Александар Обрадовић

ЗОВ ВОДЕ
Copyright © Александар Обрадовић, 2023.

Copyright © 2023 овог издања, ЛАГУНА

 ИВЕР НЕ ПАДА ДАЛЕКО
ОД КЛАДЕ

Сергеј Недељковић, ученик осмог разреда основне школе, маштао је да

једног дана, кад одрасте, буде највећи детектив којег је свет видео.
Угледао се на свог оца Милована – првог и јединог форензичког
психијатра у земљи, који је био на челу Одељења за посебне задатке, а
о чијим подвизима је заједно са својим другарима сваких неколико
месеци читао у новинама. Нажалост, последњи новински написи о
доктору Недељковићу доносили су штуре извештаје о његовом
здравственом стању. Недавно се пробудио из коме и још увек се
налазио на полуинтензивној неги Клиничког центра, где се успешно
опорављао од повреда задобијених приликом атентата на њега.
Тај стресни период у животу своје породице Сергеј је покушавао да
премости тако што је свакодневно тражио теме којима би окупирао
мисли. Осећао је да је његова страст ка решавању мистерија сада на
врхунцу и зато је по повратку са летњег распуста једва дочекао да се
састане са својим најбољим другарима Милицом и Стефаном, који су
иначе живели у различитим крајевима града, јер су се њихове
породице одселиле из краја у ком се налазила школа.
Ове године су коначно били прва смена, због чега је дечак поранио
и у школу дошао добрих пола сата пре времена, знајући да ће и његови
пријатељи урадити исто, и осећај га није преварио. Није стајао испред
школе ни читав минут кад се прво појавио Стефан, гегајући се у
широком црном дуксу, с осмехом који је зрачио јаче од јутарњег сунца.
– Хеј, Серјожа, тачно сам знао да ћеш бити први.
– Ха-ха, исто сам и ја за тебе помислио.
Док су се два дечака пријатељски грлила, зачуо се и женски глас:
– Не пуштајте се! Желим заједнички загрљај.
Милица је притрчала и, како је била за главу нижа од Сергеја и
Стефана, провукла се између њих и сместила у другарски загрљај.
Сергеј је осетио да му је срце коначно мало мирније…
Након што су тако загрљени стајали двадесетак секунди,
раздвојили су се и оба дечака су осмотрила своју другарицу. Била је у
жутој хаљини са косом очешљаном у две кике и са ситним пегама на
образима. Први пут откад су се упознали помислили су како је
несвакидашње лепа и сва некако сунчана.
– Како ти је тата? Како се мама, Ђорђе и ти носите са читавом
ситуацијом? – упитала га је девојчица крајње забринуто.
– Не знам шта да ти кажем… Тата је, Богу хвала, боље. Напредује
из дана у дан, почео је да се придиже из кревета и надамо се да ће
убрзо кући. Ђорђе као Ђорђе, научио сам га летос да плива, и то на
реци! Мама се потпуно посветила тати, једино је њој и допуштено да
га посећује, а ми остали се чујемо преко вајбера с њим. Искрено, једва
сам чекао да прође лето.
– Не знам за вас двоје, али ја баш мислим да је пред нама
узбудљива година – са жељом да одагна забринутост свога другара,
Стефан је нагласио последње речи, добро знајући његову глад за
потенцијалним мистеријама, а потом додао:
– Уз толико нових наставника који једва чекају да нас упознају, не
сумњам да ће бити довољно занимација за оне твоје, како оно беше,
сиве ћелије?
– Да, да! Морам урадити све да те ове године натерам да почнеш да
читаш неке детективске романе или приче. Макар оне најпознатије о
Шерлоку Холмсу и Херкулу Поароу.
– А ја тебе морам да натерам да се укључиш у Доту. Не знаш шта
пропушташ избегавајући онлајн гејминг… али добро, дуга је година.
Кад изгустираш своје загонетке и кад напада снег, стрпљиво ћу те
чекати.
– Момци, драго ми је да сте пуни планова првог дана школе, али
шта мислите да полако уђемо у учионицу, па да видимо шта нам то
заиста доноси ова година? Искрено, ја нисам превише гладна изазова,
али сам спремна да вам правим друштво у свему што вам падне на
памет, мада бих и ја, као Сергеј, радије избегла све врсте гејминга.
Тако је троје другара тог првог септембра заједно закорачило у
свеже окречени павиљон школе, ишчекујући какве им то све изазове
спрема ово ново поглавље школовања и одрастања.

***

Нешто касније седели су у учионици и нестрпљиво очекивали долазак

на час наставника математике. Оно што је био проблем са сваким
новим разредом у њиховој школи је то што је постојала пракса да се
наставници често ротирају. Зато су сваке године били у ситуацији да их
дочека хрпа нових намргођених типова о којима се генерацијама
препричавају легенде о њиховој суровости.
Срећом по Сергеја и другаре, увек би долазио нови наставник
математике, који би по правилу био млад и више би се он прибојавао
ђака него они њега. Тако је било и те године кад је у разред уходао
наставник Жарко Љиљанић, сав бледуњав и мршав, изгледао је једва
коју годину старији од њих. С друге стране, старији ђаци су још
памтили одлазак у пензију наставника Јована, међу ђацима званог
Казноусти, пошто су са његових усана могли чути само претње
казнама.
Читав разред је одахнуо, а Сергеј је био мало разочаран јер је знао
да му другари из разреда неће тражити да им декламује психолошки
профил новог предавача. Наиме, Сергеј је пре неколико година чуо да
његовог оца називају профајлером и од тада је на интернету тражио
шта та реч значи, и много је читао и сам замишљао како би он био
изврстан профајлер, правећи за своје другаре психолошке профиле
наставника, познаника, симпатија, спортских тренера и других
личности од утицаја на живот просечног основца.
На други час у одељење је ушетала стара професорица историје
Љиља. Претерана количина шминке једва је успевала да сакрије
велики број година које је пркосно носила једна од најискуснијих
професорки школског колектива. Док је пажљиво прстима пребирала
алке на ланцу који јој се спуштао низ врат, читала је редом имена из
школског дневника чекајући да се један по један усправе да их добро
осмотри. За то време Сергеј је правио белешке у својој свесци, а
Стефан, који је седео у истој клупи, нагињао се покушавајући да
дешифрује ружни рукопис свог другара.
– Колико си се расписао, слутим да ће нам ова бабускара главе
доћи. Чим је рекла да је њен предмет учитељица живота, мени је одмах
срце сишло у пете. Имам осећај да ћемо с том учитељицом живота
морати да постанемо фамилијарни као са властитим мајкама, а и овај
уџбеник не делује нормално. Мало је слика, све неки дугачки ступци
текста, никад краја. Ранијих година макар нису штедели на сликама.
– Шшш… – покушавао је безуспешно да утиша свог друга Сергеј.
– Ћутао ја не ћутао, с твојим профилом, или без њега, видим ја ко
ће нама ове године доакати.
Одједном се учионицом проломио оштри глас професорке Љиље:
– Тишина! Неки од вас немају довољно кућног васпитања да
допусте својим другарима да се представе. Можда мислите да знате
све? Такве највише волим. Брзо ће се те ваше заблуде истопити. И
родитељима сам вам предавала, скоро сваком од вас. Знам од чега сте
саткани. Знам ја све дечје трикове, тако да вам је боље да на време
пустите то. Има само један начин да будемо добри, а то је да ме
пажљиво слушате и да одговарате само онда кад вас питам.
Стефан је морао да свом другару још једном испод гласа дошапне:
– Џабе пишеш толике редове, довољна је једна реч за ову сподобу:
монструм.
Сергеј није издржао да се не насмеје другаровој опасци, али је
упркос свему наставио да записује своје утиске јер је био вођен очевим
речима да о стварима и особама најбоље судимо док још увек с њима
немамо заједничку историју. Због тога је његов отац увек записивао
прве импресије о некоме или нечему, док нема велико предзнање о
њима, а касније се изнова враћао и поредио колико је стварање
заједничке историје изменило првобитни поглед на ствари, на тај
начин брусећи и одржавајући објективност, паралелно са неминовном
субјективношћу коју развијамо с временом док смо у контакту с
објектом наше пажње, живим или неживим.

***

Након страшне историчарке дошла је на ред умилна наставница

српског језика Радмила, која је својим терапеутским гласом умирила
децу. Срећом, испоставило се да им је она уједно и разредни
старешина за ту годину тако да је одмах одржала двочас. Сергеј је за
њу у својим белешкама посебно подвукао следеће речи: сталожена,
спремна да саслуша, врло вероватно добар родитељ и још бољи
пријатељ.
Последњи час првог дана школске године био је резервисан за
физичко – нису се ни трудили да запамте име наставника. Оно што је
било важније, дочекао их је на школском терену са мрежом пуном
лопти. Чим су одабрали фудбалску лопту и добили дозволу да започну
игру, Стефан је збрзао свог другара да заврши са процесом
профилисања и да се на време нађу на терену да не би пропустили
прву овогодишњу поделу екипа, јер ће иста важити макар до краја
полугодишта, а ако се развије прави ривалитет, онда и до краја
школске године.
Можда на овом часу није било простора, а ни потребе за
профилисањем новог наставника, али је зато Сергеј добио прилику да
пажљивије осмотри новог ученика. Звао се Мирко и стајао је издвојено
од осталих, а први пут кад су им се погледи сусрели, Сергеј је
помислио како дечак има зрелији поглед од свих осталих у разреду.
„Овај је прошао или пролази нешто велико.“ Одједном је жарко желео
да сазна што више о дечаку. Мунуо је Стефана у ребра и дошапнуо му:
– Постарај се да новајлија буде у нашем тиму.
Стефан је осмотрио новог дечака, пажљиво гледајући грађу и
гласно коментаришући.
– Хм, не делује баш да има снажне ноге, али добро, можда је
лаконог или техничар, можда буде добар плејмејкер. Ако због твоје
луде главе завршимо с неким ко има две леве ноге, платићеш ми. Ове
године морамо да победимо и остала одељења, прво нашег разреда, а
онда да покушамо и старије. Знаш ли какве би фаце били ако добијемо
полуматуранте?
– Само се ти постарај за новајлију, имам осећај да ће нам се
исплатити баш против старијих.
– Добро Пикси, наш најмудрији селекторе. Извини, нисам те одмах
препознао.
Без обзира на исказану скептичност, Стефан је ипак пришао
Миљану, дечаку који је требало да буде један од капитена, и рекао му
да обавезно осим њега и Сергеја одабере и новајлију Мирка. Миљан је
био превише самоуверен у сопствени таленат, па је само слегнуо
раменима дајући до знања да ће то бити завршено и да је он спреман
да и са пет дирека ове године победи свакога у школи.
Касније током часа, Миљан је заиста одабрао играче по
Стефановим и Сергејевим инструкцијама, и оба дечака су из
различитих разлога била срећна. Стефан јер их је Миљан изабрао да
заједно буду у тиму који је обећавао, а Сергеј јер ће добити прилику да
боље упозна загонетну придошлицу. С друге стране, Мирко је изгледао
као да га се уопште не тиче у чијој је екипи…
 ОНЛАЈН ТАТА И
ОФЛАЈН МАМА

По повратку кући, Сергеј је прво сачекао да Ђорђе исприча мајци како

је њему било првог дана нове школске године. Он је још увек био код
учитељице тако да ту није било неких новитета – иста учитељица и
ниједан нови ученик, све по старом, а онда је дошао ред на Сергеја да
надуго презентује мами како је провео свој први дан.
Након завршеног реферата, заједно су позвали тату, и за ту прилику
Сергеј је поносно извадио нотес са белешкама за психолошко
профилисање наставника и другара. Таман кад је угледао намучено
татино лице у болничкој пиџами како се осмехује што их види све тако
заједно, спремао се да почне са читањем својих записа, али тата је
подигао руку показујући му да жели нешто да им саопшти. С
нестрпљењем су очекивали шта је то.
– Сутра ме пребацују на обично одељење интерне медицине, за два
дана ћете коначно сви моћи да ми дођете у посету.
У моменту је Сергеј заборавио све што је намеравао да каже оцу.
Испустио је белешке које је дисциплиновано читавог дана прикупљао,
загрлио свог млађег брата и заједно с њим почео да вришти и скакуће
од среће. Стан Недељковића је тако, након више месеци, коначно
поново био испуњен смехом.
Мајка је пришла и загрлила оба сина и очима пуним љубави, али и
суза радосницама, обратила се супругу:
– Мислим да је ово најлепши поклон за почетак школе који смо
икада добили. Доста је било ових онлајн сесија. Ужелели смо се да
будемо права породица, па макар то било у болничкој соби. Размисли
који колач желиш да ти донесемо, и ето нас прекосутра.
За све време очевог одсуства мајка се трудила да Сергеју и Ђорђу
надокнади његов изостанак. Кад год није била код Милована у посети,
проводила је време с њима, и дечаци су јој због тога били бескрајно
захвални.
 МИРКОВА ТАЈНА

