БОЈАН ГРУЈИЋ1

ОСНОВНИ ОБЛИЦИ УДРУЖИВАЊА ИЗВОЂАЧА У

МЕЂУНАРОДНОЈ ПРАКСИ ГРАЂЕЊА

Сажетак:

Основне карактеристике сваког грађевинског подухвата су сложеност и постојање

многобројних ризика којима су учесници подухвата изложени. Са једне стране, ниједан
учесник у послу грађења, по правилу, неће бити способан да самостално изврши све радње
потребне за изградњу одређеног објекта. Са друге стране, грађевински подухвати спадају
у групу високоризичних подухвата, те можемо рећи да је постојање ризика у току
извршења посла грађења неминовност и да се само поставља питање ко ће наведене ризике
сносити. У жељи да комплетно изврше посао и буду плаћени од стране наручиоца, али и
да уједно сведу ризике које ће сносити на разумну меру, учесници грађевинских подухвата
се међусобно удружују. Основне принципе удруживања учесника грађевинских подухвата
аутор је изложио на примеру извођача, уз напомену да се сви принципи удруживања
изложени у овом раду могу сходно применити и на удруживања других учесника
грађевинских подухвата (испоручиоце, консултанте итд.).

Удруживања извођача на грађевинским подухватима, по правилу, имају три кључне

карактеристике: 1) формирају се за потребе конкретног подухвата (ad hoc карактер), 2)
заснивају се на уговору и 3) њима се не ствара нов правни субјект. Форме удруживања које
преовлађују у међународној пракси грађења су уговорни joint venture и уговарање са
подизвођачима. Аутор истиче да су удруживања извођача на основу joint venture уговора и
подизвођачког уговора базирана на различитим принципима. Удруживање у форми
уговорног joint venture-а подразумева изражен елемент „заједништва“ учесника у погледу
поделе ризика и одговорности („право удруживање“). Са друге стране, сарадњу у форми
подизвођачког уговора можемо представити кроз „упорно“ настојање извођача да на
подизвођача „превали“ све ризике које је преузео основним уговором, чему се подизвођач

1
Аутор је докторант на Правном факултету Универзитета у Београду и правни саветник за уговарање у
Енергопројект Холдинг а.д. Београд

1
супротставља („неправо удруживање“). Различита правна логика повлачи и разликовање
у правној природи ова два института.

Закључно, аутор наглашава потребу за детаљним уговарањем у овој области.

Кључне речи: сложеност, ризик, удруживање, уговорни joint venture, подизвођачки уговор,
FIDIC

УВОДНЕ НАПОМЕНЕ

У савременом свету, основне карактеристике грађевинског подухвата су сложеност

и постојање многобројних ризика, којима су учесници подухвата изложени. Сложеност
грађевинског подухвата можемо разумети на више начина. Прво, насупрот традиционалном
концепту грађења, који се заснивао на односу наручилац – пројектант – извођач, где се
извођач обавезивао само да изведе одређене радове према израђеном пројекту, данашњи
(модерни) концепт грађења, поред извођења радова, све чешће укључује и испоруку опреме,
монтажу и њено пуштање у рад, као и пренос технологије (know how, патенти и слично).2
Описано „усложњавање“ грађевинског подухвата се односи на опсег посла грађења, и
наступа као последица техничког и технолошког напретка. Друго, за успех у грађевинском
подухвату потребно је да велики број учесника током дужег периода делује у међусобној
координацији. Као јасна последица горе описаног усложњавања опсега посла несумњиво се
повећавају и број учесника и трајање грађевинских подухвата. Треће, усложњавање опсега
грађевинског посла доводи и до потребе за новим изворима финансирања, те расте значај
банака и других финансијских институција као учесника на грађевинским подухватима.

У овако сложеним пословима ризици су неминовност. Они постоје и не могу се

елиминисати, те се само поставља питање ко ће их сносити. На грађевинским подухватима
се формира тзв. „пирамида учесника“, који међусобно закључују уговоре и тиме врше
расподелу ризика у вези са извршењем посла. Иако логика и правичност налажу да ризике
треба да сноси онај ко је способан да их сноси, односно онај који је у могућности да ризик
контролише и спречи његову реализацију или да поднесе материјалне последице његове
реализације (уколико до реализације дође), на грађевинским подухватима ситуација је у

2
Детаљније о основним карактеристикама процеса грађења вид. код Бранко Вукмир, „Уговори о грађењу и
услугама савјетодавних инжењера“, РРИФ-ова правна библиотека, Загреб, 2009, 3-9;

2
потпуности другачија. Користећи своју преговарачку позицију, наручиоци, већ у стадијуму
додељивања посла, настоје да већину или све ризике у вези са извршењем посла превале на
понуђаче (извођаче, консалтинг инжењере, испоручиоце итд.), који те ризике покушавају
даље да превале на „слабије учеснике“ у послу, попут подизвођача које ангажују („учесници
са дна пирамиде“), или да ризике сносе заједнички са другим учесницима у послу.
Последица наведеног „силаска ризика низ пирамиду“ је коначно преваљивање ризика на
најслабије учеснике (подизвођаче, испоручиоце итд.) који, по правилу, неће бити у
могућности да поднесу материјалне последице наступања ризика у вези са подухватом.

Сложеност и ризици које носе грађевински подухвати мотивишу учеснике да се

удружују ради испуњења заједничког циља – успешног спровођења грађевинског
подухвата. Нико од учесника нема потребно знање, лиценце, „људство“, механизацију и
остале предуслове да посао у целости изврши сам. Другим речима, први (и основни) мотив
за удруживање лежи у подељеној специјализацији учесника грађевинског подухвата3 – како
између различитих категорија учесника (извођача, испоручилаца, консултаната и осталих),
тако и унутар појединачне категорије (нпр. између извођача који су специјализовани за
различите врсте радова, између испоручилаца специјалне опреме или између консалтинг
инжењера који су специјализовани за пружање одређене врсте услуга). Други мотив за
удруживање је подела/преваљивање ризика који у датом тренутку оптерећују конкретног
учесника грађевинског подухвата. Сви учесници имају заједнички циљ (интерес) – успешно
извршење заједничког грађевинског подухвата, које ће у крајњем резултату донети корист
како наручиоцу, кроз даље искоришћавање објекта и убирање плодова, тако и извршиоцима
посла, кроз накнаду за извршен посао.4 Да нема те „спојнице“ (заједничког интереса) између
учесника, удруживања не би ни било. У даљем тексту овог рада аутор ће анализирати
основне облике удруживања извођача на грађевинским подухватима. 5

3
Б. Вукмир (2009), 67
4
Напомена: Када говоримо о великим подухватима (пројектима), осим материјалне сатисфакције за извршен
посао (накнаде, цене), извршиоци стичу и извесну нематеријалну сатисфакцију у виду „референце“ да су
учествовали у подухвату, што касније може бити значајно за учешће у неком другом подухвату.
5
Напомена: Извођачи нису једини учесници у послу изградње који се удружују. Исто то могу чинити и остали
извршиоци посла, који су ангажовани за потребе одређеног пројекта изградње – испоручиоци опреме,
пројектанти, стручни надзор, даваоци технологије и други. Основни принципи удруживања извођача који буду
представљени у овом раду сходно се могу применити и на удруживања осталих извршилаца посла.

3
 АУТОНОМИЈА УДРУЖИВАЊА И ПОЈАВНИ ОБЛИЦИ „ЗАЈЕДНИЦЕ“ ИЗВОЂАЧА 6

Аутономија удруживања извођача на грађевинским подухватима подразумева

слободу успостављања разних облика пословне или статусне везе (сарадње) и произлази из
општег грађанскоправног начела аутономије воље.7 Дакле, извођачи су слободни да се
удружују све док се тиме не задире у јавни интерес кроз повреду или изигравање закона
(злоупотребу права).8 Наручиоци неретко подстичу удруживање извођача, углавном кроз
тендерску документацију. Зашто? Удруживање је у начелу позитиван феномен, који уз
бројне позитивне стране носи и извесне проблеме (ризике), међу којима се, као најважнији,
издваја проблем (ризик) координације. Користећи своју (преговарачку) позицију, наручиоци
преваљују ризик координације на извођаче, те користе позитивне стране удруживања
извођача. Они то чине на један од два начина – успостављањем одговорности једног
извођача за рад свих извршилаца које је ангажовао за извршење уговореног посла
(„одговорност по вертикали“) или уговарањем солидарне одговорности чланова заједнице
извођача према наручиоцу („одговорност по хоризонтали“).9 Начин преваљивања ризика

6
Релевантни извори права: У овој фусноти аутор ће издвојити кључне изворе права у области удруживања
извођача. Lex generalis у овој области је свакако Закон о облигационим односима ("Сл. лист СФРЈ", бр. 29/78,
39/85, 45/89 - одлука УСЈ и 57/89, "Сл. лист СРЈ", бр. 31/93, "Сл. лист СЦГ", бр. 1/2003 - Уставна повеља и
"Сл. гласник РС", бр. 18/2020, даље: „ЗОО“). Посебне норме о облицима удруживања извођача садрже Закон
о заштити конкуренције ("Сл. гласник РС", бр. 51/2009 и 95/2013, у даљем тексту: „ЗЗК“), чија је главна улога
да препозна облике удруживања који за последицу имају спречавање или ограничавање конкуренције, Закон
о јавно-приватном партнерству и концесијама ("Сл. гласник РС", бр. 88/2011, 15/2016 и 104/2016, у даљем
тексту: „ЗЈПП“), који се односи на пројекте јавно-приватног партнерства и Закон о јавним набавкама ("Сл.
гласник РС", бр. 91/2019, у даљем тексту: „ЗЈН“), који се односи на подухвате у којима је наручилац држава
(чл. 3 и 4 ЗЈН-а). Важну улогу у овој области имају и кодификовани обичаји, како на националном нивоу
(Посебне узансе о грађењу, "Сл. лист СФРЈ", бр. 18/77, у даљем тексту: „ПУГ“), тако и на међународном
нивоу. Аутор ће у овом раду нагласити значај општих услова, модел уговора и водича које објављују бројне
међународне организације, нарочито FIDIC (детаљније о FIDIC-у -вид. у фн. 19).
7
Радован Вукадиновић, „Ограничења слободе удруживања привредних субјеката – пример концентрација у
праву ЕУ“, Право и привреда бр. 5-8/2003, 712;
8
ЗОО, чл. 10 и 13
9
Објашњење: „Вертикално“ преваљивање ризика координације на извођаче има две варијанте. Прва
подразумева увођење система „главног извођача“, који подразумева да наручилац ангажује једног извођача и
поверава му стварање концепције подухвата, али и његову реализацију. Главни извођач свакако неће моћи
самостално да изврши посао у целини, већ ће морати да ангажује друге извршиоце, за чији рад ће одговарати
према наручиоцу као да га је сам извршио. Овај концепт називамо и концептом „кључ у руке“ (енг. design
build, turnkey). Друга варијанта подразумева да наручилац у старту ангажује више извршилаца посла, које
ћемо именовати као „првостепене“ извршиоце (уговарачи посла, Contractors), будући да они стоје у
уговорном односу са наручиоцем, али одговарају за рад свих „другостепених“ извршилаца (подуговарача,
Subcontractors) које су ангажовали. Овај метод правног организовања грађевинског подухвата називамо
методом одвојеног уговарања. Детаљније вид. Мирослав Пауновић, „Међународно пословно удруживање у
области извођења инвестиционих радова – уговорно правни аспекти“, Љубљана, 1988, 10

4
координације на извођаче зависиће од врсте удруживања којој прибегавају извођачи, о чему
ће бити речи касније.

