Kraljica lir i njena deca

Srpska ženska priča

Najbolje priče savremenih srpskih spisateljica

priredila Ljubica Arsić

Copyright © ovog izdanja 2017, LAGUNA
Knjiga 13
 Ljudmila Petruševska

KRALJICA LIR
Jednom u jednoj zemlјi kralјica majka koju su svi zvali Lir malkice je
šenula, skinula krunu s glave i predala je svom sinu Kordelјu,
odlučivši da se najzad odmori, i to negde u zabiti i bez ikakvog
komfora.
Jer samo bogataši prostog porekla, rođeni u bedi, grade raskošne
dvorce, dok aristokrate vole da je sve prirodno, mada im obaveze ne
dopuštaju da se iz svojih zamkova sele u straćare, kolibe i šupe.
Ali naša kralјica baka je, budući slobodna i jaka žena, odlučila da
odmah ostvari svoje snove. U blizini kralјevskog dvorca sagradila je
dom za koji je upotrebila osamdeset potpuno novih kartonskih kutija
od makarona.
Starica ga je gradila sama, koristeći leplјivu traku, i postigla je
neverovatan rezultat: do večeri je kuća bila gotova.
Na kapiji dvorca zaustavila je ogroman kamion za odvoženje smeća,
već spreman za izlazak, i naterala vozača da sruči na put sve smeće
koje se u njemu nalazilo.
Pročeprkavši po toj gomili i poderavši plastične kese, kralјica je
pronašla mnogo novina kojima je zastrla pod svog doma – neće
valјda da se valјa po zemlјi!
Tom prilikom je našla i nekoliko polomlјenih kašika i sedam nagorelih
komadića sveća (otkud samo ti komadići sveća u dvorcu, pomislila je
kralјica sumnjičavo, ali je onda rekla sebi: „To više nije moja stvar!
Izvinjavam se, nisam odavde“).
U dvorcu je, međutim, nastala uzbuna zato što su sve zaposlene
baštovane preko radio-telefona pozvali da u kamion ponovo utovare
sve ono što kralјici Lir nije bilo potrebno. Skuplјane su po asfaltu
kore od banana, zdroblјene lјuske od jaja, kao i razno drugo blago.
Usput se saznalo da kralјica-baka ne želi da koristi ništa poklonjeno i
ništa što joj je ranije pripadalo, već želi da sama sebi nalazi hranu i
sve što joj je potrebno! (U znoju lica svog.)
Starici je došao njen sin kralј Kordelј, dao joj nekakvu karticu i rekao:
– Majko, ova kartica je čarobna, ako je ubacite u prorez kutije koja
se nalazi ispred banke, iz nje će izleteti parice i moći ćete sami,
svojom volјom i sopstvenim rukama da kupite sve što vam je
potrebno!
Ali, rekavši: – Nemam nameru da bilo šta od vas uzimam – baba
odbi čarobnu karticu i objavi da ubuduće ne želi da živi na račun
svojih podanika, već hoće da sama nabavlјa sredstva za svoju
egzistenciju, makar i na đubrištu – poštenije je!
Kordelј je pocrveneo i otišao, a uskoro su se svi rastrčali i opremili
novi kamion za odvoženje smeća u koji su ubacili dušek, dva
jastuka, čaršave, ćebe od kamilјe dlake staro više od sto godina
(poklon jednog mongolskog ratnika, koji je, eto, sad baš dobro
došao), zatim dve nove kofe (uzeli su ih od čistačica), jednu šerpu,
ali tu već počeše da razmišlјaju šta će biti ako Lir naumi da u toj
šerpi skuva supu ne izlazeći iz svog makaronskog vigvama, to jest,
neće li se i sama skuvati zajedno sa supom – te šerpu izvadiše iz
kamiona, a umesto nje ubaciše razne lepo upakovane kifle, lubenice,
jaja, džemove, salame, sireve, i sve to radi veće uverlјivosti
pomešaše s pocepanim novinama i utovariše u vozilo.
Kamion je ubrzo zatrubio ispred kartonske kuće bakute kralјice, a
kad je ona istrčala na prag, šofer je darežlјivo sručio svu tu
džinovsku đubretarsku pošilјku direktno na put.
Baba odmah poče veselo da izvlači hranu ispod dušeka i jastuka
(hrana je bila prekrivena postelјnim priborom jer dvorjani nisu dobro
proračunali redosled izbacivanja smeća: najpre ispada ono što je
ubačeno prvo, a tek onda ono što je stavlјeno na kraju, da znate za
ubuduće).
Ukratko, baba se s mukom zavuče ispod dušeka i poče odande da
vadi kobasičice, siriće, zemičke i džemove. Nјenoj radosti nije bilo
kraja. Osim toga, u pomoć joj je došla praunuka princeza Alisa,
njena mezimica, te su se zajedno radovale bakćući se s dušekom i
čudeći se koliko se mnogo raznih korisnih i ukusnih stvari u dvorcu
baca!
– Ali mene se to više ne tiče – namignuvši unuci rekla je kralјica, dok
joj je doslovno curila voda na usta. Nikad ranije nije imala takav
apetit.
Alisa je pronašla čak i teglicu kavijara, koji kraljica inače nije mogla
da smisli, ali tu, na svežem vazduhu, u primitivnim uslovima, na
travnjaku, i kavijar je sasvim odgovarao.
Ukratko, celokupan sadržaj smećarskog kamiona do večeri se
preselio u kartonski kućerak stare kralјice. Pod je preko novina zastrt
tepisima nađenim u smeću; u ćošak je gazdarica smestila svoje
zalihe, papirnate tanjire i plastične kašike, dok je na najvišem mestu
u kući, na dušeku, blešteći stajala veoma jaka lampa koju je takođe
neko bacio. E, baš nemaju pameti (govorila je baba unuci).
Ukratko, kada je izašla prva zvezda, kralјica Lir i Alisa odlučiše da
večeraju ono što su ulovile na smetlištu.
Međutim, problem je bio u tome što ni jedna ni druga nikad ništa nisu
spremale: nikad u životu nisu otvorile nijedno pakovanje nečega,
nijednu konzervu, i nijednom nisu stavile vodu da provri!
Sedele su pored gomile hrane i razmišlјale šta s njom treba da rade.
– Poznato mi je – rekla je mudra baba – da jaja moraju biti topla!
Rekavši to, prinela je jaje lampi i oko pet minuta ga zagrevala.
– Eto, tako se sprema hrana, uči se, Alisa, dušice – rekla je baba
kralјica.
Popile su jedno toplo sirovo jaje, kao „jaje za dve osobe“ (ostala jaja
su se porazbijala prilikom izbacivanja smeća), malo im se prosulo po
halјinama i tepihu, ali nema veze.
Zatim su obe dugo mozgale kako da otvore hleb uvijen u celofan i
najzad je unuka pregrizla pakovanje; ispostavilo se da su babini
porcelanski zubi prilično tupi.
Potom je unuka, sada već iskusna, pregrizla i pakovanje soka od
pomorandže i veselo se zakikotala jer je iz njega šiknuo mlaz kao iz
fontane i pokvasio i kartonski plafon, i tepih, i babinu frizuru, a da i
ne govorimo o Alisi, koja se u toj fontani malo zagrcnula. Dugo su
isisavale ostatak soka iz tetrapaka i pritom se radovale kao nikad u
životu.
Zatim je unuka, pošto ju je baba na to nagovorila, donela u kofi malo
vode za umivanje, a vodu je uzela od baštovana koji su, kako se
ispostavilo, dežurali nedaleko odatle, izmešani s gardistima i pritajeni
u žbunju.
Drugu, praznu kofu baba je stavila u ćošak, za svaki slučaj, i
poklopila je novinama – na sve treba misliti!
Onda se čuo signal kralјevske trube i po unuku je došla četa konjičke
straže; kapetan je pozvao Alisu, tobože da popričaju, a onda ju je
oteo i odveo natrag u dvorac. Ne zna se šta se s njom tamo
događalo, možda su sirotu devojčicu pokušali da nateraju da pojede
svoju večeru itd., ali kralјica baba je rešila da prvi put u svom životu
sama namesti postelјu.
Odmerila je dužinu ćebeta, a zatim ga raširila na podu, preko njega
bacila čaršav, a onda povrh svega stavila dušek, na dušek je
zafrlјačila jastuk, malo razmislila, sve to pažlјivo zastrla novinama i,
uzdahnuvši umorno, legla.
Pokrivši se rezervnim novinama – bilo joj je meko i toplo – kralјica je
zaspala.
Ujutru je baba radila fiskulturu: rešila je da započne sasvim nov život
i poželela je da se, između ostalog, polije vodom iz kofe (ujedno će
se oprati i halјina, pomislila je praktična Lir), ali je u žurbi sve
pobrkala, te se polila iz pogrešne kofe, posle čega je uzela onu s
vodom i polila se još jednom, a tepih obrisala jastukom.
Ipak, kralјici se nije dopadalo da boravi u tako prlјavoj kući: svuda
unaokolo su bile mrve, ostaci hrane, nekakvi komadići i mokre fleke,
te se iskobelјala napolјe.
Tada je Lir na travnjaku ugledala ono što, može biti, prethodne večeri
nije primetila – to jest, po svoj prilici, u jučerašnjem kamionu za
smeće nalazio se i poslužavnik s toplom džezvom kafe, kifle sa
džemom i šerpica ovsene kaše, kao i tanjir, šolјa i srebrne kašičice.
Možda je šofer to primetio tek kasnije, pa se vratio i ostavio na
travnjaku – pošteni neki lјudi ti vozači kamiona za iznošenje smeća
(uzdahnula je kralјica, bacajući se na hranu)!
Potom je odmah pored poslužavnika otkrila čarobnu karticu –
očigledno ju je sin Kordelј bacio u besu i ona je sada bila ničija
(može se reći – sa đubrišta).
Kralјica je strpala karticu u džep, za svaki slučaj, a srebrno posuđe,
pošto je bila uredna žena, lično je odnela u najbližu kantu za smeće.
Eto, to je novi život – kralјica je rešila da ubuduće uvek lično baca
već upotreblјeno posuđe.
Odmah zatim, Lir je krenula iz dvorca i gardisti su se skamenili, ne
znajući šta da preduzmu: imali su zadatak da nikoga ne puštaju
unutra, a što se tiče izlaska – ništa im nije bilo rečeno, istina, rečeno
je da se ništa ne sme iznositi, to da.
A ovako, bez ičega – nek ide ko god hoće.
Naravno, kralјicu nisu prepoznali zbog njenog izgleda (mokra halјina,
sva uflekana, bez šešira, jer kralјica je morala da ga baci, o čemu će
biti reči kasnije).
Prvi put u životu Lir je krenula ulicom peške i sama.
U stvari, za njom je odmah pojurio odred naoružanih gardista, koji se
dotle krio u žbunju, međutim, stražari na kapiji, došavši k sebi,
zaustaviše ih i zatražiše nekakve propusnice za iznošenje oružja!
Bakicu bez stvari još su i mogli da propuste, ali naoružani odred je
sa sobom nosio dvorsku imovinu: mundire, zastave, gaće, čizme,
sablјe, obojke, isukane mačeve, maramice, bajonete itd.
Tako je bakuta grabila niz ulicu sama i bez šešira, osim toga, sijalo je
sunce, a ona je bila neočešlјana (u izlozima se sve videlo kao u
ogledalu). Kralјica je bila bez šešira jer je svojim mokrim šeširićem
morala da počisti pod, posle čega je šešir bacila u kantu za smeće.
Zašto je morala da čisti šeširom? Kralјica baka se naprosto setila
kako gardisti, klanjajući se, skidaju svoje šešire i očas – je’n-dva –
perjem počiste kralјevski parket. I ona je pokušala da na taj način
pokupi mrve i ogriske na jednu gomilu, ali se šešir odmah raspao na
dva dela, na obod i dance, ne mogavši da izdrži toliki obim posla, te
se tako našao u kanti!
Jer – obratimo pažnju – čišćenje se u kralјevskim odajama odvija
samo onda kad domaćini nisu u njima, i zato Lir nije imala iskustva:
ona naprosto nikada nije videla ni metlu ni đubrovnik!
Očigledno je mislila da i spremačice tako čiste – šeširima. Sirota Lir.
Uzgred rečeno, mnoge žene i deca se za tako nešto bore u
sopstvenim porodicama, trudeći se da takve stvari nikada ne
saznaju; kao, ja želim da vidim samo rezultat, to je ono što traže. Ali
barem moraju da gledaju čitav proces, sve to pranje, peglanje,
čišćenje, gulјenje krompira, paru od makarona, a ponekad su
prinuđeni da u tome i učestvuju – ipak nisu kralјevi.
Ali vratimo se kralјici Lir.
Obično su je češlјali dva puta dnevno, ujutru i pre bala, ali do
trenutka koji opisujemo prošla su već dvadeset i četiri sata bez
frizera, a osim toga, čak i kad bi kupila češalј, kralјica ne bi znala
kako da ga upotrebi, ne bi mogla da ga zabode u kosu i snažno
povuče u pravcu svojih cipela nemilosrdno čupajući usput sve što
ometa njegovo kretanje. Jer, to je prava veština!
Dakle, neočešlјana kralјica je besomučno jurila ogledajući se u
izlozima, čupava kao nova metla, i odjednom je ugledala: iza stakla
muškarac u belom mantilu radi nešto nagnut nad kovrdžama neke
dame. A dama sedi sva u peni, kao morski talas.
Lir prikoči, uđe u frizernicu, sede na stolicu i reče:
– Dušice, ja sam spremna.
Frizer brzo pozva drugog majstora i ovaj stade iza stolice s kralјicom
i upita je:
– Želite li šišanje?
– Želim – reče Lir. Ona je bila veoma predusretlјiva i nikad nije
protivrečila posluzi.
– A kako? – upita taj dosadni čika.
– Evo, ovako – reče kralјica i pokaza prstom sliku na zidu.
Na toj fotografiji (ispostavilo se da je to bila reklama za boje za kosu)
bio je prikazan mladić obrijane glave s trakom guste čekinje po
sredini lobanje, otprilike kao u konja. Ta čekinja je bila zelena.
Možda je Lir želela da postane neprepoznatlјiva da niko u nju ne bi
mogao da upre prstom i da je zadirkuje: „Kralјice, kralјice, gde su ti
rukavice“, ili tome slično.
A možda je želela i da proživi jedan potpuno drugačiji život, kakav joj
je ranije bio nedostupan.
Iako je sasvim verovatno da ona naprosto nije dobro videla
fotografiju jer su joj naočare ostale u dvorcu!
– Tako!? – upita frizer za svaki slučaj.
– Da – potvrdi Lir. Ona nije trpela duge razgovore s poslugom. Sluga
mora da zna svoje mesto!
Ukratko, ne trepnuvši, frizer joj je napravio frizuru i Lir je takva izašla
napolјe – ružičasta, čista, ćelava, sa zelenom čekinjom posred
glave.
Videvši delo svojih ruku, frizer se skamenio i čak je zaboravio da
naplati; neki biciklista, zagledavši se u nju, nalete na stub, taksisti
prionuše na sirene, đaci zauzvrat počeše da zvižde, starice
prolaznice afektirano plјesnuše rukama – eto, takav je bio efekat.
Što se tiče kralјice, ona se takođe nije setila novca jer nikada u
životu ništa nije platila, nije čak ni pomišlјala na tako nešto. A gužva
na ulici joj je bila dobro poznata – Lir su uvek tako dočekivali: trubili,
zviždali, aplaudirali, gurali se itd.
Međutim, obično bi je brzo odvezli s takvih mesta masovnog
okuplјanja, a sada je trebalo odatle da ode sama.
Kralјica Lir je odmah sela na prvi motocikl koji je ugledala – bio je to
trkački harvi crvene boje – i odvezla se odatle.
(Kralјica je imala jedan mladalački greh: oficir za specijalne zadatke
na motociklu dozvolјavao joj je da se provoza na motoru dok je
svitala zora, o živote! O, nade! O, grozne dvorske dame!…)
Klјuč za palјenje bio je na svom mestu, pošto je vlasnik motora bio
najpoznatiji lopov u gradu (ime mu je bilo Ferdinand) i nije pazio na
svoju imovinu, uveren da je on jedini rđav, a da su svi ostali pošteni.
Tu misao su mu pogrešno usadili u prvom razredu, posle čega je
siroti Ferdinand napustio školu ne želeći da bude najgori. Ko to voli?
Među lopovima je, uzgred rečeno, bio najbolјi.
Dakle, Lir je jurila ulicama na tuđem motociklu ne vodeći računa ni o
kakvim saobraćajnim propisima (nije ih ni znala).
Čemu li samo uče kralјeve, pitam se?
Kraj je došao veoma brzo: žestoka jahačica (zelena fensi frizura,
plava musava halјina, mokre cipele) primetila je u dalјini policajca i
naglo zakočila. Sreća što ga je videla izdaleka – stariji lјudi su
dalekovidi kao jastrebovi!
I tako se kralјica Lir, dok je policajac prilazio, već izgubila u prvoj
prodavnici, a policajac je upravo i krenuo ka njoj zato što je crveni
motocikl lopova Ferdinanda video u delu grada koji nije bio
Ferdinandov: šta bi to moglo da znači? (Među lopovima i policajcima
je sve strogo podelјeno na zone uticaja.)
Međutim, kada je video čudnu osobu (zelena kosa, plava halјina) na
Ferdinandovom motociklu, njegovo čuđenje je bilo još veće: taj lopov
nikada nikome ništa nije davao, najmanje motocikl. Da nije možda
reč o krađi?
Tako su započeli ilegalni život i policijsko proganjanje kralјice Lir, a
ona je za to vreme ufurala u prodavnicu i odmah pronašla zanimlјivu
odeću: kožnu jaknicu, skroz u nitnama, somotske čizme iznad
kolena (kao pradedine lovačke) i bele farmerke, zbog nečega su joj
se baš one dopale!
Brzo se presvukla pred ogledalom i izjurila napolјe, bacivši halјinu i
cipele na pod, a na izlazu je zgrabila još i sedu periku i crne naočare.
Posle toga je, ne plativši ništa iz već poznatog razloga, Lir
neometano otišla. A prodavac je u dnu radnje slagao robu i ne
sluteći da ga neko potkrada. Tako su se mimoišli.
Bakuta kralјica je u novom odelu krenula dalјe ulicom uživajući u
slobodi (policajac je pored motocikla čekao uputstva svojih šefova i
apsolutno nije prepoznao Lir). Sve je bilo divno, ali se bližilo vreme
drugog doručka i u kralјičinom stomaku je zakrčalo, kao da je u
njemu zabrektao zaglavlјeni kamion. Kralјici nije bilo jasno kakvi su
to zvuci, nikada ranije u životu nije tako krčala. Ali kad ugleda prvi
ulični bife, kao da beše privezana kanapom: povukoše je kifle i viršle.
– Madam? – obrati joj se prodavac, i minut kasnije, držeći u ruci
sendvič dužine pola metra, Lir je sa žarom ulične mačke zabadala u
njega svoje porcelanske zube. Da bi joj bilo zgodnije, skinula je crne
naočare i periku, tako da se prodavac, videći staričinu ćelavu glavu
sa zelenom lejom kose (kao da joj je na glavi iznikla mirođija),
skamenio i ukočio ispružene ruke (jasno je zbog čega ispružene).
Istoga časa, praveći se delikatnima i tobože ne gledajući u Lir, ka
kiosku pohrliše lјudi, a pošto u tom kralјevstvu bezrazložna masovna
okuplјanja nisu bila uobičajena, svi žurno počeše da kupuju zemičke
(bulјeći u Lir), te prodavac beše prinuđen da je pusti.
Pošto pojede pola sendviča, kralјica ostatak vrati prodavcu, rekavši
mu: – Hvala vam, dušice, ovo možete da pospremite. – Uvek se tako
obraćala slugama.
Prodavac joj se iz nekog razloga nisko pokloni, ali se pravio kao da
mu se tobože odvezala pertla. Bilo mu je neprijatno, ali, s druge
strane, bilo mu je i prijatno. Nekakvo osećanje ushićenja mu se
razlilo u grudima, a novac je tada beznačajan!
Kralјica se pak, sita i slobodna, seti princeze Alise: dete se
dosađivalo u dvorcu pod stražom, a ovde se odvijao tako čudesan
život! Trebalo bi je pozvati telefonom, pomislila je kralјica. Međutim,
ona nikada u životu nije telefonirala sebi u dvorac i nikad nije
okrenula bilo koji broj: to su uvek za nju radili drugi.
Zato je malo zastala zamišlјena, postajala neko vreme u gomili koja
je žvakala i bulјila u nju, a onda je uzdahnula, stavila naočare i
zaronila u prvu prodavnicu – dopale su joj se prodavnice!
To je bila prodavnica najmodernije tehnike. U njoj se, kako se kasnije
ispostavilo, prodavalo sve, od kompjutera do telefona, a Lir je upravo
bio potreban telefon.
Prodavca opet nigde nije bilo.
Lir se prošetala između polica, neko vreme je prevrtala u rukama
neke stvarčice, okretala neke dugmiće, a onda se odjednom začulo
nepodnošlјivo zavijanje. Uto se, žvaćući, odnekud pojavio prodavac,
isklјučio ono što je kralјica uklјučila i u nastaloj tišini kralјica je rekla:
– Budite lјubazni, dušice… Telefon…
– Kakav telefon želite? – upitao je prodavac brišući se salvetom.
– S kog se može telefonirati – lјubazno je rekla kralјica.
Prodavac je shvatio da pred njim stoji neverovatna idiotkinja (kome
bi još palo na pamet da traži telefon s kog se NE MOŽE telefonirati).
Ali dečko se nije zbunio. Takvu klijentkinju, i to obavezno, treba
izraditi.
– S kog se može telefonirati?
– Da, u kralјevski dvorac.
– Momenat, madam, baš imamo jedan takav.
I on nestade. Lir je još dugo dreždala ispred vrata kroz koja je on
izašao. Pravila po kojima je odgajana nisu joj dopuštala da pobesni i
zato je stajala čitavih pola sata, kao vojnik na straži, milostivo se
smešeći, uspravna kao na paradi. Tako je stajala svakoga dana,
čekajući da se završi marš kavalerije ili da svi održe svoje govore,
posle čega je mogla srebrnim makazama da preseče vrpcu.
Prodavac je za to vreme tražio broj telefona u dvorcu. Ako bi ga
našao, mogao bi glupoj bakuti da proda bilo koji aparat za besne
pare – tobože jedini s koga se može telefonirati u dvorac.
U tom kralјevstvu među prodavcima su ponekad mogli da se nađu i
nepošteni lјudi, koji su se trudili da za jeftinu robu uzmu veliki novac.
Najzad, preko sestre od strica koja je bila udata za sina nosača u
bifeu parlamenta (zbog čega je bila veoma ponosna), prodavac je
našao broj telefona u dvorcu (za tu uslugu je obećao sestri da će
njen stari kompjuter prodati po ceni novog).
Oznojen od razgovora, prodavac je najzad istrčao:
– Madam! Ovo je telefon s kojeg možete da telefonirate u dvorac.
Izvolite!
I on svečano okrenu broj.
– Halo – skromno reče kralјica Lir – da li ste to vi Vilhelme? Dušice,
dajte mi radnu sobu princeze Alise. Hvala. Halo, ko je to? Brunhilda?
Daj mi, molim te, moju devojčicu. Nije važno. Ne mari ništa, časove
ima svaki dan. Da li vi mene čujete, BRUNHILDA? Halo. Jesi li to ti?
Alisa, ja sam! Ovde napolјu je divno. Dođi kod mene. Recite mi vašu
adresu – obrati se Lir prodavcu. – Ovako. Ulica zemički broj deset.
Ali ne govori nikome. Izađi iz dvorca, zatim desno, pa levo i ja sam
tu.
Lir je deset minuta provela u prodavnici, slušajući učtivo prodavca
koji je, kako mu se činilo, uspeo da je nagovori da kupi telefonski
aparat na pedale, pribor za pecanje u plićaku, kosilicu za bambus,
uređaj za noćno osmatranje u pozorištu, stimulator apetita s
dalјinskim upravlјanjem i kućni uređaj za preradu stajskog đubriva…
Posle jedanaest minuta u Ulici zemički se začulo zavijanje sirena i
odred motorizovanih pešadinaca upao je u prodavnicu. Međutim,
pametna starica Lir uspela je da zbriše na suprotnu stranu ulice dok
je zavijanje još bilo udalјeno i uz to je skinula periku i naočare. Tako
je bila bezbedna u prodavnici prekoputa i kroz izlog posmatrala
najezdu milicije, novinara i snimatelјa.
Alisa je dovezena crnom limuzinom veličine odbojkaškog igrališta.
Princezu su pratile dve mlade dvorske dame, koje su se u dvorcu
pojavile pre samo četrdeset pet godina (Brunhilda i Kunigunda). One
odmah poleteše u prodavnicu, utrkujući se koja će prva da uhvati
kralјicu, dok je Alisa malo zastala. To je iskoristila Lir, koja
gromoglasno dreknu s druge strane ulice:
– Alisa, juhu!
Alisa se okrenula („juhu“ je bio njihov bojni poklič kada bi igrale
žmurke na kralјevskoj postelјi) i ubrzo je mirno prelazila ulicu između
motociklista, oklopnih vozila i policijskih autobusa.
Bakica uvuče unuku u svoju prodavnicu, u kojoj nije bilo ni žive duše.
Kralјica je već imala iskustva i znala je da su prodavci najveće
lenštine među zverkama u gradskoj džungli. Kupac tu zverku treba
da privuče galamom, da je namami da priđe tezgi i prisili je da mu
uzme novac! Dakle, u toj radnjici nije bilo nikoga i kralјica i Alisa su
znatiželјno posmatrale gužvu na ulici, dolazak nekoliko helikoptera i
čitavog puka pasa tragača, kao i lјude s televizije koji su brzo
zauzimali sva preostala slobodna mesta, pa i radnjicu u kojoj se
pritajila Lir sa svojom unukom. Snimatelј je drsko zamolio Alisu da
mu pridrži kabl, baki je tutnuo u ruke kovčežić s nečim teškim, uz to
prlјav, i kad su u prodavnicu zavirili policajci, pomislili su da su Lir i
Alisa beznačajan pomoćni personal jer se upravo u tom momentu na
njih drao sekretar režije – grdio je Lir što je razbila opremu vrednu
čitav milion. (Alisi je dojadilo da drži kabl, te ga je bacila na pod, a
baka ga je preskočila, ali ne skroz, malo ga je zakačila potpeticom
itd. Na podu je stajao kovčežić, gotovo čitav, ali kada ga je snimatelј
uzeo u ruke, u njemu se začulo melodično zveckanje, kao u starim
satovima u dvorcu.)
– A gde je nestao pin kod, devojke – drao se snimatelј – gde je taj
pin? Dajte mi pin, lujke!
Začuvši dreku, policajci se delikatno povukoše.
Što se tiče Lir, ona nikada nije čula reč kao što je „lujka“ i nimalo se
nije uvredila, već je rekla Alisi:
– Malena, ovi su, čini se, izgubili nekakav pin lujke, ako se ne varam.
– Bako, mislim da nije kod mene! Ukoliko se i ja ne varam!
– Gde li si ga samo smotala? – kukao je snimatelј.
– Ako me sećanje ne vara, ti ga nisi smotala, zar ne? – upita kralјica
Lir svoju unuku i kada ova odrečno zatrese glavom, bakica se nežno
obrati snimatelјu:
– Ako se ne varam, dragi moj, ona nije smotala vaš pin lujke.
Potražite ga na nekom drugom mestu, dragi moj.
Na snimatelјevu dreku odnekud se pojavi iscrplјena prodavačica.
– Dušice – reče joj kralјica – potreban nam je nekakav izlaz. Sve je
blokirala policija.
Prodavačica se ćutke okrenu i pođe, a baba i unuka carskoga roda
krenuše za njom te se, zahvalјujući tome, iskobelјaše kroz sporedni
prolaz u susednu Ulicu Kravlјi brod.
Prodavačica je očigledno veoma želela da ode iz prodavnice
zajedno s njima, ali je ipak naterala sebe da se vrati na radno mesto.
A princeza i Lir krenuše kud ih oči vode Ulicom Kravlјi brod,
zagledajući prolaznike i izloge; tri puta su svraćale u neke
prodavnice i u njima se presvlačile u potpuno drugačiju odeću, i niko
ih nije zaustavlјao: ponavlјam, u tom kralјevstvu je postojao
ograničen broj lopova – Ferdinand i najviše pet drugih, a Ferdinand
se i tako u datom momentu nalazio u policijskoj stanici da bi prijavio
krađu svog motocikla.
Tako su Lir i unuka šetale sve do večeri – šta može biti prijatnije od
lagane šetnje po prodavnicama.
Pri tome je bakica, kao iskusnija, prilikom svakog presvlačenja
premeštala čarobnu karticu u novi džep – obratite pažnju na to!
Oko šest uveče unuka je bila odevena u potkošulјu i kožne
pantalone, uz to se gegala na visokim potpeticama, a u rukama
držala lutku koja se smeje: svaki put kad bi se lutki pritisnuo stomak
spopadao ju je ludački smeh, u kome se jasno mogao čuti strah, pa
čak i užas. Alisi se veoma dopadao taj jezivi kikot: nikad ništa slično
nije čula u dvorcu i zato je princeza gotovo neprekidno pritiskala
lutkin stomak.
Što se tiče Lir, ona se presvukla u sladak crveni kostim, kakav se
ranije nikad ne bi usudila da obuče: bio je sav protkan zlatom, s
veoma dubokim dekolteom i veoma kratkom suknjom! Starica Lir se
osećala kao mlada glupačica, posebno kad je na glavu natakarila
kovrdžavu periku boje slame, crne naočare i, preko svega, rupičasti
kaubojski šešir!
Kovrdže su joj potpuno prekrivale lice i vrat, i to je bio čaroban
osećaj, te je kralјica u svojim somotskim čizmama išla kao mlada
balerina, dok se pored nje na visokim potpeticama gegala Alisa
Četrnaesta s lutkom koja se jezivo smejala: bile su par – naprosto da
staneš i da gledaš!
Istina, dok su izlazile na vrata jedne od robnih kuća, začulo se
otegnuto zavijanje: uklјučila se sirena. To je bio signal da se iz
prodavnice iznose neplaćene stvari (a Lir je uvek tako postupala).
Međutim, čuvar se nije čak ni pomerio s mesta: napustiš stražarsko
mesto, kreneš da loviš lopova, uhvatiš ga, odvedeš direktoru, a za to
vreme drugi lopovi pokupe iz radnje ama baš sve!
To je bio lukav, svima poznat štos, i čuvar je s mudrim osmehom
ispratio pogledom dve dame, od kojih je jedna, skroz pokrivena
zlatnim kovrdžama, bukvalno vrištala od smeha praveći se da mirno
hoda! Druga je obema rukama gnječila lutku, kao da želi da je
zadavi.
Istina, čuvar je pripretio dvema kradlјivicama svojom palicom,
podigavši je uvis, i tada se Lir istinski uplašila:
– Alisa, moramo da bežimo, prepoznao nas je i ukazuje nam
kralјevske počasti, pozdravlјa nas žezlom!
Odmah su izletele napolјe i pojurile Kravlјim brodom gurajući
prolaznike i dovikujući im: „Izvinite, draga“ i „Oh, oprostite, dušice.“
Posle dva kilometra usporiše.
Uto je palo veče.
U stomaku Lir opet zakrča motor, kao da ga neko pali na mrazu, a u
Alisinom poče da zvoni i pišti, te zato obe, razume se, zastadoše
pokraj prodavca peciva.
Bio je to siromašan i nevešt prodavac, koji je prvi put izašao s
korpom. Nјegova žena je napekla pecivo sa svakakvim smećem i
oterala muža da ga prodaje, zapretivši mu: „Bez hilјadarke se ne
vraćaj kući!“
Ta žena je, uzgred budi rečeno, svoje proizvode filovala kuvanim
korama od jabuka i gotovo presnim zelenim lišćem kupusa, koje lјudi
obično bacaju.
Zbog toga je prodavac sebe iskreno smatrao nepoštenim čovekom,
a kad neko rđavo misli o sebi, taj isto tako rđavo misli i o drugima –
to je poznat efekat. Ukratko, prodavac je u svim svojim kupcima
video lopove i glasno i lјutito je vikao: „Izvol’te pecivo s ekološki
čistim nadevom! Ni grama šećera (što je bilo čista istina), ni kapi
masnoće (ni tu nije lagao), integralno brašno (tj. mekinje za stoku),
navali narode!“
Drao se, a kupci su, žureći s posla, grabili vruće pecivo, ali im je bilo
nezgodno da ga jedu na ulici i zato su ga nosili kući. U tom
kralјevstvu nije bilo uobičajeno da se jede u tuđem prisustvu; šta ako
je pored vas gladan prolaznik u kome žvakanje može da probudi
neprijatna osećanja! U takvom stanju čovek može i da ubije.
Ukratko, prevareni kupci su se razbežali na sve strane, ali su, evo,
obe kralјice iz ruku prodavca uzele poslednje pecivo, tobože s
kupusom, i odmah počele da ga jedu.
– Alo! – rekao je prodavac krevelјeći se – a novac? Devojke!
– Alisa – primeti Lir – zar ne nalaziš da ovo pecivo nekako podseća
na izvestan materijal za saksije, nisam sigurna, ali mislim da se zove
nepečena glina?
– Vruće ne može da bude nepečeno – nalјuti se prodavac. – Lovu na
sunce, ženetino.
– Bojim se da ste u pravu, bako – reče unuka izvlačeći iz usta
razmekšani komadić papirnate uzice, greškom skuvane zajedno s
kupusom.
– Bojim se da ćemo morati da vam vratimo OVO, dragoviću – rekla
je baka, s mukom skidajući sa svog skupocenog zubnog porcelana
komadić nepečenog testa. – Uzmite, uzmite. I pojedite TO u
slobodno vreme.
Alisa je pak naprosto plјunula na travnjak komad peciva s vrpcom.
Što se tiče prodavca, on se uvredio i počeo da viče krevelјeći se:
– Sad ću da zovem policiju!
– Da, da, u pravu ste – rekla je Lir, oslobađajući vilicu od komadića
testa uz pomoć malog prsta (pa šta da se radi, nismo u dvorcu!) –
time treba da se pozabavi policija.
Prodavac je potrčao ka telefonskoj govornici, ali nije uzeo u obzir
jednu okolnost: damama su bili nepoznati običaji te zemlјe – ako je
pozvana policija, dužan si da stojiš i da ne mrdaš s mesta svog
prestupa!
Ukratko, primetivši da je prodavac nestao u telefonskoj govornici,
naše putnice istog časa krenuše i ubrzo iščezoše u maglovitim
dalјinama Ulice Kravlјi brod.
Policija je stigla do prodavca tek sat kasnije (setimo se da su se svi
automobili i sav personal ove ustanove tiskali oko Ulice zemički br.
10, tražeći Lir).
Do tada je prodavca već istukla njegova rođena žena, koja je došla
da ga kontroliše i ustanovila manjak novca za dva komada peciva.
On je stajao lјut i uvređen, s modricom ispod oka, i odmah je rekao
policajcu da su ga pretukle i oplјačkale dve frajle, od kojih je jedna
mlada, kovrdžava, u crvenoj halјini, lice joj nije dobro video, a druga
je patulјak u mornarskom odelu i na potpeticama, i neprekidno se
cereka kao nenormalna.
– A-ha! – rekao je policajac – upravo su nam javili iz prodavnice
Krzna da je par kradlјivaca ostavio na podu crveni kostim i kožne
pantalone s potkošulјom. A ima li nekakvih tragova?
– Eno tragova – obradova se prodavac. – Isplјunule su moje pecivo!
Policajci odmah pokupiše dokazni materijal s travnjaka, povedoše
prodavca kao svedoka i pojuriše u prodavnicu krzna.
A Lir i Alisa su odavno odande zbrisale i, posetivši usput jedan muški
kabare, rešile da predahnu, te su sada sedele u pivnici, to jest, ušle
su na prva vrata na koja su naišle ne bi li se odmorile od avantura.
Kad su ušle, rekle su da su veoma žedne.
Ali čovek treba da zna gde ulazi!
Kelner im je doneo po kriglu piva, uostalom, šta drugo i može da se
očekuje od kelnera u pivnici.
A treba reći da u dvorcu damama nikada nije služeno pivo!
Upravo zato se kasnije sve veoma iskomplikovalo.
Baka i unuka su se bacile na pivo, složno su se namrštile, ali bojeći
se da ne uvrede kelnera, nisu stavile primedbu tipa: vaša limunada
je malo gorka, zar vam se ne čini!
Osim toga, mlađa dama je naručila „ono tamo“, a starija je rekla:
„Da, po svoj prilici, meni takođe, dragi moj.“
Kelner im je doneo par viršli.
Dame su odvažno gutale pivo iz svojih krigli, pojele su viršle i složno
rekle:
– Još jednom ono tamo.
Kelner je pošao u kuhinju osvrćući se. Vidi ti to! Izgledale su kao
prave pravcate Japanke u kimonima, s kosom crnom i kao
lakiranom. Ali obema su oči okrugle i plave. Baš čudno!
– Još viršli! – rekao je kelner u kuhinji. – One Japanke uopšte ne
znaju kako se zovu viršle niti šta je pivo! Ali su naš jezik naučile
savršeno! I tako učtivo govore! Meni se obraćaju sa „dragi“.
– Japanke! – značajno reče kuvar.
– Ali oči su im plave, jesi li video šta se sve radi! – uzviknu kelner.
– Ma, to su one stavile sočiva – doseti se kuvar. – U Japanu je sve
moguće.
– Ali zar je moguće da im oči budu okrugle – reče kelner uzimajući
vruće viršle.
– Uradile su plastičnu operaciju? – začudi se kuvar. – Ti Japanci su u
stanju svašta da urade.
– Da, ta ti je pametna – rekao je kelner – a ja se nisam dosetio.
Istina, kada je svojim klijentkinjama doneo „ono tamo“, one su već
sedele oborenih glava, a oči su im bile skroz japanske, kose.
„Gle sad ovo“ – pomislio je kelner – „sada su im oči kose!“
Baka i unuka su zaista sedele kao prave Japanke, u kimonima i s
crnim perikama, jedino što su izgledale kao Japanke koje samo što
nisu zaspale. S mukom, promašujući usta, počeše da jedu svaka
svoju drugu viršlu, ali ih ne pojedoše. Praktična Lir svoju viršlu strpa
u džep, za svaki slučaj.
To je već bio sam kraj njihovih avantura, a pre toga, kao što smo već
rekli, naše dame je put naneo u prodavnicu Krzna za mladence, gde
su se presvukle u raskošne bunde, a zatim su svratile u kabare u
kojem su nastupali muškarci s programom Plesovi devojaka sveta.
Ali kralјica Lir i princeza Alisa su tu ušle greškom, na službeni ulaz, i
dospele pravo u hodnik iza kulisa, gde su na vešalicama visili kostimi
pripremlјeni za izvođače. I putnicama se veoma dopadoše mali
ogrtači, prvi s kraja, i male perike, te se obe smesta presvukoše,
ostavivši na podu dva krznena ogrtača – jedan od srebrnih brdskih
lisica, a drugi od paperja ružičastog flaminga.
Garderoberi odmah skloniše oba ogrtača, a što se tiče nestanka
jeftinih kimona i perika, to nisu čak ni prijavili policiji, malo li šta biva
u životu! Vrlo važno, danas neće plesati japanske devojke, a kakve
su mi pa to devojke, ako ćemo pošteno – malo je što pre nastupa
briju lice, nego i vrat moraju da obriju i telo gotovo do pojasa, i ruke, i
noge, a leđa im briju garderoberi, jedna Japanka se zove Herbert, a
druga Vladimir, i obe su oženjene: pa i glumci moraju nekako da
zarađuju, makar i kao tetke.
Tako su krzna nestala zauvek, kimona i perike takođe.
Zato su se policajci pojavili u televizijskim novostima s pogrešnim
saopštenjem da oko Ulice Kravlјi brod haraju dve kradlјivice u
skupim ogrtačima (od lisice i flaminga), da su počinile već mnogo
toga i da je očigledno reč o delima iskusne strane bande
kolumbijskih žena bandita ili, o užasa, o ruskoj mafiji.
Ta mafija je izvršila sledeće: krađu motocikla, krađu kožne jakne,
belih farmerki, perike, čizama i naočara, zatim krađu potkošulјe,
kožnih pantalona, crvenog kostima i perike s plavim kovrdžama,
šešira, kao i dva peciva s nadevom od kuvanih uzica (eksperti su
proučili materijalne dokaze), plus krađu dva krznena kaputa i jedne
lutke.
– Nečuven zločin – izjavila je policija – za sve ovo lopovima sleduje
najmanje doživotna robija plus četrdeset pet godina progonstva, kao
i oduzimanje vozačke dozvole i uskraćivanje prava da u zatvoru na
televiziji gledaju kralјevsku porodicu!
Kelner, koji se izveštio da opslužujući stolove istovremeno gleda u
ekran, uzdahnu i upita Japanke (s već veoma iskošenim očima):
– A da li se kod vas u Japanu krade?
– Molim? – odazva se Lir, koja je bila pod snažnim utiskom krigle
piva i ošamućena televizijskom emisijom. Nije valјda da traže nju i
Alisu?
– Kod nas se krade da te bog sačuva – reče kelner. – U našem
kralјevstvu.
– Sumnjam da sam vas razumela – odbrusi Lir kelneru. – Molim vas
još dva komada onog tamo. Audijencija je završena, možete da
idete, dušo.
– O, japanska majko! – uzviknu kelner klanjajući se. – Sve ću za vas
učiniti.
On je to obećanje uskoro ispunio, pošto su obe Japančice zaspale s
glavama na stolu, morao je da ih odvede do taksija i isprati u hotel
Dve zvezde, gde su obično noćili najneotporniji posetioci pivnice.
Ujutru bi tim posetiocima, po pravilu, doneli račun (pivo, taksi,
hotelska soba, razbijeno ogledalo, lekar, materijal za previjanje,
doktor, materijal za previjanje noćnog portira, dežurna bolničarka
naoružana pištolјem, u šinjelu i sa šapkom na glavi itd.).
Kelner je bio siguran da ga Japanke neće prevariti u pogledu novca:
iz džepa staričinog kimona virio je krajičak kralјevske kreditne
kartice, tako da je kelner lično ispratio svoje klijentkinje u hotel i
izdejstvovao da dobiju najlepšu sobu.
Sutradan se Lir probudila na nekom čudnom mestu: nije bilo zlatnih
ogledala, postelјe su bile bez baldahina, umesto tepiha na podu je
ležala nekakva ćelava krpa… Nema nijedne usnule dvorske dame,
nema služavki ni orkestra iza paravana, glavu joj nešto pritiska, ali to
očigledno nije kruna, a u ustima oseća ukus neoprane gvozdene
vilјuške (kralјica je jednom prilikom, tokom jedne posete, jela takvom
vilјuškom u kolibi siromaška na ostrvu Tururoa – siromašak je bio
lokalni car).
U susednom krevetu, s perikom, u kimonu i čizmama, spavala je
sirota Alisa.
„Bože moj“ – pomislila je Lir – „pa mi smo u zatvoru!“
Ona se momentalno svega setila i pomislila je da su Alisu i nju
osudili na doživotnu robiju!
– Alisa, ustaj! – glasom gvozdenim i oštrim kao vilјuška onog
siromaška, zavapi Lir. – Uhapšena si!
Istoga časa neko grubo pokuca na vrata.
– Ne čini li ti se, Alisa, da to dolaze da nas vode na gubilište? –
nastavi gorda kralјica. – Ustani! Dočekaćemo ih kako dolikuje!
Pogublјenja se uvek izvršavaju u svitanje! A sada je upravo
jedanaest pre podne!
Alisa reče:
– Oh, bako, ne želim da ustanem tako rano… Neka me pogube u
krevetu…
U sobu je ušla tetkica s usisivačem:
– Alo! Može li se?
– Nije mi o vama referisano – reče joj Lir.
– Ja bih da počistim.
– Čistite se, mila moja, i to odmah – reče Lir.
Tetkica klimnu glavom, uklјuči usisivač i poče da juri po zatvorskoj
ćeliji uz riku i treštanje.
Kad je nestala u kupatilu i počela tamo da pušta vodu i lupa četkom,
Lir viknu:
– Brzo, treba bežati! Zaboravila je da zaklјuča ćeliju!
Istog časa istrčaše u hotelski hodnik i pojuriše nekud, pronađoše
stepenište i kao vetar se stuštiše pravo pred staklena vrata.
– Stojte! – povika vratar. – Stojte!
On nije vikao tek tako: klijentkinje nisu platile ni za prenoćište, ni za
razbijena ogledala (portir je upravo fantazirao, dopisujući na račun
oštećeni nameštaj i pocepane peškire, tako da su mu uši gorele).
Međutim, Lir i Alisa istrčaše iz hotela i odmah uskočiše u autobus
koji je upravo kretao.
Šofer spazi u ogledalu dve rumene Japanke i pogleda ih očekujući
da mu priđu i kupe karte (u toj zemlјi je bilo uobičajeno da se stane u
red kod vozača da biste mu dali novac za vožnju).
Japanke, teško dišući, priđoše šoferu i starija na odličnom lokalnom
narečju (iako malo staromodnim jezikom) reče:
– Dobar dan, dragi moj! Izvestite me, dušice, gde se ovde nalazi
dvorac?
– Dvorac? – zamisli se momak, vozeći svoju tešku mašinu. – Mislite
na dvorac sporta?
– Ne bih rekla – reče Lir učtivo.
– Ili na dvorac za sklapanje brakova?
– O, ne, ne mislim – smešeći se reče Lir.
– Ili na dvorac kulture Pjer Veliki?
– Nisam sigurna, dragi – svečano reče Lir. – Bojim se da mi je
potreban kralјevski dvorac.
– Mislite, možda, na zapadni manastirski?
– Bojim se da je upravo tako.
– A šta ćete tamo? – veselo upita šofer.
– O, ništa posebno – smešeći se reče Lir. – Da li biste nas tamo
odvezli, macane? Do ulaza broj četrnaest. Nećete zažaliti, dušo.
– Ulaz broj četrnaest – to nije na mojoj liniji – smejući se od srca
reče šofer.
– Naređujem vam – bespomoćno, ali s pretnjom u glasu reče Lir.
– Isklјučeno, madam – veselo uzvrati vozač.
– Zažalićete zbog toga – objavi kralјica Lir. Pomislila je da ga neće
nagraditi Ordenom plave čarape, kao što je nameravala.
Tada se starica seti čarobne kartice od koje se nikada nije rastajala.
Da je možda pokaže šoferu?
I Lir zavuče ruku u džep kimona, u kome se iz nekog razloga, kako
se pokaza, nalazila i jučerašnja nepojedena, potpuno ukrućena
viršla.
Lir se zbuni trudeći se da napipa karticu i zaobiđe viršlu.
Kroz džep kimona jasno se ukazaše strašni obrisi izduženog
okruglog predmeta, nalik na cev.
Šofer je bio proniclјiv momak. Primetivši krajičkom oka odlučne
pokrete japanske babe i cev koja je štrčala ispod njenog kimona, on
reče:
– Kuda idemo?
– Ulaz četrnaest, ako može. Odmah iza statue mog dede na konju!!!
Kralјica je sa šoferom već govorila upravo glasom toga dede,
hrabrog generala: u trenutku opasnosti general je padao u vatru
zbog pokliča koji se razlegao bojnim polјem (jer megafona tada nije
bilo).
Lir je bila strašno uplašena – Alisa ju je odavno gurkala, dajući joj
znak da se okrene: za autobusom je išao policijski automobil s
uklјučenim svetlima, a kroz prozor je mahao hotelski portir.
– U redu je, madam, nemojte se nervirati, madam.
Klimnuvši glavom baka je dreknula glasom svog slavnog dede:
– Brže! Što brže!
I još nervoznije je zatresla džepom kimona, tražeći prokletu karticu.
– O, nemojte se nervirati! Blizu smo! – zavapi uznemireni vozač
gledajući iskosa kako pod svilom kimona pleše povelika cev. – Brzo
ćemo stići!
Policijski automobil je za to vreme izašao iz saobraćajne kolone i
krenuo da pretiče autobus.
– Još brže! Napred, mali moj! – graknu kralјica.
Alisa, začuvši da je policijski auto uklјučio sirenu, grčevito dohvati
lutku za stomak i jeziv kikot nadjača sve ostale zvuke.
Siroti šofer uvuče glavu u ramena, druga Japanka iza njegovih leđa
je pored svega ostalog bila još i luda: zar se neko normalan tako
jezivo smeje! I na to mora misliti! Ima pravi nastup histerije! Upucaće
ga kao zeca!
I vozač je radio ono što bi radio svaki čovek koji se trudi da izbegne
opasnost: pojurio je svojim autobusom napred kao ošamućeni
mamut. Nagazio je na sirenu, zatrubio je i svi automobili ispred njega
skloniše mu se s puta.
Putnici u autobusu su se grčevito držali za svoja sedišta, a neki su
čak legli na pod.
– O, bravo, dušice! – uzviknu Lir, nadjačavajući divlјačko lutkino
kikotanje, zavijanje policijskih sirena i sirenu autobusa.
Grmeći kao dvokolica, autobus prođe kroz crveno svetlo, preseče trg
i uputi se ka otvorenoj kapiji dvorca.
Ispred kapije su mirno stajali gardisti pod bakarnim šlemovima s
perjem.
Ugledavši autobus, oni se uzmuvaše, ali kralјica i Alisa se nagnuše
kroz prozor i pozdraviše ih mahanjem ruku.
Gardisti se ukipiše.
– Tako, sada desno… Evo ovde, druškane – milostivo reče Lir.
Šofer zakoči svog mamuta ispred samog ulaza i otvori vrata.
Kralјica upita Alisu:
– Da li ti se dopalo, malena?
– Bojim se da jeste – odgovori Alisa.
– Hoćemo li jednog dana opet da se prošetamo, a? – šapatom reče
Lir, a Alisa uzdržano klimnu glavom.
Šofer autobusa, potpuno bled, gledao je kako Japankama sa svih
strana pritrčavaju lјudi u mundirima, u dugačkim prslucima,
ogrtačima, livrejama, kako izleću iz tog ulaza broj četrnaest
dekoltovane dame sa šlepovima, kako prave reverans, kako trube
muzikanti i udaraju u doboše, kako japansku devojčicu vode dve
postarije tetke i kako padaju u nesvest na zvuk divlјačkog
mehaničkog kikotanja koje mladoj Japanki izleće iz grudi na kojima
stiska lutku…
– Ah, da – reče stara Lir vraćajući se ka autobusu (pri tome je
skinula s glave nepotrebnu japansku periku i ogolila svoju ćelu sa
zelenom lejom, na šta se šofer, sav pomodreo, prilјubi uz sedište,
grčevito stežući menjač) – ah, da, ovom dragom mladiću treba dati
Orden lavlјa griva za spasavanje kralјice i Orden mačji brk za
spasavanje princeze. Zapišite to, Vilhelme!
Pri tome je pogled, prodoran kao u jastreba, uperila u pravcu kapije,
ispred koje se zaustavio policijski automobil.
Prevela s ruskog Mirjana Grbić

