Professional Documents
Culture Documents
ЗОВ ВОДЕ
Copyright © Александар Обрадовић, 2023.
***
***
Природа крајем октобра месеца изнесе на видело све палете боја које
има у својој колекцији. Већина би на прву рекла да тада доминира
златна боја, али кад се неко озбиљније загледа, схвати да практично не
постоји боја која се не може срести у том раздобљу године. Кад се на
то дода феномен познат као михољско љето, кад сунце изненади и само
себе и пржи толико снажно да тамни облаци заобилазе небо у широком
луку, онда ту упливају и нијансе које ни највећи ликовни ствараоци
нису успели да измаштају или измешају на својим сликама.
Е, једне такве јесени, новоформирани четверац, предвођен
посебним дечаком Мирчетом, играо се сваког поподнева до
изнемоглости гвикинга, игре коју је случајно измислио Сергејев брат.
Изгледало је да је све остало у њиховим животима мање важно, само
се чекало последње школско звоно и бег ка кући, а потом поновни
сусрети крај реке и наставак игре од претходног дана.
Све је било тако док се једног јутра није у школи појавио Мирко
потпуно смркнут и испрепадан. Био је блед као креч. Чим је загазио у
школско двориште, другари су приметили промену у његовом
понашању и потрчали ка њему да виде шта се то десило.
Замолио их је да прескоче први час и заједно су пошли иза школе и
сели на старо игралиште, на место где су седели током сваког великог
одмора.
– Хајде, причај, али да знате, она омражена историчарка нам ово
сигурно неће опростити, па се заиста надам да је нешто стварно
озбиљно – избацио је у даху због страха од наставнице Љиље Стефан.
– Мирчета, нестао је – кратко али тешко је превалио са усана ове
речи Мирко.
– Нестао? Твој Мирчета? Како то мислиш? – од узбуђења Милица
није знала како другачије да реагује.
– Фино, нестао. Јуче, након наше игре, вратили смо се кући пре
мрака. Пошао је до своје собе и како се није појављивао ни после пола
сата, мама и ја смо почели да га дозивамо, а онда сам отишао до
његове собе да га зовнем да нам се прикључи, али тамо ме је дочекала
празна соба. Није му било ни трага ни гласа.
– Полиција, јесте ли обавестили полицију? – инстинктивно је
добацио Сергеј.
– Јесмо, али не реагују они одмах тако. Рекли су нам да прво
морамо сами да проверимо на свим местима где обично иде и са свим
члановима породице.
– Је ли прозор био затворен?
– Да, прозор је био изнутра затворен. Мама је прво позвала тату да
провери да није он случајно долазио у град и да није комуницирао са
Мирчетом. Тата је рекао да није и да се, управо у моменту кад га је
позвала на телефон, бавио вртом око куће. После тате позвала је и
Сретена. Прво јој се није јавио, а онда ју је, после скоро сат времена
позвао, али је и он тврдио да није јуче долазио код нас у град. Мама је
читаве ноћи са дедом обилазила околину, али нигде није било ни трага
од Мирчете.
Шаљивџија Стефан је био блед као крпа. Милица, која је обично
имала триста питања и тема за разговор, такође је ћутала као заливена.
Први и једини се прибрао Сергеј.
– Позваћу тату да ургира да се полиција што пре укључи у
претрагу, а мислим да би требало и ми да се укључимо. Ти си, Милице,
активна на друштвеним мрежама, могли бисмо да направимо неку
објаву, окачимо Мирчетину фотографију и позовемо људе да нам се
што пре јаве. Стефане, ти би могао кроз твоје гејмерске канале да
пустиш вест, а мислим да би било паметно и да се одмах запутимо на
место крај реке где смо се јуче играли. Можда је Мирчета нешто
испустио тамо, па одлучио да се сам врати по то, блок или оловку. Је
ли се и раније догађало да тако одлута?
Одједном, Мирко се присетио важне ствари и лупио је себе снажно
по челу.
– Боже, како смо глупи. Пре три године, због стреса од породичне
ситуације, Мирчета је сваке ноћи бежао од куће и крио се у
двориштима по комшилуку, због чега је тата предложио мами да му
купи паметни сат. С временом му се каиш излизао и престао је да га
носи на руци, али како се до тада био везао за тај сат, Мирчета никада
није излазио из куће а да га не стави у џеп. Морам брзо кући, јер мама
има приступ програму на рачунару на којем може да види где се налази
сат.