Када говоримо о појавним облицима удруживања извођача, можемо рећи да

пословна пракса познаје њихову „широку лепезу“. Аутор ће издвојити основне
карактеристике тих удруживања, али и основне форме у којима се јављају. Прва, кључна и
„опредељујућа“ карактеристика је да се извођачи по правилу удружују на одређено време,
за потребе конкретног подухвата (ad hoc удруживање). Другим речима, удруживања
извођача на грађевинским подухватима су привременог карактера и везана су за испуњење
сврхе удруживања. Имајући у виду привремени карактер удруживања, поставља се питање
која би била адекватна форма у којој би се извођачи удружили? Форме удруживања крећу
се од чисто уговорног повезивања без статусних елемената, преко уговорних облика са
неким статусним елементима и са мање или више израженом интеграцијом, па све до
статусних форми, које захтевају регистрацију. У грађевинарству доминирају уговорне
форме повезивања и то повезивања на основу неименованих уговора аутономног
трговинског права.10 Са једне стране, већину уговора којима се удружују извођачи је
„изнедрила“ пословна пракса и они чине тзв. аутономни трговински поредак (lex
mercatoria). Са друге стране, најважније особености ових института још увек нису
усаглашене у теорији те је, последично, већина наведених уговора остала неименована у
највећем броју правних система.

Међу наведеним уговорним формама повезивања разликујемо форме у којима је

елемент „заједништва“ у погледу поделе одговорности и постизања заједничког циља
изражен (тзв. „право удруживање“) од оних форми у којима је елемент „заједништва“
присутан у мањој мери или није присутан уопште, већ свако одговара за своје пропусте и
брине само за постизање сопственог циља (тзв. „неправо удруживање“). У прву групу
спадају форме које наликују грађанском ортаклуку – заједнички подухват (енг. joint
venture), конзорцијум, „радна заједница“ немачког, аустријског и швајцарског права (нем.
Arbeitsgemeinschaft), француски groupment d’enterprise и тренутно удружење белгијског

10
Мирко Васиљевић, „Компанијско право – право привредних друштава“, Правни факултет Универзитета
у Београду, 2017, 508

5
права (l’ association momentanée).11 У другу групу можемо сврстати пре свега сарадњу која
се остварује на основу подизвођачког уговора (subcontractor agreement). Две најчешће
форме удруживања извођача на грађевинским подухватима у Србији, али и у иностранству,
су заједнички подухват (joint venture) у својој уговорној форми, као манифестација „правог
удруживања“ и подизвођачки уговори, као манифестација „неправог удруживања“.12
Имајући у виду комплексност ових института, аутор ће изложити само основне идеје,
премисе на којима почивају наведени институти и тиме отворити простор за евентуално
даље истраживање на ову тему.

УГОВОРНИ JOINT VENTURE (И/ИЛИ КОНЗОРЦИЈУМ) 13

Појам, правна природа и основне карактеристике уговорног joint venture-а
Уговорни joint venture можемо дефинисати као привремену уговорну групацију без
правног субјективитета, формирану од стране партнера (чланова) ради извршења

11
Упоредно право: „Формула“ удруживања на основу неименованих уговора аутономног трговинског права,
којима се не ствара нов правни субјект, уобичајена је и у упоредном праву. Најчешћи вид „правог“
удруживања који се среће у пракси је тзв. заједнички подухват (енг. joint venture), који представља
„англосаксонску формулу“ удруживања без оснивања новог правног субјекта (тзв. unincorporated grouping).
„Немачка формула“ удруживања извођача без оснивања новог правног субјекта је тзв. „радна заједница“ (нем.
Arbeitsgemeinschaft), која представља својеврсну заједницу извођача оформљену са сврхом заједничког
извођења радова на неком објекту. Радна заједница немачког права (потенцијално) подразумева веће
присуство корпоративних (статусних) елемената у односу на уговорни joint venture (капитал, пословно име
итд.), али се свакако третира као друштво грађанског, а не трговачког (компанијског) права. „Француска
формула“ удруживања (тзв. групација предузећа, фр. groupment d’enterprise) је вишеструко специфична.
Наиме, овај вид удруживања подразумева само поверавање пословођења једном друштву (друштву-пилоту),
без поделе добитка и губитка између „партнера“. Овде заправо ни нема партнерског односа, већ два или више
друштва заједничким налогом именују „друштво-пилота“ да им води послове у вези са подухватом.
„Белгијско“ тренутно друштво (l’ association momentanée) је форма код које је законом (Белгијским
трговачким законом из 1995. године) утврђена солидарна одговорност чланова друштва према наручиоцу.
Детаљније о облицима удруживања извођача у упоредном праву вид. код Б. Вукмир (2009), 67-74, М.
Пауновић 66-67, М. Васиљевић, 510-511
12
Напомена: Поред joint venture-а у уговорној форми (contractual joint venture), који у нашем праву није
предмет законске регулативе, у пракси се среће и тзв. корпоративни joint venture (equity joint venture), који у
српском праву не представља ништа друго до привредна друштва основана у складу са Законом о привредним
друштвима – друштва лица (ортачко и командитно друштво) и друштва капитала (друштво са ограниченом
одговорношћу и акционарско друштво). Дакле, можемо рећи да су корпоративне форме joint venture-а
именоване у нашем праву. Корпоративни joint venture има исте функције као и уговорни, али се по бројним
другим питањима разликује (оснива се нов правни субјект уз обавезну регистрацију, правила о одговорности
итд.). Пример joint venture-а у корпоративној форми је оснивање друштва за посебне потребе (енг. Special
Purpose Vehicle, SPV).
13
Терминолошка напомена: Термини „joint venture“ (који се преводи као „заједнички подухват“) и
„конзорцијум“ се у пракси често користе као синоними. Ипак, у домаћој литератури се јавио став да је однос
између уговорног joint venture-а и конзорцијума заправо однос између општег и посебног појма, односно да
је конзорцијум заправо посебан облик уговорног joint venture-а, чија се differentia specifica огледа у постојању
одговарајуће организационе структуре. Вид. Владимир Стојиљковић, „Уговор о конзорцијуму“, докторска
дисертација, Правни факултет Универзитета у Београду, Београд, 1996, 17 и 25;

6
заједничког посла (подухвата). Из наведене дефиниције произлазе две суштинске
карактеристике уговорног joint venture-а. Прво, у питању је привремена групација без
правног субјективитета, која настаје на основу уговора (тзв. joint venture agreement). Друго,
постојање групације везано је за извршење конкретног посла (ad hoc карактер). Дакле, по
остваривању сврхе (циља) удруживања престаје и потреба за постојањем групације. Који су
циљеви које партнери желе да постигну кроз удруживање у форми уговорног joint venture-
а? За почетак, по објављивању позива за прикупљање понуда од стране наручиоца, партнери
настоје да добију посао, те ступају у уговорни joint venture ради формулисања заједничке
понуде, која ће обавезивати све партнере.14 Отуда, припремање и давање понуде за
закључење уговора представља прву функцију joint venture-а. Уколико наручилац одабере
(заједничку) понуду партнера као најповољнију и додели посао joint venture-у, коначни циљ
којем партнери теже је корист од (успешно) извршеног посла. Дакле, можемо рећи да је
друга функција joint venture-а закључење и испуњење уговора са наручиоцем. Из изложеног
можемо закључити да циљеви joint venture-а опредељују његове функције. Аутор ће кроз
табеларни приказ покушати да додатно приближи читаоцу наведену везу (Табела 1).

Табела 1:

ДО ДОБИЈАЊА ПО ДОБИЈАЊУ
ПОСЛА ПОСЛА
ЦИЉ ДОБИЈАЊЕ ПОСЛА КОРИСТ ОД
ИЗВРШЕНОГ ПОСЛА
ФУНЦКИЈА ПРИПРЕМАЊЕ И ЗАКЉУЧЕЊЕ И
ДАВАЊЕ ПОНУДЕ ЗА ИСПУЊЕЊЕ УГОВОРА
ЗАКЉУЧЕЊЕ УГОВОРА СА НАРУЧИОЦЕМ

14
Напомена: Лицитација (надметање, енг. tendering procedures) представља преовлађујући начин закључења
уговора на већим подухватима у грађевинарству. Наручилац објављује позив за прикупљање понуда (енг.
invitation to bid), у коме јасно мора назначити услове које сваки од кандидата мора да испуни, критеријум за
одабир најповољније понуде, рок до када се понуда може послати итд. Понуђачи формулишу своје понуде
(самостално или у оквиру joint venture-а/конзорцијума), шаљу их наручиоцу, који на крају одлучује коме ће
доделити посао, односно чија је понуда најповољнија. Наручилац може задржати право да не закључи уговор
ни са једним понуђачем (тзв. лицитација са резервом). Алтернатива лицитацији је закључење уговора путем
директних преговора. Детаљније о надметању као начину закључења уговора о грађењу вид. код Б. Вукмир
(2009), 167-178