Beleška o autorki
Ljudmila Petruševska (1938, Moskva), ruska spisateljica. Imala je
teško ratno detinjstvo u kome je uglavnom gladovala, potucala se od
nemila do nedraga, a neko vreme je provela i u dečjem domu u Ufi.
Posle rata vratila se u Moskvu i diplomirala novinarstvo na
Moskovskom državnom univerzitetu. Radila je kao novinar u
izdavačkim kućama, a od 1972. bila je urednik na televiziji.
Iako je rano počela da piše pesme i scenarije za studentske
priredbe, nije razmišlјala o spisatelјskoj karijeri.
Prvo objavlјeno delo bila je priča Preko polјa (1972). Posle te priče
proza Ljudmile Petruševske nije objavlјivana više od deset godina.
Nјenu dramu Časovi muzike (1973) režirao je Roman Viktjuk, ali je
ona gotovo odmah zabranjena i objavlјena je tek 1983. godine.
Profesionalna pozorišta počela su da igraju njene drame
osamdesetih godina (jednočinka Ljubav u Teatru na Taganki,
Kolombina u Savremeniku, Moskovski hor u MHAT-u). Petruševska
je dugo pisala „za fioku“ – izdavači su odbijali da objavlјuju priče i
drame o „mračnoj strani života“.
Proza Petruševske je u tematskom smislu, kao i u pogledu
umetničkih metoda, produžetak njenog dramskog dela. Nјena dela
predstavlјaju svojevrsnu enciklopediju života žene, od mladosti do
starosti: Verine avanture, Priča o Klarisi, Ksenjina ćerka, Ko je
odgovoran?, Mistika, Higijena i dr.
Danas je Ljudmila Petruševska neosporno jedna od najizrazitijih
ličnosti ruske kulture. Objavlјeno je više od pedeset njenih knjiga
(romana, priča, pesama, drama, eseja, scenarija, njen je i poznati
ciklus lingvističkih tekstova Puski Bjatije, napisan na novom jeziku,
njena je internet zvezda Prase Petar). Svestrano obdarena,
Petruševska ne samo što se ne ograničava na jedan književni žanr
već i slika, pravi crtane filmove i peva u sopstvenom kabareu. Dela
Ljudmile Petruševske prevedena su na više od dvadeset jezika; ona
je dobitnica mnogih značajnih književnih nagrada, a zbirku njenih
priča koja je 2009. godine objavlјena u Americi pod naslovom Živela
jednom žena koja je htela da ubije komšijsko dete, časopis Nјujorker
proglasio je jednom od deset najbolјih knjiga godine. Ova knjiga je
2010. godine dobila Svetsku nagradu za fantastične priče.
Živi i radi u Moskvi.
 Gordana Ćirjanić

BELEG
– Poljubi uvce.
Čovek, tobož poslušno, ljubi detetu uvo pazeći da mu ne prasne jako
u ušnoj duplji kako se igra ne bi izvrgla u plač. Majušno, na
prostranom bračnom krevetu, dete se praćaka od radosti i istura uvis
boso stopalo.
– Jubi palac – tepa.
I sam zaražen dečjom razigranošću pred počinak, čovek reži kao
vuk, ali neuverljivo, da ne izazove detetu strah, pa mu kobajagi grize
palac dok ono ciči, da bi mu ga naposletku sočno poljubio.
– Jubi, jubi, jubi… – premišlja dete, pa naglo povlači obema
ručicama gornji deo pižame do grudi. – Pupu!
Beli stomačić koji sunce još nije liznulo blesnu na satenskom
prekrivaču nevinošću svetog jagnjeta. Čovek ustuknu.
– Tu – navaljuje dete, pokazujući kažiprstom u svoj pupak.
„Zar baš tu da je obeleži“, pomisli čovek na Boga koga je sebi
predočavao kao belobradog starca sa žezlom u desnici, i namah ga
prođe želja za igranjem kad je ugledao kraj pupka svoje unučice
nepravilan smeđi beleg veličine lešnika.
Izgovara se pred sobom da je umoran jer je upravo stigao s puta, od
Soluna je vozio bez predaha, i doziva snahu da preuzme brigu o
detetu.
Povlači se u tišinu omrklog dvorišta i leđima naslonjen na ogradu
gleda, između dva strogo crna bora koja je posadio vlastitim rukama,
osvetljeni prozor kuće odakle dopire dečji plač.
***
Sedela je pored njega ne otvorivši usta dobrih pedeset kilometara –
prvih pedeset. Na njegove pokušaje da uspostave kakav-takav
razgovor na engleskom, sa dvadeset reči kojima je raspolagao, nije
odgovarala. „Vot iz jor neim? Aj gou Beograd. Ju gou Minhen?“
Pravila se da ne razume ni reč. Pomislio je da nije gluva ili, bože
sačuvaj, drogirana. Samo bi mu još to trebalo.
Nikad pre nije primio auto-stoperku, mada se često dvoumio. U tom
kolebanju prošao bi kilometar-dva, i odluka je bivala donesena sama
od sebe – nije bilo moguće predomisliti se i okrenuti nazad kamion s
prikolicom. Uz to, podučili su ga da bude obazriv, stariji šoferi
mahom su vadili iz rukava neku nezgodu s devojkom na drumu:
jednog je opelješila, drugom se ispovraćala na novo sedište, trećem
je uvalila i momka koji se krio u žbunju… Doduše, slušao je i
hvalisanja o lakim avanturama i slobodoumlju auto-stoperki, ali mu
nikad nisu delovala uverljivo. Dolazila su od nametljivaca, i slutio je
da je reč o drumskim prostitutkama, a ne o lepim i mladim auto--
stoperkama – radoznalim studentkinjama koje besplatno putuju
svetom.
Ali nikakva predostrožnost nije mogla da osigura čvrst stav
usamljenom muškarcu izloženom hiljadama kilometara drumske
monotonije i danima ćutanja. Svaki put kad bi ugledao u daljini
siluetu sa isturenim palcem i hrpicom ličnog prtljaga kraj nogu,
najčešće u obliku ranca, pomislio bi da je lepa devojka možda baš
prijatna i razgovorljiva, i da ne pronosi putevima nikakvu nevolju
kojom bi ga opteretila, nego samo bezbrižnu mladost i otvorenost za
poznanstva. Kad bi prošao kraj bezimene prilike i osmotrio je koliko
je brzina dozvoljavala, viđao je i ovo i ono: najčešće mladiće zarasle
u bradu, u odeći uvoštenoj od štroke, ali i devojke koje su svu svoju
ženstvenost zaklanjale muškim jaknama, glomaznim rancima ili
obespokojavajućim izrazom viška iskustva. No katkad bi mu ipak bilo
žao kad bi projurio pored devojke koja mu nije delovala ni prevejano
ni izmoždeno, nego kao čista nepoznanica, zatvorena lepeza
prijatnih mogućnosti, a bilo je i takvih. On bi njoj omogućio prevoz
dokle može, a ona bi njemu, zauzvrat, pravila društvo nekoliko sati,
bez ikakve druge obaveze. Bio bi to čist račun, ali uvek na njegovu
štetu, činilo mu se. Pre svega zbog jezika. U to vreme vozio je duge
međunarodne ture, najčešće do Hamburga i nazad, katkad do
Amsterdama, kako gazda ugovori. Znao je samo nužne reči na
raznim jezicima, za istovar, utovar, prelaz preko granice i cenkanje
sa saobraćajnom policijom kad ustreba. Uostalom, koja pristojna
devojka ulazi u kola s nepoznatim muškarcem? Mada, priča se da je
u Evropi to normalno… Toliko ih ima na drumovima.
Ovog puta se polakomio. Čekalo ga je dugačko putovanje, tek što je
krenuo nazad, kući. Vozio je sporo, na blagom usponu Harckih
obronaka, prema Getingenu, i imao je dovoljno vremena da donese
odluku ugledavši ljudsku priliku u daljini sa isturenom tablom veličine
gramofonske ploče. Ako je muškarac, proći će; ako je devojka,
pokupiće je, pa šta bude. Ispostavilo se da je sitna plavuša s kosom
skupljenom u rep, s nogavicama pantalona uvučenim u kaubojske
čizme i malim rancem od zelene cirade, nalik na vojnički. Pokazivala
je karton na kome je krupnim, crnim slovima stajalo ispisano:
„München“.
Samo je rekla „Danke“, popevši se na visoki stepenik kabine i
iskusno ubacivši ranac na pod kako bi ga obuhvatila nogama. Od
početka je znala da je Jugosloven, morala je to znati po
beogradskim tablicama spreda, ali pedeset kilometara je ćutala ne
otkrivajući mu da je i sama odande.
Tada, dok je ćutala, nije mu delovala ni napeto ni uplašeno, nego pre
nekako uzdržano – zaokupljena svojim mislima – i možda čak
nadmeno prema njegovom prostom položaju kamiondžije. Slušao je
da su auto-stoperke katkad iz dobrih kuća i neretko fakultetski
obrazovane. Ova je delovala daleka u svakom pogledu. Snežnobele
puti, lepuškasta i negovana, prilično čista s obzirom na način
putovanja: nešto između tatine ćerke i pustolova.
Bilo je rano popodne, nebo bezvoljno, čitav dan siv i jednoličan, od
onih kada se čak nikom i ne zavidi na boljem životu jer sve uokolo
pritiska neka sumorna svetlost, kao tamnička. U kabini je barem
toplo. Posle prvih neuspelih pokušaja da zapodene razgovor s
naslepo odabranom saputnicom, prestao je čak i da je pogleduje
iskosa. „Nema veze“, mislio je, „bar imam živo čeljade uza se.“
Točkovi su mleli kilometre i pribegao je svojoj staroj navici da opšti s
gavranima, kao kad je sam u kabini. Ugledao bi crnu ptičurinu gde
čuči na kolobranu kao gospodar sveg prostranstva, neosetljiva na
fijukanje automobila, i onda bi na prevaru, kad joj priđe sasvim blizu,
zatrubio. Gavran bi se trgnuo i namah poleteo poplašen. Voleo je da
mu vidi prvi zamah krilima, kad hvata zalet otvorivši ih skroz u širinu,
i tad bi mu se učinilo da saobraća s pticom, kao da ju je nasamario.
Čak bi se i nasmejao. Bila je to njegova tajna igra tokom vožnje,
treptaj zadovoljstva koje mu je skraćivalo sate. Nikom ne bi umeo da
objasni a da pritom i sam sebi ne zazvuči detinjasto. Ali u trenutku bi
se osetio moćno, kao da je oteo od ptičurine gospodarstvo nad
predelima, suveren i sam tamo gore u kabini, bez žive duše u
vidokrugu.
Dva gavrana je već poplašio, iz čiste navike, kad se ona iznenada
oglasila.
– Zašto trubite bez razloga?
Bio je zapanjen ali nije hteo to da pokaže jer se i sam osetio
nasamarenim, kao gavran.
Tek pošto je i on nju izmučio napadnim ćutanjem tokom nekoliko
kilometara, progovorio je:
– Jugovićka, a ćutiš? Praviš od mene budalu? Umesto da se
obraduješ što si natrčala na zemljaka u ovoj bestragiji. Kakva
slučajnost, a? – Nije mu bilo potrebno mnogo da se odobrovolji.
Zaista, kakva slučajnost!
– Umorna sam. Od Kopenhagena uopšte nisam spavala.
Progovorila je prirodno i opušteno, kao da se već poznaju, to mu se
dopalo, i uopšte, dopala mu se ova devojka koja je tek sad skinula
vetrovku i promeškoljila se – samo da ne nastavi da ćuti do Minhena.
Glas je doduše bio predubok za njenu krhku građu, ali to joj je
davalo neki naročiti šarm. „Možda je prepušila“, pomislio je.
– Možeš slobodno da zapališ, ako hoćeš.
– Ne pušim. A šta vozite u prikolici?
Zašto je to, dođavola, interesuje? Možda samo pokušava da bude
ljubazna, kao on malopre: pita tek da bi nešto pitala.
– Sad sam prazan. – Prećutao je deset kasetofona koje je pazario u
Hanoveru, izdatak koji će lako povratiti kod kuće, i udvostručiti.
– Istovario sam nameštaj u Hamburgu. U Minhenu imam utovar,
sutra ujutru. – Neće sad valjda da ga pita šta će utovariti. To već ne
bi bilo normalno.
Otkrila mu je da je Beograđanka i da žuri na ispit koji je u jednom
roku već propustila zbog svog neredovnog života i čestih putovanja.
Kao ponosna na sebe zbog tračka odgovornosti u matici bezbrižnosti
kojom se pohvalila, usrdno je izvadila iz ranca konzervu piva i
ponudila mu je, posegnuvši da za sebe uzme drugu.
– Ne pijem dok vozim. Taman posla! Vidiš li kolika je ova
kamiončina. Uz to, s nemačkom policijom nema šale. Samo bi mi još
trebalo da izgubim dozvolu.
– Mislila sam da nazdravimo srećnom slučaju. Naši ljudi retko staju,
nepoverljivi su. Ja sam baš ožednela.
Poklopčić konzerve zavodljivo je pucnuo pri otvaranju, a onda se
čulo šuštanje mehurića i osetilo se isparenje od naglog oslobađanja
pritiska. Kucnula je konzervom u masivni volan kamiona i otpila
gutljaj.
Ponudiće joj da prespava u kamionu ako nema obezbeđen smeštaj
u Minhenu; očigledno je krenula kući a ono na tabli ispisala samo
kao pravac kretanja i ne sanjajući da će naleteti na zemljaka. Što se
njega tiče, ne bi imao ništa protiv da je vozi do Beograda, pa još kad
uđu u Jugu i počnu da se mimoilaze s kolegama: ugled bi mu skočio
do nebesa. Među šoferskom bratijom glas putuje trista na sat, u
kafani bi ga već preksutra saletali s pitanjima i potpitanjima. Ležaj
nije neudoban, ali sačekaće još malo dok joj ga ne ponudi, da ne
ispadne nametljiv. Sam može da se pruži na sedištu, s nogama
udenutim ispod volana, ne bi mu bilo prvi put, a i ćebadi ima
dovoljno. Ako pristane, pred spavanje će u slast popiti s njom dva-tri
piva, nije da mu se ne pije, ali sad nikako ne bi smeo.
–Slobodno se raskomoti.
Otpila je još jedan gutljaj i uzdahnula.
– Baš sam umorna. Noge su mi se tako nadule da ne znam da li
uopšte mogu da se izujem. Možete li ovo da mi držite?
Pridržao joj je otvorenu konzervu dok se ona mučila s čizmama. Kad
ih je najzad izula, sa olakšanjem je digla uvis obe noge, priljubivši
tabane uz šoferšajbnu. Doduše, prethodno je omirisala stopala
pokazavši pritom dečju savitljivost i svakako zaključila da može
mirno da ih isturi. Imala je bele frotirske čarape. Iako mu se ovo
podizanje nogu učinilo preslobodnim, opravdao ju je u mislima: „Tako
treba, što više, to bolje, da spadne otok.“ Ali bi mu i milo što se
opustila u njegovoj kabini, kao kod kuće. Zaista je imao sreće. Već
pet godina vozi a nije ni slutio da može biti ovako zabavno. Istini za
volju, kad je prvi put izašao u inostranstvo, takođe je bilo zabavno –
zurio je u svet oko sebe kao da je uplovio u luna-park: sve je
delovalo blistavo, uređeno, besprekorno čisto… Pogotovo u
Nemačkoj.
Sad mu se već uopšte nije činila dalekom, a kamoli nadmenom.
Naprotiv, bila je prirodnija od većine žena koje zna, nekako pajtaški
opuštena. I nimalo nije bila koketna, da jeste, našao bi se u
nezgodnom položaju, sa obavezom da joj se udvara, a nije je zbog
toga primio, samo zbog društva. Mada, nikad se ne zna.
– Ovde je baš toplo – rekla je i skinula džemper ostavši u tankoj
majici s kratkim rukavima.
Pogledao ju je krajičkom oka, imala je male, čvrste grudi. Nije nosila
grudnjak.
Do Nirnberga su se izrazgovarali kao što je retko kad i retko s kim
razgovarao, onako otvoreno i pametno, da je na mahove jedva
mogao da prepozna samog sebe. „Ne kažu slučajno: s kim si takav
si“, pomišljao je, odajući tako priznanje njenoj spremnosti da se
otvori, koju je on, iz svoje skromnosti, nazivao „filozofiranjem“. Još
pre nego što su stigli do Frankfurta, ona je popila oba piva koja je
imala u rancu, pa su usput stali na jednoj benzinskoj pumpi, on da
uzme kafu a ona da kupi još nekoliko konzervi. Pričala mu je o
prijatelju koga ima u Kopenhagenu, našem čoveku, slikaru koji se
tamo probija, i o drugom koji živi u Lisabonu, Portugalcu koga takođe
s vremena na vreme poseti putujući ovako, auto-stopom.
– Pa, koga od njih dvojice više voliš?
Zamislila se.
– Nijednog. – Opet se zamislila. – Muškarci su blentavi. Onaj koga ja
volim boji me se – pa se nasmejala.
Pričala mu je o svojim studijama istorije umetnosti, i o ikonicama
koje sama slika pa ih prodaje na Zapadu kako bi imala za trošak.
Prodaje i druge, rekla je kao uzgred, ostavivši zagonetku u vazduhu;
tek mnogo kasnije je čuo za unosnu trgovinu pravim ikonama,
slikanim u davna vremena i kradenim po zabitim crkvama.
Roditelji su joj razvedeni i živi sama od osamnaeste, i samo čeka da
završi studije pa da zaždi u inostranstvo, ali još nije odlučila gde će
se skrasiti: Jug ima svoje prednosti, a Sever svoje. Beograd nije
nezanimljiv, ali u njemu joj je tesno, rekla je. Pitao ju je kako je nije
strah da stopira i da li joj se ikad desila neka neprijatnost.
– Ma ne, to je najbezbedniji način putovanja, pogotovo na Severu.
Na Balkanu je druga stvar, kao što i Španci umeju da budu
navalentni, mada se povuku čim pomenem policiju, još su zaplašeni
iako im je Franko mrtav. Ali Francuzi i Nemci su skroz u redu. O
Skandinavcima da i ne govorim. Jedino što je naporno. Najteže je od
svega što neprestano moraš da menjaš kod ponašanja. Ujutru sediš
sa gospodinom, pristojnim ocem porodice na koga se trudiš da
ostaviš utisak vredne studentkinje, u podne sa zadriglim mesarom,
sirovinom čije insinuacije moraš da demfuješ detinjom bezazlenošću,
posle sat vremena te vozi intelektualac, s kojim vodiš dubokomislene
razgovore, a onda hvalisavi klinac, probisvet koji hoće da te zadivi
besnim kolima, da bi na kraju natrčala na starca koji se oseća
podmlađen što te je primio pa je nagazio pedalu poletno, a sve
uzjahuje punu liniju, ne vidi belu mačku. To je naporno, to stalno
menjanje face: sad si iskusna riba, sad školarica, sad mangup, sad
babina unučica… Kao neka glumica na prekovremenom radu, mada
i nije gluma, sve sam to ja, samo što u normalnim okolnostima ne
moram po deset puta dnevno da menjam talasnu dužinu.
– A ja? Gde ja spadam? U šofersku sirovinu?
– Ti si zemljak. S tobom nema glume.
Iako nije primetio precizni trenutak kad je prestala da mu persira, bio
joj je zahvalan na tome i istinski počastvovan zbog ove ispovesti
kojom je izdvojen među svim njenim vozačima, ne znajući pritom da
je i iskrenost samo još jedna zaštitna maska. Zato se i on njoj
otvorio: pričao joj je kako se rano oženio, kad mu je devojka ostala
trudna, kako sad ne zna da li bi baš nju izabrao da je mogao da bira,
ali pokazala se kao dobra majka i privržena kući. Žalio se što nije
voleo knjigu u detinjstvu jer bi sad putovao drugačije, voli da putuje,
ali ne ovako težački nego kao gospodin čovek. Nije se iživeo u
mladosti kao što bi poželeo, mada, ima i on mangupskog staža i tajni
pred zakonom koliko hoćeš. Ume s ljudima, a vremena su takva da
kao poštenjačina ne možeš da zaradiš ni deci za knjige, a kamoli da
sazidaš kuću kraj Beograda kao što je on gotovo sazidao.
Zapitkivala ga je o švercu. Odgovarao je slobodno, čak malo i
preterujući da bi ispao što veštiji i što hrabriji, hteo je da ostavi
utisak, a ona se, što je više pila, sve glasnije kikotala onim svojim
baritonom koji je počeo da ga omamljuje.
Zanoćilo je. Već su se bili dogovorili da će ispred Minhena stati na
nekoj benzinskoj pumpi i tu prespavati, ona u krevetu iza sedišta, on
na sedištu, kad mu je iznenada stavila ruku na koleno.
– Vrag si ti – rekao joj je i sklonio joj ruku kako ne bi sav prsnuo i
izgubio kontrolu nad volanom. – Sad ću da stanem, strpi se!
Nije shvatio da je skroz pijana, da se toliko opustila da je dozvolila
sebi da se napije. Smejala se nevaljalo, vraćajući ruku na isto mesto,
kao nedokazano dete. Bio je uzbudljivo izopačen onaj nesklad
između njenog detinjastog ponašanja, njenih namera, koje su mu
delovale nedvosmisleno pohotljive, i njenog gotovo muškog glasa.
Odgurnuo ju je, sad već grubo, i osetio da mora što pre da stane.
– Strpi se – ponovio je.
– Šta da se strpim? O čemu pričaš? Pa nisam ja tvoj tip – začikavala
ga je.
– Jesi, jesi, nemoj da brineš – odgovorio je ne pridajući više pažnju
rečima jer se sav usredsredio da vidi u mraku gde bi mogao da se
zaustavi.
– Pa vidi kakva ti je ova omiljena ženska! – pokazala je stopalom na
brinetu u kupaćem kostimu čija je silueta bila isečena iz nekog
kalendara i zalepljena u gornji desni ugao sa unutrašnje strane
stakla. Bio je mrak, ali i tako se videla: sva nabrekla, poturala je
grudi na vozačevu stranu, okrugle i jedre i ogromne, kao dve
priljubljene lubenice koje samo što nisu prsle od trenja; usne crvene
od jarkog ruža i tako mesnate, ponuđene u vazduhu kao već
isečena, zrela kriška, a linija struka i zadnjice izvijena u sveobuhvatni
znak pitanja. – Ovo ti se sviđa, a?
Na trenutak ga je obuzeo stid što je bez prave potrebe podlegao
kamiondžijskom običaju lepljenja obnažene žene, imaginarne
saputnice, na šoferšajbnu. Retko kad ju je i pogledao, a sad je prvi
put u životu osetio na radnom mestu preku potrebu za ženom. Za
ovom slatkom, mršavom, vragolastom ženom, a ne za nekom
raskalašnom utvarom.
Kad je ugledao znak za parking, na deset kilometara, pobojao se da
neće izdržati toliko, već je sav cepteo. Ali izdržao je, drugačije nije
moglo biti na nemačkom autobanu. Za divno čudo parking beše
prazan, ali sve i da nije bio, isto tako bi navalio na svoju saputnicu.
Vrtelo mu se u glavi. Čuo je za ovakve devojke, neopterećene
vaspitanjem i čisto uspaljene, ali nije verovao da postoje.
Od tog trenutka pa dok se nije istutnjao sećanje mu je ostalo
zamućeno, jer što je nagon žešći to više muti razum, a on je osećao
nezapamćenu žestinu. Ne zna koliko je trajalo: možda deset minuta,
možda ceo sat. Ali nije zaboravio da se opirala dok joj je skidao
majicu i svlačio pantalone, da se i posle, kad ju je podigao na ležaj,
još malo opirala tiho kričeći „Ne to! Ne to!“, ali nekako neubedljivo,
što je njega dodatno raspaljivalo uprkos neudobnom položaju na
krevetu tesnom kao sanduk i natkriljenom pregradnom tablom o koju
je udarao temenom. „Umiješ pusta“, ponavljao je dahćući, govorio je
to iz njega nekakav glas predaka, dok se ona sva tresla grčevito ga
stiskajući, a pena joj izlazila na usta. Ta pena koju je, na čkiljavom
svetlu u kabini, tek naknadno primetio, ponovo ga je dovela do ludila
i probudila zver u njemu, i ponovo se zahuktao kao da stvar tek
počinje. Nikad nije video ženu koja tako i toliko uživa, a kamoli da je
doživeo nešto slično.
Posle svega je dremnuo izvrnuvši se poleđuške na sedište kamiona:
uvek zadrema posle. Ali to sigurno nije trajalo dugo jer su motor a s
njim i grejanje bili isključeni, noć već ledena a on sav razdrljen.
Probudio se cvokoćući od zime i prebacio preko grudi njen džemper,
koji je izvukao ispod sebe. Osetio je lep i blag ženski miris što ga je
raznežilo, i nekako rastužilo. Odelo njegove žene uvek je mirisalo na
kuhinju.
Lampica iznad retrovizora, koja je davala hladno, prigušeno svetlo,
ostala je upaljena, ali je zato napolju vladao mrkli mrak. S auto-bana
je dopiralo fijukanje automobila u nepravilinim razmacima.
– Dosta si popila, ali ne mari. Vredelo je, šta kažeš? – Ništa nije
odgovorila i poverovao je da i ona voli da se povuče u sebe posle
svega, da se sladi još vrelim sećanjem, zatvorenih očiju, kako bi se
doživljaj produžio i kad je naboj tela već splasnuo ali živci i dalje
ostali nadraženi. – Ja ću ovo pamtiti. Ti možda nećeš, ali ja ću
pamtiti dok sam živ. Čisto sumnjam da želiš da ostanemo u vezi. Ti
si studentkinja, akademska žena, a ja sam običan šofer. Nemam
obrazovanje, nemam finoću, ne znam za zabavan život ni za
udobnosti. Zamisli, nemam još ni telefon u kući. Ali bolje je što ga
nemam, što neću moći da te tražim ako me uhvati čamotinja. Deca
su mi još mala i potrebna im je raspoložena majka, a moja žena je
ionako smušena. Kad bih ja imao ikakve nade da ćeš me ti zavoleti,
ili da barem ostanem s tobom u nekoj vezi, bojim se da bih digao
ruke od svega i jurio za tobom kao besan pas. Znam, to bi bilo jače
od mene. A moja žena bi se potpuno izgubila, ona u svemu od mene
zavisi. Onda bih je nosio na duši, i nju i svoju decu. Bolje ovako: što
sam ti ja samo usput, i što ću te upamtiti do kraja života. Moja žena u
krevetu nije ni blizu tebi, ni porediti se ne može, otaljamo stvar s
vremena na vreme i svako na svoju stranu. Ali dobra je majka našoj
deci i ne bih smeo da je ubijem. – Ućutao je. Pošto mu se učinila
predugačka njegova ispovest, a devojčino ćutanje već neobično,
dodao je glasnije: – Ti ćeš mene brzo zaboraviti. Priznaj!
Opet je otćutala i tek je sad posumnjao da nešto nije u redu. Pridigao
se, pogledao je i shvatio da nije mrdnula otkad se od nje odvojio. Oči
su joj bile širom otvorene, pena oko poluotvorenih usta sasušena,
skorena u beli prah, kao mleko usnulom novorođenčetu. Protresao ju
je. Ništa! Prisetivši se pravila prve pomoći s vozačkog ispita,
pomislio je da joj diše u usta, ali kad ih joj je širom otvorio i dunuo,
vazduh nije prolazio.
Koliko mu je trebalo da shvati da se ugušila vlastitim jezikom? Ni
sam to više ne zna. Kao što nije znao da uopšte postoje padavičari,
a kamoli koji su znaci da je „ono“ blizu. Valjda je bilo to, šta bi drugo?
Kasnije se potuljeno obavestio o bolesti, poslužio se lukavstvom da
simptome opiše pred školskom lekarkom i da ih pripiše izmišljenoj
ćerki izmišljenog prijatelja. Ali to je obavio tek nekoliko meseci
kasnije, sa onoliko malo uživljavanja koliko su mu naknadno gađenje
i potiskivanje događaja u svesti dozvolili. Nije hteo da se seća, da se
muči neodgonetljivim zagonetkama nesrećnog slučaja. Kao da je i
od sebe krio da se uopšte desilo, a posle je verovao da je na dobrom
putu da zaista zaboravi. I jeste zaboravio, ali ne zauvek. Prođu
meseci, prođu i godine a da mu ne padne na pamet, pa tek iskrsne u
trenutku kad bi to najmanje očekivao: na zvuk otvaranja konzerve
piva iza leđa; kad iskrsne auto--stoperka na drumu, mada je to sad
već prava retkost; kad čuje neku ženu s dubokim glasom, što je
takođe retko… Prostreli mu kroz svest kao zverinje oči kroz mrak, i
ostavi ga malaksalog i razdražljivog tokom celog dana, a da usput i
ne obraća pažnju zašto je to tako. Bude nekako zatvoren i natmuren,
pa ga prođe: život nosi uvek nove brige, ali i nova zadovoljstva.
No sad ga je baš sustiglo, na prevaru mu pritislo pamet, i ne pušta.
Onaj beleg na stomačiću najmilijeg stvorenja pojavio se kao neki
đavolski znak, da mu poremeti zadovoljstvo u svemu što je stekao
svojim rukama, što je decenijama gradio: kuću i mir u kući.
Sinovi su se zaposlili, mlađi se i oženio, darovao mu unuče, žena i
snaha uživaju u kućnim aparatima i ujednačenom grejanju – prošlog
leta sproveo je radijatore na oba sprata. Još nije omalterisao spolja,
ali daće bog, i nedostaju lusteri po spavaćim sobama, a ne bi da
stavlja makar kakve. Telefon nikako da im priključe. I još nekih
sitnica je ostalo, čovek nikad ne može reći: „Sad je kraj“, pa ipak,
otkako mu se rodila unučica više ne oseća onaj stalni pritisak
nedovršene kuće. Svi su na okupu, svak ima svoj mobilni, i svi su se
svrzli oko deteta kao oko sunca. I on je omekšao, kafanu sve češće
zaobilazi i žuri kući, čini mu se da u vlastitoj deci nije ni izbliza ovako
uživao, sigurno ih nije ovako ludački voleo kao unučicu. Za nju će
takođe posaditi drvo u dvorištu – jelku. Ali ne seća se da je imala
beleg kad se rodila, toliko puta ju je video golišavu dok su je kupali,
prepovijali. Kao što mu nikad, ama baš nikad tokom dvadeset godina
nije iskrsnuo u pamćenju beleg kraj pupka auto-stoperke… Čijeg se
tela morao ratosiljati.
Nije smeo da stavi na kocku svoju karijeru. Da se obratio policiji, bog
sveti zna ne bi li bio osumnjičen. Možda i okrivljen, poslat na robiju…
Pokušao je da se sabere. U mozgu mu je naizmenično ključalo i
ledilo se, iz tog kotla morao je vaditi čvrste poluge brzih odluka.
Ležala je tamo kao blistav, slomljeni lampion posle završenog
slavlja: jedna noga gola, izuzimajući belu frotirsku čarapu, na drugoj
nogavica navučena do butine; na potpuno ravnim grudima uspravne,
čvrste bradavice, dva radoznala oka, življa od ugašenih očiju u glavi;
tanušna rebra, blede kovrdže ispod stomaka i onaj nepravilni smeđi
beleg kraj pupka, veličine oraha… To se širi sa godinama.
Kad se uverio da u njoj nema ni daška života i da nema te veštine
kojom bi joj ga povratili, nije više mogao da joj gleda lice: zamotao
ga je u čistu majicu koju je našao u njenom rancu, a onda ju je
nekako obukao i seo za volan da razmisli šta će dalje. Na parkingu
se zaustavio jedan mercedes s dvoje putnika, i on je promišljeno
raspakovao sendvič ne gaseći svetlo u kabini, kako bi ga videli da
mirno jede ako se slučajno upilje u njega. Kad je začuo u daljini, iza
sebe, brundanje kamiona koji je takođe skrenuo na parking, namah
je ugasio svetlance i upalio motor, valjalo mu je krenuti jer
kamiondžije na drumu neguju uzajamnu solidarnost, i nezavisno od
zemlje porekla prilaze jedni drugima kad se ukaže prilika, sa
osećanjem bratstva.
Na prvoj petlji okrenuo je nazad, preko nadvožnjaka, i ponovo se
uputio na sever u potrazi za nekim mračnim i praznim parkingom, što
nije bilo lako naći. Udaljio se od Minhena možda i sto kilometara,
svestan da ujutru mora da se vrati tamo, da se pojavi sam, bez
saputnice, za ugovoreni utovar. Bilo je oko četiri pred zoru kad ju je
istovario. Parkirao se u dubini pustog odmorišta, tik uz šumarak, i
izneo je preko ramena. Nosio ju je stotinak metara kroz čestar koji je
bio i mastan i mokar, naslage od olovnih isparenja na lišću,
raskvašene rosom, ostavile su mu po košulji prljav trag. Spustio ju je
na zemlju ne pokrivajući je lišćem ni granjem, no ipak joj je skinuo s
glave onu majicu. Neka je tako, pre će je pronaći, mislio je. Ali
sigurno je neće pronaći prvog dana, ni drugog, možda čak ni trećeg,
važno je da on prethodno pređe nemačku granicu.
Vratio se zatim u kabinu i pokupio sve njene stvari, uključujući
prazne konzerve od piva i dokumenta koja joj je još pre izvadio iz
džepa vetrovke. Odlučio je da ranac izbaci na drugom mestu, neka
se malo pomuče dok joj ne otkriju ime. Zatim je ponovo promenio
smer kretanja i našao to drugo mesto, slično onome, kad je već bio
nadomak Minhena. Jedino što je ranac dobro prikrio suvim granjem,
učinio mu se suviše upadljiv u gluvom lugu, na svetlu dana jer se već
bilo razdanilo i raspršila se jutarnja izmaglica.
I nikad više nije išao u Nemačku, koja mu je od svih zemalja bila
nekako najmilija: onaj red i poredak, ona pravedna strogost, i
izvesnost da u svemu znaš na čemu si. To mu je nedostajalo na
kasnijim putovanjima koja je nekako, uz mnogo dovijanja, udesio da
idu na jug, u Grčku, Tursku… I nedostajali su mu, pogotovo u
početku, gavrani.

Beleška o autorki
Gordana Ćirjanić (1957, Stepanovićevo) piše pesme, pripovetke i
romane. Takođe prevodi književna dela sa španskog i engleskog
jezika. Prevela je dela Luisa Sernude, Huana Oktavija Prensa,
Huana Rulfa, Oskara Vajlda. Zbirke pesama: Mesečeva trava,
Gospa od sedam grehova, Pred vratima vodenijem, Gorka voda.
Knjige zapisa: Pisma iz Španije, Nova pisma iz Španije. Romani:
Pretposlednje putovanje, Kuća u Puertu, Poljubac, Ono što oduvek
želiš, Mreža, Sedam života princeze Smilje. Zbirke priča: Večnost je,
kažu, dugačka; Velaskezovom ulicom do kraja; Kaprici i duže priče;
Kad svane, razlaz. Za roman Pretposlednje putovanje dobila je
Nagradu Žensko pero, kao i za roman Poljubac. Dobitnica je Ninove
nagrade za roman Ono što oduvek želiš i Nagrada grada Beograda
za roman Kuća u Puertu.
 Svetlana Velmar-Janković

STARA ČARŠIJA
Među starijim stanovnicima Dorćola i danas postoji uverenje da u
podne, kolovozom ulice koja se sada zove Ulica Sedmog jula, a koja
se nekada zvala i Ulica kralja Petra, i Dubrovačka, i Stara čaršija,
izbija crna svetlost pod kojom prah prošlosti postaje primetniji.
Smatra se da se ta svetlost najbolje može uočiti ako se, u doba dana
kada sunce dostiže zenit, stane na jedan od uglova raskrsnice ulica
Sedmog jula* i Dušanove, pa se pogleda naviše, uz padinu, prema
Zereku koji se odande vidi i prema Knez Mihailovoj koja se ne vidi.
Tada se, kažu, u samom središtu ove raskrsnice, nazire krug u
kojem je svetlost, kao pramenje crnog sunca, najgušća. Ono što, po
svoj prilici, nije lako razrešiti, to je nedoumica o tome da li je u krugu
izvorište ili ušće ove svetlosti. Pažljivom se posmatraču ponekad
učini da magla crne svetlosti izbija baš iz kruga i klizi, nasuprot svim
zakonima fizike, uz padinu, ponekad je, opet, isti posmatrač gotovo
siguran da se crni blesak, kao pokretljiva skrama, survava niz padinu
i utiče pravo u krug. Onima koji dobro poznaju istoriju ovoga kraja
nije predstavljalo napor da utvrde da se krug podudara sa središtem
ove raskrsnice koja se nekada zvala Dort--jol, što, na turskom, znači
četiri puta ili četiri sokaka i po kojoj je, docnije, ceo kraj na padini
prema Dunavu dobio ime. Za to je središte i za tu raskrsnicu, na
kojoj se danas seku Dušanova i Ulica Sedmog jula, vezano dosta
verodostojno usmeno predanje. Pored ostalih, to je predanje
prihvatio i Filip Hristić, u drugoj polovini XIX veka čuven i kao
ministar i kao diplomata, a najčuveniji po tome što nimalo nije bio
sklon usvajanju nepouzdanih tvrđenja. Prema Hristiću, Dort-jol nije
bio samo raskršće četiri glavna puta nego i prostor na kojem su se, u
tursko doba, naročito krajem XVIII i početkom XIX veka, izvršavale
smrtne kazne, na neobičan način. U tom je načinu bilo mnogo od
one surovosti koja, izgleda, opstaje u svakom vremenu, a plod je
moćne mašte zla. Na Dort-jolu, na primer, pozorje smrti počinjalo je
u samo podne a zbivanja su se smenjivala po redu koji se mogao
predvideti. Prvo su osuđenog dovodili do raskršća na kojem je, pod
istočnim svetlostima, uvek vitlao vetar i nanosio zadah nestajanja.
Ovaj zadah je dolazio i iz malih, nečistih, u sluzav kal i smrad
zaglibljenih radnjica, sa mesom i ribom, koje su se nizale jednim od
četiri sokaka, onim što je vodio ka Dunavu (to je sada Dubrovačka
ulica koja nastavlja, do obale, Ulicu Sedmog jula), ali iz neke
praznine što je pretila svima, sa otvorenih nebesa. Zatim bi osuđenik
zakoračio u samo središte raskršća, na mesto smrti obeleženo
kamenom i stao, odmah isturene glave a ona bi, ta glava, već
sledećeg trena, kao neki od smisla otrgnut predmet, letela kroz
vazduh pa se kotrljala po tlu. Pošto ljudi, kao što se zna, odvajkada
rado prisustvuju predstavama ove vrste, i na Dort-jolu bi se uvek
nalazila gomila sveta preneraženog od sopstvene radoznalosti.
Otuda su o ovim prizorima ostala mnoga usmena svedočanstva,
koja su se pamtila kroz decenije. Neka od njih su doprla i do Filipa
Hristića a on je opazio da u svim svedočanstvima, ma koliko da se
međusobno razlikuju, postoji nešto što ih povezuje. To je bio opis
jednog istog trenutka iz ovog čina smrti, opis koji je, zanimljivo, kod
svih svedoka bio isti. Oni su opisivali trenutak, ako se tako može
nazvati onaj odsev vremena u kojem se obezglavljeno telo
kažnjenog klati, još uspravljeno, pre no što se sruči na tle. U tom se
odsevu, kao maškara kojoj je otpala glava, trup, već mrtav, još živ
batrgao pred nepostojanjem. Verovatno da je baš ovo očigledno
pretvaranje živog u neživo, to iscrtavanje nepojamne međe
iščezavanja, bilo ono što je gledaoce ispunjavalo najluđom stravom i
nekim saznanjem koje su hteli, odmah, da odgurnu. Strava se,
posle, kao paklena para, rasipala svud po okolnom glibu i razvlačila
pod koracima prolaznika. Ali ni to nije bilo sve. Kao upozorenje
onima koji nailaze na raskršće, trup je ostavljan, dva dana i dve noći,
na samom središtu, uz kamen smrti, okrenut potrbuške, sa
odsečenom glavom između nogu.
Postepeno, neka se tama taložila nad Dort-jolom, nepromenljiva pod
promenljivim nebesima, i zgušnjavala se oko mesta tog obreda
smrti. Tokom decenija izgleda da se preobrazila u crnu svetlost što
je, neopažena, promicala duž silnih drvenih dućančića, sa
ćepencima, u Staroj čaršiji. Po ćepencima je bila izložena roba sa
svih krajeva sveta, a trgovci su uglavnom bili Grci i Cincari, Jermeni,
poneki Jevrejin a, posle Ustanka, i poneki Srbin.
Tridesetih godina prošlog stoleća prvi je ovu svetlost primetio Duka
Pešika, trgovac od ugleda i Cincarin, koji je u Staroj čaršiji imao
magaze, nekako odmah ispod današnje Uzun Mirkove ulice. U to
vreme već se uveliko prestalo sa javnim kaznama na Dort-jolu a
činilo se da nataložene strave čile. Kad je jednom išao ka svojim
magazama, trgovac Pešika je na kaljavoj kaldrmi primetio neki crn,
malo otrovan a malo zamaman sjaj. Zabuljen u taj sjaj, nije obratio
pažnju na to da ovo tkanje, sve od opakih svetlosnih niti, dotiče i
njegove magaze. Posle nekoliko časaka izbio je veliki požar u kojem
su drveni ćepenci goreli kao slama i koji je opustošio Staru čaršiju.
Ovaj požar, koji možda i nije bio ni u kakvom dosluhu sa pojavom
crne svetlosti, izazvao je u trgovcu Pešiki neku odvažnost koju dotad
nije pokazivao: prvi je podigao, u Staroj čaršiji, nekoliko dućana od
kamena i od cigle, sa gvozdenim vratima i sa kapcima od gvožđa na
prozorima. U orijentalnoj arhitekturi ove ulice to je predstavljalo
pravo čudo.
Za Pešikom su se poveli i drugi trgovci, i Stara čaršija je počela brzo
da se izgrađuje. Tako je ispalo da je veliki požar, u stvari, doneo ovoj
ulici više dobra nego zla. Trgovac Pešika nikom nije pričao o onom
crnom sjaju, a ta neobična svetlost koju je, i dalje, povremeno
opažao, kao da je u isti mah donosila i opasnost i dobitak a u onome
koji bi je ugledao budila neke skrivene unutarnje snage. Kako je sve
više bilo onih koji su je primećivali, to su se i priče o crnoj svetlosti
sve više ispredale. U to vreme izgledalo je potpuno jasno ono što u
naše vreme ne izgleda nimalo jasno: da ova svetlost i ističe iz kruga i
utiče u onaj krug što se, svako podne, razaznaje na središtu
dorćolskog raskršća (tada, a to su kasne četrdesete prošlog stoleća,
sokaci koji su ga činili zvali su se Vidinski i Dubrovački) i da
neprekidno kruži padinom. Povremeno, u ranije doba, kao da je
nastojala da promakne naviše, pored načičkanih dućana, preko
Stambolkapijske ulice, kako se onda zvala Uzun Mirkova, do velike
Kumanudijeve kuće, na samom grebenu varoši. Taj greben, koji se
danas vidi kao duž što vezuje Kalemegdan sa Slavijom a kojim
prolaze i Knez Mihailova i Terazije, delio je Staru čaršiju na dva dela
kao što deli i Ulicu Sedmoga jula: na deo prema Savskoj padini,
kraći, i na onaj prema Dunavskoj padini, duži. Crna svetlost kao da
je htela da prodre i u čaršiju na Savskoj padini gde se, posle
Ustanka, pod doskorašnjim pustim kosinama i močvarnim nizinama
prema Savi, naglo gradila nova srpska varoš. Ali u tome nije uspela.
U Uzun Mirkovoj crnu svetlost kao da je uvek sačekivala prepreka od
drukčijih rasvetljenja što su dolazila, i dolaze, od Save i od
Kalemegdana i rasipaju se, preko grebena i duž Savske padine,
sasvim prozračne i sasvim lake. Ta prozračnost i ta lakoća kao da su
ono što crna svetlost, sva nekako kabasta od slojeva iskoni, nikako
ne može da savlada pa se povlači iz Uzun Mirkove i klizi niz
Dunavsku padinu, natrag ka svom krugu, i tako traje, decenijama.
Gde god prođe, u ljudima sposobnim da je primete, izaziva jako
osećanje sadašnjeg trenutka a, istovremeno, isto tako jako osećanje
prolaznosti. Otuda oni koji imaju sklonosti kao ovoj vrsti doživljaja
imaju i običaj da se, baš iz Uzun Mirkove, spuštaju nekadašnjom
Starom čaršijom, preko Zereka, do raskrsnice na uglu Sedmog jula i
Dušanove. Od Stare čaršije, koja je gorela i u svim ratovima
dvadesetog veka vođenim na Balkanu, u naše doba nije ostalo više
ništa, ali u središtu raskrsnice kojom sad, u sva četiri glavna pravca,
prolazi silan saobraćaj, u podne, kad se sunce bliži zenitu,
nepromenjen se ocrtava krug crne svetlosti. Teško se, u celini,
raspoznaje zbog automobila koji ga uzalud gaze dok crna svetlost,
sa godinama sve neporoznija, počinje da klizi uz padinu i da, polako,
uznemirava prahove prošlosti.