Већ наредног дана на одмору Сергеј је повео разговор са Милицом о

новом дечаку.
– Да ли знаш ишта о њему? У мом комшилуку га нисам приметио,
а читаво лето смо били у граду. Верујем да ми не би промакао.
– Теби сигурно не би! Морам рећи да мислим да не живи ни у мом
крају, али зашто му не приђемо и не поразговарамо с њим?
– Како то мислиш? Да му приђем са све нотесом и интервјуишем га
овде у школском дворишту?
– Ма дај, не буди луд. Који црни нотес, какав те интервју спопао.
Просто приђемо и покажемо радозналост. Кажемо да смо приметили
да је нов овде и питамо га све што нас занима. Хајде, веруј ми. За
девојчице је радозналост уобичајено стање.
– Е, за дечаке није. Ми питамо евентуално за име и број година, и
то је то.
– Зато ти и кажем, само ти прати мене, па ћеш имати када да
записујеш у тај твој фамозни нотес. Хајде да пожуримо док онај звијук
од Стефана не дође. С њим би то већ теже ишло.
Тако је Сергеј ухватио себе да као хипнотисан прати у стопу
Милицу која га је водила преко читавог школског дворишта до
супротног краја, где је, потпуно усамљен и замишљен као и
претходног дана на часу физичког, стајао Мирко.
– Хеј! Зашто си сам? – весело му се обратила Милица пружајући
му руку. – Моје име је Милица, а овај клипандер који ме прати се зове
Сергеј. Како се ти зовеш?
Дечак као да је мало оклевао, а онда је стиснуо малену Миличину
шаку и стидљиво промрмљао своје име:
– Мирко, али верујем да сте то већ јуче више пута чули.
– У праву си, Мирко, чули смо твоје име још јуче, али нам је
деловало као ствар васпитања да те прво питамо како се зовеш. Нисмо
те виђали ни у мом, ни у Сергејевом крају, па нас занима одакле си? Ја
сам из центра, а Сергеј је из лекарске зграде, ту близу школе. Некад
сам и ја живела у близини, па су се моји одселили, и сада ме сваког
дана довозе и одвозе колима.
Опет је прошло неколико секунди. За то време као да их је Мирко
очима, превише зрелим за свој узраст, анализирао, док је у себи
доносио одлуку да ли да буде искрен или не.
– Доселио сам се из другог града. Претходне године живио сам у
М, а годину дана пре тога у Л. Тамо сам рођен и кренуо у школу, а
онда смо, због сложене породичне ситуације, отпочели нашу малу
авантуру. Морам да признам да сам пријатно изненађен вашом
школом. Кад је мама објавила где се селимо, мислио сам да ће бити
ужасно монотоно и да нећу нимало уживати, али већ ми се првог дана
учинило да може бити занимљиво. Тренутно живимо код маминих
родитеља док не нађемо стан, неколико улица одавде.
Сергеј је био фасциниран Миличином непосредношћу и даром да
том непосредношћу већ после две реченице у потпуности придобије
поверење придошлог дечака. „Чим отворим белешке, морам записати
да је неопходно да порадим на оваквом приступу. Сигуран сам да
добар детектив мора бити спреман да комуницира на начин како то
ради Милица.“
– Е па, добро ти нама дошао! Само да знаш да за све шта те занима
у овом крају, а и шире, можеш да се обратиш нама трома. Сергеја и
мене си већ упознао, а убрзо ће нам се прикључити и дежурни звијук
Стефан.
– Стефана сам упознао јуче на фудбалу, био је нераздвојан са
Сергејем, па верујем да је то он.
– Ето, може се рећи да знаш три најважније особе у школи. Како и
нама често треба другар за игру, буди слободан да нам се прикључиш.
Само да знаш, Стефан је више дигитални тип, скоро па фанатични
гејмер. С друге стране, наш Серјожа је потпуно атипичан за ово време,
он ти је сав аналоган. Где год да иде, не одваја се од свог нотеса са
забелешкама и опседнут је детективским причама и мистеријама, а ја
сам ти ту негде на пола пута. Волим подједнако да проводим време са
обојицом. Могло би се рећи да сам њихова спона са стварним светом.
Имаш ли браће или сестара?
Мирко се потпуно растопио под рафалима речи које су без
престанка силазиле са Миличиних усана. Слатко се смејуљио и
пребацивао с ноге на ногу све до последњег питања које је поставила,
кад се опет уозбиљио и скоро па натмурио.
– Имам брата близанца, Мирчета се зове – довршио је реченицу
покушавајући да стави до знања да још увек није моменат да им каже
нешто више о брату и, таман кад је Милица хтела да заусти ново
питање, осетила је Сергејеву руку на рамену. Решио је био да преузме
иницијативу.
– Мирко, шта мислиш да данас после подне пођеш с нама да
заједно прошетамо кроз крај? Милица ће након школе остати код мене,
па ће је родитељи тек вечерас вратити кући. Можеш да поведеш и
Мирчету ако желиш да га упознамо.
Мирко је мало размислио, а онда потврдно климну.
– Допада ми се идеја, само ћеш ми објаснити где тачно живиш, а
Мирчета нам се неће прикључити вечерас, али осећам да неког другог
дана, кад се још мало боље упознамо, могу да поделим и ту тајну с
вама. Надам се да се не љутите на мене?
Милица је поново желела да проговори, али ју је Сергеј опет
предухитрио, не испуштајући више контролу над разговором.
– Наравно, пријатељи томе и служе. Кад се боље упознамо,
почнемо да делимо и чувамо заједничке тајне. Ми јесмо радознали,
али и то има неке своје границе, осим кад је Стефан у питању – док је
завршавао реченицу управо је био опазио свог другара како се гега ка
њима, својим добро препознатљивим ходом.
– Опа, стисли сте новајлију без мене. Добро, добро. Мада је мени
важно што сам јуче видео да си добар плејмејкер и да ћеш нам бити од
користи у тиму за ову сезону. Још ако ми кажеш да играш Доту, бићеш
новогодишњи поклон који је поранио неколико месеци.
– У прошлом стану и граду где сам живео имао сам сони четворку,
тако да сам ти ја више тип за конзоле, и то посебно платформе типа
Рејмена, Краша и Соника.
Стефан је разочарано преврнуо очима.
 – Чуј, конзоле и гејминг. После месец-два са мном има да те
претворим у хардкор гејмера, друже. Само пи-си. Запамти то! Кад
дођеш код мене, видећеш каква ми је соба, то је спејс шатл. Таквог
нема у Наси, веруј ми. Ево, питај ово двоје.
Сергеј и Милица су се потврдно смешкали, негде између збиље и
ироније.
– Могу ти се заклети да то шта овај лудак има, то сигурно у Наси
немају – шеретски је додала Милица, а потом су сви четворо прснули у
неконтролисан смех, пре него што их је прекинуло звоно које их је
позивало да се врате у школу.
 ШКОЛСКА ЛОКОМОТИВА

Школа се полако захуктавала попут неке локомотиве и, како то обично

бива, први дани иду некако споро и тромо, а кад се уђе у другу
седмицу, локомотива убрзава, до треће већ јури и делује да ће се тешко
зауставити кад дође време за неки распуст, па је тако било и те
школске године.
Сергеј и другови су сада већ били искусни осмаци. Упознали су у
душу добар део нових наставника, а полако су и наставници
упознавали њих, додуше мало спорије. Једино је наставница Рада,
њихова разредна, практично већ знала како дишу. Некад је била и
напорна у настојањима да свима буде пријатељ, али уз сву доброту
којом је зрачила било је немогуће не обожавати је.
Почетком октобра Сергејева породица је сваког дана након школе
одлазила у посету Миловану. Већ су били свесни да броје ситно до
његовог коначног изласка из болнице, али и били тужни кад су
схватили да ће тата директно из болнице прво у бању на
рехабилитацију, па тек онда кући. Ипак, постајало је јасно да ће
новогодишње празнике опет дочекати заједно и то је Сергеју и Ђорђу
био једини поклон који су прижељкивали те године.
Због Сергејевог свакодневног одсуства, Мирко је постао незамењив
члан њихове екипе. Оно шта се Мирку посебно допало код нових
другара јесте то да би са сваким Сергејевим повратком просто
настављали тамо где су стали. Нико није дозвољавао да се било ко од
њих четворо осети ускраћеним за неку игру или авантуру.
Баш средином октобра, дечак је, током викенда за који су се
договорили да га проведу у Стефановом спејс шатлу, одлучио да са
другарима до краја подели своју породичну причу. Било је то у
моменту кад више никог од њих, барем не јавно, није копкало где се
налази дечаков брат близанац и како то да га још увек нису упознали.
Искористио је кратки предах након партије Доте и паузе за пицу да
другаре замоли за пажњу пре него што ће почети причу за коју је
данима прикупљао храброст…
 ИДЕНТИЧНИ БЛИЗАНЦИ

– Другари, прво морам да вам захвалим на најлепших месец дана у

мом животу. Први пут осећам да негде припадам и верујте да сам
свестан да је то само зато што сви троје имате огромна, дивна срца.
Због тога и имам потребу да с вама поделим своју причу, јер осим што
сте ме пустили у своје животе, свако од вас је већ поделио осетљиве
детаље из властитих живота.
Посматрајући своје другаре, видео је у њиховим очима да не мора
да настави уколико ће му то донети било какву непријатност, али је
имао потребу да настави.
– Као што сам вам већ рекао, рођен сам у Л. Заједно са мном, три
минута након мене, родио се Мирчета, мој млађи брат близанац. Ми
смо оно што одрасли и лекари зову – идентични близанци. И заиста,
прве две-три године тешко да је ико могао да нас физички разликује.
Кажем намерно физички, јер је мој брат посебан. Стефане, видим те
како си се исколачио, очекујеш да ћу ти рећи да мој брат има неку
супер кул моћ. Да може да лети или испаљује ватру из очију. Нажалост,
није тако. Мој брат има аутизам.
Ту је дечак застао, заболела га је самилост која је на тренутак
блеснула у очима његових другова. Срећом, та самилост је кратко
трајала. Врло брзо ју је заменила искрена љубав која је сада засјала
још снажније, што му је омогућило да настави своју причу.
– Знате, моји кажу да се у почетку то није могло приметити. Тек
око године и после првих систематских прегледа постало је јасно да
Мирчета не одржава контакт очима како би то уобичајено требало, и
онда су моји саветовани да иду на даље анализе. Неких пола године
касније постављена је дијагноза, потом сам на исте те анализе морао и
ја, јер, као што сте вероватно чули, некада близанце повезују неке
паранормалне ствари, скоро магичне. Код близанаца се често догађа да
оно што један осећа или од чега један болује, то исто осећа и од тога
болује и други, и слично. Међутим, овде није био такав случај. За
разлику од мог брата, ја нисам имао никаквих поремећаја пажње.
Може се рећи да сам, за разлику од брата, био уобичајено дете.
Како су, у моменту док им је ово Мирко причао, све четворо били
на поду Стефанове собе, несвесно су се приближили једни другима,
напето очекујући наставак исповести свог пријатеља.
– Моји кажу да је тек добијањем назива Мирчетине посебности
живот почео да се компликује. Одједном је све требало
прекомпоновати тако да се постигне да и он и ја добијемо сву могућу
негу и пажњу.
Мирко је наставио причу о изазовима својих родитеља који су дан-
ноћ тражили савете о најбољим терапеутима из сфере аутизма, а с
друге стране се трудили да и Мирку пруже што је више ствари могуће.
– Како смо расли, и ја сам почео да увиђам да је мој брат другачији
од остале деце коју сам упознавао. Мада ми то није била намера,
постављајући питања родитељима на почетку, чинило ми се да мајку
увек терам у плач. Упркос томе, никад их нисам видео тужне,
напротив, били су борци. Објаснили су ми да је мој брат посебан и да
ћу морати да се потрудим да нађем начин како да комуницирам с њим.
Он ће разумети шта му причам, али ће често уместо речи бирати неки
други начин да комуницира са мном, а ја ћу морати пажљиво да
пратим те његове знаке и да их на неки начин дешифрујем. Сећам се да
је тата рекао да ћу скоро сигурно ја најбоље разумети Мирчету на
целом свету.
Сергеј је очима пуним љубави слушао свог новог друга и већ је у
глави смишљао записе за своју бележницу, коначно је почињао да
разуме Мирков озбиљан поглед.
– Како је тата рекао, тако је и било. Почев од треће године, упркос
томе што је било јасно да Мирчета све разуме, уместо речи почео је да
нам се обраћа цртежима. Ма колико ти цртежи деловали на први
поглед једноставни, ја сам на основу њих могао родитељима да
испричам мноштво порука које је мој брат покушавао да им саопшти.
Врло брзо сам постао главни мост у споразумевању између Мирчете и
родитеља, али и Мирчете и околине. Мој брат је с временом наставио
да развија фотографско памћење које је било упарено с невероватним
талентом за цртање. Све што би његово око запазило, чак и детаље
који би пажљивим посматрачима промицали, он је уредно бележио и
преносио на цртеже. Знаш, кад сам вас упознао, Сергеј ме је помало
подсетио на мог брата. Као што ти носиш свој нотес са белешкама,
тако се и мој брат одмах по повратку кући лати блока за цртање.
– Говорим ја годинама да си помало аутистичан – добацио је
шеретски Стефан Сергеју, али се и моментално постидео својих речи
кад се сетио да могу бити погрешно протумачене, зато је скрушено
слегнуо раменима, покушавајући без речи да се извини осталима, на
шта је Мирко само одмахнуо руком и наставио своју исповест шалом.
– Веруј ми да је то била и моја прва асоцијација на Сергеја. Мада се
и каже да у сваком генијалном има и нешто аутистично, тако и у нашем
драгом младом детективу. Него да се вратим на моју причу, Мирчета је
растао и сваки дан је доносио нове изазове. Некад је било лепо имати
тако посебног брата, а некад јако тешко, на моменте чак
неподношљиво. Много сам времена провео размишљајући како је
могуће да свега три минута која раздвајају нас двојицу направе
огромну разлику. Не прође ни дан а да се не запитам шта би било да је
он први стигао на свет? Да ли сам том журбом да први угледам
светлост дана украо његову судбину?
Милица је осетила потребу да се умеша.
– Не смеш бити строг према себи, неке ствари се просто десе. Ти се
ту ништа ниси питао, нити било ко други.
– Знам ја све то, Милице моја добра, али опет није ништа лакше.
Кад смо напунили пет година, десила се огромна свађа између маме и
оца, и онда је напрасно њихов брак био готов. Изашли су пред мене без
много речи, покушали да ми ставе до знања да ће одсад тата живети
одвојено од нас.
Дечак је својим другарима испричао и да је његовим родитељима
требало пуне четири године да прикупе снаге и покушају заједно да му
објасне да, кад се такви велики стресови који имају везе са децом
догоде брачним паровима, добар део не преживи бродолом. Оснажило
га је да настави с причом то што је у њиховим очима проналазио
разумевање и љубав.
– Првих неколико година након развода наставили смо да живимо у
Л. Мада није говорио, било је јасно да је развод жестоко уздрмао и
Мирчету. Његови цртежи су нагло постали штури и делимично
тамнији. Отац је убрзо објавио да се вратио у кућу свог оца, која се
налазила тик крај реке и да ју је обновио. Посећивали смо га
викендима, а прве две године је чак и мајка празницима ишла с нама.
Деловало је да се након развода чак и боље слажу, а онда је у наше
животе ушао Сретен. Био је то мамин колега из фирме. Мада нису
покушавали да нам објасне, врло брзо је постало очигледно да је он
њен нови дечко. Мислим да ћу заувек памтити моменат кад нас је
дочекао у кухињи, припремајући доручак за Мирчету и мене.
Како су и Стефанови родитељи били разведени, деловало је као да
га посебно погађа овај део Миркове исповести. Фактички се сав био
претворио у уво и напето очекивао наставак.
– Опет сам ја био тај који је то некако лакше прихватао, а Мирчета
је још дубље потонуо у свој свет. Можда нас двојица нисмо као други
идентични близанци па да истовремено патимо, али верујте да сваку,
па и најмању промену његовог расположења ја осетим. Чак и кад
нисмо заједно, некако се узнемирим истовремено кад се и њему нешто
дешава, и тако је откад памтим. Него, да се вратим на причу, године су
пролазиле, ми смо кренули у школу. Мама и тата нису наставили да
побољшавају свој однос, већ су због Сретена постали практично
званични. Више није било заједничких празника, већ би половину
празника дочекивали с татом, а половину са мамом и Сретеном.
Мирчета је посебно волео татину кућу крај реке.
Сергеј је осетио потребу да искаже своје знање на поменуту тему и
прекинуо је свог другара појашњавајући накратко:
– Постоји нека тајанствена веза између аутизма и воде. Читао сам о
томе. Верује се да су чула људи са аутизмом појачана, те да их хук воде
подсећа на време проведено у мајчиној утроби и да се зато крај воде
осећају најсигурније.
– Наравно да си читао о свему – Стефан није пропустио прилику да
се накратко наруга свом другару, а онда су опет препустили реч Мирку.
– Баш тако, и код мог брата је та повезаност с реком јако изражена.
На његовим цртежима увек доминира вода, што их, како време одмиче,
чини све тежим за дешифровање. Али да оставимо цртеже по страни за
сада. Након наших завршених пет разреда школе, Сретен је добио
пословну понуду да пређе у М. После доста бучних разговора између
мајке и Сретена, али и још бучнијих разговора који су уследили након
тога између маме и тате, одлучено је да се нас двојица преселимо с
мајком и Сретеном у М. Тако смо се уселили у огромну кућу са чак
осам соба. Да би донекле олакшали Мирчети, кућа је била крај реке.
Мада је то иста она река која је протицала крај татине куће, Мирчета је
прва три месеца био јако узнемирен и једва је чекао сваки петак кад би
тата долазио по нас двојицу да нас одведе за викенд код себе.
Овде је дечак накратко опет застао као да се припремао да им
исприча још једну олују коју су доживели он и његов брат, и, заиста,
утисак није преварио његове другаре. Мирко им је испричао да је
Мирчета и у М. наставио да иде у школу која је имала личне асистенте
за посебну децу, а он је наравно ишао у регуларну школу. Како то није
била иста школа, обојица су јако патили. С друге стране, ни њихова
мајка и Сретен нису успевали да у М. пронађу хармонију, и после пола
године сва та нагомилана патња свих обрушила се на њихову везу.
– Сећам се једне бурне целовечерње свађе, након чега смо следећег
јутра заједно с мајком напустили Сретенову кућу. Наредно
полугодиште било је још горе, провели смо га у истом граду у
изнајмљеној гарсоњери и сви смо једва чекали да се школа приведе
крају. Тата је узалудно нудио помоћ мајци, није хтела ни да чује. Чак је
и Сретен у више наврата долазио и молио је да му опрости за
исхитрену реакцију, али моја мама кад одлучи да је готово, то је било
тако. Тих последњих месеци у М. наставили смо да гледамо и тату и
Сретена, али смо већину времена проводили с нашом мајком, која је,
по завршетку школске године, још једном смогла снаге и довезла нас
овде код бабе и деде. Ето, у две године смо на трећој адреси. Мирчета
и ја опет идемо у различите школе јер ни ова ваша, а сад и моја школа,
нажалост нема програм за посебну децу. Много ми недостаје и један
од главних разлога што сам вам све ово испричао јесте што бих јако
желео да га упознате. Боли ме када након школе морам да бирам
између њега и вас. С обзиром да он има третмане сваког дана након
школе, ја увек имам времена да се дружим са вама, али више од свега
бих волео да и њега примите у друштво.
Како је завршио своју приповест, као пресуду је очекивао реакцију
својих другова, напето и са страхом у грудима, а они су скоро па
хорски почели да се надовезују једно на друго.
– Била би нам част…
 – У друштву имати једног тако даровитог…
– И посебног дечака какав је твој брат.
Могли су да чују Мирков уздах олакшања, а онда је Стефан
добацио:
– Само да нам се Серјожа не осети запостављено пошто ће добити
конкуренцију, а како зна да ја нисам баш тип који воли да чита, можда
буде љубоморан ако цртежи твог брата буду сувише кул за ове
жврљотине које он свакодневно записује.
Овог пута никоме није било непријатно након поређења Сергеја и
Мирчете већ су се сви раздрагано насмејали, а Милица се у
међувремену досетила да би првог наредног викенда могли сви
заједно, с њеним татом и Мирчетом, да пођу на пецање на реку.
 КОНТАКТ ОЧИМА