7
 ТИП СПОРАЗУМА ПРЕТХОДНИ (PRE-BID) КОНАЧНИ JOINT
JOINT VENTURE VENTURE AGREEMENT
AGREEMENT

Настао као „плод“ пословне праксе, уговорни joint venture представља јако честу
форму удруживања (повезивања) учесника на грађевинским подухватима. Међутим,
фундаменталне карактеристике овог правног облика још увек нису усаглашене у теорији,
те је остао неименован у већини правних система, у које убрајамо и наш правни систем.15
Непостојање законске регулативе о уговорном joint venture-у повлачи за собом бројне
последице, како позитивне, тако и негативне. Са једне стране, приликом уговарања joint
venture-а, партнери имају изузетно широко постављену слободу уговарања, тако да се могу
споразумети о најразноврснијим облицима престација и на тај начин прилагодити
међусобна права и обавезе специфичностима конкретног случаја (подухвата, пројекта). 16
Ово је посебно важна карактеристика уговорног joint venture-а, будући да сваки
грађевински подухват носи са собом низ специфичности, којима треба прилагодити и
садржину уговора. Самим тим, пракса је изнедрила различите варијације уговорног joint
venture-а, које се крећу од „чисте“ уговорне кооперације са простом поделом посла између
уговорника, без успостављања икакве организационе структуре и јединства имовине (тзв.
„лабаво груписање/повезивање“, „joint venture са физичком поделом посла“, енг. loose
grouping) до уговорне кооперације којом се успоставља неки вид „организације“ без
својства правног лица, са више или мање израженом организационом структуром и
јединством имовине („интегрисано груписање/повезивање“, „интегрални joint venture“, енг.
risk and profit sharing asscoiation).17 Са друге стране, међутим, поставља се питање под коју

15
Напомена: Уговорни joint venture и уговор о конзорцијуму (као његов посебан облик) нису потпуна
непознаница у српском праву. Међутим, ЗЗК (под називом „заједничко улагање“), ЗЈПП (видети посебно члан
16, који регулише нека питања у вези са конзорцијумом) и ЗЈН (под називом „група понуђача“) само помињу
joint venture и конзорцијум у контексту материје коју уређују, а да притом не утврђују основне карактеристике
ових облика удруживања. Насупрот томе, примера ради, у Италији је уговор о конзорцијуму законски уређен
(именован), формалан, са диспозитивно одређеном дужином трајања (10 година). Вид. Codice Civile
(Италијански грађански законик, даље: „ИГЗ“), Књига Пета, чл. 2602-2620, доступно на
https://www.gazzettaufficiale.it/eli/gu/1942/04/04/79/sg/pdf и Љубиша Дабић, „Уговорне групације малих и
средњих предузећа“, Право и привреда бр. 5-8/2007, 142
16
Оливер Антић, „Именовани и неименовани уговори у савременом облигационом праву“, Анали Правног
факултета у Београду бр. 1-2/2004, 84
17
М. Пауновић, 71

8
правну норму треба подвести чињенично стање које настане у вези са групацијом, а није
уређено уговором (питање правне природе)? Питање правне природе представља веома
битно и „шкакљиво“ питање у вези са неименованим уговорима. При анализи правне
природе уговорног joint venture-а аутор полази од три кључна питања:

(1) на који начин партнери остварују пословну сарадњу?

(2) какав је однос између водећег члана (партнера) и осталих чланова joint venture-а?
(3) питање начина процене међусобне одговорности партнера за извршење посла.

Основни елементи пословне сарадње партнера у форми уговорног joint venture-а су:
1) допринос извршењу заједничког посла и 2) учешће у добити оствареној (успешним)
извршењем заједничког посла. Дакле, сваки партнер даје свој допринос извршењу
заједничког посла, који се може огледати у раду (делу извршеног посла), финансијским
средствима, правима и сл., како би на крају учествовао у расподели добити оствареној
(успешним) извршењем заједничког посла. Проценат учешћа у добити ће зависити од тога
колики је допринос извршењу посла утврђен joint venture уговором за конкретног партнера.
У литератури се наводи да сарадња која се успоставља између партнера у форми уговорног
joint venture-а има највише сличности са односима из уговора о (грађанском) ортаклуку. 18

Партнер са највећим уделом (учешћем) у joint venture-у је по правилу његов лидер

(водећи партнер, leader). Иако је теоретски могуће да joint venture нема лидера, у пракси ће
се то релативно ретко дешавати. Прво, наручиоци по правилу захтевају да комуницирају са
једним партнером („општим пуномоћником“). FIDIC-ови општи услови уговора, који се
често уговарају на већим подухватима, такође предвиђају да су партнери обавезни да
наручиоца обавесте о томе ко ће бити лидер joint venture-а, што наравно подразумева и
претходну обавезу именовања лидера.19 Друго, лидер обавља улогу координатора joint

18
Б. Вукмир (2009), 68; М. Васиљевић, 514; Љ. Дабић, 144
19
FIDIC-ови општи услови, члан 1.14, Објашњење: FIDIC представља Међународну организацију консалтинг
инжењера (енг. International Federation of Consulting Engineers) чија је главна улога стварање јединствених
стандарда и праксе у области грађевинарства и консалтинг инжењеринга. Тако, FIDIC је током година објавио
бројне опште услове („књиге“) који су једноставни за уговарање и који се, самим тим, често користе на
подухватима, како у Србији, тако и у иностранству. Ове „књиге“ разрађују услове за реализацију различитих
врста сарадње између наручилаца и извођача (нпр. извођење радова по пројекту који је обезбедио наручилац,
извођење радова по принципу „кључ у руке“ и остали.). Детаљније о FIDIC-у као организацији и о FIDIC-
овим „књигама“ вид. код Јован Никчевић, “Примена међународних општих услова о грађењу на пројектима у
Србији”, Бранич – Адвокатска комора Србије бр. 1-4/2016, 57-60 и на интернет страници:
https://fidic.org/sites/default/files/FIDIC_Suite_of_Contracts_0.pdf; Напомена аутора: И поред евентуалних

9
venture-а. Треће, лидер има улогу представника у односима joint venture-а према трећим
лицима. Summa summarum, лидер joint venture-а има две битне улоге (функције) – улогу
„портпарола“ (за односе са наручиоцем и трећим лицима) и улогу координатора (за односе
унутар групе).20 Уговором се најчешће предвиђа накнада која ће припасти лидеру за вршење
ових функција (leadership fee).21 Уколико сагледамо однос између лидера и осталих
партнера joint venture-а, можемо рећи да лидер обавља одређене послове за рачун осталих
чланова и да за то, по правилу, добија накнаду. Овакав однос у великој мери одговара и
наликује односу из уговора о налогу. Наведено схватање има и своје упориште у упоредном
праву22, али и у домаћој литератури 23. Ово значи да се на сва питања у вези са наведеним
односом која нису уређена joint venture уговором могу сходно применити одговарајуће
норме Закона о облигационим односима које уређују уговор о налогу. 24

Наручиоци по правилу захтевају да чланови joint venture-а одговарају солидарно за

све обавезе из закљученог уговора о грађењу. 25 На овај начин наручиоци омогућавају себи
знатно сигурнију наплату (намирење) свих потраживања према joint venture-у и
истовремено се ослобађају терета процене који од партнера је заиста одговоран за кршење
обавеза из уговора о грађењу, те се решавање овог питања тиме пребацује на партнере.
Последично, питање међусобне одговорности партнера представља једно од најважнијих
питања које је потребно уредити joint venture уговором. Уколико то партнери не учине, на
процену испуњења појединих обавеза из посла са наручиоцем сходно се могу применити

разлика у формулацијама које се могу срести у FIDIC-овим књигама (најчешће коришћене су тзв. „Црвена“,
„Жута“ и „Сребрна књига“), концепт уређивања односа поводом удруживања извођача је, по правилу, у свим
књигама исти. Другим речима, исти принципи у погледу удруживања извођача ће се примењивати независно
од „књиге“ коју уговорне стране одаберу. Уколико постоје специфичности у погледу неке од „књига“, аутор
ће настојати да на то скрене пажњу читаоцу.
20
Владимир Стојиљковић, „Правна природа односа водећег предузећа и предузећа чланица конзорцијума“,
Право и привреда 3-6/1995, 426
21
Leadership fee се неће уговарати само онда када је учешће осталих партнера у joint venture-у незнатно. Вид.
М. Пауновић, 132
22
ИГЗ, Књига Пета, члан 2608
23
Напомена: У англосаксонском правном систему однос између лидера и осталих партнера joint venture-а
највише наликује односима из односа агентуре (agency), који заправо представља модел за уређивање српског
уговора о налогу. Детаљније код В. Стојиљковић (1995), 427
24
ЗОО, чл. 749-770
25
Напомена: Режим солидарне одговорности партнера ЗОО усваја у члану 640, ст. 3, који регулише
спровођење грађевинског подухвата по принципу „кључ у руке“. Солидарну одговорност чланова joint
venture-а предвиђају и ЗЈН (члан 130, ст. 2) и FIDIC-ови општи услови уговора (члан 1.14.). ЗЈПП, примера
ради, прописује да најмање један члан конзорцијума мора бити неограничено одговоран за испуњење обавезе
из уговора са наручиоцем (чл. 16, ст. 7).

10
норме појединих именованих уговора, под условом да су те обавезе иначе предмет тих
именованих уговора (нпр. уговора о продаји, грађењу, делу, лиценци и сл.). 26

Садржина joint venture уговора

Непостојање законске регулативе и тешкоће приликом утврђивања правне природе

уговорног joint venture-а воде правној несигурности, те се јавља потреба за детаљним
уговарањем. Дакле, за разлику од именованих уговора (нпр. уговора о продаји, уговора о
грађењу итд.), који су предмет законске регулативе, joint venture уговором је потребно
уредити сва релевантна питања - сврху удруживања, поделу посла, међусобну одговорност
партнера, одређивање лидера и евентуално других органа joint venture-а, питања у вези
средстава обезбеђења, поверљивост информација, трајање и раскид уговора, меродавно
право, решавање спорова и сва остала питања која је потребно уредити у конкретном
случају. При уређивању међусобних односа, партнерима се препоручује да користе опште
услове, модел уговоре и водиче бројних међународних организација (нпр. FIDIC27, ICC28
итд.).29

Садржина joint venture уговора зависиће од околности конкретног случаја, а пре

свега од природе повезивања (варијанте joint venture-а), фазе грађевинског подухвата и,
наравно, сврхе удруживања.30 Прво, као што смо већ констатовали, варијације joint venture-

