaspim.
Kad se probudim, u sobije tišina, a u sobi je još uvijek
noć. Čekam disanje iza zavjese, ali disanja nema. Čekam
hroptanje, čekam halapljivi udah. Ništa.
Stisnem zvono.
Sestre su u trenu u sobi. Žure i šute. Nešto škripi, mis-
lim da odvoze krevet. Zaspim.
Ujutro odgmu zavjesu. U sobi sam sama, kreveta više
nema.
»Je li gospođa umrla?« pitam.
»Sve je u redu«, kažu. »Ti samo lijepo pojedi svoj do-
ručak.«
Pojedem svoj doručak. Zato što je sve u redu.
 ★★★
Lipanj je kad mi posljednji put izvade kateter iz bolnih
ruku. Kemoterapija je završila, čeka me ljeto i u njemu
pedeset i pet zračenja.
Prazna sam, ruke me jako bole. Žile crtaju duge cr-
vene i povremeno malo plave crte po koži. »Žile su se
upalile«, kaže liječnica.
Dok sjedim, stavim ruke na bedra. Ponekad ih stavim
na stol, ponekad ih prekrižim. Uvijek ih moram nasloniti
na nešto, zato što me tako manje bole. Kad hodam, sta-
vim ih u džep, zato nosim samo odjeću sa džepovima.
Kad Dada dobije kamate, kupim dva pulovera koja na-
prijed imaju veliki džep. »Digla te na fintu s tim džepovi-
ma«, kaže Rok Dadi, jer ne može skupiti novce za novi
cepin.

★★★
Idem u podrum zgrade na kojoj je slovo D da mi nacr-
taju mjesto gdje će me zračiti. Moram ležati sasvim mir-
no. »Sad kad smo te izmjerili, utetovirat ću ti nekoliko
točaka sprijeda i nekoliko otraga, dobro?« kaže liječnik
pa mi iglom i tušem nacrta točke. »Bit će plave, okej.«
»Okej«, kažem. »A sad ću ti nacrtati i križeve, može.«
»Može.« Oni će biti crveni, okej.« »Okej.« Nacrta mi veli-
ke križeve u crvenoj boji vina.

199
 Lipanj je kad mi liječnica pokaže posljednje slike plu-
ća. »Sve se maknulo«, kaže zadovoljno. »Ono što je osta-
lo, ovo bijelo što se vidi, to je fibroza, to su brazgotine.
Ali s brazgotinama nema problema. Idemo na vagu.«
»Ne, s brazgotinama nema problema«, kažem. »Braz-
gotine mi se sviđaju. Mogu li dobiti nekoliko dana prije
nego što počnem sa zračenjem?« Stanem na vagu. »Jebe-
mu, šezdeset i devet«, povičem. »Nema baš puno takvih
koji se udebljaju devet kila na citostaticima«, nasmije se
liječnica.
»Pohani odresci«, kažem. »Bojim se zračenja, dajte mi
samo nekoliko dana prije nego što počnem. Treba mi
samo nekoliko dana. Da odahnem, da budem još malo s
Urbanom prije nego što ode u vojsku. Voljela bih biti još
malo s njim.«
»Ne mogu«, kaže liječnica. »Nemamo vremena, danas
sam ti htjela reći da ćemo ti prije zračenja morati još i pun-
ktirati koštanu srž i zamrznuti je. Za svaki slučaj - da ti je
možemo presaditi natrag ako ti se ikad ponovi. To se zove
autotransplantacija, operacija će biti već ovaj tjedan.«
Ukočim se. Nisam spremna na to. Dišem naglo i plit-
ko. »Ne gledaj me tako, ne smijemo gubiti vrijeme, više
ne smijemo izgubiti ni dana, kemoterapije su se previše
zavukle, učinit ću sve što mogu da ozdraviš!« kaže liječ-
nica.

200
 Slušam je, a jedva je čujem. Čini mi se da više ne mogu
izdržati. Posljednje mjesece mi se to čini prilično često,
jer je tempo paklen.

★★★

Kad dođem Urbanu, plačem. Branka mi da juhu. Od

povrća, s mažuranom.
Kad se pogledam u ogledalo, čini mi se da lice koje
me gleda nije moje. Podbuhlo je i tuđe. Usta su mi bijela
i raspucana, a oči su mi mrtve. Tako je mrtva jedino još
moja kosa. Tijelo je puno podljeva, uboda i križeva koji
vire ispod majice. »Meni se sviđaš«, kaže Urban i zagrli
me. »Meni se baš jako sviđaš.«

★★★

Ležim na boku, pokušavam glavu ugurati što jače u

jastuk tako da mi povraćanje lakše iziđe iz usta. Povraćo-
tina je ljepljiva i cijedi se kroz usta u grčevima, a od nje je
ljepljiva koža brade i vrata. Vonj žuči oštro udara u nosni-
ce. Otvorim oči. Kosa mi se lijepi za čelo, nemam snage
da je odmaknem. Iznad mene su opet boce, a tamna krv
iz plastične vrećice teče u mene.
»Povraćaš zbog narkoze«, čujem. »Na hematologiji si,
punktirali smo te, dobro je prošlo.«
»Boli me«, prošapćem. »Da, uboli smo te dvjesto pede-
set puta, sada imamo litru i pol koštane srži. Tu smo te,

201
u prsnu kost, i u zdjeličnu kost, naprijed i nazad, lijevo i
desno. Trajalo je tri sata, studenti su došli gledati, a tvoja
liječnica je cijelo vrijeme bila pored tebe.«
Zatvorim oči.
Bol mi se čini nepodnošljiva. Molim tablete. »Već smo
ti dali sve što smijemo«, kažu.
Pokušam misliti na lijepe stvari. Ne nalazim lijepe
stvari.
»Bronja, kako si, boli te?« Branka je. »Urban je danas
otišao u Tolmin, znaš.«
»Znam, Branka, dvjesto pedeset puta su me uboli, tab-
lete ne djeluju.« Drži me za ruku, izgleda kao da će se
rasplakati, lakše mi je kad gledam njezine oči. Umirim
se, zadrijemam. »Sutra ću opet doći«, kaže malo potom i
pomiluje me po kosi.

★★★
Bol se do jutra razlila posvuda. Ne jedem doručak.
Nakon vizite dođe moja liječnica. »Već danas ćemo
početi sa zračenjem«, kaže.
Mislim da ne čujem dobro. »Da, danas ćemo početi,
ne usudim se čekati, sad treba izdržati«, kaže.
Kad bih mogla, stisnula bih se u nabor. Kad bih mogla,
stisnula bih se u klupko. Ušla bih ponovno natrag u tebe i
ponovno se izgubila natrag ni u što. Ni u što, odakle sam
došla.

202
 ■kick

Ubrzo nakon doručka dođu ljudi iz hitne pomoći. U

meni se skuplja ogromna gruda. U trbuhu i u grlu.
Kotači kreveta zaškripe, ploče stropa se zaljuljaju
iznad mene. Voze me, odvezu me u podrum. Tamo me
stave u hitnu pomoć i onda se vozimo u Zalošku cestu i
tamo stanemo pred ulaz zgrade sa slovom D. Tamo se
zaustavimo, a vrata hitne se malo otvore. »Pričekaj tu«,
kažu. »Odmah ćemo se vratiti.« »Molim vas, zatvorite
vrata«, kažem. Ne čuju me.
Ležim u hitnoj u golemoj košulji od flanela koja se
gužva visoko iznad koljena. Pokušam je povući dolje. Ne
ide, ne mogu sakriti svoje noge. Gruda u mom grlu je
tako velika da boli, povećava se, a onda se odjednom ras-
padne. A onda samo još vrištim i vrištim. Nekontrolirano
vrištim zato što me sram onoga što jesam, vrištim zato
što me strah onoga što ću biti. Pored mene prolaze ljudi
i gledaju me, a onda gledaju u pod ili ne gledaju nikamo.
Poniženje je beskonačno.
Još me više boli zato što vrištim, zato onda opet mis-
lim na lijepe stvari, ali lijepih stvari opet nema. Zato mis-
lim na dobre stvari, ali jedina dobra stvar je ta da tebe
nema. Da ne gledaš, da ne vidiš, jedino to.
Kad se ljudi iz hitne vrate, odvezu me na zračenje u
tišinu podruma. Golemi olovni blokovi vise nada mnom,
teška vrata se zatvore. Svi se sakriju od mene iza debelo-
ga zida, sakriju se negdje daleko od mene.

203
 ★★★
Kad zračenje završi, odvezu me u zgradu sa slovom B.
Poniženje je bezgranično, zato što ne postojim više, zato
što radim samo još ono što drugi kažu, zato što postoji
samo još moje beskrvno tijelo poput ljuske, koje liječe
po shemama, a sve drugo što sam isto ja, više nije važno,
samo zato da bi moje tijelo moglo preživjeti. A ta je bol
gora od svih boli zbog probodenih kostiju. Taje bol gora
i od svih strahova od zraka koje zrače u mene. Kad dođe
moja liječnica, drži me za ruku i drži me za čelo. Ne umi-
ruje me, uopće me ne umiruje, samo me sluša.

★★★
Zrače me u ponedjeljak, u utorak, u srijedu, u četvrtak
i u petak, a ponekad i u subotu, ako se tijekom tjedna
pokvari aparat. »Svaki danje važan«, kaže moja liječnica.
Kad završi prvi tjedan, sluznica u ustima mi je u ra-
nama. Datulja koju žvačem dok ležim ispod aparata ne
pomaže, ni čokolada. Grlo me peče, teško gutam slinu. S
tjemena mi otpadne i ona kosa koja je tamo ostala, straž-
nji dio glave mije potpuno gladak i potpuno mekan. Iz-
gubim i dlake ispod pazuha.
Ne smijem se tuširati, zato smrdim. »Tuširati se ne
smiješ zbog razlike u temperaturi na koži i temperature
koja prilikom zračenja nastaje u tijelu«, kažu. Ne razumi-
jem kakva je temperatura sad u meni, ali unatoč tomu
se ne tuširam. Umivam se mokrim ručnikom i ponekad

204
malo varam sa sapunom. Smrdi mi i kosa, jer ni kosu ne
smijem oprati. Kako je ljeto, kosa mi se lijepi za lice i za
vrat. »Možeš li zamisliti kako će to izgledati krajem kolo-
voza?« pišem Urbanu u Tolmin.
Nakon dva tjedna zaključim da stupanj smrada i broj
dana nisu povezani. Zaključim da drugi tjedan ne smr-
dim ništa više nego prvi i da kosa drugi tjedan nije mas-
nija nego prvi. Nakon dva tjedna zaključim da se sve za-
ustavilo tamo negdje oko desetog dana. To tumačim svi-
ma koji me žele slušati. Nema ih puno, zato to onima koji
slušaju objasnim nekoliko puta.
Kad prođe drugi tjedan, ispod prsa mi se pojave mje-
huri. Mjehuri se raspuknu i nastanu rane.
»Tu imam rane«, kažem tati i podignem majicu kad
se sretnemo u kupaonici. »Imaš ono što si htjela«, kaže
tata. To mi se učini jako grubo. Čak i kad znam da me ne
može gledati bolesnu, čak i kad znam da ga podsjećam na
tebe, čak i kad znam da misli kako me uskoro neće biti, to
mi se čini jako nepravedno i jako grubo.
U dnevnik napišem:
Kad ozdravim, odselit ću se. Otišla bih već sad, ali se ne
usudim, zato što ne mogu raditi preko studentskog servisa.

★★★
Kad prođe drugi tjedan, odemo Urbanu na »zakletvu«.
Do Tolmina ima puno zavoja pa Branka mora stajati da
povratim. Skoro zakasnimo.

205
 U srpnju prvi put idem u Kamnišku Bistricu. Nakon
dugih mjeseci ponovno idem među svoje trave.
U Bistrici hodam stazama i hodam riječnim koriti-
ma. Ne idem uzbrdo, zato što ne mogu. U isušenom
riječnom koritu pronađem stijenu koja je glatka i topla
i malo skrivena. Popnem se na nju i legnem na leđa.
Obuzme me spokoj, zato što iznad mene nema boca, ni
crvenih ni prozirnih, i nema vrećica i nema krvi i nema
lijekova. Iznad mene se vrte samo oblaci i lišće i planine.
Zaspim.
U srpnju puno boravim na toj stijeni, skoro svaki dan.
Svaki put zaspim. Ponekad na leđima, ponekad na boku,
a onda lice gurnem u toplinu kamena. Nekad u njega gur-
nem i svoja usta, a ponekad i jezik. Jer nekad ne mogu
vjerovati da poda mnom doista nema plahte, nekad ne
mogu vjerovati daje to istina.

★★★
U kolovozu počnem sa zračenjem trbuha. Već prvi
put mije zlo i povraćam odmah, povraćam već u taksiju
koji naruči moja liječnica.
»Oprostite«, kažem taksistu, podignem glavu iz zelene
plastične vrećice i s lica dlanom obrišem slinu. »Navikao
sam«, kaže taksist kojem je očito dosadno. »Od vas danju,
od njih noću.« Ne znam tko smo mi i tko su oni, ali ne
pitam. Lice mije opet u plastičnoj vrećici.

206
 Kad se želudac navikne na dozu zračenja, više ne po-
vraćam. Opet idem u Bistricu i opet idem na stijenu. Kad
se popnem na topli kamen, zaspim. Uvijek skoro odmah
zaspim.
Stijena mije uskoro premalo, želim u prave planine.
»Odvest ću se na Vršič autobusom pa ću ići pješice
u Trento, do izvora Soče, ionako se ide samo nizbrdo«,
kažem Dadi. To kažem i Urbanu kad dođem k njemu u
posjet u Tolmin.
»Ne luduj, ne možeš ni na Rožnik«, kaže Dada.
»To neće biti dobro, pričekaj me«, kaže Urban.
Ali ja ne čekam nikoga. Idem sama, jer drugačije ne
ide, jer je čežnja prevelika.
U autobusu mije zlo, ali tek od Kranjske Gore dalje.
Do Vršiča povraćam samo dvaput, čini mi se da mi dobro
ide.
Kad iziđem iz autobusa, znojna sam. Malo mi se vrti,
ne previše. Ljudi me gledaju, ali ja ne želim razgovarati.
Odmah se spustim po stazi u Trento, a onda, kad više ne
vidim ljude i kad ljudi ne vide mene, sjednem. Još uvi-
jek mi se vrti, zato pritvorim oči da slike koje sam toliko
dugo čekala budu jasnije preda mnom. Onda se leđima
naslonim na brijeg i glavu nagnem u travu koja je meka-
na i gusta, kao što mogu biti guste samo trave u planina-
ma. Zatvorim oči i zaspim. Sasvim malo, čini mi se.

