Наука мржње

Наслов оригинала:

Михаил Александрович Шолохов

НАУКА НЕНАВИСТИ
ПРАВДА, 1942.

Превео: Божидар Ковачевић

МИХАИЛ ШОЛОХОВ

НАУКА МРЖЊЕ
 1947
КУ Л Т У Р А
 МИХАИЛ ШОЛОХОВ

НАУКА МРЖЊЕ
Не може се победити непријатељ, ако се не научиш да
га мрзиш из дна душе.
(Из првомајске диевие ваповести
народног комесара одбране
друга Стаљина.)

У рату свако дрво, као и човек, има своју судбину.

Видео сам огроман део шуме уништен ватром наше
артиљерије. У тој су се шуми недавно утврђивали Немци,
избачени из села С., и у њој су се хтели задржати, али смрт
их је покосила заједно са дрвећем. Под обореним стаблима
борова лежали су мртви немачки војници, у зеленој папрати
гњила су њихова растргнута телеса, те чак ни борови, које
су расцепиле гранате, и из којих је био мирис смоле, нису
могли загушити љути задах телеса у распадању. Чинило се
да и земља са својим мрким, опаљеним и тврдим рубовима
левкастих рупа точи гробни мирис.
Смрт је величанствено и немо владала над овом
пољаном коју створише и разроваше наше гранате. Само је
усред пољане стојала једна чудом сачувана бреза, а ветар је
нихао њезине рањаве гране и шумио у младом,
блиставо-смоластом лишћу.
Пролазили смо пољаном. Црвеноармејац за везу, који
је ишао преда мном, лагано се руком дотакао стабла брезе и
запитао с искреним и умиљатим удивљењем:
— Како ли си ти остала овде, мила моја?..
Али ако бор гине од гранате, падајући као покошен, и
на месту пресека остаје само игличави вршак. из кога тече
смола, храст се на други начин сусреће са смрћу.
У рано пролеће немачка је граната погодила стабло
старога храста који је растао на обали безимене речице.
Рупа која се отворила зјапила је и сасушила пола др вета,
док је друга половина, због прелома пригнута према води, у
пролеће дивно оживела и покрила се свежим лишћем. И
дан-данас још сигурно се доње гране изнакаженога храста
купају у текућој води, а горње и сада пожудно упиру сунцу
оштро, тврдо лишће...
Високи, мало погурени поручник Герасимов, широких
плећа пригнутих као у јастреба, седео је код улаза у ров и
опширно причао о данашњој бици: о тенковском нападу
непријатеља што га је батаљон уепешно одбио.
Мршаво лице поручниково било је мирно, скоро
безоеећајно, а упаљене очи упола затворене. Говорио је
помало разбијеним басом, каткада свијајући крупне,
чворновате прсте руку и ова кретња, која тако лепо исказује
тугу без речи или дубоко и тегобно размишљање, није
пристајала његовој снажној појави, његовом енергичном,
мушком лицу.
Али одједном он ућута и лице му се на мах преобрази;
црномањасти образи пребледеше, под јабучицама,
премештајући се, избијале су чворуге, а очи, гледајући
упорно право пред себе, плануше таквом незаситом
мржњом, да сам се и нехотице окренуо у смеру његова
погледа и опазио три немачка заробљеника који су ишли
шумом са чела наше одбране у пратњи црвеноармејца у
избледелој, готово белој од сунца летњој униформи и са
капом забаченом на потиљак.
Црвеноармејац је ишао полако. У његовим се рукама
лагано нихала пушка, блештећи на сунцу вршком бајонета.
Исто тако споро ишли су и заробљени Немци, немарно
вукући ноге, обувене у кратке, жутом иловачом умазане
чизме.
Немац који је ишао напред — старији човек, упалих
образа обраслих кестењавом длаком, пришао је рову, бацио
према нама испод ока вучји поглед и окренуо се,
поправљајући у ходу шлем, обешен о појас. И тада поручник
Герасимов узбуђено скочи и довикну црвеноармејцу јаким,
лајавим гласом:
— Шта је, ти као да се шеташ с шима? Брже! Води их
брже, кажем ти...
Хтео је, очевидно, још нешто да викне, али се загрцнуо
од узбуђења и, нагло се окренувши, стрчао низ степенице у
ров. Политрук, који је присуетвовао разговору,
одговарајући на мој зачуђени поглед рече полугласно:
— Ништа се не може учинити, то су живци. Био је
заробљен од Немаца, зар не знате? Говорите једном с њиме о
томе. Тамо је врло много преживео и отад не може да види
ниједног живог хитлеровца, наглашујем живог. Не мари кад
су мртви, рекао бих чак ужива у томе, али чим види
заробљенике, или затвори очи па седи блед и знојав, или се
окрене и оде.