26
М. Пауновић, 63; Објашњење: Правила појединих именованих уговора могу се применити на процену
испуњења обавеза партнера из односа са наручиоцем на следећи начин. Прво, потребно је утврдити да ли је
обавеза партнера који није извршио свој део посла предмет неког од именованих уговора или није. Уколико
је одговор негативан, потребно је учинити један претходни корак – утврдити правну природу те обавезе.
Другим речима, потребно је утврдити да ли је предмет обавезе партнера предаја ствари, извршење одређеног
дела, извршавање послова за туђ рачун (налог) или нешто друго. Овакву потребу срећемо, примера ради, код
обавеза у вези са вршењем консалтинг инжењеринга, где ће консалтинг инжењер извршавати одређено дело
(обављање припремних студија, израда пројекта итд.) и/или наступати за рачун наручиоца (нпр. у својству
надзорног органа). У складу са наведеним, на обавезе партнера који обавља услуге консалтинг инжењеринга
могу се сходно применити одредбе уговора о делу и/или уговора о налогу. Друго, правила појединих
именованих уговора можемо применити само уз одређене корекције. М. Пауновић као добар пример наводи
стављање приговора на квалитет испоручене опреме. Наиме, будући да се квалитет испоручене опреме често
не може утврдити чак ни приликом уграђивања (монтаже), већ тек код пуштања целог објекта у погон, јасно
је да правила о стављању приговора на квалитет испоручене опреме „без одлагања“ (чл. 482 ЗОО-а) овде нису
применљива.
27
У материји уређивања односа у вези са joint venture-ом велики значај имају FIDIC-ови модел уговори
(последње издање је из 2017. године). Вид. FIDIC, „Model Joint Venture (Consortium) Agreement“, 2nd Edition
(2017)
28
ICC Model Contract Consortium Agreement, 2016
29
У литератури се ови извори подводе под тзв. међународно право грађења (lex constructionis). Вид. Ј.
Никчевић, 57
30
М. Пауновић, 79

11
а крећу се од групације са физичком поделом посла, која подразумева низак степен
интеграције између учесника, па све до тзв. интегралног joint venture-а (интегрисаног
груписања), који подразумева неки вид организације без својства правног лица, будући да
има одређену организациону структуру и више или мање изражено јединство имовине.
Детаљније уговарање свакако захтева интегрални joint venture, будући да партнери морају
уредити и питања која се неће поставити код групације за физичком (простом) поделом
посла (тзв. квазикорпоративна питања).31 Друго, садржина (и врста) joint venture уговора
зависиће од фазе грађевинског подухвата у коме долази до удруживања – да ли је то фаза
претквалификације (ако се организује), фаза израде понуде или фаза уговарања са
наручиоцем? По правилу, партнери уобличавају своје односе у вези са удруживањем кроз
два уговора: pre-bid (прелиминарни, претходни) joint venture agreement и коначни joint
venture agreement. Претходни joint venture agreement се закључује ради формулисања
заједничке понуде (отуда додатак pre-bid) наручиоцу и њиме се уређују основна питања у
вези са удруживањем, док се детаљније уређивање односа између партнера у вези са
заједничким подухватом врши коначним уговором, по добијању посла. Најзад, последњи и
најважнији фактор који утиче на садржину joint venture agreement-а је сврха удруживања,
односно посао на коме партнери остварују сарадњу (испорука, извођење радова, пружање
услуга итд.).

Страначка способност уговорног joint venture-а

Иако представља групацију без правног субјективитета, уговорни joint venture

може, под одређеним условима, стећи својство странке у парничном поступку. Ratio
потенцијалног признавања страначке способности групацији свакако лежи у потреби да се
заштите интереси партнера, али и поверилаца те групације. Логично питање које се
поставља је на који начин и под којим условима парнични суд може признати групацији
својство странке у поступку? Теоријски гледано, постоје два начина да се групацији
(„облицима удруживања и организовања“) призна својство странке у поступку: а) посебним
прописом и б) решењем парничног суда са дејством у конкретној парници.32 Имајући у виду
велики број варијација у којима се уговорни joint venture јавља, други приступ се чини

31
Примера ради, то ће бити питања у вези са органима групе, расподеле заједничке добити, поделе
заједничких трошкова, формирања посебних фондова/резерви и сличног.
32
В. Стојиљковић (1996, докторска дисертација), 30

12
далеко прикладнијим и прихвата га наше законодавство.33 Парнични суд ће донети
наведено решење уколико процени да, с обзиром на предмет спора, уговорни joint venture
испуњава битне услове за стицање страначке способности, а нарочито ако располаже
имовином на којој се може спровести извршење.34

ПОДИЗВОЂАЧКИ УГОВОР
Појам и правна природа подизвођачког уговора
Подизвођачки уговор представља неименовани уговор аутономног трговинског
права којим извођач радова поверава другом лицу (подизвођачу) извођење дела својих
радова по уговору који има са наручиоцем (тзв. основни, „кровни“ уговор). На овај начин
успоставља се однос између извођача и подизвођача, који је у потпуности правно одвојен
од односа који наручилац и извођач имају по основном уговору, без обзира на чињеницу да
предмет подизвођачког уговора чини посао (извођење радова, пружање услуга, испорука и
сл.), који је обухваћен и основним уговором. Правна одвојеност односа из подизвођачког и
основног уговора подигнута је на ниво принципа у праву грађења (тзв. принцип
непостојања правне везе).35

Основна начела повезивања (удруживања) кроз уговарање са подизвођачима се у

потпуности разликују у односу на уговорни joint venture. Прво, уговорни joint venture
карактерише елемент „заједништва“, будући да партнери уговорном техником врше поделу
ризика и одговорности („право удруживање“). Насупрот томе, подизвођачким уговором
извођач настоји да повери извођење дела својих радова трећем лицу (подизвођачу), под
истим оним условима под којима је њему радове поверио наручилац. Другим речима,
извођач настоји да на подизвођача превали све (или већину) ризика које је преузео
основним уговором („неправо удруживање“). Друго, различита правна логика ова два

33
Закон о парничном поступку ("Сл. гласник РС", бр. 72/2011, 49/2013 - одлука УС, 74/2013 - одлука УС,
55/2014, 87/2018 и 18/2020, у даљем тексту: „ЗПП“), чл. 74, ст. 4
34
Судска пракса: Став Привредног апелационог суда је да располагање имовином на којој се може спровести
извршење јесте разлог због кога се може признати страначка способност неком облику организовања (нпр.
joint venture-у), али никако није услов без кога се то може учинити (Решење Привредног апелационог суда
ознаке Пж. 43/2021 од 10.2.2021. године) – из образложења: „ (…) Првостепени суд образлаже да тужени
поседује само рачун како би могао да послује али да то не значи да има имовину из које би се тужилац могао
намирити, али занемарује да из пословања могу проистећи приходи који свакако представљају имовину, као
што занемарује и чињеницу да је уобичајено да се стање на рачунима правних лица свакодневно па из часа у
час мења управо услед пословних трансакција."
35
Б. Вукмир (2009), 88

13
института повлачи за собом и разликовање у правној природи. Оцену правне природе
подизвођачког уговора можемо дати с обзиром на: 1) предмет уговора и 2) правни значај
акта поверавања радова за однос између наручиоца и извођача. С обзиром на предмет
уговора, можемо рећи да правна природа подизвођачког уговора у великој мери зависи од
правне природе основног уговора. Овакав став произлази из чињенице да се подизвођачу
поверава посао (радови, испорука, услуге итд.) који уједно фигурира као део посла по
основном уговору. С обзиром на правни значај који акт поверавања радова има за однос
између наручиоца и извођача, можемо рећи да подизвођачки уговор у великој мери наликује
преузимању испуњења, као општем институту облигационог права.36 Преузимање
испуњења се врши уговором између дужника (извођача) и трећег лица (подизвођача) којим
се треће лице обавезује према дужнику да испуни његову обавезу (из уговора о грађењу)
према његовом повериоцу (наручиоцу). Јако је важно напоменути да том приликом треће
лице (подизвођач) нити преузима дужников дуг (извођачеву обавезу по основном уговору),
нити приступа дугу, те поверилац (наручилац) не стиче никаква права њему. 37

Правна (не)уређеност подизвођачких уговора

Подизвођачки уговори су настали као плод пословне праксе (тзв. lex mercatoria) и
грађански законици им, по правилу, 38 пружају незнатну пажњу, углавном само кроз сходну
примену општих института облигационог права (нпр. преузимања испуњења) и
одговарајућих одредаба посвећених уговору о делу, које се тичу поверавања посла трећем

36
ЗОО, чл. 453; Примера ради, енглеско право познаје институт vicarious performance, који у великој мери
наликује преузимању испуњења које дефинише наш Закон о облигационим односима. Заједничка
карактеристика ова два института је да ни у једном случају не долази ни до каквог преноса права и обавеза из
основног односа. За упоредно право вид. Б. Вукмир (2009), 81
37
Објашњење: Ради отклањања било каквих недоумица, аутор ће покушати да додатно разјасни односе које
настају приликом уговарања са подизвођачима. Наиме, на неколико места у овом раду аутор користи термин
„преваљивање ризика“, који никако не треба тумачити у правном, већ у економском смислу. Правно гледано,
сваки учесник сноси ризике на које је пристао потписивањем уговора – извођач сноси ризике које је преузео
основним (и подизвођачким) уговором, док подизвођач сноси ризике преузете подизвођачким уговором (тзв.
преузимање испуњења). Међутим, економски гледано, извођачи настоје да са подизвођачима уговоре посао
под истим условима под којима су они уговорили посао са наручиоцем. На тај начин, извођач добија неку
врсту покрића за случај да у извршењу посла, који је истовремено предмет основног и подизвођачког уговора,
дође до проблема (неизвршење, доцња и сл.) и на тај начин терет коначног сношења ризика пребацује
(„преваљује“) на подизвођача.
38
Постоје, међутим, и закони(ци) који именују подизвођачке уговоре. Примера ради, Француска је донела
посебан закон о подизвођачким уговорима (бр. 75-1334). Катар (Закон бр. 22-1994) и УАЕ су такође именовали
подизвођачке уговоре својим грађанским законицима. Вид. детаљније Axel-Volkmar Jaeger, Götz-Sebastian
Hök, „FIDIC - A Guide for Practicioners“, Springer-Verlag Berlin Heidelberg, 2010, 26 и чланак на интернет
адреси: https://www.dr-hoek.com/legal-information/commercial-law/the-fidic-subcontract-for-works

14
лицу. 39 Овакав приступ, између осталих, усваја и наш Закон о облигационим односима.40
Поред ЗОО-а, уступањем радова трећим лицима баве се и Посебне узансе о грађењу. 41 ЗОО
и ПУГ уређују само основне принципе на којима почива концепт уговарања са
подизвођачима (принцип непостојања правне везе, питања избора подизвођача и
одговорности за њихов рад, као и питање директног захтева подизвођача наручиоцу, које
представља кључни изузетак од принципа непостојања правне везе, а које у пракси може
имати велики значај), те се уговорним странама саветује да детаљно уреде међусобне
односе подизвођачким уговором. У одсуству модерних општих услова на националном
нивоу, у Србији се често уговарају FIDIC-ови општи услови уговора, који на специфичан
начин уређују концепт уговарања са подизвођачима. Поред FIDIC-ових општих услова,
уговорним странама се саветује коришћење FIDIC-ових модела подизвођачких уговора,
како би садржину уредили на што потпунији начин.42 Аутор ће у наставку рада најпре
објаснити основе концепта уговарања са подизвођачима, а потом ће бити речи о садржини
подизвођачких уговора.