207
 Probudim se kad je sunce već visoko. Pojedem sir iz
crvenog voska. To je najmasniji sir koji se može kupiti,
zato je najbolji. Pojedem pola štruce s maslinovim uljem,
pojedem pola suhe kobasice i krenem. Noge su mi laga-
ne, i ruke isto, a glava mi je čista. Sjećam se te lakoće iz
nekih davnih vremena, odonda dok sam još trčala, dok
sam još odlazila u planine. Toliko sam sretna da me oči
zapeku.
Dok se spuštam stazom, po putu se zaustavljam i
spremam duboko u sebe pejzaž koji se pojavljuje preda
mnom. Dok hodam, dobro mi ide, jako dobro. Povreme-
no se odmorim, sjednem, legnem i ponekad malo, sas-
vim malo, zadrijemam.
Gotovo sam već u dolini, kad me iznenada pogodi
val i kad mi koljena klecnu. Val jako šumi, noge su mi
olovne, a onda mi za tren postanu olovne i ruke. Hladni
znoj mi se slijeva niz lice i lijepi mi majicu za tijelo. Spo-
tičem se po stazi do potoka, do malenog izvora, a onda si
pljusnem vodom lice. Znam da ne smijem, ali dlanovima
grabim ledenu vodu i lijevam je preko lica, lijevam je po
vratu, po prsima, po nogama i po rukama.
Nakon toga je put do planinarskog doma pored izvora
Soče beskonačan. Brda i trave i staze, sve je preda mnom
mutno. Povraćam, stalno povraćam. Noge mi se tresu i
klecaju, spotičem se i dvaput padnem. Nabijem koljena,
ozlijedim dlanove. U njih se zariju sitni kamenčići.

208
 Gužva pred planinarskim domom pored izvora Soče
je nepodnošljiva. Čini mi se da svi gledaju samo u mene.
Pronađem jedinu slobodnu klupu ispred glavnog ulaza u
dom. Klupa je na suncu, na jarkom suncu koje više nije
žuto, nego bijelo. Sjednem, progutam dvije tablete protiv
povraćanja i nadam se čudu.
Trudim se sjediti kao što sjede i svi drugi, trudim se biti
ista kao i svi drugi, trudim se biti sve što nisam, samo da
više ne gledam njihove oči koje okrivljuju. No ne mogu
sjediti, zato što je tijelo preteško, i glava je isto preteška i
sve je ludo u njoj. Luduje žuto, narančasto i crveno. Zato
glavu stavim među dlanove i oslonim laktove o bokove.
To nije dovoljno, jer se naginjem lijevo i desno i bojim se
da ću pasti s klupe. Legnem na leđa, glava mi se zaljulja
unazad. Ostanem ležati, lica okrenuta prema nebu i ruku
spuštenih prema zemlji. Ležim tako. Dodirnem zemlju is-
pod klupe, primim se za travu. Sunce peče, a menije tako
strašno hladno. Tresem se, pred svima njima se tresem.
U ustima mi se skuplja slina, tablete ne pomažu. Vi-
dim da neću izdržati. Plače mi se, nagnem glavu udesno
i na pod povratim žutu pjenu s tabletom. A onda povra-
tim još jednom i još jednom. Povraćam zatvorenih očiju
i više nemam snage obrisati rukom slinavo lice. A onda se
pravim da me nema, da njih nema, da sam sama, da sam
sama negdje daleko.

209
 •fc-fc-fc

»Ustani, dođi, pomoći ćemo ti, čuješ me?« govori muš-

karac nada mnom.
Otvorim oči. »Molim, da«, kažem. »Nisam pila, na
zračenju sam, imam rak.« Bojim se da mi neće vjerovati,
zato rukom razvučem ovratnik majice i pokažem crvene
križeve na koži ispod nje. »Idem po auto«, začujem onda
još i ženu.
Kad doveze auto, stave me u njega i odvezu k sebi
kući. Sjednem na kauč, žena me pokrije dekama i ja u
trenu zaspim. Kad se probudim, već je večer. Žena mi da
goveđu juhu. Jedem.
»Moramo u Ljubljanu, ideš s nama?« upitaju potom.
Dok se vozimo u Ljubljanu, put je paklen, zato što
je njihov auto snježno bijel, zato što su sjedala u njemu
potpuno crna i potpuno čista i zato što su moja usta puna
sline. Unatoč tomu, do Ljubljane ne povratim nijedan-
put. Ostave me ispred Drame.

★★★
Kod kuće navečer gorim. Izmjerim temperaturu. 39.
Nazovem Dadu. »Doma sam«, kažem. »Idem spavati.«
Ne kažem ništa drugo, ne usudim se.
Ujutro i dalje imam temperaturu 39. Moram na zrače-
nje, ne usudim se nazvati liječnicu i reći joj što sam napra-
vila. Ne usudim se jer znam koliko je za nju važan svaki
moj dan.

210
 Prsti ne slušaju dok zakopčavam gumbe na odjeći.
Kad završim s gumbima, sva sam oznojena. Pokušavam
kosu skupiti u rep, ali ne ide, zato što su mi ruke preteške
i bole kad ih podignem do kose. Kosu zato ostavim puš-
tenu. Znam da otraga kroz kosu prosijava gola glava, ali
svejedno mije.
Na Vegovoj me čeka taksi. »Je li danas s tobom sve u
redu?« pita taksist. »Sve je u redu, samo sam pospana«, ka-
žem, naslonim se i zatvorim oči. Trepavice su mi malo
mokre.
Kad dođem u podrum, odem na zahod, sjednem na
školjku i položim glavu na koljena pa se pravim da ona
koja će pokucati na debela vrata u čekaonici neću biti ja,
pa se pravim da ona pod aparatom isto neću biti ja.

★★★
Dođe kolovoz i beskrajno je dug. Jedva se probijam
kroz dane. Od kuće do aparata, od aparata do kuće. U
meni su svi umori ovoga svijeta.
Ali jednoga dana, unatoč svemu, dođe kraj. U rujnu
dođe kraj.
»Završili smo«, kaže moja liječnica, a izgleda kao da će
zaplakati. »Jesam li zdrava kao i svi ostali?« jedva je pitam,
jer mi u grlu nedostaje riječi. »Da, sada si zdrava kao što
su zdravi i svi ostali«, kaže.
Zato što sam opet zdrava, čini mi se da sam opet lijepa

i čini mi se da imam novu haljinu koja mi leluja oko ko-

zu
Ijena. Čini mi se da sam čista i da sam sva svijetla. Zato su
sve nježne sreće uhvaćene u meni.
»Opet sam zdrava«, kažem tati u kupaonici. Tatine oči
su crvene, okrene se na drugu stranu. »Pa nije bilo baš
tako strašno, zar ne?« kaže. »Ne, prošlo je«, kažem ja. Mis-
lim da to govori zato što se tako kaže.
»Opet sam zdrava«, kažem kad dođem Dadi. Skuha mi
štrukle od sira. Rok me lupi po ramenu i kaže: »To.« »Što
ćeš sad?« upita susjeda koja je došla na kavu. »Sad prvo
idem na faks«, kažem. »Dobro, dobro«, kaže susjeda. »Bar
ćeš se malo zabaviti.«
»Opet sam zdrava«, kažem Urbanu koji iz Tolmina
dođe u Ljubljanu na operaciju koljena. Urban izgleda kao
da će se rasplakati.

★★★
Jednoga jutra, vrlo brzo nakon što sam ozdravila, više
ne osjećam svoje lice pod prstima. To ne želim reći ni
liječnici, ni Urbanu, ni Dadi, ni Branki, nikome. Zato što
sam zdrava, zato što više ne želim natrag, zato što više ne
mogu natrag, zato što jednostavno više ne mogu natrag.
Kad mi kod Dade klizne iz ruke čaša malinovca, čuč-
nem da pokupim krhotine. »Već tjedan dana ne osjećam
prste«, prošapćem. »Ali ne idem natrag.«
»Draga moja«, kaže Dada i utisne mi poljubac u kosu.
»Nemoj si to raditi, molim te, nemoj ni meni to raditi.«

212
 •fc-fc-fc

Onda svaki dan idem na injekcije vitamina B. Daju mi

injekcije u mišić iznad stražnjice. Desna, lijeva, desna, li-
jeva, desna, lijeva. Čitav mjesec. Imam podljeve.
Kad ponovno osjetim prste, počne me peći u leđima.
»Herpes zoster«, kaže liječnica i opet sam u bolnici. Na
valiju, s iglama u ljubičastim ispruganim rukama.
Kad više nema herpesa, povise mi se jetreni enzimi.
Kad kažu da je sve u redu s jetrom, punktiraju mi cistu
koja mi naraste ispod jezika.
Sve me vuče prema zemlji. »Nisam ista kao drugi«,
kažem Urbanu. »Zato te ja toliko volim«, kaže Urban i
stisne me uz sebe, tamo negdje ispod svoje ruke.

★★★

Kad dođe listopad, opet idem na faks. »Položit ću prvu

godinu, a onda se selim iz potkrovlja«, kažem Roku. »Ne
mogu izdržati ovdje, ovdje će mi se ponoviti, moram oti-
ći što prije.«
U predavaonicama je vruće i nema zraka. Dok pišem,
boli me ruka. Imam trnce, ali ja sam konačno opet jedna
od tih u toj zagušljivoj gužvi. Jedna od tih koji su zdravi,
koji imaju kosu, koji govore naglas.
»Ne da mi se pisati«, kaže netko. »Ni meni se ne da
pisati«, kažem. To kažem zato da budem ista kao što je
on, da budem ista kao što su svi. Samo to želim, biti ista

213
kao što su svi drugi. Zato zaboravljam što je iza mene, sa
svakim trenutkom sve više zaboravljam što se dogodilo,
jer su iza svih njih potpuno druge stvari.

★★★
U prosincu prvi put ponovno odem na Krvavec.
Odem do Plaže i onda do vrha Njivica. Teško dišem
dok zakopčavam vezove. Čekam da prođe. Ne prolazi.
Spustim se ravno do prijelomnice i tamo se zaustavim.
Noge mi se tresu, ne znam kako ću odskijati strminu. Sa
žičare viču: »Hej, Bronja!« Mahnem im štapom. Osje-
ćam da više ne mogu skijati, da noge neće izdržati. Kli-
zim niz strminu, postaje mi zlo. Sa žičare me opet zovu:
»Bronja, jesi dobro?« »Okej sam«, odvratim im. »Noga.«
Pokažem na koljeno. Onda klizim dalje i sva znojna do-
vučeni se do gornje stanice dvosjeda. Sram me je dok
se do gondole vozim sedežnicom, zato što smo se uvi-
jek ismijavali s takvima. Iza stanice gondole povraćam u
svježi snijeg.
Sljedeći tjedan opet odem na Krvavec. Skijam se na
malom dvosjedu, ali skijam se. Kad me pitaju zašto nisam
na Zvohu, kažem da me boli koljeno.
U siječnju sam opet na Njivicama. Još ne mogu na lije-
vu stranu Zvoha, ali noge opet funkcioniraju kako treba.
I ne povraćam.

214
 -fc-fr-fc

U proljeće me obuzme strah. Bojim se da će mi se po-

noviti. Teško dišem, tražim mir kojeg nema, tražim zem-
lju pod nogama koje isto nema. Dok spavam, sanjam da
mi presađuju koštanu srž. Zatvaraju me u samice, u steril-
ne bijelo-zelene staklene samice u kojima nema posjeta, u
kojima nema nikoga. Samo sjene, koje u moje ruke zaba-
daju debele igle. Zabadaju igle i u moja prsa, a najčešće u
vrat. Crvena se tekućina slijeva u mene bez kraja i konca.
Trgam katetere iz ruku, iz prsa i iz vrata, ali sjene ponov-
no zarivaju oštre prazne igle u mene, stalno ih ponovno
guraju u mene. Počnem se bojati noći. Ne želim više spa-
vati. Strah me obavije kao mokar ogrtač za kupanje.
»Bojim se da će mi se ponoviti«, kažem. »Zašto bi te
bilo strah, pa sad si zdrava«, kažu drugi i onda uvijek kažu
još nešto, tako da se zaboravi ono od prije. No mene za-
nima samo ono od prije i ne želim da to ostane negdje iza
u tišini. Zato što je to tako snažno da je to sve što tada
jesam. Ne zanima me ništa, baš ništa drugo, jer se u mo-
jim prsima skuplja nešto jako snažno i postaje tako veliko
da boli, tako jako veliko da se bojim da jednom srce neće
više imati dovoljno prostora za otkucaj. Onda poželim da
me uzmu k sebi, mene malenu i uplašenu, onda poželim
da mi dopuste poskliznuće bez srama, onda poželim da
im za most preko njihova straha ne bude tako jako po-
trebna moja hrabrost.

215
 No oni ne dopuštaju poskliznuće. Oni žele da kažem:
»Sve će biti u redu, znam.« Oni žele da kažem: »Ni ne
pomislim više na rak.« Jer tada zasjaju. Tada bolesti više
nema, a nema ni smrti. Onda sam za njih zdrava i oni
su zauvijek zdravi sa mnom. Onda opet imam kosu koju
skupim u visoki rep, onda sam onakva kakvu me žele,
onakva kakvu me jedino mogu podnijeti.
Ali to tako ne ide. Ponekad doista ne ide.
Kad više ne mogu izdržati, nazovem liječnicu. »Bojim
se«, dahnem u telefon. »Bojim se da će mi se ponoviti.«
»Ponekad ne mogu progutati slinu.Već dugo ne spavam.«
»Dođi«, kaže ona. »Odmah dođi.«
Odmah dođem, a ona kaže: »Znam da si zabrinuta,
znam da te strah. Svi se boje recidiva. No zasad ti odlič-
no ide, vjeruj mi, zasad nam stvarno odlično ide.« A onda
mi pokaže zadnje slike pluća i zadnje nalaze i pokaže mi
statistike i pokaže mi grafove. I onda opet vjerujem da su
kemoterapije zauvijek gotove i daje zračenja zauvijek bilo
dovoljno. Preplavljuje me spokoj. Već tamo, pred njom, u
njezinoj ambulanti, preplave me beskonačan mir i spokoj.
Navečer pijem kakao i čitam. Nakon dugo vremena
mogu opet čitati, a kad padne noć, nakon dugo vremena
mogu opet spavati.

★★★
26. lipnja se osamostalimo. Proslava je ispred Maksija.
Tata je u deliriju. Istuširao se.

