Вођа

Радоје Домановић
 Радоје Домановић
(1873-1908)
Рођен је у селу Овсиште. Гимназију је завршио у Крагујевцу, а студирао у
Београду. Радио је као наставник у Лесковцу, Врању и Пироту. Био је најзначајнији
писац сатиричних приповедака у српској књижевности. Неке од најпознатијих
приповедака су Данга (1899), Вођа (1901), Мртво море (1902) и Страдија (1902).
Покренуо је лист Страдија у којем ће исказати своју борбу против режима. Умире у
Београду 1908. године.
 Вођа је алузија на Николу Пашића и
његово деловање у доба Обреновића.
Књижевни род и врста
АЛУЗИЈА (лат. аllusio) –
говорење о једном појму Време, место и ликови Кнежевина Србија постојала је у
док се мисли на други.
Упућује на познати лик,
Историјски оквир периоду од 1815. до 1882. године,
дело или догађај.
након чега је преименована у
Краљевину Србију.
Књижевни род: епика
Књижевна врста: алегоријско-сатирична Никола Пашић (1845-
1926) био је политичар,
приповетка вишегодишњи председник
владе Краљевине Србије и
Време: 19. век Краљевине СХС, оснивач и
вођа Народне радикалне
Место: Србија странке.

Ликови: вођа, народ • Прва владавина Милоша Обреновића (1815-1839)

• Милан Обреновић (1839-1839)
САТИРА је књижевно дело • Прва владавина Михаила Обреновића (1839-1842)
у којем се оштро осуђују • Друга владавина Милоша Обреновића (1858-1860)
неке појаве у друштву на • Друга владавина Михаила Обреновића (1860-
духовит али и подругљив 1868)
начин. • Милан Обреновић (1868-1889)
АЛЕГОРИЈА је стилска
фигура која представља • Александар Обреновић (1889-1903)
проширену метафору.
 Aнализа приповетке
Приповетка започиње излагањем говорника о лошим условима, неплодној земљи и жељи за бољим животом који ће се остварити негде
другде. Уследиће приповедачев, односно пишчев коментар: Тако је говорио некад, на неком збору [...] један од становника неког неплодног
краја. Где и кад је ово било, то се мислим, не тиче ни вас, ни мене. Главно је да ви мени верујете да је то било негде и некад у неком крају
[...] додуше, некад сам држао да сам целу ову ствар ја сам однекуд измислио [...] сад тврдо верујем да је све ово што ћу сада причати било
и морало бити негде и некад.. Очигледно је да је приповетка заснована на времену, месту и људима који су тада постојали, али ограђивање од
тачног именовања допушта овом делу да поприми универзални карактер. Говор је пун охрабрујућих али испразних речи – да се мора поћи
другде, да се не сме трпети овакво стање. Међутим - нико не зна ни где ни како то постићи.
Уследиће избор вође – који би требало да је најпаметнији, најмудрији и најодговорнији, али се то претвара у општу збрку и пометњу.
Народ, не могавши да се договори изабраће непознатог човека који је однедавно пристигао у то место. О њему се не зна ништа – ни ко је, ни
шта је, ни да ли има квалитете онога који ће предводити силан народ. Врло брзо и несмотрено закључују да је он најбољи избор јер га нико не
зна, а он изгледа да је врло паметан човек, јер непрестано ћути и мисли. У недостатку чињеница том непознатом човеку се приписују
особине које нико не зна да ли их он заправо има.
Сутрадан у зору, народ се тешка срца опрашта са крајем у којем су одрасли, где су остали гробови њихових предака и машта о бољој
будућности. Већ на самом почетку се наговештава да тај пут више води у пропаст него у спасење, вођа удара у плот, пада у трње, набаса на
врљике.. Народ је сав изубијан, повређен и нагрђен. На жалбе једне од жена, онај говорник са почетка одговара: Шта ће ти очи кад има ко за
нас да гледа и води нас срећи! Чиме се на ироничан начин исказује позиција народа, коме нису ни очи потребне јер неко боље види прави пут
од њих самих. Народ треба да слепо слуша и прати њихове идеје, макар и по цену сопственог страдања. Интересантна је позиција деце, која
искрено коментаришу вођине поступке и покушавају да укажу на сулудост овог пута, међутим њих као децу нико не схвата сувише озбиљно.
Врхунац сулудости тог пута је када се вођа стрмекну у јаругу, а народ и ту пође за њим. Како је пут одмицао народа је било све мање,
остадоше само пар њих који су успели да испрате вође до самог краја пута. Дошавши у апокалиптични, сабласни простор оних последњих пар
што осташе упиташе вођу куда их је то довео али добијају неочекивани одговор: да не зна и да је он слеп цео свој живот. Чувши то, освестиће
се да су они сада сами и престрављени, у још горој ситуацији него што су били, не знајући ни куда ће ни како ће.