39
Оваква техника уређивања подизвођачких уговора усвојена је, примера ради, у немачком и аустријском
праву. О техници уређивања подизвођачких уговора (и уговора о грађењу у целини) у упоредном праву вид.
Б. Вукмир (2009), 35-37
40
ЗОО, чл. 453 (који регулише преузимање испуњења), чл. 610-612 (који регулишу поверавање посла трећем
лицу, а у вези са закљученим уговором о делу)
41
ПУГ, чл. 48-50 (одељак VIII); „На облигационе односе се примењују узансе ако су стране у облигационим
односима уговориле њихову примену или ако из околности произилази да су њихову примену хтеле.“ (чл. 21,
ст. 2 ЗОО-а) Неспорно је да ће се узансе применити на одређени однос уколико су уговорне стране уговориле
њихову примену, осим у случају да је одређено питање другачије регулисано императивним законским
правилима (ius cogens). Међутим, као спорно се може поставити питање у којим ситуацијама можемо
претпоставити да су уговорне стране (прећутно) пристале на примену узанси? У литератури се наводи да
претпоставка пристанка на примену узанси постоји када у погледу одређеног питања постоји правна празнина.
Упориште наведеног става теорије аутор види у заштити интереса правне сигурности, који представља један
од најважнијих интереса које треба заштитити у модерној правној држави. Осим тога, ЗОО у члану 18, ст. 2
прописује да при извршавању обавеза и остваривању права из уговора у привреди уговорне стране морају
поступати са посебном пажњом, према правилима струке и обичајима (пажња доброг привредника). Пример:
Уговорени рок изградње објекта је годину дана од увођења извођача у посао. Појам „увођења извођача у
посао“ се може тумачити на различите начине, те може створити забуну, самим тим и правну несигурност. У
циљу избегавања правне несигурности, као средство попуњавања правне празнине, могу се применити ПУГ
(чл. 45-47). Детаљније о узансама и њиховој примени вид. код Радован Д. Вукадиновић, „Међународно
пословно право – општи и посебни део“, Службени гласник, 2020, 79; Небојша Јовановић, Вук Радовић,
Мирјана Радовић, „Трговинско право“, Правни факултет Универзитета у Београду, Прво издање, 2020, 29-
30; Изнети став о примени узанси потврђен је у судској пракси (Решење Привредног апелационог суда, Пж
7043/2015 од 4.2.2016. године).
42
FIDIC је објавио моделе подуговора за радове који се изводе у складу са принципима „Црвене књиге“
(„Conditions of Subcontract for Construction for Building and Engineering Works designed by the Employer“ из
2011. године) и „Жуте књиге“ („Conditions of Subcontract for Plant and Design-Build“ из 2019. године), односно
за услуге консалтинг инжењеринга, које се пружају у складу са принципима „Беле књиге“ („Sub-consultancy
Agreement“ из 2017. године).

15
 Концепт уговарања са подизвођачима – ко их бира и ко одговара за њихов рад?
Концепт уговарања са подизвођачима заснован је на идеји да извођач поверава
подизвођачима извршење дела посла који је њему поверио наручилац, а да притом одговара
наручиоцу за целину уговореног посла, као да га је сам извршио.43 Другим речима, основна
идеја је да извођач бира подизвођаче и одговара за њихов рад, уз минимално мешање
наручиоца.44 И док су у погледу одговорности извођача за рад свих подизвођача решења у
упоредном праву и међународној пракси грађења релативно усклађена, 45 по питању слободе
извођача да ангажује подизвођаче (слободе подуговарања) решења варирају, те срећемо
различите приступе националних права и уговарање различитих ограничења у основним
уговорима између наручилаца и извођача.

Закон о облигационим односима прописује да извођач („посленик“) није дужан да

обави посао лично, осим уколико из уговора или природе посла не произлази што друго.46
Овакав режим се, у поређењу са решењима садржаним у FIDIC-овим општим условима и
упоредном праву, чини доста либералним. Прво, извођач ће имати потпуну слободу избора
да ли ће део посла поверити подизвођачу или неће (слобода подуговарања). Дакле, по слову
ЗОО-а подуговарање ће бити дозвољено и без сагласности наручиоца, у свим оним

43
Судска пракса: Према ставу Врховног суда Србије (Пресуда Врховног суда Србије, Прев. 624/95 од 9.1.1996.
године), „ангажовање подизвођача на страни посленика не подразумева довођење у везу подизвођача
непосредно са наручиоцем посла, нити ослобађа посленика од његових основних обавеза. Код уговора о делу
посленик може поверити извршење посла трећем лицу, уколико уговор није сачињен, с обзиром на личност
посленика, али и тада одговара наручиоцу посла за благовремено и уредно извршење посла.“ Из образложења:
„ (…) Ангажовање подизвођача на страни посленика, не ослобађа посленика од његових основних обавеза,
обавеза извршења посла, обавезе у случају да посао има недостатке и обавезе предаје предмета посла. Код
уговора о делу посленик може поверити извршење посла трећем лицу, уколико уговор није сачињен с обзиром
на личност посленика, али и тада одговара наручиоцу посла за благовремено и уредно извршење посла."
44
Овакав концепт усваја и наш Закон о облигационим односима (чл. 610, 611).
45
ЗОО, чл. 611; ПУГ, чл. 50; ЗЈН, чл. 131, ст. 7; FIDIC-ови општи услови, чл. 4.4. (са изузетком „Црвене књиге“
из 2017. године у којој је у питању чл. 5.1.); Напомена аутора: Одговорност извођача за радње ангажованих
подизвођача преставља појавни облик одговорности за другог. Будући да је реч о одговорности за рад другог,
а не само за његов избор (culpa in eligendo), давање упутстава (culpa in diligendo i culpa in instruendo) или
надзирање његовог рада (culpa in viligendo), извођач ће одговарати по правилима о објективној одговорности.
Последично, извођач неће моћи да се ослободи одговорности ако докаже да је поступао исправно при избору,
давању упутстава и вршењу надзора над радом подизвођача. Концепт објективне одговорности извођача за
рад ангажованих подизвођача је усвојен и у упоредном праву (немачком, аустријском, швајцарском, руском
итд.), као и у FIDIC-овим општим условима. Детаљније о основу одговорности извођача за рад подизвођача
које је ангажовао (самостално или по налогу наручиоца) вид. Ellis Baker, Ben Mellors, Scott Chalmers, Anthony
Lavers, „FIDIC Contracts – Law and Practise“, Routledge – Taylor and Francis Group, Fifth Edition, Лондон, 2009,
130; Небојша Јовановић, „Одговорност пловидбеног превозиоца робе за радње својих помоћника“, Право и
привреда бр. 3-4/2000, 50-52; Илија Бабић, „Одговорност дужника за радње помоћника“, Право и привреда бр.
7-9/2017, 43-57
46
ЗОО, чл. 610, ст. 1; Напомена: Овакво решење усвајају и ПУГ (чл. 48).

16
случајевима у којима извршење уговореног посла није везано за личност извођача (intuitu
personae). Насупрот ЗОО-у, који усваја систем слободног уступања уговореног посла
трећем лицу (подизвођачу), стоје решења садржана у FIDIC-овим општим условима47 (осим
у тзв. „Сребрној књизи“)48 и у упоредном праву (нпр. италијанском49) која усвајају систем
сагласности наручиоца.50 Дакле, на подухватима у Србији на којима се уговара примена
FIDIC-ових општих услова извођач ће бити у обавези да прибавља сагласност наручиоца за
ангажовање подизвођача.51

Друго, према ЗОО-у (и Посебним узансама о грађењу), извођач је слободан у избору

са ким ће подуговарати. Дакле, подизвођаче бира извођач, без сагласности наручиоца.52
Овакво решење се, на први поглед, чини логичним, будући да је питање избора подизвођача
пре свега значајно за извођача који одговара наручиоцу за целину посла, као да га је сам
извршио. Међутим, овакво решење уједно и имплицира да је подизвођачки уговор за
наручиоца res inter alios acta, односно да га се односи који се успостављају између извођача
и подизвођача не тичу, што није у потпуности тачно. Самим тим, и поред одговорности
главног извођача, наручиоци се често мешају у односе извођача и подизвођача учешћем у

47
FIDIC-ови општи услови, чл. 4.4. (са изузетком „Црвене књиге“ из 2017. године у којој је наведено под
чланом 5.1.); Наведени члан FIDIC-ових општих услова каже „the prior consent of the Engineer shall be
obtained...“. Објашњење: Како бисмо отклонили било какве недоумице, инжењер је агент наручиоца, који у
односима са извођачем делује у име и за рачун наручиоца. Дакле, инжењер даје сагласност на избор
подизвођача, али правне и економске последице дате сагласности погађају наручиоца.
48
Напомена: „Сребрна књига“ (издања из 1999. и 2017. године, чл. 4.4.) усваја систем слободног уступања
радова подизвођачима уз обавезу обавештавања наручиоца, уколико је то предвиђено посебним условима
уговора („Where specified in Particular Conditions, the Contractor shall give the Employer ... notice of...“). Како не
би дошло до забуне, аутор истиче да по „Сребрној књизи“ „главни извођач“ преузима пуну одговорност за
пројекат и извођење радова, те да нема потребе за ангажовањем FIDIC инжењера (Engineer), који фигурира
као учесник у подухвату и по „Црвеној“ и по „Жутој“ FIDIC-овој књизи. Имајући у виду широко постављену
одговорност и надзор који главни извођач врши над извођењем радова подизвођача, наручиоци ће по правилу
бити далеко више заинтересовани за учешће у избору испоручилаца опреме, него у избору подизвођача. Вид.
Б. Вукмир (2009), 82; М. Пауновић, 34
49
ИГЗ, Књига Четврта – „Облигације“, чл. 1656
50
М. Васиљевић, 509, Б. Вукмир (2009), 81
51
Објашњење: Општи услови (FIDIC-а и осталих међународних организација) су формулисани на уопштен
начин и њихову садржину је по правилу потребно прилагодити околностима конкретног случаја (подухвата,
пројекта). Самим тим, са сврхом мењања, прилагођавања или искључивања општих услова, састављају се
посебни услови (Particular Conditions), који, по правилу, чине саставни део тендерске документације заједно
са општим условима, инструкцијама за понуђаче и другим значајним документима. О уговарању и примени
FIDIC-ових општих услова на подухватима (пројектима) у Србији вид. детаљније код Ј. Никчевић, 61; Пример:
Може се уговорити да није потребна сагласност инжењера (као агента наручиоца) уколико је вредност
подизвођачких радова незнатна у односу на вредност целог посла (нпр. мања од 1 %).
52
ЗОО, чл. 610, ст. 1; ПУГ, чл. 49; Напомена: Иако ЗОО то изричито не каже, из текста наведеног члана
можемо извести закључак о извођачевој слободи избора подизвођача. Норма члана 49 ПУГ изричито каже да
„извођач (слободно) врши избор лица коме уступа извођење радова“.

