Самјуел Бекет

Авангардизам савременог театра и светске драме уопште се не може

замислити без Бекета и Ежена Јонеска. Они су театру и драми, поричући
им старе вредности, дописивали нови смисао, понекад нејасан и за многе
несхватљив. Али у томе и јесте логика сваког авангардизма-да разједа и
руши постојеће и да на остацима тог старог успоставља нови, у почетку
опор и несхватљив, облик стварања и неуобичајену слику постојећег света.
Самјуел Бекет је рођен 1906.године у Даблину, у месту знаменитог
Џемса Џојса. Отац му је био банкарски службеник и од њега је наследио,
кажу његови биографи, смисао за прецизност у формулацијама. Растао је и
интелектуално се развијао изван политичких збивања, загледан у
друштвена противречностима времена, у свет без икаквих перспектива као
што су скитнице, људи без обавеза и пословних веза, без посла и дома.
Слике тога света, виђене и упамћене још из гимназијских дана, пратиће га
целог живота и бити онај претекст од којег ће полазити у стварању својих
ликова. После више година Бекет ће баш од таквог света доживети удес
који замало да се није трагично завршио. Наиме, када је био у Паризу, у
некој мрачној париској улици, неки скитница је песнику зарио нож у леђа.
Скитница завршава у затвору, а Бекет у болници. Када се излечио, отишао
је у затвор и упитао скитницу:
-Зашто сте хтели да ме убијете?
Човек га је дуго гледао, па је, онако јадан и изгубљен, измучено рекао:
-Не знам.
Бекет у томе није видео ни лаж, ни скривање праве истине. Видео је само
одсуство циља и смисла људских поступака, што ће постати један од
кључева или образаца његовог стварања, један од начина понашања и
делања његових јунака.
Студије је завршио у Даблину, а онда прешао у Париз, носећи са собом
„црни хумор Ирске“. У Паризу је предавао историјy елглеске књижевности.
Ту је упознао и Џејмска Џојса, свог будућег духовног оца. Затим се враћа у
Даблин, предаје италијански и француски језик и пише студије о Џојсу и
Марселу Прусту. Путује по Енглеској, Немачкој и Француској да би, на крају,
за своје трајно станиште изабрао Париз.
 Самјуел Бекет је писао песме, драме и прозу. Први роман МАРФИ
објавио је 1938.године, а затим су дошле прозе МАЛОА(1951),МАЛОНЕ
УМИРЕ(1952),БЕЗИМЕНИ. А од драма: Чекајући Годоа, Крај игре, чин без
речи, Последња трка, Срећни дани, Не ја. Дела су му се појављивала у
енглеској и француској верзији, а Нобелову награду за књижевност је
добио 1969.године.
Бекет је са Јонеском родоначелник авангардног позоришта, антитеатра
или драме апсурда. Основне карактеристике његове поетике су:
●Јунаци су старци и скитнице, клоновске појаве и људске креатуре,
затечене у метафизичком, изобличеном простору
●Човек је у његовим делима без корена, без циља, идентитета и
садашњице: он је празан и опустошен, своди се само на садашњост и
оскудне манифестације-на једноличне, апсурдне и успорене покрете,
лишене правог смисла
●Јунаци су просто „смежурани“ у својој немоћи, затворености и
безизлазу који им је судбински наметнут.
●Често брише разлике међу јединкама, немају психолошки и социјални
идентитет
●Човек је безначајан и сам по себи трагичан јер је изгубио историјско
памћење и себе обесмислио у поступцима, у размишљању и језику
●У драмама нема праве радње ни логичког следа јер је све покидано у
човеку и међу људима: уместо фабуле, доминира унутрашња напетост и
меланхолија
●У говору његових јунака много је неповезаности, ћутања и понављања
истих речи и реченичних конструкција, а то је последица сужене и крајње
осиромашене свести у осиромашеној стварности
●Језик је без јасног и конкретног значења и њима се све доводи у сумњу
јер је све деформисано и све без праве сврхе и правог смисла, све је налик
на једно велико НИШТА, па је зато све апсурд
●“Не хтети рећи, не знати шта хоћемо да кажемо, не рећи шта мислимо
да кажемо, а ипак стално говорити“- основни је смисао Бекетове
филозофије апсурда и поетике његовог стварања.