Teorija za 2 kolokvijum iz matematike

Definicija: Preslikavanje koje svakom elementu skupa 𝐴 dodeljuje tačno

jedan element skupa 𝐵 naziva se funkcija.
𝑓:𝐴→𝐵
𝐴-domen funkcije (oblast definisanosti)
𝐵-kodomen funkcije

Skup svih slika preslikavanja f : X → Y zove se skup vrednosti funkcije f i

oznacava se sa f (X) = R(f ).

Načini zadavanja funkcija (eksplicitno, implicitno, tabela, grafik, ...)

Pod osnovnim elementarnim funkcijama podrazumevaju se sledece
funkcije:
1◦ konstantne funkcije (y = c, c ∈ R);
2◦ stepene funkcije (y = x, α ∈ R);
3◦ eksponencijalne funkcije (y = ax, a > 0, a 6= 1);
4◦ logaritamske funkcije (y = loga x, a > 0, a 6= 1);
5◦ trigonometrijske funkcije (y = sin x, y = cos x, y = tg x, y =ctg x);
6◦ inverzne trigonometrijske funkcije (y = arcsin x, y = arccos x,
y = arctg x, y = arcctg x).
Realna funkcija realne promenljive je svaka funkcija f :X → R definisana na
nekom podskupu X skupa realnih brojeva R i sa vrednostima u R.

Dve funkcije f1 : X1 → Y1 i f2 : X2 → Y2 su jednake (pisemo f1 = f2) ako i

samo ako je:
(1) X1 = X2, (2) Y1 = Y2, (3) f1(x) = f2(x) za svako x ∈ X1.

Neka je X1 ⊆ X2 i f1 : X1 → Y , f2 : X2 → Y . Ako je za svako x ∈ X1

f1(x) = f2(x), tada se kaze da je funkcija f1 restrikcija (suzenje) funkcije f2,
a da je f2 ekstenzija (produzenje) funkcije f1.
Pri tome se pise: f1 = f2 |X1.

Funkcija f : X → Y koja ima osobinu da za svako x1, x2 ∈ X vazi

x1 = x2 ⇒ f(x1) = f(x2) zove se injekcija (ili preslikavanje 1-1), a funkcija
f : X → Y koja ima osobinu f(X) = Y zove se sirjekcija (ili preslikavanje
na). Ako funkcija f poseduje obe osobine, tada se ona zove bijekcija.

Funkcija iX : X → X definisana za svako x ∈ X sa iX (x) = x,

naziva se identicka funkcija skupa X.
Neka su X, Y i Z neprazni skupovi i f : X → Y I g : Y → Z dve funkcije.
Funkcija h : X → Z definisana za svako x ∈ X sa h(x) = g(f(x)),
zove se slozena funkcija (ili kompozicija) funkcija f i g.
U upotrebi je oznaka h = g ◦ f. Dakle, za svako x ∈ X je (g ◦ f)(x) = g(f(x)).
Operacija dobijanja slozenih funkcija zove se operacija slaganja funkcija.

Neka je A ⊆ D(f). Funkcija f je rastuca na skupu A ako i samo ako za

svako x1, x2 ∈ A vazi x1 < x2 ⇒ f(x1) <= f(x2), a strogo rastuca na skupu
A ako i samo ako za svako x1, x2 ∈ A vazi x1 < x2 ⇒ f(x1) < f(x2).
Analogno, funkcija f je opadajuca na skupu A ako i samo ako za svako x1,
x2 ∈ A vazi x1 < x2 ⇒ f(x1) >= f(x2), a strogo opadajuca na skupu A ako i
samo ako za svako x1, x2 ∈ A vazi x1 < x2 ⇒ f(x1) > f(x2).

