Pripovetke Antonija Isakovica

Crveni sal, Dve noci u jednom danu, Kasika, Kroz granje nebo, Po treci put,
Povratak, Tri plava cveta, Vece, Zecija koza

Crveni sal

Dugačka kolona partizana koračala je polako kroz sneg. Mirko je slušao govor
dvoice iza sebe. Krupniji puniji glas govorio je onom drugom o tome da je nos kad
promrzne crn, a ne beo kao led kako je to ovaj mislio. Mirko nije znao da li se
svađaju ili tek onako pričaju. Glava mu je teško klimatala na vratu koji ga je nesnosno
boleo. Podigao je kruti okovratnik šinjela. Iznenada su stali. Čuli su se glasovi koji
pitaju za dozvolu da puše, ali im je odgovoreno da pušenja nema i kolona je krenula
dalje. Jedan konj je upao u smet snega i to je bio razlog stajanju. Bespomoćno je
pokušavao da se iščupa, ali mu niko nije pružio pomoć. Mirko se u sebi pitao: Hoće li
još dugo mlatiti svojim vratom i kad kraj njega više ne bude nikoga. Pogledao je na
svoju ruku i ugledao časovnik. To je bilo još jedino što mu je preostalo od kuće.
Sećao se da mu ga je majka poklonila kad je dao maturu. Otac mu nije kupovao
poklone. Samo bi od njega dobio ponekad knjigu, ali to je bilo retko. Sećao se i prvih
svojih knjiga koje je pročitao. Bio je to «Hajduk Stanko» i «Robinson Kruso». Borio se
sa snom. Mučio se kako da ostane budan. Hteo je da broji, ali brojanje uspavljuje.
Pred očima mu se ukaza žito koje je kao mali držao u sjajnom papiru, a ono mu se
topilo. Kako je tada slatko olizao svoj dlan. I sad mu je lepo. Prija mu sneg u koji je
zario svoje lice. Iznenada je osetio nečije snažne ruke koje su ga podigle i ponovo
vratile u stroj. Dugačkom polju kao da nije bilo kraja. Kad su se ispeli na brdo,
zaustavili su se kraj nekih kuća. Raspitivao se za svoj odred i pronašao ga. U kući
starice kuvao se kačamak za vojsku, a ona se bunila što joj sve odneše, i oni i oni
drugi. Kapetan ju je umirivao dajući joj potvrdu, a ona se žalila da tako rade i četnici.
Na vratima je visio crveni šal. Mirko ga je posmatrao. Pošto su pojeli sledovanje,
krenuli su dalje. Za njima je uzbuđeno trčala starica i tražila komandanta. Požalila mu
se da joj je neko odneo šal. Pokazivala je rukom na Mirka. Primetila je kako on dugo
gleda u šal, a ona je u njega uplela dve ovce. Kapetan naredi da se vojnik pretrese,
ali Mirko otkopča šinjel i baci sam šal u sneg. Kratkom presudom prekog suda Mirko
je bio osuđen na smrt. Kapetanovo obrazloženje je da revoluciju mogu da pokvare
samo oni koji u njoj učestvuju. Žena je uzalud molila da se vojniku poštedi život i
poklanjala je svoj šal, ali odluka je neopoziva. Mirko neće da da i poslednji doprinos
revoluciji; neće da moli , već spremno prihvata kaznu. Crveni šal je ležao u snegu
ispuštajući svoju boju. Pošao je samo da odabere mesto svojoj smrti. U ratnom
dnevniku bolničarke Branke, iznosi se neslaganje sa ovim događajem. Nikome neće
dati svoj dnevnik. Žena je žalila šal, a šta je ona? Žena? Nije!