216
 »Idemo na proslavu?« pitam Urbana kad dođe do
mene. Odemo.
Srijeda je kad napustimo Jugoslaviju. Imam čudan
osjećaj, jer ne želim ostavljati svoje stvari iza sebe. A Ju-
goslavija je moja stvar. Zato što si u njoj bila ti, zato što
smo u njoj bili mi i bila je Vojkova i bila je naša adresa:
Vojkova 11, 61000 Ljubljana, SR Slovenija, Jugoslavija.
Jugoslavija je bila moja i tvoja i bila sam ponosna kad sam
u školskoj auli za vrijeme odmora gledala njezin reljef.
Ti si me učila kako je se voli, kako se nacrtaju zapaljene
crvene baklje u njezinu grbu i kako moram povući crte
da dobijem pet za svoju zvijezdu.
A sada se ta naša domovina raspala, a njezinim raspa-
dom se raspada i sve moje, njezinim raspadom i ti odlaziš
još malo dalje. Teško mije, ali se to ne usudim reći naglas,
zato što mi se čini da sam skoro jedina. Bar na Kongresnom
trgu mi se čini da sam skoro jedina. Ne usudim se reći to
naglas i zato što znam da ne bi razumjeli da zato nisam niš-
ta manje Slovenka. Toga dana me sigurno ne bi razumjeli.

★★★

Dok Urban i ja stojimo pred Maksijem, Kučan govori:

»Danas su dopušteni snovi, a sutra je novi dan.« To mi se
sviđa, jer me podsjeća na mene samu.
Slap svjetala slijeva se iz Iskre, Mežek zapjeva: Odras-
tao sam tamo gdje pjesme stanuju, a majski dani mirišu u
kroš-
217
njama jabuka. Oči su mi pune suza. Nasreću se ne izliju
preko ruba. Bilo bi mi neugodno.
Kad proslava završi, umorna sam. Željela bih negdje
sjesti, ali nemam gdje, Kongresni trg je pun. Bole me
ruke, guram ih u džepove traperica.
»Dođeš prespavati k meni?« pitam Urbana. »Tata će
slaviti do jutra, a prijepodne će spavati.« To kažem zato
što Urban ne smije prespavati kod nas.
Odemo k meni.

★★★
Tata ujutro već u pola osam uleti u sobu. »Bronja, rat
je!« poviče s vrata. Žiži izleti iz kutije, a Urban navlači
plahtu na sebe. Kad tata ugleda Urbana, žila na vratu mu
se napne. Crven je kad zariče: »A što ti tu radiš, jebemti?
Rat je, prokleta bando, rat je, a vama se jebe.« Zalupi vrati-
ma, a onda uleti i u Rokovu sobu. »Rok, rat je! Rat je!« po-
viče. Roka nema. On se već tri dana penje po Čmom Kalu.
Tako počne rat u našem potkrovlju.

★★★
U nedjelju bi trebali kapitulirati, imamo vremena do
devet ujutro. Ne kapituliramo u devet, a kad zatule sire-
ne, tata poviče: »Bombardiranje.«
Počnem pakirati stvari za sklonište. Za sebe, za Žiži-
ja. Tata poludi. »Kakav fen? Kakav gel? Kakvo prase? Da

218
potroši sav kisik? Znaš li ti da u skloništu nema kisika?«
Poludi.
Kako Žiži ne smije sa mnom, tata ode u sklonište sam,
a ja upalim televizor i čekam konferenciju za tisak zato
što mi se sviđa Jelko Kacin.
Kad konferencija za tisak završi, nazovem Dadu. »Jesi
čula da je u Ljubljani rat?« pitam. »Čula sam. Dođeš na
palačinke?« pita Dada.

★★★

Kad Rok dođe kući iz Čmoga Kala, već je sloboda.

»Super sam se penjao«, kaže dok kod Dade jedemo sa-
taraš sa svježom štrucom. Smije se. Ja imam plombe, on
nema nijednu. »Kako je kod vas?« pita. »Kod nas je bio
rat«, kažem. Rok se pravi da to ne zna. Ne vjerujem mu,
ali Dada mu vjeruje, kao što mu uvijek i sve vjeruje. »Jes-
mo li sada bar pobijedili?« upita Rok. »Pobijedili smo«,
odgovori Dada i kaže kako su se vojnici izgubili na Toš-
kom Čelu. Smijemo se i onda jedemo puding od čokola-
de pa se dogovorimo da mi kupe Dretine natikače za ro-
đendan. »Uzet ću ih sa sobom na Sušak«, kažem. »Urban
i ja za tjedan dana idemo na Sušak.«

★★★

»Posvađali smo se«, kažem Dadi kad se Urban i ja sa

Suska vratimo kući. »Ne znam kako smo se mogli tako

219
dobro slagati u bolnici, a sad, kad idemo na odmor, sve je
naopako.« »To ti sebe pitaj, to nas ne zanima«, kaže Rok.
»Važnije je to da sam seja popeo po Truplojedki u Mišjoj
peči. 8b.« »Čemu takva imena?« pita Dada.

★★★
U rujnu se Rok odseli iz potkrovlja i vrati se u Voj-
kovu. Ode zato što mu tata ne dopusti da u zid ušarafi
hvataljke za trening i zato što mu ne dopusti da kupi psa.
Preseli se u našu sobu, gdje je sve isto kakvo je i bilo, gdje
je sve točno onakvo kakvo je bilo nekada. Sunce ujutro
crta crte na parketu, soba miriši po zelenom tepihu i po
knjigama i po prašini na njima. Prozori se zatresu kad
prođe autobus, drvene rolete zapinju kad ih vučeš gore, a
zapinju i kad ih spuštaš.
U rujnu tata i ja ostanemo sami u potkrovlju. Kad smo
zajedno, šutimo.
U rujnu se upišem na drugu godinu, prosjek ocjena
mije visok, zato mi povise stipendiju. »Sad ću se i ja moći
odseliti, imat ću za troškove«, kažem Urbanu. Urban i ja
smo zajedno još samo malo, samo povremeno.

★★★
»Rok je donio psa«, kaže Dada kad me u listopadu na-
zove telefonom. »Mladog, dođi nas vidjeti.«
Dođem odmah.

220
 Kad otvorim vrata naše sobe, pas sjedi na mom kre-
vetu. Nepomično me gleda ogromnim smeđim očima.
Krasan je. »Je li te strah, miško«, kažem i pružim ruku,
ali on zareži i zareži muklo, negdje iz trbuha. Probam
ponovno, mali divlje zgrabi. Odskočim, zalupim vratima.
»Ma daj, jebemu, Dada, što je on to dovukao kući?« po-
vičem prema kuhinji. »Kakva je to, dođavola, pasmina?«
»Ne znam točno«, kaže Dada. »Nešto je slično kao kit.
Ne sviđaš mu se.« »Da nije pit?« povičem. »Sjeti se, je li
možda pit? Znaš li da su to psi za borbe, koji kolju sve
što gmiže i hoda?« »Da, bravo, mišice moja, pit je. To je
pitbul Maks.«
»Ne gnjavi me«, kaže Rok kad dođe kući. »Šesto mara-
ka sam dao za cucka nekom Dariju i nekoj Nives.« Onda
se posvađamo.

★★★

Dada nazove na Silvestrovo. »Dođi, nešto ti moram

pokazati«, kaže u telefon.
Dođem.
»Pogledaj ti ovo«, kaže kad uđem u kuhinju i gurne mi
Dnevnik u ruke. Na naslovnici je slika preko pola stranice,
na slici je tata koji se kupa u Robbovoj fontani i smije se
široko otvorenih usta, u prugastoj košulji, s bocom bije-
log vina u ruci. Pored slike piše:

221
 Ovako je veselo nazdravljao i hladio se u Robbovoj fonta-
ni naš veseljak, i to upravo onoga jutra kad su prvi tenkovi
jugoslavenske armije izisli iz vojarne u Staroj Vrhniki prema
Ljubljani.

»Da poludiš«, kaže Dada i zapali novu cigaretu.

★★★
U siječnju kažem tati: »Preselit ću se u stan na Grbi.
Kupili smo ga za mene, zar ne?« »Da, tvoj je«, kaže tata
i ode po ključeve. »Otkaži ugovor podstanaru«, kaže još.
Ne kaže ništa drugo.
Podstanaru otkažem ugovor, tati kažem da bih željela
dio tvoje mirovine.
Dada mi kao dar za useljenje kupi multipraktik. »Bit će
dobar i za bebe«, kaže. Ne znam na kakve bebe misli, zato
što smo Urban i ja sve manje zajedno. No ipak kažem:
»Super«, zato što znam da je multipraktik skup. Branka
mi kupi vagu, u Nami kupim posuđe, ručnike i postelji-
nu. Tati uzmem staklenu posudu iz koje smo jeli grož-
đe, i staklenu posudu u kojoj si radila kolač od marelice s
bebi piškotama, onaj od tete Lenke. Uzmem ijedan veliki
nož i tri mala noža na piliću koje ti je iz Austrije donijela
teta Anita. Rekla je da takvih kod nas nema.
Odem na Grbu dok tata gleda spust u Wengenu.
»Ovo je moja zadnja kutija«, kažem prema njemu u

222
dnevnu sobu. »Franz Heinz vodi«, kaže tata. »Nadam
se da neće pobijediti«, kažem jer navijam za Markusa
Wasmeiera, koji se na ljetnim praznicima ljubio s mo-
jom prijateljicom iz srednje. Tako je bar pričala moja
prijateljica.
Osam zima je otkad te nema, kad se sve tvoje raspad-
ne. I potkrovlje. Samo je osam zima prošlo od tada.

★★★

26. ožujka Dada Roku za devetnaesti rođendan i za

peto mjesto na Pokalu Slovenije skuha ručak. »Popeo
sam se po Luciferu i Sveči u Tamaru«, kaže Rok. »A za
Gogija po Golom suncu u Skuti.«
»Samo mi obećaj da ćeš paziti«, kaže Dada. Rok joj
obeća.
Dar za rođendan mu damo još jesenas. Za Dadine ka-
mate smo mu u Italiji kupile ljubičastu Pezlovu kacigu.
Najskuplju i najljepšu. »Je li dovoljno dobra?« pitala je
onda Dada. »Treba čuvati glavu.«
»To je najbolja kaciga koju se može kupiti«, rekao je
Rok i zagrlio ju. Dada ga je stisnula k sebi Još uvijek mi
se čini da ga voli više nego mene.

★★★

12. srpnja je moj rođendan. Dvadeset i treći. Zovem

Roka. »Hoćeš li doći večeras k meni na pečene banane?«

223
 Rok dođe s Maksom i sa Žigom. Žiga je moj susjed, on
i Rok su prijatelji iz razreda u Vegovoj.
Rok je sav potamnio od sunca i sav je velik. Kosa mu
je posvijetlila od sunca, okrugle sunčane naočale su mu
zataknute u kosu. »Sve najbolje, mala«, kaže mi i zagrli
me pa me dugo drži. Onda mi u ruke gume album. »Evo,
to sam složio za tebe, malo sam se zajebavao, nadam se
da će ti se svidjeti.«
Album je smeđ i kožni. »Bronji za 23. rođendan«, piše
plavom kemijskom gore na koricama. U albumu su sli-
ke, naše slike. Previjaš mene, previjaš Roka, sa mnom si
ispred rođendanske torte, prvi, drugi i četvrti rođendan.
Plešeš s tatom na vjenčanju, trudna si, u bijeloj haljini,
lijepa si. Na Kupi jedemo grožđe, Rok ima jako napuhnut
trbuh i viri mu pupak. Rok i ja plivamo u Rovinju, smije-
mo se na brodiću za Katarinu.
Dok listam slike, okrenem se, zato što mi se skuplja
gruda u grlu i prijeti. »Ne seri«, kaže Rok. »Dođi, idemo
bolje malo prošetati psa, da ti pokažem kako to ide.«
Odemo na Put sjećanja, a Maks pored prve klupice zgrabi
Binu, jako malog psa jako male susjede. Ja vrištim, Bina
tuli, mala susjeda tuli, a Rok iz džepa izvadi drveni štap i
Maksu otvori gubicu. »To se zove break stick«, kaže Rok.
»Ne paničari.«
»Ne mogu gledati to prokleto klanje, idemo kući, io-
nako se popišao«, kažem. Rok se smije, idemo kući.

224
 Kod kuće ispečem palačinke koje namažem Nutellom,
ispečena i banane koje prelijem medom. Jedemo još i sla-
doled i pijemo viski s Coca-Colom.
»Tvoja soba u potkrovlju je sad vježbaonica, ako to još
ne znaš«, kaže Rok. »Tata sije u nju namontirao švedske
ljestve i neku spravu za fitnes. Na podu su jastuci, vježba
svaki dan, procvao je otkad nas nema.«
Kad odu, već je jedan poslije ponoći. »Moram kući«,
kaže Rok. »Sutra idem na tri dana u Tamar. Možeš ti ču-
vati cucka, da se Dada ne potrga?« »Okej«, kažem kod
vrata. »Nek‘ ti bude, samo pazi, molim te, pazi!« Kad ka-
žem pazi, već je na stepenicama ispod mene, digne ruku,
mahne mi i nasmije se. Još uvijek nema nijednu plombu.

★★★

15. srpnja je paklen dan. Prijepodne je užareno, posli-

jepodne je nebo teško i blizu. Maks i ja idemo u šetnju za
najveće vrućine, jer onda nema nikoga vani. Idemo po
livadi, pored stabala, do kraja svijeta i onda do sjena na
rubu šume. Sjednem na travu, Maks grize tenisicu. Dođu
i Žiga i Kira, njegova dobermanka.
Kad Maks i ja dođemo kući, vrućina u stanuje nepod-
nošljiva, zrak je gust, jer je stan okrenut na jug.
Vješam na vrata mokre plahte kad zazvoni telefon. U
slušalici je najprije tišina, a onda je dahtanje, tamno Da-
dino dahtanje, a onda ništa nekoliko užasnih dugih tre-

225
nutaka. Slušam samo težinu njezina disanja i čitavu me
obuzme tama. Sjednem na stolac.
»Bronja«, progovori onda Dada glasom koji nije njen.
Dahćem isprekidano, a pritisak u prsima je nepodnošljiv.
»Ne, Dada, molim te, ne«, prošapćem u telefon. »Reci da
je netko drugi, lijepo te molim, samo reci daje netko dru-
gi. Bilo tko drugi.«
»Pao je«, dahne Dada u mene. »Mojeg Roka više
nema.«
A onda samo još vrištim i vrištim i tama je sve što je-
sam i vrijeme se zamrzne u vrućini užarenog dana, a tam-
nocrvena zalijepi nebo iznad mene.

★★★
Nazovem Branku. »Rok je pao«, potpuno nekontroli-
rano vrištim u telefon. Prvo me ne razumije. »Čekaj, če-
kaj, gdje si«, pita onda. »Odmah ćemo doći.«
Kad Branka dođe i kad s njom dođu i Tomaž i Urban,
još uvijek vrištim, ne mogu se zaustaviti. Dok me vode
do auta, vrištim na stepenicama, vrištim na parkiralištu,
susjedi gledaju. »No, no, pa nije valjda baš tako strašno«,
kaže mi netko.
»Ne mogu više, ne mogu više, ne mogu više«, ponav-
ljam neprestano u autu i guram lice u Maksovu toplu dla-
ku.