Neka je funkcija f : X → Y bijekcija. Tada za svaki element y ∈ Y postoji

tacno jedan element x ∈ X, takav da je f(x) = y. Dakle, postoji funkcija
f-1 : Y → X, takva da je za svako y ∈ Y f-1(y) = x ⇔ y = f(x).
Funkcija f-1 zove se inverzna funkcija funkcije f.

Za skup A ⊆ R kazemo da je simetrican u odnosu na nulu ako i

samo ako za svako x vazi x ∈ A ⇒ −x ∈ A. Skup R, intervali oblika (−a, a) i
odsecci oblika [−a, a], gde je a pozitivan realan broj, najjednostavniji su
primeri simetricnih skupova.
Funkcija f : A → R, definisana na simetricnom skupu A ⊆ R, je parna ako i
samo ako je za svako x ∈ A f(−x) = f(x), a neparna ako i samo ako je za
svako x ∈ A f(−x) = −f(x). Iz definicije sledi da ako je funkcija f parna, tada
(x, f(x)) ∈ Гf ⇔ (−x, f(x)) ∈ Гf , a u slucaju neparne funkcije
(x, f(x)) ∈ Гf ⇔ (−x,−f(x)) ∈ Гf .

Funkcija f : A → R je periodicna ako i samo ako postoji konstanta p0 = 0

takva da za svako x ∈ A vazi x + p ∈ A i f(x + p) = f(x).
Konstanta p za koju vazi ovaj uslov zove se period funkcije. Ako postoji
najmanja pozitivna konstanta p0 za koju vazi dati uslov, onda se ona zove
osnovni period funkcije.

Funkcija f : A → R je ogranicena odozgo na skupu A ako i samo ako

postoji realan broj M takav da je za svako x ∈ A f(x) <= M, a ogranicena
odozdo na skupu A ako i samo ako postoji realan broj m takav da je za
svako x ∈ A f(x) >= m. Ukoliko postoje istovremeno oba broja m i M takva
da je za svako x ∈ A m <= f(x) <= M, za funkciju f kazemo da je
ogranicena na skupu A.
Ova slika predstavlja tablicu izvoda:
Element a ∈ R je granicna vrednost ili limes niza (an) i pise se
lim n→+∞ an = a ako i samo ako za svaki realan broj ε > 0 postoji prirodan
broj n0 takav da za svaki prirodan broj n vazi n > n0 ⇒ |an − a| < ε.

Element +∞ ∈ R je granicna vrednost ili limes niza (an) i pise se

lim n→+∞ an = +∞ ako i samo ako za svaki realan broj M > 0 postoji
prirodan broj n0 takav da za svaki prirodan broj n vazi n > n0 ⇒ an > M.
Neka je funkcija y = f(x) definisana na intervalu (a, b), izuzev mozda u
tacki x0 ∈ (a, b). Tada je lim x→x0 f(x) = β ∈ R ako i samo ako za svaki
pozitivan realan broj ε, postoji pozitivan realan broj δ, takav da za svako x ∈
(a, b) vazi implikacija 0 < |x − x0| < δ ⇒ |f(x) − β| < ǫ .
Neka je funkcija y = f(x) definisana na intervalu (a, b), izuzev mozda u
tacki x0 ∈ (a, b). Tada je lim x→x0 f(x) = +∞ ako i samo ako za svaki
pozitivan realan broj M, postoji pozitivan realan broj δ, takav da za svako x
∈ (a, b) vazi implikacija 0 < |x − x0| < δ ⇒ f(x) > M .

Neka je funkcija y = f(x) definisana na intervalu (a,+∞).Tada je

lim x→+∞ f(x) = β ∈ R ako i samo ako za svaki pozitivan realan broj ε,
postoji pozitivan realan broj M, takav da za svako x ∈ (a,+∞) vazi
implikacija x > M ⇒ |f(x) − β| < ǫ .