Dve noći u jednom danu

Pavle je u mraku pušio i iščekivao odluku štaba‚o svojoj ženidbi. Podneo je molbu da
se oženi bolničarkom Vukicom, mada je znao da se takva odobrenja retko dobijaju.
Pogledao je na svoj puni pravilni list i osećao je sare koje mu se lako pritežu uz nogu.
Prošao je kroz crkveno dvorište i prišao gotovo uz sam prozor kućice u kojem je štab
zasedao. Učinilo mu se da vidi deo smeđe Vukičine kose, ali odjednom primeti i
stražara koji se šetao kratkim korakom i odluči da se povuče. Nekoliko puta lupi
nogom da otrese sneg sa čizama i uđe u kuću seljaka koji mu je dao sobicu na
korišćenje. Petar je imao čin komandira čete. U sobici je gorela stara peć. Podovi su
bili
oribani, krevet namešten, a na starom sanduku stajale su dve dunje. Petar je svojom
velikom šakom napravio dva udubljenja u jastuku. Zamišljao je trenutak kad su se
prvi put sreli. U četi se pronela radosna vest da je stigla nova bolničarka. Svi vojnici
su se tome radovali. On ju je sreo jednog sunčanog dana na potoku dok je prala
noge. Rekao joj je da ima lepu nogu, a ona njemu da su mu lepa ramena. Ima on još
ponešto lepo, odgovorio joj je, a potom otkinuo jedan list, lupio po njemu šakom i
bacio joj ga u lice. Ona mu je, smeškajući se, rekla da tako ne bi smeo jedan
komandir da govori. Potom se iz misli ponovo vratio u toplu sobu. Bio je nestrpljiv.
Začuo je korake. To kurir dolazi da ga izvesti. Video je njegovo nasmejano lice.
Vukica još nije dolazila. U štabu, kad im je komesar objavio vest, niko nije bio srećan.
Tekunica je samo dobacio da je njima ostalim vojnicima ostalo da trljaju podove.
Kada je uvređena Vukica došla u kuću, morala je da objasni svoj položaj Petru.
Ispekli su dunje. Petar je hteo da joj postane muž te večeri, ali Vukica je želela da to
učini sa njim u šumi kao ono nekad kad ju je samo nosio na svojim snažnim rukama
uz šumu, a ona osećala kako je gotova da mu se preda. Ujutro su krenuli u napad.
Petar je na konju jahao na čelu kolone. Vukica je išla u svom odredu. Stigli su do
prvih neprijateljskih bunkera. Uspeli su brzo da osvoje njihove položaje, jer je
protivnička vojska bila još bunovna i mamurna posle novogodišnje noći. Nikola je
upitao Tekunicu šta znači Miki Maus, kako im se predstavio jedan neprijateljski
vojnik, a ovaj mu je odgovorio da je to verovatno neka njihova istorijska ličnost.
Uspeli su da osvoje i topove. Nikola je bio ranjen. Vukica je otišla da ga previje.
Iznenada su primetili dugačak polukrug neprijateljskih vojnika kako im se približava i
kako svojim krajem zalazi čak za leđa prvom puku. Bili su primorani da se povuku.
Vukica je zarobljena. Uzalud su je dozivali. Krenuli su u ofanzivu. Ulice su stenjale od
užarenog gvožđa. Blindirani voz koji je tek ulazio u stanicu, bio je zasut topovskim
mecima. Na kraju bitke, kada su ušli u sedište komande, ugledali su sklupčano
Vukičino telo kako leži mrtvo na daščanom podu. Tekunica je prvi skinuo šubaru.