226
 ★★★
Na Vojkovoj me Dada čeka na vrhu stepenica. Siva je
i njezine oči su sive. »Dođi, dođi ovamo, mišice moja«,
kaže mrtvo i onda stavi papirnate ruke na moje lice.
Rokov ljubičasti ruksak je iza ulaznih vrata, leži na si-
vom linoleumu ispred naše sobe. U ruksaku nema nove
kacige, nađem četiri hrđava slomljena klina i Rokovu bi-
jelu majicu još svu mokru od znoja. Uđem u našu sobu i
sjednem na Rokov krevet. Na jastuku je još otisak njego-
ve glave. Sakrijem se pod plahtu kao kad smo bili mali,
kao kad smo se igrali kućice u preriji, kad sam poznavala
vonj njegove kože i vonj njegove kose. Znojnu majicu
stišćem uz lice, jer tako je još malo tu, jer tako je još malo
moj, tako je bar još malo moj.
Kad Dada uđe u sobu, pita: »Misliš da mu nismo kupili
dovoljno dobru kacigu?« Onda ode. A onda opet uđe i
opet pita isto. Više puta pita isto i pita samo to.
Zaspim. Kad se probudim, boli me grlo i bole me prsa i
boli me trbuh i sva sam znojna. Odmah znam da se dogodilo
nešto užasno pogrešno, ali se ne mogu sjetiti što. Na trenu-
tak ne znam zašto tako snažno stišćem lice, na trenutak ne
znam gdje sam i zašto me sve tako jako boli. »Nešto je po-
grešno, nešto je otišlo ukrivo«, panično mi prolazi glavom
sve dok me svom silom ne udari spoznaja što je to nešto.
Stisnem se u jako maleno klupko i zagrlim koljena is-
pod Rokove plahte.

227
 Kad ustanem, Maks leži pred ruksakom u predsoblju.
Glava mu je na Rokovim bijelim All Star tenisicama, cvili
i ne želi se pomaknuti. Nemam zraka.

★★★

Oko šest pozvoni Tadeja. »Pazi, past ću«, jutros joj je

povikao Rok sa stijene prije nego što je zvuk slomljenih
klinova metalno razrezao ljetnu tišinu doline.
»Bio je sasvim bijel, samo mu je krv curila iz ušiju i
malo iz nosa«, kaže Tadeja. Odjednom mije zlo, naslo-
nim se na zid i onda je jedino dobro opet samo to što te
nema. Da ne čuješ kako je padao tvoj Rok, kako je u stije-
nu udarila njegova svijetla glava, kako je u stijenu udarila
njegova topla kosa i kako su udarile njegove oči. U Ta-
maru. U Šitama. Na smjeru Blagoslov.

★★★

»Moramo nazvati tatu«, kaže Dada predvečer.

Onda ga zovemo, prvo jedna, onda druga. Vrtimo 226
930. Ruke su mi mokre i nadam se da se neće javiti meni,
jer ne mogu reći, jer ne mogu reći ono što se nikad ne bi
smjelo izgovoriti.
Tata se javi oko sedam i javi se meni. »Janez, izvoli-
te«, kaže u telefon. Prekinem. Ne mogu. »Još uvijek ga
nema«, kažem Dadi.

228
 Kad Dada nazove, grizem ovratnik svoje majice i
onda čujem nekoliko sopćućih riječi i onda slušam samo
još njezino disanje, koje je tupo, tamno i duboko.
Kad se vrati u kuhinju, sjedne na svoj stolac i gleda
kroz otvorena balkonska vrata. U kuhinji večernje srpanj-
sko sunce kao i uvijek žari u platnene zelene roloe i crta
crte po zidu i po podu. Na dvorištu je ljetni spokoj, po-
vremeno se začuje hladnjak.
Sve je isto kao nekad, sve je posve isto kao nekad,
samo se Dadin pogled ne zaustavlja više u mojim očima.
Gubi se kroz mene, bezbojan, beskrajan. Ruke joj izgub-
ljeno vise u mrtvom naručju i onda padnu s moje kose.
Ne vrišti i ne plače, tuđa je, tiha i hladna.
Zato samo želim njezin plač. Čežnja za tim plačem
me peče.

★★★

Noću spavam zakopana u Rokove plahte. Maks ne

želi u sobu, spava pred ruksakom. Dada me noću budi.
Ponekad me pita s vrata: »Misliš da sam mu trebala kupiti
bolju kacigu?« Ponekad kaže: »Misliš da mu je bilo hlad-
no?« Ponekad kaže. »Misliš da gaje boljelo?«
Kad zaspim, sanjam. Kosilica Maksu ispod arkada po-
red Name odreže prednje noge. Prije nego što počne cu-
riti krv, gledam kost koja je sasvim bijela.

229
 ★★★

Ujutro obučem Rokovu oznojenu majicu i njegovu jak-

nu. Zataknem njegove naočale u kosu, a kad želim obući
još i tenisice, Maks zareži. »Skini se, nemoj to raditi«, kaže
Dada gledajući u prazno, a onda kaže još: »Danas poslije-
podne bi Rok išao Nives na tortu.«
Maks ne želi u šetnju, teško ga odvučem od ruksaka.
Kad je vani, ne želi pišati. Cvili i želi kući; kad se vratimo
kući, ne želi ni jesti ni piti. Sklupča se na Rokove tenisice
i cvili. Ne mogu ga slušati, zato zatvorim kuhinjska vrata.
Kad dođe Dnevnik, u njemu piše:

Smrt u triglavskom gorju; TAMAR, 16. - Na stijeni Zaje-

da u triglavskom gorju jučer je smrtno stradao
devetnaestogo-
dišnji Rok Žakelj iz Ljubljane. Odmah nakon nesreće stigla je
spasilačka ekipa, ali nesretnom alpinistu više nisu mogli
pomo-
ći. Umro je tijekom vožnje helikopterom prema općoj bolnici
u
Jesenicama. Žakelj se zajedno s prijateljicom Tadejom K., 19,
iz Ljubljane, oko 8 sati ujutro zaputio iz Tamara na sjevernu
stijenu triglavskoga gorja. Dok se penjao iz smjera Sita
prema
vrhu smjera (šestog stupnja težine), poskliznuo se i pao u du-
binu. Prijateljica koja gaje čuvala nije ga mogla zadržati zato
što su se Žakelju za vrijeme pada izvukla sva četiri klina te
230
je ozlijeđene glave ostao ležati na kamenoj ploči. Policajci iz
Kranjske Gore obaviješteni su o nesreći u 9.12, a spasilačka
je
akcija odmah započela. U njoj je sudjelovalo pet članova
gorske
spasilačke službe, policajac gorske policijske jedinice i
njegov
kolega iz policijskog odjela u Kranjskoj Gori, medicinski teh-
ničar i helikopter policijske jedinice Ministarstva unutrašnjih
poslova. Unesrećeni Žakelj je helikopterom prevezen u
dolinu,
no više mu nije bilo pomoći. Liječnici su utvrdili da je umro
uslijed loma donjeg dijela lubanje.

Želim da sve stoje preda mnom već odavno bude iza

mene. Samo to.

★★★

Poslijepodne odem do Nives, koja je jesenas Roku

prodala Maksa. Prvi put je vidim. Kod nje je puno lju-
di i kauč je pun. Kažem da ću ići s njima na Kamenjak
umjesto Roka i kažem da ne znam kako ću se brinuti za
Maksa jer napada druge pse i davi mačke. Gubim se dok
razgovaramo. Zaboravim što sam htjela reći, zaboravim
što su oni rekli, zaboravim na čemu smo. Ako me netko
dodirne, koža me jako zapeče.

★★★

Pogreb je 20. srpnja u jedan. »Ne mogu«, dahne Dada

ujutro, zato smo u mrtvačnici samo tata i ja. »Nekad smo
20. išli u Rovinj«, kažem tati. »Mhm«, kaže tata i kaže to
nježno. Onda kaže još: »Pomoći ću ti s Maksom ako ga
231
uzmeš.« Ništa drugo ne kaže.
 Ljudi na pogrebu je nebrojeno. Tražim Lojzetov vije-
nac, ali vijenca tvoga tate nema. Tražim njegove svijeće,
ali ni svijeća nema. Za Roka nije poslao ni vijenac ni cvi-
jeće. Teško mije što mu Rok ne znači ništa i teško mije
što znam da mu onda ni ja ne značim ništa.
Mislim na meduze, na trke puževa, na čamac i na top-
le molove, na sve to mislim kako bih mogla stajati u mr-
tvačnici. Kako bih mogla stajati, pravim se da sve to oko
mene nije stvarno. Ne znam tko me ljubi, ne znam tko
me grli, ne znam tko mi što govori. Samo stišćem ruku i
namještam lice.
Kad pogreb završi, odem u Vojkovu. Zagrlim Dadu,
jako je stišćem uz sebe. Njezino je tijelo izgubljeno, a nje-
zina me tišina ostavlja nemoćnom.
Uzmem Maksa i odem u potkrovlje na Rokove kar-
mine. Pred kućom stisnutom šakom snažno prođem po
fasadi. »Pala sam«, kažem teti Heleni. »Nije ništa straš-
no.«
Poslije karmina odem Urbanu. Opet smo zajedno, ali
kad me dodirne, zaboli me koža, cijelo tijelo me zapeče.
Osjećam se krivom, zato što ni ja ne mogu dodirnuti nje-
govu kožu. Osjećam se jako krivom.

★★★

Dani nakon pogreba slili su se u olovnu kuglu koja se

jedva i beskrajno polako valja tjednima.

232
 Kažu mi da moram živjeti dalje, to mi kažu skoro svi,
premda ja već živim dalje. Ja već živim dalje, samo ne
živim onako kako žive oni, i ne živim onako kao što sam
živjela prije. Jer ništa nije isto, jer ne može biti isto, jer
sad ni Roka više nema, jer je negdje između golemost
njegove smrti.
I kao što mi nekad iz straha nisu dopuštali moj strah,
sada me se opet iz straha ne usuđuju ostaviti u mojoj
boli. Kad kažu da moram živjeti dalje, žele da idem na
more, da čitam, da si kupim novu suknju. Jer jedino bi to
značilo da su mi dali dovoljno sebe, da me nisu napustili,
jer jedino bi to značilo da nisu ostali razoružani u brizi
za mene. A to kažu i zato što znam daje žalost, isto kao
i bolest, uznemirujuća, i daje nije primjereno nekontro-
lirano preglasno i predugo pokazivati naokolo; malo da,
malo, koliko treba, tiho, suzdržano, ali ne previše. Bar
ne tamo gdje je svi mogu vidjeti. Bar ne tamo gdje unosi
nemir među neopterećene. I bar ne tamo gdje znači po-
raz. Poraz pred prividom daje unatoč svemu sve dobro i
onakvo kakvo treba biti, i poraz pred smrću samom. Jer
kad žalujemo za onima koji su već otišli, smrt isto tako
kao i onda kad se izgovori »rak« udari u nas svom svo-
jom snagom. A kad udari, sve nade da je za nas možda
ipak neće biti, ugase se u tami kroz koju ne prodire naš
pogled.

233
 ★★★
Urban u kolovozu izreže članak iz Dela.

Memorijalni smjer na Triglavu: Pavle Kozjek i Tomo

Sbri-
zaj su se 22. srpnja na zapadnom dijelu Stijene popeli po pr-
venstvenom smjeru Srebrna staza i posvetili ga Roku Žakelju,
koji je prije nekoliko tjedana preminuo u Šitama, na smjeru
Blagoslov. Spuštali su se desno od Ljubljanskog, a gore su
išli
između Ljubljanskog i Pandorine kutije po lijevom dijelu
polu-
kružnog krova nasred stijene, najviše po kompaktnim bijelim
pločama: VII-/VI, 11 R, 400 m. U lakšem srednjem dijelu u
velikom su kutu našli stari klin, premda nisu poznati prethod-
ni pokušaji. Smjer je vrlo lijep i nešto teži od Serenade i
Stopni-
ca. Na ključnom su mjestu ostavili jedan klin, a oni koji budu
ponavljali taj smjer trebat će deset običnih klinova, frendove
i
sponke. Nije teško urediti osiguranja.

Čitam članak Dadi, ali ne znam čuje li me.

»Nešto smrdi, u kuhinji«, kažem joj onda, ali ona ne
kaže ništa. Kad otvorim hladnjak, smrad koji me zapahne
iz njega je nepodnošljiv. Sve se raspada, hrenovke, jaja,
salama i sir. Iz papirnate vrećice se nešto cijedi, na dnu
hladnjaka je smeđa lokva. 234

»Ostavi«, kaže Dada. »To je Rokov paradajz.« Na-

đem i pljesnivi kruh. »I kruh je Rokov, ostavi«, opet kaže
Dada.
 Ostavim. Sjednem za stol, zatvorim oči, a onda ni ja
više ništa ne kažem. Onda samo sjedimo, svaka na svojoj
strani stola, i dugo ništa ne govorimo.
Maks cvili u predsoblju, grebe po vratima sobe, i dalje
ga traži. Pozovem ga, a onda, dok ga držim u naručju,
zarijem svoje lice u njega.

★★★
Krajem kolovoza Urban mi u Delu pokaže alpinističke
vijesti:

U srpnju su Rok Žakelj i Gregor Kresal kao četvrti

alpinisti
svladali još jedan smjer znamenit po tome što se mrvi,
Paklenu
naranču u Rzeniku (PrV Kozjek-Kragelj 1983). Na tom
smjeru
je oko dvadeset i pet klinova.

Stalno iznova čitam tih nekoliko redaka jer je Rok u

njima još uvijek živ.

★★★
Kraj kolovoza je, a ja sam položila samo dva ispita.
Ako ne položim godinu, izgubit ću stipendiju i izgubit ću
mirovinu i morat ću se odseliti s Grbe. Osjećam pritisak
u prsima. »Do kraja rujna napravi što možeš pa ćemo vid-
jeti kako ćemo s upisom«,235
kažu mi na fakultetu kad im
donesem molbu i Rokovu smrtovnicu.
 Počnem studirati, učim cijele dane, jako malo spavam.
Dobijem menstruaciju koja nikako ne prestaje.
U mjesec dana položim osam ispita, prosjek mi je vi-
sok. Kad dođem na fakultet pitati hoće li to biti dosta za
upis, kažu: »Dostaje, pustili bismo te dalje i s manje ispi-
ta.« To kažu mekano.
»Samo da znaš, priča se da si upisana zato što si spava-
la s dekanom«, kaže mi kolegica.
Beskrajno sam umorna, još uvijek krvarim.