Политрук ми се примаче и настави шапатом:
— Догодило ми се да сам двапута био с њиме кад смо
нападали; коњску енагу има, да сте само видели шта ради...
Имао сам прилике видети свашта, али како он барата
бајонетом и кундаком, то је просто страшно.
Ноћу је немачка тешка артиљерија отворила
очајничку ватру. Методично, са једнаким прекидима
времена, из далека би се чуо топовски пуцањ и кроз
неколико тренутака над нашим се главама, високо на
звезданом небу, чуо гвоздени прасак граната. Звук је
завијао, растао и удаљавао се, а затим негде иза нае, у
правцу пута којим се преко дана превозио ратни материјал
на фронт, видела се ватра и чула страшна експлозија.
За оно време међу пуцњавом, кад је у шуми настајало
затишје, чуло би се како ганко певају комарци и како се
жабе плашљиво дозивају из суседних мочвара, узрујане
пуцњавом.
Лежали смо под жбуном лешника. Поручник
Герасимов, одгонећи гранчицом комарце, полако ми је
причао о себи. Понављам његову причу, колико сам је
запамтио.
— Пре рата радио сам као механичар у једној фабрици
у западном Сибиру. Деветога јула прошле године позван сам
у војску. Имам породицу, жену, двоје деце и оца инвалида.
Као што то увек бива, жена је приликом опроштаја
поплакала и за срећан пут ми казала: „Храбро брани
домовину и нас. Ако је потребно, дај и живот да победа буде
наша“. Сећам се, насмејао сам се тада и рекао јој: „Шта си
ти мени, жена или породични агитатор? Ја сам одрастао
човек, а што се тиче победе, ми ћемо је од фашиста заједно с
гркљаном отети, не брини!“
Отац, он је наравно тврђи, али ни ту није прошло без
савета: „Пази, каже, Викторе, породица Герасимових није
обична породица. Ти си радник од старине; још твој прадеда
радио је код Строганова, наша је породица стотине година
израђивала за домовину гвожђе, па ти у овом рату и сам
треба да будеш као челик. Твоја те власт до рата држала као
резервног официра, зато си дужан ваљано да бијеш
непријатеља“.
— Не брини се, оче.
Идући на станицу навратих се у рејонски комесаријат
партије. Секретар нам је био неки врло хладан. али
разборит човек... Помислим, ако су ми жена и отац толико
говорили за срећна пута, овај ме поготово неће пустити на
миру, одржаће ми говоранцију која ће трајати пола сата.
Сигурно ће је одржати. Али је испало сасвим друкчије.
„Седи, Герасимове, вели мој секретар, да по староме
обичају, пре него што пођеш, поседимо који часак.“
Поседели ми малчице, поћутали, затим он устао и
видим — наочари у њега као да се овлажише... Гле,
помислим, каква ли се чудеса сада дешавају. И секретар ми
вели: „Све је јасно и разумљиво, друже Герасимове. Сећам
се ја тебе, док си био сасвим мален, када си пионирску
машну носио, сећам те се и као комсомолца. знам те и као
комунисту већ десет година. Иди, туци гадове без милосрђа.
Партиска организација узда се у тебе“. Првипут у животу
изљубио сам се са својим секретаром и враг би га знао
учинио ми се тада као да није баш сасвим онако хладан као
раније...
Од те његове срдачности постало ми тако топло да сам
из рејонског комесаријата изашао радостан и узбуђен.
А и жена ме развеселила. И сами ћете схватити да
ниједној жени није весеље отпраћати мужа на фронт, па се и
моја, наравно, малчице смела од туге; све би хтела да ми
нешто важно каже, али јој у глави настала промаја, све јој
мисли излетеле. И воз већ кренуо, а она иде упоредо с мојим
вагоном, не пушта ми руку из своје руке и брзо говори:
,,Пази, Витја, чувај се, немој да назебеш тамо, на
фронту.“ — „Та шта ти, Нађа, велим јој, шта ти пада на
памет. Како бих назебао. Тамо је клима одлична, шта више
врло умерена.“ И тешко ми је било растати се, али ми би
некако веселије од жениних милих и глупавих речи. Обузе
ме неисказан бес на Немце. Ех, мислим, дирнули сте у нас,
суседи вероломни, — чувајте се сада. Добићете порцију
каквој се не надате.
 Неколико тренутака Герасимов је ћутао ослушкујући
митраљеску пуцњаву што се испред нас заорила, а кад је
пуцњава престала исто тако изненадз како је и почела,
наставио је:
— Пре рата долазиле су у нашу фабрику машине из
Немачке. Догађало се да приликом састављања по неколико
пута опипам сваки детаљ; проматрам га са свих страна,
нема му замерке — зналачке су руке ове машине
израђивале. Читао сам књиге немачких писаца, волео сам
их и некако сам навикао да са поштовањем гледам на
немачки народ. Истина, каткада бих зажалио што тако
марљив и даровит народ трпи над собом најодвратнији
хитлеровски режим, али то је била на крају крајева њихова
ствар. А затим је започео рат у западној Европи...