Наредни дани и седмице изменили су животе како близанаца тако и

Сергеја, Стефана и Милице. Сергеј је читаву једну страну своје
бележнице искористио да опише Мирчету који није ни реч изустио кад
су га први пут срели.
Било је необично видети скоро идентичну копију њиховог другара
Мирка. Носили су исту одећу, имали исту фризуру, само што је, за
разлику од Миркових зрелих очију, Мирчетин поглед било немогуће
ухватити. Или би био уперен у тло или негде високо изнад хоризонта,
али никад у висини очију некога ко му је близу.
Колико год да је било тешко продрети у то шта дечак размишља, с
друге стране, цртежи које је правио били су магични. Мада је користио
искључиво графитну оловку, сви су имали осећај као да гледају у
цртеже у боји: толико је добро умео нијансирати и представљати
контрасте између објеката које је приказивао.
Све троје су били опчињени Мирковим братом. Требало им је мало
времена да се привикну да дечак разуме све што му кажу, јер повратне
реакције никад није било, али их је увек пратио и учествовао у играма
као неми сведок. Глас би му најчешће чули онда кад се смејао и оно
што их је све изненадило – био је то јако леп смех, онако од срца.
Уживали су да чују како се смеје и некад би изводили разне
глупости, намерно претерујући, не би ли га насмејали. Нарочито су
упамтили први моменат кад су се упознали, јер су све троје страховали
да ли ће их Мирчета пустити у свој свет, али Мирко му је пришао и
само му рекао да су то пријатељи о којима му сваке ноћи прича пред
спавање и да ништа не брине, да је с њима сигуран једнако као кад је
са њим.
Видело се да заиста постоји нека посебна веза међу браћом јер је
већ наредног момента сва укоченост у Мирчетином телу нестала и
његовим лицем се разлио неки чудан осмех. Чудан само јер није био
праћен погледом, али с друге стране, и најлепши осмех који су њих
троје до тада видели, и у том тренутку им је свима било јасно да је
Мирчета заиста један посебан дечак. Он за њих није имао само једну
моћ, имао је све моћи овог света…
 БУНАР ЖЕЉА

– Мама, зашто Сергеј не жели да ме води са својим другарима кад иду

у авантуре? – питао је видно раздражени Ђорђе.
– Зато што си ти још увек мали, а и ти имаш своје друштво. За коју
годину и ви ћете ићи у авантуре, а твој брат и његови другари ће тада
бити у гимназији. Мораће толико да уче да неће имати времена за игру
и зато ће он бити љубоморан на тебе – покушала је да га умири мајка.
– Е, зато сам ја паметан, ја никад нећу ићи у ту гимну или како се
већ зове. Има да се одметнем на неко пусто острво са другарима и да
заувек живим као гусар или можда као викинг? Они су били страшнији
и од гусара. Кад боље размислим, бићу пола гусар, пола викинг, и
зваћу се Гвикинг.
– Бићеш ти пола гусар, пола викинг, а сто посто будала – добацио је
свом брату Сергеј.
– Мама, он ме опет вређа, говори ми да сам будала.
– Не буди тужибаба, Гвикинже – није престајао да се руга Сергеј.
– А ти не буди некултуран према млађем брату. Види се да је
Милован дуго одсутан, много сте ми се вас двојица распустили.
Спремајте се полако, данас идемо да видимо тату последњи пут пре
него што оде у бању.
– Мама, шта је то бања? – питао је Ђорђе.
– Нека ти објасни детектив аматер од твог брата.
– Бања је место где људи иду да се опораве после неке болести или
повреде. Обично у тим бањама постоје неке лековите воде или
лековито блато.
– Лековито блато? Шта се онда ради с тим блатом, пије се као
сируп?
– Ма не, будало, људи се мажу блатом, па им буде боље.
– Људи се мажу блатом да им буде боље!? Кад сам се последњи пут
играо напољу после кише и кад сам се умазао блатом, мама ме је
толико истукла да и дан-данас памтим те батине. Нимало ми није било
боље после тог блата, напротив.
– Па то није било бањско блато.
– А каква је то лековита вода? Неки магични бунар постоји у тим
бањама, или како?
Сергеј је решио да се мало нашали са својим братом:
– Да, постоји бунар жеља, у тај бунар неко умочи, на пример,
остатак своје откинуте ноге и замисли као жељу да му нова нога
израсте, и кад извади ногу из бунара, она буде читава.
– Фуууј, откинута нога! Је ли се ти шалиш са мном да постоје у
тим бањама магични бунари?
– Не, стварно – смејао се у себи Сергеј, једва чекајући тренутак кад
ће његов брат заблистати у јавности са новим „сазнањем“.
– Онда морамо да пођемо у бању док је тата тамо да умочим нос и
пожелим да ми израсте велик као теби.
Мајка је чула како је Ђорђе доскочио свом старијем брату и
раздрагано се смејала на ове речи, а смех је захватио и Сергеја, који је
био задивљен крајем приче о магичном бунару.
– Тако ти и треба кад покушаваш да подвалиш свом брату. Једино
што ћу се сложити с тобом јесте да нам је бања у коју тата иде свима
бунар жеља и да сви желимо исто: да нам се тата коначно врати.
Док су ишли ка болници како би испратили Милована у бању, са
разгласа су чули спикера који је најављивао рекордно високе
температуре за то доба године – последње дане октобра. Док се са
радија чуло да је пред њима михољско љето, Ђорђе је већ имао
спремно ново питање за свог брата.
– Какво је то михољско љето?
– Е, то нек ти мама објасни, нећеш ме два пута зезнути у истом
дану.
 ВАРЉИВО МИХОЉСКО ЛЕТО

Природа крајем октобра месеца изнесе на видело све палете боја које
има у својој колекцији. Већина би на прву рекла да тада доминира
златна боја, али кад се неко озбиљније загледа, схвати да практично не
постоји боја која се не може срести у том раздобљу године. Кад се на
то дода феномен познат као михољско љето, кад сунце изненади и само
себе и пржи толико снажно да тамни облаци заобилазе небо у широком
луку, онда ту упливају и нијансе које ни највећи ликовни ствараоци
нису успели да измаштају или измешају на својим сликама.
Е, једне такве јесени, новоформирани четверац, предвођен
посебним дечаком Мирчетом, играо се сваког поподнева до
изнемоглости гвикинга, игре коју је случајно измислио Сергејев брат.
Изгледало је да је све остало у њиховим животима мање важно, само
се чекало последње школско звоно и бег ка кући, а потом поновни
сусрети крај реке и наставак игре од претходног дана.
Све је било тако док се једног јутра није у школи појавио Мирко
потпуно смркнут и испрепадан. Био је блед као креч. Чим је загазио у
школско двориште, другари су приметили промену у његовом
понашању и потрчали ка њему да виде шта се то десило.
Замолио их је да прескоче први час и заједно су пошли иза школе и
сели на старо игралиште, на место где су седели током сваког великог
одмора.
– Хајде, причај, али да знате, она омражена историчарка нам ово
сигурно неће опростити, па се заиста надам да је нешто стварно
озбиљно – избацио је у даху због страха од наставнице Љиље Стефан.
– Мирчета, нестао је – кратко али тешко је превалио са усана ове
речи Мирко.
– Нестао? Твој Мирчета? Како то мислиш? – од узбуђења Милица
није знала како другачије да реагује.
– Фино, нестао. Јуче, након наше игре, вратили смо се кући пре
мрака. Пошао је до своје собе и како се није појављивао ни после пола
сата, мама и ја смо почели да га дозивамо, а онда сам отишао до
његове собе да га зовнем да нам се прикључи, али тамо ме је дочекала
празна соба. Није му било ни трага ни гласа.
– Полиција, јесте ли обавестили полицију? – инстинктивно је
добацио Сергеј.
– Јесмо, али не реагују они одмах тако. Рекли су нам да прво
морамо сами да проверимо на свим местима где обично иде и са свим
члановима породице.
– Је ли прозор био затворен?
– Да, прозор је био изнутра затворен. Мама је прво позвала тату да
провери да није он случајно долазио у град и да није комуницирао са
Мирчетом. Тата је рекао да није и да се, управо у моменту кад га је
позвала на телефон, бавио вртом око куће. После тате позвала је и
Сретена. Прво јој се није јавио, а онда ју је, после скоро сат времена
позвао, али је и он тврдио да није јуче долазио код нас у град. Мама је
читаве ноћи са дедом обилазила околину, али нигде није било ни трага
од Мирчете.
Шаљивџија Стефан је био блед као крпа. Милица, која је обично
имала триста питања и тема за разговор, такође је ћутала као заливена.
Први и једини се прибрао Сергеј.
– Позваћу тату да ургира да се полиција што пре укључи у
претрагу, а мислим да би требало и ми да се укључимо. Ти си, Милице,
активна на друштвеним мрежама, могли бисмо да направимо неку
објаву, окачимо Мирчетину фотографију и позовемо људе да нам се
што пре јаве. Стефане, ти би могао кроз твоје гејмерске канале да
пустиш вест, а мислим да би било паметно и да се одмах запутимо на
место крај реке где смо се јуче играли. Можда је Мирчета нешто
испустио тамо, па одлучио да се сам врати по то, блок или оловку. Је
ли се и раније догађало да тако одлута?
Одједном, Мирко се присетио важне ствари и лупио је себе снажно
по челу.
– Боже, како смо глупи. Пре три године, због стреса од породичне
ситуације, Мирчета је сваке ноћи бежао од куће и крио се у
двориштима по комшилуку, због чега је тата предложио мами да му
купи паметни сат. С временом му се каиш излизао и престао је да га
носи на руци, али како се до тада био везао за тај сат, Мирчета никада
није излазио из куће а да га не стави у џеп. Морам брзо кући, јер мама
има приступ програму на рачунару на којем може да види где се налази
сат.
– Одлично! Стефан и ја идемо с тобом, а ти, Милице, зато што си
највећи дипломата међу нама, мислим да би било паметно да прво
одеш до разредне и на путу до ње смислиш добро оправдање зашто нас
неће бити ту до краја дана.
 ПАМЕТНИ САТ КОЈИ ТО НИЈЕ

Последњих година све већи број родитеља куповао је својим младим

школарцима паметне сатове да би у сваком моменту могли да прате
њихово кретање, а у случају нужде деца су могла позвати родитеље
или послати поруку. Баш један такав уређај носио је и Мирчета.
У моменту кад је Мирко у пратњи својих пријатеља утрчао у кућу
својих деде и бабе, мама је скрушено стајала наслоњена лактовима на
ивицу стола и јецала, а деда је разговарао с неким телефоном, док је
бака ишла кроз собу и кршила прсте. Мирко је пажљиво пришао мами,
загрлио је и рекао:
– Мама, мислим да имам идеју. Извини што се тога раније нисам
сетио. Знаш онај сат који је тата купио за Мирчету, е па, он га још увек
користи. Колико знам, тата није отказао претплату на пратећи пакет за
сат тако да можеш да покушаш да искористиш онај програм и видиш
где је тренутно Мирчета.
Као да је било потребно време да до Миркове мајке уопште допре о
чему је то њен син причао, а онда је скочила и с надом потрчала ка
лаптопу. Требало јој је неколико минута да се присети приступне
шифре за програм. У себи је у тим тренуцима благосиљала бившег
мужа што је истрајао на томе да купе тај сат, мада се тада жестоко
противила.
Програм је у позадини тражио сигнал Мирчетиног сата и онда се
појавила ситна треперава црвена тачка, која је полако постајала све
већа како је мама зумирала мапу. Деца су је окружила покушавајући да
препознају локалитет на мапи. Било је то врло близу реке. Први је
тачну локацију препознао Сергеј.
– Ту смо се јуче играли гвикинга!
– Чега сте се играли?
– Ма нека наша глупост. Хајдемо брзо тамо. Треба нам петнаестак
минута.
 – Тата, пали ауто – обратила се мајка близанаца своме оцу.
– Мама, само не заборави да понесеш и лаптоп, у случају да
Мирчета промени локацију.
После неколико минута били су на путу ка реци. У ауту је владало
узбуђење међу децом.
– Ух, срећом сам се сетио сата. Не могу да верујем да ми је требало
оволико дуго.
– Ма, само да ти је с братом све како треба, а онда ћете ми платити
за све стресове које ми производите вас двојица дерана.
– Ја сам уверен да је све како треба јер ништа нисам осетио ни
синоћ, а ни данас – тешио је Мирко своју мајку, а и себе.
Деда је паркирао и настало је кошкање ко ће први изаћи из
аутомобила, а потом су почели да гласно дозивају.
– Мирчееета! Где си?!
– Овде смо, дођи код нас!
– Мама, погледај на лаптоп. Да се није померио?
Мајка је погледала, тачка је била на истом месту где и раније, и
даље је треперила црвена боја уносећи немир и нервозу у њено срце.
– По овоме, још увек је ту негде. Требало би да је близу. У кругу од
пет-шест метара. Мало десно у односу на ово где смо сад.
Кретали су се и пажљиво гледали, тражили су потенцијална места
која је Мирчета могао искористи као склониште. Време је одмицало, а
нису успевали да нађу ни Мирчету, ни паметни сат, кад се Стефан
досетио.
– Колико знам, те сателитске навигације нису баш прецизне у
метар, тако да би било паметно да се мало више раширимо.
Послушали су га без речи и раширили појас потраге.
– Које је боје сат? – питао је Сергеј, који је уочио нешто на тлу
неколико метара од себе, испод једног дебла које су јуче користили као
импровизовану клупу.
– Плаве, зашто? Видиш нешто? – одговорио му је Мирко.
– Овде, дођите брзо! – клекнуо је Сергеј подижући сат са тла.
 Са ужасом у очима Мирко му је отео сат да се увери да ли је то
Мирчетин примерак, а потом одбацио комад електронике оклопљен
плавом пластиком и додао:
– Да, то је тај глупи сат!
Сви су били скрушени јер су уместо сата очекивали да ће пронаћи
Мирчету живог и здравог.
 ИДЕЈА КОЈА МОЖЕ
РОДИТИ ДРУГЕ ИДЕЈЕ