Neka je funkcija y = f(x) definisana na intervalu (a, x0). Tada je realan

broj β1 leva granicna vrednost funkcije y = f(x) u tacki x0 i pisemo
lim x→x0−0 f(x) = β1 ako i samo ako za svaki pozitivan realan broj ε,
postoji pozitivan realan broj δ, takav da za svako x ∈ (a, x0) vazi implikacija
x0 − δ < x < x0 ⇒ |f(x) − β1| < ǫ.

Neka je funkcija y = f(x) definisana na intervalu (x0, b). Tada je realan

broj β2 desna granicna vrednost funkcije y = f(x) u tacki x0 i pisemo
lim x→x0+0 f(x) = β2 ako i samo ako za svaki pozitivan realan broj ε,
postoji pozitivan realan broj δ, takav da za svako x ∈ (x0, b) vazi implikacija
x0 < x < x0 + δ ⇒ |f(x) − β2| < ǫ.
Neka je funkcija f definisana na intervalu (a, b) i neka je x0 ∈ (a, b).
Funkcija f je neprekidna u tacki x0 ako i samo ako je lim x→x0 f(x) = f(x0).

Funkcija f : (a, b) → R je neprekidna na intervalu (a, b)

ako i samo ako je neprekidna u svakoj tacki tog intervala.

Tacka x0 ∈ (a, b) je tacka prekida funkcije f : (a, b) → R ako i samo ako f

nije neprekidna u toj tacki.
Neka je funkcija y = f(x) definisana u nekoj okolini tacke c ∈ R. Tada ova
funkcija u tacki c ima:
1) lokalni maksimum f(c), ako postoji okolina U(c) tacke c tako da za
svako x ∈ U(c) vazi f(x) 6 f(c),
1′) strogi lokalni maksimum f(c), ako postoji okolina U(c) tacke c tako da
za svako x ∈ U(c), x 6= c, vazi f(x) < f(c),
2) lokalni minimum f(c), ako postoji okolina U(c) tacke c tako da za svako
x ∈ U(c) vazi f(x) > f(c),
2′) strogi lokalni minimum f(c), ako postoji okolina U(c) tacke c tako da za
svako x ∈ U(c), x 6= c, vazi f(x) > f(c),
3) lokalni ekstremum f(c), ako je f(c) lokalni maksimum ili lokalni
minimum,
3′) strogi lokalni ekstremum f(c), ako je f(c) strogi lokalni maksimum ili
strogi lokalni minimum.
Neka je funkcija y = f(x) diferencijabilna na intervalu (a, b).
1◦ Funkcija f je konveksna na intervalu (a, b) ako i samo ako tacke
njenog grafika nisu ispod tacaka njene tangente povucene u proizvoljnoj
tacki intervala (a, b). Funkcija f je strogo konveksna na intervalu (a, b) ako i
samo ako su tacke njenog grafika iznad tacaka tangente povucene u
proizvoljnoj tacki intervala (a, b), ne ukljucujuci tacku dodira.
2◦ Funkcija f je konkavna na intervalu (a, b) ako i samo ako tacke njenog
grafika nisu iznad tacaka njene tangente povucene u proizvoljnoj tacki
intervala (a, b). Funkcija f je strogo konkavna na intervalu (a, b) ako i samo
ako su tacke njenog grafika ispod tacaka tangente povucene u proizvoljnoj
tacki intervala (a, b), ne ukljucujuci tacku dodira.

Neka je funkcija y = f(x) neprekidna na intervalu (a, b) i x0 ∈ (a, b). Tacka

P(x0, f(x0)) je prevojna tacka krive y = f(x) ako i samo ako funkcija u tacki
x0 ∈ (a, b) prelazi iz stroge konveksnosti u strogu konkavnost ili iz
stroge konkavnosti u strogu konveksnost.

Prava x = x0 je vertikalna asimptota grafika funkcije y = f(x) ako i samo

ako je bar jedna od granicnih vrednosti lim x→x0−0 f(x) ili lim x→x0+0
f(x) jednak +∞ ili −∞.