И тако путујем ја на фронт и мислим: јака је у Немаца
техника, ни војска им неће бити лоша. Враг их однео, биће
занимљиво побити се с таквим непријатељем и поломити му
ребра. Ни ми четрдесетпрве нисмо били јучерашњи.
Признајем, нар-очитог поштења нисам очекивао од тог
противника — какво поштење, кад имаш посла са
фашизмом — али никада нисам мислио да ћемо се тући с
тако бестидним хуљама, као што се показала немачка
армија. Али о томе после...
Концем јула наш је одред стигао на фронт. У бој смо
пошли двадесет и седмога рано ујутро. Упочетку нам је као
новајлијама било малчице страшно. Силно су нас засипали
минама, али предвече се мало прибрасмо и луписмо их по
зубима, избацивши их из једног села. Већ у тој борби
заробили смо једну групу око петнаест људи. Сећам се као
данас: довели смо их престрашене, бледе; моји су се борци
дотле охладили од боја и сваки од њих вуче заробљеницима
све што може; неко порцију чорбе, неко дувана, или
цигарета, а неко нуди чај. Тапшу их по леђима, називају их
„камарадима“. Зашто, управо, ратујете камаради?..
А један борац, из кадра, гледа, гледа ову дирљиву слику
па вели: „Разнежили сте се над овим пријатељима, овде су
они сви камаради, а ваљало би да погледате шта ови
камаради раде тамо, иза линија фронта и како они
поступају с нашим рањеницима и становништвом."
Рекавши то, као да нас поли хладном водом и удаљи се.
Ускоро пређосмо у наступање и тада смо имали шта
гледати... Потпуно спаљена села, на стотине пострељаних
жена, деце, стараца, изнакажени лешеви заробљених
црвеноармејаца, силоване и зверски убијене жене, девојке и
девојчице.
Нарочито једна остала ми је у памети. Било јој је
једанаест година, како изгледа. Пошла је у школу. Немци су
је ухватили, одвукли у врт, силовали и убили. Лежала је
међу цветовима кромпира, мала девојчица, скоро дете, а око
ње побацане, крвљу попрскане, школске бележнице и
књиге... Лице јој је било страшно изнакажено кундаком, а у
рукама је грчевито држала отворену школску торбу.
Покрили смо њено тело шаторским платном и ћутећи
стојали. Затим су се борци исто тако ћутећи разишли, а ја
сам стојао и сећам се, кап избезумљен шаптао: „Барков,
Половинкин, Физички земљопис. Уџбеник за непотпуну
средњу и за средњу школу“. То сам прочитао на једном од
уџбеника што су се ваљали тамо у трави, уџбеника мени
познатог. Моја је кћи похађала пети разред...
То је било недалеко од Ружина. А код Сквира у јарку
наишли смо на место погубљења, где су мучили заробљене
црвеноармејце. Јесте ли били када на кланици? Ето, тако је
отприлике изгледало ово место. На гранама дрвећа, што је
расло око јарка, висили су крвави трупови без руку, без
ногу, с упола одераном кожом... Посебно у једној рпи било је
сложено на дну јарка осам убијених људи. Тамо се није
могло знати коме од мучених што припада; лежала је просто
рпа крупно насеченог меса, а изнад ње, као тањири
наслагани један на други, осам црвеноармејских капа.
Мислите ли да се речима може исказати све што смо
видели? Не, таквих речи нема. То морате сами видети.
Уосталом престанимо о томе.
Поручник Герасимов поприлично време је ћутао.
— Може ли се овде пушити? — упитах га.
— Може. Само у шаку, да се цигарета не види, —
одговори промуклим гласом и, запаливши, настави: —
Разумете ли да смо подивљали нагледавши се свега што су
починили Немци. Другачије није ни могло бити. Сви смо
схватили да немамо посла с људима, већ с некаквим пасјим
изродима подивљалим од крви. Показало се да Немци с
оном истом прецизношћу, с каквом су некада израђивали
машине, сада убијају, силују и кажњавају наше људе. После
тога смо се поновно повлачили, али смо се тукли као
ђаволи.
У мојој су чети скоро сви борци били из Сибира. Ипак
смо украјинску земљу бранили управо очајнички. Много је
мојих земљака погинуло у Украјини, а још смо више
Немаца тамо побили. Додуше отступали сшо. али им нисмо
дали одахнути.
Пожудно пијући дим цигарете поручник Герасимов
рече већ нешто друкчијим, мекшим гласом:
— Плодна ли је земља у Украјини, и природа је тамо
дивна! Свако село и местанце чинило нам се као да смо у
њему рођени, можда зато јер смо тамо не жалећи проливали
евоју крв, а крв, како кажу, срођује...