Beleška o autorki
Svetlana Velmar Janković (1933–2014) rođena je u Beogradu,
studirala francusku književnost i izučavala latinski jezik. Bila je
novinar u Dečjoj štampi, sekretar i urednik časopisa Književnost.
Uređivala je biblioteku za prozu i eseje domaćih pisaca u izdavačkoj
kući „Prosveta“ i pokrenula poznatu ediciju „Baština“. Jedna od
najznačajnijih savremenih srpskih spisateljica, koja je svojim delima
podigla spomenik Beogradu. Za redovnog člana Srpske akademije
nauka i umetnosti izabrana 2009. godine. Romani: Ožiljak, Lagum,
Bezdno, Nigdina, Vostanije. Autobiografska proza: Prozraci i
Prozraci 2. Knjige eseja: Savremenici, Ukletnici, Izabranici, Srodnici.
Knjige pripovedaka: Dorćol, Vračar, Knjiga za Marka, Glasovi,
Očarane naočare: priče o Beogradu, Sedam mojih drugara i zbirka
tekstova na ivici žanra Zapisi sa dunavskog peska. Monografija
Kapija Balkana. Drame: Knez Mihailo, knjiga drama Žezlo. Dobitnica
je Ninove nagrade, Andrićeve nagrade, kao i nagrada „Meša
Selimović“ i „Bora Stanković“. Prva je dobitnica nagrade „Isidora
Sekulić“ 1968.
 Judita Šalgo

MINOTAUR
Jutros me je pozvao telefonom: „Večeras te vodim u hotel Park,
izvukli su me u nekoj anketi.“
Nisam ga videla već nekoliko meseci, od one noći trangeljanja u
hladnom i zadimljenom kupeu. Stigli smo na novosadsku stanicu i on
mi je, dok se voz zaustavljao, u žurbi da ne zakasni, rekao:
– Slušaj, sada ću sa tobom da uzmem neke svoje stvari. Spakovaću
kofer i otići. Ti me nećeš ništa pitati. Jer ne mogu da te slušam. Ne
mogu da te gledam. Ako prosloviš samo reč, zadaviću te.
Čitav dan u Leskovcu na nogama, usta nije otvarao. Prepodne smo
proveli sa sinom, špartali gore-dole glavnom ulicom, otišli da vidimo
muzej koji je bio zatvoren, najzad seli u restoran hotela i pojeli po
pljeskavicu. Ranko je, za kratko vreme van kuće, u vojsci, još više
izrastao, izvukao se kao puzavica, uvijajući se između nas dvoje,
oslonaca sve više udaljenih; sada je zaista ličio na bledunjavu biljku
sa po dva ogromna lista umesto stopala i šaka, glave uske,
pupoljičasto ušiljene, ružičastog obraza i ušiju. Pripovedao je sitne
dogodovštine iz vojničke trpezarije i spavaonice i sve vreme se
ljuljao nad stolom tražeći oslonac u priboru za jelo, svijen oko
noževa i viljuški, sav u čaši, u velikim komadima hleba koje je gutao
nesažvakane, između reči. Pojeo je svoju pljeskavicu, dve žice
ražnjića, sve salate, najzad i očevu porciju, skoro nedirnutu. On sâm
čitavog dana nije ništa jeo, ali se sve vreme nalivao kiselom vodom,
predviđala sam da će mu se smučiti – kada smo sina otpratili do
kasarne, ušao je u prvu kafanu i potražio klozet, zatim je izašao
neopranih ruku, uhvatio me pod mišku i odvukao prema stanici. Voz
je kasnio skoro sat. Kada se pojavio na vidiku, muž me je uhvatio
nekako čudno za mišicu, kako do tada nikako nije: dodir plašljiv i
gotovo nežan, stidljiv, nesiguran kao slučajan, a onda su prsti šake
ojačali, ražestili se, shvatili pravu namenu i zarili mi se u mišić sve do
kosti. U vozu se činilo da spava, bio se sasvim razlabavio, opustio,
skoro rastopio, gvožđurija mišićavog čoveka valjala se tamo-amo po
sedištu, nabacivala čas na moje rame, čas na rame susedovo, na
ofucane epolete neke teško raspoznatljive i meni nepoznate
uniforme, valjda železničkog službenika, koja se iz ko zna kojih
razloga klatila nasuprot mome mužu i suprotno talasu. Negde pred
svanuće izašao je u klozet, posle dugo stajao u hodniku. Kada se
vratio, videla sam pod ružičastim svetlom neona kako mu je brada
naglo izbila kao da se tri dana nije brijao. Sasvim iznenada pritisnuo
je svoj bodljikavi obraz na moj vlažan, osetila sam da se oprašta.
Beonjače su mu sijale ljubičasto i suze na obrazima kao pod indigom
ostavljale ljubičaste tragove. Mislim da tog trenutka još nije znao
kakvo će se osećanje, mržnja jasna i neumitna, izroditi iz tog plika
koji mu je muka već načinila u duši. Kada se voz zaustavio na
stanici, sišao je ne osvrćući se na mene, požurio niz stepenice
podzemnog prolaza. Pred stanicom je mimo običaja uzeo taksi. Nije
me sačekao. Nisam ga više videla. Tog jutra je iz stana uzeo nešto
svoje odeće, aparat za brijanje, dezodorans i tranzistor. I, naravno,
kola. Četkicu za zube je zaboravio. Narednih meseci uzimao bi
povremeno sve što je smatrao svojim. Dolazio je samo kada sam
bila na poslu. Nisam ni pomislila da ga sprečim, da zamenim bravu.
Nisam imala hrabrosti da ga zovem telefonom. Bila sam zatečena,
nepripremljena, nisam shvatila šta se dogodilo.
Negde sredinom januara pozvao me je telefonom. Gde je? Gušio se
ili se linija ili moja slušalica gušila od njegovog jeda. Nije smogao
snage da izgovori sinovljevo ime. Spustila sam slušalicu pošto sam
mu prethodno rekla samo jednu jasnu i glasnu reč: Ranko. Bolje reći,
bacila sam je kao pijavicu. Zvao me je narednih dana i, više,
narednih noći. Gde je Ranko? Zašto se i njemu ne javlja? Ja sam
okrenula sina protivu oca! Ako mu sada zalupim slušalicu i ne
odgovorim, doći će i zadaviće me. Nisam spustila slušalicu, ali mu
nisam ni odgovorila, želela sam da me zove ponovo sledeće noći, da
misli na mene, muči nas oboje. A što je najgore, nisam imala pojma
gde je Ranko, ni meni se tri nedelje nije javljao, nije više bio u
Leskovcu, rekli su mi da je na vežbi, nisu rekli gde, ne vredi da
dolazim…
– Večeras te vodim u hotel Park – ponovio je nakon izvesnog
vremena osećajući koliko sam zbunjena – biću u sedam ne
benzinskoj pumpi.
Vreme je bilo prilično blago za ovo doba godine: hladnoća je iza
podneva naglo popustila, bio je jedan od onih varljivih martovskih
predaha koje zima na izmaku uzima da bi se sredila i ojačala za
završni udarac. Bilo mi je vruće u bundi – Bože, zašto sam obukla
bundu? Neka glupa životinja, kuna ili zec u meni, želela je da se
dodvori, umili svom lovcu s onu stranu – a ipak, u kolima dok smo se
vozili bivšim Bulevarom JNA, drhtala sam kao peruška okačena o
retrovizor. Ispričao mi je kako mu je pre desetak dana na auto-pijaci
prišao neki momak i poturio anketni listić neke turističke agencije,
korporacije ili tako nečeg.
– Rekao sam mu da mi nije ni do kakve ankete niti do letovanja, ali
je momak bio uporniji. Radio je na procenat. Juče su me pozvali iz
agencije i rekli da bi im bila čast da budem njihov gost na svečanoj
promotivnoj večeri i da obavezno dođem sa suprugom.
Stakla su se od nečeg ovlažila, možda je počela da sipi kiša –
promena vremena – i on je uključio brisače. Rukama je čvrsto stezao
volan (nekada ga je držao samo palčevima, ostali prsti su
nezaposleni mrdali po vazduhu), brisači su stenjali, zanosili se levo-
desno, za mlazevima, ne više kapima vode, i odupirali se, pristajali i
odbijali: da-ne-da-ne. I moje su se misli spoticale i odjekivale tamo-
amo. Zašto me je iznenada pozvao? Da li je naumio da me prisili da
mu kažem ono što ni sama ne znam – gde nam je sin? Da me privoli
na razvod koji mu iz inata ne dam? Ili da mi prizna kako se prevario,
kako ga je bila savladala kao neka bolest, teška, izluđujuća muka
koja mu je navukla mrenu na oči i srce, ali je mržnja nestala i sa
njom i sve te slučajne žene o koje je… i kako uostalom –
UOSTALOM! – da ima vesti od sina, primio je poruku i kako zapravo
– ZAPRAVO! život sinovljev, naši životi i spas čitavog sveta zavisi
ponajpre od naše uzajamne supružničke ljubavi. Ili me je pozvao
samo da mi zada završni udarac, naprosto želi da me odmami do
hotela, do nekog žbuna u njegovom parku, premlati i zadavi, kako mi
je već jednom bio nagovestio. Desetak minuta kasnije, u hotelskom
holu, pružio mi je cigaretu.
Našli smo se na promociji programa agencije čije ime nisam
upamtila i koja ima svoje ispostave u Beogradu i Novom Sadu. Prvo
smo uvedeni u pripremnu salu, gde smo jedno vreme sedeli svi
zajedno da se tako međusobno upoznamo. Većina nije imala pojma
o čemu se radi i kada smo već bili na putu da se obavestimo od onih
koji su iz razgovora sa prijateljima koji su prethodne večeri bili ovde,
takođe svi bolje stojeći dobitnici iznenadnog zgoditka na lutriji,
prekinuti smo pozivom da pređemo u svečanu salu. Svaki par je
dobio poseban sto i društvo posebnog domaćina. Njihova dužnost je
bila, kako se pokazalo, da se potrude oko ugodnosti i dobrog
raspoloženja potencijalnih klijenata, da nas kroz neobavezno
ćaskanje „oslobode“ napetosti i zbunjenosti, rezervisanosti i
nepoverenja, pred mnoštvom stvari koje nam se nude iznebuha, i da
nam uopšte pruže sve one male informacije koje neće moći da nam
tokom večeri pruži lično glavni menadžer, pokažu kataloge sve
turističke raskoši i podstaknu u nama čežnju za luksuzom koju su
neki od gostiju u ovim tužnim godinama privremeno prigušili, da bi joj
se sada, naklonošću sudbine, ponovo prepustili.
Kelner u isflekanoj, beloj platnenoj bluzi spusti ispred nas na sto
šoljice tanke espreso kafe, a onda glavni menadžer (Pavlović?)
stade pred improvizovani pult i započe govor:
– Zahvaljujući srećnom slučaju i volji ankete, vi, ovde prisutni, imate
privilegiju da odmah večeras – ali samo večeras! – uz znatan popust
koji sutra ujutru već ne važi, postanete vlasnici četvorokrevetnog
apartmana najviše kategorije u jednom od najekskluzivnijih naselja i
najlepših apartmanskih naselja na Mediteranu, da sebi i svojim
naslednicima kupite ovaj dragulj koji će u sva tamna vremena poput
ovog osvetljavati vaš život.
Gospodin Pavlović je govorio uz pomoć dijapozitiva, oko petnaestak
minuta ili nešto više. Govorio je tečno kao televizijski spiker, a opet,
svaka reč je izlazila iz njegovih usta sa naporom, kao da je jezik
svaku zakucavao u pano ili nevidljiv zid između njega i nas. Sav je, i
građom tela i stavom i oblikom glave, bio nekako čekićast, jake,
isturene brade i zaturenog, pljosnatog čela, i sve što je tokom svog
izlaganja izrekao, hodajući kasnije između naših stolova, zadavalo je
bol mom preplašenom umu, glavi preosetljivoj na promene vremena
i mesta. Kao neko suvišno znanje, udarac pesnicom kojem ne mogu
da se oduprem i od kojeg ne želim da se branim. Njegovi udarci su
govorili: Vi – dame – i gospodo uživate u životu – ti – ženo – moraš –
biti – srećna… i ja sam zatvarala oči, prepuštala se udarcima i
osećala kako upravo u ovom času, dok mi se glava zanosi, ili već u
sledećem talasu topline, počinje moja sreća. Naš momak je gledao u
njega blistavih očiju, kao učenik koji se beskrajno divi učitelju, ali već
u sebi oštri oružje kojim će udariti po njemu – Milivoj je potpuna
suprotnost svom uzoru, pretpostavljenom. Elastičan, gotovo mek,
popustljiv ali izdržljiv kao opruga, što se pokazalo po načinu kako je
ustajao kao kad se opušta oroz, u času kada bi kasnije g. Pavlović
prilazio našem stolu da stekne uvid u tok pregovora, pojasni uslove
rajskog uživanja i vlasništva nad istim. Bio je amortizer između nas i
marketinške agresije svog pretpostavljenog, štedeći nas, dopuštajući
da se opustimo, pripremao nas je za podleganje, konačnu predaju i
pristanak, da ublaži naše nepoverenje pred mogućom investicijom
koja nam je naprasno ponuđena, da nam pruži mala, dodatna
obaveštenja, ispriča neku zgodu, prelista sa nama luksuzni katalog
svekolike turističke raskoši i u nama zapali i ohrabri žudnju za
luksuzom, pa nas dva ili tri sata kasnije, bezbolno – tako da ni sami
ne opazimo, kao usnule mesečare odvede do male, bočne
kancelarije u kojoj ćemo još jednom popuniti upitnik i potpisati
kupoprodajni ugovor.
Pričao je i o sebi, rekao je da je student elektrotehnike, da ovde radi
za kompaniju honorarno, da je izabran na testu inteligencije, da je
zapravo istorija njegova prava strast. Istorija Rima posebno. Kada
zaradi dovoljno novaca, otići će u Večni grad, grad svojih snova.
Istina, do sada nije putovao u inostranstvo, samo jednom na Kipar,
ali već idućeg leta će svakako otići na Krit, gde se nalaze luksuzni
apartmani koje prodaje na večerašnjoj promociji… Potom se
raspitivao o nama i kao uzgred ponovo se vraćao Kritu, pričama o
lavirintu, Minotauru…
Neki parovi su ustajali, izlazili iz sale, i odmah odlazili kući, drugi su
dolazili da potpišu ugovor. Moj muž je lagano listao katalog. Tu je
bilo na desetine letovališta, apartmanskih kompleksa sa pet
zvezdica, širom sveta, u sastavu turističke megakorporacije sa
simbolom bika u zaglavlju – Kipar, Mikonos, Tera, Rodos, Tenerife,
Maroko, Karibi. Informacije o prevozu, turističkim programima,
putovanjima, centrima, pijacama, istorijskim znamenitostima,
pogodnostima. Dečak je pokazivao već prve znake nervoze, vadio je
olovku i škljocao patentom, bilo je već vreme da se pokažu prvi znaci
njegovog truda na nama, trenutak kada bi moj muž upitao za cenu,
pa da odmah pozove za sto jednog od pretpostavljenih i ovlašćenih
da barataju ciframa i ponudama, ali moj muž sve vreme ne podiže
oči niti proslovi ijednu jedinu reč.
Kelner je došao da pokupi prazne šoljice. Čitavog dana nisam ništa
jela. Sećala sam se da je moj muž jutros pominjao neku večeru –
„Vodim te na večeru u hotel Park?“ Bila sam gladna, ali glad nije
dolazila iz želuca, već iz čitavog bića. Bila sam najednom prazna kao
da nikada u životu nisam mislila, osećala, doživela išta, kao da
nisam ni imala svog života. Kao da moj život upravo počinje nad
ovim praznim stolom, nad ovim debelim turističkim katalogom
iskrzanih rubova, prizorima plaveti i izobilja. Bilo mi je, razume se, od
početka jasno: menadžer je objasnio o kakvom je vlasništvu reč:
apartmani se, doduše, kupuju u trajno vlasništvo, ali se ono odnosi
na samo određenu sedmicu ili dve godišnje, zavisno od mogućnosti
kupca, ali ja sam gledala te sličice i slušala glas, imala osećanje da
je to moje apsolutno vlasništvo, da mi ti rajski prizori iz snova
pripadaju potpunije i trajnije od bilo čega što sam u životu stekla.
Milivoj je govorio prividno opušteno:
– Vidite ovaj bazen na trgu, u središtu apartmanskog kompleksa,
danju po njemu plivaju mali suncobrani od palmovog lišća i beli
stočići u obliku labuda koji pod svojim krilima nose osvežavajuće
napitke i sladoled, ušećereno voće, tako, ako ožednite, možete da,
ne izlazeći iz vode, samo odškrinete krilo i okrepite se. Predveče,
kada sunce oslabi, tu je nešto žešće, mastika, konjak, ili čaša crnog
vina, a noću bazen je središte zabave. Pet minuta pred ponoć,
sedam devojaka i sedam mladića u sedefastim kostimima izvode
oproštajni ples vođeni čarobnim zvucima frule, pod tirkiznim svetlom
reflektora, dok crni Minotaur, nag, sa maskom na licu, otima devojke
od sedefastih partnera i odvlači ih sa sobom jednu po jednu u svoj
vlastiti lavirint na dnu bazena.
Oči dečaka Milivoja sijale su kao reflektori. Tačnije, kao dva okrugla
bazena između kritskih apartmana osvetljenih reflektorima. Nakon
što je Minotaur odveo i poslednju sedefastu devojku, svetlost se
lagano ugasila i ja videh kako i par za susednim stolom ustaje, oni
poslednji osim nas jer su drugi već napustili salu. Znala sam da moj
muž nema novca da kupi ni jedan jedini dan u ovom bazenu, nijednu
belu rukavicu uslužnih konobara koji samo u tim belim rukavicama
služe svaki obrok, nijedan svileni krevetski čaršav posteljine koja se
menja svakog jutra, ali nisam mogla da ustanem i napustim igru,
izađem iz sale u vlažno veče sa mužem ili bez njega, vratim se u
krevet, svoj pusti – ili muževljev, svejedno. Moja je želja sada bila
veća, teža, luđa. Ništa sem tog sjaja, koji me je u trenutku omamio,
nije moglo da me zadovolji. Zanimala me je samo neostvariva želja,
sve drugo je bilo u mraku.
Najednom me je sve zanimalo, gorela sam od žudnje, od preke,
životne potrebe da znam sve, da mi se sve objasni. Kakva je to
turistička kompanija? Zašto na ovaj način promoviše svoje
programe, htela sam tačno da znam šta se sve nalazi u apartmanu,
u svakoj prostoriji, šta je u uglu pored kreveta, čime je presvučen
madrac ispod svilene posteljine, da li je to vodeni dušek, šta se služi
za doručak? Kako se love i pripremaju oktopodi, kakva je autobuska
mreža na ostrvu, kad pada senka na balkon, koliko su dugački
hodnici, i momak je, naš vodič, grozničavo listao taj jedini, po
rubovima već iskrzani katalog, kao knjigu života, tražeći odgovore na
moja pitanja, tri puta ustajao, odlazio do nekog od susednih stolova,
kratko se konsultovao sa svojim isto toliko mladim kolegama, jednom
je za naš sto pozvao glavnog menadžera, koji je jedini nadležan da
razgovara o cenama apartmana, o popustima za polusezonu i
vansezonu, i drugim popustima koji važe samo za to veče i nikad
više.
U sali je gorelo samo još jedno prigušeno svetlo. Milivoj je nervozno
škljocao olovkom, nije znao šta ja hoću, da li je izgubio klijente ili ima
još neke šanse, očigledno nije verovao da je sve izgubljeno, kao da
se još predomišljamo i da će nas možda odvesti u kancelariju i dobiti
procenat od sklopljenog posla, ali moj muž je već izašao iz sale,
verovatno i iz hotelske zgrade. Milivoj je stajao pored mog stola i
nervozno pogledavao put vrata, ja nisam htela da ustanem.
Čitav život, sve što je ikada bilo između nas dvoje, zaljubljenost,
strast, briga za sina, razlilo se nad kvadratima mediteranske plaveti,
oblaka, izlazaka i zalazaka sunca, nad nizovima cvetnih balkona,
svilom presvučenih francuskih kreveta, mermernih kupatila i trpeza
načičkanih kristalom, srebrom i porcelanom po kojem gamižu kuvani
rakovi, sav jedan izgubljen život razlio se u poplavu svakojakih
pitanja koja nisam mogla da zaustavim ni obuzdam.
Kao što nisam ni mužu htela da dam razvod. Iz želje za osvetom, da
ga urazumim, izlečim od grča, cinizma. Baratao je mnome čitavog
života, jedno jutro se probudio i shvatio da se izlečio. Bio se navikao
na mržnju i trebaće mu vremena da se odvikne. Ništa nije moguće –
spas je u nemogućem. U fantaziji gluposti, u neostvarivom projektu
našeg života. Ne mogući ništa da učini sa životom, on se predao
fantaziji; što je briga za sina veća, fantazija je lekovitija, kao da nas
je neko bacio u tajno spiritističko društvo, da nas omađija, i kada
izađemo i dođemo sebi, znaćemo na čemu smo. Imamo poruku od
živih ili pokojnih? Sa dna duše naših bližnjih? To je volšebni komad
sveta van svakodnevice, van dnevnih aktuelnih emocija. Čistilište je
prljalište sa anđelima/demonima – vodičima.
Naš uporni vodič, poluinteligent sa visokim koeficijentom lukavosti, i
dalje je u nedoumici škljocao olovkom.
Shvatila sam da smo svi mi, i ovi ljudi oko nas i nas dvoje, ovde
GREŠKOM, kao što je mržnja greška. Do suza me je mučilo njegovo
prisustvo i čekala sam trenutak da ode, da se muž vrati, kaže mi
nešto ili kaže u prisustvu ovog svedoka, momka koji je ovde umesto
Ranka, onako kako je on sedeo između nas u Leskovcu, i ja gotovo
da sam poverovala da smo kompletni, da nisam već sasvim sama i
da se vratio onaj trenutak pre izbijanja mržnje i da je sve moguće
poništiti.
Sedeti i dalje i listati katalog dok me ne izbace. Čitav život kao da je
bio lažno letovanje, dugi medeni mesec sladosti; živeti u životu koji
nam pripada samo sedam ili četrnaest dana godišnje, odnosno
desetak minuta ili sekundi tokom dana. Odjednom se život ukazuje u
pozlaćenom sjaju koji ne mogu da podnesem. Zastrašuje me taj
rajski sjaj – šta on hoće sa mnom? Igra se? Zavarava me? Pred
očima mu je Smrt na Nilu?
Zaplet – smrt na Kritu?
– Moj muž i ja smo razvedeni – kažem mladiću koji guta pljuvačku.
Čuo je malopre kako moj muž – dok me hvata za mišicu i poluglasno
kaže: „Hajdemo!“ – mrsi kroz zube: „Rekli su mi da ćemo biti gosti na
večeri. Nisu mi rekli da li će biti večer ili večera.“ Lukavstvo
megakorporacije koja je lako ušla u lavirinte naše gramatike, tajne
akcenata. Od sedenja su mi noge utrnule, u sali je hladno, i da hoću
da ustanem ne bih mogla… ne znam zašto me je doveo ovamo.
Odjednom me obuze talas mržnje. Dovukao me je ovde samo da bi
me ponovo odgurnuo, da bi dao zamaha svojoj mržnji. U jednom
trenutku, dok sam slušala o Kritu, bazenu, dopustila sam da me
zaslepi sjaj svilene posteljine i kristalnih čaša – pet meseci
skapavam na minimalcu. Zašto me nije odvukao u žbunje i pretukao,
ako ima potrebu da me muči, čemu taj komplikovani postupak, taj
sistem mučenja, čitava ova dramaturgija tokom koje treba ponovo da
preživim, prođem silaznu putanju naše ljubavi, braka: ima potrebu da
me iznova, s vremena na vreme, ponovo odbaci kao zmija košuljicu,
da svaki put izađe sa osećanjem olakšanja, čistote. Ritual
odbacivanja. Mržnja mora od nečega da živi. Ona se hrani
nagoveštajima neželjene ljubavi, mrvicama bivšeg privida života.
Samo trenutak zaslepljujućeg sjaja da bi i mržnja zasijala novim
sjajem.
Sedela sam već sasvim sama u sali sa prigušenim svetlima,
napuštena od svih i intenzivno, strasno razmišljala kako da uteknem
od njegove mržnje, od mržnje uopšte.
Na Krit? Minotauru u lavirint?

Beleška o autorki
Judita Šalgo (1941–1996) rođena je u Novom Sadu, u porodici
vojvođanskih Jevreja. Diplomirala je na Katedri za opštu književnost
Filološkog fakulteta u Beogradu. Knjige poezije: Obalom, 67 minuta
naglas, Život na stolu. Knjige proze: Trag kočenja, Da li postoji život,
Put u Birobidžan, Jednokratni eseji, Kraj puta: završetak knjige Put u
Birobidžan. Dobitnica je Nagrade „Miloš Crnjanski“. Prevodi sa
mađarskog (Tibor Varadi, Mit i moda; Ištvan Konc, Pesme; Beata
Sekelj, Zaplenjena planeta; Magda Sabo, Jagnje Jova; Karolj Ač,
Pohvala redu vožnje; Janoš Siveri, Vavilon).
 Vida Ognjenović

VELIKI ŽUTI LEPTIR

Izdužio se i malo očvrsnuo, onako koštunjav i tankovijast, reklo bi se
mladićak, a opet, sve je na njemu dečačko, mada mu je, kako kaže
njegova mati, već skoro sedamnaest. Neobične građe. Sklepan tako
dosta nevešto, kao da je ispleten od granja, ništa se u njegovom
sklopu ne slaže, svaka stvar iz druge radnje. Ruke preduge i tanke,
glava kao neki rascvetali trnjak, zarasla u neprohodni riđi čečar od
kose, kroz koju se uspešno probijaju samo vrhovi povelikih,
lopatastih ušesa. Mršuljav, čukljast, stesanih, malko povijenih
ramena, klampusava hoda, kad basa po pločniku, čuje se: flap, flap.
Kad Ferika prolazi gradom, on ide kao po livadi ili po praznom
prostoru, ljude gotovo i ne gleda, niti koga pozdravlja. Od dece se
nekad kloni i zaobilazi ih, a nekad zastane pa ih gleda kako se
igraju, trza glavom za loptom i maše rukama kad ona promakne
dečaku – golmanu.
On jedva koga i primeti u prolazu, ali je zato teško odvojiti pogled od
njegove lomne figure, jer Ferika je, u stvari, nekako bolno lep dečko,
onako zagubljen, neusmeren i tuđ za sve oko sebe. Izgleda kao da
je sišao sa nekog davno slikanog akvarela, sa onom bakrenastom
grivom i dugim vratom. I to što je od odela na njemu, nisu to rite,
ništa to nije izbucano, ni ulepljeno od gliba i znoja, već je toplo i
prisno, mekano privijeno uz njega, skoro mu sraslo s telom, kao da
je u tom rođen. Sve bivših boja, mestimično izbledelo od pranja i od
sunca, jer ako ono igde u okolini izgreje, makar samo na koji minut,
taj će to osetiti i poći će mu u susret. On je pravi sunčani sat.
Ipak, ono što na njemu najviše zapne za oko i čini ga lepim jeste
njegov izraz neke prijazne i odsutne blagosti koja mu se stalno
razliva po licu, iako je uvek zagledan, onim svojim rasutim
pogledom, u nešto drugo, samo njemu znano, dok mu sitne oči, kao
neka svetlucava zrna borovnice, nemirno sjajkaju, a i osmehnut je
nečemu što se ostalim ljudima oko njega ne ukazuje. Ponekad se
raspriča sa vazduhom ispred sebe, tapara-rapara, smešak mu se
samo širi, a rukama grana i lepeće, nešto objašnjava, ili se možda
prepire, sa sobom ili ko zna s kim, ali nikad ne viče, niti mu je govor
onako grub u svom grlenom nahrupu kao kod drugih dečaka njegove
vrste, koji teško artikulišu i izgovaraju reči. Njegov glas je mekan,
gotovo detinji, a takav mu je i izgled. On je, zapravo, najviše nalik na
nečije izgubljeno dete, koje je volšebno naglo izraslo dok je
preplašeno tražilo unaokolo svoju majku. Često zastane tako u hodu,
pa se osvrće, kao da proverava gde je.
Samo kad se zatrči, a to se često dešava – jer Ferika je, u stvari,
nesmireni trkač-letač – tada se vidi da je to hitar i snažan momčić,
eruptivnog zamaha i brzog, skoro divljeg ritma. Kad se on zaleti u
trk, to izgleda kao da ga neka iznenadna vazdušna struja uznese i
zakovitla, a niko ne zna kuda to on i za čim juri jer taj nikad ne šiba
istim pravcem ni jednakim ubrzanjem, već kolomati, savija, šara,
zapliće, varaka, ukoso na jednu, pa na drugu stranu, zaseca u
krivine, pa opet uokrug, naokrug, zavijukne prema polju, ili obali, pa
odjednom zap! Stane. Onda se naglo sniže nadole, u neki
polučučanj, kao da se slegne, ili skalupi. Priklekne lako, u jednom
potezu, kao neki oveći crvenkasti zec, a grudi mu se nadimaju od
ubrzanog disanja. Prodahće, poćuti tako pritajen, pa onda, juhuuu,
sukne opet napred, naglo promeni pravac, pa odšestari nekud, da se
svije ko zna gde, već kud ga njegov mah odnese. I vetrokaz bi
mogao da bude.
Ferika živi, raste, trka se s vetrom, klapusa kroz poljane i šumarke,
sedi pod drvećem, brundara nešto sa sobom i sa svojim nevidljivim
sagovornicima, maje se oko vode i šara po njoj prutom, ali neće da
zagazi, boji se i u plićaku. Najradije satima žmirka u sunce i
promatra svet oko sebe, koji doživljava po svom nagonu, čas plaho i
streknuto, poput nekog mršavog srndaća, isplašenog iz loga, čas
opet blago, primireno, satima zagledan u leptira, ili rascvetale bulke.
Najmanje se interesuje za ljude, za njih mu pogled malo prianja.
Jedva da i na koga obraća pažnju, otkad mu više nema dede, osim
na svoju majku.
Tako od najranijeg detinjstva, a rođen je u kasno proleće, skoro je
bilo leto, cvetali su grmovi jasmina oko kuće i sve je mirisalo, kaže
Feher Rozalija, njegova rujnokosa, tanušna mati, pomoćna
službenica na pošti, gde je njen tata Antal, koji ju je i uputio u
poštanske poslove i ostavio joj kućicu sa živom ogradom, radio
godinama, u skoro svim zvanjima, prešavši put od pismonoše do
kontrolora.
Ferika je posmrče. Otac, po kome je dobio ime, uleteo je biciklom
pod zahuktalu lokomotivu, na neobeleženom pružnom prelazu, jer
mu se točak iznenada zaglavio, a noga zaplela i uklještila između
lanaca i pedale, pa nije uspeo da odskoči na vreme. Posle su na tom
mestu postavili rampu. Ferika-sin, koji ne poznaje reč otac, prolazi
tuda, ili pretrčava, kad god je lepo vreme, i po više puta dnevno, ne
znajući da je to mesto očeve pogibije. Majka mu je pokazivala slike i
tumačila mu da je momak koji je nju zagrlio na slici njegov tata. Tata,
ponavljala mu je, a on je ćutao. Možda je bio ljubomoran na tog
dugajliju što grli njegovu mamu, zato nije hteo nikako da ga zove.
Nekad stoji kraj rampe i sačeka da naiđe voz, pa ga oponaša: duf,
duf, duf…
Često dolepeće pred poštansku zgradu, u sate kad s posla izlazi
njegova mama Roža, potrčkuje unaokolo, promiče kroz mali
ružičnjak koji je zasadio i odnegovao njegov deda, ali on to nije
znao, zaviruje u cvetove, kao da ih bište, a onda, tačno u minut, kao
da oseti kad treba, uševrda se ispred ulaznih vrata. Nikad još nije
bilo da se on zaigra i da propusti trenutak kad se iznutra promoli
riđa, kovrdžava glava njegove majke. Pohita joj u susret, kao
raždžilitano ždrebe. Pocikuje, maše rukama, skakuće uz nju, priča,
priča, pređe joj s druge strane, pretrči ispred, da joj se zagleda u oči,
čupka je za kosu, nosi njenu tašnu, gura joj glavu u rukav od haljine,
odjuri napred, pa se opet trkom vrati i kao sudare se njih dvoje, a on
se zaleluja, pa sad će da padne, a ona ga pridrži i sve tako do kuće.
Raduje joj se neobuzdano, baš kao i ona njemu.
Mala, stiže mu negde do sredine ušiju, kao šibljika u struku, a
odozgo, po ramenima, pritiska je plast kose boje rujevine. Kad njih
dvoje idu zajedno, izgleda kao da se ulicom kreću dva velika
suncokreta, samo je jedan malo niži. Moja Rožika nosi na glavi žuti
karfiol od pet kila, šalio se tata Antal sa svojom jedinicom, koju je
uglavnom sam odgajio jer je rano ostala bez majke. Rožika je
odrasla pre vremena. Nije joj bilo ni desetak godina kad je postala
mala reduša, tatina vredna kućanica. Kuvala je paprikaš, tresla
jastuke i onako slabašna potapala rublje u korito da ga tata lakše
opere. Sa četrnaest je već imala momka, Feriku Fehera, mehaničara
za popravku bicikla, za koga se kasnije i udala, a sve zajedno su
proživeli skupa sedam-osam godina.
Sad je odavno sama sa sinom. Ima svoga kudravka, umiljatog
žutokosića, kome sve povlađuje, mazi ga i voli. Ona jedina uvek
razume sve što on govori, a on njoj priča o svemu što vidi, ili što mu
se desi i nikad joj nije dosadan, i po pet puta joj ispriča neki svoj mali
doživljaj u polju, ona ga sluša s ljubavlju. Za razliku od drugih, koji ga
zapitkuju za svaku reč i po više puta, jer se teško snalaze u
njegovom guturalnom brundanju, ona to uopšte ne primećuje i čudi
se šta im je toliko nerazumljivo u njegovom govoru. Njih dvoje su
uvek u razgovoru, šale se i smeju, jer kad je s majkom, Ferika je
pravi šeret i spadalo, samo je zasmejava. Onako živahan i ustreptao,
kao kakva džinovska čigra, jednako se vrti i vretena oko nje. Mamina
voljena i razmažena igračka.
To joj je najviše i zamerila učiteljica Dudaš Ilona, iz specijalnog
odeljenja osnovne škole u mestu, kad je došlo vreme upisa za
Feriku. Oštro ju je ukorila što je dečaka tako prepustila prirodi i
vaspitno ga sasvim zanemarila. On ima urođenih nedostataka, to je
nesumnjivo, ali da se na vreme počelo, bile bi veće šanse da mu se
pomogne. Kriva je kao majka, prebacivala joj je, što ga nije ničemu
učila, već se i sama trudi, maltene, da govori kao i on, da ga ne
kompleksira, umesto da ga je ispravljala i podučavala. Trebalo je da
mu služi kao primer jer je on imitativni tip. On je dobar dečko i sve
zna, rekla je Roža, samo je stidljiv.
Gospođa logoped, defektolog, ambiciozni pedagoški radnik, nosilica
više nagrada za podvige u svojoj struci, bila je rešila da još jednom
pokaže šta se sve može postići specijalnim metodama, stpljenjem i
znanjem, i da pobedi Ferikinu zaostalost koja, ni po njenoj oceni, nije
bila nesavladiva. Pošto mati nije obavila svoje kako valja, trebalo je
krenuti iz početka. Želim od njega da izgradim ličnost, formulisala je
pred Rožom svoje ciljeve, nije dovoljno da ga naučimo da pravilno
govori, treba da se osposobi da misli i učestvuje u životu. Treba da
se pripremi za rad.
Uporedo sa osnovnim znanjima koja je dobijao na časovima,
popravljala je njegov izgovor, terajući ga da ponavlja za njom prvo
jednostavne glasove, pa sve složenije, dok nisu prešli na reči i
rečenice. Stavljala mu je u usta poveliki kesten i tražila da izgovara
slogove, vaspitavala mu je moć percepcije i prepoznavanja, sve
prema teoriji i svojoj dotadašnjoj uspešnoj praksi. Trebalo je da sam
crta stvari koje imenuje i obrnuto, da opiše šta vidi na slici koju mu
ona pokaže. Na svim njegovim crtežima su bili njegova mama i on, s
tim što je njoj obično na grudima, ili na glavi sa strane, crtao neki
krug sa bočnim proširenjima. Leptir, objasnio je učiteljici.
Prešao je u drugi, pa u treći razred, ali ona nije bila zadovoljna
njegovim razvojem. On je jako svojeglav, žalila se Rožiki, treba da
ga učite da mu nije sve dozvoljeno. On mora da se suoči i sa
zabranama i sa kaznama. Pa zar mu toga nije već i previše,
zaplakala je jednom Rožika, molim vas da ne vičete na njega, to ne
mogu nikome da dozvolim. On je plašljiv kao ptičica. Neću da živi u
strahu.
Ne, Dudaš Ilona zaista nije bila gruba, ali jeste odana metodu i
uporna, što je Feriki, naviklom na majčinsku mekotu, teško padalo.
Okrene, na primer, učiteljica prema njemu sliku, na kojoj se vidi
grupa dečaka na kupanju, u nekom plićaku. Ko se kupa u ovoj reci,
pita ona Feriku. Niko, odgovara on, sad je zima. Na slici, na slici,
upućuje ga ona da usmeri pažnju i da opazi razliku između slike i
života, pa pokazuje na glave mladića u vodi. Ko je ovo? Ne znam,
brunda Ferika, ja njih ne poznajem. Onda ide sve iz početka. Šta je
reka, Dunav je reka, šta je dečak, Ferika je dečak i Joška je dečak i
Dejan je dečak, a više dečaka su dečaci. Ko se kupa u reci? Dunav,
odgovara Ferika.
Rozalija takođe dobija od učiteljice domaće zadatke jer ona mora
kod kuće neprestano da radi sa dečakom, nije dovoljno samo ono u
školi.
Teško je išlo sa pisanjem, ali je naučio da napiše anja (mama) i
lepke (leptir) otprve. Celu stranu je napisao: mama je leptir. Tada je
Dudaš Ilona udvostručila napore da ga nauči da razlikuje ljude od
stvari i drugih živih bića. Šta je ovo? Ptica. A ovo? Drvo. Gde živi
ptica? Kod njene kuće. Ne, gde stoji, gde je ti vidiš? Kod mame na
džemperu (Roža ima broš u obliku kolibrija). Onda sve iz početka.
Teško ide i račun, ali učiteljica ima strpljenja. Koliko jabuka ima na
stolu, ajde da izbrojimo: jedna, dve, tri, četiri, pet. Ferika, ti pojedeš
dve, koliko ih je ostalo? Neću da jedem jabuke, hoću da ručam sa
mojom mamom…
Dril je došao do usijanja kad je Ferika počeo da bunca u snu šta je
veće, a šta je manje i koliko pilića ide za kvočkom. Rožika je došla u
školu i pobunila se protiv te torture. Zar ne čujete da on sve lepo
kaže, šta ga terate da po sto puta ponavlja istu stvar, nije on
papagaj. Zato što još ne izgovara Ferika Feher, nego Pterita Pteter
jer se mazi pred vama, eto zašto, kaže besno dosledna
pedagoškinja, to mi je hvala što sam ga i ovoliko naučila! Kako ne
osećate da bi on mogao mnogo bolje, ali neće jer je pre svega lenj.
Pitam se zar vama ne smeta kad on ovako rogobatno izgovara?
Neka govori kako on hoće, samo ne dam više da ga mučite.
Koszonom szepen, rekla je Roža, pa Feriku za ruku i kući.
Insistirala je da ga prime u normalnu školu. Molila je da mu malo
progledaju kroz prste na testovima. Požalila se nekom starijem
učitelju, Farkašu, da njemu u stvari odmaže to što je u društvu
zaostale dece. Gledajući njih i on se ponaša kao i oni, a kod kuće je
sasvim drugačiji, sve zna. Ona ga mirno pošalje u radnju, kaže mu
šta treba i on donese.
Farkaš joj je dozvolio da ga dovede u njegovo odeljenje, u drugi
razred, na njegovu odgovornost, ne mora ni da ga upisuje, nek ide
godinu dana tako, pa će videti ima li kakvog rezultata. Ponovo je
Ferika sricao slogove i crtao kuću sa dimnjakom i dva prozora, a pod
jednim obavezno krug sa dva ispupčenja sa strane. I objašnjavao je
učitelju Farkašu da je to leptir. Učio je i neke pesmice i malo računa.
Samo, nije ni to dugo potrajalo, svega jedno polugodište, ili malo
više. Dečak jeste zavoleo starog učitelja, možda mu je malo ličio na
dedu Antala, ali su deca bila ta koja su mu uterala strah. Zadirkivala
su ga i kinjila. Iako je bio viši i stariji od njih, nije umeo da se brani,
pa su mu se brzo popeli na glavu. S mukom je uopšte i kretao u
školu, a dolazio je kući tužan i preplašen.
Mati, šta će kud će, vrati ga opet kod stroge metodičarke, pa je
nastavio da čita sa slika i da govori sa kestenom u ustima. Doterao
je i do starijih razreda, gde je bilo raznih nastavnika. Jednoga dana
iznenada je skočio kao poplašen od nečega, pobegao sa časa
biologije, baš kad su učili o insektima, i sakrio se. Roža ga je prvo
dugo čekala, a onda, prestravljena obišla gradić i sva Ferikina
omiljena mesta u okolini. Nigde ga nije bilo. Spustila se noć, dozivala
ga je, tražila, ali sve uzalud. Tek negde pred jutro setila se da zaviri i
na tavan, mada se on tamo nikad nije krio jer se plašio mraka. Našla
ga je kako spava zgrčen u nekoj staroj fotelji, zakopčan u vetrovku, a
u naručju čvrsto drži svoje slikovnice pune leptira, koje mu je ona
svuda nabavljala. Samo je majci ispričao šta se desilo, bolje reći,
jedino je ona razumela o čemu on to priča. Time je Ferikino
školovanje bilo završeno.
Mnogi su dobronamerno savetovali Rozaliji da ga uputi na neki lakši
i jednostavniji zanat, da bi se za nešto osposobio, a malo i da se
privikne na obaveze i na ljude. Desilo se da je jedan korpar tada
tražio šegrta i nije pitao za njegovu naobrazbu i umne sposobnosti,
samo ga je zanimalo ima li dovoljno zdrave i jake ruke da može da
vrti i savija šiblje i da ga zapinje oko uspravno pobodenih paoca.
Kazali su to Roži. Ona ni da čuje. Moj Ferika da sedi po ceo dan na
jednom mestu, kao da je bogalj, i da plete pruće golim rukama, kome
li je to palo na pamet. Zar ne vidite kako je on pun varnica, živa
vatra, samo vitla, ne drži ga mesto, taj bi, da se to može, i ručavao
trčeći. Kako bi to izgledalo da ga ja sad prikujem za drvenu klupu,
kao nekog invalida, pa da mi se još i razboli tako zgrbljen, šta bi mi
onda život. Ni govora, ne dam ja tebe nikome, leptirko moj, kaže
ona, pa krene rukom kroz onaj grguravi riđi gustiš od njegove ćube.
Ferika samo sjajka očima i kao brani se, hoće da joj izmakne i
pobegne, a smeškom, kojim obično šara onako po praznom
prostoru, sada umiljato obuhvata njezino lice.
Drugima se, ona tvrdi zato što je stidljiv, nikada ne obraća sa
osmehom, a svojoj anjuki Roži gotovo uvek. Njoj se smeši pravo u
oči, i u vrat, i u ruku, i u tašnicu o ramenu, i u džemper kojim se
uveče ogrne, i u mali novčanik iz kojeg mu daje sitninu za sladoled, i
u kapuljaču od kišne kabanice, i u kragnu od bele bluze, i u kecelju
koju pripaše, i u šnalu (u obliku leptira) kojom pridržava kuštravi
mravinjak kose, i u topli kupus kojim puni tanjir, ispred njega na
stolu, i u njene sitne zalogaje dok sedi naspram njega i jede, i u njen
smeh kad joj on kaže: ja sam leptir koji jede kupus, i u otoman na
kojem se ona malo odmori po podne, i u lonče kafe koju kuva posle
toga, i u to što njemu uvek daje kafu sa mlekom, da mu ne poraste
rep, i u svaku sitnicu unaokolo koja pripada njoj. Rozalija Feger je
zaista bila obožavana mati.
Osim nje, od svih bića na svetu, Ferika u potpunosti pripada još
samo leptirima. Voleo je i dedu, koga je zvao nađapa, ali njega više
nema. Pored majke, oni raskošni, šareni, lepi insekti su u stvari čitav
njegov životni sadržaj. Da ume da objasni tu svoju ljubav prema
njima, verovatno bi tako rekao jer on sve dovodi u vezu s njima. Sve
ono što imalo liči na leptira za njega ima nekog smisla, zanima ga i
tome se raduje, izvan toga oblika malo šta uopšte i primećuje.
Čitavo leto i svaki sunčani dan u godini koji ugrabi on provodi u
traganju za tim lepim insektima. Kud god ide, motri i vreba da se koji
odnekle ne pojavi, a često ga tako poneki iznenadi, samo zatreperi iz
nekog grma, ili iz nečije bašte. Tada on radosno sledi njegov let,
pritrčava za njim i igra se, sve dok mu ovaj ponovo nekud ne
umakne. Zimi, kad, kako mu je Roža objasnila, leptiri ne lete napolju,
već ušuškani u toplom baš kao i on, čekaju negde da dođe lepo
vreme, Ferika najradije ostaje u sobi, okružen njihovim slikama, koje
strpljivo pregleda. Roža mu neprestano nabavlja nove i nove
slikovnice, ilustracije, udžbenike, stručne časopise, sve gde može da
se nađe slika leptira. Tako on satima lista i prevrće knjige u kojima ih
ima naslikanih u letu, na laticama cveća, na listu, ili kori drveta, u
redovima, po vrstama, u najrazličitijim bojama. Ima i velikih i
sićušnih, retkih i običnih, onih sa okatim krilima, kao i sitnih, od
svilene bube, ili moljaca, šarenih i crveno-belih, noćnih, dnevnih,
šumskih, livadskih, tropskih, polarnih i ko zna sve kakvih, ali Ferika
niti poznaje te finese, niti mari za njih, za njega je svaki leptir samo
to i ništa više, insekt koji svojim bićem i oblikom ispunjava njegov
svet.
Jedino tako, među tim slikama, on uspeva nekako da pregura zimu,
svoje omrznuto godišnje doba, jer tada ređe izlazi i ne može da trči,
a i deca ga guraju u sneg i gađaju ledenicama, kad nije s majkom.
Ovako prelistava slikovnice, tetoši svoje šarene ljubimce, miluje ih,
razgovara sa njima, dodiruje rukama njihova raznobojna krilca,
izdigne knjigu iznad glave, pa juri kroz kuhinju da izgleda kao da
leptiri lete, ili ih rasporedi unaokolo po kući, kao što ih viđa na livadi,
stavi neke na sto, neke na pod, pa na stolicu, ili na kanabe, onda se
provlači između njih, krstari od jednog do drugog, tera ih da uzlete,
kao bajagi, plaši ih i hvata, ali polako i oprezno da ne bi nekog od
njih nagazio ili prignječio u toj igri. Svejedno što i on zna da oni u tim
knjigama nisu živi, već da su to samo njihove slike, kao što
prepoznaje i svoj lik na fotografijama u albumu ili na zidu, ipak se
čuva da im, ni tako naslikanim, ne učini ništa nažao. Njegova majka
kaže da on ponekad uveče pred spavanje, kad je napolju sneg,
pokrije slikovnice svojim džemperom da se leptiri noću ne smrznu.
Trebalo ga je samo videti u polju, na kakvoj zatravljenoj utrini, ili u
bagremaru, izvan grada, kako obasjan suncem, celim svojim bićem,
a najviše pogledom i osmehom, prati njihovo trepetljivo kruženje
iznad razvlasale trave, letukanje s cveta na cvet, ili kad se koji
leptirak privije uz cvetnu čašicu kao da je ljubi. Pa kako samo Ferika
ograjiše kad neki šarenko odnekud iznenada pikira na njegovu nogu,
ili mu padne na kosu, a dolaze mu i na dlan jer ih on strpljivo čeka
ispružene ruke. Toga tihog cičanja od sreće i bleska u očima dok
lagano prilazi i pokušava da dodirne savijena krilca, pre no što ih
lepotan raširi i ustrepti naviše u potrazi za drugim cvetom. Nekad
dotakne, pa čak i uhvati nekog za krilo, ali ga zamahom odmah pusti
uvis kao neki balončić, a na prstima mu ostane pelud sa njegovih
krila. Tad juri majci, koja kad god je slobodna odlazi s njim u prirodu,
sedi u hladu i čita, ili plete, ili posmatra sina kako se igra. Pokazuje
joj obojene prste, tapše rukama i trese ih da vidi hoće li boja da
spadne, pa se raduje kad shvati da su mu jagodice prstiju i dalje
šarene.
Ume on da se igra sa njima i žmurke i da varaka svoje trepetave
drugare – poletače. Kao, on pridrema na suncu, zagnjuri se onako u
travu, ne mrda, a zvirka malko kroz trepavice, tek da vidi kud lete.
Prićuti se tako, kad god ih ima mnogo, ne bi li ih namamio da sleću
na njega, ili na travke u blizini. Te sreće i milošte u osmehu kad
otvori oči i ugleda nekog raznobojnog kinđurka na svom kolenu, ili
rukavu. Tad se primiri da što duže ostane nepomičan da ih ne
rasplaši. No njih dašak nosi i donosi.
Ima trenutaka kad ih odjednom nestane, odlete nekud, pa nikako da
se ponovo pojave. Ferika se tada uzvrpolji i unervozi. Kreće da ih
traži. Trči kroz travu i tako ih verovatno uzbuni, pa i oni stanu da
proleću ispred njega. Lepo je videti Feriku onako u roju raznobojnih
leptira. On pažljivo vreba gde će koji da se spusti, pa im se opet
lagano prikrada, stopu po stopu, nagne se nad cvet ili busen gde je
sleteo leptir, pa zagleda onako iz blizine kako ovaj sklapa i širi krila
čije boje blistaju na suncu, a najradije bi mu podmetnuo obraz na
poljubac, tako omađijano zuri u njega. I zaista, biva da leptir, možda
baš od njegovog daha, letne nagore i okrzne ga po licu, a on se
smejulji, kao da ga je zagolicnuo, češka to mesto i uživa. Zato se i
bio nadneo onako nisko.
Ako ide sam na livadu, kad su veoma topli dani, pored užine nosi i
plastičnu kanticu koju mu Rožika napuni vodom. Čim stigne u gustu
travu, gde ima dosta poljskog cveća i vlasca, dobro on poznaje
mesta koja leptirovi vole, tu otabori. Namesti poklopac od kante na
neki zgodan proplančić među travkama, da ga leptiri vide, naspe
vode u njega i čeka. To je dobar mamac za njih, jer on zna da se oni
rado viju tamo gde je voda. I gle čuda, ubrzo se načete po ivici
poklopca, naginju rilicama unutra i osvežavaju se. Tada ih Ferika
mirno posmatra do mile volje jer tu obično zadugo ostanu, ponekad
ih prska, oni se malo uzlepeću, pa se opet spuste na poklopac.
Mislili su da je padala kiša, objašnjava on Roži, pa su se poplašili.
Gledali su gde da se sakriju.
Tako povazdan, za lepog vremena, dok leptiri iskrsavaju, leptiraju u
sunčanim odblescima i gube se u izmaglici polja, Ferika ih ushićeno
sledi, prati njihovo veselo letukanje unaokolo, gleda kako jedan
drugog sustižu, vreba ih kad se zamrse u travu, ili uljube u cvet,
promatra njihove šare i oblike, i sve tako dok nagne dan, kad se i oni
slegnu u svoja legala, a on krene kući da priča majci kako su pili
vode i sletali mu na dlan. Evo ovde, vidiš boju, pokazuje joj.
Ferika je tako živeo prilično daleko od ljudi, nastanjen u treperavom
carstvu ovih raznobojnih, nečujnih, simetričnih insekata, bez glasa i
avaza, čijom je raskošnom pojavom, možda baš zbog te njihove
potpune stišanosti, bio sasvim opčinjen.
Kao Nabokov, rekao je jedan književnik, videći kako Ferika prosto
lebdi kroz livadu za svojim miljenicima. To je čisto nabokovljevska
fascinacija. Ne ume svako da voli leptire na taj način.
Možda ovo poređenje donekle ima osnovu, ali samo u najširem
smislu. U oba slučaja leptiri jesu predmet interesovanja i
privrženosti, a možda i divljenja, ali iz dva sasvim različita ugla,
može se čak reći i suprotna.
Kao ugledan naučnik, lepidopterist sa pretenzijama i ne malim
rezultatima u toj oblasti, Nabokov je sakupljao leptire, istraživao
njihov opstanak, proučavao ih, pisao o njima studije, tragao za novim
vrstama, nekolike i pronašao.
Jedan novootkriveni leptir je dobio ime njegovog sina. Veliki pisac je,
dakle, kao vrhunski stručnjak i specijalista, nadmoćno pronicao u
jedan živi oblik prirode, za koji je počeo da se zanima još kao dečak,
a čije je karakteristike proučio do srži.
Naš riđogrivi Feher Ferika je, međutim, po svemu sudeći, živeo svoj
jednostavni, ali uzbudljivi život u punom uverenju da je i sam leptir,
da po svemu pripada toj vrsti živih bića, a sve izvan tog, leptirskog
načina života bilo je za njega nalik na torturu i prisilu.
Ima više dokaza da je on zaista tako gledao na svet oko sebe. Prvo,
i njegova majka Rozalija tvrdi da se on oduvek bolje osećao i
snalazio među tim bezglasnim insektima nego u društvu ljudi, kojih
se uglavnom plaši. Njegovom oku ne može da izmakne ništa što je
leptirastog oblika. Podjednako se raduje šari na tepihu, raskriljenim
vratima ormara, slici na kakvoj reklami, mašnici u nečijoj kosi, ili
rasklopljenoj knjizi sa olovkom u sredini. Čim osmotri tako nešto,
upre prstom i sa osmehom kaže: lepke (leptir). U ljudskom liku,
naprotiv, ne zapaža ništa. Ukoliko nema razloga za strah, pored ljudi
prolazi potpuno ravnodušno.
Drugo, to potvrđuje i ono njegovo naglo bekstvo iz škole, kad se,
prestravljen, sakrio na tavanu, jer je užas koji ga je naterao da se
krije bio veći i od činjenice da se nikad ranije nije usuđivao sam u
mračnu prostoriju. Šta je tada ispričao majci?
To da je nastavnica biologije Ana Đerđa donela u učionicu veliku
kutiju za čije je dno bilo pribodeno mnoštvo raznih buba, trebalo je
reći insekata, ali on nije znao tu reč, kao što nije uspeo ni da shvati
da je to učilo za očiglednu nastavu jer je odmah spazio nekoliko
divnih šarenih leptirova u sredini kutije i radosno se ustremio na njih.
Kad je zatim ugledao kako im iz hrbata štrče igle, a oni stoje
nepomični, skočio je i užasnuto istrčao iz učionice na onaj svoj
krivudavi način, ostaviviši sve svoje stvari na klupi.
Projurio je kroz školsko dvorište kao mahnit i nije se zaustavljao dok
se nije osigurao da ga više neće stići i vratiti u razred. U stvari
najviše je bežao od ljudske surovosti.
Tresao se i zaplitao jezikom kad je o tom pričao Rožiki, tako da ga je
čak i ona tada sa mukom razumela. Držao se za stomak i za jedno
mesto na sredini leđa, mucajući: boli, boli.. Ona ga je tešila da to
nisu bili živi leptiri, već onakvi kao u knjizi, samo naslikani. Gledaj
sad, evo ja ću tebe da udarim na slici, ali ti nećeš ništa osetiti,
smirivala ga je, šamarajući sliku na kojoj je on sa loptom u naručju.
Nije pomoglo. On, koji je sve verovao svojoj majci, ovoga puta je
uporno dokazivao da je on tačno video da ono nije bila slika na
papiru, već pravi leptir, pa joj je pokazivao svojim rukama i telom
kako je ležao i kako su mu krila bila podignuta. Jedino se malo
smirio kad mu je obećala da ga više neće voditi u školu gde leptire
nabadaju na igle.
Otada je uvek skrivao slikovnice kad neko stran uđe u njihovu kuću i
nije više pokazivao gostima slike svojih šarenih drugara kao nekad.
Dugo posle tog bekstva iz škole skakao je noću iza sna vrišteći: Jaj
nekem, jaj nekem, anjuka! (jaoj meni, jaoj meni, majko). Nastavnica
hoće da me probode iglom i da me stavi u kutiju, kaže majci, dok ga
ona tetoši i nežno ponovo uspavljuje: Spavaj, leptirko moj, tu je tvoja
mama, ne boj se ničega, šapuće mu.
Treći dokaz je očigledan. Dovoljno je samo pažljivo pogledati
njegovo trčanje. On zapravo poletuka tamo--vamo kao pravi, veliki
dvonožni leptir, para vazduh rukama i vijari unaokolo. Zastaje kao da
se spušta na cvet, ili kakvu granu. Mnogo je voleo da gleda cveće
izbliza, da ga dodiruje, da zabode nos u čašicu kad ga miriše. Nekad
se nagne da pomiriše ruže na majčinoj haljini.
Zatim treba videti način na koji pije vodu iz kantice u polju. Baš kao i
leptir koji sleti na rub plastičnog poklopca i gnjurne nekoliko puta
rilicom unutra, verovatno usrkne kap vode i odlepeće dalje. Dobro je
to Ferika izvideo, pa je i sam tako radio. Dotrčao bi do svog
otvorenog malog vedra, spustio se na kolena i tako sagnut škuljnuo
glavom unutra, lapnuo usrkljaj vode, ponovio to nekoliko puta,
poskočio i izmakao se da i dalje u travi na miru posmatra svoju
braću. Samo kad baš jako ožedni, nagne kanticom i napije se kao
što radi majka, koja mu nikad ne brani da zamače glavu u vodu
koliko god hoće. Njen Ferika, njen veliki, lepi žuti leptir – njen šargo
lepke, kako ona kaže.

