Oponašanje određenih ljudskih obrazaca ponašanja na internetu ne garantuje da je

osoba iza profila zaista stvarna. Kiborzi i različiti oblici veštačke inteligencije
dominiraju prostorima na internetu. Čini se da potreba za realnim svetom i pravim
licem, za sopstvom, opipljivim i materijalnim bićima i stvarima postaje sve veća. U
ovakvom narativu nameće se pitanje Šta je realan svet? Činjenica je da više nismo u
mogućnosti da zamislimo život oflajn. Onlajn život, ne samo što je svakodnevica za
svakoga od nas, već postaje i mesto našeg prirodnog habitusa, mesto gde se
osećamo slobodno, neograničeno, mahom necenzurisano i gde nam je dozvoljeno da
budemo bilo ko. Da li je to zaista naša stvarnost? Možemo li da izaberemo jedan od
mnogih avatara i predstavljamo se kao on? Da li je moguće kreirati vlastiti identiet na
internetu, a da on ne bude lažna slika izmaštanog idealnog života koji sebi
priželjkujemo ili pak ironičan komentar na razumevanje složenosti ovakvog diskursa
kroz namerno kreiranje karaktera izuzetno prijemčivih internet kulturi. Bilo kako bilo
naš trag je neizbrisiv i večan u moru beskonačnih kodova na mreži. Aleksa Jovanović
koristi svoj virtuelni alter ego kako bi saopštio kompleksan niz emocija, dešavanja,
fenomena i socijalnih i političkih stega. U ovoj seriji radova nailazimo na repeticiju
motiva ljudskog lica prikazanog uglavnom frontalno uz upotrebu artificijelnih boja
koje su opozitne prirodnom izgledu ljudske kože. Izrazi lica na autoportretima i
portretima podjednako su izveštačeni kao i boje na njima što im daje dozu
zamrznutosti i nejasnosti pri identifikovanju emocija koje ona nose. Uglavnom se radi
o nasmejanim, namrštenim ili tužnim ekspresijama, ali to su kategorije u koje je
najlakše na prvi pogled smestiti predstavljena osećanja. Nasmejani likovi odišu jezom
i ubrzo postaje sve teže napraviti distinkciju između zadovoljstva,šoka,straha,
histerije ili zlobe. Umetnik kreira nešto propadljivo, nešto što je moguće fizički
uništiti, što nije zauvek zapisano u otiscima na internetu. Ova dela oličenje su maski
koje nosimo u onlajn predstavljanju ali i u direktnoj i neposrednoj međuljudskoj
komunikaciji. Jedina jasna podela na celine među ovim radovima moguća je između
autoportreta i portreta živih ljudi i sa druge strane onih koji to više nisu. Aleksa je
portrete umrlih stvarao posmatrajući slike na internetu, nepoznatih preminulih u
različitim, većinom brutalnim i eksplicitnim, okolnostima. Razlika između ove dve
celine vidljiva je u svim aspektima : sivi i tamniji tonovi koji preovladavaju na
predstavama mrtvih suprotstavljeni su jarkim i “živim” bojama na živim likovima,
izrazi lica pokojnika oslobođeni su maski (društvenih ili sopstvenih), oni su potpuno
stvarni jer je to jedino što im preostaje. Propadljivost, zaborav, smrt i prolaznost
elementi su koji povezuju obe celine ove serije slika bez ramova, na papiru sa grubim
pastuoznim namazima boja koje osciliraju između tradicionalne funkcije oslikavanja
ljudskog lika i njegovog savremenog pandana čije postojanje je uslovljeno socijalnim
mrežama. Umetnik ne bi mogao tako lako da pristupi fotografijama njemu
nepoznatih mrtvih ljudi bez savremenih alata interneta koji baštini i u isto vreme čini
dostupnim svaki segment ljudskog života, pa i onoga nakon njega. Smrt na internetu
okrutna je, neretko senzacionalistički predstavljena i prepuna sadržaja koji nije
neophodan. Tragedije, nesreće, zločini i ljudska tela u tim ambijentima na jedan klik
su od svih nas. Čini se kao da i mrtvi moramo igrati ulogu, biti pod maskom ili na
poziciji alter ega kako bismo zaštitili svoje telo i um. Aleksa kritički pristupa ovom
fenomenu i sve svoje likove (mrtve ili žive, ali i sebe) na neki način oslobađa tako što
im daje individualni prostor, što se posebno vidi u animaciji koja je lišena detalja i u
kojoj, sada već dobro poznata lica, kooegzistiraju u nedefinisanom, možda i
nepostojećem ambijentu. Oni dobijaju drugu dimenziju , nisu više samo nepomične I
pomalo sablsne figure na zidovima već učesnici besciljnih radnji koje se iznova i
iznova ponavljaju u ovom radu koji za cilj ima da suptilno postavlja retoričko: Da li
naše pravo lice uopšte postoji?