И, ето, остављаш тако неко село, а срце се стеже, стеже као
проклето. Тужно је било, просто до бола тужно Одлазили
смо, а један другоме у очи не гледамо...
...Тада још нисам мислио да ће ме Немци заробити.
Ипак се и то догодило. У септембру сам први пут рањен, али
сам остао у строју. Двадесет и првога у борби код Денисовке,
у Полтавској области, поновно сам рањен и заробљен.
Немачки се тенкови беху пробили кроз наш леви бок, а
за њима је нагрнула пешадија. Борећи се, излазили смо из
круга. Тога је дана моја чета имала велике губитке. Двапут
смо одбили тенковске нападе непријатеља, спалили и
уништили шест тенкова и једна оклопна кола, побили на
неком кукурузишту око сто и двадесет хитлероваца, а затим
су они привукли минобацачке батерије, и ми смо били
присиљени оставити брежуљак, који смо држали од подне
до четири часа. Још од јутра је била врућина. На небу ни
једног облачића, а сунце жеже ли жеже, да се буквално није
могло дисати. Мине су падале као киша и сећам се да су
борцима црнеле усне од жеђи, а ја давао наредбе неким
туђим, сасвим промуклим глаеом. Пресекли смо долину,
када преда мном експлодира мина. Видео сам ступ црне
земље и прашине, и то је било све. Отпаци мине пробили ми
шлем, а једно ме парче погодило у десно раме.
Не сећам се колико сам лежао у несвестици. Освестио
сам се од топота нечијих корака. Подигао сам главу и
приметио да не лежим на оном месту на коме сам пао.
Капута на мени не беше, а раме ми је било на брзину нечим
превијено. Ни шлема није било на глави Глава такође
нечим превијена, али завој није завезан, него ми један крај
виси на прсима. За тренутак помислих да су ме моји борци
за собом вукли и на путу превили. Подигавши с муком
главу, надао сам се да ћу их угледати. Али к мени нису
трчали наши него Немци. Топот њихових ногу врати ми
свест. Јасно сам их угледао као у добром кинематографу.
Опипао сам око себе. Није било оружја, ни револвера, ни
пушке, чак ни гранате. Оружје је неко од наших скинуо с
мене.
,,Па ово је смрт“, помислих. О чему сам; још мислио у
томе тренупсу? Ако вам је то потребно за ваш будући роман
пишите што хоћете, али ја тада нисам ништа доспео да
помислим. Немци су били већ сасвин близу, а ја нисам хтео
да ушрем лежећи. Нисам хтео, просго нисам могао да ушрем
лежећи. је ли вам то схватљиво? Сакупио сам сву снагу и
подигао се на колена, подупирући се рукаша -о земљу. Када
су дотрчали до мене, сгојао сам већ на ногама. Стојао сам и
љуљао се и ужасно се бојао да ћу опет пасги, а они ће ме
заклати док лежим. Ни једнога се лица не сећам. Они су
стојали око мене, нешто говорили и сшејали се. Рекао сам
им: „Дакле, убите ме гадови. Убијајте, јер ћу пасти“. Један
ме од њих ударио кундаком по врату. Пао сам, али сам
одмах устао. Они су се насмејали и један од њих махнуо је
руком, као да је хтео казати: Иди напред! Читаво ми је лице
било у згрушаној крви. Из ране на глави такође је још увек
цурила крв, топла и лепљива. Раме ме болело и нисам могао
дићи десну руку. Сећам се, много сам желео да легнем и
никуд да не идем, али сам ипак ишао...
Не, уопште нисам имао воље да умрем, а још мање да
останем у заробљеништву. С великим напором, 6орећи се са
вртоглавицом и повраћањем, ја сам ишао, значи био сам
жив и могао још да дејствујем. Ах, како ме је мучила жеђ,
уста ми се беху осушила, и читаво време, док су ми се ноге
мицале, пред очима ми је лебдела некаква црна завеса. Еио
сам скоро у несвестици. Па ипак сам ишао и мислио: „Чим
се мало напијем воде и одморим — побећи ћу”.
На ивици шуме сакупише нас и поређаше све који смо
били заробљени. Све су то били борци суседнег одреда. Из
нашега пука препознао сам само двојицу црвеноармејаца из
треће нете. Већина заробљених беху рањени. Један немачки
лајтнант упита нас лошим руским језиком има ли међу
нама комесара и командира. Сви смо ћутали. Он је затим
још једном казао: ,,Комесари и официри нека изиђу два
корака напред”. Нико нз строја није изишао.