Beleška o autorki
Vida Ognjenović (1941, Dubočke kod Nikšića) srpska književnica,
rediteljka i diplomata. Diplomirala je na Katedri za opštu književnost
na Filološkom fakultetu u Beogradu i na Odseku za režiju
beogradske Akademije za pozorište, film i televiziju. Piše romane,
pripovetke, eseje i drame. Knjige pripovedaka: Otrovno mleko
maslačka, Stari sat, Živi primeri, Prava adresa, Najlepše priče Vide
Ognjenović. Romani: Kuća mrtvih mirisa, Preljubnici, Posmatrač
ptica. Eseji: Nasuprot proročanstvu, Visoka voltaža. Drame:
Melanholične drame, Devojka modre kose, Mileva Ajnštajn, Setne
komedije, Jegorov put, Don Krsto, Drame I, II, III. Dobitnica je
nagrade izdavačke kuće „Prosveta“ i Narodne biblioteke za knjigu
godine, Andrićeve nagrade, kao i nagrada „Branko Ćopić“, „Laza
Kostić“, „Ramonda Serbika“, „Stjepan Mitrov Ljubiša“, „Kočićevo
pero“ i dr. Predsednica je Srpskog i potpredsednica Međunarodnog
PEN-a.
 Boba Blagojević

BUBAŠVABA
Upoznala sam je u tri izjutra, kad sam ustala i otišla u kuhinju po
čašu vode. Možda je pogrešno što kažem „upoznala“, sad verujem
da sam je poznavala i ranije, samo sam toga jutra postala svesna
nje, ko je ona u stvari i šta ona znači za mene, onako kako neko
počinje da razlikuje prijatelja ili osobu koju voli od drugih.
Te noći uzalud sam pokušavala da zaspim, osluškujući disanje muža
i našeg najmlađeg deteta. Učinilo mi se neobično glasno. Ne, oni
nisu hrkali, nije stvar u tome. Disali su ravnodušno. Dvoje starijih
spavalo je u drugoj sobi. Vrata su bila zatvorena, ali čula sam i njih.
Ista ravnodušnost, isti mir. Smetalo mi je što oni tako čvrsto spavaju,
njihovo ujednačeno disanje otkrivalo mi je koliko su svi oni u stvari
sebični i da ne mare mnogo za mene. Uvek sam se budila na njihov
najmanji trzaj, a sad kad sam ja ležala budna, kad sam se prevrtala
po krevetu i gutala suze, oni su spavali mirno, kao da se ništa ne
događa. Pa da, za njih se ništa nije ni događalo. To je ono! Naravno,
bolje je da spavaju nego da su budni sa mnom. On je umoran a deci
treba sna. Ali bar da im se malo poremetilo disanje, da su se, makar
u snu, nesvesno, okrenuli na moju stranu kad sam zajecala.
Sa takvim mislima provela sam veći deo noći. Kad se malo
razdanilo, pogledala sam oko sebe: tesna soba, veliki orman, dva
kreveta, sto, stolice, izgužvan stolnjak, mrlje od mastila na parketu,
tepih izlizan na mestima kuda se gazi, nove zavese – već prljave,
već sive, već treba da se operu, odeća i veš razbacani po stolicama,
otvorena usta, mokar jastuk. Sat je kucao.
Još nekoliko sati pa ustajanje, kupovina, spremanje doručka,
vođenje dece u školu, kupovina hrane za ručak, spremanje stana,
kuvanje ručka. Pored toga, trebalo je ispeglati veš, oprati nešto,
deca već nisu imala šta da obuku. Pa ručak, pranje sudova, užina,
večera. Preda mnom se pružao dan, poznat, neuzbudljiv ali težak.
Ništa me nije gonilo na ustajanje sem svesti da moram da izdržim i
danas, da bih opet izdržala i sutra. A zašto da izdržim, to nisam
znala. Ne, nisam više znala. Naravno, u glavi mi se motalo mnogo
odgovora, kao: dok deca ne odrastu, dok ne stanu na svoje noge, i
sve tako. Valjda će tad moći sami sebi ponekad nešto da skuvaju.
Kad bih bar mogla da ih naviknem da iza sebe operu i pospreme,
već bi mi bilo lakše. Samo da se nauče da iseku komad hleba,
premažu ga, sipaju sebi mleko u čašu bez prosipanja, sklone hleb,
sklone mleko, očiste mrve. Bilo bi dovoljno.
Odjednom mi je postalo jasno da to ne bi bilo dovoljno, i da nekim
stvarima više ne mogu da se obradujem kao ranije. Bila sam nekad
srećna kad mi je najstarije dete naučilo da samo vezuje pertle i gleda
na sat. Sad više ništa nije moglo da me obraduje. Više ništa nije
moglo da me iznenadi sem nesreće, bolesti, smrti. Naravno, moglo
se dogoditi da promenimo stan za veći. Najmlađi bi tad dobio svoju
sobu, nas dvoje bili bismo sami. Ili sve troje dece u najveću sobu, a
u jednoj da se uopšte ne spava, da ostane kao trpezarija. Stavili
bismo tamo ovaj sto i stolice, televizor… Deca će da odrastu, vreme
brzo prolazi. Biće srećna, ja ću se radovati njihovoj sreći. A možda
će da budu i nesrećna, tada ću im biti potrebna, pomagaću im, i biću
nesrećna zajedno sa njima.
Ali šta će to da promeni u mom životu? U tom beskrajnom redosledu
doručaka, ručkova i večera, nebrojanih šetnji od ormana do stola, od
stola do kreveta? Šta? Šta god se dešavalo, ja ću uvek izjutra da
ustajem prva i da u spavaćici odgegam do klozeta. Uvek ću da žurim
zato što svi oni čekaju na mene, na klozet, na kupatilo, na svež hleb,
na doručak. Na konopcu će i dalje svakog dana da se suše mokri
peškiri. To je nešto zauvek utvrđeno, nepromenljivo dok sam živa,
kao što je utvrđen položaj mog palca dok brišem čaše, kao što je
utvrđeno mnogo šta što i ne primećujem.
Evo u čemu mi je protekla noć: nisam mogla da zaspim od strašnih
misli. Ja sam ih i ranije imala, povremeno su se javljale kad sam bila
vrlo umorna ili nezadovoljna, kratko su trajale i brzo me napuštale.
Ne znam šta ih je tačno prouzrokovalo, znam samo da je svima uvek
bilo veoma neprijatno, a da je to sve skupa mene činilo nesrećnom.
Zagledala sam tada uvek predmete oko sebe, lica dece, muža, i
stalno sam ih u sebi opisivala, branila, napadala. Napadala sam
muža da je sebičan i branila sam ga da je slab i da sam mu ja
potrebna. Napadala sam decu da su nevaspitana, bezobrazna,
branila sam ih da su nestašna, da su još mala, i da sam ja kriva za
sve zato što sam ih tako vaspitala. Ma koliko da sam se trudila,
nisam mogla da prestanem, stalno sam gledala oko sebe i
neprekidno mislila. Inače nikad ne stižem da mislim, imam mnogo
posla.
Obično su te misli brzo nestajale. Dovoljno je bilo da po podne
legnem, naspavam se, i već ih nije bilo. Muž i deca su govorili da su
to moje bubice i znali su da to uvek prolazi. Deca su tad bila mirna,
nisu galamila dok sam ja spavala, igrala su se tiho, nisu se svađala.
Muž je bio pažljiv, čuvao ih je… Razbojnici! Oni su bili razbojnici, a ja
to nisam znala.
Dogodilo se to juče za večerom, iznenada. Tako je sve došlo
iznenada da još ne mogu da shvatim da se to uopšte dogodilo. Šta
se dogodilo? To je ono najstrašnije, ono zbog čega nisam zaspala
celu noć: ja ne znam šta se dogodilo. U stvari se nije dogodilo ništa.
Ja ne znam zašto sam počela ovako da mislim.
Dogodilo se za večerom. Sedeli smo svi za stolom u kuhinji i jeli
hleb, sir, pržena jaja i salatu od paradajza. Najmlađi sinčić jeo je griz
posut izrendanom čokoladom, drukčije nije hteo da ga jede. Niko
ništa ružno nije napravio. Deca su se ponašala lepo, jela su, nisu
gnjavila kao što ponekad čine, nisu se svađala. Tanjiri su nam se
dodirivali. Bilo je mirno. Bili smo nekako svi zajedno, blizu, nije to bilo
zbog tesnog stola. Čak smo uzimali zalogaje u isto vreme. Mislim da
su tu bliskost svi osećali, možda su deca zato bila dobra, ne znam.
Čak je i najmlađe dete ćutalo, a kad je progovorilo, to je bilo bez
vike, bez plača, sasvim jednostavno je pitalo za crveni automobilčić.
Ja ne znam zašto sam počela da mislim. Bili smo srećni. I ja sam
osećala da sam srećna, i da veću sreću od ove, kad sedimo svi za
istim stolom, jedemo ćutke i bliski smo i vezani jedni za druge,
nemam pravo da poželim. Moja sreća bila je potpuna: deca su mi
bila lepa, čista i umivena, bila su zdrava, obrazi i oči imali su onaj
sjaj koji postoji samo kod dobro uhranjene i negovane dece. Muž mi
je bio u jednom od svojih blagih, očinskih raspoloženja, kad ih je
razumevao mnogo bolje od mene. Tad sam ga najviše volela. Bili
smo zajedno i svako od nas je u tom trenutku pokazivao ono što je u
njemu najbolje i najlepše. Ne, grešim, svako od nas je to zaista i bio.
To su trenuci koji se uvek pamte docnije, a ne mogu da se opišu.
Kad čovek zna da je kao dete bio srećan a ne ume tačno da objasni
zašto, sve je bilo tako obično. I kad priča nekom drugom, taj ne
shvata u potpunosti njegovu sreću. Tako sam ja, dok sam sedela za
večerom, shvatila zašto sam bila srećna kao dete, i radovala sam se
što tu sreću prenosim dalje.
A onda sam se začudila sebi što tako razmišljam, ja tako inače ne
razmišljam. Uplašila sam se i pokušala sam da ne mislim i da ih ne
gledam, obratila sam pažnju samo na svoj tanjir. Ali misao mi se
sama vraćala, rasla je sa svakim novim zalogajem. To više nije bila
sreća, više ne znam šta je to bilo. Opet sam ih pogledala, sedeli su
na isti način, jeli su na isti način. Samo sam ja bila sasvim drukčija,
uzrujala sam se. Gledala sam ih i odjednom sam pomislila: zar je
ovo sve? Zar je ovo sve. I onda, i sad? Dolazila su nova pitanja i
neki odgovori, ja sam sve to odbijala od sebe. Ali mi oni nisu
izgledali tako lepo kao malopre. Taj sjaj koji je zračio sa njihovih lica,
rumenilo, sve je to poticalo iz samozadovoljstva, sitosti, pospanosti,
bezobrazluka. Primetila sam da se oni u stvari ne gledaju, svako je
zabio nos u svoj tanjir i žvaće, a i kad se pogledaju, to je bilo nekako
lopovski, kao što se razbojnici pogledaju kad dele plen. Bilo je to
saučesništvo nad salatom, nad prženim jajima. Mislili su da je
dovoljno da prožderu ono što im ja skuvam, pa da ja budem srećna!
Mislili su da je dovoljno da oni dobro spavaju, pa da ja budem
odmorna – kao da meni dobar san nije potreban.
Pokušala sam da ne mislim, ali uzbuđenje je svakog trenutka sve
više raslo, a misao, u početku nejasna, postajala je sve strašnija.
Dugo je trajala večera. Spolja, ništa se nije promenilo. Ništa se nije
dogodilo što je moglo da poremeti našu sreću i promeni naše
odnose. Sedeli smo i jeli ćuteći, kao svaka porodica. Samo je u meni
uzbuđenje raslo, mislila sam sve više.
Osetila sam da sve ovo nije nastalo sad, nego mnogo ranije. Setila
sam se svojih neraspoloženja, bubica, i shvatila sam da su to bile
ove iste misli, samo skrivene i mnogo stidljivije.
Tek što sam postala svesna toga, već sam osećala da ona u meni
raste, kao kvasac. Još sam osećala njene granice, mogla sam da
pratim njeno kretanje, još sam mogla da se borim protiv nje. Znala
sam da sad odmah treba da legnem i da se dobro naspavam i da će
sve ponovo biti kao što treba, više neću da mislim ni o čemu. Bilo je
važno izdržati samo još malo, dok oni završe večeru, leći, pokriti se
dobro preko glave i zaspati.
Kad se večera najzad završila, mrzela sam ih.
Muž je upalio televizor. Uzela sam najmlađeg sinčića u krilo i gledala
program. Kad mi je on zaspao u naručju, zagrlivši me, smestila sam
ga u krevetac. Ostavila sam ga da spava u čarapama zato što je bio
prehlađen. Šmrkao je. Posle toga sam raspremila krevete za dvoje
starijih, ispričala sam im priču (oni to vole, navikla sam ih), poljubila
ih i pokrila. Pa sam sedela sa mužem, pili smo pivo i razgovarali.
Trebalo je popraviti česmu, curila je. Legli smo.
I evo šta me je iznad svega užasnulo, čak više od mržnje koju sam
otkrila u sebi: ja sam se za večerom potpuno promenila, iznutra sam
bila potpuno druga žena. Umesto da nesebično volim, kao što sam
do tada činila, mrzela sam svom snagom i bila sam svesna svoje
mržnje – a niko ništa nije primetio. Niko nije opazio nikakvu
promenu, deca su bila poverljiva kao i uvek i mazila su se u mom
naručju, i nisu zaplakala kad sam ih poljubila onim strašnim
poljupcem, naprotiv. Sa mužem sam razgovarala, grlili smo se, ni on
ništa nije osetio.
Sigurna sam, da je slučajno neko od moje porodice osetio tu
promenu u meni, ja više ne bih mrzela. Ta mržnja je, verovatno, bila
neka vrsta provere, možda sam htela da vidim koliko njima, u stvari,
znači moja ljubav. Shvatila sam da ona njima ništa ne znači. Njima je
bilo sasvim svejedno da li ja njih volim ili mrzim. Njima je samo bilo
važno da ja radim određene stvari. Oni nikad stvarno nisu osetili
koliko sam ih volela, kao što nisu ni osetili kad sam počela da ih
mrzim. Tanjir sa prženim jajima jeste tanjir sa prženim jajima, tanjir
sa paradajzom je samo tanjir sa paradajzom. To nije bilo tako za
mene, ali je uvek tako bilo za njih. Tu su, naravno, bili i detalji – ulje,
so… To je jedino što je bilo važno. Presoljeno jelo ili neslano jelo? To
su bili naši pravi odnosi, jedino što je imalo nekakvu važnost i neko
značenje. Mužu je potreban jedan niz stvari, počevši od gaća, preko
hrane, do ljubavi. – Ali ne, on nije osetio ništa. Deca zahtevaju da
budu napojena, nahranjena, obučena, da ih grlim i da ih ljubim.
Ne razumem, zašto nisu ustuknula od mog poljupca, zašto nisu
zaplakala? Bar to da se dogodilo! Zašto su svi oni i dalje bili tako
srećni, posebno srećni, srećniji nego obično. Znači, njima je sve to
čak bilo i prijatno. Bar da su zaplakala!
Bilo je tri sata kad sam sklonila njegovu ruku, i tiho, da ga ne
probudim, iskrala se iz kreveta. Otišla sam u kuhinju po čašu vode.
Upalila sam svetlo. Nešto mi je sevnulo pred očima, a onda sam
pogledala u sto. Nekoliko krupnih bubašvaba bilo je okupljeno oko
mrva od sinoćne večere. Jedan trenutak bile su sasvim nepomične,
pa su se dale u bekstvo. Skrivale su se pod tanjire. Iznenadila me
takva inteligencija. Naravno da nisam htela da razbijam tanjire.
Sačekala sam da siđu na pod, tu sam ih ubijala papučom, i, ni sama
ne znam zašto, razmazala sam ih po podu. Opet mi je nešto
neprijatno sevnulo pred očima, ali sad sam otkrila šta je to. Bila je to
satara za meso. Upotrebila sam je danas, kasapin mi je podmetnuo
dosta žila i kostiju. Bila je oprana, sušila se na žici. Ne znam zašto
sam je uzela u ruku. Proverila sam njenu težinu, probala njenu
oštricu, čak sam nekoliko puta zamahnula. Onda sam se uplašila.
Sklonila sam je, ali i dalje mi je njena oštrica sevala pred očima, i
dalje sam mislila o njoj. Trebalo je nešto isitniti, tu, odmah. Odvojiti
odmah meso od kostiju, da bi se stvar razjasnila. A onda sam
pomislila: ne mogu više da seckam, ne mogu više da pravim čorbe.
Tad sam opazila nju. Nju, bubašvabu. Stajala je mirno, pored zida, i
nije bežala. Nije se ni pokrenula kad sam podigla papuču da je
razmrskam. A onda se nešto dogodilo, ni sama ne znam kako.
Stajala sam sa podignutom papučom i osećala sam da smesta
moram da odem iz kuće. Setila sam se svega, večere, satare,
kostiju, otvorenih usta na jastuku.
Klekla sam na pod, sasvim blizu nje. Bila je odvratna. Debelo crno
telo presijavalo se, masni brkovi, trup, nervozne tanke nožice. I ona
se hranila ostacima mojih ručkova i večera. Prepoznala me. Stomak
je njen zaigrao i prišla mi je. Čelom sam dotakla pod i zagledala sam
se u njeno oko.
Divno, čudesno je oko bubašvabe. Pre svega, tako je pametno.
Nesreća je što je svi ubijaju pre nego što pogledaju u njeno oko i
tako ne stignu da vide šta ih tamo čeka. Oko je bilo neverovatno
malo, ali kad sam pogledala u njega, odmah je naraslo. Uvećavalo
se i uvećavalo dok na kraju nisam zurila u ogromno, bistro jezero.
Odvratna? Ona je odvratna samo zato što zna sve o nama. Oduvek
je sve znala, mnogo pre nas. Nemoguće je da neko sve zna o
ljudima, da sve zna o kući a da pritom ostane čist i lep. Nemoguće! A
ona je znala sve.
Shvatila sam, sve sam shvatila. I večeru, i svoju mržnju. Shvatila
sam i sve o satari, i skrivene lepote koje su mi bile nedostupne. Kad
sam drškom od satare zakucala na vrata, ona su se odškrinula.
Gde je sad bila ljubav? Nešto je davalo smisao jednom nizu radnji,
dana, godina. Nešto ih je povezivalo u celinu.
A gde su bile uspomene? Moje uspomene, ne njihove. Ničega se
nisam sećala. Sećala sam se svog venčanja, rađanja dece, njihovih
bolesti, malih uspeha i neuspeha… sve njihovo. Nije bilo nijedne
moje uspomene. Kad sam ranije pokušavala da se setim, kad sam
pokušavala da mislim, terali su me na spavanje. Mislila sam da se
brinu za mene. A dok sam ja spavala, oni su me, u stvari, sve vreme
potkradali.
Šta je sad preostalo? Glave su ležale nepomično, svaka na svom
jastuku, vrata su se odškrinula, jezero se sklopilo nad satarom,
ravno kao ogledalo.
Pozvala me kad je već svanulo, i sat je zazvonio. Uzjahala sam je i
pošle smo zajedno. Bilo je to dugo putovanje u pukotinu zida. Videla
sam tamo obećana čudesa o kojima ne mogu sad da pričam. Svašta
sam videla. Koliko samo ima ljubavi i grabljivosti na svakom koraku!
Na svadbama sam igrala bez prestanka, na pogrebima plakala bez
stida. Nisam ni znala koliko suza ima u meni. Kad sam se isplakala,
zaželela sam se kuće. Kad sam se vratila, oni koje sam ostavila bili
su stari, već su bili zaboravili na mene i nisu me prepoznali.
Danima ih sad posmatram iz svoje pukotine i rešavam se da li da
ponovo izađem i da im se pridružim. Ali neki strah me drži prikovanu
na mestu. Pored toga, iz mog sadašnjeg položaja dobro vidim stvari
koje ranije nisam zapažala. Oni su daleko bespomoćniji nego što
sam pretpostavljala i mnogo nesrećniji. Šetnje su im besciljne a
korak težak. Svaka i najmanja sloboda im je strogo ograničena
zidom. Pogled im je ukočen i ne dopire daleko. Oni ne vide ni deo
onoga što im je pruženo. Samo im glas ponekad zaluta po mračnim
pukotinama i vraća se obogaćen, ali oni toga nisu svesni.

Beleška o autorki
Boba Blagojević rođena je 1947. godine u Beogradu. Živela je u
Beogradu, Londonu i Oslu. Studirala pozorišnu i filmsku režiju.
Preminula je u Beogradu 21. marta 2000. godine. Pepeo njen
položen je u Drinu. – Već prvom zbirkom priča Sve zveri što su s
tobom (1975), iz koje je preuzeta jedna priča za ovu antologiju,
privukla je pažnju kritike i čitalaca i dobila Nolitovu nagradu. Knjiga je
prevedena na francuski i poljski jezik, a neke priče i na mađarski. O
ovoj zbirci kritičar Zoran Mišić je pisao da je „primer psihološke
fantastike najređeg kova. Motiv metamorfoze javlja se u ovoj knjizi, u
svojoj čudesnosti, kao prirodan oblik izražavanja ljudskih doživljaja“.
Roman Skerletna luda (1991), našao se u najužem izboru za Ninovu
nagradu, a roman Putnica (2002) štampan je posthumno i preveden
na francuski (La voyageuse, 2006). Priče su joj objavljivane i u
antologijama, najpre u Francuskoj (Le fantastique feminin, 1977, pa
1995), a kasnije i u Srbiji (Antologija pripovedaka srpskih književnica,
2002; Ženski kontinent, 2004; Fantastična zoologija, 2012; Vrt nade,
2017). Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića i Altera objavljuju,
kao prvo kolo, njena Sabrana dela 2002. godine.
 Mirjana Mitrović

MARAMA
1.
Po mermernoj ploči položenoj na talpe sitno kucka gvozdeno dleto i
odbacuje belu prašinu koja se podiže do znojavih klesarevih leđa, pa
pada po sandalama hafiza Nejlija, nadvijenog nad svitak iz koga
diktira stihove o pobedi i nadzire tačnost njihovog urezivanja.
„Kad je slavna Alibegova vojska ušla u grad, inoverci su mislili da se
srebrno jaje Meseca slomilo i razlilo među zidine…“
Čekajući da klesar završi poslednji stih, hafiz Nejli uživa u sporosti s
kojom rad odmiče i odmara pogled na zelenoj vodi dveju reka koja
se stapaju u podgrađu.
– Kao istina i obmana, kao stvarnost i san, kao ljubavnici – poredi
učeni rob.
Pa onda kasnije, kad mu pogled privuče iskra odskočila s mermera,
zagledan u ime osvajačevo, pridruženo imenu osvojenog grada, Nejli
uzdiše žaleći što neće moći da dopiše:
– Misli ljudske putuju svetom u stvarima, ne u ljudima, a duše
gradova nikad nisu tamo gde su im građevine.
2.
Bio je mesec šaban. Stambolski bedemi mirisali su po mahalama, a
iza zidova šuštali šedrvani. Život je izgledao sladak, tako sladak, moj
Nejli, kao rahatlok od ruža koji je ona ugrizala svojim sitnim belim
zubima, kao pirinač sitnim naspram punih crvenih usta. Ponekad,
beli šećerni prah oblizivala je s tih usana, a ja sam je gledao kao da
sam upravo ugledao svet. Tada još počeo sam da se, zapravo, od
sveta udaljavam i da klizim ka snu.
Plava atlasna haljina šuštala je i kad se ona nije micala. Haljina je
pokrivala stolicu, a otkrivala njeno belo grlo na kom se kratki zlatni
lančić pomerao kad god bi progutala ružičasti zalogaj. A kad nije
gutala, govorila je. Reči su pljuskale iz nje kao iz šedrvana, jurile se,
preskakale, klokotale. Onda bi neočekivano stala, poslednju reč
kidala i puštala je da zvoni u mirišljavom zraku. Pogledala bi me
prekorno bledim očima i zasula bujicom pitanja.
– Pričajte mi, molim vas, pričajte, pričajte…
Tada sam prvi put sedeo na stolici, moj Nejli, i noge su mi se kočile u
butinama, kolena me bolela, a stopala podrhtavala. Sav stegnut,
trudio sam se da ostanem prav i miran, da obuzdavam dlanove koji
su prvi objavljivali svoju glad. Počinjao sam da se znojim, pod
čalmom, pod kaftanom, pod čakširama, u čizmama. Grlo mi se
stezalo, ali ona nije prestajala da navaljuje. Pričajte, pa pričajte.
I ja sam omađijan i razdiran željom u sapetom telu plaćao taj obol
njenim zahtevima. Nesklon pričanju, oštar i kratak u govoru, navikao
na komande i zapovesti, ipak sam počinjao da govorim, prvo suvo i
iskidano, reč po reč, pa potom sve tečnije, podstican njenim
zahtevima: o unutrašnjosti Aja Sofije, koju joj nije bilo moguće da
vidi. Opisivao sam stubove od uglačanog mermera u boji vode zaliva
i one ljubičaste kao sunce koje se davi u egipatskim pustinjama, a
posmatra sa obale Bosfora. Opisivao sam kupolu kao azijsko noćno
nebo, i u njemu ispisan stih svetlosti, najvažnija reč naše svete
knjige… Ali ti to znaš, hafize Nejli, jer znaš naizust svaku suru, a čini
mi se da znaš i sve knjige ovoga sveta kao da su se u tvojoj glavi
začele. A ja nikad nisam, naročito tada nisam…
Sve što bejah pročitao bili su vojnički aberi, računi i kalendari. Ipak
sam pričao. Pričao bolje nego što bi ti ikada mogao, pesniče Nejli. Ali
nisam postao pesnik jer sam tada dobio tu ženu, ne samo njeno
drhtavo golo grlo, koje me je zaslepljivalo, nego i celo hitro i
razmaženo telo.
Nije to bilo teško. Ona je bila sita, nabujala, još mlada, a već zrela
žena stranog izaslanika na Porti, koji niti je bio stalno s njom, niti je
mogao, i kad je bio, da zatomi njenu telesnost. A ja, ja sam bio jak
jer sam bio mlad, i samopouzdan jer sam već bio oženjen. Moja prva
žena, meka i puna, čekala me i drhtala iza visoke ograde naše kuće,
iza neprovidnih zidova ženskih odaja, iza zara i šalvara. Voleo sam
njene oči srne dok sam joj prilazio čvrstom muškošću, ali ona mi se
davala u miru, ćuteći.
A ova je pričala… pričala, mešajući jezike kako što je mahala
lepezom. Slušao sam je žudno, ne razumevajući ni pola njenih reči. I
pokoravajući se njenom navaljivanju da i ja pričam o molitvi dok se
svlačila, dok je skidala ogromne naobručene suknje o ratovima i
jataganima, o sultanu i njegovom haremu dok je tanke mlečne noge
izvlačila iz čipkanih žipona, dok su se oni slagali na podu kao klupko
belih zmija, o kamilama, karavanima i brodovima koji stižu u luku,
koliko Stambol ima aščinica, koliko pijaca, a koliko džamija dok je
tanke ruke izvlačila iz uzanih rukava znojeći se i već grcajući, o
sunećenju dok je raspuštala crvenkastu kosu po pegavim ramenima
i oštrim dojkama.
– Govorite sporije da mogu da vas razumem – šaputala je.
I nije davala da se maknem sa stolice, niti da je dodirnem, dok se ne
razgoliti sasvim.
Odlazio sam joj uvek po danu, kad joj je muž bio za poslovima,
ostajao sve duže, a i kad nisam bio s njom, premetao sam po glavi
sećanje na ono što je bilo i pripremao ono što će biti. Hodao sam
ulicama Stambola u potrazi za pričom kojom ću probuditi njenu
strast, išao po aščinicima, provodio sate u hamamima i pušionicama
hašiša, što nisam ranije čino, lutao po sirotinjskim mahalama, virio
kroz procepe visokih kapija medrese, preturao po dućanima robu
koju niti bih kupio, niti sam znao čemu služi, samo da bih joj mogao
pričati o mestu u kojem je živela, a nije smela da ga vidi. Zanemario
sam i telesne vežbe, i molitve, i svoju kuću, i poslove i bio bih
sigurno propao da ona nije otišla.
Da odlazi rekla mi je mirno, još zadihana od naše poslednje strasti.
– Vi ste mi poklonili Stambol, zato dozvolite da vam uzvratim istom
merom.
I tada mi je dala ovu maramu kameleonskih boja, a ja tek sad, kad
sam njen grad osvojio, razumem šta je htela da mi kaže.
3.
Oni koji čitaju videće ga u moći za kojom su čeznule mlade, naivne
oči, zaslepljene bosforskim suncem kada su prvi put gledale u
sultanovu povorku na putu u Aja Sofiju. Da mu je tada bilo
ponuđeno, pristao bi da bude ne čauš ili čaušbaša pod svilenim
turbanom, ne aga, jaja, pešak niti konjanik na tankom arapskom atu,
ne at pod srebrnim sedlom, već uporna zelena muva na sapima
takvog ata. To bi pristao da bude samo da se za pedalj izdigne iz
smrdljive mase nagurane oko starog i novog bezistana, ulicama od
carske palate kraj At Mejdana do večne Aja Sofije. Ali mlade
dečačke oči, koje su mogle da vide svaku šaru na atlasnim
kaftanima, svaku srebrnu nit utkanu u žute turbane janičara, svaki
dragi kamen i dva zlatna pera udenuta u sultanov turban, te jadne
dečačke oči nisu mogle da vide, niti je video kasnije, dok se
godinama lagano, pa sve brže njegov položaj u moći i vlasti carevina
uzdisao, a on se primicao srcu sjajne procesije, ono što vidi sada, na
kraju svoga puta.
Uzeo je ovo kale zato što ga je više želeo nego njegovi branioci.
Godinama, vojničkom veštinom i snagom oslonjenom na moje
znanje, zamasima jatagana i svakim stečenim marjašem prtio je put
ka cilju. Ništa mu nije bilo teško, ničeg se nije libio. Nikad se miš
sumnje nije došunjao u njegova nedra jer je tu, između svoje duše i
sveta, uvek nosio svilenu maramu s licem grada. Svake noći pred
san, gde god bi se zadesio, u palatama i hanovima, u šatrama na
razbojištima, u brlozima i haremima, spuštao je obraz na maramu,
napuštao mrsko konačište i ulazio u svilenu utvrdu. Lutajući
izvezenim ulicama, kraj izvezenih šedrvana pod zamišljenim
mušmulama, po izvezenim bezistanima i kućama, nalazio je svilenu
sreću.
A možda bi i tako, s maramom, kao neki s hašišem, prepolovljen, ali
pomiren, budan proživeo vek i umro, srećan starac među sinovima i
unucima, kućama i riznicama, strog i pravedan, uveren u svaku
svoju misao. Išao bi petkom na molitve, postio o ramazanu, varao i
pazio da ga ne prevare, vrednovao bi dane po zaradi, sinove po
snazi i veštini, kćeri po lepoti, žene po mirazu, dragulje po veličini,
pohare po plenu. Grejao bi se na vatri sjajne pobede i velikog
osvajanja, a njegova glava uzvisila bi se nad svim što vidi. Čekajući
sledeću stambolsku procesiju, predviđao bi svoje pomeranje u
rangu.
– Za koliko mesta bliže sultanu? Ti ćeš to, Nejli, bolje izračunati –
rekao bi.
Ne bi sad sedeo smračen i poguren kao matora bula, zagledan u
ambis svoje ostvarenosti.
Onog petka na Jasr bazaru, za kesu marjaša, kupio me je lako,
neoprezno, kao što se kupuje fišek lebleblija. I oholo, misleći da
upravlja svim što poseduje. Bio je silovit, mlad i bogat. A ja sam uvek
bio ovakav, mahunast, sitan, ušat i nosat, smeđ. Kad me robovođa
procenio skuplje od svih nesrećnika iz jadne družine, pogledao me je
prvi put. I nasmejao se. Ali se prodavac zaklinjao da sam pismen na
svih sedam velikih jezika, sa lađe ugrabljen nikejski zvezdoznanac.
Meni jedinom pokazao je vez na marami, pretvarajući se da kuša
moju učenost, a ja sam mirno, nazirući vatrenost njegove prirode, ali
ne i prirodu njegove strasti, pročitao ime pokazanog grada. Znao
sam da postoji, na mapi koliko i na pesku navezenog grebena.
Zabadajući ime grada u njegove uši, odredio sam metu naših
potonjih dvadeset godina. Sad smo tu, grad je osvojen, ali njegova
duša počinje da truli, brzo kao neobrana dinja, na suncu velike
pobede. Jer čovek retko biva tamo gde bi trebalo da bude. Koliko je
plašljivaca među vojnicima, koliko trgovaca među pesnicima, koliko
nevernika u medresama, a koliko mudraca među telalima. A malo ih
je koji znaju kada su zalutali i obreli se na tuđem mestu, ne uvek
neuspešni, ali uvek nesrećni. Takav život topi i kvari čoveka. I
pretvara ga u muvu koja opogani sve na šta sleti. Zato bi moj
gospodar trebalo da pogine već u sledećem boju. Ako ga bude.
4.
Dan posle bitke osvajač na konju prolazi kroz istočnu gradsku kapiju
i osluškuje ritam potkova po kamenoj kocki glavnog druma. Leševi
su pokupljeni, rastur raščišćen, ali smrad barutnog dima, balege i
zatrulelih rana u njegove tanke nozdrve nanose zračne struje. Kraj
mermernog stuba, u pročelju dvospratne kuće doskorašnjeg
gospodara, osvajač priteže dizgine i sjahujući klizne niz sjajnu dlaku
arapa. Delibaša otvara vrata iza kojih se ukazuje tamno ždrelo
hodnika.
Osvajač se hitro uspinje uz mermerno stepenište, u čijem vrhu naglo
stane, što njegovu svitu, savetnike i oficire zaustavi u položaju u kom
su se zatekli. Iako to liči na igru sa potčinjenima, osvajač za njom
nema stvarne potrebe. Već se dovoljno izdvaja pobedom, činom, ali i
čvrstom, očuvanom figurom, na plećima glatko zategnutim plavim
kaftanom i devojački belim licem, zavidno glatkim za njegove zrele
godine. Prave kao napisane, crne obrve ukazuju na jaku kosmatost
skrivenu pod navojima čalme.
Oko osvajača svi ćute, čak ni konji ne ržu, ali se, baš zbog toga, iz
obližnjih sokaka i mahala jasnije čuje zavijanje badavi derviša i
zveckanje vojničke komore.
„Posle bitke“, misli osvajač „najglasniji su oni koji hrane i sahranjuju.“
Zatim čvrstim koracima ulazi u zgradu, napeto osmatrajući raskošnu
unutrašnjost. Zaustavlja se u sredini belog bečkog salona krivih
nožica i sedišta tapaciranih svilom na crvene i zlatne štrafte. Svita
ostaje grupisana na pragu, sem jedne tamne prilike, čovečuljka nalik
na suvu mahunu rogača koji nečujno gazi sandalama po tepihu i
ostaje na korak iza osvajačevih leđa.
– Iznesi – kaže osvajač kratko, neodređeno pokazujući prstom po
sobi.
Tamna prilika pljesne rukama, pojavljuju se vojnici bez oružja, prilaze
svaki ponekom komadu simetrično postavljenog nameštaja. Veće
predmete i tepih podižu po dvojica, pa natovareni kreću ka vratima
gde stvaraju pokretnu kolonu. Osvajač ih mirno posmatra.
„Kao mravi“, misli, ali kad već poslednja leđa vidi u vratima,
predomisli se.
– To vrati – kaže.
Čovek sa stolicom u rukama se okreće, u nedoumici pravi nekoliko
koraka po ispražnjenošću uvećanoj prostoriji, a kako ne dobija
nikakvo uputstvo, spušta predmet na sredinu sobe. Osvajač, prenut
zvukom koji proizvede dodir nožica sa ogoljenim parketom, mirno
dodaje:
– Ostalo zapali.
Potom, osvajač seda na stolicu, lagano otkopčava dva zlatna
podgrona dugmeta, zavlači ruku u nedra i vadi nešto šareno što mu
se migolji u šaci kao da je živo. Vrhovima palca i kažiprsta tkaninu
nežno hvata za ivicu, širi je u visini očiju i podiže ka prozoru. Svetlost
ispuni kvadrat svile, gotovo providne, i izoštri na njoj ornament –
konturu grada izvezenu raznobojnim koncima, sitnim bodom koji je
maramu pretvorio u drhtavu sliku.
Tamni mali čovek nečujno napušta svoje mesto na korak iza
osvajača, i ne čekajući naredbu, upućuje se ka široko otvorenim
vratima, obema rukama privlači njihova bela krila i sastavlja ih
zlatnom rezom.

Beleška o autorki
Mirjana Mitrović (1961, Požarevac) diplomirala je engleski jezik i
književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Dela: Autoportret sa
Milenom, Emilija Leta, Mesečari iz Marguma, Sveto stado. Za roman
Emilija Leta dobila je Nagradu „Branko Ćopić“ i ušla u najuži izbor za
Ninovu nagradu.
 Divna Vuksanović

DIDOLANDIJA
– Spiritus Sanctus… – mrmljao je i dalje glas s oltara, obraćajući se
nekome po vertikali, koja je otpočinjala cevima orgulja, nastavljala se
velikim Hristovim mozaikom plavo-zlaćanih tonova, a završavala
retkim sunčevim zracima što su se uzdizali i širili izvan same kupole,
mereći kalendarsko, ali i opako ljudsko vreme, glasovima što su
dopirali s osveštanih triptiha, ikona i pomalo jeftinih medaljona koji
su, zajedno s ostalim sitnicama, masovno prodavani u popločanom
predvorju hrama.
U isto vreme, malo podalje od Monrealea, svadbenih povorki i
suvenira tek prohodalih uličicama normanske kaldrme, događala se
tradicionalna ceremonija u slavu svetačke smrti Santa Rosaliae, koja
je nekim čudom predvidela i vlastitu smrt, postajući tako simbolom i
zaštitnicom grada. Dugačka povorka vernika i onih drugih kretala se
pelegrinskim planinskim stepeništem. Neki su zastajkivali radi
fotografisanja, poneki su klečali i tiho se molili, dok se većina tiskala
u svojevrsnom transu, pomešanom s istinskom glađu. Bio je to sam
početak 21. veka, doba procvata birokratije, ništavila i visoke
tehnologije. Masovne crevne infekcije, izazvane prilično lošom, tj.
nekvalitetnom ishranom lokalnog stanovništva, ipak su, što bolešću,
a što smrću, desetkovale ovu svečanu i tužnu povorku tamnoputih
ljudi, koji su ćutke promicali životnom scenom ostrva.
O svemu ovome, intenzivno je razmišljala vozeći se gradskom
linijom 544, na relaciji Lenon – Đoto – Mondelo, pri čemu je usput
uočavala oveće panoe na kojima je reklamiran aktuelni festival
operete, zatim tek postavljena izložba Maksa Ernesta, ali i početak
školske godine, za svu onu dečicu koja su preturala po ogromnim
plastificiranim torbama intenzivnog kolorita. Duž uzavrelih ulica, osim
prodavaca sveže ribe, domaće keramike ili bižuterije žarkih boja,
mnogobrojnih motociklista, higijeničara i svirača harmonike, javnih
vrtova s prostitutkama, očuvanih vila i skrovitih letnjikovaca s
polukružnim balkonima, protezala se Didolandija, nepregledni luna-
park za razonodu i zabavu, projektovan neposredno do uzbudljivog
restorana na vodi s redom žutih suncobrana, ispred koga se nalazila
živa skulptura ljudskih tela u prostoru.
Tu je nekako sve bilo pomešano – i prastari feničanski trgovački
putevi, i arapski krovni ornamenti crkava sa karakterističnim
zvezdama, polurazrušene severnjačke kule i rekonstruisana
srednjovekovna utvrđenja, te originalni vizantijski mozaici i
ilustrovani biblijski prizori, izrađeni za one najubogije i nepismene,
uglovi s bistama kraljeva, svecima i alegorijskim prizorima sve četiri
strane sveta, kao i visoke bele neoklasicističke katedralne građevine,
odnosno barokne fontane s kupidonima i delfinima kao implicitnim
vesnicima sreće. Pažnju je zaokupljalo i minijaturno marionetsko
pozorište s viteškim figurama u oklopima, kao reprezentativni deo
manje poznate tradicije ostrvskog lutkarstva. I pozlaćene kočije, u
kojima su snimani filmovi s glumcima iz epohe neorealizma.
Sećala se. Kako je svoj poslednji rad temperom naslikala na osnovu
obične, namenski snimljene fotografije baš ovog neba, i upravo te
vodene površine, koju je delila nežna linija horizonta. Na originalnom
primerku, što je po svojoj jednostavnosti podsećao na sasvim
izbledeli snimak polaroida, bio je i on, njen malo stariji brat –
nasmejan, uhvaćen u svojim najboljim godinama, obasjan kišom
sunčevih zraka, poispadalih iz plavetno-poroznog oblaka što se
nadvio iznad morske površine. Šta je bilo šta, na pozitivu se gotovo
nije ni razaznavalo. Kasnije, na slikarskom platnu nastalom na
osnovu ovog, isprva krajnje nezanimljivog foto-uzorka, međutim,
nedostajalo je ono što je išlo u prilog nesvesnom stapanju i
jednostavnosti – nije bilo njega, obožavanog brata. Ni u tragovima.
Kao da je, lagano koračajući ulevo, u nekom trenutku izašao iz
okvira slike, a da se nikada nije vratio. Stoga je i ukupna kompozicija
delovala, uprkos nedoglednom pejzažu u njoj, kao čist nedostatak,
otvoreni isečak mora i neba, s epilogom što kao da odnekud
neprestano ječi.
Vrata autobusa bešumno su se otvorila. Stanica je izlazila takoreći
na samu obalu, pored glasovitog restorana Čarlston, u kome su se
krišom sastajali sredovečni ljubavni parovi. Prepune života i poklona
u rukama, sa samog lida, u vozilo su utrčale njene vedre drugarice,
ukupno njih sedam, pripremajući se za izuzetno naporan popodnevni
trening.. A ovaj je valjalo obaviti koncentrisano, disciplinovano i
krajnje profesionalno, delimično u moru, do koga se dolazilo
puteljkom što se probijao kroz klizavo stenje, a delom u olimpijskom
bazenu s ugrejanom protočnom vodom. U žustrom razgovoru, prošle
su najpre Ulicom galebove tišine, otpozdravile onižem vlasniku
omiljene špageterije, a potom prešle preko malog prljavog trga, gde
su obično kupovale novine ili prepravljale garderobu. Misa u crkvi
služena je u subotu predveče. Svi viđeniji meštani upoznali su ih
ovde za vrlo kratko vreme. Nasmejane sportistkinje, u identičnim
trenerkama i s konjskim repićima, u veselom druženju, čavrljanju i
ozbiljnim treninzima sinhronog plivanja, provodile su dane u
ribarskom mestu, na poznatoj plaži. Širom otvorenih očiju, devojke
su s punom pažnjom slušale priče o karabinjerima, zavođenju i mafiji
na zalasku, isprobavajući, sasvim usputno, atraktivne majičice s
uličnih tezgi, na koje su povremeno nailazile.
I dok se, vežbajući u bazenu, trudila da ne misli ni na šta posebno,
pred očima su joj iskrsavali prizori bratovljevog nestanka, pomešani
s Didolandijom u večernjim satima. Tu se sve okretalo, visilo i
premetalo, od svetlosti i boja, sve do pokretom zamrljanih oblika i
patuljastih silueta što su se naizmenično sudarale, skakale, padale i
letele uvis. Bio je to prizor slobodne igre i destrukcije, čist Ilinx,
vrtoglavica, mašta i zbilja ujedno. U tom trenutku poskakivala je u
bazenu koji je po sredini cvetao. A zatim se voda uzburkala i ruke
njenih drugarica grčevito su izlazile na površinu, otimajući se
nevidljivom protivniku. Bilo ih je, u stvari, sve više: ruku, nogu,
nepribranih lica što su isplivavala iz dubina i svojim grimasama nešto
poručivala okupljenima u transu. Možda je to bila borba za dah,
slobodu ili nesmetano kretanje, bitka za lepotu koja ih je skupo
stajala. Iz tamne utrobe bazena neprestano je pljuskalo, komešalo
se i isplovljavalo nešto poput žive geometrije i kovitlaca tela,
upletenih u nevidljive mreže, sputanih u čaure, nasilno zapušenih
noseva i s obaveznim, drečeće-ukrasnim trakama na glavi. Delovalo
je kao da se smeju, tačnije cerekaju ravno iz zelenog
pandemonijuma što se prelivao u nadolazeće predvečerje. I da
neočekivano uživaju u mukama, koje su njihova iskrivljena usta,
samo povremeno izlazeći iz bazena, nemušto a ipak tako
ekspresivno iskazivala.
Za to vreme napolju je već bila u toku ekskluzivna modna revija koju
je, prema originalnim zamislima dvoje mališana, realizovanim na
crtežima što prikazuju jeziva morska čudovišta, vodene džinove i
tronožna stvorenja u vrtlogu među zmijama, organizovala
savremena britanska kreatorka, što je i sama ličila na zaigranog
Frankenštajna, vrtešku od svetle kože i iskolačenih očiju. Na
elegantnim tacnama konobari u besprekorno skrojenim odelima za
ovu priliku, i sa svilenim leptir-mašnama s kojima su obletali oko
stolova, posluživali su klijentelu šampanjcem i jagodama s
čokoladom, a potom i jelima s menija poludelog kuvara. Bio je to
aranžman od dimljenog lososa i tunjevine, s repovima hobotnice i
škampima, kus-kus sa, na poseban način pripremljenim, limunom i
lepo oblikovanim kuglama spravljenim od sveže rukole i spanaća.
Gigantski galebovi preletali su bazen i trpezu gde je bezmalo sve
ključalo. I modre voćne torte, i ostaci peciva, i cipele s kramponima, i
krici utopljeni u grla iskušenica sa ovog podneblja. Spot o Svetoj
Terezi, u novom rokerskom aranžmanu, vrteo se s obližnjeg video-
bima, spuštajući se sa stepenaste terase pravo u Tirensko more.
Na drugom nivou otpočinjala je proslava rođendana glavnog
menadžera hotela. Zapravo, bio je to nastavak ceremonijala bez
slavljenika, započetog na nekom svetom mestu, među visokim
palmama. Događaj je organizovan savršeno, svi prisutni gosti i
rodbina bili su iskreno razdragani – i do njih je, kao nekim čudom,
dopirala izlomljena svetlost Didolandije, koja je donosila nekakvu
luckastu dimenziju svim tim površnim kontaktima, dodirima i
sveopštoj dosadi. Pojedinost da je slavljenica bila u vodi, tražeći
tamo rano nestalog brata blizanca, nikoga se, u stvari, nije ticala.
Napolju su je očekivali zagrejani peškir, torta u obliku velikog srca i
pompezna dobrodošlica, dok je duboko unutra, u penušavom
bazenu, bila samo delić performansa okrenutog nadole, mogavši
otuda, sada sasvim bistro, da vidi da ni tu, kao ni gore, uostalom,
nema baš nikoga do koga joj je uopšte stalo.
Ipak je pogrešila. Bujno fikusovo drveće, u odblesku marine,
zaklonilo je jedno lice, ravnodušno i s grickalicom za nokte u
rukama. Između poslednjeg udisaja i osmeha kao da je konačno
nešto izašlo iz nje.