– Одлично! Стефан и ја идемо с тобом, а ти, Милице, зато што си
највећи дипломата међу нама, мислим да би било паметно да прво
одеш до разредне и на путу до ње смислиш добро оправдање зашто нас
неће бити ту до краја дана.
ПАМЕТНИ САТ КОЈИ ТО НИЈЕ
При повратку кући сви су ћутали. Крај реке није било никаквих других
трагова. Плави сат могао је ту пасти било ког од претходних дана које
су провели у игри на истом делу реке. Кад су се вратили назад у
бабину и дедину кућу, дочекао их је Мирков и Мирчетин отац, видно
узнемирен. Сергеју, Стефану и Милици нико није морао посебно да га
представи јер им је одмах било јасно да то мора бити он. Имао је
дугачку и запуштену браду прошарану белим власима, али и исте оне
продорне очи које су красиле Мирка.
Пре него што је ишта изговорио, пришао је, клекнуо и снажно
загрлио Мирка, а онда се руковао са дедом и својом бившом супругом.
– Хвала што си дошао! – промрмљала је мајка.
– Како хвала, па то је мој син. Баба ми је рекла да сте пошли трагом
џи-пи-еса, јесте ли шта пронашли?
Мајка му је уморно добацила плави сат, а отац ју је замолио да му
пружи лаптоп, објашњавајући њој и осталима.
– Осим тренутне позиције, програм омогућава и да
реконструишемо претходно кретање тако да ћемо тачно знати када га
је испустио ту где сте га нашли.
Деци су се опет пробудили пажња и нада. Отац је спустио лаптоп
на сто, сео на столицу и почео да ради на рачунару, а они су се
распоредили око њега у ишчекивању одговора који ће добити.
– По овим записима, Мирчета је јуче од куће пошао негде око
четрнаест сати, уклапа ли се то?
– Да, да, то је било после ручка, види шта је било даље –
пожуривала је мајка.
– После су дошли до реке и ту се задржали два сата, јер видим да
се сигнал сата вртео у кругу од десетак метара и бележио активности,
али после пола пет нема ничег више. Само тачка која мирује.
– Пола пет? – питао је Сергеј пребирајући по својим сећањима.
– Да, пола пет.
– Ако је тако, онда је Мирчета испустио сат баш након што смо
завршили са игром. Јер смо тада седели и препричавали најсмешније
догодовштине од тога дана. Ми бисмо намерно неке ствари
карикирали да бисмо га насмејали, али нисмо то радили близу места
где смо нашли сат. Сат је некако био ушушкан испод стабла, а ја не
могу да се сетим да је Мирчета јуче прилазио том стаблу.
Остала деца су се сложила, а Мирко је додао:
– Можда је нека шумска звер нашла сат у непосредној близини и ту
га померила кад је схватила да није ништа јестиво. Не могу да верујем
да се Мирчета вратио само због глупавог сата. Можда није знао пут
натраг кући. Шта ћемо ако се утопио?
По изговореном питању, схватио је да не жели одговор. Жели само
да га неко разувери и каже му да је његов брат добро и да ће га брзо
пронаћи живог и здравог. Помислио је како би било добро да опет
може да се поузда у свој близаначки осећај повезаности са братом који
му тренутно није говорио да се догађа ишта велико.
Миркови родитељи су разменили погледе и решили да је време да
се обрате полицији. Истовремено, погледе су разменили и Миркови
другари, свесни да је дошао моменат да и они ураде најбоље што могу.
Било је неопходно подићи све у потрагу док постоје трагови, јер док
време одмиче, како је често говорио Сергејев отац, трагови се хладе
брже од било чега.
ПЛАН А СЕ ПОКРЕЋЕ
***
Мада је у свом дечјем телу осећао умор, Сергеј је био у оној фази кад
је премор толики да мозак просто одбија да се смири. То му је
омогућило да отера сан и стрпљиво сачека да мама испрати њега и
Ђорђа на спавање, а онда и да његов млађи брат заспи у кревету
прекопута.
Кад је постао апсолутно сигуран да може без страха од туђих упада
да се посвети Мирчетиним цртежима, упалио је извиђачку лампу са
уским снопом светлости, коју је држао у фиоци испод кревета, и почео
редом да распоређује блокове са цртежима по постељини. Извадио је и
нотес са забелешкама и припремио га за записивање свега занимљивог.