Лајтнант је полако прошао крај строја и одабрао око
шеснаест особа које су личиле на Јевреје. Свакога је упитао:
„Јуде?“ — и, не чекајући одговора, наредио му да изађе из
строја. Међу одабранима било је Јевреја, Јермена и правих
Руса, али тамне масти и црне косе. Ших су одвели неколико
корака даље и убили их пред нашим очима из аутоматских
пушака. Затим су нас на брзу руку претресли, одузели нам
новчанике и све наше ствари. Партиску легитимацију
нисам никада носио у новчанику, бојао сам се да ћу је
изгубити; налазила се у унутарњем џепу панталона и стога
је нису приликом претреса пронашли. Човек је ипак
ванредан створ: иако сам чврсто био уверен да мој живот
виси о концу, па ако ме и не убију приликом покушаја
бекства, да ће ме и онако убити на путу, јер сам због губитка
крви једва могао ићи с осталима, кад је претрес завршен и
партиска карта остала код мене, — тако сам се обрадовао да
сам заборавио и на жеђ.
Постројили су нас у походну колону и потерали према
западу. Са страна нас је пратила доста јака стража са
десетином немачких мотоциклиста. Гонили су нас брзим
кораком и моја се снага налазила при крају. Двапут сам
падао, устајао и даље ишао, јер сам знао, ако останем да
лежим ма и један часак дуже, па колона прође, сместа ће ме
убити насред пута. То се догодило подофициру који је ишао
преда мном. Био је рањен у ногу и тешко је ходао, стењући и
понекад вичући од бола. Једва смо прошли километар, а он
гласно узвикну: ,,Не, не могу више. Да сте ми здраво
другови". И сео је насред пута.
Људи су покушали да га подигну, да га поставе на ноге,
али он се опет спуштао на земљу. Као у сну, сећам се његовог
младог лица, намрштених обрва и од суза влажних очију.
Колона је прошла. Он је остао иза нас. Осврнуо сам се и
видео како му се мотоциклист приближио, па, не силазећи с
мотора, извадио из превлаке револвер, принео га к уху
подофицира и опалио. Док смо стигли до реке, Немци су
убили још неколико заосталих црвеноармејаца.
И ево видим већ реку, порушен мост и теретни
аутомобил, који се заглавио поред њега, и ту паднем лицем
према земљи. Јесам ли изгубио свест? Не, нисам. Лежао сам
потпуно испружен, уста су ми била пуна прашине, шкрипао
сам од беса зубима, али подићи се нисам могао. Крај мене су
пролазили моји другови. Један ми је тихо рекао: „Устани,
иначе ће те убити“. Прсте сам гурао у уста, разваљивао очи,
не би ли ми бол помогао да устанем...
Колона је већ прошла и чуо сам звук мотоцикла који се
приближавао к мени. Ја сам ипак устао. Не осврћући се на
мотоциклисту, љуљајући се као да сам пијан, упео сам се да
достигнем колону и ступио у задње редове. Немачки
тенкови и камиони, који су пролазили преко реке, замутили
су воду, али ми смо је пили, ту смеђу топлу кашу, и она нам
се чинила слађом од бистре воде са извора. Наквасио сам
главу и раме. То ме је јако освежило и снага ми се вратила.
Сада сам могао ићи у нади да нећу пасти и остати да лежим
на путу...
Тек што смо одмакли од реке, на путу се састадосмо с
колоном средњих немачких тенкова. Ишли су нам у сусрет.
Машинист првога тенка, опазивши да смо заробљеници,
пусти пун гас и упаде у нашу колону. Гусенице захватише и
смрвише предње редове. Пешачка пратња и мотоциклисти
гледали су с кикотом овај призор вичући нешто тенкистима
који су извиривали и махали им рукама. Затим су нас опет
постројили и потерали покрај пута. Весели људи, ти Немци,
мора се признати...
Те вечери и ноћи нисам покушао да бежим, јер сам знао
да не могу побећи, пошто сам врло ослабио због губитка
крви, а и чували су нас строго, па би сваки покушај бекства
сигурно био без успеха. Али како сам себе касније
проклињао што нисам учинио тај покушај! Ујутро су нас
терали кроз неко село, у коме је била нека немачка
јединица. Немачки су пешаци јурили на улицу да нас виде.
Стража нас је нагнала да кроз читаво село трчимо касом.
Требало нас је понизити пред немачком јединицом која је
одлазила на фронт. И ми смо трчали. Ко је пао и заостао
тога су одмах убили. Пред вече смо већ били у
заробљеничком логору.
То је било двориште неке тракторске станице, ограђено
густом бодљикавом жицом. Унутра су раме уз раме, стојали
заробљеници. Предали су нас стражи логора, а ова нас је
кундацима пушака сабила у ограду. Ако кажеш да је овај
логор био пакао, тиме ниси ништа казао. Нужника није
било. Људи су вршили нужду на месту где су стајали и
лежали су у блату и смраду. Најслабији нису више уопште
ни устајали. Воду и храну давали су нам једанпут дневно.