★★★
Kad počnu predavanja, zovu me sa svih strana.
Kažu mi da moram zaboraviti, da se moram nečim
zabaviti, zato me zovu na rođendane, na večere i na kon-
certe. Ponekad pokušam napraviti onako kako oni žele i
onako kako želim i sama, pokušam biti ista kao oni. Po-
nekad pokušam, zato što znam da su zabrinuti za mene.
Onda odem i pravim se da nije ništa, onda odem, ali ne
ide. Na zabavama se zatvaram u zahode i onda si brišem
razmazane oči. Za večerom ostavljam pune tanjure iza
sebe, s koncerata bježim kući. Ne ide mi, zato što među
svima njima koji se mogu smijati, koji plešu i koji mogu
govoriti, još očitije upadam u oči. Još se više razlikujem
od svih njih, tek tada vidim koliko se razlikujem. Jer ja
među njima ne mogu zaboraviti, jer seja ne mogu nečim
zabaviti, jer to ne ide tako. A ne mogu s njima ni razgo-

236
varati o običnim stvarima, zato što ne razmišljam o obič-
nim stvarima. Još kad me pitaju imam li brata ili sestru,
ne znam što da im kažem.
Kad dođe prosinac, prestanem se truditi. Samo pustim
da budem onakva kakva tada jesam, jer ništa drugo ne
ide, jer kad sama sebi kažem: »Ne!« onda pritisak postane
samo još veći. Ne postoji nitko tko bi mi mogao pomo-
ći. Nikamo se ne mogu sakriti od sebe, nikamo ne mogu
pobjeći u zaborav. Samo se nadam spasenju koje će do-
nijeti vrijeme, nadam se tom vremenu za koje se nadam
da će doći što prije. No zato što čekam uznemirena, dani
su vječnost i sati i minute su vječnost. Podsjećaju me na
veliku grudu suhoga mesa koje mi se valja po ustima i za
koju ne znam hoće li mi se ikada spustiti kroz grlo. Čini
mi se da vrijeme koje čekam nema svoga kraja, ponekad
mi se čini da ga za mene nikada neće biti.
Bojim se sebe i onoga u što se pretvaram. U subotu sam
otiš-
la spavati već u dva poslijepodne, tako da i tijekom dana
mogu
sve zaboraviti, napisala sam u svoj dnevnik. Hoće li ikada biti
drugačije? Hoće li ikada proći?

★★★

Malo prije Božića Maks počne povraćati. Odvedem ga

na veterinu. »Nešto nije u redu s jetrom«, kažu.
Pet dana smo na infuzijama. Dođemo u osam ujutro,
ostanemo do večeri. Maks leži
237na metalnom stolu na koji
stavim ručnik. Sjedim na stolcu pored njega, pjevam mu
pjesmicu iz filma Sreća na uzici i milujem ga. »Ostavi ga tu
pa dođi navečer po njega«, kažu. Ne želim. Čujem kako
kažu da nemam normalan odnos prema psu, ali to mi je
potpuno svejedno.
Lijekovi ne pomažu, Maks je iz dana u dan sve slabiji,
u pet dana je izgubio sedam kilograma, više ne može sam
po stepenicama.
»Od tog psa neće biti ništa«, kažu šesti dan. »Trebat će
ga uspavati, lijekovi ne djeluju.«
Kad to kažu, počnem histerično plakati i vikati. »Ne
još i Maks«, vičem. »Ne još i on, ne još i on!« vičem pre-
ma liječnicima i bolničarima i lupam dlanovima po pultu
recepcije, sve dok me s čašom vode ne posjednu na klupu
i Maksa pregledaju još jednom. Kad ga prepipaju, odvezu
ga na rendgen, a kad mi u čekaonicu donesu razvijene sli-
ke, pokažu mi svijetlu mrlju u želucu i kažu: »Nisu jetra,
nešto je progutao.«
Nakon dva sata mi donesu polovicu teniske loptice i
smiju se. »Pogriješili smo«, kažu i ne naplate mi opera-
ciju.

★★★

Kad Maks ozdravi, najprije pojede sirove makarone,

a onda i brašno, luk i novine. Kad Maks iz Žižijeve gajbe
pojede još i njegovo sijeno, zmje i salatu, tata kaže: »Po-

238
jest će ti prase, stavi ga u kavez.« A onda doda: »Poludio
je od patnje, odgrist će ti ruku dok budeš spavala.«
Mislim da mi Maks neće odgristi ruku, ali kad idem
spavati, ruku ipak stavim ispod plahte. Žižija nisam stavi-
la u kavez, zato što njih dvoje spavaju zajedno i zato što
Žiži voli gristi Maksove brkove.
Dan prije Božića Urban i ja odemo u grad gledati
svjetla. Kad dođemo kući, Urban vikne iz kuhinje prema
predsoblju: »Pojeo je prase! Fak! Fak! Ostala je samo gla-
va.«
Pozli mi, sjednem na cipele.

★★★

Žižijevu glavu spremimo u kutiju koju kupim u indi-

janskoj trgovini na Titovoj ulici nasuprot vojarne. Stavi-
mo je na balkon.
Kad dođe jutro, odemo je pokopati na kraj svijeta. Ali
zemlja je tvrda i ledena, zato ne ide. »Hajde da je zapa-
limo«, kaže Urban. »Idemo je kremirati! Ispod Rožnika,
tamo gdje u proljeće cvate bijelo cvijeće.« Odemo tamo.
Glava neće gorjeti, zato je Urban polije benzinom. Kad
počne gorjeti, čini mi se da osjećam miris spaljenog mesa.
Urban kaže da on ne osjeti ništa, ali ipak brzo odemo,
odemo prije nego što glava izgori do kraja.

239
 ★★★
»Mislim da sam vidio Žižijevu dlaku u snijegu kad
se posrao«, kaže Urban navečer kad iz šetnje s Maksom
dođe kući.
Maksa tjedan dana ne želim voditi van i tjedan dana ga
ne želim dodirnuti. Kad idem spavati, pazim da mi ruke i
noge ne vire ispod plahte.

★★★
Kad Dadi kažem za Žižija, Dada ne kaže ništa, jer ona
još uvijek skoro ništa ne govori. Kad dođem u Vojkovu,
kuhinja je još uvijek mrtva. Hladnjak ispod televizora je
prazan, više nema ni hrpice novina na njemu, pretplata
na Dnevnik je prestala. Na štednjaku je umjesto lonaca
plastična posuda na četiri kata. Svaki dan u pola 12 do-
nesu punu i svaki dan u pola 12 odnesu praznu. Ponekad
primaknem svoj stolac njezinom i onda svojim koljenom
dodirnem njezino. Ponekad joj sjednem u naručje, a ona
me nekad zagrli i kaže: »Mišice moja draga.« Ponekad po-
ljubi moju kosu i onda poželim da kaže još nešto. Onda
me sve zaboli, jer je to što ja jesam manje od toga što
Roka nema.
»Maks je pojeo moje prase, čuješ li me!« povičem sas-
vim blizu nje, iz takve blizine da vidim mrlje prljavšti-
ne na njezinu vratu. »Dada, tuširaš li se ti ikada?« upitam
nervozno. »Ne mogu više u kadu«, kaže bezbojno.

240
 Kad uđemo u kupaonicu, zaboli me želudac. Dada se
skine. Puno je manja nego što je se sjećam sa stijena u Ro-
vinju, puno manja nego što je se sjećam s ručnika na Sori.
Prsa su joj naborana i prazna, a noge su joj tanke. Bedra
se više ne dodiruju i dok stoji preda mnom, samo su joj
koljena ogromna. Koža na njezinim rukama je tanka, a
kad se okrene, po leđima ima tamne prljave fleke.
Dugo je perem, ručnik je pun kože, kada je puna sivih
komadića kože. Osjećam se strašno krivom.

★★★
Moj je indeks nakon prvog semestra skoro bez pot-
pisa, na faks gotovo uopće više ne idem. Težina u prsi-
ma ne popušta, još uvijek čekam da prođe. Bez prakse
ne mogu na četvrtu godinu, zato se prisilim da napišem
nekoliko članaka za Republiku. Za kanalizaciju u Rakovoj
Jelši mi daju čitavu stranicu. »Hoćeš pisati za nas?« pitaju.
»Ne mogu, nemam vremena«, kažem zato što još uvijek
zapravo ne mogu biti među ljudima.
U proljeće još uvijek ne mogu do kraja duboko udah-
nuti, ali ne mogu samo čekati da bude drugačije. Počnem
studirati antropologiju da najesen ne ostanem bez nova-
ca. Učim je s Maksom na livadama pored Glinščice, jer je
proljeće toplo. Kad kod Južniča dobijem 10, osjetim da
bih ipak mogla dati godinu i osjetim da pritisku u meni
ponestaje snage. Kad odem na Bokalce, opet vidim stabla

241
iznad sebe i nakon dugo vremena opet pomislim da mije
malo i lijepo. Kad odem u Komunu, mogu pogledati film
do kraja, kad odem u Parmu, mogu pojesti pizzu do kraja.
Obruč koji me čvrsto stiskao u sebe gotovo godinu dana
počinje slabiti, čvrstoća gubi svoje crnilo, noge više nisu
teške, a i glava je svijetla. Rok je još uvijek u njoj, u njoj
je cijelo vrijeme, ali težina njegove odsutnosti me više ne
pritišće toliko jako prema tlu. Bar ne stalno, bar ne tako
grubo da boli, bar ne tako snažno da se prije spavanja bo-
jim noći, a još više se bojim jutra koje dolazi potom.
Kad me Urban dodirne, koža me više gotovo uopće
ne peče.

★★★

Već je lipanj kad Dada padne. Padne između kreveta

i tvoje komode.
Tata me nazove. »Dada je pala«, kaže. »Imala je mož-
dani. Leži na neurologiji. Nikoga ne pozna.«
U trenu mi cijelim tijelom prođu trnci, a u glavi mi sve
opet zašumi bijelo. Zovem Urbana. »Imala je moždani,
Dada je imala moždani«, šapćem u telefon u suzama.

★★★

Jedva uspijevam stiskati pedale na biciklu dok se vo-

zim do kliničkog centra. Put je beskonačan, čini mi se da
stojim na mjestu, čini mi se da se noge vrte u prazno.

242
 Dadu nađem na intenzivnoj, njezine oči lutaju po
stropu. Ne prepoznaje me.
»Dado moja«, kažem joj u mrtvo lice. Ne okrene gla-
vu, podigne desnu ruku pa je ispruženim kažiprstom i
srednjim prstom približi ustima i povuče cigaretu. Onda
otpuhne dim, otrese cigaretu i opet primakne ruku usti-
ma, srkne i popije kavu, malo pričeka i opet srkne. Lije-
va ruka na plahti leži nepomično, a ni lijeva noga ispod
tanke plahte se ne miče. Zaplačem naslonjena na njezin
vrat.
Peti dan me prepozna. »Ti si, mišice moja draga«, kaže
mi. »Ti si.« Srce mi poskoči, oči zasuze. Stisnem se k njoj
preko ograde kreveta. »Možeš nešto skuhati za Roka?«
kaže onda. »Uvijek dođe tako gladan s planine.«
Nakon tjedan dana u bolnici Dada počne micati lijevu
nogu, a onda i lijevu ruku. Uskoro sjedi, uskoro i hoda,
a kad počne hodati, kaže: »Mišice moja, ne mogu više
sama, otići ću u dom.« Krv mi grune u glavu, zato što to
kaže tako da znam da će stvarno otići. A onda će Vojkova
biti sasvim prazna i onda će doista biti kraj svega. »Ne u
dom, Dada, molim te«, kažem. »Samo ne u dom, samo
ne tako brzo, ja ću se brinuti o tebi, preselit ću se k tebi.«
»Ni govora«, kaže Dada čvrsto. »Ne želim ti biti na teret.
Tebe čekaju sasvim druge stvari.«
Odem na hodnik i onda na zahod. Na zatvorenoj
školjci plačem na svoja gola koljena.

243
 ★ ★★
Marina pronađe dom. Dada dobije svoju sobu s cvije-
ćem, balkonom i vrtovima ispod njega. U sobi je i televi-
zor, koji je donio tata.
Često sam kod Dade. Zbog nje i zbog sebe. Čini mi
se da ću, što više budem u domu, brže prihvatiti Dadu
u njemu. Ponekad sam kod nje svaki dan, ponekad dva
puta dnevno. Kad dođem, jedemo sladoled i vješamo sli-
ke na zid. Ponekad i Urban dođe sa mnom, ponekad kod
nje učim, ponekad čitam, ponekad je u kolicima vozim
do Ljubljanice, gdje na livadi Maksu baca tenisku lopticu.
Maks poludi od sreće kad je ugleda.
Kad u kolovozu odem u Rovinj, pošaljem joj razgled-
nicu.
Draga Dada, napišem, Maks i ja smo se upravo vratili s
plaže, sad smo u pošti. Vidiš li Fumu i molove na slici? I ri-
barske čamce, Fontanu i slastičarnice? Sve je skoro isto kao
i
nekada, ostao je čak i vonj na Rivi. Nadam se da ćemo opet
zajedno doći ovamo. Potpišem sebe i Maksa.

Oči me zapeku kad napišem Dom starijih Moste Polje -

Ob sotočju 9, soba 258 umjesto Vojkova 11. Zato što mi se
čini da je Dadin dom moj poraz. Da sam ju predala, da
sam ju napustila. Da sam je se sebično riješila i da sam
je bolesnu i staru odbacila iz života u kojem za nju više
nema pravog mjesta. Savjest me peče, jer sam i ja napra-
244
vila isto što rade skoro svi drugi. Napravila sam točno
ono za što nikada nisam osjećala ništa drugo osim prezira
punog podsmijeha.

★★★
Najesen upišem četvrtu godinu. Prosjek ocjena dig-
nem skoro na 9, stipendija će biti visoka, mogu ostati na
Grbi.
Najesen nakon godine dana opet počnem raditi. Kao
hostesa. Daju mi traperice, kožnu jaknu, čizme i kožni
šešir. Vozimo se u kabrioletu pa do zime zaradim za go-
dišnju kartu na Krvavcu, za novi televizor, za radio i ko-
kosovu palmu.