При повратку кући сви су ћутали. Крај реке није било никаквих других
трагова. Плави сат могао је ту пасти било ког од претходних дана које
су провели у игри на истом делу реке. Кад су се вратили назад у
бабину и дедину кућу, дочекао их је Мирков и Мирчетин отац, видно
узнемирен. Сергеју, Стефану и Милици нико није морао посебно да га
представи јер им је одмах било јасно да то мора бити он. Имао је
дугачку и запуштену браду прошарану белим власима, али и исте оне
продорне очи које су красиле Мирка.
Пре него што је ишта изговорио, пришао је, клекнуо и снажно
загрлио Мирка, а онда се руковао са дедом и својом бившом супругом.
– Хвала што си дошао! – промрмљала је мајка.
– Како хвала, па то је мој син. Баба ми је рекла да сте пошли трагом
џи-пи-еса, јесте ли шта пронашли?
Мајка му је уморно добацила плави сат, а отац ју је замолио да му
пружи лаптоп, објашњавајући њој и осталима.
– Осим тренутне позиције, програм омогућава и да
реконструишемо претходно кретање тако да ћемо тачно знати када га
је испустио ту где сте га нашли.
Деци су се опет пробудили пажња и нада. Отац је спустио лаптоп
на сто, сео на столицу и почео да ради на рачунару, а они су се
распоредили око њега у ишчекивању одговора који ће добити.
– По овим записима, Мирчета је јуче од куће пошао негде око
четрнаест сати, уклапа ли се то?
– Да, да, то је било после ручка, види шта је било даље –
пожуривала је мајка.
– После су дошли до реке и ту се задржали два сата, јер видим да
се сигнал сата вртео у кругу од десетак метара и бележио активности,
али после пола пет нема ничег више. Само тачка која мирује.
– Пола пет? – питао је Сергеј пребирајући по својим сећањима.
– Да, пола пет.
– Ако је тако, онда је Мирчета испустио сат баш након што смо
завршили са игром. Јер смо тада седели и препричавали најсмешније
догодовштине од тога дана. Ми бисмо намерно неке ствари
карикирали да бисмо га насмејали, али нисмо то радили близу места
где смо нашли сат. Сат је некако био ушушкан испод стабла, а ја не
могу да се сетим да је Мирчета јуче прилазио том стаблу.
Остала деца су се сложила, а Мирко је додао:
– Можда је нека шумска звер нашла сат у непосредној близини и ту
га померила кад је схватила да није ништа јестиво. Не могу да верујем
да се Мирчета вратио само због глупавог сата. Можда није знао пут
натраг кући. Шта ћемо ако се утопио?
По изговореном питању, схватио је да не жели одговор. Жели само
да га неко разувери и каже му да је његов брат добро и да ће га брзо
пронаћи живог и здравог. Помислио је како би било добро да опет
може да се поузда у свој близаначки осећај повезаности са братом који
му тренутно није говорио да се догађа ишта велико.
Миркови родитељи су разменили погледе и решили да је време да
се обрате полицији. Истовремено, погледе су разменили и Миркови
другари, свесни да је дошао моменат да и они ураде најбоље што могу.
Било је неопходно подићи све у потрагу док постоје трагови, јер док
време одмиче, како је често говорио Сергејев отац, трагови се хладе
брже од било чега.
 ПЛАН А СЕ ПОКРЕЋЕ

Мирковим друговима је било савршено јасно да више нема времена за

губљење и, након што је Мирко пошао са својим родитељима да дају
изјаву у најближој станици полиције и замоле за званично покретање
потраге, Сергеј их је подсетио на примарни план који је изнео.
– Милице, ти си задужена за објаву на друштвеним мрежама. Узми
од Миркове баке Мирчетину слику, па објаву, осим на друштвеним
мрежама, можемо одштампати и излепити по крају. Стефане, ти
активирај своје гиковско-гејмерске канале. Нашег посебног другара
неко је сигурно морао да примети, није могао нестати без трага. Не
дозволимо да се трагови охладе. Ја ћу позвати тату. Верујем да је сада
на паузи од бањских третмана. Замолићу га да неко од његових погура
у полицији потрагу и да све крене живље и озбиљније.
Након што су се поздравили, другари су се разишли кућама, свако
са јасним задатком пред собом.
Чим је стигао кући, Сергеј је замолио мајку да му дâ телефон да
позове тату.
– Тата, како си?
– Ево, лежим и читам неки крими роман. Него, шта радиш ти код
куће у ово доба? Зашто ниси у школи?
– Тата, молим те да ме саслушаш, треба ми твоја помоћ. Ситуација
је изузетно озбиљна. Штета што ниси код куће, јер верујем да би ти
ову мистерију решио за тили час.
– У шта си се то сад увалио? Јесам ли ти хиљаду пута поновио да
живот није игра, а да бити детектив није позив за децу? Хајде, да те
чујем. Певај!
– Знам, тата, али кад чујеш све што ћу ти испричати, сигуран сам
да ћеш ме похвалити. Помињао сам ти мог новог другара Мирка. Е, тај
другар има брата Мирчету. Тај брат је посебан, знаш, али оно стварно
посебан…
 Милован је стрпљиво слушао свог сина, који је у неколико минута
изнео све што се до тада догодило. Није заборавио да помене оцу ни
читаву компликовану породичну ситуацију и то да близанци у свом
животу имају и даље контакт како са оцем, тако и са Сретеном,
бившим емотивним партнером њихове мајке. Кад је завршио своје
излагање, најљубазнијим могућим гласом дечак је закључио.
– Ето видиш, тата, ситуација је заиста алармантна и ја мислим да
ти једним позивом можеш да погураш ствари. Сам си рекао да никада
не треба допустити да се трагови охладе.
– Да, рекао сам то више пута пред тобом и сада се кајем због тога.
Молим те да ме пажљиво саслушаш као што сам ја слушао тебе,
упркос томе што си ти дете, а ја родитељ. Твоји другари и ти треба што
пре да се оканете те приче и да препустите професионалцима да раде
свој посао. Чим завршимо разговор, урадићу нешто што не
практикујем, позваћу колеге, оног мог смотаног инспектора Јанковића
и Веса, и замолити их да добро испрате шта се догађа на терену и да
ургирају да се покрене полицијска потрага. Надам се да си ме добро
чуо, по-ли-циј-ска потрага! Значи, не дечја и не цивилна. Најгоре што
сада може да се деси јесте да хрпа деце и цивила истрчи у природу и
сумануто крене да тражи дечака. Ем ћете уништити све трагове, ако их
уопште има, ем се неко може животно угрозити. Зато ти опет
понављам, одмах да си позвао своје пајтосе и да сте отказали све
акције. Је ли ти јасно?
– Али тата, трагови се већ хладе.
– Нема никаквог „али“! Ја ћу урадити то што си ме замолио, али
зато тражим од тебе да ти поступиш како сам ја тебе замолио. Јесмо ли
се договорили?
Сергеј је био разочаран, на ивици да бризне у плач, јер је био
апсолутно сигуран да ће га отац похвалити. Овакву реакцију није
могао ни да наслути, али морао је да се повинује очевој вољи.
– Договорено, тата! Сад ћу позвати Милицу и Стефана и дати им
инструкцију да прекину са свим планираним акцијама.
– Одлично, коначно нешто разумно да чујем.
– Тата.
– Реци!
 – Хвала што ћеш урадити све да се покрене потрага.
– Нема на чему, заиста верујем да је реч о нечему што није наивно.
Само се надам да је јадно дете у реду. Чувај се, ћуране. Још петнаестак
дана и долазим. Молим те, покушај да до тада не упаднеш у невоље.
Олакшај мало мајци и пази брата. Чујемо се!
– Хоћу, тата! Чујемо се!
Предао је телефон мајци, која је разменила поздраве са супругом, а
онда срела упитни поглед свог сина.
– Шта ти сада од мене треба?
– Могу ли бициклом да се одвезем прво до Милице, а после до
Стефана?
– Ако обећаш да ћеш се након тога директно вратити кући, онда
може.
– Обећавам!
За мање од минут Сергеј је био на свом бициклу и убрзано окретао
педале трудећи се да што брже стигне до Милице, која је у том
тренутку већ увелико радила на додељеном задатку.
 ШТА ЈЕ ТО
„КОНТРОЛА ШТЕТЕ“?

Сергеј је затекао Милицу са два телефона у рукама и лаптопом

простртим на кревету у дечјој соби. Чим га је угледала, похвално је
подвикнула:
– Моје објаве видело је седам стотина људи! Хеј, седам стотина!
Већ су кренули да се окупљају и иду ка реци. Носе извиђачку опрему,
воки-токије, лампе. Праве распоред ко ће покрити који део реке.
Инбокс ми је пун, а телефон не престаје да звони, ево, видиш.
Док је то говорила оба телефона у њеним рукама су звонила
истовремено, а Сергеј се присетио очевих речи и осетио како му се
стомак веже у чвор. „Ух, да ли сам покренуо катастрофу?“ Оклевао је
који тренутак, а онда замлатарао рукама говорећи.
– Обустављај! Све обустављај! Причао сам с татом, рекао ми је да
ни у лудилу не радимо ово. Док се полиција укључи у претрагу, прави
трагови ће бити очерупани од стране наших аматера детектива.
– Али како сада да обуставим? Шта да радим, чујеш ли да је ово
сада веће од мене. Да обришем пост? Већ га је видео огроман број
људи. А да напишем да је била грешка, то би направило још већу
штету. Шта да радимо?
Дечак је грчевито размишљао, а онда је одлучио.
– Урадићемо оно што одрасли називају контролом штете. Обриши
објаву на друштвеним мрежама, то ће спречити да се настави даље
ширење информације о Мирчетином нестанку, а ми хајдемо заједно до
Стефана, па ћемо после продужити до реке, дочекивати све који буду
долазили у потрагу и молити их да сачекају полицију.
– Ти знаш да ја свима говорим да си јако паметан, најпаметније
биће које познајем, али ово је јако лош предлог. Без обзира на све,
послушаћу те, али мислим да је ово као лавина која се покренула и која
се више не може зауставити. Сачекај да обришем постове са свих
мрежа, па идем по бицикл, а онда можемо заједно до Стефана.
Уместо да настави расправу са другарицом, изашао је напоље као
да му треба додатног ваздуха. Чим му се Милица придружила, пошли
су до Стефана.

***

Јесте да је Стефан за своју собу говорио да је спејс шатл, али је због

обиља извора светлости и разних гејмерских геџета више личила на
дискотеку ноћу са неким набуџеним светлосним ефектима.
У таквом русвају од каблова и технике, окружен са више монитора,
седео је заваљен у плаво-црвену столицу Стефан и куцао по тастатури
брзином светлости. Само је крајичком ока запазио своје другаре и
поздравио их. Без икакве најаве, Милица је почела да виче:
– Обустављај! Обустављај све акције! Вршимо контролу штете!
– Контролу чега? – упитао је збуњени дечак.
– Ма, то ти је нешто из детективске терминологије овог нашег
аутисте. Све започето, обустављај. Превише смо раширили причу о
Мирчетином нестанку и Сергејев тата нам је скренуо пажњу да ћемо
тако вероватно нанети више штете него користи. Сви ће похрлити да се
укључе у потрагу. Било да су обични радозналци, било да су
добронамерни људи, али оно што је важније, ако је у позадини приче
неки прави злочин или планирана отмица, само ћемо отежати
полицији да дође до стварних трагова.
Коначно се и Сергеј огласио, још увек је био љут на себе због
брзоплетости.
– Ако се то деси, полиција од шуме трагова неће видети дрво,
односно прави траг.
– Како се вас двоје некада изражавате! Просто се запитам идемо ли
у исту школу. Пола ствари које изговорите ја уопште не разумем.
Хоћете да ми кажете да сад треба да кажем свим својим другарима из
Дота заједнице да сам се шалио када сам тражио информације о
несталом дечаку? Разумете ли вас двоје можда шта значи реч
„репутација“? Ако то урадим, било би као да форматирам себе из
сајбер простора за вјек вјекова.
 Милица га изнервирано прекиде у даљем јадиковању.
– Ма, не мораш ништа да радиш. Само подигни задњицу из те
свемирске столице, узми свој бицикл и хајде с нама до реке. Стајаћемо
тамо и објашњавати људима да треба да сачекамо да прво дође
полиција и одради свој посао.
Стефан је послушно притиснуо редом тастере од сва три монитора,
а потом скочио са столице и салутирао ка Милици.
– Да, друже, овај, сестро и другарице, Милице! Свемирски кадет,
Стефан, спреман за акцију!
Недуго потом, троје другара хитало је ка реци са зебњом очекујући
колико ће их људи дочекати.
 ХЛАДАН ТРАГ ИЛИ
ШУМА ТРАГОВА

Док су прилазили реци, схватили су да су већ жестоко каснили. Полако

је почињало да се мрачи. Упркос михољском љету, дани су ипак бивали
све краћи и многобројне придошлице које су се одазвале на Миличин
апел на друштвеним мрежама су већ увелико вршљале крај реке
шарајући батеријским лампама по обали и довикујући Мирчетино име.
Неки су ишли узводно, неки низводно.
Сергеј је погледом тражио Мирка и његове родитеље, или макар
било какве назнаке од полиције. Међутим, на обали још увек није било
ни трага од њих. Чим су се Сергеј и његови другари спустили са
бицикала, направили су договор ко ће кренути ка којој скупини
придошлица да их моле да се разиђу и пусте полицију да пристигне и
на миру одради свој део посла. Раздвојили су се и свако је кренуо на
своју страну.
Придошлице, које су започеле потрагу, нису лако прихватале да
треба од исте да одустану, посебно јер им је то саопштавало три детета
школског узраста. Још већи проблем је настао кад су неки од
присутних препознали Милицу и почели да постављају незгодна
питања о томе зашто је раширила апел да дођу у што већем броју, а
сада их спречава да раде то за шта их је молила да се окупе.
Након тридесетак минута, појавио се полицијски теренац из кога су
изашли Сергеју одраније познате татине вишегодишње колеге и
асистенти, које је отац и био обећао да ће контактирати, инспектор
Јанковић и Весо, а потом за њима Миркови родитељи и Мирко. Недуго
затим, стигла су још четири возила са полицајцима обученим и
опремљеним за теренске претраге.
Инспектор Јанковић је одмах препознао Миловановог сина и
пришао му.
– Твој тата нас је упознао са хаосом који сте ти и твоји другари
закували. Не брини, све ћемо да разрешимо. Недостаје ми рад с
Недељковићима, тако да, што се мене тиче, ако си ишта на оца
повукао, ваљало би да останеш у близини.
Ову реченицу инспектор Јанковић је закључио намигивањем које је
учинило да се Сергеј поносно исправи: имао је осећај као да је у
моменту порастао макар десет центиметара. Татин најближи асистент
га жели у близини. Несвесно се руком машио за џеп да провери да ли
му је нотес са белешкама још увек у џепу и био је срећан кад се уверио
да јесте.
После инспектора Јанковића пришао му је и Весо, који се са
Сергејем руковао с пуно поштовања, као са одраслом особом, а потом
је пришао и Мирко, који га је другарски загрлио и на уво му дошапнуо:
– Хвала што си о свему информисао оца. Од момента кад се он
укључио, све је постало далеко лакше. Као да су напокон почели да
нам верују. Знаш, не могу да престанем да се чудим како то да нисам
ништа осетио? И даље ми је невероватно да је Мирчета могао да
ишчезне а да ја апсолутно ништа не осетим. Никакав немир, било
шта…
– Можда си се просто био препустио ужитку игре и наших
дружења. Можда си коначно дозволио себи да се мало опустиш.
– Ако се испостави да се нешто лоше десило Мирчети, никада то
себи нећу опростити! Пре него што су се познаници твог тате
укључили у причу, знаш ли шта су нам рекли у станици? Да се
најчешће у сличним ситуацијама деси да се деца превише примакну
води и да их, пошто или не умеју уопште да пливају или нису искусни
пливачи, матица реке понесе. Онда негде ударе главом о грану или
камен, остану без свести и нажалост се утопе, а тело им исплива после
десетак дана, некад чак и неколико месеци касније, километрима од
места где су ушли у воду. Просто не могу и не желим да замислим да
се тако нешто догодило мом Мирчети. Не желим ту слику у глави!
Сергеј се сав стресао од језе коју је осетио. За тренутак је
помислио на свог брата. Био је поносан на свог друга Мирка и на то
како се носи са читавом ситуацијом. Није знао у тренутку за кога више
брине због могућности описаног сценарија, за Мирчету или Мирка
који би себе кривио до краја живота…
 ***