Порција воде и шака сировог проса или убуђалога
сунцокрета, то је било све. Било је међутим дана када су
заборављали да нам ишта даду... .
Два дана доцније почеше јаке кише. Блато се у логору
тако расквасило да смо по њему газили до колена. Јутром се
с прокислих људи дизала пара као с коња, а киша је
пљуштала без преетанка... Сваке је ноћи умирало по
неколико десетина људи. Сваким даном све више смо
слабили од недовољне исхране. Мене су притом мучиле и
ране.
Шестог дана осетих да ме још јаче боли раме и рана на
глави. Започело је гнојење. Затим се појавио одвратни
задах. Крај логора су биле колхозне коњушнице у којима су
лежали тешко рањени црвеноармејци. Ујутро се обратих
подофициру са страже и замолих за допуштење да се
обратим лекару који је, како ми рекоше, био код рањеника.
Подофицир је добро говорио руски. Он ми одговори: „Иди,
Русу, свом лекару. Он ће ти одмах пружити помоћ“.
Тада нисам разумео подругљивост ових речи и
обрадован пођох према коњушници.
Пред улазом сусрео ме је војни лекар треће класе. То је
био већ уништен човек. Мршав до изнемоглости, измучен,
био је упола луд од свега што је доживео. Рањеници су
лежали на стајском ђубрету и гушили се у смраду који је
испуњавао стају. Код већине су у ранама врвели црви. Они,
који су могли, вадили су их прстима и штапићима... Ту је
лежала и гомила умрлих заробљеника које нису доспели да
изнесу.
„Јесте ли видели?" — упита ме лечник. „Чим вам могу
помоћи? Немам ни једнога завоја, ништа немам. Одлазите
одавде, тако вам бога, одлазите. А ваше завоје скините и
ране поспите пепелом. Ево овде, крај врата, има свежег
пепела.“
Тако сам и учинио. Подофицир ме сусрео смејући се у
глас. „Но, шта је? О, ваши војници имају сјајног лекара. Је
ли вам пружио помоћ?“ Хтео сам ћутећи да прођем мимо
њега, али он ме ударио песницом по лицу и повикао: „Ти
нећеш да ми одговараш, скоте?" Пао сам, а он ме дуго
ударао ногама по прсима и глави. Ударао ме је све док се
није уморио. Тога Немца нећу заборавити до самртнога
часа, не, никада га нећу заборавити. Он ме је и после тукао,
не једном. Чим ме види кроз ограду, наређује ми да изиђем и
почиње тући, ћутећи, усретсређено.
Питате, како сам све то преживео?
Пре рата, када још нисам био механичар, радио сам као
носач на Ками. Приликом истовара носио сам по две вреће
соли, сваку од сто кила. Снажан сам био, нисам се никада
тужио. Мој је организам уопште здрав, а најглавније је то
што нисам хтео умрети; воља за отпор била је јака. Морао
сам се вратити у редове бораца за домовину и вратио сам се
да се до краја светим непријатељу.
Из тога логора, који је био као пролазни, преместише
ме у други логор који се налазио око стотину километара од
првога. Тамо је било све онако исто уређено као и у
пролазном: високи стубови, обавијени бодљикавом жицом,
ни крова над главом, уопште ничега. Хранили нас онако
исто, једино нам покаткад умзсто сировог проса давали
порцију куваног гњилог зрна или у логор довлачили
цркнуте коње дајући заробљеницима да еами деле
цркотину... Да не умремо од глади, јели смо и умирали на
стотине... Поврх свега тога у октобру је захладнело, киша
непрекидно пљуштала, а јутра била мразна. Много смо
трпели од зиме. С умрлог црвеноармејца успео сам да
скинем блузу и шињел. Али ни то није спасавало од зиме, а
на глад смо већ навикли...
Чували су нас од швачке утовљени војници. У свих је
ћуд била на исти калуп. Наша је стража била састављена од
пробраних ниткова. Забављали би се овако, на пример.
Ујутру прилази жици неки ,,гефрајтер“ и говори преко
тумача: „Сада ће се делити храна. Делиће се с леве стране“.
Гефрајтер одлази. На левој страни ограде сакупљају се
сви који се још могу држати на ногама. Чекамо по читав
час, два, три. Стотине живих скелета дрхти. стоји на ветру
који их прожима и чека.
И одједном се на супротној страни нагло појављују
Немци. Бацају кроз жицу комаде насечене коњетине. И
гомила, гоњена глађу, нагрне тамо, те око комада умазаних
блатом, започне борба...
Немци се кикоћу у сав глас, а затим се продирно заори
дуги рафал митраљеза. Крикови и стењање. Заробљеници
беже према левој страни преграде, а на земљи остају убијени
и рањени... Високи оберлајтнант. командант логора,
прилази с тумачем жици. И једвп се уздржавајући од смеха
оберлајтнант вели: „Приликом поделе хране настао је
неописани неред. Ако се то понови још једном, наредићу, ви,
руске свиње, да вас поубијају без милости. Покупите убијене
и рањене“. Немачки војници, сакупљени иза леђа
команданта логора, просто пуцају од смеха. Свиђа им се
„духовита“ досетка њиховог команданта.