На сваком блоку је на корицама био назначен период на који су се
цртежи односили. Сергеј је одмах препознао Мирков рукопис. Скоро
да је могао да види како дечак ноћу стрпљиво прегледа цртеже које је
његов брат нацртао и како их систематично одваја и чува.
Чим се сусрео с првим Мирчетиним цртежом, био је свестан да
Мирко није претеривао кад је рекао да је његов близанац посебан и да
му не требају боје да би представио различите нијансе које је запажао
око себе.
Време је одмицало и Сергеј је полако почињао да уочава обрасце.
Сви цртежи крај воде били су некако светлији, срећнији, а што је мање
воде било на њима, дечак је јаче притискао графитну оловку, скоро до
границе да поцепа папир на ком је цртао.
Такође, Сергеј је запазио и да су најлепши цртежи настали током
оног временског периода који се поклапао с Мирковом причом о томе
да су заједно са родитељима, и након развода, проводили празнике у
татиној кући крај реке. Из тог периода, светлошћу су доминирали
цртежи на којима је било приказано како се с породицом игра гусара.
Било је приказано и једно речно острво, које је у Сергеју пробудило
жељу да га и сам посети. Острво налик онима из прича са тајном о
закопаном благу.
Могао је и да примети да је дечаков таленат из године у годину
бивао све раскошнији. Линије су постајале сигурније, а прикази скоро
фотографски. Ни стари руски црнобели фото-апарати са најскупљим
објективима нису могли да забележе толико детаља колико је
Мирчетино око могло. Потом је све то једнако успешно преносио на
папир.
Највише се Сергеј обрадовао кад је међу цртежима из последњег
блока пронашао оне који су приказивали њихове заједничке игре с
Мирчетом. За око му је лако запало да је интензитет светле боје био
најприближнији оним цртежима насталим на тајанственом речном
острву. Зачудо, и тада, као и сада, сви око њега играли су се пирата,
наравно уз малу модификацију на коју их је Ђорђе инспирисао
измишљањем својих гвикинга, али мотивски ови цртежи били су врло
слични.
Осим бољег управљања оловком и боље технике, као да се код
Мирчете развијао и потпуно нови стил представљања ствари и
ситуација. Све чешће су цртежи били некако картографски. Чак су и
стране света биле означене у доњем углу свих новијих цртежа. Због
овог детаља, Сергеј је таман био решио да ће наредног јутра прво да
провери на интернету и Гугл мапама да ли је Мирчета био и толико
посебан да је умео да се оријентише у простору без помагала, а онда се
присетио да је његов нестали друг са собом увек носио и паметни сат,
који је вероватно имао опцију компаса.
Вратио се и проверио из ког периода је први цртеж са означеним
странама света, видео је да се то подудара с периодом кад је дечак
добио паметни сат. Тако је Сергеј коначно успео да реши макар једну
мистерију.
Кад је завршио са последњим цртежом, дечака је већ сустизао
умор. Пажљиво је посложио цртеже по блоковима како су и били
поређани кад их је добио, и одложио их заједно са својим белешкама.
Више се није трудио да се опире сну, а последње мисли потрошио
је на размишљање о мотиву зашто би уопште Мирчета имао потребу да
те ноћи напусти кућу након што су се вратили са реке. Да ли је стварно
било могуће да су га отац или Сретен могли намамити и отети? Шта би
тиме постигли? Да ли је у причи постојао и неко трећи ко је могао да
угрози дечака?
Сергеј није успевао да прокљуви ко би имао мотив да свесно
нашкоди Мирчети, а онда се, док се већ добрано рвао са сном,
присетио оне страшне приче коју је Мирко чуо у полицијској станици.
Да су се и раније дешавале такве несреће, и пре него што је допустио
сну да га коначно савлада, стигао је у себи само да се помоли да овде
није било речи о несрећи, већ да је неко, за сада, с непознатим
разлогом одвео Мирчету, али да је он жив и здрав.
Између два зла у овој ситуацији изгледало је лако одабрати оно
мање, а ако је дечак заиста жив и здрав, није ни сумњао да ће га он и
његов тата Милован пронаћи.
НЕМА ШКОЛЕ ДО ДАЉЕГ
У серији се још увек није појавио Ђуричко кад је Сергејева мајка ушла
у собу и руком дала знак сину да изађе из собе. Остали су одмах
притиснули паузу и с нестрпљењем чекали повратак свог другара.