Beleška o autorki
Divna Vuksanović (1965, Beograd), srpska književnica, filozof i
teoretičar medija. Diplomirala je na Fakultetu dramskih umetnosti,
Odsek za menadžment i kulturu, pozoršte i radio-produkciju i na
Filozofskom fakultetu, Odeljenje za filozofiju. Magistrirala je na temi
iz teatrologije, a doktorirala na temi iz savremene filozofije i estetike.
Baveći se teorijom masovnih medija, ova spisateljica u svojoj prozi
problematizuje njihov uticaj na naše živote. Dela: Glava harfe
(poetska proza), Život sa Trolovima, Štipaljka u hulahopkama, Lezi
mi na leđa, Trole, Madona dugog vrata (pesme). Knjige priča:
Opažač, opažena; Patološke priče; Avanture sa stvarima; Okultno
krvarenje, Memo.
 Jelena Lengold

NE VOLIM TE
1.
– U pravu si. Verovatno te ne volim. To je nešto drugo. Skoro kao
ljubav, ali opet nije baš prava ljubav.
Zatim je nastavio da gleda u svoju čašu.
Dobro, pomisli ona. Šta je tu strašno? Ne volim ni ja tebe. Nikad nije
ni bilo planirano da se volimo.
– Jesi li siguran da bi umeo da prepoznaš? – upita ona ipak.
– Da prepoznam, šta?
– Ljubav.
Gledao je neko vreme u nju, kao da uopšte ne shvata šta ga pita. Taj
pogled potpuno napuštenog deteta. Koje se probudilo u mraku i
osluškuje.
Onda je klimnuo glavom.
– Znao bih – reče.
Zvučao je neubedljivo
– Po čemu bi znao?
Nešto kao osmeh pređe preko njegovog lica.
– Dođavola, kako to misliš? Valjda bih nekako znao.
– U redu, reci mi, šta bi učinio za svoju ljubav?
– Ništa, valjda. Šta čovek uopšte može da uradi za drugoga?
– Da li bi se oženio tom koju voliš?
– To bi bilo nešto najgore što bih mogao da joj učinim. Zamisli, živeti
sa mnom…
– Ne želim ni da zamišljam.
Pružio je ruku preko stola i dotakao njene prste. Zatim krenuo rukom
naviše, ka nadlanici. Okrenuo njenu ruku i prešao prstom, lagano, od
dlana od udubljenja lakta.
– Po nečemu bi se ljubav valjda morala razlikovati od svega što joj je
slično – reče ona.
Podigao je njenu ruku i uronio usne u dlan. Zagrizao jedan prst.
Pustio da mu ona nekoliko trenutaka prelazi prstima po usnama.
Onda se ispravio i ponovo otpio malo svog pića.
– Ko bi ga znao – reče on – možda ja to i ne umem. Možda bi
trebalo da idem kod psihijatra.
– Možda. Ipak, ne bih volela da ideš kod psihijatra samo zato što me
ne voliš.
– Mislio sam, možda ja ne volim samog sebe. Možda je u tome stvar.
Ne znam koliko sam uopšte sposoban da volim bilo koga ako ne
volim sebe.
– Ne verujem u tu teoriju – reče ona. – Znam mnoge koji se gade
sebe i istovremeno crkavaju od ljubavi.
Ćutao je neko vreme, a onda nastavio:
– Ali ne volim da budem sam. Mrsko mi je da budem sam. Bolje se
osećam kad sam s tobom.
– Ali ipak me ne voliš.
– Ponekad mi se čini i da te volim. Možda je to zbog ovog stola, ne
znam.
– Šta je s tim stolom?
– Znaš…
– Ne, ne znam, reci mi?
– Kad god ovde sedimo, posle nekog vremena, čini mi se kao da te
ipak volim.
Strpala je u usta punu šaku kikirikija. Bili su slani i činilo joj se da
nema dovoljno volje da ih sažvaće. Progutala ih je onako cele i rekla:
– Nije to ništa, proći će te brzo.
On klimnu glavom, ličeći na čoveka koji upravo prima izraze
saučešća:
– Hoće.
Zatim je ustao da im donese još po jedno piće. Gledala je za njim.
Njegov mačkasti hod između stolova. Baš kao kakav lenji, uspavani
mačak koji svakog trenutka može iznenada skočiti na vrh drveta.
Tako je hodao. Obožavala je taj hod i dešavalo se da ga prati po
gradu, kradom, samo da bi posmatrala kako on hoda.
Već se vraćao noseći dve pune čaše u rukama.
Gledali su se i pili. Ništa se pametnije nije moglo uraditi. Ispod stola,
njegova je ruka ponovo milovala njeno koleno. Uvek je to radio.
Morali su se dodirivati, barem pomalo.
– Mislim da ni ja tebe ne volim – reče ona. – Mada, nekada mi se
činilo da te volim. Posle sam videla da to nije to. U pravu si, to je
nešto drugo među nama.
– Šta bi to moglo biti, ako nije ljubav? Seks?
– Valjda.
– Kad sam bio sasvim mlad, mislio sam da su ljubav i seks potpuno
nerazdvojni. Onda sam, sledećih dvadeset godina, verovao da su to
dve stvari koje se gotovo nikad ne sretnu na istom mestu. Danas ne
znam više ništa o tome.
Nije se moglo čekati. Brzo, brzo, sručili su u sebe ostatak pića i izašli
na ulicu. Prijateljski i sasvim gust mrak bio je svuda oko njih. Mogla
je osetiti kako kugla u njoj treperi, iščekujući.
Nije je voleo, i nije ga volela. Njena je ruka stezala njegovu u džepu,
a led je, poput tankog stakla, pucao ispod njihovih nogu. Bio je to
sasvim neobičan zvuk, ni nalik na zvuk pucanja leda. Išli su ka njenoj
kući oprezno, drhteći od hladnoće i vetra, umireni saznanjem da se
ne vole.
Gotovo da nisu ni pričali usput. Bilo je suviše hladno za razgovor.
Prosto su gledali kuda hodaju i pokušavali da se ne okliznu. Nekoliko
puta zastao je i poljubio je potpuno ledenim usnama. Negde na pola
puta zavukao je ruku u njen kaput i dotakao joj grudi, preko
džempera. A onda rekao:
– Grozno je hladno. Hajdemo.
Ponekad bi je samo pogledao kada bi prolazili kraj uličnih lampi.
Podigao bi pogled i upiljio se u njeno lice. Nekakav pogled bolesnog
psa. Pogled pomirenog sa sudbinom.
2.
– A da se rastanemo? – upita ona, donoseći mu čaj.
I dalje je bio u krevetu, pokriven do pojasa. Prošao je rukom kroz
kosu i otkrio čelo. Volela je taj pokret. Bio je to jedan od stotine
njegovih pokreta koje je lako mogla prizvati u sećanje kad god
poželi.
– Kakva korist od toga? Šta bi u našem slučaju uopšte značilo da se
rastanemo?
Zaista, pomisli ona. Pre ili kasnije ponovo bi se sreli i ponovo bi vodili
ljubav. Nikada, uostalom, nisu jedno drugome ništa ni obećavali.
Nijedna od onih zauvek-rečenica nije nikada bila izgovorena između
njih.
Svi ljubavnici ovoga sveta, mislila je, veruju da je upravo njihova
priča počela na neki naročito neobičan način. Svi podjednako veruju
da se od prvog časa znalo šta se među njima mora dogoditi. Lakoća
kojom joj je dolivao piće te prve noći. Pogledi u polumraku.
Nestrpljivo iščekivanje da svi drugi shvate i ostave ih u onome što je
tada već bilo sasvim neizbežno. Njihov prvi trenutak u praznoj sobi,
pred zoru, kada su im se lica već menjala. Njegova brada počinjala
je ponovo da raste. Njena se šminka rastapala oko očiju.
Poluspušteni kapci, od umora, pića i pomirenosti pred onim što ih
očekuje. Savršeno prepoznavanje tela. Varljivo i sasvim nepouzdano
osećanje da su se konačno ponovo pronašli.
Dok je napolju svitalo, ona je, lica uronjenog u njegov vrat, rekla:
– Mrzim sve te igre. Pretvaranja. Ko će koga prvi pozvati. Ko će biti
jači.
– Nisam ni ja u tome vešt – rekao je on.
I ona je dobro znala, od samog početka, da od njega nikada neće
čuti nijednu ugodnu laž.
3.
Zatekla ga je jedne večeri kako sedi u kolima ispred njene kuće.
Prišla je. Kucnula po prozoru. On je otvorio vrata. I gledao u nju
ćutke neko vreme. Uhvatio je između prstiju dugme njenog kaputa.
– Ovoga sam se uvek plašila – reče ona.
Napravio je neku gorku grimasu:
– Ti se ne moraš plašiti. Ti barem znaš gde si.
– Na koliko dugo odlaziš ovaj put?
– Mislio sam… ima li smisla da se vraćam? Sve te obične stvari koje
drugi ljudi čine s lakoćom, meni su, iz nekog razloga, savršeno
nedostupne. Ne umem to da objasnim.
I dalje je sedeo u automobilu, a ona stajala kraj otvorenih vrata,
samo delimično svesna vetra koji joj je ledio prste.
– Ponovo će pasti sneg – reče ona i gurnu ruke u džepove. Uglovi
njenih očiju bili su vlažni i pekli su je. U jednom trenutku imala je
sasvim sumanutu želju da se spusti na zaleđeni pločnik i zaspi, tu,
kraj njegovog automobila. Ujutru bi sve nestalo, pomisli ona. To je
samo jedna od loših noći.
Ali je njegova oborena glava govorila drugačije.
– Molim te, ne otežavaj mi. Sada ću jednostavno pokrenuti kola i
otići. A ti ćeš otključati svoja vrata, skinuti kaput, skuvati čaj, popiti
ga u krevetu i zaspati. I zauvek, zauvek zaboraviti na mene. Obećaj
mi.
Zaista, pomisli ona, nigde nijedne zvezde. Zavejaće preko noći.
Putevi će biti prepuni snežnih smetova. Niko ove noći ne može
otputovati iz grada.
– Čaj je dobra ideja – reče ona.
Zatim se okrenula i izvukla ključeve iz džepa.
Kada je ulazila u kuću, njega više nije bilo.
4.
Nekoliko godina kasnije zatičemo je kako pije svoju jutarnju kafu u
kuhinji i prelistava jučerašnje novine. Njen muž se brije u kupatilu.
Ona ga čuje kako zviždi ariju iz Travijate. Prelazeći nemarno preko
naslova, ona, zapravo, misli kako je subotnje jutro jedna od najboljih
stvari koje čovek može izvući od života. Bolje je od putovanja oko
sveta, misli ona. Putovanje oko sveta je nestvarno, nešto za šta
pouzdano znaš da će proći. Putovanje oko sveta nije deo ničijeg
stvarnog života. Ali ovo jutro jeste moj život, misli ona, ustajući da
otvori prozor. Jutro je upravo onakvo kakvo jutro treba da izgleda.
Sunčano je. Vazduh je svež, ali ne hladan. Oblaci ne izgledaju
nimalo preteći.
Ona se vraća novinama. Okreće stranu. Gleda taj naslov.
Vanzemaljci sleteli na benzinsku pumpu. Tu je ta fotografija. Vlasnik
benzinske pumpe, u svojoj kariranoj košulji, pokazuje rukom
neobične tragove u travi. Oči joj lete po tekstu. Čuli smo pred zoru
čudan pišteći zvuk. Naš pas je počeo besomučno da laje. Nismo
mnogo videli od svetla. Veliko svetlo udaralo nam je u oči. Zatekli
smo samo ove tragove, ravnomerno raspoređene…
Odjednom shvata da muž stoji pored nje:
– Šta se dogodilo? – pita ona.
Ona ga gleda. Njegovo sveže obrijano lice sija se pod jutarnjim
svetlom.
– Šta se dogodilo? – pita on nešto glasnije, spuštajući ruku na njeno
rame. – Šta je, pobogu? Zašto plačeš?
Ona podiže ruku do svog lica i oseti da je obliveno suzama. Iako iz
daljine, počinje da shvata da zvuk koji čuje nije daleki misteriozni
jecaj svemirskog broda, već njen sopstveni glas.
Muž seda na stolicu pored nje. Uzima njene šake u svoje. Kaže:
– Molim te, reci mi šta ti je. Šta te je uznemirilo?
– Nešto što sam zaboravila – kaže ona. – I sada sam se toga
ponovo setila.
5.
Na benzinskoj pumpi ona zaustavlja svoja kola i izlazi. Nema nigde
nikoga. Odjednom, iza kuće, pojavljuje se dečak. Kaže:
– Tata će odmah. Otišao je da nahrani psa.
– Hvala – kaže ona. – Pomažeš tati?
– Smem samo da brišem prozore – kaže dečak – ako mogu da ih
dohvatim. Tata mi ne dozvoljava da sipam benzin. Kaže da mogu da
prospem. Ali ja umem da sipam benzin. Pokazao bih ti, ali tata može
da naiđe i onda ću dobiti batine.
– Nema veze. Sačekaćemo tvog tatu. Kaži mi, čitala sam u
novinama da su kod vas sleteli vanzemaljci?
– Da – kaže dečak. – Ja ih nisam video. Spavao sam. Niko ih nije
video. Ali sleteli su, merili su nešto oko kuće i otišli. Misliš da će da
se vrate?
– Sigurno – kaže ona.
– Ja znam zašto su sleteli baš kod nas.
– Zašto?
– Hteli su da zamene Blekija, mog psa, psom iz kosmosa. Ali Bleki je
zalajô i mi smo se probudili i nisu uspeli. Sad Bleki noću spava u
kući.
– Koliko imaš godina? – pita ona.
– Uskoro ću imati šest – kaže dečak.
Potom se okreće i viče:
– Tata, tata, požuri!
I onda ga ona vidi kako izlazi odande, briše ruke nekakvom
zamazanom krpom, uvlači košulju u pantalone i zatim, baš kao da je
to juče bilo, provlači prste kroz kosu i podiže naočare. Na nekoliko
koraka od nje, on je pogleda i zastane. Prinosi ruku licu, kao čovek
koga je nešto iznenada zabolelo. Dečak stoji između njih i posmatra
ih. Kaže:
– Tata, rekao sam joj za vanzemaljce.
Mršaviji je nego ranije i njegova kosa je nešto duža no što je ona
pamti, ali, sve u svemu, to je on. Čuje ga kako kaže:
– Ovo je Luka, moj sin.
– Da. Upoznali smo se.
– Šta te je dovelo ovamo? – pita on.
– Videla sam tvoju sliku u novinama. Morala sam se uveriti da si to
zaista ti.
Luka vuče oca za rukav. Šapuće:
– Tata, ona čeka da joj sipaš benzin. Čeka te već pola sata.
– Odmah ću – kaže otac.
Ali se ne pomera.
– Rekao si da nikad ne bi umeo da živiš kao drugi obični ljudi.
– Izgleda da sam naučio.
– I rekao si da nikad ne bi mogao da živiš na jednom mestu. Da bi te
to činilo nespokojnim i potpuno sputanim.
– Navikao sam.
Lukine oči su širom otvorene. Kaže tiho:
– Tata, ti je poznaješ?
On uzima sina za ruku. Kaže mu:
– Luka, idi u kuću. Vidi da li je Bleki sve pojeo.
Ali dečak i dalje stoji tu, posmatrajući čas nju, čas njega.
– Hoćeš da ti sipam benzin? – kaže čovek.
Ona konačno pronalazi iza sebe bravu, otvara vrata svog
automobila, i odlazi, zakačivši točkom gomilu praznih konzervi koje
stoje u jednom uglu. Grozan zveket konzervi koje se ruše i kotrljaju.
Pogleda za trenutak u retrovizor. Otac i sin stoje, drže se za ruke i
gledaju za njom.
6.
Mrak je već odavno pao i pumpa je bila zatvorena. Prošla je okolo i
pogledala kuću. Čula je kako Luka viče s vrata:
– Blekiiiiiii! Bleki, ulazi u kuću!
Pas je dotrčao do vrata i ušao. Dečak je zatvorio za njim. Ona je
stajala neko vreme tamo posmatrajući svetla u kući. Zatim je
poželela da priđe još bliže. Šta ako se sad vrate oni vanzemaljci i
zateknu me kako se šunjam oko kuće, pomisli ona.
U sobi, on je rastavljao stari budilnik. Videla je kako njegovi prsti
pažljivo odvajaju jedan po jedan delić, pincetom, i odlažu ih na sto.
Nikad mi nije rekao da ume da popravlja satove, pomisli ona. Ko zna
šta sve o njemu nikada nisam saznala.
Zatim se pojavila jedna mlada žena s tacnom punom uštipaka.
Stavila ih je na onaj isti sto. On je podigao pogled, nasmešio se ženi
i rekao nešto. Žena je odmahnula rukom. Uzela jedan uštipak,
zagrizla ga i zatim uključila televizor. Sela je u fotelju i podvila noge
ispod sebe. Zatim se pojavio dečak i krenuo da uzme uštipke. Čula
je kako mu otac kaže: „Pazi“, i pokazuje na deliće budilnika. Dečak
je otkidao komadiće uštipka i davao ih psu. Ona je stajala s one
strane prozora, bez daha, osećajući kako se večernja vlaga podiže iz
trave i polako joj puzi ka kolenima. Zatim je čula kako pas počinje da
laje. Dečak je pokušavao da ga umiri. Pas nije prestajao. Majka se
okrenula i kazala nešto dečaku. Videla je kako dečak i pas izlaze iz
sobe. Oni prsti su sada izvadili jednu majušnu spiralu iz sata, podigli
je do svetla. Odjednom, setila se kako je voleo da joj tim prstima
prelazi po usnama dok su vodili ljubav. Ponekad bi je gotovo grubo
stezao prstima za usne, a ponekad je samo lagano prelazio po
njenim zubima i preplitao ih s njenim jezikom.
Prvo se pojavio pas. Njegova njuška bila je sasvim uz njenu nogu.
Onda je ugledala dečaka. Stajao je tu, kraj nje, i posmatrao je. Ko
zna otkad je tu stajao. Konačno, dečak prošaputa:
– Nećeš odvesti Blekija? Morao sam da ga izvedem ponovo napolje,
mama se ljuti kad laje.
Ona je gledala u dečaka i psa, ne uspevajući da progovori.
– Znao sam da si ti vanzemaljac, čim sam te video danas na pumpi
– nastavio je dečak. – Vidiš li u boji, ili crno-belo?
– Crno-belo – reče ona, takođe šapćući.
– Šta ćeš sad da radiš? – upita dečak. – Koliko dugo ostaješ na
Zemlji?
– Upravo odlazim. Došla sam samo da se oprostim od tebe. Laku
noć, Luka.
– Mogu li da te dotaknem? – upita dečak.
Ona pruži ruku i dečak polako, pomalo bojažljivo, pruži prste ka njoj.
Videla je da će, kad odraste, imati iste ruke kao i njegov otac. Dečak
je svojim prstom dotakao njen prst.
– Niko mi ovo neće verovati – reče on.
– To nije ni važno. Ti ćeš znati da se dogodilo.

Beleška o autorki
Jelena Lengold (1959, Kruševac) piše pesme, pripovetke, romane.
Knjige pesama: Raspad botanike, Vreteno, Podneblje maka,
Prolazak anđela, Sličice iz života kapelmajstora, Bunar teških reči.
Knjige priča: Pokisli lavovi, Lift, Vašarski mađioničar, Pretesteriši me,
U tri kod Kandinskog, Raščarani svet. Napisala je roman Baltimor.
Za poeziju je dobila Nagradu „Đura Jakšić“, a takođe i Nagradu
„Jefimijin vez“ za zbirku pesama Bunar teških reči. Knjiga Vašarski
mađioničar nagrađena je Evropskom nagradom za književnost,
Nagradom Žensko pero, Nagradom „Biljana Jovanović“ i Zlatnim Hit
Liberom.
 Elvira Rajković

PISMO IZ MAGLE
Nastupaju temeno-potiljačne glavobolje; nagon za povraćanjem se
javlja svakih dva sata; pražnjenje creva i bešike se vrši ubrzano.
Kada osetite najjači nemir, kada vas razjedaju najgore nedoumice,
kad shvatite da ste u najcrnjem zatvoru od svih – po izboru
sopstvenih zabluda građenom – šta radite? Možete npr. otići u
smrtonosnu bolest. Možete skočiti s mosta. Ali ako samo dobijete
glavobolju, vaša najjača glavobolja će se pretvoriti isključivo u
vrhunsku površnost! Ako ne budete dovoljno očajavali, ako ne
shvatite temeljno kakav vam je bio dotadašnji život – nema vama
spasa! Ako npr. samo kupite nove cipele, stupite u novi brak, ili
počinite neku sličnu bedastoću koju vam savetuju borci za razbijanje
zimske ili bilo kakve čamotinje – kraj će vam biti najbednije
otaljavanje fizičkog preostatka. Statistički i zakonomerno računajući
– to će vam se i dogoditi! Ali valja probati.
Zaronite u svoju prazninu, imenujte svoju bedu; ne zauzimajte
odbrambeni stav, naučen na nekom od onih glupih pomodnih
tečajeva – gde vas za kratko vreme priučavaju borilačkim umećima
„na svim nivoima“. Kopajte po sebi i ne suzdržavajte se pred
„društveno neprihvatljivim“ mislima, pretresite porive kojih biste se
„morali“ stideti!
Koliko su važni vaše poreklo, obrazovanje i društveni status? Neka
odbrambena pitanja ne služe da bi se na njih odgovorilo, da bi se
ispitala njihova suštinska važnost po vaše biće – ne! Takva pitanja
najčešće služe kao parametar vaše „normalnosti“, kao odrednica
pripadništva društvenom krdu, kao sigurnosni ventil ličnih i
društvenih previranja. Niko ne voli moguće „izdajnike“. Odakle ste?
Trudite li se da zapostavite važnost svog porekla? Koketujete li sa
„ljubavlju prema svim ljudima“? Prezirete li tiho ili bahato ljude, hranu
i običaje „svoje doline“, u ime vaše neutemeljene svebliskosti sa
„celim svetom“?
Ako su vam se dedovi borili noževima i sekirama, vi se morate latiti
takvog oružja! Morate savladati veštinu ZAŠTO I KAKO! Znate, ne
morate nekoga izbosti nožem ili mu raspolutiti glavu sekirom da biste
bili ubica. A možda će vam biti oprošteno i ako ste to bukvalno
počinili budete li umeli da shvatite kako i zašto se to dogodilo.
Kada sam poslednji put poželela da nekoga ubijem? Obilazim oko
tog pitanja već nekoliko dana. Zašto? Zato što me je pre nekoliko
večeri, na najpristojnijem mestu, u najboljem raspoloženju, jedan
vaspitani poznanik, posle izvesne moje opaske, zapitao:
– Kada ste poslednji put poželeli da nekoga ubijete?
Ljudi obično bivaju učtiviji pri postavljanju takvih pitanja, ili ih barem
obeleže ironijom. U društvu razgovor krene od debljine sloja naše
civilizovanosti, pretresu se mnoga socijalna umeća, da bi se na kraju
zaključilo kako je čovek ispod tog tankog sloja ostao animalan – što
ne znači ništa!
Kada sam se ispavala, telefoniram poznaniku od prethodne večeri:
– Napravila sam spisak.
– Kakav spisak?
– Spisak za odstrel.
– Koliko njih?
– Oko dvadeset.
– Možete li biti konkretniji?
– Kako konkretnija?
– U smislu svođenja spiska na dve-tri osobe.
– Može i samo jedna!
– To sam i mislio. Koga bi ste najradije utamanili?
Iz mene curi priča. Govorila sam pola sata, možda koji minut duže.
Sagovornik uzdahnu kada sam zaćutala:
– Mnogo sam saznao o vama.
Molim ga da ne saopštava ni meni, a pogotovo drugima, ništa iz
zbira svojih saznanja o mojoj ličnosti; ne zato što se nečega plašim
ili se stidim, nego zato što ne znam ni šta ću sa svim onim što već
znam o sebi.
Hoću mirno, rastegnuto ili otegnuto, da ustanem iz kreveta i
glavinjam kroz kuću, puštajući sporo svetlost pod očne kapke;
osećam pod poluspuštenim kapcima da su mi očne jabučice tople.
Sedam u usku, plitku kadu, skupljam kolena pod bradu; onda
zagnjurujem glavu među kolena, njušim svoje međunožje i svoja
pazuha; širim ramena laganim rastezanjem i čujem pucketanje;
okrećem tabane jedan prema drugom i trljam ih međusobno – kolena
mi, sada raširena i spuštena, dodiruju ivicu kade. Puštam vruću i
hladnu vodu naizmenično, dok ne istočim svu toplu vodu iz bojlera,
itd.
Oko sedam sati prvi put poželim da nekoga ubijem. Zove me neka
idiotkinja da mi opiše jedan ili više tužnih događaja iz svog života. U
mom telu urnebes. Čaj mi se hladi, glas sagovornice kao da me
udara u potiljak, i stalno mumlam u znak odgovora na odsečno
ponavljano pitanje – tvrdnju moje sagovornice: „Ti me barem znaš,
znaš da sam ja normalna, zar ne? Kako da ne poželim da ubijem
nekoga ko mi tako surovo ’načinje’ dan?“ Ali ja uzvraćam
najcivilizovanijim razumevanjem i ta farsa biva završena kada moja
sagovornica shvati da sam bila suviše površno velikodušna – što mi i
kaže. U spuštenu slušalicu joj pakosno odgovaram da nemam
hrabrosti da joj kažem istinu.
P. S. 1
U oktobru jutra umeju da budu skoro zimska. Ona ima na sebi
ofucani plavi mantil, vezan oko struka dvema nadovezanim i
uvrnutim plastičnim kesama, žutom i zelenom. S leve i desne strane
bokova visi joj pet-šest kesa, dopola napunjenih – zadenute su za
improvizovani pojas. Preko levog ramena joj je prebačen ranac
osrednje veličine – nešto lupka u njemu dok njegova vlasnica hoda.
Obuvena je u dve različite, izanđale muške patike i u snežno bele
sokne. Od ivice sokni do ivice mantila se vide otečene, kvrgave
noge; pri hodanju čudnovato rastavlja kolena. Nije to geganje, pre liči
na pokušaj laganog, klovnovskog poskakivanja. Desnom rukom, tj.
šakom u nejasnosivoj rukavici bez prstiju, vuče za sobom sanduk,
drveni, oblika kocke, postavljen na zarđalu metalnu konstrukciju
negdašnjih kolica namenjenih za nošenje putnih torbi ili kofera.
Neveliki točkovi kolica su obloženi crnom, iskidanom gumom. Iz
sanduka vire: glavica kupusa, sara ženske čizme, grlić pivske flaše,
primerak Politike; u jedan ugao je zadenuta drvena batina,
zadebljana i zaobljena pri vrhu – neko ju je ručno grubo izdeljao.
Njena bujna pepeljasta kosa „poklopljena“ je ljubičastom vunenom
kapom sa zelenim pomponom koji, viseći na isheklanoj vrpci, skače
levo-desno. Oči su joj plave da plavlje ne mogu biti, sa otečenim
kapcima – uz rub gde bi trebalo da su trepavice samo crvenilo, kao
da je nacrtano. Obrva takođe nema, a pogled joj je ipak prijatan i
dobroćudan. Nos joj je „Grejs Keli“, usne ravne i rastegnute u
nepromenljivi smešak, prema ušima se protežu istovetni, kosi ožiljci.
Ušiju, zapravo, nema; koliko kosa dopušta – vide se dva parčeta
izreckanih ostataka ušnih školjki, što je u potpunom neskladu sa
bledom čistotom lica, koju ne narušavaju ni nedostatak obrva i
trepavica, ni crvene ivice očnih kapaka, ni ožiljci protegnuti od ivica
usana do ušnih patrljaka.
Dok prolaznici zagledaju njenu neobičnu pojavu, ona, ne gledajući
nikoga, zastaje ispred pekare u čijem izlogu su naslagane sve vrste
finog peciva.
P. S. 2
Školski drug iz gimnazije, koga nisam srela trideset godina, vodi me
na večeru. Ne možete uvek izvrdati. Sa početnom simpatijom,
iznuđenom arsenalom mladalačkih uspomena, slušam još jednu
priču još jednog osnivača svetlosnom brzinom nakoćenih
deoničarskih društava za prodaju i kupovinu ne znam sve čega ne.
Uz predjelo moj gimnazijski drug koketno opravdava svoje
novostečeno bogatstvo raspadom socijalizma u Jugoslaviji, ističući
svoje naglo razvijene sposobnosti: nisam ni sam znao šta sve mogu!
Uz glavno jelo me guši praznorečje koje veoma labavo povezuje
cenu mog prisustva sa cenom večere i sa „poslovnim“
sposobnostima mog gimnazijskog druga. On, obučen u Armanija, ne
zatvara usta:
– Ništa nisam znao, sećaš li se kakav sam duduk bio, a? A vidi sada,
vidi me sada, vidi me samo! Znam ja kako je svima vama koji
umujete! Bilo šta, samo mi javi, što god ti pod milim bogom zatreba,
samo me pozovi. Ako me trenutno nema, ona moja glupa sekretarica
će zabeležiti. Ja ću se već sutra pobrinuti za ono što znam da ti
treba, ali i sve ostalo, sve, sve: lekari, majstori, devize, benzin –
samo zovi! Ti znaš, jeli, onaj lepi Darko, naš drug, pravio je viceve na
moj račun – ja sam dugo bio zaljubljen u tebe, moja žena je
ljubomorna što čuvam tvoje fotografije sa izleta na Ohridsko jezero.
Još čujem kako se smeješ!
Nemojte pogrešiti. Nemojte ni slučajno aktivirati moralno-
odbrambene mehanizme – to bi bilo normalno i dosadno!
Nahranjen i zasopljen, oznojen i želudačno ozračen, moj gimnazijski
drug me na rastanku sočno ljubi tri puta, uzvikujući pokroviteljski:
– Znam, znam šta ti otprilike treba, budi sutra kod kuće, oko devet,
znam gde stanuješ, ja tebe pratim; poslaću jednog mog čoveka da ti
donese neke sitnice, a posle me samo pozovi i kaži šta ti još treba;
ej, baš imam neke nemačke mašine za veš, razmisli, ne brini za
cenu, ostalo mi je stotinak od prebijanja dugova sa jednim
partnerom, ja se bavim krupnijim poslovima. Dogovoreno, zar ne?
Zaista nećeš da te odbacim kući?
On seda u metaliksiva kola sa zatamnjenim staklima – šofer mu je,
iskočivši iz kola, otvorio vrata – i odvozi se. Ja stojim ispred pekare u
čijem su izlogu naslagane sve vrste finog peciva.
I lepo mi, usred ratne nemaštine, ujutro oko deset, u oktobru 1993.
na vrata kuca tip u bordo sakou i učtivo kaže:
– Poslao me gospodin Nikola, naš radnik će odmah uneti kutije,
proveravam, gospođo, da li ste kod kuće.
Naizmenično sam požderala čokoladu sa lešnicima od dvesta
pedeset grama i komad pršute težak oko trista grama. Predveče
sam se natopila ČUVENIM parfemom i kao „dobra vila“ raznela
nekolicini prijatelja poklone.
P. S. 3
Ima fizički dopadljivih ubica, takoreći lepih, malko ružičastih, skoro
sterilnih. Jedan od njih, sa svetlosmeđim šiškama, sa plavim očima,
sa obraščićima, oštro sečenim usnama – sedi prekoputa mene.
U kafani smo u kojoj smo zakazali sastanak. On se osvrće, meškolji,
mlatara rukama, prekomerno pije i već pomišljam da neće biti ništa
od ozbiljnog razgovora. Treba da mu predam i rastumačim porodičnu
poruku koja je slučajno dospela do mene kao prenosioca. On me je
prvih četrdesetak minuta kinjio pitanjima:
Otkuda baš vi? Kako ste vi dospeli u tu priču? Da li ste se ponudili
kao prenosilac poruke? Zašto su vama prepustili da me nađete? Ko
je to tražio od vas? Šta su vam ispričali o meni?
Ne volim naročito sedenja po kafanama sa pripitim gnjavatorima,
makar oni inače bili najpametniji i najinteresantniji ljudi – a kamoli da
bi mi se mogao dopasti neurotični sagovornik, koji je možda i
paranoik.
Nemarno mu odgovaram da je moj zubar, koji je i zubar mog
gimnazijskog druga, saznao za neke moje porodične veze, da su me
moj gimnazijski drug i moj zubar zamolili da pomognem da se
pronađe rođak supruge mog zubara itd. Pristala sam najviše zbog
toga što mi je pomenuto da ga traže mati i supruga sa dvoje male
dece. On ne popušta sa pitanjima:
– A da li ste vi izabrali ovu kafanu?
– Da.
– Zašto ovu?
– Ovde sam pre ovog rata sedela sa prijateljima.
– Nisu li vam savetovali da bi ovo bilo zgodno mesto, da ja, na
primer, ne poznajem dovoljno grad?
– Ništa mi nisu savetovali.
– Znate li šta sam po zanimanju?
– Znam.
– Ko vam je rekao?
– Moj zubar.
– Šta vam je još rekao o meni?
– Da ste veoma obrazovani i da vas je on poznavao nekada u
Sarajevu kao izuzetnu osobu, kao i da vam to mogu reći.
– I kako ste me pronašli?
– Moj gimnazijski drug ima razgranate poslovne veze.
– Vaš drug je novi bogataš koji me je očas pronašao?
– Za jedno prepodne.
– A zašto je onda bila potrebna vaša porodična veza?
– Mi smo plemenski nastrojen svet, uvek verujemo da će se nešto
uraditi bolje i sigurnije ako se pozovemo na neku rođačku,
zemljačku, nacionalnu ili versku vezu. Moj drug se upleo slučajno.
– I kako vam izgledam?
– Kao da očekujete da će vam svakog trenutka neko skočiti za vrat.
Trenutno se umirio i ukočio, ili da me zavara ili od iznenađenja. Čaša
mu je bila prazna i naredno mahanje konobaru je izveo laganim
podizanjem ruke, iz pedagoškog razloga umirivanja sagovornika, ili
radi poricanja mojih opažanja. Upita me odglumljeno nehajno:
– Da li se vi to pravite pametni ili ludi?
– I jedno i drugo.
– Zašto?
– Jesam znatiželjna, ali vi sigurno verujete da vas mogu razumeti
samo vaši ratni drugovi.
– Rugate mi se?
– Plašim se.
– Zašto?
Tek što me je upitao „zašto“, ušao je mlad čovek, tresnuo je vratima i
nekome nešto viknuo. Čuh kako moj sagovornik razmiče noge pod
stolom, leva ruka mu je nestala za leđima. Obraščići su mu od
zatezanja postali četvrtasti; interesantna je bila njegova skoro
opuštena čeljust, rastavljene, lepe usne, kao da duboko i tiho diše na
usta; oči su mu se pokretale kao na ubrzanom filmu. Bučni mladi
čovek se samo nekome obradovao; dijagonalno od nas je počelo
veselo pozdravljanje. Ja odahnuh. Moj sabesednik se kameleonski
opustio, vratio levu ruku na sto i njome dohvatio čašu:
– Rekli ste da se plašite. Zašto?
– Proveli ste dugo vremena na frontu…
– I hteli biste da znate šta sam tamo radio?
– Ne znam da li bih htela da znam.
– O, još kako biste hteli da znate. Samo strepite da biste mogli čuti
neku grozotu koju vaš fini želudac ne bi podneo.
– Ne tiče vas se „moj fini želudac“!
– Bio sam snajperista iznad Sarajeva.
Moj zubar mi je to poverio, ali me je zamolio da zadržim informaciju
za sebe; ako sretnem rođaka njegove žene, mogu jedino „priznati“
da znam kako dolazi sa fronta.
– Što god da ste tamo radili sada ste u Beogradu, živi i zdravi. Mnogi
koji su odavde otišli u rat u Bosni, svojom ili tuđom voljom, nisu se
vratili, ili su se vratili osakaćeni.
Nasmešio mi se nadmoćno, profesorski dozirano podsmešljivo – s
pravom verovatno:
– Zar smatrate da ste hrabri što mi to kažete? Otkuda vama pravo
da sudite?
– Ne sudim.
– Ali se plašite?
– Da, zato što spadam među one neznalice koje su verovale da su
nečovečni i zli živeli pre nas. Zar ne govorimo kako smo manje-više
svi bili ubeđeni da se nama ovakav rat ne može dogoditi?
On se skuplja na stolici, skoro u fetusni položaj, glava mu visi – vidim
mu teme, poluloptu nežnog izgleda – šake je strpao između kolena:
– Da ste pokazali i najveće razumevanje, divljenje ili prezir, meni bi
bilo svejedno. Nije važno šta ćete vi reći ili pomisliti, šta će reći ili
pomisliti bilo ko. Ne znam samo šta ja ovde radim? Znate li u čemu
je prednost rata? Svakog trenutka znate da ste živi i sve što radite,
radite zato da bi ste to znali što duže.
Kažem neutralno:
– Sada znate gde vam je porodica, meni je jedino bilo važno da vam
to prenesem. Oni vas bezuspešno traže.
– Ne glumite mi terapeuta. Nisam hteo da vas obrlatim da budete na
mojoj strani. Dobro znam gde mi je porodica. Jedino hoću da preko
tog vašeg zubarskog kanala poručite da me niste našli. Tražim li
previše od vas?
Ja ćutke, klimoglavo, pristajem.
Kao da se nasmešio ili napravio neku grimasu. Ispija još jedno piće i
nagli trzaj – iz lakta podignute ruke kojom drži čašu – zakratko me
podseća na veselog žutokljunca, ponosnog na muškost izvežbanog
pokreta. Zabeleše mu se zubi. Vadi iz džepa nekoliko novčanica i
baca ih na sto. Stojeći preda mnom otvara i zatvara desnu šaku:
– Nećemo se rukovati, siguran sam da to ne biste želeli. Ali da
znate, taj ratni profiter, vaš školski drug, gori je skot od mene!

Beleška o autorki
Elvira Rajković (1944, Sremski Karlovci) studirala je jugoslovensku
književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu i istoriju
umetnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Ona je primer
nepravedno zapostavljene književnice čije su priče sedamdesetih
godina prošlog veka značile pravo otkrovenje ženske spisateljske
darovitosti. Njena čuvena priča Šesto pismo donela joj je niz
neprijatnosti od strane socijalističkih kulturnih radnika. Bila je
pritvorena i povedena je istraga pri Niškom sudu, od koje se kasnije
odustalo. Dela: Znam za tebe (pesme), zbirke priča Eumenide, Krug,
Posledice, Ajkula na nebu, roman Ravnodušnost.
 Ivana Dimić

KUKUREK I PAPRAT
U davna vremena, kad ljude nije bilo moguće poznati po intonaciji i
kada značaj pojedinačnog ljudskog života još nije bio opao, živeo je
u San Malou geograf koji je patio od hipohondrije srca. Pošto bi
završio dnevno proučavanje mapa i ucrtavanje kojekakvih toponima,
sačekao bi nultu tačku vremena, što je u ono vreme bilo tri po podne,
da izađe na terasu i da se prepusti maniji čežnje gledajući prema
obalama napuštenih talasa.
I onda je, jednom, baš dok je promišljao o zvezdama na samrti,
iznenada začuo neki šum. Učinilo mu se da se to šapat izdaje za
senku, ali se odmah potom obelodanilo da su to koraci i da pripadaju
osobi laganog, sitnog hoda. Iz mora su isparavali vodeni žigovi,
geograf se vrlo uznemirio i počeo da se usredsređuje. To je bila žena
umotana u nekakve velove, nije joj se ništa moglo videti osim bosih
stopala iz kojih je, činilo mu se, nicala bela detelina na pesku. Išla je
pored njegove terase ka moru i geograf je pomislio kako konspirirati
znači disati zajedno i poželeo je da ustane i da joj pođe u susret, ali
nešto ga je sprečavalo da se pokrene. A onda se žena, kad je bila u
neposrednoj blizini, sasvim neočekivano okrenula pravo prema
njemu i rekla mu da paprat ima magijske moći da čini nevidljivim. On
je od iznenađenja zanemeo i dugo nakon što je žena otišla zurio
ispred sebe u prozirnu boju vetra dok nije obnevideo. Njegov
duhovni pejzaž bio je satima ispunjen samo zamagljenim licem pod
velom i šakama prstiju bledih kao šumske anemone. Kad ga je oko
ponoći iz stupora pokrenula glad, shvatio je da je oslepeo. Posle tog
događaja morao je nekoliko dana da boravi u kući u potpunom
mraku pre nego što su mu oči oprostile piljenje u belinu.
Od tog dana počeo je da se šeta po peščanoj obali ispod svoje
terase u različita doba dana, pa i da se upućuje do samog ruba
obale i da posmatra more. Kud god bi ga posao naneo raspitivao bi
se za paprat, a onda mu je jedan travar ponudio devetolisti crni
kukurek kao jedini lek za njegovu boljku. Geograf se pobunio da on
nije bolestan ni od kakve bolesti, ali je kukurek, svejedno, uzeo.
Posle nekog vremena sasvim se oporavio od susreta sa
zagonetnom ženom (sad mu se dodatno činilo da je video ožiljak
preko njenog lica pod velom) i vratio se izradi svojih mapa. Život se
nastavio, povrativši stare navike, što je bila najvažnija kompromisna
strategija opstanka. Najzad je mogao da u nultoj tački vremena
ponovo sedi na svojoj terasi i slobodno posmatra more iz udobne
daljine.
Već je bio star i srećan kad mu je iz jedne mape ispao sasušeni
kukurek. Nije stigao da se prepusti nikakvom utisku, a već je
sledećeg trena ugledao ženu sa velom kako stoji na njegovoj terasi
pravo ispred njega i smeši mu se. Izgledalo je kao da je izronila iz
mora ili iskočila iz geografske karte, tako je stigla pravo niotkuda.
Odmah je obrazložila da je ona tu još od onda. Njoj bi, naravno, bilo
milije da ju je on potražio, jer da je to učinio, našao bi je takoreći
odmah, nije bilo potrebno nikakvo posebno pregnuće, trebalo je da
uloži minimalan napor. Ne smeta njoj ni da bude nevidljiva, ona ima
tu osobinu da može tako da opstaje, ali bilo joj je još onda savršeno
jasno da je njihov susret jedinstven i ona zaista ne razume zašto je
nije potražio kad mu je istog časa sve rekla.
Geograf je još u toku tog glagoljanja nalik na žuborenje planinskog
potoka osetio da ga steže oko srca i možda ne bi umro samo da je
ona prestala da govori tako živahno i obično, kao da to nije ništa. Ali
njena energija je nezaustavljivo napredovala, govor je obuhvatio i
njihovu svevremenu bliskost i ljubav i on se naprosto srušio.
Kada je onemoćala služavka jednog sivog popodneva došla da
počisti geografov grob, počela je od čupanja kojekakve trave koja je
prekrila celo grobno mesto. Ali kad se namerila da odvoji kukurek od
paprati, učinilo joj se da čuje kako paprat plače, pa je odustala i
počupala je samo korov.