После скоро сат времена полиција је коначно успела да очисти терен

од последњих радозналаца који су се јавили на Миличин апел. У том
моменту већ је било протекло нешто мало више од двадесет и четири
часа откад је Мирчета нестао. Сви су полако постајали нервознији.
Инспектор Јанковић и Весо водили су истовремено разговор са
Мирчетином породицом, али и са другарима с којима је дечак провео
последње сате пре нестанка.
Паралелно са инспекторима, белешке је хватао и Сергеј.
– Госпођо, занима ме да ли сте можда проверили улазна врата кад
сте приметили да Мирчета није у кући ваших родитеља?
– Сећам се да сам се махинално машила за врата како бих истрчала
напољу да га потражим: била су откључана. То је уједно било и
уобичајено јер их закључавамо само ноћу кад сви легнемо. Ко
последњи остане будан или последњи уђе у кућу, обично он закључава
улазна врата.
– Јесте ли приметили неку промену код дечака у време непосредно
пре нестанка?
– Знате, то је у Мирчетином случају јако тешко одредити. По
доласку овамо и на самом почетку школске године било му је јако
тешко, био је још повученији – застала је и погледом тражила
одобрење за изнету тврдњу, али и опрост од свог бившег мужа и другог
близанца.
– Међутим, откад је Мирко стекао ново друштво и упознао
Мирчету с њима, морам признати да је био далеко веселији него икада
раније. Свакодневно су га водили у авантуре са собом. Да нисте ви,
децо, нешто приметили? Свесна сам да га познајете релативно кратко,
али ако сте нешто приметили, молим вас реците.
Милица, Стефан и Сергеј су разменили погледе, а онда потпуно
синхронизовано одмахнули главом. Инспектор Јанковић је унео нешто
у своје белешке, а потом се обратио оцу близанаца:
– Где сте ви били у тренутку нестанка дечака?
– Како то мислите „где сам био“? Оптужујете ме за нешто?
– Не дај боже, само постављам најједноставније могуће питање.
Колико смо упознати, ваша породица је претходних година прошла
кроз буран период, тако да молим да сарађујете и одговарате на
питања. Сви одговори које дате биће у даљој истрази проверени, али
превише је времена изгубљено, а приликом нестанака деце, време је
најважнији фактор.
На само помињање породичне ситуације близанаца, Сергеј је брзо
потражио Мирков поглед. Жарко је желео да му се извини што је без
дозволе свом оцу одао све што им је дечак поверио. С друге стране,
био је апсолутно сигуран да његов отац не би ту тајну поделио са
сарадницима да то није било од пресудног значаја за случај. Надао се
да ће му Мирко, кад пронађу Мирчету, опростити. Лакнуло му је кад у
Мирковом погледу није пронашао трагове осуде. Дечак је, једнако
напето као и сви остали, пратио разговор свог оца и инспектора
Јанковића.
– Кад сте већ обавештени о породичним приликама, топло вам
саветујем да испитате где је био дотични Сретен. Бивши дечко моје
бивше супруге. Сигуран сам да ће имати да понуди занимљиве
одговоре.
– Верујте, господине, сви одговори ће бити брижљиво прикупљени
и још брижљивије проверени. Имате моју часну реч!
Баш док се расправа између инспектора Јанковића и Мирковог оца
приводила крају, један аутомобил се паркирао и из њега је изашао
мушкарац, који је прво погледом тражио неког док није угледао
Миркову мајку. Десило се да је скоро истовремено њега опазио и
Мирков отац, који је театрално показао полицајцу пре него што му је
саопштио:
– Ми о вуку, а вук на врата! Ево и помињаног Дон Жуана, верујем
да је време да му поставите идентично питање као и мени.
– Верујте да ће и њему питање бити постављено, али тек након што
од вас добијемо одговор.
Сергеј и другари, осим Мирка, били су фасцинирани леденим
стрпљењем инспектора Јанковића. С друге стране, Мирко је након
осећаја захвалности инспектору због покретања потраге почињао
полако да га мрзи због начина на који је постављао питања његовим
родитељима, а посебно због тога што му је отац постајао све
нервознији. Уједно, Сергеј се добро сећао да је инспектор Јанковић
био главни за шегачење у татиној екипи и овако озбиљан приступ
уносио му је додатни немир.
Даље испитивање прекинуо је Весо, допуштајући Сретену да
загрли Мирка и његову мајку и да размени љутите погледе са бившим
мужем своје бивше партнерке и колегинице, а потом је инспектор
Јанковић пришао Сергеју, Милици и Стефану и рекао им да убаце
бицикле у гепек полицијског теренца јер је ноћ пала и време је да их
врати кућама, а да ће Мирко остати ту са својима до даљег, док ће се
неопходна испитивања довршити у полицијској станици током ноћи.
Деца су пришла да загрле свог другара, покушавајући да му
пренесу још додатне снаге. Док је Сергеј седао на задње седиште
полицијског аутомобила, видео је Мирка како трчи ка њима након што
се нечега присетио. Инспектор Јанковић је спустио прозор са стране
где је седео Сергеј.
– Можете ли сачекати још који тренутак? – молећиво је Мирко
упитао инспектора Јанковића.
– Наравно.
По добијеном одобрењу, Мирко је отрчао до мајке и нешто је
замолио, а потом се вратио до полицијског возила.
– Можете ли у повратку свратити до моје баке? Замолио сам мајку
да је позове, да извади све Мирчетине блокове са цртежима. Имам
последњу молбу за Сергеја за данас. Молим те да их узмеш и пажљиво
проучиш. Можда ћеш у њима пронаћи нешто што ја нисам успео да
дешифрујем. Сваки велики догађај за њега забележен је у тим
цртежима. То је као његов лични дневник који сам ишчитавао сваке
ноћи пред спавање. Ако постоји још неко на овом свету ко осим мене
може разумети мог брата, осећам да си то ти.
– Не брини, пажљиво ћу их погледати чим стигнем кући. Молим те
да немаш превелика очекивања од мене, али и да ми опростиш што сам
злоупотребио твоје поверење и што сам, тајне које си поделио са нама,
без овлашћења истртљао оцу. То другови не раде, али сам се
успаничио због озбиљности ситуације.
– Другар, ти и наши заједнички другари сте сва моја очекивања
надмашили. Никако ме не можеш изневерити! За то што си моје тајне
поделио са оцем, не да ти не замерам, већ сам ти захвалан. Нема никог
ко није чуо за твог оца и веруј да ме, осим потпуног изостанка мог
близаначког чула да се Мирчети нешто лоше догађа, једино још теши
то што твој отац сада управља ситуацијом.
Инспектор Јанковић је љубазно упозорио дечаке да је време за
растанак, а потом је полицијски теренац пошао у правцу куће
Миркових бабе и деде.
 РАЗГОВОР СА ИНСПЕКТОРОМ

Прво су свратили до Миркове баке, која је предала Сергеју прегршт

блокова са Мирчетиним цртежима, а потом је инспектор Јанковић
одвео кућама Стефана и Милицу. Деца су у полицијском возилу све
време ћутала. Као да је дан који се полако гасио донео превише
узбуђења у њихове животе, а полако је и страх за Мирчету почињао да
се увлачи у њих. Нису се више ни сећали када је последњи пут Стефан
покушао да се нашали.
Током вожње Сергеј је нервозно куцкао прстима по блоковима.
Радовао се доласку кући, али је и стрепио од реакције мајке јер се
присетио да је прекршио обећање које је дао – да ће само поћи до
Милице и Стефана и одмах се вратити кући. Неугодну тишину
прекинуо је инспектор Јанковић, чим су он и дечак остали сами:
– Шта мисли мали профајлер, ко је више сумњив? Мирчетин тата
или мамин бивши дечко?
– Мислим да је немогуће да је било ко од њих двојице могао да
науди Мирчети.
– Види ти малог, а зашто си тако сигуран у то?
– Нисам рекао да сам сигуран. Само, по ономе што знам, оба
мушкарца су водила рачуна о Мирчети и волела га, а Мирчетина
посебност огледала се у томе да његова чула раде боље од наших. Да
му је претила опасност од неког од њих двојице, верујем да би он то
осетио.
– А откуд ти идеја да није? Колико сам схватио твог оца, Мирко вам
није рекао шта је разлог разиласка његових родитеља, али ни његове
мајке и Сретена. Такође, још увек ниси ни отворио те блокове са
цртежима, а већ си формирао мишљење. Можда си ипак мало мање
темељан од тате – инспектор није издржао да га не пецне.
– Можда сте у праву, а можда се и држим оне татине мисли да је
најбоље веровати примарном инстинкту и мишљењу које имамо о
некоме на самом почетку, пре него с неким стекнемо било какву
историју. На пример, након вашег испитивања свима нам је Мирков
тата звучао крајње сумњиво и непотребно агресивно, али с друге
стране и ви сте урадили све да га намерно испровоцирате.
– Види ти малог! Чудо сте ви Недељковићи!
Док је довршавао реченицу, коју је испратио гласним смехом,
почињао је да паркира возило испред зграде у којој су живели
Недељковићи, а из Сергејевог ума је полако нестајало све осим страха
од сусрета са мајком. Замолио је инспектора Јанковића да га отпрати
до улазних врата, а овај му је нагласио да се то подразумева.
Да ли због тога што није био сам или зато што је срећна што га
види на сигурном, мајка је успела да надвладала накупљену љутину,
без речи га је загрлила и захвалила инспектору што јој је допратио
сина, не остављајући простора Сергеју за бригу да ће по одласку
инспектора Јанковића мама променити расположење.
Ма колико га је пута инспектор Јанковић данас успео да изнервира,
дечак је осећао захвалност према татином колеги, и због те
захвалности лепо су се поздравили, а дечак се изненадио кад је након
руковања у шаци нашао визиткарту са подацима инспектора.
– Ако нађеш нешто занимљиво у тим цртежима а тата ти не буде
доступан, буди слободан да ме контактираш у било које доба дана или
ноћи. Бићу ту, не брини. Урадићемо све што је до нас да пронађемо
твог посебног другара!
 ПОСЕБНИ ЦРТЕЖИ ПОСЕБНОГ ДЕЧАКА

Мада је у свом дечјем телу осећао умор, Сергеј је био у оној фази кад
је премор толики да мозак просто одбија да се смири. То му је
омогућило да отера сан и стрпљиво сачека да мама испрати њега и
Ђорђа на спавање, а онда и да његов млађи брат заспи у кревету
прекопута.
Кад је постао апсолутно сигуран да може без страха од туђих упада
да се посвети Мирчетиним цртежима, упалио је извиђачку лампу са
уским снопом светлости, коју је држао у фиоци испод кревета, и почео
редом да распоређује блокове са цртежима по постељини. Извадио је и
нотес са забелешкама и припремио га за записивање свега занимљивог.
На сваком блоку је на корицама био назначен период на који су се
цртежи односили. Сергеј је одмах препознао Мирков рукопис. Скоро
да је могао да види како дечак ноћу стрпљиво прегледа цртеже које је
његов брат нацртао и како их систематично одваја и чува.
Чим се сусрео с првим Мирчетиним цртежом, био је свестан да
Мирко није претеривао кад је рекао да је његов близанац посебан и да
му не требају боје да би представио различите нијансе које је запажао
око себе.
Време је одмицало и Сергеј је полако почињао да уочава обрасце.
Сви цртежи крај воде били су некако светлији, срећнији, а што је мање
воде било на њима, дечак је јаче притискао графитну оловку, скоро до
границе да поцепа папир на ком је цртао.
Такође, Сергеј је запазио и да су најлепши цртежи настали током
оног временског периода који се поклапао с Мирковом причом о томе
да су заједно са родитељима, и након развода, проводили празнике у
татиној кући крај реке. Из тог периода, светлошћу су доминирали
цртежи на којима је било приказано како се с породицом игра гусара.
Било је приказано и једно речно острво, које је у Сергеју пробудило
жељу да га и сам посети. Острво налик онима из прича са тајном о
закопаном благу.
 Могао је и да примети да је дечаков таленат из године у годину
бивао све раскошнији. Линије су постајале сигурније, а прикази скоро
фотографски. Ни стари руски црнобели фото-апарати са најскупљим
објективима нису могли да забележе толико детаља колико је
Мирчетино око могло. Потом је све то једнако успешно преносио на
папир.
Највише се Сергеј обрадовао кад је међу цртежима из последњег
блока пронашао оне који су приказивали њихове заједничке игре с
Мирчетом. За око му је лако запало да је интензитет светле боје био
најприближнији оним цртежима насталим на тајанственом речном
острву. Зачудо, и тада, као и сада, сви око њега играли су се пирата,
наравно уз малу модификацију на коју их је Ђорђе инспирисао
измишљањем својих гвикинга, али мотивски ови цртежи били су врло
слични.
Осим бољег управљања оловком и боље технике, као да се код
Мирчете развијао и потпуно нови стил представљања ствари и
ситуација. Све чешће су цртежи били некако картографски. Чак су и
стране света биле означене у доњем углу свих новијих цртежа. Због
овог детаља, Сергеј је таман био решио да ће наредног јутра прво да
провери на интернету и Гугл мапама да ли је Мирчета био и толико
посебан да је умео да се оријентише у простору без помагала, а онда се
присетио да је његов нестали друг са собом увек носио и паметни сат,
који је вероватно имао опцију компаса.
Вратио се и проверио из ког периода је први цртеж са означеним
странама света, видео је да се то подудара с периодом кад је дечак
добио паметни сат. Тако је Сергеј коначно успео да реши макар једну
мистерију.
Кад је завршио са последњим цртежом, дечака је већ сустизао
умор. Пажљиво је посложио цртеже по блоковима како су и били
поређани кад их је добио, и одложио их заједно са својим белешкама.
Више се није трудио да се опире сну, а последње мисли потрошио
је на размишљање о мотиву зашто би уопште Мирчета имао потребу да
те ноћи напусти кућу након што су се вратили са реке. Да ли је стварно
било могуће да су га отац или Сретен могли намамити и отети? Шта би
тиме постигли? Да ли је у причи постојао и неко трећи ко је могао да
угрози дечака?
 Сергеј није успевао да прокљуви ко би имао мотив да свесно
нашкоди Мирчети, а онда се, док се већ добрано рвао са сном,
присетио оне страшне приче коју је Мирко чуо у полицијској станици.
Да су се и раније дешавале такве несреће, и пре него што је допустио
сну да га коначно савлада, стигао је у себи само да се помоли да овде
није било речи о несрећи, већ да је неко, за сада, с непознатим
разлогом одвео Мирчету, али да је он жив и здрав.
Између два зла у овој ситуацији изгледало је лако одабрати оно
мање, а ако је дечак заиста жив и здрав, није ни сумњао да ће га он и
његов тата Милован пронаћи.
 НЕМА ШКОЛЕ ДО ДАЉЕГ