★★★
Kad dođe proljeće, tata dobije Tanju. Tanja ima Dari-
ju i Tamaru, nema muža, jer gaje ubila kosilica. Ubila ga
je na njegov rođendan, dok je Tanja kuhala ručak. I tebi
bi se to činilo strašnim.
Tanja je vrlo ljubazna i vrlo sitna. Niža je od tebe dva-
deset centimetara, zato je tata pored nje još veći. Stanuje
u maloj kući koja ima male prozore, malu fotelju i male
vilice i noževe. Kuha skoro najbolje marmelade i peče
skoro najbolje torte. Medicinska sestra je u Marininom
domu zdravlja, a s tatom se upoznala na putovanju za ses-
tre i liječnike po Italiji. Marina je organizirala putovanje

245
pa im je rekla da zajedno sjede u autobusu. Idu u Rim i u
Pompeje, gdje neke sestre misle da su stabla spaljena još
odonda kad je vulkan pokopao Pompejce. Bar tata tako
kaže pa se smije kao lud.
»Svidio mi se već na slikanju pluća, s jednom crnom i
jednom plavom čarapom«, govori mi Tanja kad tata i ja
dođemo k njoj na kremšnite koje sama peče. Ne razumi-
jem zašto joj se zbog toga svidio, ali mislim da su takve
stvari moguće kad se radi o starim ljudima.

★★★

Već je ljeto kad u pošti dobijem izrezan članak:

Marjan Kovač AO Mengeš i Pavle Kozjek AO Matica su

u
nedjelju, 3. srpnja, ponovili Blagoslov u Šitama. To je
vjerojat-
no treće ponavljanje smjera koji je prvi svladao Franček
Knez.
Smjer se proteže između Stebra i Zajede. U donjim je dijelovi-
ma penjanje prilično problematično na ne baš najboljoj
stijeni.
Ključni dio proteže se preko ploče. Osiguranje na njemu nije
naj-
bolje, premda se u njemu nalazi nekoliko učvršćenja. Slabo
su
učvršćena pa su i pločice prilično sumnjive kvalitete. Zbog
246
oluje
su izišli nakon izlaska Zajede Site. Time su propustili
posljednje
tri dionice koje su, sudeći po skici, nešto lakše. Na tom smjeru
je
postavljeno malo klinova. Namještanje osiguranja na nekim
je
mjestima problematično. Za ponavljanje smjera trebalo je 7
sati.
Ključnu dionicu su ocijenili ocjenom VII, a ostale VI i V.
 Pročitam Dadi. Čitam joj na klupici ispred doma,
Maks leži u travi, s glavom na njezinim cipelama koje je
Dadi davno iz Australije donio Anitin Jim.
»To je Rokov smjer«, kažem Dadi. »Ići ću u Tamar,
pogledati gdje su te Šite. Otkako je Rok pao, još nisam
bila u planinama.« »Samo pametno«, kaže Dada. To mi se
čini dobro, jer bi u Vojkovoj rekla: »Jadni moj dečko.« Ili
ne bi rekla ništa. To mi se čini dobro, zato što to znači da
Dada polako ponovno dolazi natrag k meni.

★★★
»Nisam stigla do Šita«, pišem Urbanu, koji je još od
početka ljeta u Americi, gdje djecu uči jahati, premda još
nikad ni sam nije sjedio na konju. »Kad sam s lijeve strane
ugledala stijene o koje je Rok udario, nisam više mogla
stajati na nogama. Otišla sam natrag prema Ratečama i
onda sam gledala samo još stabla i zemlju.«
»Nisam stigla do Šita«, kažem Dadi kad me uhvati za
ruku. »Još ne mogu.«
Malo mi se plače, a Dada kaže: »Pogledaj radije ovo.«
Pokaže mi veliku razglednicu.

Zdravo, Dada! piše Urban. Živim na rancu nasred Divljeg

zapada i svaki dan učim djecu jahati (između riječi »učim« i
»djecu« je strelica u oba smjera, što znači da želi zamije-
niti redoslijed riječi), tako da sam već pravi cowboy. Nadam

247
se da u Ljubljani nije previše vruće za jutarnju tjelovježbu.
(To
piše zato što ide na DIF.) Lijep pozdrav, Urban.

U adresi piše Dom za ostarjele građane; nama se to čini

smiješnim, jer mislimo da se kaže Dom starijih ili Dom
starijih građana, a ne Dom za ostarjele građane. To mu
napišem u pismu, zato na sljedećoj razglednici piše Dom
ocvalih građana. Dada se smije, meni je to bez veze. Na
treću razglednicu napiše Dom uvenulih građana pa se na
recepciji smiju.

★★★

Kad Urban dođe kući, posvađamo se skoro odmah,

prestanemo biti skupa treći dan, posvađamo se zbog
njegovog brdskog bicikla koji sam željela posuditi susje-
du Janu da ide sa mnom na Toško Čelo jer sad vozim
bicikl.
Bojim se kako ću bez njega, jer sam bez njega sama.
Ali drugačije ne ide, rastajemo se već godinama, zapravo
otkako sam ozdravila. Raspadamo se polako, jer je veza
među nama cijelo vrijeme bila pretijesna za kraj, u njoj
je baš previše prevelikih stvari. Bilo je glasno, godinama
je bilo žive glasnoće, bilo je strahova, nade i bezgranične
čežnje. Bilo je svega toga, ali sve to ipak nije dosta za lju-
bav. Jer ljubav je više od jednostavnog zbroja riječi. Više
od popisa. Ljubav je nešto što je, što jednostavno samo
248
je, ona je nešto za što, kad te pitaju »zašto«, možeš reći
samo »zato«.

★★★
»Druge godine ću još jednom upisati prvu godinu«,
kažem u proljeće Dadi. »Jer za vrijeme apsolventske go-
dine neću uspjeti diplomirati.« »Je li to dobro?« pita Dada.
»To je super, Dada«, kažem i iz džepa izvučem pismo da
promijenim temu. »Ostavimo školu, slušaj ti sad radije
ovo.«

Draga Bronja!
Oslovljavanje s draga zvuči nametljivo, ako ne čak i nasil-
no. Nadam se da će ga sljedeći reci opravdati!
Pišem ti u želji da do našeg ponovnog susreta ne
dodejednom
u dalekoj budućnosti, nego jednom uskoro i neslučajno.
Dopus-
ti mi da te podsjetim na naše susrete: Ako se ne varam, prvi
put sam te primijetio prije dvije, možda tri godine s autobusne
stanice dok si na biciklu i s psom na uzici pješačila prema
gra-
du. Drugi put smo se mimoišli jednog kišnog poslijepodneva
u
Trubarovoj ulici prije dvije godine; primijetili smo jedno
drugo,
no u tom trenutku iznenađenja nisam znao što učiniti pa sam
249
se pravio kao da mi je svejedno - kao da te nisam primijetio.
Treći put smo se našli jedno iza drugoga na blagajni u
trgovini
pored autobusne stanice; na blagajni je bio dosta dugačak
red,
a ja sam čekao ispred druge, još prazne blagajne, čekajući
na
blagajnicu koja je rekla da će doći, tako da budem prvi na
redu.
Došla si iza mene i zamolila me da prodeš pored mene do
dečka
(brata, mislim) koji je već stajao u redu na prvoj blagajni. U
tom je trenu došla druga blagajnica pa se nisam usudio ni
okre-
nuti prema tebi i pustiti te da prodeš, nego sam samo mimo
prišao blagajni, a ti odmah iza mene. Kad sam uzimao sitniš,
pogledao sam te i oči su nam se susrele. Spustila si pogled, a
ja
sam otišao praveći se ravnodušnim. Kad sam te se neki dan
po-
novno sjetio, bio sam ljut, ne znam na koga sve nisam, zato
što
te ne mogu ponovno negdje sresti da ti se (dovraga, kunem
se)
obratim. Jedno poslijepodne pješačim preko polja pored
ograde
biotehničkog fakulteta prema Glinščici i, kao za inat, ti mi
do-
laziš ususret na brdskom biciklu. Imala si kacigu na glavi,
zato
sam te prepoznao tek kad si bila nekoliko metara udaljena od
mene - a onda si već prošla. Od iznenađenja nisam... Kad su
bili izbori, pozornost mi je privukao pas koji je malo zbunjeno
šetao po dvorani u koju smo došli na izbore; malo potom sam
250
u stražnjem dijelu dvorane ugledao tebe, a ti si se, možda če-
kajući na slobodan stol, kao u nekoj neugodi što si u središtu
pozornosti (možda zbog psa), smiješila.
Danas (jučer) te s naočalama skoro nisam prepoznao, ali
prepoznao sam psa (koji je bio bez naočala - šala). Trenutak
iznenađenja i zbunjenosti i već si prošla pored mene. U
trenut-
ku sam odlučio, ostavio metlu kojom sam čistio pločnik ispred
naše kuće na travu (neka djevojka me zbog toga malo čudno
pogledala) i skočio za tobom da prekinem te slučajnosti.
 Ostaloga se oboje živo sjećamo: »Bronja.« »Kako?«
»Bronja.«
»Hm, zanimljivo ime, mogu li znati i kako se prezivaš?« »A,
sad će biti lako«, pomislio sam u sebi. U telefonskom imeniku
ima puno ljudi na Ž, ali samo jedna osoba u Žaucarovoj
ulici...
Moji nametljivi prijedlozi, brzo otrežnjenje, ti se naših sje-
ćanja očito ne sjećaš, opr...
Jesi li ipak za to da pokušamo, da se poigramo? Bez
obave-
ze - više očima (tj. bez naočala) i s unutrašnjim osjećajem te
s
manje riječi.
Zmago iz susjedstva.

»Da poludiš«, kaže Dada. »Jesam ti rekla da držiš psa

na uzici?«

★★★

Dadin je dom u blizini Fužina, gdje stanuju Bojan i

Marina, u proljeće se pod Dadinim balkonom nađem s
njihovom Barbarom. Barbara je već u sedmom razredu,
za rođendan joj kupim pisma Cacharel, a onda jedna dru-
goj pišemo.

Draga moja Bronja, piše Barbara.

Danas sam dobila tvoje pismo. Hvala! Jedva čekam da se
i mi preselimo pored tebe na251
Grbu! Naša Nina zna oponašati
praščića. Otkad imamo Ninu, baka Duša se često smije. Jučer
smo se i slikali. Ja, Nina i Tomaž. Baka i Nana će dobiti sliku
za rođendan. Bit će 10 x 7 cm u zlatnom okviru. Slikali smo
se i za mjesečne karte, mama će imati te male sličice, tako da
ih može staviti u ona srebrna srca (u novom stanu) koja stoje
na klaviru. Kao u Americi. Cool ideja, zar ne? Inače smo
okej.
Mama je jedino poludjela zato što se Tomaž sam ošišao.
Rekla
je daje normalno ako to napravi dijete od tri godine, ali ne u
5.
razredu. Ošišao se samo naprijed. Nadam se da će mu izrasti
kosa. I tata je u zadnje vrijeme dosta nervozan. Tomaž i ja
nismo došli odmah na ručak pa je vikao na nas. Kad je Nina
počela gnjaviti za vrijeme ručka, rekao je mami daje stavi
spa-
vati, a tek je bila ustala. Ima neke mušice.
P.S.Jelis B. još uvijek sve po starom? DA NE. Izaberi
točan
odgovor i pošalji mi ga što prije!
P.P.S. Mama i tata su se jako smijali kad sam im za vrije-
me ručka rekla da te susjed vukao za uši po parkiralištu kad
si promijenila njegovu naljepnicu »BEBA on BOARD« tako
da
je pisalo »BEDAK«. Tata je rekao da takve naljepnice ionako
imaju samo bedaci.
Budi dobro, uživaj, idem te nazvati! B.

Draga moja sestrična,

kako si? Kako Maks? Ja sam srednje. Kako ti je s
ispitima? 252

Mama je bila kod frizera. Jako kulju je ošišao. Na kratko. Sad

više ne izgleda kao da je stalno loše volje. Ha! Ni vrećice kao
kod buldoga (tako ja zovem ono što joj visi pored usta) joj ne
vise onoliko kao onda kad je imala dugu kosu.
Čujemo se! B.
 Ko,
danas je utorak. Kako si? Zadnji put nam je baš bilo
dobro,
jel‘ da? Bar je meni bilo dobro. I hvala za parfem. Skroz
lijepo
miriši. By the way, B. je skroz dobro. Jednostavno ste za biti
zajedno. I think he‘s Mr Right! Jako dobro si skuhala. Ona
plijesan se uopće nije osjetila. Hoćeš mi napisati taj recept?
Ina-
če nisam OK. Razboljela sam se. Imam temperaturu 38,5. Ne
mogu pisati... Danas je već četvrtak. Sad sam zdrava. Tem-
peratura mije pala na 34,2 ... Danas je petak. Bila sam kod
(mamine) kozmetičarke Branke i istisnula mije sveprištiće,
sve
crne točke, to jest mitesere i... THE BEST... sve aknel! (To su
one bijele točke.) I one ispod očiju su otišle bye bye.
Kozmetičar-
ka je rekla da mogu doći bilo kad ako mi se pojavi bilo kakav
prištić ili - Bože sačuvaj! - neka akna.
P. S. Još ni sad ne mogu vjerovati što si mi upravo
ispričala
na telefon. Stvarno je šteta što ste se ti i B. razišli. Premda ni
J. nije loš.
Drži se! B.

★★★
B-ja nisam uspjela dovesti Dadi, ali dovela sam Blaža,
253 nekoliko zgrada daleko od
koji je isto na B i stanuje samo
Dade. Upoznala sam ga prije nekoliko godina, kad sam
na Krvavcu skijala s njegovim stricem. U Blaža sam se
zaljubila brzo, jako brzo i jako jako. Zato što Blaž studira
na DIF-u, Dada i on se često igraju tko je jači. Kad ih sli-
kam, sliku objesimo na policu ispod ljubičice i iznad žute
Tupperware kutije za kruh. Sliku pričvrstim s tri čavlića,
zato što čistačice u domu jako brzo brišu prašinu.
»Jana, koja poznaje Blaža, a poznaje i mene, rekla je
Blažu da ne bude sa mnom zato što sam žderačica muš-
karaca«, kažem jednom Dadi. »Kako misliš da je to mis-
lila.« Dada se smije do suza. Onda joj kažem da mi je
Blaževa mama za prvi ručak skuhala pire krumpir, špi-
nat i jaja na oko. Dada se opet smije do suza, jer mi za
ručak nikad nismo jeli jaja na oko. »Mogao je bar biti
neki odrezak od kosanog mesa«, kaže i briše oči. Sjetim
se doktora Zdraviča, »javnice« iz Lijepe Vide i onih dana
kad se Dada često smijala tako daje morala brisati mokre
oči pregačom.
Unatoč Janinim upozorenjima, Blaž i ja hodamo tako
ozbiljno da odemo zajedno na tjedan dana skijanja u Ver-
bier. Na putu kući se zaustavimo u Chamonixu, gdje si
želim kupiti pulover Napapijri, ali nemam dovoljno nov-
ca pa zato kupim napolitanke Manner. Kako se još nikad
ni s kim nisam tako dobro provela na praznicima, Marina
kaže da je to dobar znak. Kad to Marina kaže, čini mi
se dobro, jer je ono što Marina kaže skoro uvijek točno.
»Marina je rekla daje dobar znak to što nam je na skijanju
bilo tako lijepo«, kažem Blažu. »Da?« kaže Blaž.
Barbari napišem: Ha! Možda si imala pravo daje B. stvar-
no Mr. Right!