17
избору подизвођача коме ће бити поверен посао. Учешће наручиоца у избору подизвођача
може се манифестовати на различите начине, које можемо поделити у две групе. Прву групу
чине случајеви у којима избор подизвођача и даље (слободно) врши извођач, али је дужан
да у вези са тим обавести наручиоца или да тражи његову сагласност. Систем сагласности
наручиоца за избор подизвођача усвајају FIDIC-ови општи услови (са изузетком „Сребрне
књиге“).53 Другу групу случајева чине ситуације у којима наручилац налаже извођачу да
одређени део посла повери тачно одређеном подизвођачу. Ове подизвођаче називамо
именованим подизвођачима (nominated subcontractors), будући да их је именовао
наручилац, било пре или после закључења основног уговора.54 У пракси се срећу и
ситуације у којима наручилац и извођач заједнички бирају подизвођаче, тако што извођач
састави листу подизвођача које жели да ангажује, а наручилац се са избором подизвођача
на тој листи саглашава или исту допуњава/мења. 55 Треће, цитирана одредба ЗОО-а не даје
нам одговор на питање који је дозвољени обим уступања посла подизвођачима. Насупрот
ЗОО-у, Посебне узансе о грађењу и FIDIC-ови општи услови изричито забрањују уступање
посла у целини подизвођачима.56 На овај начин се штити интерес наручиоца да барем део
посла изврши лице са којим је уговор закључен.

Садржина подизвођачког уговора. Принцип back to back.

Супротстављеност интереса извођача и подизвођача највише долази до изражаја

приликом уређивања садржине подизвођачког уговора, будући да уговорне стране у том

53
FIDIC-ови општи услови, члан 4.4. (у „Црвеној књизи“ из 2017. године је члан 5.1.)
54
Објашњење: Концепт именованих подизвођача потиче из англосаксонске правне традиције и познају га и
FIDIC-ови општи услови (члан 5 у „Црвеној књизи“, члан 4.5. у „Жутој“ и „Сребрној књизи“), који се уговарају
на већим подухватима и код нас. Овај концепт представља радикално задирање у концепт уговарања са
подизвођачима и као такав је предмет бројних критика, будући да доводи до апсурдне ситуације да извођач
треба да одговара наручиоцу за целину посла, а да му притом наручилац намеће подизвођаче које треба да
ангажује. FIDIC-ови општи услови донекле решавају ову нелогичност увођењем права извођача на приговор
против именовања одређеног подизвођача. Наиме, извођач неће бити у обавези да део својих радова повери
именованом подизвођачу уколико за то постоји оправдан разлог (reasonable objection) – нпр. уколико
основано верује („there are reasons to believe“) да подизвођач није квалификован за извођење радова или
уколико именовани подизвођач не прихвати увођење back to back услова у подизвођачки уговор (вид. ниже,
стр. 18-23). Поред услова у погледу разлога за изјављивање приговора, FIDIC наводи и да је извођач дужан да
приговор изјави у најкраћем могућем року („as soon as practicable“). Будући да се концепт именованих
подизвођача најчешће користи на подухватима где наручилац обезбеђује пројекат, логично је настојање
писаца FIDIC-ових општих услова да најдетаљније објашњење дају „књиге“ које уређују тај вид сарадње
између наручиоца и извођача (тзв. „Црвена“ и „Ружичаста књига“). Детаљнију критику и објашњења концепта
именованих подизвођача вид. код E. Baker, et. al, 132-133, Б. Вукмир (2009), 86 и М. Пауновић, 34
55
М. Пауновић, 21
56
ПУГ, чл. 48; FIDIC-ови општи услови чл. 4.4. (у „Црвеној књизи“ из 2017. вид. члан 5)

18
стадијуму уговарања врше расподелу ризика у вези са извођењем подизвођачких радова.
Кључни фактори који утичу на садржину подизвођачког уговора су сврха закључења, фаза
грађевинског подухвата у којој се уговор закључује и преговарачка позиција уговорних
страна, која битно утиче на то која ће страна сносити које ризике у вези са извршењем посла.
Прво, подизвођачки уговори се закључују за потребе конкретног подухвата (сврха), на коме
су односи (претходно) регулисани „кровним“ основним уговором. Дакле, можемо рећи да
основни уговор „даје“ подизвођачком уговору предмет и условљава његово трајање, те се
може основано говорити о томе да је подизвођачки уговор заправо средство реализације
основног уговора.57 Друго, извођачи по правилу ангажују подизвођаче по добијању посла.
Међутим, могуће је да, на захтев наручиоца или вољно, извођач и подизвођач закључе pre-
bid (прелиминарни) подизвођачки уговор у некој ранијој фази лицитације, којим би уредили
нека основна питања, да би касније, за случај да извођач добије посао, детаљним (коначним)
подизвођачким уговором уредили сва релевантна питања у вези са њиховим односом.58
Коначно, на уговорну расподелу ризика највише утиче преговарачка позиција уговорних
страна, која у многоме зависи од тренутне позиције (и репутације) уговорника на тржишту,
али и пословне ситуације у којој се уговорници налазе.

По правилу, надмоћ у преговорима имаће извођачи, који ће настојати да наведену

надмоћ материјализују кроз уговорно преваљивање ризика (и одговорности), преузетих
основним уговором, на подизвођача, за део посла поводом кога се подизвођачки уговор
закључује. Другим речима, извођачи настоје да одредбама подизвођачког уговора
„пресликају“ уговорни однос који имају са наручиоцем по основном уговору. 59
„Пресликавање“ уговорног односа са наручиоцем на уговорни однос са подизвођачем није
нимало лак задатак. Са правно-техничке стране, сложене и дугачке одредбе основног
уговора је потребно свести на права и обавезе подизвођача, који је одговоран само за део
посла одређеног основним уговором.60 У пракси се срећу бројне формуле. Могуће је

57
М. Васиљевић, 510
58
Напомена: Насупрот уговорном joint venture-у, који се често закључује са циљем формулисања и давања
заједничке понуде (pre-bid), сврха закључења подизвођачког уговора се по правилу своди на извршење посла.
Ради лакшег разумевања, аутор упућује читаоца на Табелу бр. 1 на стр. 7 овог рада.
59
Детаљније код Јелена Газивода, „Уговори о дугорочној сарадњи државе, јавних предузећа односно јединица
локалне самоуправе и приватних инвеститора у домену обављања делатности од општег интереса“ –
докторска дисертација, Правни факултет Универзитета у Београду, 2015, 180
60
М. Пауновић, 38

19
општим принципом back to back (лат. mutatis mutandis) увести сходну примену свих
одредаба основног уговора које се могу применити на подизвођачки уговор. Као и сваки
правни принцип, и принцип back to back тражи даљу конкретизацију. Појединачно
„пресликавање“ једне по једне одредбе основног уговора се чини као „немогућа мисија“, те
ће аутор издвојити кључне делове подизвођачког уговора у којима је потребно извршити
„пресликавање“ смисла и текста одредаба основног уговора:

- Плаћање подизвођачу – У случају подуговарања долази до формирања два паралелна

„колосека“ плаћања: 1) плаћање по подизвођачком уговору, за део посла (однос извођач
– подизвођач) и 2) плаћање по основном уговору (однос наручилац – извођач).
Економски гледано, основна идеја је да наручилац (или посебан финансијер, ако
постоји) финансира изградњу (извршење посла), да извођач изврши део посла и део
износа примљеног од наручиоца задржи за себе, а део распореди на подизвођаче, сваком
од њих за део посла који су извршили. Међутим, правно гледано, између наведена два
„колосека“ плаћања не постоји веза, осим уколико се тако не уговори (принцип
непостојања правне везе).61 У наведеној ситуацији се извођач суочава са потенцијалном
потребом да претфинансира изградњу, али и са ризиком да му износи које је исплатио

61
ЗОО садржи изузетно важан изузетак од наведеног правила (чл. 612 – „непосредан захтев сарадника
посленика према наручиоцу“). Наиме, у ситуацији када је потраживање подизвођача („сарадника посленика“)
према извођачу неспорно („признато“ од стране извођача), подизвођач се може обратити наручиоцу са
захтевом да му исплати износ наведеног потраживања на терет своте коју у том моменту дугује извођачу. Из
законског текста произлазе три претпоставке за остваривање захтева подизвођача према наручиоцу. Прва
претпоставка, која се намеће по логици ствари, је да подизвођач није примио исплату за изведене радове од
стране извођача. Друга претпоставка за остваривање захтева подизвођача према наручиоцу је да наручилац
до момента истицања захтева подизвођача није платио извођачу. Ratio оваквог законодавног решења је двојак.
Са једне стране, уколико није другачије регулисано основним уговором, било би неправично приморати
наручиоца да након што је платио извођачу пун уговорени износ, исплати и подизвођача. Са друге стране,
уколико је извођач примио новац од наручиоца, испуњен је услов кореспондентне наплате који предвиђа
већина подизвођачких уговора, те се отвара могућност да подизвођач остварује своја права према извођачу
пред судом/арбитражом. Трећа претпоставка за остваривање подизвођачевог захтева је да је његово
потраживање „признато“ (неспорно). Плаћање подизвођача на пројектима изградње најчешће се врши по
привременим ситуацијама, које се испостављају у току градње, и окончаној ситуацији, која се испоставља
након састављања коначног обрачуна. Подизвођач испоставља ситуацију извођачу, који је оверава („признаје“
потраживање подизвођача) или је оспорава. Дакле, сам чин овере ситуације представља „признавање“
потраживања у смислу ЗОО-а. ЗЈН садржи изузетно значајне одредбе које се тичу плаћања подизвођача.
Наиме, у поступцима јавних набавки подизвођачи имају право избора да ли ће бити плаћени директно од
стране наручиоца. Ако није предвиђено непосредно плаћање доспелих потраживања подизвођачу за део
уговора који је он извршио, наручилац је дужан да након плаћања извођачу затражи од њега да му у року од
60 дана достави доказ да је извршио плаћање подизвођача уз пропратну изјаву подизвођача која то потврђује
(ЗЈН, чл. 131). Уколико тако не поступи, извођач чини прекршај за који је запрећена новчана казна у распону
од 100.000 до 1.000.000 динара (ЗЈН, чл. 237).