Чим се пробудио, Сергеј је отрчао до мајке која је већ била поставила

доручак на столу у трпезарији.
– Добро јутро, профајлеру јуниору!
– Добро јутро, мама! Да се ниси чула са татом можда? Да нема
неких новости о Мирчети?
– Чули смо се јутрос. Рекао је да нема још никаквих новости.
Синоћ касно су испитани родитељи близанаца и бивши момак њихове
мајке. Потрага за сада није дала никакве резултате. Нема назнака и
трагова да се дечак вратио назад на реку. За сваки случај данас ће
надлетати и хеликоптери, а у потрагу ће се укључити и рониоци. За
јутрос је још планиран детаљан претрес куће одакле је дечак нестао,
верујем да је до сада већ и завршен.
– Јао, јадан Мирко! Не могу ни да замислим колико му тешко пада
сва ова неизвесност.
– Управо тако, јадно дете. Јадни и њихови родитељи. Због тога сам
причала са татом, а потом и са Миличиним и Стефановим родитељима.
Договорили смо се да вас до даљег не пуштамо у школу. Мислимо да је
много корисније да будете уз свог другара. Миличина мајка је преузела
на себе да посети разредну наставницу Радмилу. Како је она душа од
жене, не сумњамо да ће разумети. Твој тата верује да ће се целокупна
ситуација сигурно разрешити у наредних неколико дана тако да ћете
изгубљено градиво лако надокнадити. Само дај боже да се прича
заврши на прави начин и да се то несрећно дете врати кући живо и
здраво.
– Хвала ти, мама! Хвала и теби и тати на разумевању, а хвала и
Миличиним и Стефановим родитељима. Могу ли да позовем њих двоје
са твог телефона да се договоримо када ћемо отићи код Мирка?
– Можеш, али нема потребе, све смо се ми родитељи договорили. У
журби ниси обратио пажњу на то да је сто постављен за још три особе,
осим за тебе и Ђорђа. Брзо ће нам се прикључити твоји другари.
– Кажеш три?
– Да, и Мирко ће доћи. Морате свом другу да пружите подршку у
овом тешком периоду. За ручак ћу вам поручити пице. Кад Ђорђе
устане из кревета, замолићу вас само да не причате о Мирчетином
нестанку. Још је мали, па да му не подгревамо машту, а и доста ми је
један детектив аматер у кући. Чим га одведем у школу, онда можете да
разглабате о вашим теоријама колико год желите. Умало да заборавим
да је тата рекао да га обавезно позовеш после јутарњих терапија.
Мислим да је то за неких пола сата. Онај луцкасти инспектор Јанковић
му је пренео да си добио на увид Мирчетине цртеже, те да не сумња да
си их све већ детаљно прегледао. Због тога би да чује да ли си шта
занимљиво пронашао.
Дечак је бојажљиво оклевао да мајци саопшти истину, из страха
хоће ли ће се љутити кад схвати да је синоћ глумио да је легао да
спава. Како га је мајка исувише добро познавала и „читала“, пробила је
тај моменат нелагоде.
– Како сте надмени ви Недељковићи, мислите да само ви умете да
читате људе. Дај опусти се, знам ја да си синоћ остао још скоро два
сата да проучаваш цртеже. Мислиш да си нечујан, али кад су деца у
питању, родитељи чују и њихове мисли, веруј ми. Нисам хтела да те
прекидам јер апсолутно разумем колико ти је ово важно. Ја само не
желим да се увалиш у невоље, а док год си код куће, твоје фантазије и
теорије ми те не могу угрозити. Ако успеш да помогнеш другу, бићу
поносна на тебе, али и ако не успеш, опет ћу бити поносна, јер си
својом бандоглавошћу и укључивањем оца у целокупну причу већ
помогао да се покрене механизам потраге.
Дечак је захвално гледао у мајку, дивећи јој се као никада раније.
Из тог момента пренуло га је звоно улазних врата. Потрчао је и одмах
отворио. Обрадовао се кад је видео главе својих другара.
– Ето, Мирко, након мог спејс шатла од собе за игру и Миличине
грандиозне куће, дошло је време да упознаш и резиденцију
Недељковића или, боље речено, просторије детективске агенције
Недељковић – Стефан као да беше повратио свој смисао за хумор.
– Другари, добро дошли! – позвао их је Сергеј, а Милица се
надовезала:
– Док се Мирко буде упознавао са просторијама, не сумњам да ће
Стефан прећи на ти с палачинкама Сергејеве мајке. Осећам како
миришу, тако да ти топло саветујем да овом звекану не даш никакву
предност. Прво напуни стомак, а после све остало.
– Зашто ме тако олајаваш? Само водим рачуна о мојој затвореној
кривој линији – спремно је одговорио Стефан гладећи трбух.
По Мирковим очима се видело да је пробдио ноћ, али ипак није
издржао да се не осмехне на лудорије својих другара.
Деца су коначно ушла у стан и изула се у ходнику Недељковића, а
после тога једно по једно придружили се за трпезаријским столом
Ђорђу, који је у међувремену устао и био спреман да доручкује.
 МИРКО ОБАВЕШТАВА ДРУГАРЕ ШТА СУ
СВЕ ПРОПУСТИЛИ

После доручка Ђорђе је устао и отишао да се спрема за школу, а Сергеј

је дао знак другарима да је коначно безбедно и да могу да причају.
Прво питање Мирку поставила је Милица и то је урадила након што је
спустила своју шаку на Миркову, која се претходно налазила
испружена на столу, тик уз њену шаку.
– Како си? Јесте ли ти и твоји успели да одморите?
– Не знам шта да вам кажем. Ужасна ноћ је иза нас. У полицијској
станици је било посебно грозно. Тата и Сретен су у више наврата били
на ивици да се потуку. Као да се сваки трудио да се више наметне мами
нудећи јој подршку. Испитивање је само још више погоршало ствари.
Испоставило се да ни један ни други немају никог ко би потврдио где
су били у моменту кад је Мирчета нестао. Ситуација се мало смирила
кад је мајка замолила Сретена да се повуче и остави њу и тату. Након
тога је он отишао, али уз упозорење добијено од инспектора Јанковића
да му не саветује да напушта град у наредних неколико дана. Мајка је
покушала да му понуди да заноћи у бабиној и дединој кући, али је тада
опет тата плануо, и Сретен је сам попустио и рекао да ће се сместити у
неком од градских мотела.
– Заиста ми је жао што поред драме око Мирчете пролазиш и кроз
то – добацио је Стефан, а онда као да је негде видео прилику да осуди
и своје родитеље, допунио је своју изјаву:
– Одрасли су некада такви смарачи. Знаш, тако су и моји након што
су се развели… После једно месец-два су нашли замене једно другом.
Никад нисам разумео зашто су онда уопште били толико дуго заједно
ако им је тако лако било да нађу замене. Обично се за нас каже да смо
себични, али по мом искуству, жестоку конкуренцију имамо у
маторцима.
– Добро, Стефане, лако је судити из наше перспективе. Једном ћемо
и ми одрасти, па ћемо упознати и ту страну живота. Не каже се без
везе да је заљубљеност најснажнија сила. Толика уметничка дела су
посвећена љубави. Можда су твоји родитељи годинама патили једно с
другим, баш потискујући осећања ка другим особама из страха да не
испадну себични. Признаћеш да би се јако ружно осећао да си једног
дана сазнао да си ти био разлог њихове несреће, јер су из страха да те
не повреде остали таоци нечега давно завршеног – све време док је ово
причала, Миличина шака је и даље је била на Мирковој, који као да је
стрепио да јаче удахне из страха да му се рука не помери.
Полако су њихов додир почели да примећују и Сергеј и Стефан.
Било им је мало чудно, јер они на Милицу никада нису гледали таквим
очима. Она је просто била њихов трећи друг, брат, савезник, најоданији
пријатељ. Све живо, само не опција за заљубљивање.
– Кад боље размислим, те твоје речи ће можда једног дана имати
смисла, али сада ти морам рећи да не мислим тако. Откуд бих ја знао
шта би било кад би било. Ја знам како су моји родитељи одиграли
карте које су добили и морам вам рећи да сам јако љут кад видим
колико су срећни са својим заменама. Те замене ми нису ништа
скривиле, али никако не успевам да постанем добар са њима, него,
добро, да не гњавим више мојим проблемима. Извини, Мирко,
прекинуо сам те.
– Па, заправо, нема ту много шта да се дода. Потрага за Мирчетом
је и даље безуспешна. Јутрос је спроведена и полицијска претрага
бабине и дедине куће. Сваки педаљ су преврнули, али по лицима
полицајаца бих рекао да нису нашли ништа значајно. Нема никаквих
трагова да је неко насилно ушао у кућу, али ни трагова борбе. Просто
се јасно види да је Мирчета највероватније сам изашао из куће, али
зашто и куда се након тога запутио, то још увек нико не наслућује.
Серж, јеси ли успео да погледаш цртеже?
Дечак се прво погладио по глави, покушавајући да одабере речи
којима ће започети одговор.
– Наравно, чим су Ђорђе и мама синоћ легли, пажљиво сам прешао
сваки цртеж. Заиста су посебни. Као да имају моћ да те усисају и
преместе накратко у сцену коју Мирчета приказује. Мислим да су
вредни пажње. Слажем се с тобом да су врло детаљни и да твој брат
опажа толико тога што ми обични смртници занемарујемо. Да ли сам у
њима видео нешто ново, нисам сигуран, али ћу за сваки случај касније
мом тати изнети све белешке које сам направио док сам их прегледао.
Жао ми је, мислим да си очекивао више од мене. Надам се да ће мој
тата извући нешто више него ја. Често се догађало да приликом
истрага које је водио неки детаљ, који свима буде превише баналан,
њему буде од пресудног значаја да разреши мистерију. Остаје ми да се
надам да ће тако бити и овог пута. Врло брзо ће се вратити с јутарњих
терапија па ћу се чути с њим.
Жар наде у Мирковим очима јесте се угасио за нијансу и то није
промакло Сергеју, али је дечак опет куртоазно одговорио свом другу:
– Поновићу оно шта сам синоћ рекао: оно шта сви ви радите за
моју породицу и мог близанца је невероватно. Бескрајно ћу вам бити
свима захвалан на овоме читавог живота, али мораш схватити да смо
ми ипак само деца. Вас троје сте, свако на свој начин, баш као и мој
Мирчета, посебни, али то не значи да и даље сви нисмо деца.
– Шта мислите, да пустимо Нетфликс и најновију сезону Чуднијих
ствари. Тако ће нам време до позива чика Милована брже проћи. Сад
у њој глуми и онај наш глумац Никола Ђуричко. Сви кажу да је
развалио. Мислим да је то једина дечја екипа која је нон-стоп у већем
сосу него ми. Кажу да опет монструм из друге димензије узима
контролу над људима из школе. Да се то дешава код нас, кладим се да
би историчарка била главна мета да је запоседне какав демон из друге
димензије. А можда би и, кад би то покушао да уради, побегао главом
без обзира говорећи: „Ти си више зла од сваког зла“ – нису издржали
да се не насмеју овој Стефановој опасци, али и сложе с идејом која је
једина звучала разумно у моменту кад је некако требало прекратити
време.
Док су гледали серију, све четворо су повремено гледали на собни
сат у дневној соби Недељковића и с нестрпљењем чекали да се
Сергејева мајка огласи и објави да је Милован позвао.
 РАЗГОВОР ДВА ПРОФАЈЛЕРА