254
 Za slike sa skijanja kupim novi album, bijeli, zato što
bijela boja znači sad bez gluposti, zato što bijela boja zna-
či daje sad ozbiljno.
Zato što je sad ozbiljno, moram to reći i Urbanu jer se
još uvijek čujemo oko svih važnih stvari. »Zdravo, imam
novog dečka«, kažem u telefon. »Blaža.« »Aha, Perkota?,«
kaže Urban, koji Blaža poznaje s Krvavca. »Da, Perkota«,
kažem. »Lijepo, lijepo«, kaže Urban. »Nazvat ću ga i reći
mu što sije navalio na glavu.«
Onda se malo smijemo, sasvim malo se posvađamo
i dogovorimo se da sljedeći tjedan svi zajedno idemo na
roast beef pizzu sa senfom u Trnovo.

★★★

Kad diplomiram, proljeće je, skoro već ljeto. Idem na

obranu profesoru Južniču u novom kostimu s hlačama,
Max Mara. Od šantung svile je, staro zlato. »To sam za
tebe stavljala na stranu, da budeš lijepa na diplomi«, kaže
Dada i izvuče iz noćnog ormarića zgužvanu plavu kover-
tu i u njoj 1000 maraka.
Onda poslije u tom novom kostimu idem na sve raz-
govore za posao - Blaž ga zove »uniforma«. U tom no-
vom kostimu idem i na vjenčanje Helenine Simone. Čini
mi se da na vjenčanje svoje sestrične moram doći najljep-
ša što mogu biti.

255
 Simona se uda za dečka koji dođe iz Australije i koji je
toliki veliki vjernik da ujutro namaze kruh samo tanko
maslacem, a zelje jede bez čvaraka. Tako bar kažu.
Mladoženja i nevjesta se vjenčaju u crkvi koja je ispred
kuće tete Helene i u kojoj su za Božić jaslice u kojima
gori vatra i teče potok.
U crkvi je jako puno ljudi, a nakon vjenčanja, kad se
povremeno osjećam kao da ću se rasplakati, odemo jesti
ispred crkve. Stolovi su puni savijača i kolača koji su is-
pečeni kod kuće, a jedu ih svi koji tuda prolaze. Kažu mi
da je kod Bežigrada takav običaj i to mi se čini lijepo, jer
ako si vjernik, moraš se još više brinuti za sve, ako se već
nisi brinuo. Kad puno pojedemo, tata kaže da idemo do
Helene pričekati autobus za Kendov dvorac. »Ja nisam
pozvana u Kendov dvorac«, kažem tati. »Helena je zadnji
put bila kod mene i rekla mije da ćemo jednom ići same
tamo.« Kažem mu i to da Kendov dvorac nije pisao na
mojoj pozivnici i daje na mojoj pozivnici pisala samo crk-
va. Kad tata poludi jer kaže da je to nemoguće, jer kaže
daju nisam dobro shvatila i jer u tom trenu želim vjero-
vati da možda stvarno nisam dobro razumjela Helenu,
ipak odem.
Kad dođem u stan, Helena se ukoči kad me ugleda.
To odmah vidim pa se u meni odjednom sve stisne. Tata
ode u dnevnu sobu, koja je još uvijek ista, velika i svijetla,
a u njoj je već puno ljudi. Strica Francija vidim kroz vra-

256
ta, tetu Anitu s heklanim ovratnikom na bluzi i njezinog
Jima s klaunima na kravati. Helena dođe do mene; drži
nešto u ruci, zamotano u maramicu. »Bronja, ti znaš da
ne ideš s nama dalje«, kaže tiho. »Tako smo se dogovo-
rili... evo, tu ti je savijača od maka i žeton.« Odjednom,
stvarno odjednom, još prije nego što uspijem reći da ni-
sam ni htjela ići i da odmah odlazim, u meni se sve slomi.
Potrčim na zahod i najprije samo dišem, a onda malo pla-
čem, a poslije plačem glasnije, sve dok ne počnem tuliti
bez kraja i konca. »Što je sad to, dođavola!« čujem tatu
kako viče na hodniku. »Bronja, što je to, kakav je to cir-
kus? Izađi van! Odmah izađi van!« Izađem van. »Nisam
pozvana, rekla sam ti da ja nisam pozvana«, povičem pre-
ma tati. »Samo tebe i Tanju su pozvali, rekla sam ti da
nije pisalo na pozivnici.«
Predsoblje je puno i dnevna soba je puna, ali u stanu
je mrtva tišina, u njemu odjekuje samo moje zavijanje.
Tata poludi. »Helena!« poviče. »Dori!« poviče. »Je li istina
to da Bronja stvarno nije pozvana? Pa što vi, dođavola,
mislite? Ako Bronja ne ide, ni ja ne idem nikamo!« Ja-
nez, nema dovoljno stolova«, kaže Helena. »Nismo zvali
bratiće i sestrične.« Kad želi reći još nešto, stric Dori se
nasmije i kaže: »Jasno daje pozvana, pa kako naša Bronja
ne bi bila pozvana?« »Vidiš«, kaže tata. »Pozvana si!« i od-
vuče me iz stana u autobus koji već čeka na Vodovodnoj
ulici.
 Kad dođemo do Kendovog dvorca, tamo je još ljep-
še nego što mije teta Helena pričala. Na dvorištu djeca
izrađuju čipke, a u golemoj dvorani djeca sviraju violinu.
Svakog gosta zovu po imenu za stol. Kad kažu: »Janez
Žakelj«, tata me snažno povuče za rukav moga novog kos-
tima, a onda me primi pod ruku i zajedno odemo do stola.
U ponoć je torta oko koje stojimo u krugu, a onda
mladoženja i nevjesta idu od jednog do drugog gosta,
pruže mu ruku i kažu: »Bilo je lijepo, hvala što si bio s
nama.« Kad dođu do mene, i meni pruže ruku pa i meni
kažu: »Bilo je lijepo, hvala što si bila s nama.«
Ujutro su mi usta puna herpesa.

★★★

U novom kostimu dobijem i svoj prvi pravi posao, a

u novom kostimu idem podići i svoju prvu pravu plaću.
Dadi za nju ne kupim kaput od medvjeđe kože, kao što
sam joj davno obećala, ali je odvedem na koncert Tere-
ze Kesovije. Kad Tereza zapjeva »O, Nono, Nono, Nono,
dragi moj Nono«, siđe s pozornice, priđe Dadi i pomiluje je
po kosi. Dadu pomiluje zato što smo u prvom redu. Naša
su sjedala sasvim u sredini prvog reda. »Tereza je ipak Te-
reza«, kaže Dada kad mi objašnjava gdje bi voljela sjediti.
Kad u proljeće dobijem svoj prvi auto, Dadu odvezem
i na Bled. Na terasi hotela Park jedemo kremšnite, usput
komentiramo kako su skupe i kako nisu nimalo drugačije

258
nego što su bile nekad. Auto mije kupio tata, otkupio ga
je od strica Francija. Ja želim crni Fiat Punto, ali moj prvi
auto je bijeli Opel Kadett 1,6 i. »To je prava mašina, a ne
one makaronske gluposti«, kaže tata i misli da je dobro
što pali iz prve. I meni se to čini dobro. Zbog auta, tate i
svega skupa.

★★★

Dada i ja nakon izleta na Bled ne idemo više nikamo.

Ona teško hoda, ne želi van. I u park pred kuću idemo
tek rijetko.
Kad se Dada jedne nedjelje navečer ne javi na telefon,
već je lipanj. Zovem jednom, zovem drugi put, zovem
peti put. »Poslijepodne su je odvezli u bolnicu Petra Dr-
žaja«, jave se napokon na centrali. »Gušila se.«
Dok zovem u bolnicu Petra Držaja, oblijeva me lede-
ni znoj i slušalica mi se lijepi za kožu. »Spava«, kažu kad
dobijem odjel. »Dođite sutra ujutro.«
Dođem sutra i sva se tresem. »Ima atipičnu upalu plu-
ća«, kažu. »Slaba je. Jeste li joj vi unuka?«

★★★

Dada na intenzivnoj je blijeda, otvorenih dlanova

okrenutih prema stropu. I s iglama u rukama. Kad otvo-
rim vrata, okrene se prema meni i kaže: »Mišice moja
mala, samo da si ti tu.«

259
 Privučem stolac sasvim blizu nje, sasvim blizu, ono-
liko koliko se u bolnici može, i stisnem se uz njezinu
kožu.
Kad dođem sutradan, u ustima joj je cijev. Strop se za-
ljulja iznad mene. »Intubirali smo je noćas«, kažu. »Gušila
se. Jeste li dobro?«
Nazovem Blaža. »Dada više ne diše sama«, rasplačem
se na telefon.

★★★

Krajem lipnja Dada je opet bez tubusa, na licu joj je

samo još maska s kisikom. Kad joj dodirnem ruke, vjeđe
joj zatrepere.
»Dobro joj ide, skoro diše već sasvim sama«, kažem
sestri koja mijenja infuziju. Sestra prvo ne kaže ništa, a
onda kaže: »Pozvat ću liječnika.«
Kad liječnik dođe, kaže: »Poslat ćemo je natrag u dom,
učinili smo sve što smo mogli.« Srce mi počne lupati kao
ludo. »Umrijet će bez kisika«, kažem. To jedva izgovo-
rim. »U domu imaju kisik«, kaže on.

★★★

U dom je odvezu već sutradan. Kad prijepodne do-

đem k njoj, hropće bez maske. Trčim po sestru, trčim po
masku, trčim po kisik. »U domu nemamo kisika«, kaže
sestra.

260
 U glavi mi šumi i šumi. Zovem liječnike, tražim kisik,
kažem da će se ugušiti, kažem da su obećali, molim daje
odvezu natrag u bolnicu. Neće.
Stavljam joj mokri ručnik na čelo i polažem njezin
dlan na svoje obraze i na kosu. Kad dođe sestra, kažem:
»Nokti su joj plavi. Zašto su joj nokti tako plavi?« »Umi-
re«, kaže sestra. »Plavi nokti su prvi znak. Moramo je od-
vesti iz njezine sobe na prvi kat.«
To kaže kao da govori: »Danas je ponedjeljak.« To
kaže tako kao da me naglo i svom snagom udarila u lice.
Ostanem bez zraka. Objema rukama stišćem metalnu
ogradu kreveta. »Ne umire«, jedva izgovorim. »Ne umi-
re, zato što joj više ne treba tubus. Molim vas nemojte je
odvesti iz njezine sobe.«
Ne pomaže.
Idem do direktorice, ali ni to ne pomaže. »Baka vam
umire«, kaže i pogleda me tako da znam da je stvarno
kraj. Tako da znam da Dadi više ne bi pomogao ni tubus,
ni maska, ni bolnica ni bolji liječnik.
Kad to znam, odmah se umirim. Umirim se stvarno
odmah.

★★★
Soba za umiranje je na prvom katu. Soba je jako veli-
ka. Ista je kao i sobe u bolnici, u njoj je šest kreveta, oko
dvaju je navučena bijela zavjesa.

261
 »Ostat ću s tobom«, šapćem prema Dadinom hladnom
licu. »Ne boj se, ostat ću s tobom cijelo vrijeme, ostat ću
do kraja.«
Zovem tatu. »Dada umire«, kažem mu. »Vruće je.«
»Dolazim«, kaže tata. »Donijet ću ventilator.«
Zovem Blaža. »Dada umire«, kažem mu. »Dolazim«,
kaže Blaž.
Zovem Marinu. »Dada umire«, kažem joj. »Znam«,
kaže Marina. »Nazvali su me. Pluća su joj puna vode, ne-
moj ići tamo, bit će teško.« »Već sam tu«, kažem. »I čekat
ću s njom.«
To kažem zato što ne želim da Dada umre u samoći,
među ljudima koji nisu njezini, skrivena iza zidova koji
nisu njezini. To kažem zato što bar s Dadom želim ostati
do posljednjeg trenutka i bar se uz nju želim stiskati sve
dok ne klizne preko ruba. I ničega se ne bojim, jer smrt
stanuje u meni već godinama. Ukroćena je, pognuta,
promišljena, moja. I ničega me nije strah, a nema ničega
tjeskobnoga ni u iščekivanju njezina dolaska. Samo tiši-
na, bijela, samo svečani mir. Samo neka čudna radost da
ću bar s Dadom biti kad je za mene više ne bude.

★★★
Vrućina u sobi je nepodnošljiva, majica mi se lijepi za
leđa, molim sestru da mi da gumicu za rep.
Poslijepodne dođe Maijan, Dadin brat iz Stražišča. Siv
je, prođe pored nas. »Marjane!« pozovem ga. »Tu smo.«

262
 »Nisam prepoznao Mihelu«, kaže ukočeno. »Sasvim je
drugačija.«
Pogledam Dadu i tek tada vidim kako joj je dugačak i
šiljast nos i kako joj je špičasta brada. I uši su joj drugačije,
i uši su joj dugačke i zašiljene.
Onda dođe tata i uključi ventilator koji razbije tišinu
sobe i sparinu koja udara u nas.
Marjan i tata šute. »Plavi nokti su prvi znak«, kažem
tako da nešto kažem i pogledam Dadin dlan na plahti. U
ustima nemam sline, zato što nisu plavi samo nokti, plavi
su već cijeli prsti, sve do dlanova.
»Ja ću sad polako krenuti«, kaže tata, a onda ustane
i Marjan. »Nazovi nas«, kažu i pogledaju Dadu i mene i
onda opet Dadu.

★★★
Kad odu, sestra oko nas navuče zavjesu i mliječna se
svjetlost razlije ispod harmonike nabrane bjeline. Zvuk
ventilatora prekriva Dadino isprekidano halapljivo guta-
nje zraka.
Zovem Blaža. »Na prvom katu smo«, kažem. »Iza
prve zavjese lijevo.«
Onda privučem stolac uz postelju, stisnem se uz Dadu
i cijelu je zagrlim.
Kad Blaž dođe, sjedne pored mene. »Nisu joj plave
samo ruke, i lice joj je plavo«, kaže. »Jesi ti dobro?«

263
 Kad padne noć, Dadi iz nosa iscuri tamna krv koja je
skoro crna. Sestru molimo gazu. »Ja ću«, kaže sestra. »Ne,
ja ću«, kažem. Krvi je sve više i toplo i ljepljivo curi iz
nosa, iz usta i iz ušiju. Curi polagano i bez kraja. Sestra
mi donese ručnike.
Udah čekamo sve dulje, a i kad dođe, kratak je, jako
prekratak, a onda ga opet dugo nema. Ponekad nema
udaha cijelu vječnost, a onda iza tišine dođe halapljivo gu-
tanje, a onda iza halapljivog gutanja opet nastupi tišina.
Stisnem se uz Dadu i kažem joj daje dosta, daje svega
bilo dosta, i kažem joj da zaspi, i kažem joj da se ne brine
za mene. Stavim joj dlanove na čelo i na oči.
U jedanaest čekam udah kojeg nema, čekam halaplji-
vo gutanje kojeg isto nema. Samo je još tišina, koja traje
i traje.