20
 подизвођачима никада не буду надокнађени од стране наручиоца (ризик неплаћања).
Како би избегли наведену ситуацију извођачи настоје да, користећи своју преговарачку
позицију, сва плаћања подизвођачима „услове“ наплатом од наручиоца за тај део посла
(тзв. кореспондентна наплата).62 У пракси се јављају две варијанте правила о
кореспондентној наплати. Прва варијанта (pay when paid) подразумева да подизвођач
стиче право на плаћање по извршеном послу, али право на наплату доспева тек након
што извођач наплати кореспондентни износ („износ за тај део посла“) од наручиоца.
Друга варијанта (pay if paid) подразумева да је чак и право подизвођача на наплату
износа по основу извршеног посла условљено кореспондентном наплатом од
наручиоца.63 Суштинска разлика између наведене две варијанте правила о
кореспондентној наплати је у томе да се клаузулом pay if paid ризик неплаћања у
потпуности преваљује на подизвођача (чак и у случају стечаја наручиоца), док се
клаузулом pay when paid само означава време доспелости подизвођачевог права на
наплату и тиме се ризик неплаћања не преваљује у потпуности на подизвођача (нпр. у
случају стечаја наручиоца, подизвођач би могао да остварује своја права према
извођачу).64 На исти начин се подизвођачима може условити признавање потраживања
по основу обављеног посла (тзв. кореспондентна овера ситуације). Ово правило нема
смисла примењивати у случајевима подуговарања мале вредности, када је вредност
подизвођачевог дела посла незнатна у односу на укупну вредност посла по основном
уговору;
- Средства обезбеђења – Наручиоци посла грађења по правилу захтевају од извођача
прибављање средстава обезбеђења у форми самосталне (апстрактне) банкарске
гаранције на први позив (нпр. за добро извршење посла). Овакве гаранције омогућавају

62
Судска пракса: Имајући у виду да правило о кореспондентној наплати подразумева да је испуњење обавезе
једне уговорне стране условљено понашањем трећег лица (наручиоца), у судској пракси се поставило питање
пуноважности оваквих одредаба, будући да се њима потенцијално крши начело савесности и поштења као
темељно начело нашег јавног поретка (ЗОО, чл. 12). Вид. Пресуде Привредног суда у Пожаревцу, бр. 532/2012
од 5.10.2012. године и Привредног апелационог суда, бр. 9771/12 од 9.7.2013. године. У случају ништавости
ове одредбе, примениће се рокови превиђени Законом о роковима измирења новчаних обавеза у
комерцијалним трансакцијама ("Сл. гласник РС", бр. 119/2012, 68/2015, 113/2017, 91/2019, 44/2021 и 44/2021
- др. закон).
63
„Smith, Currrie & Hancock’s Common Sense Construction Law” (Fifth Edition), Wiley, 2015, 261; Б. Вукмир
(2009), 93; Напомена: У швајцарској правној теорији се јавио став да би клаузуле pay if paid требало
оглашавати ништавима, у циљу заштите подизвођача као слабије стране у уговорном односу.
64
Б. Вукмир (2009), 90

21
 наручиоцима изузетно брзу и ефикасну наплату, будући да је банка дужна да исплати
износ наведен у гаранцији „на први позив“ извођача, без права на утврђивање да ли је
извођач заиста направио пропуст за који га наручилац терети. 65 Приликом уговарања са
подизвођачима, извођачи настоје да обавежу подизвођача на прибављање средства
обезбеђења које ће им омогућити једнаку заштиту која је омогућена наручиоцу по
основном уговору.
- Примопредаја – Примопредаја представља поступак пријема извршеног посла. У
случају подуговарања важно је запазити да долази до формирања два паралелна
„колосека“ вршења примопредаје. Дакле, као и у области плаћања, и овде важи принцип
непостојања правне везе између основног уговора и подизвођачког уговора. Самим тим,
може се јавити ситуација у којој је извођач извршио пријем подизвођачевог дела посла,
да би касније наручилац одбио да изврши „кореспондентну“ примопредају са извођачем.
Како би избегли наведену ситуацију (ризик), извођачи настоје да ускладе поступак
примопредаје по подизвођачком уговору са поступком примопредаје који су договорили
са наручиоцем. Будући да извођач и наручилац врше (коначну) примопредају тек по
окончању изградње у целости, постоји потреба за уговорним уређивањем правне
ситуације која настаје у вези са подизвођачима који су свој део посла обавили у раној
фази изградње, нарочито ако је њихов удео у целом послу незнатан; 66
- Гарантни период – Правни однос између извођача и подизвођача наставља да
постоји и после примопредаје, док траје тзв. гарантни период. Гарантни период
представља период у коме је подизвођач дужан да отклања недостатке на захтев
извођача и његово трајање је потребно координисати са трајањем гарантног периода по
основном уговору, као периода у коме је извођач дужан да отклони недостатке на захтев
наручиоца и који тече од завршетка целог објекта. Дакле, налик излагањима о плаћању

65
Образложење: Банкарске гаранције на први позив почивају на пароли „плати па доказуј супротно“, будући
да банка може одбити исплату гарантне суме само у изузетним случајевима (нпр. у случају преваре). Овакво
својство банкарских гаранција на „први позив“ називамо својством ликвидности, будући да наручилац, као
корисник гаранције, у свакој ситуацији фактички има готов новац „у рукама“. Међутим, како би се спречиле
злоупотребе, првенствено у виду неоправданог позивања банака на плаћање по основу банкарске гаранције
(unfair calling), поред захтева за исплату, наручиоци морају саставити пропратну изјаву, у којој констатују
опис повреде обавезе извођача. Оваква изјава се касније може користити као доказ у кривичном или
грађанском судском поступку. Детаљније о предностима и недостацима банкарских гаранција на „први позив“
вид. код Бранко Вукмир, „Разлози за обуставу исплате банкарских гаранција на позив“, Зборник Правног
факултета у Загребу вол. 56/2006, 253-278; Н. Јовановић, et. al., 538-552
66
Б. Вукмир (2009), 97

22
 и примопредаји, и овде имамо два паралелна колосека, које је потребно ускладити.
Основна формула која се користи у пракси је да гарантни период по подизвођачком
уговору мора обухватити: 1) период између примопредаје по подизвођачком уговору и
завршетка целог објекта и 2) гарантни период предвиђен основним периодом, који
почиње да тече од дана завршетка целог објекта;67
- Ступање на снагу и раскид подизвођачког уговора – Будући да је подизвођачки
уговор, на неки начин, средство реализације основног уговора, јасно је да су постојање
и дејства подизвођачког уговора бесмислени уколико основни уговор није ступио на
снагу или је у међувремену престао да важи. Интерес за пажљивим уређивањем питања
ступања на снагу и back to back престанка подизвођачког уговора нарочито има извођач,
који се суочава са ризиком да остане без покрића за доспеле обавезе по уговору са
подизвођачем. Прво, ступање на снагу подизвођачког уговора је потребно везати за
ступање на снагу основног уговора. Друго, престанак основног уговора би требало
одредити као један од разлога за раскид подизвођачког уговора, уз везивање судбине
подизвођачевог захтева за накнаду штете и накнаду трошкова за судбину извођачевог
кореспондентног захтева према наручиоцу;
- Накнада штете – Сваки пропуст подизвођача (неизвршење/кашњење) може
проузроковати озбиљну штету и трошкове за извођача, будући да се сви подизвођачеви
пропусти могу одразити и на однос који извођач има са наручиоцем по основном
уговору, али и на пројектну динамику у целини. Самим тим, извођачи настоје да уговоре
одговорност подизвођача не само за директну штету, већ и за индиректну (рефлексну);
- Уговорна казна - За све пропусте подизвођач ће бити дужан (уколико је тако
уговорено) да плати уговорну казну извођачу, чији износ се најчешће израчунава у
проценту од укупне цене по подизвођачком уговору. Приликом одређивања износа
уговорне казне треба обратити пажњу на кореспондентни износ уговорне казне који
наручилац може да наплати од извођача у случају конкретног пропуста;
- Рок као битан елемент уговора – Уколико се уговори да је рок битан елемент посла,
а подизвођач не изврши своју обавезу благовремено, уговор се раскида по самом закону,
осим уколико га извођач не одржи на снази.68 На овај начин извођач избегава уобичајени

67
М. Пауновић, 50
68
ЗОО, чл. 125

23
 поступак раскида уговора (уз остављање накнадног рока за испуњење), чиме се врши
притисак на подизвођача да радове изведе благовремено;69
- Виша сила – Приликом формулисања клаузуле о вишој сили, извођачи нарочито
треба да обрате пажњу на два кључна питања: 1) које околности ће се сматрати вишом
силом? и 2) која права ће подизвођач моћи да остварује у случају наступања околности
више силе? Наведена питања извођачи ће настојати да формулишу у координацији са
решењима из основног уговора, како би се избегла ситуација у којој се а) једна околност
третира као „извињавајућа“ (ослобађајућа) по подизвођачком уговору, а по основном
уговору не или б) подизвођачу признаје неко право по основу околности више силе које
није признато извођачу одредбама основног уговора;
- Осигурање – У вези са осигурањем подизвођачких радова, материјала, опреме и
механизације који се користе за потребе извођења подизвођачких радова, али и
осигурања од одговорности подизвођача према трећим лицима, пословна пракса је
изнедрила два основна решења. Прво решење претпоставља да је извођач (на захтев
наручиоца) уговорио осигурање које покрива (готово све) ризике учесника посла (тзв.
Contractors All Risks Policy).70 Приликом уговарања таквог осигурања као осигураник ће
у полиси углавном бити наведен и наручилац, а понекад и други учесници, попут
подизвођача.71 Уколико је наведен као осигураник или корисник осигурања у полиси,
подизвођач неће уговарати посебно осигурање за свој део радова, већ ће бити дужан да
партиципира у плаћању премије сразмерно свом учешћу у укупном опсегу радова

69
ЗОО, чл. 126
70
Напомена: Иако назив Contractors All Risks Policy упућује на то да су полисом извођача покривени сви
ризици свих учесника у вези са одређеним подухватом, то није у потпуности тачно. Прво, осигурање радника
на градилишту није покривено осигурањем од одговорности према трећим лицима по „општој“ (All Risks)
полиси. Друго, каско осигурање (осигурање моторних возила од ризика уништења или оштећења) није
покривено осигурањем ствари по „општој“ полиси. Исто важи и за новац, документацију, планове и хартије
од вредности који се налазе на градилишту (осигурање од ризика пожара и крађе) Треће, уколико изградња
објекта подразумева и монтажу (уградњу) машина или опреме, потребно је уговорити тзв. монтажно
осигурање. Четврто, посебно се уговара и осигурање у вези са транспортом машина, материјала, опреме и
алата на градилиште (тзв. карго осигурање). Пето, пројектанти се по правилу осигуравају од професионалне
одговорности по посебној полиси. Шесто, „генералном“ полисом није обухваћено ни осигурање од тзв.
некомерцијалних ризика (нпр. ризик немогућности наплате потраживања на основу извршеног посла услед
ратних или политичких догађаја). Наведена осигурања спадају у групу посебних осигурања, односно
осигурања која је потребно уговорити са одређеним осигуравачем како би осигуравајуће покриће у вези са
грађевинским подухватом било потпуно. Детаљније о посебним осигурањима вид. код Ивица Јанковец,
„Осигурање грађевинских радова у иностранству“, Уговори у међународној трговини II, Правни факултет
Универзитета у Београду, 1987, 253-255
71
И. Јанковец, 237