У серији се још увек није појавио Ђуричко кад је Сергејева мајка ушла
у собу и руком дала знак сину да изађе из собе. Остали су одмах
притиснули паузу и с нестрпљењем чекали повратак свог другара.
Знали су да је дошло време да се обави разговор у који су сви полагали
највише наде…
Сергеј је узео слушалицу и упутио се ка својој соби да узме нотес
са забелешкама. Осећао је како му срце јаче лупа док се јављао оцу:
– Ћао, тата! Како си?
– Ћао, колега! Сад кад сам те коначно чуо, много боље, хвала на
питању. Могу ли да чујем јеси ли шта ново сазнао? Јанковић ми је
испричао за блокове са цртежима. Верујем да ти је мама рекла да је
потрага фактички у ћорсокаку. Весо и Јанковић се нису прославили ни
након испитивања двојице мушкараца. Немају криминални досије,
додуше немају ни алиби за ноћ кад је дечак нестао, али је стварно
тешко конструисати мотив за тако нешто. Оба мушкарца су у
прошлости повлачила потезе којима су доказали да су разумни и да им
је виши интерес, а посебно Мирчетино добро, изнад личних интереса.
– То сам и ја синоћ рекао инспектору Јанковићу.
– Знам, знам, синоћ касно ми је то издекламовао констатујући да
смо исти и да није претерано срећан због тога. Баш пре тога сам му
био побио климави конструкт којим је намеравао да окриви Сретена да
је отео дечака јер је, док су живели заједно, толико заволео дечака да је
био спреман да га отме и држи кришом од осталих. Знаш, добар је
Јанковић, само често би да покуша да нађе пречицу, не воли много да
се мучи.
– Како је синоћ био стиснуо Мирковог оца, био сам сигуран да му
је он главни осумњичени.
– Вероватно би и био, али је морао да призна да би отац, који је
допустио да му деца живе и одселе из родног места с новим партнером
бивше супруге, две године касније тешко могао да се претвори у
страшног отмичара. Како је Сретенова жртва у прошлости мања, то му
је изгледало да је Сретен опција која представља пречицу у овој причи.
Да се разумемо, није то скроз немогуће, али мотив је у сваком злочину
најважнији, а овде још увек нисмо ни сигурни да ли је реч о злочину.
Него, да не дужимо. Молим те да ми ишчиташ све што си записао док
си прегледао цртеже. Чак и ако постоји неки детаљ који ниси записао,
а присетиш га се док разговарамо. Јако је важно да ово схватиш крајње
озбиљно.
– Већ јесам и хоћу, тата. Ниси ми рекао да ли је претрес куће дао
икакве резултате?
– Нажалост, и то је ћорсокак, али након нашег разговора можда у
том правцу буде неких додатних активности. За сада у кући није
пронађено ништа што би указивало на провалу, нити да је дечак с
умишљајем напустио дом. Сва гардероба је на месту, постељина није
била намештена и затегнута. Просто, све је остављено онако као да ће
се дечак сваког момента вратити.
Сергеј се опет присетио приче коју је Мирко чуо претходног дана у
полицијској станици о несрећним случајевима и утапању, и претрнуо
је. Полако је та верзија постајала највероватнија и то му је ледило крв
у жилама. Због тога је морао да прочисти грло и накашље се пре него
што је почео тати да реферише из нотеса са белешкама.
Како је Сергеј у свој нотес унео прегршт ствари и из потребе да
тати што веродостојније пренесе све шта је нашао, процес реферисања
је потрајао двадесетак минута. Милован се трудио да га не прекида
потпитањима. Пажљиво је слушао, такође повремено записујући неке
ствари, што дечак није могао да зна, али јесте претпостављао.
Кад је дечак коначно завршио, осетило се да му је лакнуло. Као да
је с последњим реферисаним уписом из свог нотеса скинуо огроман
терет са дечјих плећа. Сада је остало да сачека татину реакцију. Тата
није одмах проговорио, секунде су пролазиле, али Сергеј је био
стрпљив. Знао је да је његов отац врло темељан, али и често штедљив
на речима.
– Браво! Стварно, одличан си посао одрадио. Морам да признам да
сам поносан на методичност коју си усвојио и применио.
 – Хвала, тата! – дечак се истовремено и постидео и осетио никад
поноснијим.
– Сада разумем зашто сте и твој другар Мирко и ти за Мирчету у
више наврата искористили фразу „посебан дечак“. Знаш, док сам био
на почетку своје специјализације из психијатрије једна од тема која ме
је највише окупирала био је аутизам. Стварно је реч о стању које је на
неки начин мистично, а опет посебно. Мислим да свака особа са
аутизмом има неки посебан дар, само треба истрајати да се тај дар
пронађе и разуме. У давна времена, кад медицинска дијагностика није
била тако напредна, нити је аутизам уопште био препознат као
посебност, а људи са стањима из овог спектра сматрани су чудацима и
неретко били обележени од околине. Дешавало се да буду и напуштени
од породица или да живе негде изоловани од осталих.
Сергеј је само помислио на раздрагани Мирчетин смех док би се
играли и осетио је како се у њему формира бес за све те који нису
имали стрпљења за своје најдраже, који су просто само били
другачији. Тата је наставио:
– Верујем да је за Мирчету велики благослов то што има тако
брижљивог брата. Чињеница да су близанци је вероватно додатно
оснажила везу међу браћом. Требаће ми твоја помоћ у наредном
кораку. Након што завршимо разговор, ја ћу позвати инспектора
Јанковића и дати му неке инструкције за додатне провере полицајаца
који су извршили претрес куће из које је нестао дечак, али је много
важно да и ти приупиташ, прво Мирка а потом и његове бабу и деду,
као и Сретена, да ли је из простора у ком су раније живели нестало
било шта необично. Мораш инсистирати да добро провере и размисле
о свему што имају у кући од предмета, посебно нека размисле о
књигама и папирима с којима је Мирчета могао доћи или јесте долазио
у контакт. То може бити нешто на први поглед скроз банално и ситно,
али је врло важно да се пажљиво присете да ли је у периоду откад се
уселио Мирчета ишта с чим је он могао да дође у контакт нестало или
је на неки начин оштећено под чудним околностима. Замолићу Веса да
испрати Сретена до куће у којој је дечак био док су живели у М,
наравно у периоду пре свађе са мајком близанаца. Јеси ли ме разумео?
Све инструкције добијене од оца Сергеј је детаљно записао. Прво
му је потврдио да је разумео задатак који му је поверио, а онда
бојажљиво питао оца:
– Је ли ишта од овога шта сам ти испричао било од користи?
Постоји ли шанса да је Мирчета жив и здрав?
– Верујем да је било изузетно корисно, а време ће показати колико.
Имам теорију коју морам да испитам, зато је и важно да задатак који
сам ти поверио испуниш што прецизније. Да ли је Мирчета још увек
жив и здрав, морам бити искрен и признати ти да не могу да тврдим,
али се надам да је посебност твог другара довољна да га заштити док
га не пронађемо. С друге стране, ми психијатри некада верујемо и у
паранормалне ствари, тако да ми велику наду даје то што Мирко
упорно тврди да још увек не осећа да се ишта лоше десило његовом
брату. У сваком случају, ако не будемо брзи, бојим се да је једино лош
исход могућ. Овај дан је пресудан за све. Ако је дечак заиста отишао из
куће својевољно и без икакве резерве хране, воде и одеће, сваког часа
може постати животно угрожен. Ја ћу преостале данашње вежбе
прескочити, тако да те молим да ме позовеш ако било шта сазнаш, ма
колико ти се чинило да је неважно.
– Хоћу, тата!
– И још нешто.
– Реци, тата.
– Волим те и поносан сам на тебе, али и на Ђорђа и маму.
– Знам, тата, и ми тебе волимо и много нам недостајеш. Бројимо
дане до твог повратка.
– Хајде, врати се другарима, знам да те очекују с нестрпљењем, па
се чујемо касније.
Чим се вратио у дневну собу, дочекали су га погледи гладни
информација. Сео је и укратко им препричао најважније ствари из
разговора, посебно наглашавајући Мирку колико је важно да оду до
његових деде и бабе и поставе им питање његовог оца.
На путу ка њима и Мирко је грчевито размишљао о предмету или
предметима, књигама и папирима који су могли нестати након што је
Мирчета био у контакту са њима. Имао је осећај да је он једини који
може да пружи прави одговор на питање које је поставио Милован
Недељковић…
 СВАКИ ДЕТАЉ ЈЕ ВАЖАН

Сергеј је понављао питање свог оца свима који су боравили у кући

одакле је дечак нестао, редом Мирковим деди и баби, мајци, па потом
опет Мирку. Уз питање понављао је упорно као папагај:
– Сваки детаљ је важан! Не размишљајте о томе да ли је нешто чега
се присетите банално или не, већ одмах реците. Молим вас и да још
једном прегледате ствари. Знам да је јутрос била полиција и да је
детаљно све прегледала, али вас молим да још једном погледате све.
Одрасли нису баш били спремни у првом тренутку да озбиљно
схвате Сергеја, али онда је Мирко ступио на сцену и својом
озбиљношћу још једном поновио апел који је његов друг раније изнео
подвлачећи да је то захтев Милована Недељковића, јединог човека у
земљи који им може помоћи да открију шта се десило са Мирчетом.
Након Мирковог обраћања, Сергеј је видео родитеље близанаца
како се скоро као роботи придижу са столица и почињу редом да ваде
књиге са најближе полице и отварају редом фиоке комоде. Деда се
задубио у своје мисли, баба је поново кршила прсте и пошла прво ка
кухињи да провери есцајг, а Мирко је загњурио главу у руке
покушавајући да се присети нечег што је осећао да му промиче.
Недуго потом појавио се и Сретен у пратњи Веса. Након што је и
њему Сергеј поставио исто питање пре него што ће поћи на пут за М.
са Весом, сачекали су неко време да му оставе простора да се присети.
Први се са огласио Мирков деда:
– Изгубио сам пре месец дана једне наочари за читање. Може ли
бити да је то важно, дете? – питао је старац Сергеја, који је одмах
извадио нотес и уместо одговора поставио додатно питање:
– Какве су биле? Било каква особеност која их је издвајала?
– Обичне пластичне наочари, купљене на пијаци код Кинеза за
ситне новце. Нисам сигуран да сам некад видео Мирчету да им је
пришао. Могуће да сам их заборавио негде док сам био на томболи.
Ђаволи ће га сада знати, дете.
– Порцеланска шољица с натписом Поздрав из Сутомора –
довикнула је Миркова бака из кухиње.
Сви су усмерили поглед ка кухињи, очекујући додатно појашњење.
– Нема ми те шољице. То је успомена на једно од наших последњих
летовања. Мислим да је то било деведесет осме године.
Без обзира на озбиљност ситуације, сви су почели да се смеју.
Упркос смеху, Сергеј је и овај детаљ прибележио у свој нотес, сетивши
се речи свог оца да прибележи све ма колико звучало банално, а онда
се бака опет огласила:
– Присетила сам се још нечег, али ћете се опет смејати.
– Реците, бако, занемарите смех. Важно је да се сви присетите
сваког детаља, па ће се у мору ситница појавити и онај који је једини
важан.
– Е, па онда овако пиши, синак. Сваког месеца деда и ја затуримо
макар по два пара чарапа, он оне памучне доколенице, често не обе
истовремено, већ само једну, а ја грилонке. Бог ме убио ако знам како
се то догађа.
Стефан се сада већ држао једном руком за трбух, а другом је
прекрио уста да се грохотом не смеје док су му се рамена
неконтролисано тресла. Под његовим утицајем су били и остали, једва
се суздржавајући да не увреде Миркову баку својим смехом.
Милица је пришла и зграбила Стефана за мишицу и повукла га до
сталаже са књигама коју још увек нико није прегледао. Била је свесна
да им је што пре неопходна занимација или ће наставити да се брукају
док се бака буде присећала свих ствари које је затурила током година.
Једино је Сергеј остао посвећен свом задатку, постављајући
потпитање:
– Да ли је та појава била присутна и пре Мирчетиног доласка или
се можда од његовог појављивања у кући чешће догађало да губите
чарапе?
– Ма јок, нема то везе с нашим Мирчетом. Пре ће бити да има везе
са овим нашим пролупалим мозговима. Старост, синко, најгори усуд.
За последњи Васкрс нисам имала у шта јаја да ставим да се фарбају,
морала сам да идем до продавнице по нове грилонке јер сам остала без
старих.
Уследило је неколико минута где су сви били препуштени свом
раду или мислима, а онда су се изненада огласили Милица и Стефан:
– Да ли се рачунају и оштећене књиге?
– Како оштећене и које књиге?
– Дај, Стефане, окрени корице да видимо ту коју држиш, шта је то?
– питала је Милица, а онда на глас прочитала:
– Географски атлас, књига шеста.
– На који је начин оштећена књига?
– Поједине стране у потпуности недостају.
– Има ли поднаслов та књига број шест? Којим се географским
деловима бави?
Милица је пажљиво листала, а онда тријумфално рекла:
– Ма ово је нека глупост са локалним и регионалним мапама и
некаквим хидролошким картама.
У Сергејевој глави се огласио аларм. Обратио се Мирковим деди и
баби, али сада још озбиљнијим гласом:
– Да ли знате да ли су ове књиге с неком сврхом оштећене? Да ли
сте можда резали из њих карте да бисте их залепили негде или слично?
Деда је пажљиво размислио, али је опет баба била та која се прва
огласила:
– Проверите годину издања, колико се ја сећам, то се пре неких
десетак година добијало уз неке дневне новине као поклон. Ако је
тако, није нико имао шта да реже из њих. До пре пет месеци у овој
кући није било школараца.
Милица је потврдила да се година издања поклапа са бакином
причом, а Сергеј је затражио књигу на увид, а потом је у садржају
потражио бројеве истргнутих страна. Биле су то укупно три мапе:
једна хидролошка која је приказивала комплетан ток реке која је
пролазила кроз њихов град, као и по једна општа и административна
мапа региона у ком се налазио њихов град.
Недуго потом, скоро истовремено, огласили су се и Сретен, па
Мирко.
– Кад су живели код мене, учио сам дечаке да читају карте. Сећам
се да је потом из једног мог сличног атласа са локалним мапама такође
недостајало неколико страна. Мислио сам да је то Мирково дело, али
сам одлучио да не правим од тога фрку, јер ми није деловало као
вредно труда – испричао је Сретен.
– И ја се сећам тог детаља, а сећам се и да сам међу Мирчетиним
цртежима неко време налазио те истргнуте стране, само што су после
неког времена нестале, па сам мислио да си их ти, Сретене, нашао и
сам вратио натраг у атлас.
Сергеју је почињало да се врти у глави од последњих открића.
Почињао је да разуме татину идеју и био је свестан да што пре мора да
се врати кући и ступи у контакт с њим, али пре тога замолио је Веса да
он и Сретен пођу до Сретенове куће у М. и покушају да јасно
идентификују стране које недостају, односно карте које је имао код
себе Мирчета, али и тачан назив књиге из које су истргнуте.
 ИЗГУБЉЕНЕ МАПЕ

Чим су се вратили у стан Недељковића, Сергејева мама је објавила да

је поручила пице, а онда је дечак затражио од мајке телефон и позвао
оца.
Отац није деловао ни најмање изненађено када је чуо оно што је
Сергеј имао да му исприча. Тада је дечак схватио да је то била татина
теорија отпочетка кад му је рекао да испита све о изгубљеним
предметима. У трену се присетио промене у начину приказивања
догађаја на Мирчетиним цртежима. Картографски приступ је значио да
је дечак овладао техником читања мапа, што је, уз његово фотографско
памћење и претходно коришћење паметног сата као уређаја за
навигацију, постало изузетно важан детаљ.
Било је неопходно сазнати куда се то Мирчета упутио, а да би то
сазнали, било је потребно да имају јасну представу које је све
географске карте дечак имао у свом поседу.
Пошто је Весу и Сретену требало још времена да стигну до
Сретенове куће и обаве тражено, Сергеј је оцу издиктирао наслове
књиге из које је Мирчета истргнуо карте у кући бабе и деде, као и
називе из садржаја по странама које су недостајале.
Тата је све то записао и рекао Сергеју да ће га звати за неколико
минута, али да претходно мора да позове националну библиотеку и
замоли да му неко од дежурних пронађе дату књигу и фотографише
стране које је дечак истргнуо. Није Милован заборавио да похвали свог
сина за одлично одрађен детективски посао.
У међувремену су се јавили Весо и Сретен са извештајем из своје
потраге, то јест са тачним називом атласа и списком истргнутих страна
које је Сергеј аутоматски пренео свом оцу.
После неких двадесетак минута, отац га је поново позвао.
– Имам код себе сада све мапе које је Мирчета прикупио у ове две
године. Мислим да могу да погодим куда се запутио, али је упитно
докле је могао да стигне. Док си ми реферисао о Мирчетиним
цртежима, споменуо си некакво речно острво док су живели у Л. и да
су се на том острву играли пирата?
– Да, баш тако.
– Сећаш ли се можда приближног облика тог острва са цртежа које
си видео?
– Сећам се да ме подсетило на илустрације острва с благом из
књига, значи није било савршено округло, са истуреним крајевима ка
споља на све четири тачке. Попут круга који се протегнуо
покушавајући да постане квадрат, или прецизније, попут квадрата који
у својим теменима има по цвет или круг.
– Довољно сам чуо. Слушај ме сад пажљиво, брзо ће доћи Јанковић
по вас четворо, а Весо ће заједно са Сретеном поћи по родитеље
близанаца. Сви ћете поћи директно до тог речног острва у близини
куће Мирковог оца. То острво је од куће из које је нестао Мирчета
удаљено неких тридесетак километара, али рачунајући низ речни ток.
Магистралом је удаљено више тако да ће вам требати једно сат
времена док стигнете тамо. С друге стране, то је огроман простор који
треба покрити. Дечак је на свакој тачки могао или да одустане од свог
похода или просто залута, или да се, не дај боже, сурва у реку.
– Нисам знао да иста река протиче кроз наш град и кроз Л.
– Кроз наш град, кроз Л. и кроз М. Зато су ваше гусарске игре
послужиле као окидач Мирчети да покуша да се врати у место где је
био најсрећнији. Вероватно је уз вас осетио да му је срећа опет
надохват руке. Има још један детаљ којим можеш да помогнеш
потрази, тачније твоја Милица може да помогне. Ма какве ресурсе
имали на располагању, биће врло тешко покрити читаву територију
одавде до острва целом дужином речног тока. Зато је потребно да
Милица поново направи објаву на друштвеним мрежама и да се
постара да буде, оно како бисте ви млади рекли, вирална. Ако је дечак
одступио од своје руте или се загубио, то може бити од пресудног
значаја. Јанковић ће покренути и званичну процедуру око општег
информисања јавности, али док ми добијемо све сагласности, може
бити прекасно, а Милица нам је већ првог дана показала како зна да
привуче пажњу. Нека обавезно нагласи да дечак скоро сигурно два
пуна дана ништа није јео, тако да рачунају на то и нека понесу неку
пресвлаку или ћебад. Немамо више времена за губљење, очекујем да
Јанковић сваког тренутка буде код вас. Упознај другаре с новим
детаљима, и срећно. Остаје нам да се надамо да ћемо бити довољно
брзи и да је Мирчета стварно један посебан и непоновљив дечак.
Сергеј се по прекинутој вези вратио код својих другара, осмотрио
им лица и потпуно прибрано, као да је већ деценијама у полицијском
послу, објаснио шта ко треба да ради. Милици су образи поруменели
од узбуђења, али је одмах села за Сергејев рачунар и улоговала се на
своје профиле на различитим друштвеним мрежама.
За то време, Стефан је чежњиво посматрао преостало парче пице
пред собом. Био је одлучан да га доврши пре него што крену у потрагу.
Кад га је Сергеј прекорно погледао, дечак је у одбрани рекао:
– Шта сам сад скривио? Рачунам да ће нам снага требати сада кад
се потрага ближи врхунцу.
 ЗОВ ВОДЕ ЗА
ПОСЕБНОГ ДЕЧАКА