Kašika

Mesečina je blještavo obasjavala noć. Po planinskim kosama videle su se dečije

kape kuštrave planinske trave. Koso su se spuštale i pratile jedna drugu dve senke.
Jedna manja stade i reče: «Stanko, da stanemo. Ne mogu više!» Stanko stade i
paleći lulu zagleda se u noćno nebo na kojem su se videla sazvežđa. Bio je ljut i sve
mu je smetalo. Čupkajući istrulelu postavu u džepovima, smetao mu je mesec što
sija, smetale su mu razbacane dečije kape, a najviše mu je smetao Zoćin glasan
dah. Zoća je sedeo i držao se za srce. Govorio je tiho da mu je ono ono onemoćalo,
ali ga Stanko nije čuo. Glava mu je padala na zgrčena kolena, a pogled je upiljio u
bakrač s kajmakom. Pomišljao je da uzme samo kašiku, ali se plašio. Stanko se
prezrivo osvrtao ka njemu. Pitao ga je da slučajno ne bi da uzme kajmak dok njihovi
drugovi sigurno sada gladuju. Zoća je odlučno odbijao. Pošli su dalje. Zoća je tražio
da on ponese bakrač. Govorio je u sebi da mu je tako lakše. Stanko je gledao njegov
mršavi vrat. Prvi put pomisli da bi stvarno mogli i da uzmu po kašiku. Reče Zoći da
stanu i odmore se. Dugo su sedeli. Stanku se učini da bi već mogli i poći i predloži da
uzmu po kašiku, ali Zoća mu nije odgovarao. Dovukao je bakrač, i dve puške, i
Zoćino mrtvo telo do odreda. Smetalo mu je što sa svih strana čuje udaranje metala
o metal. Pogledao je u svoju punu kašiku i odjednom je bacio. Učinilo mu se da čuje
njen odjek dole daleko u kamenoj provaliji.
Kroz granje nebo

Drvo se pomerilo i načinilo pozdrav danu koji je nastajao. Mnoga razlomljena okna
prozora videla su se gore kroz krošnju. Pod drvećem bila su razasuta i šatorima
natkrivena nosila. Bilo ih je četrdeset. Radoš je ležao i uživao u nastavljanju sna. Oko
njega bili su drugi ranjenici među kojima i Stanko. Razgovarali su dok im je pretila
opasnost da ih pronađu nemačke patrole. Sa njima su tu ostali još bolničarka Branka
i par vojnika. Oni su ranjeni boreći se da diviziji stvore slobodan prolaz. Divizija je
otišla dalje, a oni su tu ostali bez dovoljno hrane i vode. Svakog dana njihovo stanje
se pogoršavalo. Dnevno je po nekoliko njih umiralo. Bolničarka Branka nadgledala ih
je i pomagala im koliko je mogla. Osećala je da je oni ne gledaju baš uvek kao
bolničarku. Otpalo joj je dugme sa košulje i često je hvatala njihove poglede na
svojim grudima. Jedan od njih, kome je granata raznela trticu, učio je druge da jedu
razne travke i crviće koje mogu da dohvate sa zemlje. Jednog su zvali Faust, jer je
voleo Getea. Bolničarka Branka počela je drugačije da gleda Radoša. On nikada nije
hteo da joj dopusti da vidi njegovu ranjenu nogu. Umro je i on. Bolničarka u svom
dnevniku zapisuje da su došli partizani i da odlaze, ali da tu ostavljaju nešto između
tih bukava.