Знали су да је дошло време да се обави разговор у који су сви полагали
највише наде…
Сергеј је узео слушалицу и упутио се ка својој соби да узме нотес
са забелешкама. Осећао је како му срце јаче лупа док се јављао оцу:
– Ћао, тата! Како си?
– Ћао, колега! Сад кад сам те коначно чуо, много боље, хвала на
питању. Могу ли да чујем јеси ли шта ново сазнао? Јанковић ми је
испричао за блокове са цртежима. Верујем да ти је мама рекла да је
потрага фактички у ћорсокаку. Весо и Јанковић се нису прославили ни
након испитивања двојице мушкараца. Немају криминални досије,
додуше немају ни алиби за ноћ кад је дечак нестао, али је стварно
тешко конструисати мотив за тако нешто. Оба мушкарца су у
прошлости повлачила потезе којима су доказали да су разумни и да им
је виши интерес, а посебно Мирчетино добро, изнад личних интереса.
– То сам и ја синоћ рекао инспектору Јанковићу.
– Знам, знам, синоћ касно ми је то издекламовао констатујући да
смо исти и да није претерано срећан због тога. Баш пре тога сам му
био побио климави конструкт којим је намеравао да окриви Сретена да
је отео дечака јер је, док су живели заједно, толико заволео дечака да је
био спреман да га отме и држи кришом од осталих. Знаш, добар је
Јанковић, само често би да покуша да нађе пречицу, не воли много да
се мучи.
– Како је синоћ био стиснуо Мирковог оца, био сам сигуран да му
је он главни осумњичени.
– Вероватно би и био, али је морао да призна да би отац, који је
допустио да му деца живе и одселе из родног места с новим партнером
бивше супруге, две године касније тешко могао да се претвори у
страшног отмичара. Како је Сретенова жртва у прошлости мања, то му
је изгледало да је Сретен опција која представља пречицу у овој причи.
Да се разумемо, није то скроз немогуће, али мотив је у сваком злочину
најважнији, а овде још увек нисмо ни сигурни да ли је реч о злочину.
Него, да не дужимо. Молим те да ми ишчиташ све што си записао док
си прегледао цртеже. Чак и ако постоји неки детаљ који ниси записао,
а присетиш га се док разговарамо. Јако је важно да ово схватиш крајње
озбиљно.
– Већ јесам и хоћу, тата. Ниси ми рекао да ли је претрес куће дао
икакве резултате?
– Нажалост, и то је ћорсокак, али након нашег разговора можда у
том правцу буде неких додатних активности. За сада у кући није
пронађено ништа што би указивало на провалу, нити да је дечак с
умишљајем напустио дом. Сва гардероба је на месту, постељина није
била намештена и затегнута. Просто, све је остављено онако као да ће
се дечак сваког момента вратити.
Сергеј се опет присетио приче коју је Мирко чуо претходног дана у
полицијској станици о несрећним случајевима и утапању, и претрнуо
је. Полако је та верзија постајала највероватнија и то му је ледило крв
у жилама. Због тога је морао да прочисти грло и накашље се пре него
што је почео тати да реферише из нотеса са белешкама.
Како је Сергеј у свој нотес унео прегршт ствари и из потребе да
тати што веродостојније пренесе све шта је нашао, процес реферисања
је потрајао двадесетак минута. Милован се трудио да га не прекида
потпитањима. Пажљиво је слушао, такође повремено записујући неке
ствари, што дечак није могао да зна, али јесте претпостављао.
Кад је дечак коначно завршио, осетило се да му је лакнуло. Као да
је с последњим реферисаним уписом из свог нотеса скинуо огроман
терет са дечјих плећа. Сада је остало да сачека татину реакцију. Тата
није одмах проговорио, секунде су пролазиле, али Сергеј је био
стрпљив. Знао је да је његов отац врло темељан, али и често штедљив
на речима.
– Браво! Стварно, одличан си посао одрадио. Морам да признам да
сам поносан на методичност коју си усвојио и применио.
– Хвала, тата! – дечак се истовремено и постидео и осетио никад
поноснијим.