Ми ћутећи износимо из логора убијене и сахрањујемо
их, недалеко, у јарку... И у том су логору тукли песницама,
батинама, кундацима. Тукли су просто низашта, из досаде
или због забаве. Моје се ране беху зацелиле, а затим, ваљда
од вечне влаге и батина, поново се отвориле и
неподношљиво ме болеле. Али ја сам још живео и нисам
напуштао наду да ћу се спасти. Спавали смо у самом блату,
није било ни сламе нити ичега другог. Збијемо се густо у
гомилу и лежимо. Читаву ноћ чује се тихи жагор: зебу они
који леже на самом тлу, у блату, а зебу и они који се налазе
гцре. Није то био сан, већ љута мука.
Тако су пролазили дани као у тешком сну. Сваким сам
даном све више слабио. Могло би ме оборити на земљу и
дете. Каткад сам с ужасом гледао своје, кост и кожа,
сасушене руке и мислио: ,,Кад ћу одавде побећи?“ Ето, тада
сам проклишао себе што нисам покушао да бежим већ
првих дана, па, свеједно, да су ме онда и убили, не бих се сада
тако страшно мучио.
Дошла је зима. Чистили смо снег и спавали на
смрзнутој земљи. Све мање нас је било у логору... Коначно
нам је саопштено да ће нас кроз неколико дача послати на
рад. Сви смо оживели. Код свакога се пробудила нада, ма да
слабачка, али ипак нада да ће можда успети да побегне.
Те је ноћи било тихо, али хладно. У зору зачусмо
топовску пуцњаву. Све се око мене ускомешало. А када се
пуцњава понпвила, одједном неко повиче громким гласом:
„Другови, наши наступају!“
И тада се догодило оно што човек не би могао ни
замислити: сав се логор дигао на ноге, као по команди
Устали чак и они који се по неколико дана нису дизали.
Унаоколо се чуо врели шапат и пригушено јецање... Неко је
крај мене плакао као жена, ридајући... Ја такође... Ја
такође... — брзо рече испрекиданим гласом поручник
Герасимов и замуче, за тренутак, али затим свладавши се,
настави већ мирније: — Сузе су ми текле низ лице и
смрзавале се на ветру... Неко је тихим гласом запевао
,,Интернационалу“, а ми — прихватили танким,
шкрипавим гласовима. Стражари су отворили паљбу на нас
из митраљеза и аутоматских пушака. Загрмела је наредба:
„Ј1ези“. Легао сам, загњуривши тело у снег и плакао као
мало дете. Али то нису биле само сузе радоснице, већ и сузе
поноса због нашега народа. Немци су нас могли убити,
ненаоружане и ислабеле од гладп, могли су нас мучити, али
наш дух нису могли сломити и никада неће моћи сломити.
На такве се нису намерили, то могу отворено рећи.
Нисам успео те ноћи да саслушам до краја поручника
Герасимова. Хитно су га позвали у штаб јединице, али после
неколико дана опет смо се састали. У земуници се осећао
мирис плесни и борове смоле. Поручник је седео на клупи,
погурен, положивши на колена огромне жилаве руке с
преплетеним прстима. Гледајући га, нехотице помислих да
је то он, тамо, у заробљеничком логору, навикао седети
овако преплевши прсте, ћутати по читаве часове и тешко
бесплодно мислити...
— Питате, како сам успео да побегнем? Одмах ћу вам
испричати. Убрзо после оне ноћи кад смо чули пуцњаву
топова, упутили су нас на рад, да копамо утврђења. Снег
беше окопнео, кише су пљуштале. Терали су нас на север од
логора. Опет је било онако исто као и у почетку. Људи су
ицрпљени падали, а они су их убијали и остављали на путу...
Тако је једнога немачки подофицир убио зато, што је
идући узео са земље смрзнути кромпир. Ишли смо преко
поља засејанога кромпиром. Наредник Гончар, Украјинац
по народности, подигао проклети кромпир и хтео га
сакрити. Подофицир је то опазио. Не казавши ни речи,
пришао је Гончару и гађао га у потиљак. Колону су
зауставили и постројили: „Све је ово власништво немачке
државе“, казао је подофицир широкоразмахујући рукама.
„Сваки од вас, који самовољно ма шта узме, биће убијен.“
У селу, кроз које смо пролазили, угледавши нас, жене
стадоше да нам бацају комаде хлеба и печене кромпире.