24
 предвиђених основним уговором (принцип партиципације у трошковима осигурања).72
У међународној пракси грађења овакво решење се често користи, будући да се
уговарањем једног осигурања постижу бројни позитивни ефекти, попут снижавања
трошкова, прецизнијег покрића ризика, избегавања двоструког осигурања истог ризика,
али и пропуста да се изврши осигурање од неког ризика.73 Када уговарање једног
осигурања није могуће, користи се метод одвојеног осигурања. Између осталих, и
подизвођач ће бити дужан да осигура свој део радова по посебној полиси;
- Решавање спорова и избор меродавног права – Принцип непостојања правне везе
између подизвођачког и основног уговора се у материји решавања спорова манифестује
кроз решавање спорова на два одвојена „колосека“ (паралелни поступци). Дакле, једна
арбитража/суд одлучује о спорном односу између наручиоца и извођача, док друга
арбитража/суд одлучује о спорном односу између извођача и подизвођача. Овакав начин
решавања спорова, који је иначе уобичајен, у споровима поводом извршења уговора о
грађењу може довести до ситуације да се на основу истог чињеничног стања донесу
различите арбитражне/судске одлуке. Како би се овакве ситуације избегавале,
уговорним странама се саветује да питање решавања спорова насталих у вези са
подизвођачким уговором уреде у координацији са решењима из основног уговора, тако
да спорове решава иста арбитража/суд у истом (јединственом) поступку, уколико је то
могуће. 74 При одређивању меродавног права уговорне стране такође морају обратити
пажњу на решења из основног уговора, како би се избегла ситуација у којој различита
меродавна права третирају исту ситуацију на различит начин.75

72
Напомена: Дужност партиципације у трошковима премије може имати свој правни основ у Алл Рискс полиси
или у подизвођачком уговору, у зависности од тога да ли је подизвођач именован у полиси као осигураник
или није.
73
М. Пауновић, 48; И. Јанковец, 218
74
Детаљније код „Smith, Currrie & Hancock’s Common Sense Construction Law”, 274; М. Пауновић, 51
75
Напомена: Начелно правило back to back одређивања меродавног права ће несумњиво трпети изузетке у
пракси. Најчешћи изузетак се јавља код извођења радова у иностранству од стране наших извођача. Приликом
уговарања послова у иностранству, српски извођачи ће по правилу морати да пристану на примену права
земље у којој се радови изводе (право земље наручиоца), како би добили посао. Међутим, приликом
подуговарања, извођачи из Србије ће тежити да са подизвођачима уговоре примену српског права, као права
меродавног за просуђивање међусобних односа, независно од државне припадности подизвођача. Разлог за
овакво резоновање извођача је јасан – боље познавање домаћих прописа и чињеница на које се треба позвати
у случају спора.

25
 ЗАКЉУЧАК

У међународној пракси грађења удруживања извођача су честа појава, настала као

последица сложености и ризика које грађевински подухвати носе са собом. Већину уговора,
који представљају правни основ за удруживање извођача и којима се регулишу њихови
међусобни односи, је изнедрила пословна пракса. Међутим, основне карактеристике тих
уговора нису усаглашене у теорији, те су остали неименовани у већини правних система, у
које спада и наш правни систем. „Неименованост“ уговора представља „мач са две
оштрице“, будући да са једне стране носи широку слободу учесника да уређују међусобне
односе, али са друге стране отвара врата правној несигурности, уколико уговорне стране
пропусте да регулишу неке аспекте међусобних односа поводом удруживања. Самим тим,
након излагања о удруживањима извођача уопште и о њиховим основним облицима у
пракси, уговорном joint venture-у и уговарању са подизвођачима, аутор закључује да у овој
области постоји изразита потреба за детаљним уговарањем.

Приликом уговарања joint venture-а уговорне стране би требало да посвете највећу

пажњу уређивању питања поделе посла (доприноса извршењу заједничког посла) и
међусобне одговорности партнера. Овакав закључак аутор је извео из анализе која је
потврдила да највеће потешкоће у утврђивању правне природе односа поводом групације
(и потенцијално највећа правна несигурност) постоје управо у ове две области. Са друге
стране, анализа уговарања са подизвођачима је показала да извођачи увек морају гледати
„ширу слику“, односно имати у виду да се сваки пропуст подизвођача може одразити као
њихов пропуст по основном уговору и самим тим изазвати последице које очигледно
премашују дејства подизвођачког уговора. Дакле, извођачима је потребна нека врста
покрића за ризике које су преузели основним уговором, што се постиже уговарањем
примене свих одредаба основног уговора које су сходно применљиве на подизвођачев део
посла.

26
 Abstract:

Fundamental characteristics of every construction project are complexity and related

risks, faced by the participants of that project. On one hand, none of the participants is capable to
deliver fully functional work that is fit for purpose. One the other hand, construction projects are
high-risk ventures, meaning that risks related to the construction projects are inevitable, and the
only question that one should ask is who will bear those risks. Having the complete performance
of the works and the payment by the employer as a mutual interest, the participants often constitute
different forms of association in order to minimize or jointly bear risks related to the construction
project. Basic principles of association between the participants of construction projects, analysed
in this paper on the subject of contractors for the execution of works, can apply mutatis mutandis
on associations of all other participants (suppliers, consultants etc.).

Aforementioned associations and cooperations usually have three key characteristics: 1)

they are formed ad hoc, 2) they are contract-based and 3) they don’t imply the incorporation of
the new legal subject. In international construction practice, dominant forms of association are
contractual joint venture and the cooperation based on the subcontractor agreement. Author
highlights that associations formed on the basis of joint venture agreement and the subcontractor
agreement are based on totally different principles. On one hand, associations in form of
contractual joint venture are based on the joint sharing of liabilities and risks (association in the
proper sense of the word). One the other hand, cooperation in form of subcontractor agreement
can be explained through the contractors persistent endeavor to pass on to its subcontractor
liabilities and risks undertaken in the main contract, which is contested by the subcontractor
(association in the improper q sense of the word). Different legal logic of these legal institutes
implies differences in the means of the legal nature.

Finally, author emphasizes the need for detailed contracting in this area.

Key words: complexity, risk, association, contractual joint venture, subcontract, FIDIC

27
Списак коришћене литературе (по презименима аутора):

Литература на српском (и хрватском) језику:

1) Антић Оливер, „Именовани и неименовани уговори у савременом облигационом

праву“, Анали Правног факултета у Београду бр. 1-2/2004
2) Бабић Илија, „Одговорност дужника за радње помоћника“, Право и привреда бр. 7-
9/2017
3) Дабић Љубиша, „Уговорне групације малих и средњих предузећа“, Право и привреда
бр. 5-8/2007
4) Газивода Јелена, „Уговори о дугорочној сарадњи државе, јавних предузећа односно
јединица локалне самоуправе и приватних инвеститора у домену обављања делатности
од општег интереса“ – докторска дисертација, Правни факултет Универзитета у
Београду, 2015
5) Јанковец Ивица, „Осигурање грађевинских радова у иностранству“, Уговори у
међународној трговини II, Правни факултет Универзитета у Београду, 1987
6) Јовановић Небојша, Радовић Вук, Радовић Мирјана, „Трговинско право“, Правни
факултет Универзитета у Београду, Прво издање, 2020
7) Јовановић Небојша, „Одговорност пловидбеног превозиоца робе за радње својих
помоћника“, Право и привреда бр. 3-4/2000
8) Никчевић Јован, “Примена међународних општих услова о грађењу на пројектима у
Србији”, Бранич – Адвокатска комора Србије бр. 1-4/2016
9) Пауновић Мирослав, „Међународно пословно удруживање у области извођења
инвестиционих радова – уговорно правни аспекти“, Љубљана, 1988
10) Стојиљковић Владимир, „Уговор о конзорцијуму“, докторска дисертација, Правни
факултет Универзитета у Београду, Београд, 1996
11) Стојиљковић Владимир, „Правна природа односа водећег предузећа и предузећа
чланица конзорцијума“, Право и привреда 3-6/1995
12) Васиљевић Мирко, „Компанијско право – право привредних друштава“, Правни
факултет Универзитета у Београду, 2017
13) Вукадиновић Радован Д., „Међународно пословно право – општи и посебни део“,
Службени гласник, 2020

28
 14) Вукадиновић Радован Д., „Ограничења слободе удруживања привредних субјеката
– пример концентрација у праву ЕУ“, Право и привреда бр. 5-8/2003
15) Вукмир Бранко, „Уговори о грађењу и услугама савјетодавних инжењера“, РРИФ-
ова правна библиотека, Загреб, 2009
16) Вукмир Бранко, „Разлози за обуставу исплате банкарских гаранција на позив“,
Зборник Правног факултета у Загребу вол. 56/2006

Литература на страном језику:

1) Jaeger Axel-Volkmar, Hök Götz-Sebastian, „FIDIC - A Guide for Practicioners“,

Springer-Verlag Berlin Heidelberg, 2010
2) Baker Ellis, Mellors Ben, Chalmers Scott, Lavers Anthony, „FIDIC Contracts – Law and
Practise“, Routledge – Taylor and Francis Group, Fifth Edition, London, 2009
3) „Smith, Currrie & Hancock’s Common Sense Construction Law” (Fifth Edition), Wiley,
2015, 261

Коришћене интернет адресе:

1) https://www.gazzettaufficiale.it/eli/gu/1942/04/04/79/sg/pdf
2) https://fidic.org/sites/default/files/FIDIC_Suite_of_Contracts_0.pdf
3) https://www.dr-hoek.com/legal-information/commercial-law/the-fidic-subcontract-for-
works

Судска пракса:

1) Решење Привредног апелационог суда ознаке Пж. 43/2021 од 10.2.2021. године;

2) Пресуда Врховног суда Србије, Прев. 624/95 од 9.1.1996. године;
3) Пресуде Привредног суда у Пожаревцу, бр. 532/2012 од 5.10.2012. године и
Привредног апелационог суда, бр. 9771/12 од 9.7.2013. године.

29