– Сада разумем зашто сте и твој другар Мирко и ти за Мирчету у
више наврата искористили фразу „посебан дечак“. Знаш, док сам био
на почетку своје специјализације из психијатрије једна од тема која ме
је највише окупирала био је аутизам. Стварно је реч о стању које је на
неки начин мистично, а опет посебно. Мислим да свака особа са
аутизмом има неки посебан дар, само треба истрајати да се тај дар
пронађе и разуме. У давна времена, кад медицинска дијагностика није
била тако напредна, нити је аутизам уопште био препознат као
посебност, а људи са стањима из овог спектра сматрани су чудацима и
неретко били обележени од околине. Дешавало се да буду и напуштени
од породица или да живе негде изоловани од осталих.
Сергеј је само помислио на раздрагани Мирчетин смех док би се
играли и осетио је како се у њему формира бес за све те који нису
имали стрпљења за своје најдраже, који су просто само били
другачији. Тата је наставио:
– Верујем да је за Мирчету велики благослов то што има тако
брижљивог брата. Чињеница да су близанци је вероватно додатно
оснажила везу међу браћом. Требаће ми твоја помоћ у наредном
кораку. Након што завршимо разговор, ја ћу позвати инспектора
Јанковића и дати му неке инструкције за додатне провере полицајаца
који су извршили претрес куће из које је нестао дечак, али је много
важно да и ти приупиташ, прво Мирка а потом и његове бабу и деду,
као и Сретена, да ли је из простора у ком су раније живели нестало
било шта необично. Мораш инсистирати да добро провере и размисле
о свему што имају у кући од предмета, посебно нека размисле о
књигама и папирима с којима је Мирчета могао доћи или јесте долазио
у контакт. То може бити нешто на први поглед скроз банално и ситно,
али је врло важно да се пажљиво присете да ли је у периоду откад се
уселио Мирчета ишта с чим је он могао да дође у контакт нестало или
је на неки начин оштећено под чудним околностима. Замолићу Веса да
испрати Сретена до куће у којој је дечак био док су живели у М,
наравно у периоду пре свађе са мајком близанаца. Јеси ли ме разумео?
Све инструкције добијене од оца Сергеј је детаљно записао. Прво
му је потврдио да је разумео задатак који му је поверио, а онда
бојажљиво питао оца:
– Је ли ишта од овога шта сам ти испричао било од користи?
Постоји ли шанса да је Мирчета жив и здрав?
– Верујем да је било изузетно корисно, а време ће показати колико.
Имам теорију коју морам да испитам, зато је и важно да задатак који
сам ти поверио испуниш што прецизније. Да ли је Мирчета још увек
жив и здрав, морам бити искрен и признати ти да не могу да тврдим,
али се надам да је посебност твог другара довољна да га заштити док
га не пронађемо. С друге стране, ми психијатри некада верујемо и у
паранормалне ствари, тако да ми велику наду даје то што Мирко
упорно тврди да још увек не осећа да се ишта лоше десило његовом
брату. У сваком случају, ако не будемо брзи, бојим се да је једино лош
исход могућ. Овај дан је пресудан за све. Ако је дечак заиста отишао из
куће својевољно и без икакве резерве хране, воде и одеће, сваког часа
може постати животно угрожен. Ја ћу преостале данашње вежбе
прескочити, тако да те молим да ме позовеш ако било шта сазнаш, ма
колико ти се чинило да је неважно.
– Хоћу, тата!
– И још нешто.
– Реци, тата.
– Волим те и поносан сам на тебе, али и на Ђорђа и маму.
– Знам, тата, и ми тебе волимо и много нам недостајеш. Бројимо
дане до твог повратка.
– Хајде, врати се другарима, знам да те очекују с нестрпљењем, па
се чујемо касније.
Чим се вратио у дневну собу, дочекали су га погледи гладни
информација. Сео је и укратко им препричао најважније ствари из
разговора, посебно наглашавајући Мирку колико је важно да оду до
његових деде и бабе и поставе им питање његовог оца.
На путу ка њима и Мирко је грчевито размишљао о предмету или
предметима, књигама и папирима који су могли нестати након што је
Мирчета био у контакту са њима. Имао је осећај да је он једини који
може да пружи прави одговор на питање које је поставио Милован
Недељковић…
СВАКИ ДЕТАЉ ЈЕ ВАЖАН
За издавача
Дејан Папић
Уредник
Зоран Пеневски
Лектура и коректура
Драгослав Баста
E-pub прелом
Ненад Ристић
Београд, 2023.
Издавач
Лагуна, Београд