Beleška o autorki
Ivana Dimić (1957, Beograd), dramaturg i pisac. Diplomirala je na
Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. U pozorištu „Atelje 212“
radila je kao dramaturg i direktor, a u Narodnom pozorištu u
Beogradu bila je direktor drame. Knjige proze: Crna zelen; Mahorka,
mastilo i muž; Uzimanje vremena; Ima li koga?; Popis imovine;
Arzamas. Drame: Pred ogledalom, Pepeljuga, Golje, Snežna bajka,
Zmajovini pangalozi. Nagrade: Zlatni beočug za trajni doprinos
kulturi, Ninova nagrada za roman Arzamas.
 Milica Mićić Dimovska

U PROCEPU
Žena je znala da neće ponovo zaspati. Tanki sloj sna beše joj se
povukao sa očiju otkrivajući javu kao polje iznad kojeg se digla
magla i ono se ukazalo posmatraču kao gola i mrazna pustoš.
U sećanju su joj se još motale slike snevanog prostora, nekakva
kupatila i nužnici na kraju bolničkih hodnika kojima je tumarala,
izgubljena, da bi se zatim našla na šljunkovitoj stazi između
koloseka, obilazeći, uvek u poslednjem trenutku, jame pune
tinjajućeg ugljevlja.
Ležala je sama na krevetu u hotelskoj sobi, već sasvim razbuđena.
Osećala je kako je obuzima hladna svesnost koju nikakav san ne bi
mogao prevariti. Sivi sumrak u sobi, kao prožet injem od neonskog
svetla koje se probijalo spolja, sa ulice, postaće za nju, očekivala je
to, pozornica mučnih repriza dnevnih događaja, pedantnog pregleda
počinjenih grešaka i krivica. Mogla je da vidi minijaturni ekran ručnog
časovnika na kojem su, kao na digitronu, treperile brojke. Bilo je tri
sata i deset minuta. Budnost usred noći, nakon nezdravog sna,
prihvatala je kao izvesnost, nezaobilaznu činjenicu otkad je u
preduzeću unapređena u šeficu računovodstva, prethodno postavši
direktorova ljubavnica.
I sad, zadržavajući pogled na tom časovniku (s crnim kožnim
kaiševima podsećao ju je na raskriljenog slepog miša), ona je znala
da nema načina da izbegne navalu prizora. Pre nepuna dva sata
ležala je na tom istom krevetu sa svojim direktorom koji je s vremena
na vreme tražio od nje da se nađu u nekoj iznajmljenoj sobi,
vikendici ili hotelu, kad bi se zatekli na službenom putovanju. Videla
je njegovo lice iznad svog, lice stegnuto i sabrano na ispunjenje
telesne želje. Jedva se suzdržavala da ga ne odgurne. Iako mu je
bila ljubavnica, osećala je da među njima nema nikakve bliskosti.
Njen zadatak bio je da mu se pedantno namešta, s maskom
pohotljivosti na licu, i ona ga je obavljala prilježno, iz straha da je
direktor ne odbaci i time liši privilegija u firmi.
Pre godinu dana prvi put je prihvatila mogućnost da postane nečija
ljubavnica iz koristoljublja. Ili iz nužde, kako je imala običaj da kaže
sama sebi, kao da je moglo biti opravdanje za posrnuće to
održavanje nekakvog statusa. Statusa dobrostojeće familije.
Bila je u braku već osamnaest godina, od svoje dvadeset i druge
godine. Imala je sina i kćerku. Njen muž je bio rukovodilac jednog
mamutskog preduzeća koje se nije moglo prilagoditi izmenjenim
tržišnim uslovima. Kada je propalo, a propadalo je mesecima, on je
pretrpeo moždani udar.
Oslonjena na jastuk, da bi mogla bolje sedeti u krevetu, žena je
jasno videla prizor muževljevog šlogiranja. Izgledalo je, u početku,
sve vrlo neozbiljno, kao nekakva šala. Pili su kafu. Prethodno ga
beše probudila iz poslepodnevnog sna i on je ustao, mamuran, ali ne
onako zlovoljan kao što mu se događalo prethodnih dana. Strovalio
se u fotelju svom težinom, tako joj se učinilo dok je sipala kafu u
šoljice ne podižući pogled. Rešila je bila da svakako izbegne
razgovor o tome kako su ga neki prijatelji ostavili na cedilu,
opljačkavši sve što se moglo opljačkati; među njima je bio i njen
sadašnji direktor. Povela je razgovor o ćerkinoj maturi, o tome kakvu
će joj haljinu sašiti. Doturajući mu šoljicu, ona ga je pogledala i
začudila se videći ga kako se smeška. „Čemu se to smeješ?“, upitala
ga je. On je odgovorio, mumlavo: „Ne smejem se.“ Desni kraj usana
bio mu je iskrenut naviše, kao da se nasmejao samo jednom
stranom lica. Hteo je da podigne šoljicu, ali ga ruka nije slušala.
Beživotno je visila preko naslona fotelje. „Trebalo je još malo da
spavam“, rekao je jedva prevaljujući reči preko usana. Pokušala je
da ga ispravi u fotelji, ali njegovo telo beše tako otežalo da ga nije
mogla pomeriti.
Proveo je u bolnici dva meseca. Tih šezdesetak dana, koliko je trajao
njegov oporavak, njoj je proletelo. Bio je kraj školske godine.
Kćerkino matursko veče ispalo je dobro, fotografije su o tome
svedočile. Sin, šesnaestogodišnjak, završio je razred s odličnim.
Žena je volela kćerku, ali je za sina bila bolesno vezana već i zbog
toga što je hramao na jednu nogu, doduše skoro neprimetno tako da
nije morao da nosi ortopedsku cipelu. Ona je bila zaslužna za to,
desetak godina požrtvovano i uporno masirala je sinovljevo stopalo,
od trenutka kada mu je, kao dvomesečnoj bebi, ustanovljena
urođena anomalija. Volela je da mu kupuje poklone. Za odličan
uspeh u školi ovog puta nagradila ga je veoma skupom markom
patika i farmerki.
Muževljev prekor, kad je izašao iz bolnice, da je za dva meseca
potrošila gotovo celu ušteđevinu na frćke, otrpela je bez reči, s
prigušenim prkosom. „Sad moramo promeniti način života, sad smo
siromašni, ja ne mogu da zarađujem kao pre“, rekao joj je ozbiljnim
glasom, pomiren sa sudbinom.
Kretao se kroz kuću vukući noge, detinjasto se radujući kad bi mu na
rehabilitaciji rekli da je napredovao, da su se posledice šloga skoro
sasvim povukle i da će biti krepak penzioner. Žena se u početku
žestila zbog te njegove pomirenosti sa onim što se dogodilo
nagovarajući ga da se ponovo vrati na posao i pokaže zube. „Ti si
još mlad“, govorila mu je. „Šta je to pedeset i dve godine? Ništa.
Bićeš ti opet onakav kakav si bio.“ Podsetila ga je, nižući uverljivo
prizore, na njihove najlepše godine, letovanja, putovanja, podsetila
ga je na njegove poslovne uspehe, njene uspehe, takođe poslovne,
ali ne tako velike kao njegove (ipak je ona bila samo običan
ekonomista, a on rukovodilac od koga je zavisilo celo preduzeće).
„Sećaš se, upališ auto i krenemo. Deca pozadi na sedištu, ja napred,
pored tebe, suvozač, krećemo na more, u ranu zoru, još prohladno,
kafa u termosu…“, nizala je, a glas bi počeo da joj treperi od
razneženosti. Pogledala ga je i sve joj se odjednom razjasnilo: njega
nisu raznežila ta sećanja, naprotiv, lice mu se smračilo, a u pogledu
zacaklio sev mržnje. Uveče, kad bi deca izašla u grad, nasrtao je na
nju prebacujući joj da je hladna i nezainteresovana, gnječio je po
čitavom telu, kivan zbog svoje slabosti. Pa i kad bi njoj pošlo za
rukom da ga zadovolji, to nije uticalo na njegovo ponašanje. Ostajao
je zatvoren u sebe i podozriv prema njoj.
„Tvoja podozrivost je dosadna.“ Žena se osmehnula, čula je sebe
kako mu to govori, kao da je tu, a ne udaljen od nje sedamdesetak
kilometara koliko je delilo njihov grad od prestonice, od ovog hotela i
ove sobe na petom spratu. „Bio si podozriv onda kad nije bilo
nikakvog razloga za podozrenje. Zbir podozrivosti, izračunati. Sve je
račun, račun i račun“, pomislila je, „s pokrićem ili bez pokrića.“
Žena podigne tašnu koju je ostavila na podu, pored kreveta. U džepu
tašne, koji se zatvarao cipzarom, nalazio se koverat s novcem. Pre
nego što ga je otvorila, upalila je lampu na stočiću, opet pogledala u
sablasno lišce časovnika. Cifre su zračile plavičastom svetlošću
pokazujući da je četiri i deset. „Već“, pomislila je utešena bar tom
perspektivom da će uskoro početi da se razdanjuje. U koverti se
nalazilo dve hiljade dinara. Kao da sedi u svome računovodstvu,
konstatovala je. „U apoenima od dvadeset dinara.“ Novac nije bio
proknjižen, dobila ga je na ruke, to je bio njen deo provizije od
prodaje jednog poslovnog prostora u Beogradu, koji je bio vlasništvo,
nije znala da li one stare firme ili ove nove koja se beše odvojila od
stare i na čijem čelu se nalazio čovek koji je bio njen ljubavnik.
Žena pomisli kako to nije bilo loše izvedeno, ta prodaja, njihov
dolazak (direktorov, pravnikov i šefa prodaje), formalno zbog
savetovanja ekonomista u kongresnoj dvorani hotela koji se zvao
Slavija. U istom hotelu su i bili smešteni, pošto je savetovanje trajalo
dva dana bez potrebe, ali učesnici iz drugih mesta su želeli da se
malo provedu podalje od kuće. Njen direktor nije mario za mišljenje
ekonomista, profesora univerziteta, raznih teoretičara. „Sve sami
utopisti“, imao je običaj da kaže. Voleo je da ostavlja utisak
duhovitog čoveka.
U početku njihove veze mali prst da joj podignu, ona bi se zasmejala
skoro histerično. Prvi put kad je pošla u krevet s njim, pomislila je:
„Bože moj, ako ništa ne osećam, nikakvo uzbuđenje, a o ljubavi tu,
naravno, nema ni govora, čega se plašim?“
Više se plašila da jednog dana ne bude kažnjena zbog svojih
potpisa. Stavljala ih je gde god joj je rečeno da ih stavi. Reda radi,
pročitala bi tekst i proverila cifre. Na papiru se sve slagalo, sve je bilo
tačno izračunato, ali ona je znala da je to privid, da su svi iznosi
štimovani, namešteni. Ponekad je imala uvid u to šta se krije iza te
lažne slike, ali uglavnom je, naročito u poslednje vreme, potpisivala
račune ne znajući pravo stanje stvari, ne trudeći se da išta
proverava.
Noću je ona dnevna ozbiljnost i lakoća s kojom je sve primala
odjednom menjala mesto sa ledenom ozbiljnošću kakvog islednika.
Bila je islednik samoj sebi: „Gde su dokazi o službenom putovanju?
Kakve su ovo fakture? Kao šefica, sigurno ste bili upoznati s tim da
su podaci lažni. Gde je roba kupljena na ovaj kredit? Ne znate, ili još
gore, znate…“ Na kraju, videla bi sebe u zatvoru, osramoćenu
zauvek.
Novčanice su bile potpuno nove, krute i šuškave. Osećala se kao
krijumčar kada ih je dobila, nakon ručka u kafani. Ceo posao bio je
obavljen u kafani. Firmu koja je kupila prodajni prostor zastupali su
takođe čelni ljudi, direktor, šef prodaje, pravnik i, kao ukrasni
privezak, sekretarica, nečija ljubavnica, moglo se pretpostaviti,
zgodna, razgolićena mlada plavuša koja je svaki čas ustajala, nekud
odlazila i vraćala se, bestidno vrteći zadnjicom. Naravno, i oni su
dobili deo provizije. Skupa su zatim otišli na poslepodnevni nastavak
diskusije o novim ekonomskim merama, kao da pribavljaju time sebi
neki alibi.
Uveče su opet sedeli, sad u restoranu hotela, uz jelo i piće.
Žena nije stigla da obiđe prodavnice i potroši novac. Svežanj
novčanica mirisao joj je, dok ga je držala u ruci, na nešto presno,
sirovo meso i esenciju. Smučilo joj se od tog mirisa. U stvari, vonj je
dolazio iz kupatila čija su vrata bila otvorena, vonj dezinfekcionog
sredstva.
Nije se ni istuširao, pomislila je za direktora. Žurio je da se pridruži
društvu koje je ostalo u restoranu. Posmatrala ga je kako se oblači
na brzinu, skoro u hodu, nestrpljiv da što pre ode. Morala je da ga
podseti na kravatu. Čak mu je namestila čvor, približavajući mu se, iz
navike, nametljivo, razgolićena, samo u kombinezonu. On ju je
šljepnuo po bedru i rekao: „Možeš nam se pridružiti u restoranu, ako
hoćeš.“ Ona je odgovorila. „Ne, hvala, umorna sam.“
I stvarno je zaspala čim je otišao. Ali to je bio san u kojem nije
zaboravljala da je kriva zbog nečeg, da je u hotelu i u isto vreme u
bolnici, i na stanici, i da samo tumara ne znajući kud treba da ide.
Da bar može ponovo zaspati, uzdahnula je. Kad bi mislila na nešto
lepo! Na to šta će kupiti deci. Ćerka je tražila komplet šminke i
neseser, a sin – Sonijev vokmen sa radijem. Njegove želje su za nju
uvek predstavljale mali istraživački poduhvat. Što teži, tim draži. I
sad ju je očekivalo traganje po prodavnicama elektrotehničke robe.
Zamislila je sebe u prodavnici, kako se pretvara da je potpuno
neupućena u muzičke aparate i kako se prodavci trude da je usluže.
Zamislila je i nekog slučajnog kupca, prijatnog i predusretljivog, koji
bi se s njom upustio u razgovor pa bi mu ona s mešavinom
razneženosti i ponosa u glasu rekla kako za sina kupuje vokmen i da
i on zna koji je najbolji.
Zanela se i toliko očekivani san joj se prišunjao i preneo je opet u
prostor nalik bolničkom, iako bez kreveta i bolesnika, bar ih ona nije
videla. Dva bolničara su iskrsla odnekud saopštavajući joj da su joj
sina upravo okupali i da ona treba da ga obuče i obuje. To ju je
uznemirilo. Ušla je u drugu sobu kroz vrata na kojima se njihala
zavesa od mušeme boje mesa. Ugledala je sina, stajao je u dupku.
Gornji deo tela mu se izdizao, nag i beo. Među njegovim stvarima
odmah je spazila cipele s debelim, ortopedskim potpeticama. „Gde
su ti patike?“, upitala ga je prekorno, ne odajući svoj strah. „Zar ne
znaš da ja ne nosim patike“, rekao je. „To nije istina“, pobunila se
prilazeći mu s leđa dok se klatio u dupku kao navijena igračka.
„Odmah da si izašao odatle!“, podviknula je, uhvatila ga za ramena i
počela ga drmusati očajnički, iz sve snage. To drmusanje ju je
probudilo.
Kad je otvorila oči i pridigla se, dva mlečna cilindra na lusteru njihala
su joj se pred očima. Zažmurila je, ukazalo joj se lice njenog sina, s
nekim prekornim izrazom i vrlo tužno. Ponovo je otvorila oči. Beli
cilindri su mirovali. Bosa se prošetala kroz sobu, zatim je prišla
prozoru i razmakla zavese.
Dole, u procepu ulice, kroz talog mraka probijao se neonski blesak.
Linije tramvajskih šina na kolovozu bile su postrojene u četiri reda.
Žena je ugledala kako u ulicu skreće tramvaj. Dolazio je klimajući se
i tandrčući. Kroz prozore vagona razlivala se slaba žućkasta svetlost,
kao iz sirotinjskih udžerica. Mogla je nazreti figure malobrojnih
putnika, tamne i skvrčene. Poželela je da im se pridruži, da sedne na
izlizano sedište i prepusti se beskrajnom kruženju tog tramvaja, ne
pitajući se kuda će je odneti.
Beleška o autorki
Milica Mićić Dimovska (1947–2013), rođena je u Novom Sadu, gde
je i završila studije Opšte književnosti sa teorijom književnosti. Radila
je kao prevodilac, novinar, urednik u publikacijama Neven i Veseli
svet. Bila je urednik u izdavačkom preduzeću Matice srpske, a zatim
glavni urednik Matičine edicije „Prva knjiga“. Knjige priča: Priče o
ženi, Poznanici, Utvare, Odmrzavanje: kozmetičke priče, U procepu,
Zaručnice. Romani: Poslednji zanosi Milice Stojadinović Srpkinje,
Mrena. Objavila je knjigu putopisa pod nazivom Putopisi. Dobitnica
je nagrade „Karolj Sirmaji“, Andrićeve nagrade, Nolitove nagrade,
kao i nagrada „Branko Ćopić“ i „Bora Stanković“.
 Ana Vučković

PEPELJUGINA SESTRA
To što vam je neko sladak uopšte ne mora da znači ništa više od
toga – da vam je neko sladak. To ne garantuje ništa. I svesni ste
toga najviše u onim prazničnim decembarskim danima u kojima su
česti susreti, duge noći i rekonstrukcija reči i dodira. Decembarski
dani, posebno njihov kraj, ma šta mislili o praznicima, vrište da ste
sami, ako ste sami. Onda je najbitnije postaviti pitanje zašto ste
sami. Ali o tome se previše pričalo i to pitanje naizgled nudi set
jednostavnih odgovora. O tome postoje studije i referati, seminarski
radovi i eseji, o tome se sluša na slavama kada se usamljena osoba
odmakne od stola u potrazi za ruskom salatom i finim parčetom
mesa. Tada sve one tetke i zlobne babe pretresaju njene veze,
kontekstualizuju sveopšti besmisao njenog života, a one zapravo ne
znaju da su neki živahni procesi kod nje već počeli. Eto, o tome je
ova priča. O procesu zaljubljivanja. Ali nećemo pominjati leptiriće u
stomaku, koje nekako uvek zamišljam kao ljubičaste, makazičaste i
vrlo pokretljive, svojevrsne rezalice sluzokože stomaka. Nećemo
pričati ni o tome kako se zaljubljeni osećaju uvek bolje i kako su
usled ljubavnih radnji mršaviji, zdraviji i odlikuju se sjajnim pritiskom i
manjkom holesterola. Zato što to jednostavno ne mora da bude
tačno. Nećemo ni o tome kako je grozno biti sam ili kako je grozno
biti s nekim koga ne voliš. Pričaćemo o svojevrsnom interregnumu, o
ljubavnom namesništvu u očekivanju kralja za monarhiste,
predsednika za republikance, o mrtvoj koži koju moramo da skinemo
da bismo se opet osećali zdravo i sveže, ali ne pronalazimo pravu
kremu. Ili mislimo da znamo koja je, ali nam beži iz haotičnog sveta
parfimerija i drogerija. Znači, fora je u tome da znamo tačno koja je
to krema. I tu počinje priča. E da, nećemo pričati ni o onom
najzabavnijem – kada poznaješ nekoga ko poznaje njega, pa onda s
tom osobom pričaš samo o njemu i smeškaš se potpuno imbecilno i
crveniš iako si konjina od metar i osamdeset. Mora se dodati, seksi,
elegantna i posebna konjina. Da, posebna. Ali nismo li svi u
zaljubljivanju tako posebni? Ili svi tako isti? Posebni? Verovatno svi
imamo one savršeno lepe i savršeno glupe faze, ali ne, nismo isti, ni
u čemu, pa ni u zaljubljivanju. Uzećemo primer konjine. Pošto je to
vrlo pejorativan izraz, koliko god konj bio plemenita i lepa životinja,
ovu sveže zaljubljenu osobu nazvaćemo drugačije – Pepeljugina
sestra. Pepeljugina sestra nije zla, ona je samo pomalo ljubomorna.
Naravno da je ljubomorna kad nije dobila glavnu rolu u bajci. Da li se
iko ikada zapitao šta se desilo s Pepeljuginim sestrama, da li su se
udale, da li su pronašle dobrog obućara? Ne, svi smo se zaustavili i
zadovoljili se srećom ah, avaj, do juče nesrećne Pepeljuge. Ljudi su
površni. Da li se ikada iko kasnije zapitao da li je ta ista Pepeljuga
imala dobar seksualni život? Možda je mogla da obuče cipelicu, ali
da li je mogla da zadovolji princa? Ili on nju? Nigde u bajci se ne
pominje da je Pepeljuga „isprobala“ gospodina utegnutog – epolete –
renomelov – antikviteti prince charming. Pokriće za ovu teoriju
eventualno možemo naći u činjenici da prinčevi nose uske bele
pantalone, nalik na helanke, pa je lako steći utisak o
performansama. Ali i taj utisak ponekad vara. Ljudi su površni.
Dakle, Pepeljugina sestra nije zla. Da li treba da pomogne to što
postoji još jedna Pepeljugina sestra, još jedno nezgrapno, napaćeno
stvorenje? Ne, to nikada nije bila dovoljna uteha. Svi znaju da se
sudbina nije poigrala samo s njima. Ali onda se obavezno pojavi
neka Pepeljuga da vam sve to još nabija na nos. Pepeljuge su
najgore. To su mučenice, osvajaju muškarce suzama,
prenemaganjem i roze ljupkošću, preosetljive su, šmrc. Pepeljugina
sestra se sama brine o sebi, ima samostalnost, svoj posao, na
slavama sama odlazi po rusku salatu i neko fino parče mesa, dok je
rodbina ogovara iza leđa. U tom razgovoru rodbina obično pomene i
Pepeljugu kao primer, uzornu majku i suprugu. Ta rodbina ne zna,
hahaha, ali Pepeljuga možda ne može da svrši. Možda princ nije bio
pravi. Pepeljugina sestra je samostalna, ona sve te stvari obavlja
sama. To, naravno, nije ni približno dobro kao s nekim, ali
Pepeljugina sestra je zadovoljna. Jer je ona u procesu. Ljubavni
život Pepeljugine sestre ne postoji. On se uvek sastojao iz maštanja
i fiksacija. Seksualni život Pepeljugine sestre je niz „incidenata“ na
žurkama i pijankama. Nijedna epizoda nije dobila epilog, ti muškarci
su uvek nestajali, ali Pepeljuginoj sestri to nije previše smetalo jer to
nisu bili oni ljudi iz njenih maštanja i predmeti njenih fiksacija. Čak je
bila zahvalna tim muškarcima jer su učinili da se barem na trenutak
oseća kao Pepeljuga. Pepeljuga je, paradoksalno, oduvek bila
ljubomorna na svoju, odnosno Pepeljuginu sestru. Zašto, pitate se?
Zato što je Pepeljuga imala samo jednog muškarca – prvog i jedinog
– princa, i uvek joj se činilo da bi bilo bolje da je probala još nešto.
Sačuvaj me bože konzervativnih prinčeva! Istina je, kao i uvek,
negde između. Niti je Pepeljuga toliko lepa, niti je Pepeljugina sestra
užasno ružna. Pepeljuga je uvek doterana, ali kada bi skinula tešku
šminku ispod bi ostala pustoš. Pepeljugina sestra nije jedna od onih
osoba za koje biste rekli „lepa žena“, ali možda ćete se nekad, iz
neobjašnjivih razloga, okrenuti za njom na ulici. Ima nešto monolitno,
grčko u njoj, nešto empirijsko, ona je iskustveno proverljiva dok hoda
gradom. Ona živi, to je žena koja se budi maštajući i ima listu
pesama koje nisu novogodišnje, možda su čak i letnje, ali nju
podsećaju na praznike. Pepeljugina sestra nadomešćuje odsustvo
Pepeljugine atraktivne lepote egom i maštovitom garderobom, a još
više performansima koje priređuje sama sebi želeći da nabavi
kimono nalik na onaj na kaveru ploče Sparksa. Pepeljugina sestra je
poslastica za one koji veruju da ružno, uslovno rečeno, može biti
lepo, uslovno rečeno. Pepeljugina sestra ima velika stopala,
predugačke noge, koje jedva uspeva da smesti u taksi, tramvaj, ne
daj bože mini moris, hiperbolisane glavne punktove lica i more suza
da se slivaju iz njenih ogromnih očiju i potope svet. Pepeljugina
sestra na svoju garderobu gleda kao na uloge, na epohe. Uživa u
tome da pred odlazak u bioskop na neki stari film, ali obavezno film
iz sedamdesetih, ne od pre, ne od kasnije, obuče neke vrlo blede
farmerke i ljubičasti džemper. To su stvari koje nju podsećaju na tu
epohu. I tada ona uzima i Garsiju Markesa i čita o reci Makondo,
oseća vrlo lično opis vlažne, a opet u njegovim opisima tako suve
šume i shvata da je to priča o njoj; i pre nego što izađe iz stana,
Pepeljugina sestra zna da je on na najsuvlji način objasnio vlažnost.
Pepeljugina sestra je ogromna, osetljiva, ali neverovatno snažna.
Ona svoje nežno srce pakuje u kišni mantil i hoda ženstveno,
ženstvenost crpeći iz ženstvenosti heroina koje je videla na filmu.
Preskače baricu na putu kao Džuli Endruz ili neka mala Doris Dej.
Izlazeći iz lifta pravi komičnu grimasu dražesne Odri, crpi svoju tugu,
sreću i snove iz fabrikovanog sveta tuge Holivuda i njene su ruke
zatrpane cvećem i poklonima. Tako Pepeljugina sestra postaje
sopstveni idol, uživalac svojeg ja, što je najveća sreća za svaku
individuu. Neko se rodi kao Pepeljuga, a neko Pepeljuga postane. A
neko postaje on sâm. To što si Pepeljuga ili Pepeljugina sestra ne
znači ništa više od toga – da si Pepeljuga ili Pepeljugina sestra.
Čudni su putevi srca i desiće se da će te ovakvu ili onakvu neko
užasno voleti i da će ignorisati sve druge. A možeš i kao najlepša
završiti u nekom belom perju i paperju u krevetu samo s flašom
viskija i lekovima. A možeš i kao najlepša završiti u nekoj fabrici u
nastojanju da na proizvod s trake staviš nalepnicu. Mada, danas to
rade mašine, tako da je velika mogućnost da ti i kao najlepša završiš
na birou rada. Ili na ulici. Ili u jazbini neke pijandure. Ili na Koni
ajlendu. Ili u svemirskom brodu. Već te vidim kako svoje
božanstvene barokne lokne stavljaš u onu okruglu kacigu, u tvom
slučaju, dražesna, providnu kacigu kako bi se čak i u svemiru divili
tvojim savršenim loknama. I već te vidim kako u svemiru, dok se
obruč oko Saturna vrti kao hulahop oko neke lotrekovske kreature,
gledaš u svoje usne u letećem ogledalcetu želeći da im daš
kosmičku svetlucavost. Udaljili smo se od teme. Poenta je u tome da
nema pravila. I u tome da ste u procesu. Biti u procesu znači biti
prijavljen. To je neka vrsta biroa za veze. Dobra vest je da tu ne
postoji nikakav poseban formular da se popuni. Samo treba biti
otvoren za bilo kakav spoljni nadražaj, spreman za dečake u
prevozu koji se drže za šipke i trepću u tranziciji autobusa, za
devojčice koje ubacuju novčiće u uređaje javnih telefonskih
govornica i saopštavaju drugaricama senzacionalne vesti, biti
otvoren za bilo kakvu bizarnu ili tužnu situaciju jer one možda
donose ljubav. Istorija počinje malim stvarima. Istorija počinje
zanokticom. Možda nije samo to što je Napoleon bio nizak, a Hitler
umetnički neostvaren, neee… možda je Napoleon samo jednog
dana slučajno rukom udario u zid i kroz ruku mu je prošla ona salva
krvi, oni žmarci… i onda je shvatio kakav je to divan osećaj i kako
želi da ga podeli s Evropom, a i šire. Divno! Možda je Hitleru neka
vrlo lepa dama rekla u ranoj mladosti: „Hajde da budemo samo
prijatelji“, i onda je on odlučio da se osveti. Ne samo njoj. Svima. Ali
to je već situacija. Za istoriju je dovoljan i beznačajniji okidač. Na
primer, rupa na čarapi te vrlo lepe dame koja je odbila Hitlera. Istorija
počinje kapljicom. Pa da. Čovek počinje kapljicom. U kapljici je
gomila života, tu si negde i ti. Polovično. Istorija počinje
nakašljavanjem. Nakašljavanje žene u uglu učinilo je da na nju obrati
pažnju čovek u drugom uglu. Nakašljavanje Van Gogove majke
možda je nagnalo Van Gogovog oca da joj priđe i tako smo dobili
Van Goga koji je pružio zadovoljstvo milionima, pa i onom čoveku
koji će u njegovo pastelno platno možda iz obesti i ljubomore zariti
nož ili sekiru, prethodno izbegavši rendgene i oprezno obezbeđenje
muzeja. Istorija počinje urlikom. Urlikom Ljilje Brik koja zove mlade
žene da se obrazuju. Istorija počinje onog momenta kada shvatiš da
ti se neko sviđa. Ne! Ranije. Onda kada ne misleći počinješ da s
nekim pričaš više nego s ostalima, i to nikome, pa ni vama ne
izgleda neobično. Onda kada o toj osobi počinješ da razmišljaš, ali
samo u naznakama, da pomeneš tu osobu kao deo društva koje je
tad i tad radilo to i to, pomeneš je glumeći nezainteresovanost.
Ubrzo na ulici sretneš predmet svojih želja. Postajete poznanici,
delite neke prijatelje ili interesovanja ili apsolutno ništa. Potom tu
osobu sanjaš u nekom potpuno tupavom scenariju kako radi
najbesmisleniju stvar. Ali to još uvek ne znači mnogo. I kao pod
obavezno, uvek kada upoznaš tu neku osobu koja će ti postati
značajna, imaš neku drugu u životu ili barem u planu. Ta trenutna
osoba odvlači pažnju, smanjuje mogućnost da ti se dopadne nova,
krade joj fiktivne poene. Onda ponekad dođe do spontanog
kontinuiteta viđanja, na najčudnijim mestima ili na nekom potpuno
običnom. Ali da, stvara se navika izlaženja. I onda ponekad nastaje
to magično i toplo, ali neodređeno osećanje, osećanje nedovoljnog
poznavanja, a opet nekakve bliskosti, još uvek ne karnalne, već tako
oblakaste, bliskosti koja nas podseća, recimo, na rani Nju order i
filmove Lukasa Mudisona. Oseća se ta lepota, ali i ugroženost, lepa
ugroženost i ta ugrožena lepota bednog psa u oblaku dima, izduvnih
gasova fabrika u gradu nesmotrenih ljudi. Ali je taj pas u biti nežan.
Nikako savršen. On je samo skup premisa. Kao i taj pas i mi, sada, u
oblaku dima ispitujemo premise tražeći ono što će nahraniti
životinjicu ili je oterati natrag u mrak. Ponekad osećanja nisu
obostrana. Ponekad jesu, ali se s tim ne dogodi ništa. Ljudi vole da
sanjaju. Onda kreću da se prate kao vukovi ne ostavljajući krvave
tragove u snegu kao u jednoj priči iz detinjstva. Njihovi svetovi se
naizgled vrte oko drugih ljudi, poslova, oko trafika i svetova i
mostova i krinova i pušaka i cigareta i jodlovanja i mesina i pertli i
filmova i skripata i poslova i tanjira i džempera, vrte se oko svega
samo ne oko osobe s kojom će u jednom trenutku i oni sami morati
da primete da imaju nešto vrlo intimno. Onda se te osobe upoznaju.
U nekim slučajevima to dobija nove razmere. Ako neko zaista
počinje da vam se dopada, možda ćete otići do osnovne škole te
osobe, preispitivati potencijalne uspomene, tragove koji su možda u
jednom trenutku doprineli da ona postane takva kakva je. Onda
iznenada možete uhvatiti sebe kako se zaljubljujete u stvari koje ta
osoba voli, pre nego što sebi priznate da se zapravo zaljubljujete u
osobu. Lakše je uhvatiti stvari, slušati pesme, projektovati situacije i
režirati scene koje bi mogle da se kandiduju za Oskara za najbolju
ljubavnu scenu svih vremena. U tim scenama vi ste uvek ta osoba
koja je voljena, tražena, osoba koja vam se sviđa izranja iz mase i
sve ostalo je lako. Počinjete da svojim prijateljima pričate o nečemu
što vam je ta osoba pomenula kao svoju želju. Rekla je da je ta
knjiga fenomenalna i vi je odmah kupujete i preporučujete
prijateljima. Zadovoljavate svoju potrebu da pričate o toj osobi tako
što je u nekom razgovoru hladno pomenete. Uzimate neko posebno
vreme, rezervišete ga za neki poseban trenutak posle večere, posle
napornog dana: leći ću i zamotati se u ćebe i maštaću jedno vreme.
Planirate to kao odlazak u pozorište ili kao gledanje filma.
Nekih dana vam postaje dovoljno to što osećate, ležite u krevetu,
slušate radio i dobro vam je, imate simptome zaljubljenosti, ali kao
da vam sve to ne treba i možda biste odbili da vas taj neko izvede,
poljubi, i vraćate se u krevet i uživate u simptomima u odsustvu
objekta pažnje. U jednom momentu mora se desiti i to da vam se
osoba u koju tek što ste se zaljubili zgadi bez razloga. Doći će taj
jedan dan kada će vam se sve to što osećate činiti užasno glupim i
kada će vas biti sramota i bićete srećni što to nikome niste ispričali.
Ako niste. A verovatno ste pomenuli nekoj drugarici. Ili ne. Još je
rano za to. Ovo je jedna od onih stvari koje se kriju, posebno kad si
mali – kašalj, masturbacija, možda opet kašalj i masturbacija i, da –
zaljubljenost. Ljubav je prevelika reč. Ili je ljubav premala reč? Ili
najbolje – neadekvatna. Jer to što osećaš je toliko vazdušasto, a
opet utemeljeno u tvom ukusu, u bojama tvog detinjstva, u tvojim
rukama i u šarama torbe u koju trpaš stvari žureći na tramvaj. Sve sa
svime ima veze. I posebno ovde osećaš kako se grad, ljudi,
prodavnice, kako se sve to sažima u jedno, kako pokreti ljudi, zvuci
iz muzičke škole, dikcija voditeljke TV dnevnika zavise isključivo od
toga šta ti osećaš. Užasno te pali pomisao da i ta osoba sve to
vreme živi, hvata prevoze, hvata ručke, dodiruje taster da bi se vrata
novih, zelenih bazelskih tramvaja otvorila, da ruča, izlazi iz kuće,
pere zube, da ima ono što imaš i ti, a to su jutra, jutra kada je toliko
moguće da se sretnete u centru dok oboje užurbano idete do svojih
škola, fakulteta, poslova, ali se to nikada ne desi. Prija ti osećaj da i
ta osoba sada sigurno ne radi ništa preterano zabavno, što bi trebalo
da radite zajedno. Sluša glupo predavanje, a onda će izaći iz zgrade
fakulteta i otići kući da spava ili u biblioteku. Ili će imati običan dan
na poslu i onda jednostavno otići kući. Prija ti što ste zaposleni, što
imate alibi za svaku potencijalnu ludost, što imate razlog da razbijete
dosadu. Prija ti to što te nema u životu te osobe barem zasad, prija ti
to što će ta osoba, samo ako malo bolje razmisli, shvatiti da joj nešto
fali. Onda obavezno dolaze oni raskoraci u noći kada možda
namerno osujećuješ viđenje s tom osobom, kada sve što osećaš
podižeš na pijedestal tragičnog i nemogućeg i kada se vraćaš kući
sâm, kada hodaš neverovatno dugim ulicama i lepo ti je jer patiš,
postaješ deo svog malog, haotičnog filma, teško ti je, nisi dobio ono
što hoćeš, ti nikad ne dobiješ ono što hoćeš. I nekako ti je dobro.
Mnogi fenomenalni ljudi nisu dobili ono što su hteli. I ti patiš i vidiš
svoje čizme kako hodaju ispred tebe nogu pred nogu i vreme je
prohladno, na ulicama nikog, imaš pare za taksi, ali znaš da bi te
tvoja soba sad ugušila i zato nastavljaš da hodaš. Misliš da je
dovoljno da se ljudi sviđaju jedni drugima? Nekima da. Ali ti ljudi su
jednostavni, zar ne? A lepo je biti komplikovan, nameštati svoje
šiške, držeći kosu za fetiš, opsesivno se plašiti klovnova i seoskih
puteva, mrštiti se jer stvari nikad ne idu onako kako treba. Grad je
pun parova koji uživaju u tako glupim stvarima. Ne jednostavnim, jer
jednostavne stvari mogu biti lepe. Ne, oni uživaju u izrazito glupim
stvarima. Prave glupe kalkulacije jedno s drugim, čak iako su dugo u
vezi, ne vole se predano, ne rade one potpuno genijalne stvari koje
bi ti radila. Oni pristaju na to da se sve podrazumeva, na ružne
jakne, hot dogove koji se jedu na brzinu samo da se utoli glad, na
seljačke cipele, na besmislene šetnje po hladnom danu pri čemu se
imbecilno drže za ruke i svojim prenemažućim hodom smetaju
prolaznicima koji su, kao ti, brzi jer streme svojim bajkama. Ovo
dvoje imaju glupe izgovore, glupe čarape, ona pristaje na njegovu
glupu facu, a on na njenu neverovatno loše farbanu kosu. Oni se
vole, rade sve što rade svi drugi, čekaju Novu godinu gde i ostali,
njoj se gadi oralni seks, ali je prinuđena na to pošto je potlačena
srpska ženica. Oni ne shvataju kako su tela čarobna, kako to nije
nešto što ćeš da uzmeš, pa baciš, kako nema mesta na telu koje je
zabranjeno ili prljavo, kako ako nekog voliš, voliš sve, kako postaješ
inovativan, izmišljaš nove prilike da budeš savršen za nekog i sve je
bitno: i mladeži i sve reči i sve Nove godine i kafe i dodiri šolja i
dodiri tela i dodiri usana i dodiri tipki na mobilnim telefonima dok se
šalju poruke ovom drugom i dok misli lete iz jedne od šesnaest
beogradskih opština na drugu od beogradskih šesnaest opština.
Bitan je raspored knjiga u tvom stanu, raspored knjiga u njegovom
stanu, stvari na njegovoj terasi i njegove komšije koje mrzi, posuđe i
podrumi. Sve se računa. Ako voliš, ti voliš sve. Ona za njega nikada
ne bi obukla samo haltere i kaput i ništa više. Ona se ne stidi jer je
glupa. Stid je aristokratsko osećanje, nežno, i u njemu leže, to ti
znaš, Pepeljugina sestro, svi tajni okidači. Ti u svojoj glavi imaš
bajku i kada je jednom budeš dobila, živećeš je. Neki ljudi odmah
dobiju bajku i u njoj ostaju.
Neki jednostavno imaju sreće. Ali najviše je onih koji tupavo žive
svoje ludački dosadne živote. I tebi je dovoljno što znaš da ćete, ako
se ikada budete sreli na nekoj žurci i budete smuvali tamo, biti
prelepi, oboje na očima imati maskare, da će vaši pogledi biti
faraonski fiksirani, ti ćeš nositi nešto kao šljokičasti top, ali ne kič,
već će ta glamurozna stvar biti kao neka zelenkasta krljušt ispod
koje će bubreti tvoje bradavice. Znaš da će on mirisati isto onako
kako miriše stalno tih godinu dana, koliko oblećete jedno oko
drugoga, i ti ćeš taj miris prepoznati kao neku nostalgiju za
vremenom ničega, sada kada on provlači ruku kroz krljušt i napipava
nešto. Leteće perje i konfete, i oko vas će biti more drugih ljudi,
počeće neki soundtrack za modernu bajku, s mnogo srceparajućih
gitara, počeće Suejd, muzika za nesrećne dečake i devojčice. Ti ćeš
ležati na nekom nepoznatom krevetu, tvoje preduge noge će se
rasprostirati i kidati prostor štiklama sandala, koje ćeš tada prvi put
obući na trenutak zaboravljajući svoje omiljene engleske patike u
kojima si jednako lepa i u kojima te je stalno viđao. Ove štikle sada
slave tvoja dotadašnja obična izdanja, tvoje bojom impregnirane oči i
običan sjaj na tvojim usnama podsećaju na dane obične maskare i
labela i počinje vatromet, slavlje, vredelo je! On na trenutke izgleda
kao iz Satirikona, ili kao Džo Dalezandro, postaje muška nimfeta
koja je ranije u gradu izgledala kao običan mladić u farmerkama i
džemperu, a sada kao neko dejvidjohanesasto biće, ali bez
ljubičastih kožnih pantalona i jakne s likom Merilin Monro. Sada je
isti, ali drukčiji. Naravno da je drugačiji, on je sada ušao u tvoju
bajku. I ti tada znaš da to nije magija koja traje samo jedno veče.
Skinula cipelice ili ne, znaš da ćeš ponovo imati na sebi pamučnu
sivu trenerku, ali znaćeš da si princeza. I ulazićeš u prljavu
sedamdesetsedmicu, ali ćeš imati imunitet nečije princeze. I znaš da
ćeš verovatno nekada ponovo plakati i da ćeš ulaziti u dom zdravlja,
ići kod ginekologa, zubara, u prodavnicu, na rođendane, putovanja,
u krevet, na ispit, ali kao nečija princeza. Puštaćeš sebi muziku iz
modernih bajki i svaki novi singl biće vaša nova himna. Bićete Boni i
Klajd. Slušaćete sopstvene himne dok se čekate na stanicama ili kod
sata. Vi postajete najlepši ljudi na svetu, sve druge ljubavi postaju
ništavne, vaša je istorija ono što se računa, sve se meri od onog
trenutka kad ste se pogledali prvi put, ratovi i piramide i ustanci za
vas prestaju da budu bitni. Rađa se neko altruističko osećanje,
postaješ dobra prema svima, a opet tako sebična i ljubomorna zato
što si princeza. Neke bajke su toliko stešnjene, toliko zipovane da ih
osetiš kao uspeh trenutka, uzbuđenje koje proleti. Probudiš se, fleš,
ustaneš. Onda te večeri izađeš i namerno osujetiš svoju bajku. Posle
jedne takve noći, jutro je lekovito. Pije se čaj, čita se knjiga, život je
divan, krevet topao, prijatelji spremni da budu gde ti želiš kad želiš,
plaćaš markicu, struju, odžačara, što te posebno zabavlja s obzirom
na to da odžak nemaš. Uveče ćeš otići na neku žurku na kojoj neće
biti njega i raduješ se tome jer nećeš morati o tome da misliš. A onda
shvataš da je zapravo najveća draž u tome što ćeš celo veče
provesti u razmišljanjima o njemu. Prijatelji ti i nehotice daju
sigurnost. I ti celo veče piješ vino, igraš stoni tenis, gubiš, pa zato
moraš da popiješ ubitačni koktel spravljen od sveg mogućeg
alkohola, pričaš previše kao i obično, smeješ se i veče je
zaokruženo. Onda pokušavaš da učiš, ali ne možeš i osećaš se
glupo jer misliš da je već trebalo da prerasteš to da kad si zaljubljen,
ne možeš da učiš. Kakav kliše. U stvari ne možeš da učiš jer ti je
dosadno i lepo u svom tom besmislu slova i roletni i jauka koje
ispuštaš u pokušaju da izađeš iz kreveta, u kome već dvadeset sati
ležiš pokušavajući da uradiš bilo šta. Onda obavezno stigne dan da
tu osobu vidiš na ulici, iz prevoza, i da si u nemogućnosti da joj se
javiš i da te to potpuno uništi. U momentu kad je vidiš napolju, u tebi
se indukuju takva strast i teskoba da bi da polomiš vrata autobusa.
To osujećenje se kosmički nametnulo i tada osećaš da bi možda bilo
mnogo bolje da se uopšte i nisi vozila tim prevozom ili da
jednostavno nisi gledala napolje. Razmišljaš i pronalaziš ono što bi
zapravo zaista bilo najbolje. Da si sišla stanicu ranije i da si sasvim
slučajno srela tu osobu, oboje biste se iznenadili. U jednom trenutku
biste opazili jedno drugo i minijaturni mišići kod očiju i usana počeli
bi da se svojim silovitim i izuzetno brzim mehanizmima pokreću i vi
biste se nasmejali jedno drugom, održavajući osmeh negde kod
umerenog, ma koliko vaša lica želela da se osmeh razvuče još. Ali
nešto vam govori da bi to bilo previše. I onda biste razmenili nekoliko
reči i rastali se jer previše kola se mimoilazi, previše aviona preleće,
previše guma puca, previše ljudi se rađa, previše deklaracija se
potpisuje, previše baterija crkava, previše komšija zaliva cveće,
previše albuma se snima, previše glumaca traži ulogu, previše
glumaca se ljubi, previše ljudi prolazi da biste vi tu samo stajali. U
jednom momentu se razdvajate, snimak je usporen, vaša tela se
okreću gotovo simultano i tek kada se ne gledate, na vašim licima
nastaje onaj pomalo bolestan i pomalo slavljenički osmeh. Slučajni
prolaznici bi mogli da posvedoče. Najpogubnije su uistinu pesme.
Neke odmah povežeš s tom osobom i to je dovoljno. Svaki sledeći
put kad čuješ taj refren, stvori se istovetno osećanje koje te nagoni ili
da se sručiš u krevet i uviješ kao fetus ili da vrisneš ili da pojuriš
nekud, nađeš tu osobu i poljubiš je tako da joj izvučeš srž, da joj
zakuješ nerve, da joj oduzmeš sav jebeni vazduh koji tako mirno
udiše sve ovo vreme ne mareći za tebe, da joj poližeš sve unutra, da
pomiluješ meku purpurnu maramu sluzokože, da učiniš da ta scena
bude scena poljupca sa do pre deset sekundi izgubljenim
narandžastim mačkom. Imaš one savršene par excellence ljubavne
momente kada zamišljaš da vas dvoje hodate širokim ulicama grada
pomalo usporeno, iza vas ostaju topli, svečani kafei nalik na one
francuske, a muzika u pozadini je neki Net King Kol, na primer
Fascination, i vi obavezno nosite oko vratova šalove koji lelujaju na
vetru i lica su vam stidljivo nasmejana i možda ništa ne pričate. Kao
u Give him a great big kiss, dešava se da, kad te drugarica pita
kakve su mu oči, koliko je visok, da li dobro igra, nemaš odgovor ni
na jedno pitanje. Zašto? Zato što si geštaltista, ili šta? A onda se
ipak konsoliduješ i shvatiš kakva je ta osoba zaista, ali počinješ vrlo
da voliš i sve njene mane, koje ti postaju slatke. Najzanimljivije je što
to međustanje može da traje godinama. Najčešće prođe, kao u
nekom ruskom ljubavnom filmu, nekoliko godišnjih doba. I onda se,
dok hodaš u kaputu i sa šubarom na glavi, sećaš kako ste ono
jednom razgovarali kad si na sebi imala crvenu haljinu na bele tufne,
jednu od onih divnih lakih haljina koje nemaju leđa i vezuju se oko
vrata i ne predviđaju brushalter. Obično sve traje duže nego što bi
trebalo, najmanje godinu dana, zato što uopšte nije hitno biti s
nekim. Obično i jesi s nekim drugim, ali to ne traje duže od nedelju
dana. Ti, draga moja, uživaš u tome što se sve to razvuklo. Jer imaš
previše obaveza da bi i njega konačno unela u svoj raspored.
Naravno, to je laž. Nekako ti odgovara da sama hvataš taksije, da
glancaš svoje Doroti-Oz crvene cipelice i provodiš ponedeljke uveče
sama, jer, da – ponedeljkom se ljudima ne izlazi. Ponekad se desi i
to da na neko mesto odeš i ne sanjajući da ćeš tamo videti baš tu
osobu. Ona je u samom uglu sobe i vi se ponašate socijalno
prihvatljivo, ali intimno ste potpuno van sebe što se tako iznenada
vidite. Razmišljaš o tome kako si mogla bolje da se obučeš, ali onda
ti biva čak i drago što si tako obična, a tako lepa. Ipak u kupatilu
malo popravljaš šminku i uživaš u svemu te večeri spontano, ali znaš
da je tu neko zbog koga želiš da budeš još bolja i lepša. I
bezobraznija. Onda postoje oni specijalni momenti, ali to su samo
sekunde, kada bi mogla da ga poljubiš, pa da ti posle toga sve bude
dozvoljeno. Dešava se da znaš da bi u istom momentu i on da
poljubi tebe, ali se plašiš jer nisi sasvim sigurna da li je to tako ili si
samo isprojektovala. Čak i ako se plašiš, mogla bi sad da ga poljubiš
strasno, a onda se izviniš i kažeš da nisi htela, a da je tvoj jezik
malopre, samo na malo drugačiji način, rekao ne samo da si htela
nego da bi ponovo učinila to i štošta drugo svojim govornim
aparatom, čiju lolitastu spoljašnjost šminkaš, a vlažnu unutrašnjost
čuvaš plašeći se nečega. Ili je dražiš dražejom. Tada, možda pijana
u klozetu osećaš kako bi mogla da izgovoriš: „Bilo bi mnogo bolje da
se zaljubiš u mene“ ili „Dirljivo je što se samo njušimo, ali meni je i
diranje vrlo dirljivo“, ali ne možeš. I da, draga Pepeljugina sestro, sve
to postaje vrtlog odlazaka, polazaka, šina, benzina, karmina i čežnje,
toliko romantične i staromodne i toliko moderne i tehnički
unapređene porukama na mobilnom. A ti si, draga, jedna od onih
malobrojnih koji misle da mobilni telefoni nisu ubili komunikaciju, niti
je pospešili, već je samo učinili drugačijom. Neko mirisno promincle-
pismo sada je SMS zbog kog obustavljaš feniranje kose i trčiš u
susret čežnji zarobljenoj negde u mreži operatera. Ali to što ti je neko
sladak ne mora da znači ništa više od toga – da ti je neko sladak. I
na kraju možda bi najstrašnije bilo, Pepeljugina sestro, da si sve
učitala, da tu nije bilo ničega, da je čovek, pa hoće da budete
prijatelji. A sećaš li se kako je Hitleru lepa mlada dama rekla da želi
da budu prijatelji? Ali ti osećaš da tu mora da ima još nečega.
Dovoljno si trezvena i realna da shvatiš i dovoljno iskrena da priznaš
kada ti se neko dopada, a da nije uzvraćeno. Sada znaš da se ne
varaš. Misliš, možda bi bilo dobro da probaš da budeš s nekim koga
ne poznaješ, s nekim ko će doći odjednom i kome ćeš se odmah
svideti, s nekim za koga ne vezuješ jutarnja buđenja i spremanje za
grad, biranje gaćica i ogrlice, kao ni singl godine ili određenu vrstu
keksa. Bilo bi dobro da ponovo pokušaš da odeš na bal, da upoznaš,
ako ne princa, onda nekog markiza ili vojvodu, nekog novog, da
obučeš svoju dugu bordo haljinu, svoje velike bordo sandale, koje
nećeš izgubiti u ponoć jer to ipak ostavljaš svojoj sestri. Trebalo bi da
igraš, igraš, igraš, igraš, da se okrećeš, da se opustiš, da igraš, da
ne čekaš nikakve patetične vile, da sama skineš sandalice, da igraš,
da se obrćeš, da skineš šnalicu, da igraš, igraš, igraš…
Ko zna, možda će da se pojavi sasvim nenadano, sasvim iznenada
neki princ, sasvim nov, sasvim tvoj.
Tada ćeš, kada se umiriš, središ od celovečernjeg okretanja i igranja,
igranja, igranja, prepoznati baš onu osobu, onu tvoju posebnu osobu
o kojoj maštaš, maštaš, maštaš toliko dugo i koju srećeš, srećeš,
srećeš već tako neverovatno, zbunjujuće, neizdrživo, besmisleno,
ubistveno dugo. Možda, Pepeljugino sestro.