★★★
I tako sve što jednom u tišini počne, jednom u tišini i
završi.
Kad sestre razgmu platnene zavjese, kroz prozore
iznad dvorca se žari vatromet. Počinje Novo ljeto u Sta-
roj Ljubljani.
Blaž me pomiluje po kosi.

264
III.
8. listopada 2016.
»Bronči, želio bih ići Miti, želio bih vidjeti gdje je po-
kopana moja Mita«, kaže mi Lojze navečer na telefon.
»Ići ćemo«, kažem. »Ići ćemo na 1. studenog.« »Mama,
tko je to bio?« zadere se Matija iz sobe. »Lojze«, kažem.
»Ići ćemo na groblje mami.« »Groooznooo«, poviče Ma-
tija. »Mama, tko si rekla daje to bio?« zadere se onda iz
sobe još i Katjuša. »Lojze«, povičem. »Dogovaramo se za
groblje.« »A mi nećemo morati?« viče Katjuša.
Lani sam potražila Lojzeta. Tvoga tatu sam potražila
na svoj četrdeset i šesti rođendan, kad sam se napokon
usudila. Potražila sam ga za tebe, da ti ga opet dovedem
natrag, potražila sam ga za sebe, a on je tebe ponovno
doveo natrag meni. Potražila sam ga za Dadu i Roka. Po-
tražila sam ga za sve nas.
Dok zovem tatu, stišće me u grlu. »Bila sam kod Loj-
zeta«, kažem mu preko telefona. »Kod Gostiše?« kaže
tata. »Da, kod Gostiše«, kažem. »I?« pita tata. »Nije me
ostavio pred vratima... lijepo... bilo mu je drago, plakali
smo.« Čini mi se da se i tati onda promijeni glas kad kaže:
»Lijepo, lijepo.« Ali to mi se možda samo čini.

★★★

Kad nađem Lojzeta, dobijem tvoje slike. Slike tebe

koje ne poznajem udare u mene svom snagom. Male dla-

265
nove stišćeš oko njegova vrata i guraš svoje lice u njego-
vo. Milujete ovcu. Hodate kroz Tivoli. Na stepenicama
stojiš u kupaćem kostimu, nevjerojatno lijepa, gotovo
već odrasla. U Londonu mu se smiješ u fotoaparat u no-
voj bluzi i s novom maramom na kosi.
Kad nađem Lojzeta, dobijem pramen tvoje kose. Još je
sasvim živa i još je topla. Skoro je prošlo trideset godina
otkako nisam dodirnula tvoju kosu.
Kad nađem Lojzeta, dobijem tvoja pisma. Čekala su
sve te godine u mapi na kojoj piše »Moja Mita«.
Kad imaš šesnaest godina, pišeš:

Ljubljana, 9. veljače 1963.

Dragi moj tatice,
najprije Ti se moram ispričati što Ti toliko dugo nisam
pisa-
la. Znaš, prvih dana nakon ozljede sam samo ležala, a onda
mi
je mama donijela još pet knjiga »Winetou« pa sam ih čitala
sve
dok nisam pročitala sve knjige, a onda su mi još dolazili ljudi
u posjete pa se nisam mogla posvetiti pisanju. Nadam se,
dragi
moj tatice, da se ne ljutiš previše na mene, jer ću Ti sada
marlji-
vo pisati. Noga me sada više ne boli, jedva čekam da prođu
ta tri
266
tjedna pa da noga opet bude zdrava i bez gipsa. Mama je
odmah
poslala broj moje zdravstvene knjižice uJesenice i mislim
daje
sada sve u redu. Od prošlog utorka, kad sam došla kući, bila
sam samo jednom u gradu, jer ima dosta snijega pa se bojim
da
ne padnem, zato što se cesta malo i zaledila pa sam radije
kod
kuće. Prijepodne ležim i čitam, poslijepodne malo učim.
Radila
sam prije svega matematiku i kemiju, a sutra ću malo ponovi-
ti i jezike. Znaš, sad već teško čekam ponedjeljak, da ponovno
počne škola, samo se malo bojim kako ću ući u trolejbus ako
bude puno ljudi. Vjerojatno ću malo zakasniti na nastavu, ali
se nadam da će mi to razrednica opravdati i da mi neće dati
ne-
opravdane sate. Dragi tatice, tako sam sretna što sam dio
svojih
praznika provela s tobom na skijanju, iako sam imala peh i
sad
moram biti u toj Ljubljani pokrivenoj maglom, s tim
nesretnim
gipsom. Nadam se da ću se još ove godine opet moći klizati i
skijati i da me Taci neće previše preteći u klizanju.
Lijepo Te pozdravlja i ljubi Tvoja Mita.

Kad imaš dvadeset godina, pišeš:

London, 18. kolovoza 1967.

Draga moja Nevenka i tatice,
ovih dana se ne osjećam baš dobro. Glava mi je prilično
teš-
ka, malo kašljem, a navečer imam temperaturu. Mislim da
smo
Petar i ja pokupili gripu od Davida koji već čitav tjedan ne
ide 267

na posao. Danas je još i Susie rekla daje boli glava.

Sada kad ležim u krevetu sate i sate, razmišljam o našem
susretu. Ta dva dana sam bila tako sretna, stvarno mije žao
da
i Nevenka nije bila s nama.
Nevenka, želim ti zahvaliti za dar koji mije tata donio. Sad
bih tako rado išla van i obukla bih svoju novu bluzu, rado bih
išla na neki koncert i obula bih svoje nove lijepe cipele. Znaš,
još ih nisam stavila u ormar, još stoje na stolu pa ih stalno
gledam. A bluza... tisuću puta ti hvala. Znaš što sam shvatila?
Daje tatica najbolje obučen muškarac od svih koje sam
vidjela
u subotu i nedjelju. To njegovo sivo odijelo i cipele, meni se
stvarno činio nevjerojatnim.
Kako je bilo u ponedjeljak na Lipoglavu? Tatice, lijepo te
molim da mi sve točno opišeš, jer ponekad, kad zatvorim oči,
vidim našu kuću na Lipoglavu već cijelu opremljenu, ni ne
znaš
kako je lijepa!
David i Susie su se jako razveselili vašem daru. Susie se
svaki dan sprema napisati vam pismo, ali sumnjam da će ga
stvarno i napisati.
Sad vam šaljem još priču o našem mesaru.
Odresci - teleći, svinjski, goveđi, janjetina, pilići, purani
(njih ima dosta, iako ih rijetko koji Englez jede više od dva
puta godišnje - za Božić i za Uskrs), sve to krasi izložbeni
pro-
zor mesara Johna. Peter jako voli ići u trgovinu, jer je na
podu
uvijek puno piljevine. Kad na kraju avenije skrenemo desno,
kaže mi: »Joj, ako danas kod gospodina koji prodaje meso
bude
mnogo ljudi, ti ćeš morati dugo čekati, a ja ću se cijelo to
vrije-
me moći igrati s piljevinom.«268
Crvenokosi mladić u dugoj bijeloj kuti koja je čista samo
svaki drugi ponedjeljak, s visoko zavrnutim rukavima tako da
se na lijevoj strani vidi tetovirana gola žena, uvijek me
pozdra-
vi: »Hello, Miss, how are you?« Nemam problema s
timpozdra-
vom kad smo sami u trgovini, ali kad je troje ili četvero ljudi
iza
mene, onda me malo smeta, a kad je iza mene gomila ljudi...
Onda uvijek govorim samoj sebi: »Bedača, nemoj se
zacrvenje-
ti!« ali svaki put iznova se potpuno zacrvenim. Smiješno, zar
ne?
Ponekad onda ugodno čavrljamo, od djece pa sve do
kuhinje
i domaćinstva. Ako mu kažem da je Peter bio dobar, obično
kaže: „No, zato što je dečko bio tako dobar i sluša gospođicu,
danas ću mu za ručak odrezati veliki odrezak.« Ponekad mu,
dakako, slažem da Petar nije bio dobar, jer se više od jednom
dogodilo da sam bila kratka s novcem pa nisam mogla platiti
ručak za dobrog dečka.
No, nas dvoje onda odemo s mesom u košari na hrdavim
ko-
licima kući, a mladi nasmijani mesar do sljedećeg jutra
sigurno
zaboravi na mene i obraća se ljupkim djevojkama koje spušte-
nih glava prolaze pored izloga, a sigurno još kojoj koja pride
njegovom pultu veselo dovikne: »Hello, Miss, how are you?«
Tako, toliko za danas. S ljubavlju vas ljubim i grlim.
Vaša Mita

A onda je, nakon Londona, kad si se vratila kući, neš-

to tako jako popravljivo, nesudbonosno i nedovršeno za
269
tebe postalo konačno, sudbonosno i nepopravljivo. Zau-
vijek si izgubila svoga tatu i on je zauvijek izgubio tebe.
Je li se to dogodilo zbog mene u tebi? Je li se to dogodilo
zbog moga tate? Je li se to dogodilo zbog Lojzeta ili se
doista dogodilo samo zato što si ga na vjenčanje poz-
vala papirićem zataknutim za njegova vrata. »Mita me
pozvala na vjenčanje papirićem istrgnutim iz bilježnice.
Na večeru, ne na vjenčanje! Zar se tako poziva oca? Kaži
mi, zar se tako poziva oca?« kaže Lojze kad ga prvi put
sretnem.
Na papirić si napisala:

Ljubljana, 28. veljače 1969.

Dragi tatice,
jučer sam te zvala telefonom, ali te nisam dobila. Danas
mi ne preostaje ništa drugo, nego da napišem ovo. Sutra ću
se
vjenčati i voljela bih da i ti budeš na večeri. Večera će biti
kod
Vrške od 6 navečer. Nadam se da se bar sutra vidimo,
Mita

Lojze nije došao na večeru i nikad više nije došao.

Kad sad sve to znam, kad sve to pročitam, kad na sli-
kama vidim tvoju dječju kosu na njegovu licu, tvoje male
ruke obavijene oko njegova vrata, razumijem te. Razu-
mijem zašto si preda mnom skrivala fotografije iz Londo-
na, zašto Lojzetov portret nije visio na našem zidu, zašto
su nestale novine kad je on bio u njima, zašto se gasila
televizija. Razumijem sve, razumijem dovoljno, toliko da
ponovno do granice boli snažno poželim da budeš tu. A
270 naručje, nego bih u svoje
onda se ne bih ja sakrila u tvoje
naručje sakrila tebe, utisnula bih svoja usta u tebe i dugo,
dugo bih te ljuljala.

★★★
29. listopada 2016.
Subota ujutro je, sunčana i jesenska. Stojimo pred tvo-
jim grobom, Lojze i ja. Stojimo dugo, a on je sve manji i
sve teži.
A onda se okrene prema meni i kaže: »Pogriješio sam
što nisam vidio daje Mita odrasla, da više nije djevojčica,
da više nije dijete.«
A onda se okrene prema tebi, okrene se natrag prema
tvom bijelom kamenu. »Oprosti«, prošapće. »Oprosti mi,
Mita, oprosti mi.«
A onda se tjeskoba svih godina, kao misao u tišini,
sklopi u spokoj.

★ ★★
Blaž, Katjuša i Matija su u gradu. Katjuša trči na škol-
skoj utrci. Matija se prijavio prekasno, zato samo navija.
»Stigla sam kući«, kažem Blažu na telefon. »Bila sam na Ža-
lama s Lojzetom, i u Žirima. Gdje ste, kamo da dođem?«
Dođem pred Kazino, Toto se zabije u mene i moje
crne hlače su odjednom pune malih šapa. Navijamo za
Katjušu i jedemo kestenje, a danas sam ja sretna mama u
sretnoj gomili sretnih mama.

271
 Onda ja uzmem Tota, a Blaž uzme Katjušu i uzme
Matiju. Danas spavaju kod njega. Navodno zato što pre-
više griješim. Recimo, previše solim. Najčešće ričet, špi-
nat i kiseli krumpir.

272
 Bilješka o prevoditeljici

Anita Peti-Stantić redovita je profesorica južnoslavenskih

jezika i poredbene lingvistike na Filozofskom fakultetu Sveu-
čilišta u Zagrebu i voditeljica Katedre za slovenski jezik i knji-
ževnost. Radove objavljuje u domaćim i stranim znanstvenim
publikacijama, a sudjelovala je na brojnim znanstvenim sku-
povima u zemlji i inozemstvu te održala niz pozvanih preda-
vanja na inozemnim sveučilištima, europskima i američkima.

U slobodno se vrijeme bavi prevođenjem. U posljednjih joj je

pet godina objavljeno dvadeset knjiga prijevoda sa slovenskog
i engleskog jezika, između ostalih Tadej Golob (2016). Zlat-
ni zub. Zagreb: Algoritam; Maja Gal Štromar (2016). Misli na
mene kad ti je lijepo. Zagreb: Meandarmedia; Goran Vojnović
(2016). Smokva. Zagreb: Fraktura; Robert Simonišek (2017).
Soba pod dvorcem. Zagreb: Meandarmedia; Ksenija Vidmar
Horvat (2017). Imaginarna majka. Zagreb: Sandorf; Gabriela
Babnik(2018). Sušno doba. Zagreb: Sandorf; Anaješe Perković
(2018). Zapadni Balkan na putu u EU: zamke tranzicije, demokra-
tizacije i europeizacije. Zagreb: Sandorf, Ljubljana: Znanstvena
založba Filozofske fakultete; Lisa Genova (2018). Još uvijek
Alice. Prevoditeljice Mirta Stantić i Anita Peti-Stantić. Zagreb:
Naklada Ljevak; Patrick deWitt (2018). Pomoćni majordom Mal-
ković. Zagreb: Fraktura itd.
Naklada Ljevak
Kopačevski put 1c, 10000 Zagreb
www.ljevak.hr

Za nakladnika Ivana Ljevak Lebeda

Urednica Nada Bmardić
Lektura, korektura Mirko Peti
Naslovnica Lucija Gudek, Ram
Prijelom Grafija
Tisak Feroproms

Knjiga je tiskana uz novčanu potporu

Ministarstva kulture Republike Hrvatske.

CIP zapis je dostupan u računalnome katalogu Nacionalne i

sveučilišne knjižnice u Zagrebu pod brojem 001068159.
ISBN 978-953-355-433-4
■■■■■■i