Po treći put

Tri vojnika ulazila su u varoš. Kuće su se smanjile posle duge kiše. Sa oljuštenih
zidova podbubrenih i prozuklo belih videli su se ugljenom iscrtani likovi Staljina,
Ruzvelta i Čerčila. Njih troica su seli ispod jedne strehe. Komandir Zečević seo je u
sredinu, a sa njegove leve strane seo je Sima. Drugi vojnik nosio je kožnu kapu.
Zečević ga je upitao gde je došao do nje, a ovaj mu je odgovorio da je to bilo onda
kada su izvršili prepad na tenk. Brigade obično nisu bile snabdevene konjima, ali je
Zečevićeva brigada imala jednog konja. Na njega su pored zvaničnih stvari bile
natovarene i one za koje komanda nije znala. To su bile potrebne stvari za lekara i
popa. Pitao se komandir šta ima da znači to što su ga pozvali iz štaba. Poznavao je
on njih. Dosad su mu tako dva puta oduzimali čin komandira, ali moguće je da ga
zovu i po nekom specijalnom zadatku. Na konju koji je njihova brigada imala nošen je
i jedan ogromni mađarski dvogled čija je namena bila veoma specifična. Kada bi se
približavali nekom selu, Zekavica bi najpre osmotrio najbolju kuću, a zatim bi poslao
vojnika da pozove gazdu. Pred njim je sve bilo oštro i strogo da bi se seljak pomalo
uplašio. Kad bi počeo da se vajka kako nema ništa, Zekavica bi onda uzeo onaj
dvogled i rekao mu da će sada sve da skrozira i što bude našao sve će da odnese
pošto on i onako kaže da nema ništa. Bilo je vreme da pođe u komandu. Izašao je
posle nekog vremena bez komandirskih oznaka. Uvek kad je ostajao bez čina
napijao se. Ušli su u jednu kafanu. Zekavica i dva vojnika pili su rakiju. Ušao je jedan
lepo obučeni vojnik. Zekavica ga je pozvao da sedne sa njima. Prvom prilikom ga je
napao. Dok oni ratuju, on i onakvi kao on se šepure i paradiraju. Posle verbalnog
sukoba, Zekavica mu je ljutito tresnuo šamar. Kapa je odltetela na sred kafane.
Vojnik se uhvatio za pištolj. Sima ga je nekako smirio i izveo napolje. Platili su i vratili
se u bataljon.
II Već nekoliko nedelja divizija je upadala iz jednog u drugi obruč. Kako bi neprijatelju
zavarala trag, ona kao divlja zver kad štiti mladunce, napravi manevar brzog marša,
a svoje ranjenike ostavi pod planinom. Zekavicu su ostavili da bude komandant nad
tom četom. On ne pristade da ranjenike smesti tamo gde su mu iz komande naredili,
već zauze jednu kosu iznad mesta gde je izvirao Vrbas. Dani su proticali, a vode i
hrane je nestajalo. Zekavici je prišao Mitar. Nije ga poznao. Mitar je poludeo.
Pronašao je neki kamen i uobrazio da je hleb. Usta su mu bila sva iskrvavljena.
Prišao mu je i Sima. Tražio je da se spuste u selo. Zekavica to nije hteo da učini.
Trebalo je sačekati. Sima je rešio da ode. Zekavica je nožem udario u drvo i ostalima
je rekao da je upravo ubio dezertera. Neko je trebao da posluži kao veza sa
bataljonom. Odlučeno je da sam Lzekavica ide. On je uzeo odelo od jednog
Muslimana koga je uhvaila straža i krenuo. Naišao je na partizansku patrolu. Nisu mu
poverovali da je komadant. Ubili su ga. Kad su partizani došli sa Simom, on je
pronašao Zekavičin nož zaboden u bukvu. Iščupao ga i obrisao skorenu belu tečnost.