Beleška o autorki
Ana Vučković (1984, Beograd), spisateljica, novinarka i
scenaristkinja. Studirala je dramaturgiju na Fakultetu dramskih
umetnosti u Beogradu i pohađala master studije filmologije na istom
fakultetu. Sa petnaest godina dobila je Nagradu „Borislav Pekić“ za
najbolju kratku priču pod naslovom Ljuljaška. Radi u Radio
Beogradu, a teme o kojima najčešće izveštava vezane su za film,
pozorište, kulturu. Autorka je kolumni za Siti magazin. Romani:
Epoha Lipsa juče, Lust ’n’ dust, Surfing Srbija. Knjiga priča: Plišani
soliter.
 Danica Vukićević

GAK
Poznato ili ne: depresija nije naročito originalna bolest. Takav stav
koji sam doslovno preuzela neguje moja bliska prijateljica, osoba
čarnih sjajnih očiju. Jednog običnog turobnog dana, razgovarajući
telefonom rekla sam joj: U depresiji sam. Ona: Kako je to
neoriginalno. Nasmejala sam se. Ali ono što me je neočekivano
snašlo, navelo me je i na ofucane, od prekomernosti svetskog bola,
misli: Život nema smisla. Ili: Ubiti se i nije tako glupo, dok sam se
spuštala strmom ulicom po zimskom hladnom danu, u dugom
kaputu, sa dve torbe. Ukrštene duge ručke na mojim nemajčinskim
grudima. Gazila sam tvrdo, sporo. Nesigurna u procenu apsolutne
lepote jedinog života, jedinog sveta moga života. Naših života u
zimu…
Nebo je bilo vedro, hladno, ravno, blistavo. Ja-sam-plakala
spuštajući se klimavim koracima na štiklama novih zimskih cipela
koje su prenoćile u crnoj kesi u garderobi… U meni se pomračila
naivna, preko potrebna radost golog postojanja, veštačkim suncem
istine obasjana ukazala se Dolina plača… Jedan sunčev zrak probio
je stakalce suze.
Na trolejbuskoj stanici umotani kojekako ukipljeni stajali su
sugrađani. Pogled na njih nije ulivao nadu. Utučeni, odustali od
samih sebe. Kao kegle u krpama nepokretni. Jedino što se tu mrdalo
bila je grupa dečaka tipičnog domskog samoprezira na licima. Oni su
se gurkali, istrčavali na ulicu plašeći automobile, jurcali kroz tuđa
tela, i izgledalo je da mogu tako, to isto, beskrajno dugo, dok ne
dođe Neko, i ne prebije ih, ispsuje i ponizi. Obično takva deca
izazivaju pored podozrivog straha i sažaljenje. Preturivši preko glave
neljubav, silovanja, kažnjavanja, glad, nenežnost, nedodir, bol i samo
bol, oni bi zračili iz sebe nesvesnu poruku sveopšte sramote. Ali
koga je briga. Za dečake, za sramotu. Poprljavi, dosadni, cereći se
nestadoše. Deo kegli ostao je nepomično da čeka. Šetkala sam se.
Iznenada visoka. Sitna osećanja, kao kuglice naftalina u grlu, kao
miris nagorele vune, kao zadah menze, kao Indijanac u samici, kao
Vagner u Ničeu.
Dva dana ranije, dogovarala sam se o boravku u bolnici: bilo je veče,
vrzmale su se pacijentkinje ispred ambulante. Glomazne, sa
pločastim zubima, crne, plave, principijelne, naslonjene na zid, sa
lošim tenom, trudne, mlade, mlađe… Došao je i na mene red: u
trenutku stupanja, kada pređem prag i uđem u svet državnih službi
obavije me ružičasti oblak vunaste izmaglice, smanji se vidljivost,
čujnost, umanji se sopstveno prisustvo… Ali skoro nikada ne
napušta me izoštrena osetljivost za detalje, oni, kao životinje u
basnama – govore. Detalji su dokaz savršenstva života, beskrajni
nizovi kompleksnih prizora, bez veličine. Zapazila sam lokne na
doktorkinoj glavi, boje čokolade, Širli Templ stil, Bebi Džejn stil,
prilično neobično. Te nedolične lokne, stajale su joj prilično dobro, i
što je najčudnije, nisu je činile smešnom. Bila je samouverena u
najvećem stupnju: Sutra je taj dan. Dođite oko osam… Prethodno je
ovlašno pogledala rezultate, plod dugotrajnih maltretiranja kroz koja
sam nemilosrdno gubeći vreme – prošla. Da ih je samo bolje
pogledala! Na stolu, u maloj ordinaciji, bilo je brdo naslaganih
kondiktorskih proizvoda, i to mi se učinilo glupim, te crvene,
lažnoplišane kutijice, haremske. Cvrkut podilaženja pacijentkinja
razlegao se iz njih. Ko ih je tome naučio? Plavi titravi ekran
ukradenog mora beskraja, drvena stoličica na škripavoj spirali
gvožđa, krevet, kao prosjak, uz zid. I lokne. Oh, doktorko. Doviđenja
– doviđenja. Pa niz linoleum kao vatrena kugla, prema izlazu. Veče
je ličilo na duboku noć. Noć će ličiti na iznenadno slepilo i miris
zapaljenog drveta. Potištenost koja me obuzela na putu prema kući,
istom putu na kome ću plakati za dan i po, nije me puštala. Bilo je
nečeg čulno problematičnog u ispravnosti s kojom sam se susrela.
Vapaj nelagode nije mogao da se razvuče, neelastičan, i ispuni me,
usitnjen na manje tragičan način.
Večerala sam, pripremila papire, odeću, osećala tremu, dugo se
kupala, kao da voda može da me sakrije. Previše čista, loše sam
spavala. Ujutro, spakovala sam beležnicu, knjigu i počela da
preispitujem mogućnosti kako ću proći. Počela sam od datuma,
saberi, oduzmi, pogledala kroz prozor: divno čisto jutro. Pitala sebe:
Šta osećaš? Ništa, nikakav znak. Okanila sam se Unutrašnjeg glasa
i krenula u pogon, trebalo je prevaliti put od intimnosti sopstvene
sobe do nepoznate, ničije, koja me čeka. Kroz hladno jutro, vrckavo
hodanje sa dve torbe, prekrštene ručke, bez prave ravnoteže.
Čekanje autobusa. Nakratko susrećem pogled mlade žene koja mi
se smeši. Pumpam optimizam, u stvari, osećam se usrano.
Uznemireno, zaplašeno. Posmatrala sam putnike u autobusu.
Izgledali su zadrto, sebično, samozadovoljno. Oni su glasnici. I oni.
Onda je pogled odlutao ciljajući što udaljeniju metu. Malo sanjarenja,
ali ne može se ublažiti stisak nelagode. Videla sam odžačara kako
prelazi ulicu. Redak prizor javnog nošenja zanata sam po sebi je
ekscentričan. Da se ohrabrim zamišljala sam: mesara sa vencem
safalada oko vrata, u ruci mu satara, autolimara sa automobilskim
krilom o ramenu. Dakle, prostitutke i dimničari. Idu nemaskirani, to
jest tako su maskirani da se odmah zna o čemu je reč. I đubretari. I
jupiji i postpostjupiji. Nekada i seljaci. I sirotinja.
Ispravna žena bila bi topla, opuštena, neoznojenih dlanova, ne s
ručicama kao vlažnim grančicama, pušila bi u taxi školjci,
dostojanstveni slatki miris duvana širio bi se kao rep pauna, i grad sa
bolnicom u njemu, bio bi beznačajan prema tom blagu u klizećem
vozilu. Ovako, u gradskom autobusu, propinjala sam misli i čula
prema nepoznatome a trivijalnom sa elementima.
Postoji procedura prijema, ali pre prijema, ima prijem.
Sedela sam ispred šaltera, pre osam. Žene su prilazile, nešto
plaćale, čekale, donosile ampule, neke se žalile kako nisu uspele da
u apotekama nađu narkozu. Kretanje je bilo komešanje. Pokušavala
sam da čitam novine, ali pogled na slova izazivao je gađenje, kao da
me neko grubo ljulja u samoj osovini ravnoteže. Ne znam odakle,
stigao je signal za sledeću etapu, soba za prijem, tri žene, jedna pita,
ja odgovaram, iz štampača kao krpu kojom ću čistiti prljavi svet,
pruža mi dokaz postojanja. Kuda sada ? Nekoliko puta. Niko ne
odgovara, i nejasno tanušno objašnjenje. Lutam, menjam pravce,
novi hodnici, skamenjeni ljudi ispred ordinacija. U podrumu, kraj
izotop-sobe, neveštim krivim slovima na cedulji piše: garderoba. To
je sobica, ćumez sa wc-om i tuš-kabinom koja je zaklonjena
zavesom. Garderoberka sa njuškom svodnice, dva starca. Jedan je
krckao orahe za stolom, drugi je sedeo na pokretnom krevetu. Baba
počinje svoj ritual prenemaganja, ispovesti, zapitkivanja. Na
priznanici ispisuje moje ime čitavu večnost, poželevši mi sreću
pohvali se i svojom dobrotom. Iz onoga što je rekla, i kako je rekla,
moglo bi se zaključiti da je ona neka važna i ugledna osoba,
upravnica špajza, iz nje kulja samoljublje kao iz probušene cevi
prljava voda. Presvukla sam se, svodnica je preuzela stvari, zakačila
ih, cipele u crnu kesu, i to je beležila, sporo, nepismeno: 1
pantalone, 1 jakna, 1 kaput, i dok preklapam kimono i vezujem ga,
kao da nemam telo, na šta bih mogla da ga pričvrstim, tako sam
sićušna. Kao da sam oblačila dečju lutku. Nemam papuče. Ponovo
ukazujući na svoju dobrotu, brkata mi daje plastične bolničke
papuče. Ona je i Haron, vesla u čeličnom liftu, ne zatvara usta,
izručuje me na odeljenje. Odlažu me u neki hodnik, ispostavlja se da
je to stepenišno odmorište, usko, sa dve plastične stolice. Tu su:
devojka i pratilac, gluvonemi, ona s gustom crnom kosom, tamne
zračne oči, pita me za vreme, odgovaram joj sporim bezglasnim
sricanjem, prepoznale smo se, razumele se. Tu su i mlada-majka-i-
mlada-kćerka, kćerka u svilenoj pidžami, mobilni u ruci, zabacuje
kosu, i mali muž je tu, u trenerci, čuči. Sa babom koja me je sustigla
u liftu, mlada-majka-mlade-kćerke, uspostavlja trenutni spoj. Pričaju
o deci, hvale se imovinom (Mi smo sve sami stekli, sve smo im
pružili, ja sam radila u robnoj kući, muž je supovac, nas niko nije
pomagao a sve smo stekli, dve kuće, stan za njih…), baba počinje
sladostrasno da ogovara snahu (Moj sin je mnogo sposoban, ona,
gospođa, samo kupuje, ništa ne radi, dece nemaju…), brbljaju,
gluvonemi takođe. Posmatram ih, i lekare kako promiču stepeništem,
gore-dole. U svetlozelenim bluzama, belim klompama. Isijavaju
nadmenost, na rubu komičnog, u jednom trenutku pomislim da se
zajebavaju, ispršeni, sa zlatnim lancima, uzdignutih glava, sporo
hodajući, svako sa nekom specifičnošću, zajedničko im je – staleška
mimika. Teško je poverovati, ali tu, na promaji, kao na nekoj sićušnoj
platformi, provela sam u grupi, tri sata. Vreme, budući da ne postoji,
ljudima se ukazuje na bezbroj načina.
Soba je na kraju hodnika, krevet do prozora, za mene. Dobar dan.
Posmatraju me ne naročito dobronamerno. Osećam se jadno,
odlažem stvari na prljavi ormarić. Legnem. Ćutim. Na ovakvim
mestima, nedopustivo je ćutanje, kao i u zatvoru, u vojsci, na
letovanju. Okrenula sam leđa, uzela da čitam knjigu, ali već me
odvlače na pregled. Dok se svlačim odgovaram: adresa, bolesti,
zanimanje. Paravan je tako postavljen da se odmah s vrata može
zaviriti u sam centar ženskog tela. Pregledaće me, već čeka, i
posmatra me nestrpljivo žena s naočarama, naoštrena za buduću
karijeru, njen uvećan pogled dalekovide bubalice modulira između
preterane revnosti i potčinjenosti autoritetima. Ona mi je odmah
pokazala ono što ću viđati na svim licima lekara koji su bez prekida
marširali, pojavljivali se i to uglavnom u grupama… Pregledajući me
obraćala se mlađem praktikantu i zapisničarki. Odozdo, kosim
pogledom sam svrdlala kroz nju, sa neodložnom neverbalnom
porukom: Znam te, ambiciozna guzice. Moju utrobu je velikodušno
ustupila stažisti. Kada je videla nezadovoljstvo na mome licu i kako
odstupam unazad po mušemi, odbrusila mi je, neukoj, položenoj
majmunici: On je lekar. Pa baš zato, nemo su prostenjale moje misli.
I ko me je pitao; u trenutku, želela sam da skočim, obučem se,
povredim ih verbalno i pobegnem. Ali nisam, to istinito, to dobro,
uradila. I-on-je-lekar i Ambiciozna nastavili su da razmenjuju
informacije o mome telu kao da nisam prisutna, ona je otkrila
nedostatke u nalazima i usprotivila se mome ostanku u bolnici. Ušao
je nadređeni, stariji, nizak, ćelav, poljuljan od važnosti, sa
specifičnom skramom-umorom, kakvu nosaju sledbenici moći. Tužila
me kod čiče. On me je umorno-važno pitao ko mi je veza. Pomenuh
lokne. Iskusnik neumoljivo odobri moj ostanak, znao je da ako
pogreši krivicu može svaliti na nekog drugog. Ambiciozna me
nezadovoljno odmerila poručujući: Ipak si ostala. Savila sam njen
pogled: Ne diraj me.
Otklizila sam u sobu, labudica po ledu. Žena-kraj-vrata, žena do nje,
devojčica od petnaestak godina sa flašicom infuzije pogledale su
me. Legla sam, okrenula im leđa, uzela knjigu, ali, jedna za drugom,
počele su da ulaze stare kuke, mlade, blede, da me zapitkuju, da se
dogovore o kafi, ručku, svaka me pita, ja odgovaram iz knjige.
Najupornija je plavooka provincijska lutka, sa mekim ustima iz kojih,
kao nepravilni geometrijski oblici, bolno ispadaju dijalektizmi i
nepravilni akcenti. Stoji ispod mojih nogu, obraća mi se direktno i s
pravom, nestrpljivo čeka moje odgovore, kako bi mogla konačno da
počne verglanje svoje priče. I u njoj ću, kao s Ambicioznom, imati
nepogrešivi uzorak, samo, iz staleža pacijentkinja. Svaka neodoljivo i
jedino, želi da priča o sebi, svojoj bolesti, što više, što češće.
Lažno dremam. Očajna sam. Mišići su mi stvrdnuti, na ivici stupora.
Dolazi sestra, jedan toplomer za sve. Topot. Ostale smo same
devojčica i ja, njen pogled, potpuno prazan. Okrećem joj leđa. Čuju
se mnogi glasovi, izgleda da je poseta, ne želim da ih vidim, žmurim.
Ipak čujem priču svakog pojedinačnog glasa, ne mogu to da
sprečim, tu bolest slušanja. Spopada me glavobolja, snažna i oštra,
celi dan nisam ni jela ni pila. U miru večeri izgovaram razgovetno: Ja
sam gladna. Daju mi jogurt i parče hleba, razgaljene su, led je
probijen, sada smo iste. Razgovaramo. Posle pitanja šta sam i da li
imam muža i zašto sam tu, prelaze na rutinu: što više o sebi, o svojoj
bolesti… Devojčica, mala devojka, imala je slabašan glas, jednoličan
i beživotan. Imala je i takvu kosicu, svilenkasta ćuba kukuruza, i lice
prozirno, i ručice. Žena-do-zida bila je jednostavno grozna, hibridni
oblik selo-grad, o njoj ću postepeno graditi novčani profil (kolje
svinje, prodaje cveće i povrće, a radi u velikoj firmi u gradu), ni ružna
ni lepa ni visoka ni niska ni stara ni mlada, malo smrdi, na kiseli
drevni znoj, zbog žudnje za novcem koja se koti u njoj kao maligna
bolest. Pomislila sam: ona nikoga ne voli, i na svoj slepi
materijalistički način razočarana je, ni sama ne zna u šta. Žena do
selo-grad bila je testasta, starija od sebe, glavni adut su joj bile
kćerke, dever – slavni gradski pedikir i buduća operacija velikog
tumora koji je zahvatio takozvane ženske organe. U našoj goloj
sirotoj ružnoj sobi je televizor ojađenih devojčicinih roditelja. Pre
nego su, izmilevši iz susednih rupa, došle gošće na venecuelansku
seriju, ja sam pozvala svoju, gluvonemu. Sedele smo na mom
krevetu, „razgovarale“, smejale se svojim brzim šalama, okružene
aparthejdom ostalih koje su zlobno i prezrivo komentarisale glasno
mumlanje moje drugarice.
Tu, gde žene skoro neprestano krvare, za ceo sprat bila su samo
dva wc-a, sa velikom prostorijom pride u čijem uglu je živela mala
kada.
Kada se sve umirilo i utihnulo, posle merenja temperature jednim
toplomerom koji je uranjao u sva naša pazuha prošivajući ih i praveći
divovsko kolektivno telo bezimene nakaze, odjurila sam kao da mi
život od toga zavisi, u prostoriju za kupanje. Veliki nepokriveni
prozori gledali su prema sobi za sestre, i nekakva metalna
konstrukcija nalik hromiranim spravama iz klanice. Evo, ovde sam
mogla da budem sama, čovek može da umre od prekomernog
gađenja, čovek može da umre od bilo čega.
Noć je pred nama, plašim se nesanice koja je skoro izvesna, plašim
se sutrašnjeg dana kada će me boleti. Vazduh je vreo i suv, ustajao,
sve je zatvoreno, ja sam zatvorena, i da nisam Kafkina sestra,
pobegla bih u kimonu, mirno pušeći u školjci taxija… Ali, počinje
agonija devojčice, tiho kuka previjajući se od bolova: Zašto mi neko
ne pomogne… Zašto mi neko ne pomogne; stavljajući akcenat na
drugo o, što je kuknjavu činilo još žalosnijom; Pomozite mi. Zašto mi
neko ne pomogne. Selo-grad negoduje, jer hoće da spava, sutra ide
kući, povodljivica do nje, takođe. Preostala sam ja, ustanem, odem
po sestru, dežurnog lekara, umirujem je i tešim, milujem joj ruku u
kojoj je zabodena plastika infuzije, ali sve radim odsutno, jer sam
previše očajna i umorna. Doći će jedan pa drugi lekar, brbljaće i otići
će, do jutra se neće pojavljivati niko iz viših pojasa hijerarhije. Mala
devojka je preplakala celu noć, usput povraćala i ječala, nisam znala
šta da radim. Ponovo sam otišla po sestru, začuđujuće blagorodnu u
odnosu na ostale, ispoljila je malo neravnodušnosti. Ali, to je bilo
nedovoljno za mene i devojčicu, nisam mogla da joj pomognem,
patila je, i ja sam patila, bile smo budne do svanuća. Tek što sam
zadremala, toplomer je počeo da kruži, u pet ujutro. Predstava
paradiranja pokrenuta je i odvijala se svojim uhodanim marševskim
ritmom. I ma koliko se šepurili, ulazili-izlazili, imali su ozbiljan,
nerešen problem, i izbegavali su ga jedan po jedan: devojčica čiji
bolovi nisu prestajali, čije krvarenje nije prestajalo. Pomislila sam: pa
ona će umreti, tu, na njihove oči. Samo su dolazili i odlazili, zavirivali
u njen uložak. Pristigli, siroti roditelji, prestrašeni, pobožno su gledali
u stručnjake, u jedinicu. Majka je plakala, jedan od lekara,
sladostrasno joj je diktirao skupe lekove koje bi trebalo da kupe. I
otišao. U crnoj pelerini, visok, kao ofucani slepi miš, vihorno, uz
veliku pompu, praćen posilnim što je u letu uhvatio bačenu mu
pelerinu, stvorio se načelnik, ne-ovog-ali-nekog-odeljenja; isterao je
nas, tri pralje, zamahao rukama kao mađioničar na bini doma
kulture. U hodniku sam pomislila: ni od Značajnog nema ništa. Tako
je ispalo. Odveli su je u ambulantu i brzo vratili, plakala, povraćala,
krvarila, i dalje. Selo-grad je primetila: Mala je razmažena.
Sestra, u kratkoj uskoj suknji, bez grudi, sa jakim nogama i
izazovnom zadnjicom došla je po mene da me vodi na brijanje i
vađenje krvi. Doživela me je kao dostojnu sagovornicu, odmah
otvorila srce nezaštićeno oblinama: Mrzim pičku. Ne znam šta
muškarci nalaze u tome. Ohrabrujuće sam ćutala, u liftu, zadigla je
suknjicu i namestila kopču bodija, izgleda, oko mesta koje je kod
drugih toliko mrzela. Posmatrala sam njeno lice. Imala je proširene
pore, oblaporno lepuškasta, namenjena brutalnom parenju, mislila je
da njena pička nešto vredi… Zavodnica mi je poverila i mržnju
prema nadređenima, videla je da smo srodne duše. I ja sam, kao i
ona, bila našminkana u rano jutro. Ležim. Vizita. Pokretna grupa koja
se menja, rasklapa, sažima, veliko platno što predstavlja gildu. Luk
moje pažnje bio je zapet. Spreman. Niski, ćelavi, što je Ambicioznoj
pokazao ko je gazda, bio je prva ruka načelnice, pokazalo se.
Debela, kao krpena lutka, nasmejana, u zelenim pantalonama,
načelnica, jedina je imala privilegiju verbalne iako neznatne milosti
za trupla u krevetima. Niko iz grupe nije gledao prema ležećima, već
u kartone i u načelnicu. Niko. Bili su u zanosu dodvoravanja, ono je
bilo u svemu, u ćutanju, u telesnom držanju, pribijanju. Čiča je pričao
načelnici, majordomus sa svojim tužnim od moći pogledom
obaveštavao je krpenu kraljicu. Pacijentkinje su raširile oči, pridružile
se dodvoravanju, kakva svečanost, u prljavom, trošnom, dva wc-a
komfornom Odeljenju. Ženu sa slavnim deverom pedikirom su
vređali: Kako mislite da vas sečemo sa tolikim salom? Ona se
smešila. Vidite koliki vam je stomak? Ona se smešila. Devojčicin
slučaj su bezlično brzo zataškali prelaskom na mene. Ambiciozna i
ja smo ukrstile poglede. Čiča se okrenuo grupi malo je razvukavši:
Zašto je ova žena našminkana? To se odnosilo na mene. Zaustila
sam da ga smesta sahranim, ali vratih sablju u grlo i promrmljah
nešto. Odlučili su da se ne radi intervencija, jer rezultati… Načelnica
me je častila: Bolje je za vas, infekcija može da se proširi. Bubalica
me je pogledala: Vidiš, ispalo je po mome.
Skočila sam da se pakujem, selo-grad i ja bile smo slobodne,
povodljivica i devojčica osetile su razliku, nismo više bile iste. Posle
tri sata, pošto sam platila boravak i saslušala svodničine savete šta
da radim posle seksa, spuštala sam se strmom ulicom. I plakala.
Sedam dana sam ćutala. Ko bi to razumeo? Plašeći se i da se
skinem. Da ne bih ugledala ono što je bilo moje, obrijanu,
tajanstvenu…

Beleška o autorki
Danica Vukićević (1959) piše poeziju i prozu. Diplomirala na katedri
za Opštu književnost i teoriju književnosti na Filološkom fakultetu u
Beogradu, završila Ženske studije. Bavi se književnom kritikom i
esejistikom. Zbirke pesama: Kao hotel na vetru; Kada sam čula
glasove; Šamanka; Luk i strela; Prelazak u jednu drugu vrstu; Visoki
fabrički dimnjaci; Svetlucavost i milost; Dok je sunca i meseca.
Knjige proze: Na plažama; Život je gorila; Majka obrnutih stvari.
Dobitnica nagrada „ProFemina“, „Biljana Jovanović“, „Milica
Stojadinović Srpkinja“.
 Mirjana Pavlović

LEPOTA SIMETRIJE
1.
– Gde si dočekala Novu godinu?
– U Belviju, kažem.
Sa druge strane žice stiže: „Oooo!“ jer Belvi zvuči tako pompezno.
Čovek ne zna šta prvo da pita: Koliko vas je koštalo? Šta je bilo za
večeru? Dokle ste ostali?… Na kraju, ništa i ne pita, ponajmanje šta
je Belvi i gde je. To mesto sadrži se u samom svom imenu. Možda i
ne postoji, ali nema sumnje da sam se ja tamo sjajno provela.
Sagovornik me, dakle, pušta da ispričam šta hoću, dok on po glavi
prebira svoje bedno novogodišnje veče provedeno u stanu. I sve to
bi mi bilo smešno da prošlu pravoslavnu Novu godinu nisam zaista
dočekala u Belviju.
2.
Potpuno smetnuvši sa uma da je 13. januar, sela sam predveče na
svoje mesto, u ugao do šanka, na stoličicu sličnu burencetu, za
okrugli sto sa kockastim crveno-belim stolnjakom. Belvi je možda
najljupkija zemunska kafanica, zimi topla, uvek čista i mirna kao
crkvica. Tu služe izvrstan čaj, uz koji neizostavno, za razliku od
mnogih elitnih kafana, stoji poveća kriška limuna. Mada su većinom
sami za stolom, gosti nisu neveseli. Spokojni su i dremljivi, kao da se
odmaraju u sopstvenoj sobi.
Gordana stiže tek posle sedam. Kelner je prisno pita da li i ona hoće
čaj. Mada mu se ona danas rasejano i bez reči nasmešila, on odmah
donosi punu šolju i sveže parče limuna. Kaže: „Sada možete na miru
da popričate.“ I povlači se iza šanka. Kada budemo plaćale, on će,
po ko zna koji put, iskreno radoznalo pitati: „Kakav je bio čaj?“
Nas dve obično dotrčimo do Belvija iz pravca Ušća. Kao što posada
olakšava vazdušni brod, tako mi usput iz sebe jedanput nedeljno,
kroz paru, znoj i dahtanje, u Dunav ispuštamo paketiće životnih
tereta i otpadaka. A kada odsednemo u svom kafanskom ćošku, sa
dna reke izvlačimo i oživljavamo sve te vrećice, kese i zamotuljke da
ih još temeljitije i definitivno sahranimo u najdubljem mulju. Iako nas
uviđavni kelner ostavlja da „na miru popričamo“, mi zapravo nikada
ne razgovaramo. Nema teme, mišljenja, pitanja, pa nema ni
odgovora. Sedmoga dana samo prepričavamo svoje šestodnevne
živote, slične travnatim zaravnima, sa ponekim cvetićem i čičkom.
Tako se sitne radosti glancaju, a tegobe, za svaki slučaj, još jednom
ubijaju i opet bacaju u reku. Povratnu stazu, od Zemuna do Ušća,
istrčimo daleko brže i lakše, u koloni džogera koji poskakuju, kao da
bi hteli da se odlepe od zemlje i, poput cepelina, odlebde u naredni
dan.
Pokušavam da pogodim šta se Gordani dogodilo od našeg
poslednjeg viđenja. Dobro: 1) deca su ipak otišla na zimovanje, 2)
Milanov udžbenik je odobren za štampanje, 3) uspela je da oslabi još
pola kilograma. Loše: 1) lopov je već realizovao tri njena čeka, 2)
opet je dobila virusni konjunktivitis (verovatno zato danas nosi tamne
naočare), 3) načeta leva patika potpuno joj se raspala (valjda zato
danas nije trčala). Nestrpljivo kažem: „Pričaj“, da proverim koliko
stavki sam pogodila.
I ona počinje da priča, ali o nečemu što se desilo pre više od pola
godine. Već sam naviknuta na nedeljni izveštaj, pa mi ovo
neuobičajeno pomeranje u vremenu evocira sliku jezera iz kojega se
pomalja neka razbuđena neman. Gordana kaže: „On je to tada
započeo.“ Ko je započeo? Šta? Kada?
3.
Posle večere smo sa gostima prešli u trpezariju i krenuli da ćaskamo
o neverstvu u braku. U stvari, ja nisam imala šta da kažem jer nisam
imala nikakav stav. Jednostavno mi dvadeset godina unazad tako
nešto nije bilo prisutno ni u mislima. Milan je rekao: „Ja na to uopšte
ne bih reagovao. Tako fini i dragocen mehanizam kao što je ljudski
mozak ne treba trošiti na genitalije. On je projektovan za mnogo
složenije stvari.“ Iako sam u prvom trenutku bila zgranuta i brzopleto
pomislila da je ravnodušan zato što me ne voli, to veče sam bila
stvarno srećna što mi je muž takav kakav jeste. I pre toga sam cenila
njegov um, ali sam tek tada pojmila kakvu širinu taj čovek ima. Nije
mi smetalo ni to što je, u svom racionalističkom maniru, govorio
samo o besmislenom arčenju mozga, a ne i duše, ili srca, ili suza.
Tu je Gordana prekinula. Ili završila. Ni do tada nisam baš sve
razumela. Iskrenula se malo, da je niko osim mene ne vidi, i skinula
naočare. Zabezeknuto sam gledala u zeleno-žuto-plavu modricu na
njenoj levoj slepoočnici, u njen naduveni kapak i čkiljavo oko.
4.
I da sam mogla, ne bih stigla da kažem ili pitam bilo šta jer je u
kafanu uleteo visok mlađi čovek i sručio se pred njom na kolena.
Ona je ustuknula i skoro je spala sa stoličice bez naslona. Teško
dišući, prošaputao je: „Nisam pijan, Gordana.“ Zagnjurio je glavu u
njeno krilo. Ščepao je njene šake i njima poklopio svoju kosu. Potom
se pridigao i ovlaš usnama dodirnuo njen otromboljeni kapak. „Ovo
sam joj ja uradio. Hteo sam da je zagrlim dok smo ležali u mraku.
Naglo sam raširio ruke i udario je ovim prokletim koščatim laktom.“ U
mukloj tišini je milovao odvratnu modricu i dva puta jeknuo: „Lud
jesam, ali nisam pijan.“ Ponovo je klekao i obgrlio joj noge. Privukao
je sebi njene ruke, rastvorio zgrčene šake, opipavao ih i ljubio, zglob
po zglob, nokat po nokat. Lagano je palcem prešao preko svih deset
jabučica na prstima. Niko se u kafani nije pomerio, ni kašljucnuo,
verovatno ni trepnuo. Kada je ona ustala, da li da pobegne ili da ga
zagrli, viknuo je: „Upamti koliko sam ti svaku koščicu voleo i želeo.“
Gurnuo je Gordanu nazad na stolicu i izleteo iz kafane.
Svi smo potonuli u dugo, smušeno ćutanje i skoro nečujno srkutanje.
Da kafanica nije ovako čista, prozujala bi bar neka muva. Da vreme
nije ovde zastalo da se odmori, kucao bi neki sat. Gnječila sam već
sasvim isceđeni limun iznad ohlađenog čaja i činilo mi se da kriška
cvili.
5.
Prenula sam se i obradovala kada sam na vratima spazila poznato
lice. Zaustila sam da kažem: „Zdravo, Milane“, ali za to nije bilo
vremena. Jurnuo je ka Gordani i iznad pognute glave joj prošištao:
„Zašto ti pobeže? Nismo još završili razgovor.“
Pošto ona ćuti, Milan drmusa njena pogurena ramena ne bi li
istresao koju reč. Onemela i zalepljena za stoličicu, Gordana
detinjasto zuri u svoje šake. Posle trećeg drmusanja progovara
imitirajući njegov glas: „Tako fini i dragocen mehanizam kao što je
ljudski mozak ne treba trošiti na genitalije.“ Pa dodaje svojim glasom:
„Verovala sam da to stvarno misliš.“
Tišina, svemirska. Pa šamarčina, zemaljska. Teška, zvučna i zla. Ne
iz šake, ili iz lakta, nego iz ramena. Kao da je veslo pljoštimice lupilo
gustu morsku vodu. Milan trlja svoj zabrideli dlan i kaže: „Bar ću ti
povratiti simetriju.“
Kao da je i mene ošamutio žestoki šamar, pedantno zaključujem da
je to tačno: Gordana će sutra i na desnoj strani imati modricu. Ne
znam ni šta da izustim ni u kom pravcu da mrdnem, pa samo slušam
sebe kako srčem i usisavam preostale kapi čaja, tako glasno da se
neko od gostiju najzad promeškoljio. Nisam se trgla i odvojila od tog
idiotskog posla ni kada je Milan sa vrata doviknuo Gordani: „Od sada
više ne čekaj onog bednika. Budi sigurna da se više neće pojaviti.
Dovoljno je bilo da mu pokažem revolver.“ Ni strahoviti tresak vrata
koja je za sobom zalupio nije me prekinuo u lovljenju kapi po skoro
suvoj šolji. Istražujem belo dno, valjda da u njemu vidim ko bi još
mogao da svrati u Belvi večeras. Šta li još ispod Gordaninog
travnjaka valja zaptivena podzemna voda?
6.
Naručile smo, kao nikada ranije, još po jedan čaj. Nakon toga još po
jedan. Kada je stigla peta tura, već su svi dobro mogli da čuju
klokotanje vode u našim praznim stomacima. Pri šestoj šolji nas je,
srećom, zatekla ponoć i prekinula to nalivanje. Kelner je prisutnima
pojedinačno čestitao Novu godinu. Najduže se zadržao kod našeg
stola i rekao da smo mi ne samo njegovi stalni već i jedini ženski
gosti.
I sutra će Gordana, kada krene u ranu jutarnju kupovinu, morati da
stavi crne naočare. Ali biće to opet žena sa očima iste veličine: iz
levog podliva će jedno oko već prilično progledati, a drugo će tek
početi da se zatvara.
Mene će neko zvati telefonom da sazna gde sam dočekala Novu
godinu. Pa u Belviju! I sigurno bih se nasmejala kada čujem ono
otegnuto, radoznalo i zavidljivo: „Ooo!“ – da je stvarno nisam tamo
dočekala.
Šta ste vi to, Gordana, poželeli, u svojoj četrdesetoj? Malo?… Malo
pažnje, malo brige, malo nežnosti i romantike, malo potpore, malo
solidarnosti, malo razumevanja, malo poštovanja, malo strpljenja,
malo tolerancije, malo strasti u krevetu, malo pomoći u kući, malo…
Svega pomalo. Moram reći da ste dirljivo skromni. Ali kada se sva
„malo“ saberu, ispadne mnogo. Zato vam savetujem da tražite
zbirno. Ne, ne. To ipak nije samo prost zbir, koje god veličine bilo.
Tražite sintetički: malo ljubavi. Ako budete taktični, davalac se bar
neće nasmrt prepasti. Ali ako počnete mnogo da nabrajate.. Vi ste
ipak za nabrajanje? Pa, ako mene pitate za redosled, i ja bih na
poslednje mesto stavio kućne poslove i seks. Za oboje se ipak lakše
nađe ispomoć. Osim toga, sa godinama, sasvim normalno, želje za
nežnošću, privrženošću i osloncem brže rastu nego druge. Često i
nekontrolisano rastu – u tom slučaju, osnovano se može reći da je
za debakl kriv nezajažljivi partner. A ponekada i fatalno rastu. Imao
sam takve slučajeve u praksi. Evo, pročitaću vam deo pisma jedne
supruge koja je upropastila moj višemesečni trud da se poljuljani
brak održi. Odjednom je prestala da dolazi u savetovalište i
otputovala negde… ovde piše „možda i u susednu galaksiju.“
Slušajte šta je napisala svom suprugu: „Naći ću ja, bre, pravu ljubav.
Ako uzalud obiđem kuglu zemaljsku, i celu našu galaksiju, idem
dalje.“ Greška! Trebalo je ostati ovde. Nema te suve drenovine iz
koje se ne može iscediti rezervna kap. Vi ste, Gordana, umorni za
ceđenje? Ne znate šta ćete sa tom masnicom? Što se masnice tiče,
ne očekujte od mene mnogo. Ovo nije ni policija, ni ambulanta, ni
služba za pomoć zlostavljenim ženama, već obično bračno
savetovalište… A zašto vaš suprug nije došao u zakazano vreme?
Pa ne možemo da rešavamo bračne probleme bez oba partnera, zar
ne? Dobro, šta je tu je. Popričaćemo još malo. Šta kaže vaš muž?
Izvinite, malo sam odlutao. Premoren sam… Da, kako da ne,
međuljudski odnosi su veoma, veoma komplikovani. Čujte, možda će
vam ovo ličiti na neki bapski lek, ali ne košta vas mnogo da probate.
Zašto i vi njega dobro ne zviznete – pa ste kvit.

Beleška o autorki
Mirjana Pavlović (1943, Majdanpek) diplomirala i magistrirala na
Pravnom fakultetu u Beogradu i završila studije Engleskog jezika i
književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu. Knjige priča:
Zajednički imenitelj, Čekaonica, Smrtolovka, Sumoreske, Zrno zrnu,
Trpeza bez glavnog jela. Napisala je scenario za dramu Uzmi pa će
ti se dati po motivima istoimene pripovetke (sa Milosavom
Milenkovićem). Dobitnica je nagrada „Isidora Sekulić“ i „Isidorinim
stazama“.
 Ljiljana Đurđić

SVI NA KRAJU KAŽU MAMA

1.
Dok je mama bila živa, život je bio opera. Danas živim bez velikih
gestova, arija, kvarteta, dueta, bez velikih završnica. Pozornica je
prazna, dekor je iznet, a orkestar se razišao, reflektori su se ugasili.
Dani prolaze jednolično: proleće, leto, jesen, zima. Većina aktera je
mrtva. Rodolfo i Mimi se više ne dozivaju. Zapetljani porodični život
izgubio je svog dirigenta i spao sa tela svakidašnjice kao balska
haljina sa tela glavne glumice posle završene predstave; ostali su
samo obrisi korseta, linije ribljih kostiju. Ko je kome rod? Oni što su
ostali – dosadni, nezanimljivi ljudi iz kojih je samo veština reditelja
povremeno izvlačila značaj i veličinu – raspršili su se u magli:
bezimene, beznačajne karike u jednom nebitnom, pobočnom,
tankom, porodičnom lancu.
Knjige su, pored opere, bile mamino carstvo, njena jedina prava
otadžbina, njena porodica i, konačno, ona sama. Mama je imala
posebnu garderobu „za pozorište“, za tu svečanost nad
svečanostima kada je puna dva sata, zavaljena u plišanoj fotelji i sa
spremnom maramicom u stisnutoj šaci, mogla neometano da uživa u
pravom životu; u onom drugom životu išla je kojekako odevena i
nemarna, uvek sa knjigom pod rukom, dajući do znanja ostalima da
on nije vredan bilo kakvog truda. Zato je u maminom stvarnom životu
sve bilo tako zapetljano i nerešivo.
Mama je, ipak, iznad svega, obožavala Elvisa Prislija kao da je
svetac, kao da je ona sama zatucana Amerikanka iz nekog
teksaskog gradića, a ne žena koja je čitavog života sa sobom nosila
Montenja, tu kupusaru hiljadu puta ispotcrtavanu: džepni kuvar koji
joj je – njoj, domaćici – bio stalno potreban. Umesto kuvara, ona je
pri ruci imala Montenja. Mama je čitala Montenja celog života. Zvala
ga je čika Montenj i nijednu odluku nije donosila bez savetovanja s
njim. Tako se čika Montenj našao upleten u sve porodične zgode i
nezgode, računajući i one kuhinjske: „Čika Montenj kaže da previše
soli u supi utiče na moć zdravog rasuđivanja.“ Bio je, takoreći, član
porodice. Godinama se raskupusana i ispodvlačena, plavo ukoričena
knjiga njegovih eseja mogla naći na najrazličitijim mestima, od
spavaće sobe do kupatila. Konsultacije nisu nikada prestajale. Imala
je običaj da usred neke banalne situacije – čovek upravo ulazi i seda
na stolicu – upita tonom staraca iz ruskih romana: „A bojite li se vi
smrti? Bojite se, bojite. Kod čika Montenja piše da se ne treba bojati.
Evo, tu gde je podvučeno, pogledajte!“
Uprkos operi i Montenju, koji su za nju bili središte ideje o duhovnom
svetu, Prisli je bio taj koga je obožavala, tu erotsku ikonu; on je bio
crvena nit, čovek iz prvog kruga, čista seksualna energija, sam život
koji je njoj izmicao. Priča se da je na pozornicu izlazio sa posebnim
uloškom u pantalonama koji je imitirao erekciju; hiljade njih su
padale u religijsko-seksualni trans: „Love me tender, love me
sweet…“, pevušila je mama pred televizorom, njišući se u stolici za
ljuljanje. Bile su joj već sedamdeset i dve godine i bolovala je od
leukemije. „Ma, nije to ništa, malo su se poremetili Ben–Džonsonovi
lanci! Uostalom, svi moraju na put, kad-tad! Ništa nije slučajno!“
Čudno i neobjašnjivo, mama je umrla baš istog dana i meseca kad i
Elvis Prisli – 16. avgusta, godina nije važna, znam samo da je
napolju bilo toplo, užareno leto, a da je u bolničkim prostorijama
vladala zima. Uvek je ponavljala da ništa nije slučajno i da su sve
stvari na ovom svetu povezane, ovako ili onako: „To je tako prosto!“,
govorila je, zavirujući u lica ljudima s kojima je svakodnevno opštila
ili ih sretala na ulici. I tako je ispalo, datumi su se poklopili.
2.
Moja majka je imala intuiciju – ne šesto čulo, već sedmo čulo, nešto
na šta nisu obratile pažnju ni psihologija ni parapsihologija; mora biti
da je u nekom od prethodnih života bila gnostik ili nešto slično.
Ponekad bi ujutru rekla: „Videla sam ga. Stvorio se tu“, pritom bi,
rukom, lako sastavivši dva prsta kao katolik kad hoće da se prekrsti,
napravila brz potez odgore nadole ispred sebe, „tu na toj zelenoj
prostirci, prav i visok, pomalo pijan, kao i uvek, i nešto mi tražio.“
Obično bih upitala: „Ko, mama?“ Ali dalji razgovor se odnosio na
plaćene i neplaćene račune, odlazak na pijacu. On je ostajao da visi
celog dana u vazduhu između nas; samo bi ponekad klimnula
glavom i promrmljala: „Ceo, od glave do pete. Šta je hteo da mi
kaže?“ Ovakvi posetioci su je obično plašili; uvek su to bili donosioci
rđavih vesti, ili oni koji su je upozoravali na nešto nailazeće, strašno,
na nešto što se nije moglo nikako izbeći: ljudi iz njene mladosti, oni
umrli i nestali, ali i živi koji su joj neprekidno stvarali probleme – sav
onaj svet s kojim je po ceo dan razgovarala u svojoj glavi, potpuno
nezainteresovana za ono što se oko nije uistinu dešavalo i što je bilo
tako trivijalno, trivijalno i beznadežno obično u svom ponavljanju da
zbog toga i nije vredelo živeti.
Nije bila luda, moja majka, to nipošto, pre neobična, ona koja
komunicira sa višim sferama, dok je svet u kojem živi, stvarni svet,
onaj neopisivi haos neopranih tanjira, poluočišćenog povrća,
posteljine naslagane na prozorima, uvek dignutih tepiha koje je
trebalo vetriti – stalno, stalno, toliko je bilo prljavštine – bio svet o
čijem se redu i neredu brinuo neko drugi. Ne, nije to nikada bio Bog;
bile su to uvek druge varijante, onako kako su se pred njom
pojavljivale: najpre roditelji – rano umrla majka, vremešni otac; pa
jedan muž, drugi, deca, pa tek onda one – cele, celcate ideje!
3.
Ja sam obrnuto gledala na svet, od samog početka; bile smo kao
Janus, jedna glava sa dva lica koja su gledala na suprotne strane.
Mogli su i mravi da gamižu po stolnjaku na kojem sam ja jela –
svakodnevno uzimala hleb svoj nasušni, svoju naforu – ali samo u
redu, jedan po jedan, u dve-tri kolone i s jasno vidljivom namerom da
se spuste, između pravilno postavljenog noža i viljuške, niz jednu od
nogu stola i nestanu negde u podu kuda je i odlazio sav haos, inače
bih ljutito istresla stolnjak kroz prozor i njih zajedno sa prepotopskim
mrvicama.
Samo tako sam stvari mogla da držim pod kontrolom, samo tako;
prljavština je bila nešto što se s vremena na vreme skidalo, pralo, da
se ne bi stradalo od kakve boleštine, bacila, smrada koji je ljudsko
biće od jutra do mraka stvaralo – ali red, u glavi, u okolnom prostoru,
bio je stvar opstanka. Jednom sam, nenajavljena, banula u stan
prijatelja samca, koji je obično boravio u tuđim kućama, dok je u
sopstvenoj samo ponekad spavao; od količine nabacanih stvari,
izuvrtanih gajtana, starih novina, otpadaka, fotografija koje su
nakrivo visile na zidovima morala sam hitno napolje – u toalet nisam
smela da uđem – da se uz neki zid ispovraćam, toliko je ta slika
poremetila osetljivu ravnotežu u mojoj glavi.
Čitava ova priča o redu i neredu naziva se opsesivnom neurozom,
od Frojda naovamo. Ranije je to bila samo jedna od ljudskih osobina
kojom su se obilato služili pisci u karakterizaciji svojih književnih
likova. Frojd je toliko toga pokrao od Dostojevskog – da mi je prosto
mučno da pominjem – i nazvao to psihoanalizom. Hteo je da uvede
red u glave literarnih junaka koje je stvorio Dostojevski i da ih pusti
da hodaju unaokolo po svetu ozdravljeni. Oduvek mi je bila bliska ta
ideja, ali ne vidim da se nešto promenilo: psihoanaliza se pretvorila u
staru krpu za otiranje prljavih usta, a junaci (junaci – kakva
profesorska blasfemija!) Dostojevskog još uvek gamižu svetom u
svoj svojoj beskrajnoj pervertiranosti: sam pisac je bio ogavni pedofil,
a njegov sređivač incestuozni manijak.
4.
Mama me je mučila idejom o opštem, kosmičkom redu u kojem ništa
nije slučajno, sveopštem zemaljskom neredu i pričom o važnosti
seksa. To sam kasnije saznala, malo--pomalo. Volela je da kao
veštica sedi na gomili isprevrtanih stvari (ali čistih: lavanda protiv
moljaca, svake subote žena za podove, svakog ponedeljka
presvlačenje posteljine…) i da iz nje izvlači nit po nit crvenog,
zelenog, žutog konca, već onog čija je boja imala da dominira tim
danom, tj. monolozima i dijalozima koje je vodila. Na primer, rekla bi:
„Oni će zavladati svetom kad ovaj postane prenaseljen, možda ćeš
to doživeti, a možda i ne.“ Crvena nit; nešto veoma važno i opasno!
Oni su bili prvi krug moći. Njen pakao i raj nisu bili razdvojeni;
predstavljali su jedinstveni limb moći; svi su se kretali od periferije ka
centru moći i tamo ginuli, nestajali, umirali… Nekad bi rekla: „Nije
uspeo da uđe ni u treći krug.“ Bledožuta nit. O njemu se više nije
razgovaralo.
5.
– Nikad nećeš uspeti!
– Šta, mama?
– Da uđeš u prvi krug!
– Zašto, mama?
– Zato što ono što oni uče ti već znaš, uvek si znala, oni tek uče. To
je kao strani jezik; ne mogu ga čitati pre nego što ga nauče. Kad ga
nauče, neće ti dopustiti ni da im priđeš; tada ni tebi neće biti stalo.
6.
Dok sam bila dete, nikad nisam jela iznutrice (ono što jedete ili ne
jedete direktno određuje vašu sudbinu, kažu kineski nutricionisti),
bilo koje, bilo kakve: džigerice, bubrege, creva – naročito ne creva,
mozak – od toga bi mi se zavrtelo u glavi i padala sam kô proštac
licem na tanjir. Onda me je ona tukla, mama, uvek rukama, i
govorila, govorila o prvom, drugom i trećem krugu, a ja sam je
pljuvala, pljuvala, ispljuvala tu strašnu masu koju je, nešto ranije, ona
silom ugurala u mene, zbog zdravlja! Tako sam naučila da brojim.
Prvi krug = jedan (ispljuvak); drugi krug = dva (ispljuvka); treći krug =
tri (ispljuvka). I tako redom. S govorom je bilo slično; u njegovoj
dubokoj senci, senci iz koje je izronio, otključao samog sebe, izleteo
iz samog sebe, postao jezik, maternji, stajala je mama s podignutom
rukom na čijem dlanu su crvenim mastilom bile ispisane tri reči:
fioka, ventuza i gotovo.
Fioka – puzim ka nečemu velikom i praznom, potom sedim u toploj
barici, neko se naginje nada mnom, senka, to nije majka, nje nema,
nju ne poznajem, neko me drži, to nije majka, ona me nikad ne drži,
ne znam ko je majka. Hoću nazad u onu toplu baricu. Onog nečeg
velikog i praznog više nema, nestalo je u nečem još većem. Sad je
tu samo nešto glatko i visoko. Vrištim, to neko vrišti, to ja vrištim, ko
sam ja? Glasovi se oko mene slažu. Čujem: Fioka.
Ventuza – nešto kasnije – sledećeg dana, meseca, godine – u sobi
desno od vrata krevet, lampa na nahtkasni je upaljena. Mama leži na
krevetu potrbuške. Po golim leđima su joj naslagane čaše. Neka
žena zapali nešto pa preko toga stavi mami čašu na leđa. To boli, to
mora da boli. Vrištim jer mama pati. Ona kaže: „Ućutkaj to kretensko
derište!“ Da li je to rekla mama ili ona žena. Mislim mama, ona mi se
nikad drugačije ne obraća. Žena nad mamom kaže: „Ventuza“. Ja
posle to obrćem po ustima u beskraj kao svilenu bombonu. Ako
izgovorim ventuza, iz mojih usta izaći će mali plamen sličan onom
koji gori ispod izvrnute čaše zalepljene za golo ljudsko meso. Zato
ćutim sve dok se bombona ne istopi.
Gotovo – mama me kupa. Sad znam da je to mama. Pere mi kosu,
grebe me po glavi, zatim zasipa vodom dok mi ljuta sapunica ulazi u
oči. „Evo, gotovo!“, mešaju se njeni oštri, nestrpljivi glasovi sa
prskanjem mehurova sapunice pred mojim očima. Ja ćutim, sebično
derište koje joj oduzima vreme, ne vrištim jer znam, imam već
prethodno iskustvo, da će se taj užas jednom završiti jer ona ne
može stalno da me kupa, ona ima i druge poslove osim da meni
pokušava da odere kožu s glave; tako saznajem da se sve jednom
završava, i najveći bol, i da ništa nije večno i da je to ono što će me
odsad tešiti. Gotovo da mi je u ustima, okruglo kao mehur, čeka da
ga izduvam: G-o-t-o-v-o!
7.
Ne spajam li ja danas – svaki put kad izgovorim reč, bilo koju reč – ili
barem stalno iznova pokušavam da ove tri slike s flamanskim
odsjajima, ovaj odurni jezički triptih Majke Božje s detetom na krilu,
slepim na silu – svaki put kad izgovorim rečenicu, bilo koju rečenicu
– u neki viši smisao o kojem je ona stalno govorila i govorila, i u
kojem je sve povezano i pravolinijsko u samoj svojoj suštini – fioka,
ventuza, gotovo i majčinska ruka koja udarcem sve to objedinjava u
jednu celinu, u jednu formu – rizikujući da je ne razumeju, proglase
ludom, pretvore u ženu koja nikad nije trebalo da ima decu, koja je
sasvim slučajno, božjom nepažnjom, ostala trudna.
To se zove zagledanje u bunar prošlosti. „Dubok je bunar prošlosti“ –
kod Mana i kod onog divnog momka koji baš ne zna da piše, a hteo
bi, strašno bi hteo. Nema ključića, maternjeg, mali je i zaturen;
možeš ga pronaći samo ako do tvoje majke dospe riba koja je nekad
davno, kad je tvoja majka bila devojčica, pojela zlatan ključić koji je
tvojoj majci pao u vodu sa lančića dok se naginjala nad ribnjakom,
rekom, barom da ugleda svoje lice (a možda i tvoje); zlatan ključić
možeš naći samo ako ispadne iz rasporene ribe i tvoja majka kaže,
usklikne: „O, gledaj, pa to je moj zlatni ključić koji sam davno
izgubila, pa sve je to kao u onoj bajci, samo je tamo bila reč o
prstenu“, ali teško da će se tako nešto desiti. Tvoja majka je već
stara žena, koja više ne čisti ribu koju ti stalno donosiš i donosiš sa
reke, zamišljajući da ćeš upecati onu pravu, već to radi tvoja žena, a
ona ništa ne zna o zlatnom ključiću. I tako prolaze godine. Ti i dalje
pecaš i veruješ da će ona (majka ti je još živa) onako poluslepa
napipati u rasutom drobu na stolu, među zlatnim i srebrnim
krljuštima, taj ključić, maternji jezik, i da će ti ga dati.
Meni mama ništa nije dala osim ključića. „Pamti, sve je povezano, i
zapiši!“, rekla je i stavila mi tu rečenicu oko vrata, svečano kao da mi
stavlja bisernu ogrlicu – kao da me sprema za venčanje za koje me
nikad nije spremala; sve sam morala sama – na kojoj je visio ključić
kojim se nisu mogla otvoriti nijedna vrata stvarnosti, ali su se mogla
otvoriti (to sam saznala mnogo, mnogo docnije, pošto je silno vreme
pošlo kroz mene i ostavilo gomile otpadaka kraj mojih nogu) vrata
jezika.
8.
Mama leži na bolničkom krevetu. Zgrčena i sićušna kao dete. Sva
njena goropadnost istopila se pod belim čaršavom kojim je
pokrivena. Držim je za ruku za koju je zakačena kanila kroz čiju
cevčicu kap po kap sa Ringerovim rastvorom u njenu krv ulazi
morfijum. Povremeno izlazim da pušim. Ne znam kad sam primetila
da me više ne prepoznaje, sećam se samo da me je u jednom
trenutku pogledala svojim zamućenozelenim očima i jasno
izgovorila: „Mama!“ Posle se okrenula prema zidu i to je bilo sve.
Prepoznala je u meni sopstvenu majku i ceo njen život obrnuo je
poslednji krug.
Videla sam je u prosekturi, lice joj je bilo žuto i ljutito, a pesnice
stisnute; borila se do kraja, bes je ostao utisnut na njenom licu kao
poslednja poruka svima koji je budu videli nakon odlaska na put –
„O, nemojte tako grubo, umro! Nije on umro, samo je otputovao,
otišao na put“ – bes prema onome koga nikad nije prihvatila i koji joj
nije dozvolio da još malo, bar sa bolesničkog kreveta, sluša vesele
kliktaje i grgoljenje onog deteta što se na suncu igralo pod njenim
prozorom; neko tuđe dete koje je mogla da voli svim srcem jer se
neko drugi brinuo o njemu i voleo ga kao što se voli pas ili posebna
vrsta ruže, a ne ona, koja toliku odgovornost – ljubav je za nju
podrazumevala odgovornost najvišeg stepena – nikada nije mogla
da prihvati.
Kad sam poljubila njeno hladno, mermerno čelo, ja sam se
odjednom probudila, ne ona, bajka o Trnovoj Ružici bila je izvrnuta
naopačke u našem slučaju, kao prevrnuta čarapa: ja sam spavala
sve dok nije došao trenutak da joj dam prvi i poslednji celov – u
našoj priči nije bilo muškaraca, zapravo bilo ih je, mnogo, ali oni su
bili nevažni. Konačno znam, sigurna sam u to – gledam širom
otvorenih očiju, ako to može neko ko ima sitne, duboko usađene oči:
„Moje zelenooko Kinešče!“, govorila je mama u retkim trenucima
svojih surovih nežnosti, koje su uvek otkrivale celom svetu sve moje
nedostatke – da me nikad nije poljubila i zagrlila, da sam stalno visila
u vazduhu i okretala se oko same sebe kao one jeftine papirnate
igračke iz mog detinjstva: štapić i na njemu izuvijana papirna zvezda
koja se okreće na pribadači kako vetar duva; jer mama je mislila da
je ljubav nešto tako veliko i odgovorno čemu ona jednostavno nije
dorasla. Nije volela da laže, nikoga, moja mama, pa ni sebe; zato je
toliko često u opštenju sa običnim svetom trabunjala o ljubavi i istini,
da bi ih zavarala, da misle da je ista kao oni, normalna. A oni su bili,
videla je to ona jasno svojim sedmim čulom, neodgovorni, neverni,
lažljivi dok su grlili svoje žene (muškarci), decu (žene i muškarci),
muškarce (žene), zastave (i jedni i drugi), krstove i grobove (svi do
jednog) i nazivali to ljubavlju.
Sada, posle svega, znam da ništa nije slučajno i da ću i ja pozvati
mamu kad budem odlazila na put, nestajući u ledenozelenim očima
svoje kćeri.