На путу ка речном острву које се налазило у Л., инспектор Јанковић је

деци коју је возио демонстрирао своје вансеријске возачке
способности. Полицијски теренац под ротацијом завијао је као змија
кроз кривине, заобилазећи возила на која је наилазио као да су
паркирана на друму. За то време, на задњем седишту сви су бодрили
Мирка који је, откад су кренули на овај пут, само ћутао и у себи се
молио да је његов брат успео у свом науму.
Милица је свако мало пратила ситуацију са својим објавама на
друштвеним мрежама, али и уредно одговарала на питања и коментаре
људи, што је било више него изазовно извести при брзој вожњи. Једна
од пристиглих порука из инбокса привукла јој је пажњу. Наиме, један
момак тврдио је да је јуче приликом риболова приметио дечака у
тамнозеленој дуксерици како сам иде шумом крај реке. Покушао је да
комуницира с њим, али је дечак само наставио, ничим не дајући знак
да је уопште разумео ишта од тога што му је момак рекао. Како се
податак о дуксерици коју је Мирчета имао на себи кад је напустио свој
дом подударао са наводима из поруке, решила је да информацију
подели са друговима.
– Питај га где је то тачно било – добацио је Сергеј кад им је
ишчитала поруку.
После непун минут добила је одговор са координатама на Гугл
мапи, и након што је проверила удаљеност те тачке од речног острва ка
ком су ишли, рекла је:
– На десетак километара узводно од речног острва.
Кад су схватили колико је Мирчета успео сам да пређе, били су
задивљени. Мирко је као мантру почео да понавља:
– Зов воде, можеш ти то!
Чврсто су се држали за седишта док је инспектор Јанковић пружао
Сергеју телефон дајући му инструкције да позове Милована и
обавести га о овом детаљу. Било им је јако важно да се потрага низ
речни ток што је могуће више сузи и фокусира.
Након што је дечак известио свог оца и Милица је објавила да је
ажурирала своје објаве на друштвеним мрежама, посебно молећи људе
у тих последњих десетак километара да се што пре укључе у потрагу и
да обавезно понесу храну, воду, ћебад и суву одећу.
Кад су били на мање од десетак минута од речног острва, одједном
је вриснула од узбуђења:
– Имамо још једну потврду да је виђен! Баш близу речног острва
друмски пут пролази тик крај реке, и један од возача који је недавно
стигао на други крај државе и онда видео моју објаву, тврди да је видео
дечака који одговара опису на том делу пута како се креће непосредно
уз реку, низ њен ток.
Сергеј је опет позвао оца, оптимизам је коначно поново преплавио
аутомобил. Још само мало и загрлиће посебног дечака и честитати му
на невероватном подвигу.
Последња три километра инспектор Јанковић је морао нагло да
успори јер су сада били у том делу где је пут врло близу реке. Већ су
могли да виде људе с обе стране обале како дозивају Мирчету.
Миличина акција је опет доживела одличан одазив.
Како су се приближавали острву тако је инспектор Јанковић аутом
којим је управљао пролазио кроз делове реке као да управља
амфибијом. Коначно се зауставио и сви су истрчали из аутомобила.
Сви су гледали у Мирка очекујући да их он води, а он је застао као да
покушава да дође до ваздуха, а онда, са новорођеном одлучношћу у
очима, повео другаре и инспектора Јанковића у потпуно неочекиваном
правцу. Даље и од куће њиховог оца и од речног острва.
Сергеју није требало много да разуме да се Мирку опет јавио тај
близаначки осећај повезаности. Брат му је био у опасности и инстинкт
га је непогрешиво водио. Дечак их је повео ка неком речном рукавцу
који се налазио на супротној страни од острва са благом са
Мирчетиних цртежа.
У том рукавцу, након десетак метара, пронашли су Мирчету коме је
стопало било заробљено кореном неког стабла с једне и стеном с друге
стране. Дечак је узалудно натезао, упињући из све снаге и
покушавајући да се ослободи, није му полазило за руком.
Чим су га угледали, потрчали су ка њему. Инспектор Јанковић је
због својих дугачких ногу, упркос дечјој младости и хитрини, први
стигао до дечака. У свега два потеза ослободио му је ногу, што је било
таман довољно времена да и остали стигну до Мирчете.
Дечаково лице било је у огреботинама, претпостављали су од
шибља којег није недостајало целим речним током. Изгледао је
малаксало, али и уплакано. И даље је избегавао њихове погледе све
док пред њега није стао Мирко, а онда су браћа коначно остварила
контакт очима, вероватно први пут у животу, и похрлила један ка
другом. Чуло се како ридају, али не од туге. Биле су то сузе радоснице
близанаца који су се препали да се више никад неће саставити.
Десетак минута касније стигао је и Весо са родитељима близанаца,
али и Сретеном. Сви троје били су опијени од усхићења кад су
угледали Мирчету. Грлили су све редом. Док су они стигли, огроман
број људи који се одазвао на Миличин позив већ је био ту, тако да је
велики број странаца био изгрљен. На крају су се чак и Сретен и
Мирков и Мирчетин отац загрлили, остављајући тако све размирице
иза себе. Милица је, наравно, одмах објавила да је потрага успешно
завршена, захваливши свима што су допринели да ова авантура има
срећан крај.
Након што се Мирко одвојио од свог близанца, пришао је Милици,
узео је за руку, а потом стидљиво пољубио у образ. Она му је
узвратила загрљајем и пољупцем у чело, због чега је дечак морао да
погне главу.
Касније су сви заједно отишли до куће оца близанаца, у близини
речног острва. Ту су их дочекале мокре Мирчетине мапе, по чему су
схватили да је дечак прво стигао до куће и речног острва, али и да је,
вероватно разочаран што ту није било никога и што није све онако како
је било у његовим сећањима, оставио за собом мапе које су га довеле
дотле и просто одлутао за њега непознатим речним рукавцем.
Срећом, Мирков инстинкт је прорадио баш на време и у тренутку
кад је његовом брату живот заиста био угрожен, повео их је куда је
требало да сачувају живот посебног дечака заведеног зовом воде.
 ***

Није прошло много времена кад су им се прикључила и амбулантна

кола. Педијатар је прво детаљно прегледао Мирчету. Прегледом је
утврђено да је дечак био солидно хидриран, то је значило да је
вероватно пио воду из реке, што му је и омогућило да истраје на свом
путовању.
Заједно са педијатром појавио се и дечји психијатар, кога је
Милован замолио да изађе на терен, упознавши га претходно са
читавом ситуацијом. Он је пажљиво објаснио дечаковим родитељима
да је све ово вероватно био вапај и покушај дечака да поврати оно шта
му се чинило најдрагоценијим – функционалну породицу.
Инспектор Јанковић је, док је разговарао с неким мобилним
телефоном, у пратњи свог колеге Веса пришао Сергеју. Сергеју није
требало дуго да погоди да инспектор прича с његовим оцем.
– Не, шефе, нисам возио непажљиво. Сергеј ће вам потврдити да
сам водио рачуна да удобно стигну до речног острва – намигнуо је
дечаку и подигао прст до усана молећи га на тај начин да рели вожња
коју им је демонстрирао остане њихова тајна.
– Како сам стигао за четрдесет минута? Па отворио се пут, зелени
талас и тако то – сада је инспектор намигивао наизменично Весу и
дечаку.
– Хоћете ли сада да чујете нашег новог колегу? Весо и ја смо
сагласни да је мали дорастао задатку. Можда би могао да нам се
прикључи док се не опоравите? Ма, наравно да се шалим, још је млад
за ангажман, али за остало се не шалим. Мали је хладан као шприцер и
све време је био прибран.
Пошто се поздравио са Милованом, пружио је Сергеју мобилни
телефон. Дечак је једва дочекао да од оца чује речи похвале.
– Браво! Одличан посао. Морам признати да си ме изненадио. И ти,
али и твоји другари. Може човек нешто да научи и од вас.
– Али, тата, ти си решио случај. Да није било твојих идеја,
вероватно бисмо стигли прекасно. Спасао си Мирчети живот!
– Не, по свему што сам чуо и знам, Мирчети сте живот спасили вас
четворо. Ти који си запазио на цртежима оно шта други нису видели,
Стефан који је први пронашао оштећени атлас, Милица која је у два
наврата показала колико могу бити корисне друштвене мреже и Мирко
који је својим инстинктом на крају успео да пронађе брата кад више
није преостало никаквих трагова. Тимским радом и гвикиншки сте
решили овај случај.
На помињање игре која је све ово отпочела, Сергеј се насмејао, а
онда и поздравио са оцем, напомињући колико нестрпљиво очекује
његов повратак кући.
 НЕШТО МАЛО ВИШЕ ОД ЧЕТИРИ
ПОРОДИЦЕ И ЈЕДНА ЧИТАВА ШКОЛА

Месец дана касније, две породице биле су поново комплетне.

Мирчетини и Миркови отац и мајка су одлучили да се помире, али и да
наставе да живе у граду где су њихови синови стекли непроцењиво
драгоцене пријатеље. Са Сретеном су остали у пријатељским односима
и он је био увек добродошао да их посети.
Коначно се са рехабилитације вратио и Милован, тако да су и
Недељковићи, после дуго времена, били комплетни. Срећом по Сергеја
и Ђорђа, али и њихову мајку, није одмах почео са послом. Био је ред да
мало буде офлајн тата, а да мајка буде прва која ће се вратити радним
обавезама.
Милица је уживала у својој заљубљености у Мирка, али је и
приближила своје родитеље родитељима својих другова.
Најтеже се с властитом породичном ситуацијом и даље носио
Стефан. Мада је полако почињао да увиђа да није толико лоше ако
имаш две мајке – праву и ону фејк, како их је он крстио, али је те
изразе користио само у свом малом гвикиншком друштву, као и два оца
– оригиналног и оног са Али експреса. Почетком децембра сазнао је да
је мајка трудна и да ће добити полубрата. То „полу“ му је јако сметало
због чега је ишао около и свима се хвалио да ће добити једног целог
брата од мајке, ког ће претворити у најбољег гејмера у овом крају
света. Сви би га чудно гледали, не трудећи се претерано да схвате о
чему дечак прича. Сви осим његове екипе са реке, за коју је био
сигуран да ће и његовог брата прихватити баш као да је „оригинал“.
Оно што је било добро јесте да су четири породице и њима
припадајући сателити, тако ћемо их крстити само за потребе ове
књиге, постали врло блиски након ове авантуре, тако да су се скоро
сваког слободног викенда окупљали крај реке где је игра спојила
њихову децу и где је Мирчета осетио неодољиви зов воде.
 Морамо се вратити и школи која се уредно наставила. Наставница
Радмила је према гвикиншкој екипи била још осетљивија након читаве
авантуре. Наставник математике је у њима видео могуће сопствене
заштитнике од остатка одељења.
Добијено самопоуздање помогло им је и да њихова фудбалска
екипа постане неумољива, те су тако до краја године чак два пута
„тукли“ полуматуранте.
Само историчарка није благонаклоно гледала на њихове авантуре.
Чврсто је веровала да су деца читаву причу инсценирала да би постала
локални хероји и због тога их је на часовима редовно „масирала“
испитујући их и не дајући им мира. Зато је Стефан на одморима често
знао да глуми како у костима почиње да осећа „зов историје“. Наравно,
нико му није замерао на тим шалама, јер се знало да баш њему овај
нови режим који трпе од наставнице Љиље највише и смета. С
нестрпљењем је чекао да се заврши полугодиште и потајно се надао да
ће се десити нека велика катастрофа, удар астероида, нуклеарни рат
или макар епидемија неке нове заразне болести. Било шта што би их
накратко одвојило од историчарке. Није ни слутио колико треба бити
пажљив са жељама…
 ПОСЕБАН ПРАЗНИК ПОСЕБНОГ ДЕЧАКА

Била је новогодишња ноћ, Мирко се попео на спрат бабине и дедине

куће, ту су сада боравили он и Мирчета. Отворио је братов блок и
погледао последњи цртеж тог дана. Видео је да су на цртежу око
новогодишње јелке приказани сви њихови породични пријатељи, којих
је сада било доста, али и да је на врху јелке уместо украса у виду
звезде или слично, приказана река. Насмејала га је оваква братовљева
креација.
Тако се један посебан дечак осмехнуо цртежу свог посебног брата,
на коме је била приказана хрпа посебних људи како прославља овај
посебан празник.
Док је гасио светло и спремао се да се врати својој посебној
фамилији, присетио се посебних Недељковића и захвалио посебном
Деда Мразу, који му је тог посебног првог септембра подарио посебан
поклон у виду познанства с још једним посебним дечаком који је у тој
истој ноћи, као и у свакој другој новогодишњој ноћи пре тога, желео
само једно – да постане посебан детектив пред којим неће постојати
неразрешене мистерије.
 О аутору

Александар Обрадовић (1986) је дипломирао на Медицинском

факултету у Подгорици, а докторанд је епидемиологије на
Медицинском факултету Универзитета у Београду.
Објавио књиге прича: Снојава (најбољи рукопис прве књиге аутора
из дијаспоре млађих од тридесет година на конкурсу у организацији
Банатског културног центра и Општине Кикинда), Лим прича, човјек
заборавља (заједничка књига прича са Слободаном Зораном
Обрадовићем) и Записи из ходника времена (ЈУ Ратковићеве вечери
поезије), књигу бајки Баш Памук и друге бајке (ЈУ Ратковићеве вечери
поезије), мозаик-роман Карта у једном смјеру („Народна књига“,
Подгорица и „Миба букс“, Београд), као и збирку крими прича Рулет
срца и друге мистерије (Локални јавни емитер Радио Бијело Поље и
НВО „Стихом говорим“).
Вишеструко награђиван на међународним фестивалима кратких
прича. Приче су му објављиване у зборницима, антологијама и
часописима, као и на разним интернет порталима.
Аутор блога „Рулет срца и друге мистерије“ на ком се налазе крими
приче о авантурама измишљеног форензичког психијатра. Први
циклус овог серијала објављиван је у наставцима у дневним новинама
Блиц, издање за Црну Гору.
Александар Обрадовић
ЗОВ ВОДЕ

За издавача
Дејан Папић

Уредник
Зоран Пеневски

Лектура и коректура
Драгослав Баста

E-pub прелом
Ненад Ристић

Београд, 2023.

Издавач
Лагуна, Београд

Краља Петра 45/VI

www.laguna.rs
info@laguna.rs