Povratak

Bio je mršav i suv kao i svi koji izađu iz bolnice. Osećajući da je zdrav, Kosta je
veselo žurio svojoj četi. Reka pred njim činila mu se kao velika bela riba koja se
praćaka uhvaćena u zelenu mrežu obala. Seo je kraj reke, okupao se. Video je da su
mu porasli nokti na nogama i uredan kao i svi mitraljesci, izvadio je nemački nož i
pažljivo ih podsekao. Na njemu je sve bilo čisto i uredno. Obradovao se kad je od
seljaka saznao da je nadomak svom odredu. Na jednom proplanku ugledao je
žućkastog konja bez levog uva. Odmah je poznao konja svog bataljona koji je nosio
teški minobacač. Na istom proplanku odmarali su se i neki njemu nepoznati vojnici.
Odobrovoljili su se tek kada im je dao da zamotaju pojednu. Najmanji mu je pokazao
gde treba da ide. Kosta je iz daljine ugledao nekoliko vojnika koji su se odmarali. II
Kosta je u četi već desetak dana. Primetio je kako ga više niko ne gleda onako kako
su ga gledali kada je on bio zaslužan za oslobađanje stanice čime je spasao celu
četu da se ne podavi u snegu. Pokušavao je nekako da skrene razgovor na taj
događaj, ali ga niko nije uzimao za ozbiljno. Njegovo mesto mitraljesca preuzeo je T .
Jedino još komesar Damnjan provlačeći prste kroz kosu, pomišlja na njegovu
hrabrost kada je go do pojasa po zimi prišao rekom sa zadnje strane i uspeo da
osvoji stanicu. Posle toga je bio ranjen i prebačen u bolnicu. Damnjan ga je gledao.
Nije to više bio onaj Kosta. Počeo je da se plaši. Kosta ustade i ode u malinjak. Dok
je bio zamišljen, iznenada se začuo glas gologlavog stražara. Jurišali su Nemci.
Kosta je zgrabio pušku i potrčao. Zapeo je za izbočinu na zemlji i tresnuo. Mitraljeski
niz prosuo se po prašini iznad njegove glave. Podigao se i još brže otrčao u šumu. III
Komesar je razgovarao sa Tekunicom. Upitao ga je da li mu je Kosta šta pominjao za
mitraljez. Tekunica odgovori da jeste i da su se dogovorili da on zasada vodi brigu o
njemu, jer je on još iznuren. Iznenada su primetili jednog Nemca koji je nešto tražio
na mestu koje su
maločas napustili. Komesar reče da je to Kostino šatorsko krilo. Tekunica nanišani i
opali. «Gotov je», reče. Pozvali su Damnjana iz komande. On obiđe rascep i kraj
potoka ugleda Kostu kako puni čuturice vodom. Dok je žedan ispijao, Kosta je
primećivao njegovo dugo zadržavanje grlića čuture na ustima. Najzad ga je komesar
upitao kako mu se desilo da je zaboravio krilo. Kosta mu je prezrivo odgovorio da je
morao da donosi ovu prokletu vodu. Damnjan je otišao, a Kosta je počupao i
pobacao čuturice i uputio se odredu. IV Komesar Damnjan bio je zadovoljan jer je
uspeo da prebaci četu gotovo bez gubitaka. Ugledao je Kostu kako se sa svojim
puškomitraljezom penje na visoku krečnjačku stenu. U jednom trenutku nemački
mitraljeuz ga je pronašao. Komesar ga je gledao ispred sebe.