Понеко је од наших успео да дочепа по који комад, осталима
није пошло за руком. Пратња је отворила паљбу у прозоре, а
нама је наређено да идемо брже. Али деца — бића без страха,
истрчавала су на пут, по читаву врсту испред нас и
стављала на сам пут хлеб, који смо ми купили. Мени је
допао велики кувани кромпир. Разделио сам га са суседом и
појели смо га с љуском. У животу нисам јео слађега
кромпира.
Утврђења су се градила у шуми. Немци су знатно
појачали стражу и дали нам лопате. Не, ја нисам хтсо да
градим њихова утврђења, хтео сам да их рушим.
Тог истог дана, предвече, одлучио сам се и изишао из
јаме, коју смо копали, узео лопату у леву руку и пришао
стражару... Пре тога сам видео да се остали Немци налазе у
рову, а осем овога што је чувао нашу групу никога од страже
није било у близини.
— Лопата ми се сломила... Ево, погледајте... — гунђао
сам, приближујући се војнику. За тренутак синула ми
мисао; не смогнем ли снаге и не срушим га првим ударцем,
погинућу. Немац је, изгледа, нешто приметио у изразу мога
лица. Учинио је покрет раменом, скидајући ремен
аутоматске пушке, а ја га тада ударих лопатом по лицу.
Нисам га могао ударити по глави, имао је шлем. У мене је
било још снаге. Немац се без крика извали наузнак...
У мојим се рукама нађе аутоматска пушка и три
шаржера. Треба да бежим, али ми тек сада би јасно да
бежати не могу. Немам снаге, и крај. Стао сам, удахнуо
ваздуха и, једва једвице полагано потрчао. Иза јаруге шума
је била гушћа и ја јурнух тамо. Не сећам се колико сам пута
падао, устајао и опет падао... Али сам сваким часком
одмицао све даље. Дахћући и гушећи се од умора, пробијао
сам се кроз шуму на другој страни брега, када далеко за
мном одјекнуше рафали аутоматских пушака и зачу се
вика. Сад ме већ није било лако уловити.
Сумрак се ближио. Ако би Немци наишли на М 01 траг
и приближили се, — само последњи метак оставио бих за
себе. Ова ме мисао ободрила, те пођох тише и опрезније.
Преспавао сам у шуми. Неко село било је од мене
удаљено свега пола километра, али сам се бојао да пођем
тамо чувајући се да не набасам на Немце.
Идућега дана наиђоше на ме партизани. Две недеље
лежао сам у њиховој земуници, опоравио се и сакупио снагу.
Испочетка су према мени били некако неповерљиви иако
сам извадио испод поставе шињела своју партиску
легитимацију, коју сам у логору некако зашио, и показао им
је. Касније, када сам почео суделовати у њиховим
операцијама, њихов се однос према мени сасвим изменио.
Још тамо сам почео бележити број Немаца које сам убио,
што и сада чиним, и број се полагано приближује стотини.
У јануару су ме партизани провели преко линије
фронта. Око месец дана лежао сам у болници. Извадили су
ми из рамена парче мине, а реуматизам, који сам добио у
логору и све остале последице лечићу поСле рата. Из
болнице су ме пустили кући да се опоравим. Код куће сам
остао недељу дана, више нисам могао издржати. Туга ме
сколила, па то ти је. Шта ћете, моје је место овде до краја
рата.
Опростили смо се код улаза у земуницу. Замишљено
гледајући пропланак, обасјан жарким сунчаним сјајем,
поручник је Герасимов рекао:
— И ратовати смо научили како треба, и мрзети к
волети. У таквом стању као што је рат, сви се осећаји
одлично изоштравају. Рекло би се да љубав и мржња не
могу ићи упоредо. Знате како се оно каже: „У иста кола не
можеш упрегнути коња и кошуту“. А, ето, код нас су
упрегнути и одлично вуку. Страшно мрзим Немце за све
што су учинили мојој домовини и менл лично, а у исти мах
свим срцем љубим свој народ и нећу да трпи под немачким
јармом. Ето, то је оно што ме гони, а и све нас, да се бијемо
тако жестоко. Управо та два осећаја стављена у покрет,
донеће нам победу. Ако љубав према домовини чувамо у
својим срцима и ако је будемо чували све док нам та срца
куцају, дотле ћемо и мржњу увек носити на оштрицама
наших бајонета. Опростите, ако је ово замршено казано, али
ја тако мислим, — завршио је поручник Герасимов и први
пут откако се знамо, насмешио се једноставним и милим
детињским осмехом.
А ја први пут приметих да овај поручник од тридесет и
две године, ровашен од толиких преживелих недаћа, па
ипак јак и чврст као храст, има као сребро беле власи на
блепоочницама. И тако су чисте биле те седине, добивене у
великим страдањима, да се бела нит паучине, што се
прилепила на капу поручникову, губила прелазећи на
слепоочницу. И ма колико се трудио да је приметим, нисам
успео.