Beleška o autorki
Ljiljana Đurđić (1946, Beograd) diplomirala je na grupi za svetsku
književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Piše pesme,
pripovetke, eseje i kolumne. Zbirke pesama: Švedska gimnastika,
Ogled dalmatinskog bilja i drugi predeli, Preobilje/Nula. Zbirke
pripovedaka: Kako sam ljubila Franca Kaspara, Slike iz prethodnog
života, Stadijum ogledala, Svi na kraju kažu mama, Silva
Jugoslovenka. Zbirke eseja i kolumni: Beograd by my mind, Udri
kravicu, Presvlačenje, Fool memories, Nek crkne svet. Dobitnica je
Nagrade „Stevan Sremac“ za knjigu pripovedaka Svi na kraju kažu
mama.
 Aleksandra Đuričić

KUĆA NA CRVENOM KRSTU

Nije mogla da se seti kako je izdržala let vojnim avionom od
Sarajeva do Beograda. Nekako su je ugurali, strašno se plašila
letenja, toliko da nije htela da ide na letovanje na Maltu pre nekoliko
godina. Ali ovo nije bilo letovanje, već put u jednom pravcu. Znala je
da se nikad neće vratiti i zato je krotko primila naredbu da višak
prtljaga ostavi na aerodromu. Izvadila je iz kofera koji ostavlja mali
album s fotografijama kad je Vladimir bio beba. Držala je grčevito
tašnu bojeći se da joj i nju ne oduzmu. Unutra su bili lekovi i vitamini
za Vladimira. On je imao astmu, ona je bila zdrava. U avionu je
duvalo sa svih strana, sedeli su na podu transportera i nemo zurili
jedni u druge. I da je neko hteo da progovori, ne bi se čuli od buke
motora. Sleteli su, izašli na aerodromu, ušli u autobus, a niko nije
pucao u njih. Beogradske ulice delovale su poznato. Neki glas je
pitao:
– Imate li gde da se smestite?
– Imam – mehanički je odgovorila.
Imala je tetku u staroj kući na Crvenom krstu. Niko nije javio da
dolaze. Muž joj je u ruku tutnuo poslednjih deset maraka. Zaustavila
je taksi i rekla adresu. Na malom platou ispred benzinske pumpe
izašli su iz taksija, ona, Vladimir, jedna putna torba i ranac sa
knjigama koje je pokupila u poslednjem trenutku. Tetka nije bila
iznenađena, ni prijatno ni neprijatno; ravnodušnim, staračkim glasom
rekla je samo:
– Očekivala sam vas.
Nije plakala te noći, ni sledeće. Tražila je posteljinu da namesti
krevet Vladimiru i sebi, na malom otomanu u kuhinji. Zurila je u
telefon razmišljajući koga da pozove u Sarajevu, da javi da su stigli,
pa opet da li da se javlja, poslaće mu telegram ili pismo, to je
sigurnije, možda neko prisluškuje njihov telefon, ili je on izašao iz
stana i prešao u vikendicu na Romaniji… mnogo misli i jedno
umorno srce koje se podelilo zauvek na dva dela, između prošlog i
sadašnjeg života. Budućnosti nije bilo.
Onda je smisao našla u tome da radi sve one poslove od kojih je
nekad bežala i tražila plaćenu pomoć – čistila je, prala, kuvala, išla
na pijacu, peglala posteljinu, Vladimirove dukserice i tetkine heklane
stolnjake, od kojih se u Sarajevu ježila i sklanjala ih u ormane. Ovde
su uštirkani miljei stajali kao dokaz postojanosti i vrednoće, vrlina
nekog prošlog staričinog života koji više nije imao smisao. I to
pružanje utočišta bilo je izraz ravnodušnosti, mirenja, neke vrste
trampe, usluga za uslugu, doživljavanje svega kao nužnog,
neizbežnog zla koje ih je snašlo. Kuhinja u kojoj je živela, radila i
spavala bila je sumorna, suterenska prostorija odvojena od ostave i
kupatila teškom plišanom zavesom. Prozor je gledao na pločnik i
malo svetlosti iznad nogu prolaznika, kao u Almodovarovim Visokim
potpeticama; ponekad se seti koliko joj se dopadao taj film, sve dok
nije zaista počela da gleda svet iz podrumske perspektive.
Prvih nedelja, čim je došla, temeljno je oribala svaki delić te
prostorije, od dotrajalog poda do posuda za začine, šećer i kafu.
Sprijateljila se sa malom bakarnom džezvom u kojoj su mehurići
ključale vode poskakivali podsećajući je na vedra, oštra sarajevska
jutra, na sve ispijene kafe iz prošlosti. Ove beogradske pila je sama,
tetka je ustajala kasno, Vladimir je bio još mali. Kasnije je prvu kafu
pio na brzinu, zaboravljajući da razgovara sa njom. Navikla se na
beogradske ulice, jednoličan život, Vladimirove uspehe u novoj školi,
život bez praznika, vikenda, prijatelja i poseta, jednolično bitisanje
koje je svakog dana pretilo da može postati još gore.
I postalo je. Iz Sarajeva više nije stizao novac, nije bilo vesti ni ljudi
koji su putovali i prenosili ih. Zavladao je muk u kome ju je izjedao
strah. Shvatila je da je od loših vesti strašnije kad nema nikakvih
vesti. I da mora sama da se snađe.
Vladimir je krenuo u gimnaziju. Slobodna prepodneva koristila je za
traženje nekakvog posla kojim bi se izdržavala. Daleko iza nje ostao
je fakultet koji je završila, posao koji je u Sarajevu nekada imala. Trg
ispred Pozorišta zakrčen taksistima i besposličarima, mala pošta
uvek prepuna ljudi koji su zaudarali, samoposluga u kojoj je
kupovala pošto su se rafovi posle dve godine nestašica napunili,
preprodavci sa svojim otrcanim kartonskim kutijama na Bulevaru,
jedan uzani dvorišni prolaz u kome je čekala sledovanja hrane i
slušala vesti iz Sarajeva… sve se to slilo u sliku beznađa, besparice
i bede. Trebalo je pomoći Vladimiru da ga ne proguta okruženje koje
nimalo nije marilo za njega.
Tetka je gunđala, žalila se na sve i svakoga, valjda i na samog Boga
što je ne uzima k sebi, ali je ipak istrajavala u svetu koji ju je
nervirao, ne štedeći svoju rođaku u poslovima kojima je plaćala stan.
I tako su ti poslovi postali ono što je najbolje umela da radi. A jedna
novoobogaćena porodica sa Senjaka tražila je domaćicu preko
oglasa. I ona se javila, predstavljajući se kao vredna, obična žena
bez mnogo škole, trudeći se da savlada i sakrije svoj prekodrinski
akcenat. Sada je svakog jutra putovala, menjajući autobus na stanici
kod bolnice, gledajući kroz prozor na ulice i ljude koji je nisu voleli ni
prihvatali. Ali je svakog prvog u mesecu dobijala novac koji je bio
dovoljan za život. Ponekad, noću, kad bi se trgla iz košmarnog sna u
najtežem času, između tri i četiri, opsedale bi je strašne misli o tome
da je postala obična gradska služavka, gorima od sebe,
skorojevićima koje ne bi ni pogledala pre nekoliko godina da ih je
srela negde na moru ili na Jahorini. Onda je ruka sama išla prema
noćnom stočiću gde su bile čaša ledene vode (tetka zimi nije grejala
spavaću sobu, a i kuhinja se hladila čim bi ugasnuo poslednji žar u
šporetu) i kutija cigareta. Ujutru bi, čim čuje sat koji ju je budio iz sna
bez snova, prvo palila cigaretu, zatim vatru u šporetu, kuvala kafu i
odlazila u vilu svojih poslodavaca koji nikada ništa nisu pitali. Tako je
bilo najlakše. I njima i njoj.
Stekavši svoj prihod, odvajala je i renovirala kuhinju u kojoj je i dalje
živela. Sašila je nove zavese, koje su ih sakrivale od pogleda sa
pločnika; presvukla kauč zelenim somotom iako se tetka bunila
tvrdeći da stari mebl uopšte nije dotrajao. Kupila je komad opšivenog
tapisona u radnji na Bulevaru i prekrila njime pod iz koga je izbijala
memla i hladnoća, konačno, priključila je malu lampu za čitanje sa
kojom je ostajala do duboko u noć, uz knjigu u jednoj i cigaretu u
drugoj ruci. Kada se ne bi svađala sa televizijskim programom, tetka
bi provirila u suteren i promuklim glasom mrmljala:
– Kad jednom zaspiš sa cigaretom u ruci, zapalićeš nas sve.
Malu sobu u prizemlju skoro je otela za Vladimira, unoseći polovni
pisaći sto i stolicu. Bili su uljezi, gosti koji nikako ne odlaze iz inače
puste, male kuće na Crvenom krstu. U sve užim hodnicima tetkine
svesti, uljezi bez kojih se ipak nije moglo. Tako je osvajala pedalj po
pedalj prostora stvarajući za Vladimira dom u kome je mogao da
odraste. Iako je sin nedostajao ocu, i otac sinu, u vikendicu na
Romaniji joj se nije vraćalo, naročito od kada se Vladimir upisao na
studije. Nije želela da ga prepusti samostalnosti u velikom gradu koji
nikada neće biti njegov, plašila se da ga težak život i loše društvo ne
progutaju, a najviše od svega plašila se praznine i besmisla života
bez svoga deteta, iako mu je još samo korak nedostajao do
samostalnosti u kojoj ona više neće biti potrebna.
Uspesi na studijama koji su joj toliko značili pretvorili su se u najveći
bol kada je jedne večeri došao kući i rekao:
– Dobio sam stipendiju za Francusku.
Nije rekla ništa jer se od nje nije ni očekivalo da bilo šta kaže. U
mraku kuhinje, koji je remetio samo žar cigarete, razmišljala je o
mogućnosti da ipak ostane u tetkinoj kući, jer ne samo da se navikla
nego je odavde ipak malo bliže… svemu, svetu i životu u koji odlazi
njeno dete, bolešljivi dečak koji je izrastao u čoveka rešenog da se
bori za sebe. Tome ga je oduvek i učila, postao je ono što je želela,
oslobođen tereta besmislenih sukoba i ratova koji su ih unesrećili,
oslobođen predrasuda, okrenut radu i vrlini…sve je bilo na svom
mestu, a opet ništa nije bilo kako treba.
Ispratila ga je, ostala u tetkinoj kući i nastavila da radi u porodici na
koju se takođe navikla, ne zapitkujući ništa o njima i ne govoreći
mnogo o sebi.
Onda se jednog dana u autobusu onesvestila. Izneli su je, neko je
pozvao Hitnu pomoć, čula je kako se čovek svađa sa dispečerom,
ležala na mokrom pločniku, neko joj je stavio presavijeni džemper
pod glavu. Stigli su, odneli je.
Probudila se u bolničkoj sobi.
– Operisani ste, u redu je – rutinski je rekla sestra. – Koga od vaše
porodice možemo da obavestimo?
Izmaglica anestezije mešala se sa suzama koje su bile zabranjene.
– Ne plačite, teško ćete disati, tek ste probuđeni – naređivala je ista
medicinska sestra probadajući tanku plavu venu nadlanice i
usmeravajući iglu za infuziju.
Htela je da pozovu Vladimira, ali on je bio daleko. I tada se setila da
je prvi put zaplakala, prvi put od ratnog proleća pre četrnaest godina.
Sve je uradila kako treba, samo je zaboravila da plače.

Beleška o autorki
Aleksandra Đuričić (1963, Beograd). Studirala je istoriju umetnosti
na Filozofskom fakultetu i teatrologiju na Fakultetu dramskih
umetnosti. Radila je kao predavač u srednjim školama i na Fakultetu
muzičke umetnosti, a književnom radu se posvećuje od 2001.
godine, kada izlaze njene prve priče u časopisima. Objavila je tri
knjige iz oblasti muzičkog pozorišta i knjigu književnih eseja Gracije
pera. Priče i eseje je objavljivala, osim u časopisima, i u novinama
Kišobran iz Vankuvera i dnevnim listovima Politika, Blic i Danas.
Dobitnica je nekoliko priznanja za priče, između ostalih nagrade na
Književnom konkursu Saveza jevrejskih opština Srbije i Nagrade
„Milutin Uskoković“.
 Mirjana Novaković

LENI RIFENŠTAL U BOSNI

Svaki predmet može da propusti ili da odbije boje sunčeve duge, a
on sam ima boju koju odbija. Plavi predmeti su plavi baš zato što
propuštaju u sebe sve boje, a odbijaju samo plavu. Isto važi i za
crvenu, žutu, zelenu i ostale boje. Međutim, bela i crna boja ne
postoje u sunčevoj dugi i predmeti koji su bele boje, u stvari, odbijaju
sve boje, i ne propuštaju nijednu. Predmeti koji su crne boje
propuštaju sve boje, a ne odbijaju nijednu.
Iz udžbenika likovnog za VI razred osnovne škole
Pripovetka koju pišem ima početak, kao što ga ima i svaka druga, ali
je početak ove ono što je poučnim pričama – kraj: pakao.
Kako pakao, zašto pakao, pitate se? Zato što ja pišem sve redom,
kako je bilo; preskačem samo na onim mestima koja sam zaboravila,
ili nisam dobro čula, ili nisam razumela. Verujem da je bolje da ne
objašnjavam ono što ne znam, da ne izmišljam ono što nedostaje,
jer znatnija je pripovest ispisana prazninama, nego popunjena
lažljivim rečenicama koje sam ja uplela i koje, prema tome, uopšte
ne pripadaju zbivanjima o kojima sam slušala, već su moji umetnički
umeci. Valja čuvati bele reči za crne dane.
I baš zato što pišem onako kako sam čula, ova pripovest nema kraj.
Jer kao što svako zna, u životu postoji samo jedan završetak – smrt,
a smrt nije glavna junakinja narednih redova. Zašto bih ja, onda, ovu
prozu uokvirila krajem, kada ga pričanju nema.
Kao što napisah, pričanju nema konca, ali mu početak stoji, a
početak je u paklu. U stanu moje drugarice (ne, to nije narečeni
pakao), negde sredinom druge nedelje Velikog posta, sedele smo
nas dve i jele posnu večeru zgotovljenu na crnom i oljućenu belim
lukom, kao što dolikuje onima koji veruju u Boga ili onima koji žele
da oslabe. Naravno, oni prvi moraju da znaju, kako je rekao Sveti
Vasilije Veliki i kako, uostalom, i piše u crkvenom kalendaru, da pravi
post nije samo uzdržavanje od jela životinjskog porekla i alkohola,
već, pre svega, uzdržavanje od zlih misli i dela. Dakle, bez belog
mleka i bez crnog greha.
Mogla bih da napišem da se moja drugarica zove Ruža, ali se ona,
jasno, ne odaziva na to ime. Jer da je Ruža, pa čak i kada bi isto
mirisala, ova priča bi bila drugačija. Znači, ne zove se Ruža i to je
sve što ću ja otkriti o njenom imenu, a razloge za tajanstvenost ćete
razumeti.
Ona i ja se poznajemo više od deset godina i išle smo zajedno u
srednju školu. I to je sve što ću da napišem o našem prijateljstvu.
Nemojte da mislite da ja zapisujem sve ovo samo zato da vas
gnjavim sobom, mada se uvek delić moje istine, kao parče hrane,
zavuče između zuba i zato može da se desi da pročitate još koju
sitnicu o meni. Ali vi slobodno, kada progutate, sažvaćete i svarite
ovu đakoniju od priče, mene iščačkajte čačkalicom.
Dakle, njena priča nema svršetak, a moja pripovetka ga ima samo u
tehničkom smislu. Jer, književnost, ako nikako drugačije ne ume,
završava se poslednjom rečenicom. Tri tačke? Tri tačke su
interpunkcija, a ne kraj.
Ali dosta sam pisala o koncu, evo, počinjem, konačno, onako kako
sam obećala – paklom.
– Moj pakao bi bio da svakog dana moram da ustajem pre svitanja ili
u samu zoru, to je – rekla sam svojoj drugarici – kao da sam mrtva i
lepo mi je, a onda moram da ustanem i živim i to dok je još hladno i
mračno. Ne mogu da zamislim goru kaznu od te. Mada… – zastala
sam: – Onda bih stvarno bila mrtva i buđenje na onom svetu ne bi
bilo vraćanje u život, kao što na ovom svetu san nije smrt, ali ja ne
umem da pronađem bolje reči za poređenje.
– A znaš šta bi bio pakao za mene? – izustila je ona, misleći se još
uvek šta da odgovori na sopstveno pitanje, a ja nestrpljivo rekoh, ne
obazirući se na njenu nedoumicu:
– Šta?
Polako je zapalila cigaretu, prelomila palidrvce između kažiprsta i
palca, povukla dim, onda ga dunula, pogledala u svoje odnegovane
nokte i kazala:
– Da li hoćeš kafu?
– Ne pijem kafu.
– Nisam te pitala da li piješ kafu, nego da li hoćeš sada kafu.
– U čemu je razlika?
– Nije važno. Možeš nekad i da popiješ kafu, ništa ti se neće desiti.
– Neću kafu.
– Dobro – rekla je, ustala, napunila džezvu vodom i stavila je na
ringlu. Onda je umešala dve kašike šećera, pa posle kraćeg
razmišljanja i treću, okrenula se ponovo ka meni i oprezno, kao da
se nečega plaši, kazala:
– Pakao je za mene da me drugi ljudi ne čuju.
– Kako to?
– Tako, ja da govorim, a da me niko ne čuje.
– Kao da nemaš glas – pokušala sam da joj pomognem u
objašnjavanju.
– Ne – bila je odlučna. – Kao da drugi nemaju uši.
– Čiji je to, onda, pakao? – upitala sam.
– Moj – odgovorila je tiho.
Sela je ponovo, poduprla bradu desnom rukom i pogledala me u oči:
– Moj dečko me uopšte ne sluša.
– Ne!?
– Ne. Ja mu pričam, a on, ne da me ne razume, on me uopšte ne
čuje. On me ne čuje i nijedan pre njega me nije čuo.
– Pa – kazah – onda ne moraš da budeš grešna i umreš, što su,
kako bi rekli matematičari, dva dovoljna i potrebna uslova za prijem u
pakao. Ti se već u paklu.
Odbila je ponovo dim u vazduh između nas dve, pogledala mirnu
površinu vode u džezvi i iznenada rekla:
– Leni Rifenštal.
– Šta sa Leni Rifenštal?
– Da li je ona zaradila pakao?
– To se ne zna – odgovorila sam, ponosna na svoje versko
obrazovanje. – Živa je, može još da se pokaje.
– Ali zašto ti misliš da bi ona, uopšte, trebalo da se kaje?
– Zato što je snimala propagandne filmove za naciste.
– To je bila čista umetnost.
– Ništa nije čista umetnost.
– Znaš – kazala je, zanemarivši moju prethodnu mudru izjavu – ja
sam pokušala da budem Leni Rifenštal.
Onda je ona ponovo pogledala u vodu, a ja sam zbunjeno gledala u
nju:
– Kako si to pokušala?
– Otišla sam u Bosnu – pazila je na džezvu, a to saopštila kao da se
zaputila u prodavnicu. – Otišla sam kod… – tu je kazala u koju
državu. Ja neću da napišem da li je ona bila kod Srba ili kod
Muslimana i Hrvata, jer da to napišem i da je bila kod Srba, pola
Srbije bi je preziralo, a druga polovina bi je pozdravila, a da napišem
obrnuto, prvi bi je slavili, a drugi proklinjali. Zato ja tim crnim slovima
ne opterećujem ovaj beli papir, a bogami ni Srbiju, i zato ću ubuduće,
kada prirodni tok rečenice bude zahtevao ime države ili naroda u koji
je došla moja drugarica, lako napisati: država ili narod, kao što ću
ime jednog od učesnika da skratim na njegovo početno slovo. –…I
htela sam samo jedno: da stvorim savršenu umetnost, pa makar ona
služila i savršenom zlu. A imala sam, baš kao i Leni Rifenštal, kada
je snimala olimpijadu u Berlinu 1936, imala sam despotsku vlast i
imala sam, doduše, deset godina staru olimpijadu u Sarajevu.
– Sećam se da si mi poslala razglednicu iz Sarajeva u vreme
olimpijade.
– Stvarno!? Ne pamtim da sam 1984. bila u Sarajevu, a i ne sećam
se te razglednice. Ionako nije bitno. Da, olimpijada je bila 1984.
Zanimljiva godina, zar ne? Ja sam želela da kao Leni Rifenštal
režiram film o olimpijadi, gde bi se slavila moć države i naroda. Neću
sad da ti pričam kako su me proveravali i uhodili, jer ipak je čudno da
neko dođe iz Beograda za vreme rata i samo im se tako ponudi, kao
što sam ja to učinila. Istina, imala sam preporuke jednog od važnijih
biznismena u državi. Slučajno se znam sa njim odranije, od pre rata,
odavde, iz Beograda, i on mi je pomogao da uopšte stignem u
državu. I kada su makar najvećim delom te bezbednosne mere bile
sprovedene i kada smo se konačno dogovorili šta ću i kako da
radim, odveli su me u jednu zgradu i u jednu ogromnu prostoriju,
koja je… – na tom mestu je naglo prekinula pripovedanje, kao što i ja
moram da zadržim radnju dok ovo pišem.
Ugasila je cigaretu i otišla da zakuva kafu. Ćutke je kašičicom
mešala uzavrelu vodu i kafu, sipala crni napitak u belu šolju i još
jednom sela za sto prekoputa mene. Onda je srknula i opekla jezik i
zapalila novu cigaretu.
– U prostoriju koja je od poda do tavanice bila ispunjena stotinama
belih kutija negde bez reda nabacanih, negde brižljivo sređenih sa
nalepnicama sa oznakama kada, gde i šta je na crnim trakama
snimljeno. Sve te trake su sadržavale, pogađaš, materijal sa
sarajevske olimpijade iz 1984. Već istog dana počela sam da
pregledavam te filmove: svečano otvaranje, zimski sportovi, bob,
skijanje, sankanje, klizanje, ono dvoje Engleza sa bolerom, skokovi,
razgovori sa takmičarima, gledaocima, sarajevske ulice, stadioni,
hale, Pale, Trebević, Jahorina, Holidej in, svečano zatvaranje… Sve
je bilo tu. Samo je ostalo da ja montiram. Ali tada sam prvi put
osetila da će me nešto, nešto meni još uvek neraspoznatljivo, nemoć
ili nesigurnost, omesti u nakani da stvorim savršenu umetnost. I to
nešto, bila sam sigurna, nije se ticalo montaže. A da li znaš da je
Leni Rifenštal godinama montirala Trijumf volje i Olimpijadu?
– Čini mi se – rekoh joj. – Čini mi se da si ti bila više montažer nego
režiser.
– Oh – odgovorila mi je. – Pa ja i nisam mogla da snimam nešto što
se dogodilo deset godina ranije, to, zaista, može jedino da se
montira. Ali ja film nisam zamislila samo od olimpijskih podviga,
smislila sam da podjednako uključim i snimke iz ovog rata. Koga bi,
na kraju, zanimala tamo neka olimpijada iz 1984? Moj prvobitni plan,
istina, bio je da opet uzmem neki već snimljeni materijal iz rata, ali i
da sama snimam borbe oko Sarajeva. Što se tiče olimpijade, oni su
stvarno sve imali na trakama, ali kao sirov materijal, i prava
umetnost bila je to obraditi i uobličiti. Kao i u svakoj drugoj umetnosti:
uzmeš grub i prost život i samo ga istešeš i uokviriš krajem da bi
dobila umetnost. No, da se vratim priči: ja sam nekoliko dana sedela
i gledala, računajući i zapisujući i misleći. Dvojica grmalja su me
stalno nadgledala, valjda da nešto ne ukradem, a ja sam konačno u
glavi imala ceo film. I kažem ti, sve se poklapalo sa Leni Rifenštal,
sanjala sam kako stvaram remek-delo.
Posle dve nedelje bila sam spremna da razgovaram sa
predsednikom države. Da, da, tolike nade su polagane u mene i
velika čast mi je ukazana jer oni vole i razumeju umetnike i
umetnost. Nisam bila uplašena što ću da izađem pred predsednika,
niti sam se osećala neprijatno, znajući sve što se priča o njemu. U
stvari, to je bila proslava rođendana onog mog prijatelja. On je
predsedniku izložio moju nameru i predsednik je poželeo da me vidi i
popriča sa mnom. Kako je rođendan pao u pogodno vreme, moj
poznanik je pozvao i mene i predsednika. I mi smo se upoznali, kao
Leni Rifenštal i Hitler. I mogu ti reći da on uopšte nije onakva zver
kakvom ga predstavljaju, on je uglađen i kulturan čovek. Mi smo
dugo razgovarali, kao dva stara prijatelja, čak smo i igrali. Imam i
slike sa njim. Pokazaću ti ih posle.
Predsednik je bio oduševljen mojom idejom i dao mi svoje lično
odobrenje i blagoslov, naredivši da mi svi u državi pomognu koliko
mogu da se film snimi i završi. On je razumeo moju želju za
savršenom umetnošću.
– Za savršenom propagandom – udenula sam ja, bezobrazno.
– Za savršenom umetnošću. Za šta ko, posle, koristi tu umetnost, to
se više ne tiče umetnosti. Uostalom, što veća umetnost, to bolja
propaganda. Nego da nastavim, nakon tog rođendana, bila sam još
uverenija da ne samo da ću ponoviti majstorstvo Leni Rifenštal već
da ću ga i nadmašiti. I ono osećanje nemoći ili nesigurnosti sasvim je
bilo nestalo.
Sledeće večeri vratila sam se u svoj studio (tako sam uveliko zvala
onu zgradu i sobu) i ugledala njega kako sedi u mojoj stolici, za
mojim računarom. On mi je bio nepoznat. Svirao je radio i on je
pevao. Pevao i igrao tetris. Pevao kao da ništa ne postoji na svetu,
osim tih jednostavnih rima i te jednostavne igre. Pevao je radostan,
opušten, srećan. Blažen, pomislila sam tada, blažen. Gledala sam u
nepoznatog čoveka, tako bezbrižnog, bez ičega na umu i bilo mi je
žao da ga prekidam.
Posle pola sata on je sam ustao, isključio računar, ugasio radio –
valjda niko ne može da podnese da bude isuviše dugo blažen – i
videvši me, rekao:
– Stigli ste! Ja sam M. i određen sam da vas vodim. Idemo!
– Gde?
– Tamo gde ćete da snimate. U rat – kazao je kao da idemo u
prodavnicu, zapalio cigaretu i prelomio palidrvce kažiprstom i
palcem.
Poveli smo i snimatelja i tonca, natovarili su opremu u džip i seli: M.
za volan, ja do njega, snimatelj i još dva pomoćnika pozadi. Padala
je kiša i ja nisam mogla da znam kuda me voze. Ispred nas je bio još
jedan džip i svi su bili uniformisani, osim mene. Prolazili smo kroz
grad, onda su se oblakoderi skupili u kuće, kuće u krajolik, bili smo
negde u brdima koja su narasla u planine, bele planine koje su
prkosile crnom nebu.
– Možete da odspavate, za par sati ćemo stići – rekao je moj vođa
puta i ja sam ga poslušala.
I kada sam se pred samo jutro probudila, još uvek smo se vozili.
Osetila sam da mi je hladno, iako su me tokom noći pokrili vojničkom
jaknom. Zubi su mi cvokotali od mraza, valjda nikad čvršćeg nego
pred svitanje.
– Nadam se da ne kasnimo i da nećemo propustiti borbu – kazao je
M.
– Biće drugih borbi – odvratila sam ja mrzovoljna zbog zime.
– Da – odgovorio je: – Ali svaka borba bi trebalo da se snimi.
– Zašto?
– Zato što je tako stvarnija. Ja sam bio u mnogo okršaja, a samo su
me dva puta snimali. Neki Amerikanci i još Englezi. Posle sam
gledao na televiziji, na satelitu. I znate šta? Najbolje se sećam baš te
dve borbe koje sam video na televiziji. I sećam ih se, ne onako kako
bih se inače sećao, nego onako kako su prikazali na ekranu. Druge
bitke sam već zaboravio – zaćutao je nakratko, pa me upitao: – Da li
razumete to?
– Da ne razumem to, ne bih došla u Bosnu.
Uspinjali smo se još petnaestak minuta, beli sneg je bivao sve gušći
na crnoj zemlji i kad smo čuli pucnje, kola su stala. Iz šume je izašao
vojnik i M. mu je pošao u susret. Dok je razgovarao sa vojnikom
pušio je i gledao me prodorno i oštro, ali ne kao ženu, ne kao
predmet požude, već kao nekog koga ceni, čak ga se i plaši, ali kao
nekog čiju ljubav želi da zadobije. Ne telo, nego baš ljubav. I ja sam
morala da zapalim cigaretu. Ali samo što sam povukla prvi dim, M.
mi je mahnuo da polazimo.
Oboje smo, kao po naređenju, istovremeno ugasili cigarete,
snimatelj, pomoćnici i oprema bili su spremni i M. nas je poveo kroz
šumu, dok su se pucnji i rafali približavali.
– Potreban mi je odmor – nasmejala se – od pričanja.
Zapalila je sledeću cigaretu.
– Da ti pokažem slike?
– Koje slike? – zbunila sam se ja.
– One sa predsednikom.
– Ne, nemoj sada, nastavi da pričaš.
– Zanima te šta je dalje bilo?
– Naslutila sam podrugljivost u toj rečenici.
– Da, ali ne samo to – zamucala sam – volim da te slušam.
A ona je mirno nastavila priču:
– Kroz šumu smo kratko išli. Brzo smo došli do oboda, ispred nas je
bio proplanak sa minobacačem, a ispod nas selo u vatri i dimu.
Borbe su bile žestoke, tukli su se za svaku kuću. Moji saradnici su
postavili kameru malo dalje od minobacača, ali su i minobacač i
kamera bili okrenuti na istu stranu. U početku sam se plašila da iz
sela ne zapucaju na nas, ali sam se toliko unela da sam zaboravila
na strah. Vojnici su ginuli sa obe strane, ali je bilo očigledno da će
naši pobediti. Napredovali su bez obzira na gubitke. I tada mi se
vratilo ono osećanje koje me je prvi put napalo u studiju. Osećanje
da nešto nije u redu i da zbog toga neću moći da režiram savršenu
umetnost. To me nije napuštalo ni kada je bitka završena, i kada smo
se, i dalje snimajući, spuštali u selo, veselo pozdravljani od
pobednika. Njihova ozarena lica su bila u objektivu, njihovi usklici
radosti na tonskom zapisu. M. je kazao:
– Inače nisu tako srećni kada se završi. Sada su videli kameru i
drugačije je.
Razumela sam to, ali me ono loše osećanje nije napuštalo. Onda su
vojnici dovukli jednu babu ispred nas, a M. ju je pitao:
– A što si ti ostala, kad su svi drugi seljaci pobegli?
Ona je jednostavno odgovorila:
– Stara sam žena. Ako treba da umrem, onda ću da umrem na svom
pragu, a ne u zbegu.
A M. ju je ponovo zapitao:
– Koja je tvoja kuća? – pokazala je rukom na jednu upola razvaljenu
udžericu.
– Idemo tamo – rekao je M. i lako je gurnuo.
Snimatelj je, ne znam zašto, spustio kameru, a ja sam je gotovo
otela od njega i, snimajući, pošla za staricom i M.-om. Žena je
hodala polako, a M. je nije požurivao. Nekoliko koraka zaostajući,
išla sam ja, osećajući da nešto, nedokučivo, kvari savršenstvo.
Kada su stigli, on je mirno rekao:
– Stani na prag.
I starica je bez pogovora i bez uzdaha stala. Izvadio je pištolj, a ja
sam snimala. Otkočio ga je, a ja sam snimala. Prislonio joj ga je na
slepoočnicu, a ja sam snimala. Zažmurila je, a ja sam snimala.
Trepnula sam na prasak i nisam videla trenutak kada je krv šljisnula
po objektivu kamere. Ali znala sam da je to krv, mada je mrlja bila
crna. I tada sam shvatila. Tada sam shvatila u čemu je bila greška, u
čemu je bila prepreka.
– Greška! Greška tvoje velike umetnosti! Kako si samo mogla da
stojiš tamo i snimaš? – prekinula sam je, razjarena i povređena.
– Zašto da ne? Zašto da ne? Ja znam da ćeš ti sada da odeš i da
sve ovo što ti ja pričam lepo opišeš. Nećeš zaboraviti ni da umetneš
svoje zgražanje nad ubijanjem i ratom i nada mnom. Onda ćeš to da
smatraš za veliku umetnost, zar ne? A zašto? Zato što imaš
obavezni moralni stav. Ispravni moralni stav!
– Ali ja nisam bila tamo! Moj i tvoj položaj ne mogu da se upoređuju
– vikala sam.
– Zar je to bitno koja je od nas dve bila tamo? Kao da tvoji čitaoci
mogu da znaju da ja nisam, u stvari, ti. Mogu neki od njih da pomisle
da si ti bila u Bosni i radila sve ovo što navodno priča neka tvoja
drugarica. Oni ne znaju da ja postojim, oni znaju samo za tebe, zar
ne? A ti si kao prava umetnica sposobna za sve ono što sam ja
radila.
Bila sam na ivici plača i samo me je ponos sprečavao da ne
zasuzim.
– Preterala si! Sada si zaista preterala! – I već sam ustajala,
spremna da odem iz njenog stana i života, kada shvatih: – Sada
razumem! Ja sam za tebe ono što si ti bila za M.-a. Ja sam neko ko
će da ti pruži stvarnost stvarniju od stvarnosti. Ja ću da napišem
priču u kojoj ćeš ti da budeš glavna junakinja. To si oduvek htela: da
budeš ne iza kamera, već ispred kamera. To je savršena umetnost
za tebe: ne stvarati umetnost, već biti u umetnosti, stvarati život koji
će, kako si i sama kazala, posle neko da isteše i uokviri krajem.
Nažalost, nema nikog da te snima, pa se zadovoljavaš i mojim
pisanijem.
– Ne! – kriknula je ona. – Ne. To ti želiš: da budeš sa one strane
umetnosti. Zato ti pišeš, zato što ti se ništa ne događa. Ja sam
shvatila nešto sasvim drugo. Sedi. Sedi, da ti pričam dalje.
I ja sedoh, a ona je ugasila cigaretu.
– Vratili smo se kroz borove do džipa, potrpali smo svu opremu i seli,
a ćutanje je prekinuo snimatelj rekavši:
– Nadam se da snajperisti još spavaju.
– Koji snajperisti? – upitala sam prestravljena.
– Oni pored kojih smo noćas prošli – mirno je odvratio M.
– Oni koji su noćas spavali – dopunio ga je veselo jedan od
pomoćnika.
– Nadajmo se da snajperisti ne vole rano da ustaju, bar su do sada
poštovali sopstveno kasno radno vreme – rekao je M., a u njegovom
glasu nije se osećala nada, niti želja. Zatim je dodao: – Ne brinite
još, tek ćemo pred Sarajevom da budemo u opasnosti.
Pogledala sam kroz prozor kola i videla moćno nebo, kako zna da
bude u letnja jutra, ali ne i u zimska. A bila je zima. Tada mi je palo
na pamet da ga pitam:
– Da li si silovao neku u ovom ratu?
Dugo nije ništa progovarao, samo je pušio. Ja sam ga, međutim,
gledala u oči i, uprkos dimu, videla žilice u njima. Kola su trucnula,
verovatno je točak pogodio kamen na putu i svi smo poskočili, a on
je kazao:
– Vi ste gospođa i umetnica i stavićete me na film. Nemojte da me
pitate ništa drugo.
– A ako te ne stavim u film?
On se okrenuo ka meni i kao ludak užižio svoje zenice u moje. I ništa
nije rekao. A ja sam shvatila da je bolje da ni ja ne pričam.
Prilazili smo Sarajevu i ja sam se bojala. Šake su mi se tresle dok
sam pokušavala da upalim cigaretu, a u mozgu mi se vrtela samo
jedna misao: daj bože da snajperisti spavaju! Moji saputnici su ćutali.
Verujem da mi se mozak sasvim ispraznio od ponavljanja samo
jedne misli. Ne znam koliko dugo sam bila šuplja i zašto sam posle
tog ničega počela da se prisećam svog najdražeg filma: Milijusovog
Konana varvarina. U stvari, znam zašto. Zato što u tom filmu postoji
jedno pitanje Konanu. Pitanje glasi: „Da li hoćeš da živiš večno?“ I
Konan je odgovorio: „Ne!“ Nasmejala sam se, drhtanje je prestalo i
duboko sam uvukla dim, kao da mi je prvi ili poslednji, svejedno.
Malo kasnije ušli smo u Sarajevo. Pretpostavljam da snajperisti, kao
i ti, ne vole da ustaju rano. Inače ja možda i ne bih bila ovde. Da li je
to bio trenutak mog života? Tren kada znaš da ne želiš da živiš
večno.
– A pakao? – upitala sam ja.
– Pakao!? Zašto sam znala da neću da živim večno? Možda zato što
sam znala da ne mogu da snimim film, onaj film remek-delo. A što je
najsmešnije od svega, ono što se glupo naziva ironijom sudbine,
prepreka uopšte nije bila u meni, niti u stvarnosti koju smo snimali,
već u tehnici. I dok sam ja razmišljala o tome, kola su stala ispred
one zgrade, mog studija. Uneli smo opremu unutra, a M. je stajao
naslonjen na vrata džipa. I ja sam stajala pored prozora na spratu i
gledala dole, na ulicu. Dole je i dalje bio nepokretni M. Posmatrala
sam ga dugo.
Onda je ona prekinula da priča i sama ponovo zapalila cigaretu.
Odbijala je dimove prema meni. Da je nisam poznavala, rekla bih
zavodnički i besno. Ali nije bilo ničeg od toga. Samo je pušila, a ja
sam htela da se našalim:
– Vas dvoje, vi samo pušite, sve vreme.
– Ko?
– Ti i M. Stalno pušite.
– Da – rekla je odsutno. – Da, nas dvoje stalno pušimo.
Možda je značajno, možda i nije, to što ja ove poslednje redove
ispisujem na sam Uskrs. Boli me stomak, nenaviknut na mrsnu
hranu; sedam nedelja posta mi je preuredilo želudac, jetru i creva.
Da, Uskrs – prelep i sunčan dan i raznobojna jaja. Ljubičasta i
crvena i plava, smeđe-žuta od lukovine, zelena i u drugim mogućim
prelivima duge. A pet nedelja je prošlo od večeri o kojoj pišem.
Gledam u ta šarena jaja i sve mi se čini da je danas pravi dan, da je
danas jedini dan da završim ovu pripovest. Ne da je stvarno
zaključim, jer kraja nema, jednostavno da napišem poslednje slovo i
poslednju tačku. Na današnji dan valja stati.
– Zapalila sam i ja cigaretu, a on je još uvek bio dole. Sam. I
nesrećan. Bila sam sigurna da je bio sam i nesrećan. Onda sam se u
trenu odlučila. Uletela sam u lift i nisam razmišljala šta ću da mu
kažem. Nisam ni imala šta da mu kažem. Sve je bilo jasno. Istrčala
sam iz lifta kroz hodnik, na ulicu. Ali njega više nije bilo tamo. Nije
bio tamo. Bio je negde drugde. Sada kada razmišljam o tome, pada
mi na pamet da je on pošao ka meni, ali stepenicama nagore, i da
smo se mimoišli. Glupo je to jer sam ja bila ona koja je morala da
siđe na svojim nogama, pošto sam išla nadole, a njega je lift morao
da vozi jer je išao nagore. Tako bi bilo lakše za oboje. Ali nije bilo
tako. Bilo je obrnuto.
Na ulici sam se osvrtala, išla napred-nazad, levo-desno, ali ga nisam
videla. A onda, iznenada, preda mnom se, kao niotkuda, stvorilo
jedno dete i njegova majka, ne majka, bila je to baba. Sada sam
sigurna da je to bila baba. Dete je bilo zaostalo, maloumno, to mu se
ogledalo na licu. Taj blaženi, gotovo nakazni osmeh, vesele, a
prazne oči. A kako je tek bilo obučeno: crvena jakna sa zelenim
prugama, ispod koje je virila žuta košulja, ljubičasta kapa,
tamnoplave pantalone, zelene patike. Modre oči, rumenilo na
obrazima, svetlosmeđa kosa. To dete je na sebi nosilo sve dugine
boje. Skakalo je veselo po ivičnjaku, jurilo po pločniku, baba ga je
vraćala kada god bi poletelo na ulicu, smejalo se razdragano, širilo
ručice kao da nekoga grli, naglo bi čučnulo, pa ponovo ustalo,
bacalo uvis kapu i opet je hvatalo, jasno, često mu je kapa padala
između trapavih ručica, ređalo je po pukotinama asfalta raznobojne
klikere i ja sam počela da plačem. Ne da plačem, da ridam kao što
nikada pre u životu nisam, nikada pre. Telo mi je podrhtavalo, jecala
sam i pogled mi se sasvim zamutio od suza. Bilo mi je žao, bilo mi je
krivo. Zbog svega.
Bila je previše uzbuđena da bi nastavila da priča i ja sam želela da
joj pomognem, da se povrati, da ne plače i preda mnom jer nisam
mogla da podnesem, ne znam zašto, ali nisam mogla da podnesem
da plače a da je ja gledam. I zato sam rekla:
– Oni hoće da nas uvere da je pakao ovde, na zemlji, i da je smrt
završetak posle koga više nema ničega. Njima je vrlo bitno da mi
mislimo da je pakao ovde, a da onog sveta nema, kao ni pakla u
njemu. Hoće da nas ubede da smo već kažnjeni i da nas, prema
tome, posle kraja ne čeka kazna za ono što činimo ovde.
– Ko oni? – rekla je sa suznim pogledom.
– Oni, bezbožnici.
– Ali ti si rekla da je pakao da rano ustaješ. Zar to nije ovde?
– To je bila glupost. Ne mogu ni da zamislim pakao. Sve što znam je
da smo ovde i da nismo u paklu i da moramo da…
– Da moramo da?
– Ljeskov je napisao jednu priču. Priču, onakvu kako Rusi pišu priče,
na stotinak strana. Zove se Začarani putnik. Moramo da budemo
začarani putnici.
– Šta to znači? Nisam čitala Ljeskova.
– Znači da moramo da putujemo. A začarani smo jer znamo da li nas
na kraju čeka raj ili pakao. Oni koji ne veruju da nam tek posle svega
sleduje raj ili pakao nisu začarani.
Počela je da se smeje. Prvo tiho i stidljivo, posle sve glasnije i
bezobraznije. Na kraju grohotom. Kada je došla do daha, rekla je:
– Mislim da ti ne razumeš šta sam ja htela da kažem. Htela sam da
kažem… – ponovo je počela da se smeje, bez moći upravljanja nad
sopstvenim postupcima. Smejala se kao luda. Samo na trenutke bi
prekidala da se naguta vazduha, pa bi nastavljala kao da joj je
zadatak da se smeje. Ja sam ustala, ljuta i povređena, bez pozdrava
i ne gledajući je izašla iz njenog stana, na vrata, u lift, na ulicu, a za
mnom je stizao njen glas, isprekidan raskalašnim smehom, glas
kome nisam mogla da uteknem, priča koju sam morala da slušam,
priča koja je večita, ne zato što je njena, već zato što je moja:
– I tražila sam ponovo prijem kod predsednika. Objasnila sam mu
sve. Objasnila sam mu da neću moći da ostvarim film sa postojećom
tehnikom i da ću morati da se vratim u Srbiju da prikupim sve što mi
je neophodno. A da li znaš šta mi je bilo neophodno, šta je bilo ono
što je onemogućavalo savršenu umetnost?
Boja! Boja, sve je bilo snimljeno u boji. I olimpijada i borbe oko
Sarajeva i cela Bosna. Sve je bilo u boji. Maloumna umetnost u boji.
A moralo je da bude crno-belo. Razumeš! Crno-belo. Kao kod Leni
Rifenštal. I Džon Ford je rekao: „Svako može da snimi film u boji,
svako, samo veliki umetnik može da snimi crno-beli film.“ Savršena
umetnost je crno-bela. Da li razumeš to? Da li razumeš to? Savršena
umetnost odbija sve boje, kao savršeno belo, i guta sve boje kao
savršeno crno.
Zato sam obećala predsedniku da ću se vratiti sa boljom opremom. I
onda ću da skinem sve boje i ostaće samo crna i bela.

Beleška o autorki
Mirjana Novaković (1966, Beograd), romansijerka i pripovedačica.
Debitovala je zbirkom pripovedaka Dunavski apokrifi. Njen prvi
roman, Strah i njegov sluga, ponovo je na velika vrata u srpsku
književnost uveo vampire i postao jedan od najznačajnijih srpskih
romana, dobivši Nagradu „Isidora Sekulić“, a bio je i u najužem
izboru za Ninovu nagradu. Slede roman Johann’s 501 ovenčan
Nagradom „Lazar Komarčić“ za najbolji fantastični roman u 2005.
godini. Sledeći roman, Tito je umro, ponovo se našao u najužem
izboru za Ninovu nagradu i osvojio je drugo mesto u izboru za
regionalnu nagradu Balkanika. Objavila je i zbirku priča pod
naslovom Tajne priče.
Za izdavača
Dejan Papić
Urednik
Dejan Mihailović
Lektura
Milan Gligorijević
Korektura
Nada Mirkov Bogdanović
Slog i prelom
Saša Dimitrijević
Dizajn korica
Marija Vasović
Tiraž
3.000
Beograd, 2017.
Izdavač
Laguna, Beograd
Resavska 33
Klub čitalaca: 011/3341-711
www.laguna.rs
e-mail: info@laguna.rs
Fusnote
1. Od sredine devedesetih godina XX veka ova se ulica opet zove
Ulica kralja Petra.