Tri plava cveta

Na obali kraj izlaza iz klisure tinjale su vatre. Vetar se igrao sa pepelom. Uokolo
ležala su mrtva tela ratnika i konja. Oružje je svuda razbacano. Čuo se jasan korak
čete ljudi obučenih u zeleno. Iz jedne šupljine u steni nešto se pomerilo. Iza kamena
videla su se tri plava cveta. Damnjan se lagano privuče izlazu i potom se brzo vrati.
Nemci su zauzeli njihov bivši logor. Osećao je miris hrane koja se kuvala. U sećanju
se kajao zbog toga što je ostavio Kostu i Miloša. Posle povlačenja jedinice, ostali su
samo oni najteži ranjenici koji su pristali da se žrtvuju kako bi oni koji su mogli da
beže pobegli. Damnjan je nekako uspeo da se podigne na noge. Nije hteo da ide bez
Miloša. Iz istog su mesta. Zajedno su rasli. Miloš je uspeo da obmane Damnjana
praveći se da gubi razum i da će uskoro umreti. Damnjan je otišao, a on je ostao da
plače, ali sa zadovoljnim izrazom na licu. II U šumi su sedela na zemlji dva Italijana i
grickala mlado bukovo lišće. Nisu hteli da pređu most i njuhom ranjenika osećali su
da su sve dalje od pucnjave i rata. Iznenadili su se kada su videli kako im prilazi
pognut partizan. Damnjan je stao pred njima. Jednu ruku je stavio u džep i napipao
rapavu površinu bombe. Oni su gledali u njega i žvakali. Damjan je čas stavljao ruku
u nedra čas je vadio praznu. Sva troica su verovali da su pobednici. III Damjan idući
ugleda grozd kupina na jednom vršku. Razmišlja kako da dođe do njega. Nekada su
on i Miloš brali kupine i prodavali ih posle nekim gospođama. U povratku su
preskakali jarkove. Jednom je Miloš rasekao nogu. Baš pred ofanzivu su se kupali i
Miloš ga je podsetio na taj događaj. Damjan je uzeo jednu motku, hitnuo je i otresao
plodove. IV Damjan je stigao do mosta. Požurio je da ga pređe. Ugledao je
konjovodca koji se muči da pokrene mazgu koja je nosila kazan. Tvrdoglava mazga
izabrala je da skoči u talase. Pored reke video je tri tifusara kako sede i kraj njih
jednog čisto obučenog oficira kako ih nagovara da pređu. Oni su samo pljuckali i
bacali kamenčiće u vodu. Jedva su nekako bili pokrenuti. Razvalili su most. Damjan
je dobio konja, a ostali su krenuli prečicom.
V Jedan tifusar je tražio komad konjetine. Nije dobio, pa sad traži svoj deo. Neko mu
to osporava, ali on idalje tvrdi da nije dobio svoj deo. Na nekoliko metara prepozna
Damjana, koji je vodio lepog konja. I Damjan je njega prepoznao. Prišao je Tekunici.
Tekunica ga je pitao za Miloša. Damjan je prvi put lagao. Upitali su jedan drugog za
rane. Tekunica je neprestano lukavo nametao razgovor na Damjanovog konja.
Nemci su se približavali. Tekunica zaključuje da se oni neće izvući. Previše su spori.
Damjan se trudi da sačuva veru u uspeh. Tekunica mu govori da mu izgleda kao da
će sutra umreti, a potom mu savetuje da spavaju. VI Kada se probudio, Damjan je
shvatio da je ostavljen. Na mestu gde je Tekunica ležao ostalo je samo udubljenje, a
drvo za koje je bio zavezan njegov konj stajalo je prerezano. Uputio se sam za
tragom povlačenja. Naišao je tako na tri devojke. One su ga okupale i previle. Pošli
su dalje zajedno. VII Ne zna kada su od njega otišle one devojke. Opet je išao sam
teško vukući svoj štap. Naišao je na četiri partizana. Hteo je da im se pridruži, ali oni
su ga ostavili. Nemci su bili za petama. On se panično povlačio za svojima i u
jednom trenutku naišao je ponovo na jednu manju grupu svojih. Četvorica iz te grupe
su se pobunila zbog ostalih i oružjem ih naterala da se od njih odvoje. Oni su pošli u
probijanje i samo manja grupa ima šanse. Damjan je tako naišao na svoju rupu. Već
nekoliko dana je tu. Izgledalo mu je da mu se ona tri cveta rugaju. Napokon je rešio
da izađe. Spustio se do reke. Hladna voda mu je povraćala snagu. Iznenadio se kad
je u vodi ugledao crnu senku. Okrenuo se i spazio partizana. On mu je ponudio parče
pečenog mesa. Ponudio mu je da se o njega osloni i da zajedno pođu dalje.

Veče

Posmatrao sam dva vojnika kako na krovu nameštaju antenu. Jedan od njih spretno
zaveza žicu i skoči na zemlju. Priđoh mu. «Hoće li biti muzike», upitao sam ga. «Ne»,
kratko mi je odgovorio. Rekao mi je da bi se komandir ljutio. Upitao me je kom
bataljonu pripadam i ja sam mu odgovorio da sam u njihovoj četi. Začudio se kad
sam mu rekao da sam iz štaba. Nije mu bilo jasno kako to da baš ja tražim muziku.
Rekao sam da ćemo lako napuniti ponovo baterije, ali sam odustao od daljeg
insistiranja. Čudio sam se posle sebi kako to da sam tako nepromišljeno tražio da
slušam muziku. Zaključio sam, ipak, da je to posledica toga što sam promenio četu i
drugove, pa sam sada malo tužan. Seo sam na topli kameni prag mlekara.
Posmatrao sam kuvara kako sprema večeru i pušio. Ponovo sam osetio miris
katrana iz borove šume koji je vetar donosio. Maločas sam se prisećao kako me je
majka teralal da se kupam tamnobraon sapunom kako bi se zaštitio od šuge. Posle
toga bi mirisao na katran. Nisam odmah primetio dve prilike koje gledaju u mene. Bile
su to devojke. Prišle su mi i upitale da li mogu da pričaju sa mnom. Sedeli smo tako,
ja u sredini, a one sa moje leve i desne strane. Držale su me svaka za po jednu ruku.
Prvoj punijoj i crnokosoj dao sam ime Gora. Druga je tražila da i njoj dam ime.
Predložio sam da je zovem Tankostruka, ali joj se
to ime činilo predugačko. Nazvao sam je Katoda. Svidelo joj se to ime, a crnokosa
devojka malo se ljutila zbog njenog prostog imena. Rekle su mi da su sestre od
stričeva. Nikoga nisu imale u ratu. Zapitkivale su kada će se rat završiti. I jedna, i
druga imale su na ruci po jedan prost prsten. Odgovorile su da su ih darovale jedna
drugoj. Kad je počeo rat nisu još bile devojke, pa nemaju svoje mladiće. Rekao sam
da sam sada ja njihov mladić, ali sam hteo nekako da jedna od njih ode. Bilo mi je
svejedno koja će otići. Njih dve su neprestano sedele i umiljavale se oko moje ruke.
Osećao sam čvrste lopte kojima je crnokosa pritiskivala moju butinu. Ona sa bluzom
bila se sva savila oko moje ruke. Iznenada neko je pozvao moje ime. Rekoše: «Zovu
te!» Crnokosa mi pokaza gomilu kamenja koju je stvorila čisteći njivu i reče da će
tamo biti. Krenuo sam na večeru. Kad sam prišao kamenju, ugledao sam guste crne
pletenice, ali u isti mah iz trave pojavila se i ona vitkija devojka. Ponovo smo sedeli i
posmatralli mrak.

Zečja koža

Starac i baba su dovršavali ručak. Ostalo im je još dva džaka kukuruza i džak ječma.
Baba reče da je rat i da on jede sve, pa i njihovo žito. Starac joj reče da bi trebalo
oprati kacu kako bi stavili kupus za zimu. Baba mu prigovori kako nije u stanju da
dođe glavi zecu. Starac začu neke korake. Vrata se otvoriše i uđe vojnik sa šatorskim
krilom prebačenim preko ramena. Bio je to Tekunica. Postao je skoro desetar i
njegova desetina vojnika bila je određena da se smesti kod ovog starca na
prenoćište. Baba im je skuvala kačamak. Umorni vojnici brzo su zaspali. Starac tada,
uverivši se da baba spava, požali se Tekunici i njih dva pođoše da ubiju zeca. Posle
nekog vremena zec se pojavi. Puška planu i on ostade mrtav. Tekunica reče da će
biti dobar doručak, a starac je hteo da napravi šubaru. Starac i baba su dovršavali
večeru. Sve je bilo kao i onaj put samo je sada napadao sneg. Starac se pope na
tavan da skine kožu koja se prosušila. Dok je prelazio rukom po nežnim dlakama,
iznenada začu mnogobrojne korake. Izađe pred kuću i opazi veliki broj nemačkih
zelenih uniformi. Prepade se i gurnu brzo kožu na dno drvljanika. Puške i rafali su
odjekivali. Izađe i baba na vrata. Njemu priđe strogo nemački oficir i nešto viknu.
Starac nije znao o čemu mu vojnik govori, ali je slutio strah zbog svoje kože.
Komandant ga uhvati za okovratnik i još jednom kroz uzube nešto procedi. Pritrčaše
dva vojnika i brzo ispod drva izvadiše zečiju kožu. Pritrčaše još njih nekoliko noseći
puške. Starica se samo primače bliže svom mužu. Čulo se samo oštro odjekivanje
pušaka. Starac je još video svoju babu kako pada, a potom mu se sve poče da muti.
Nestadoše pred njegovim očima i nebo i zečija koža.