Универзитет у Београду

Филозофски факултет

Одељење за социологију

Семинарски рад

Предмет: Идеологије југословенства

Чиниоци распада Југославије

Ментор: Проф. др Јово Бакић Студент: Ђорђе Поповић

Број индекса: СО16/30

Београд, 2022.
Садржај

1. Увод

2. Како се проучава распад Југославије и унутрашњи чиниоци као главни

3. Ауторитарност и национализам

4. Кратак историјски приказ односа страних сила према Југославији

5. Интереси страних сила за распад Југославије

6. Закључак

2
1. Увод

Када се бавимо чиниоцима распада једне државе, у овом случају Југославије, ми

се у ствари бавимо њеним унутрашњим и спољашњим чиниоцима. У овом раду
изложићемо зажето два виђења која се тичу та два чиниоца. Прво виђење подразумева
текст Младена Лазића који се бави унутрашњим чиониоцима распада Југославије, а
друго подразумева један део књиге Јова Бакића.

Кренућемо од текста Лазића и видећемо како се пре свега посматра и проучава

распад Југославије и зашто он сматра да су унутрашњи чиниоци главни у распаду те
државе. Након тога бавићемо се питањем степена ауторитарности и присутности
национализма које аутор узима као једне од главних узрочника распада. Кроз
емпиријска истраживања које приказује Лазић видеће се колики је заиста био проценат
националистички оријентисаних становника и колико је била распрострањена
ауторитарност која је додатно допринела распаду.

У другом делу текста бавићемо се конкретно спољашњим чиниоцима које

излаже Бакић у својој књизи и који тврди да су ипак спољашњи чиниоци превагнули и
растурили Југославију. На почетку ћемо видети која је ауторова хипотеза и како се она
испољава кроз историјски период од самог настанка Југославије,а то подразумева
кратак приказ односа великих, моћних сила према тој земљи. Напослетку, изнећемо
који су то били конкретни посредни и непосредни интереси сила као што су Сједињене
Америчке Државе (САД) и Европска Унија (ЕУ), а поготову Немачке.

2. Како се проучава распад Југолсавије и унутрашњи чиниоци распада као главни

Разлог због којег крећемо од текста Лазића је тај што нам он на почетку даје
добар увид у то које су све препреке присутне, чак и дан данас, у проучавању и ширем
разумевању распада, или код Бакића 'разарања', Социјалистичке Федеративне
Републике Југославије (СФРЈ). Такође, овакав редослед нам одговара јер ће се касније,
у делу рада о спољашњим чиниоцима распада СФРЈ, и сам Бакић ослањати на Лазићеву
студију, па је згодно прво представити сажете тврдње потоњег аутора.

3
 Дакле, прва ствар која ограничава аналитички приступ у проучавању узрока
распада СФРЈ јесте наглашени идеолошки јавни дискурс о тој теми, где се узроци
тумаче на један поједностављен начин. Тако се проналажење узрока увек своди на
проналажење кривице и криваца на другој страни. Осим ових идеолошких препрека
које су наметнуте због разних интересних пристрасности, постоји и проблем у самој
поставци друштвених наука. Тај проблем се односи на дисциплинарну уситњеност која
у великој мери ограничава да се овако велика и комплексна друштвена појава у
потпуности сагледа. Сматра се да се само помоћу посебних научних дисциплина, које
по правилу поседују спремну појмовну и методолошку апартуру, може доћи до
објективне анализе (Лазић, 2005: 38). Још једна битна ствар коју Лазић истиче и која
утиче на интерпретацијски редукционизам јесте аналитчко свођење саме природе
социјалистичког поретка на његову политичку компоненту. Наиме, обртањем
класичног марксистичког детерминизма (економске базе и идеолошке надградње)
дошло се до тога да су политички односи наддетерминанта социјалистичког система,
што даље Лазић критикује и супротставља друго извођење: „За разлику од
капитализма, у којем се се историјски први пут, диференцирали друштвени подсистеми
(на економски, политички, културни), социјализму је својствено то што је поново
дошло до тотализације друштва, до (присилног) срастања, дедиференцијације свих
друштвених система“ (Лазић, 2005: 39). На тај начин се политика у социјализму није
могла одвојити од економије и културе, па се тако може начелно рећи да је свака
економска одлука била и политичка, исто као што је и свака политичка одлука морала
да садржи економско-интересну редистрибуцију ресурса (Ibid). Производ занемаривања
ове одлике социјалистичког система наводи поједине ауторе да узрок ратова на овим
просторима приписују борби за власт једне партијске олигархије, што се даље редукује
на вољу за апсолутну моћ Слободана Милошевића, а то је наравно још једно
поједностављење (Лазић, 2005:40).

Треба напоменути да иако Лазић сматра да су унутрашњи чиниоци били кључни

за распад СФРЈ он, наравно, не оспорава спољашње чиниоце и наводи демонстрациони
ефекат као посебно важан фактор у деловању великих сила (САД-а и Немачке) (Лазић,
2005: 41). Али, на ово ћемо се вратити касније у тексту када се будемо бавили
конкретно спољним чиниоцима распада СФРЈ.

Када се говори о унутрашњим чиниоцима мора се узети у обзир историјски

контекст односа који су се оформили у прошлости и који и даље имају посредног

4
утицаја. Наиме, када је Југославија први пут створена, у саме темеље те државе
уграђене су разне силе које су биле супротне у свом деловању (Ibid). Као што смо
навели то деловање историјског наслеђа дешава се посредно, а обликовано је сплетом
одређених услова репродукције неког друштвеног систем. Другим речима, на прошлост
се може гледати као на грађу из које актер врши одређени избор, али само према
правилима која поставља тренутни систем друштвених односа. Тако се историјска
димензија разбија на системске елементе, тачније на подсистемске: еконмски,
политички, културни, друштвени и социјално-психолошки. С обзиром да су односи
између ових подсистема одређени доминантним обликом репродукције друштва, они ће
у капиталистичком друштву у већој мери бити аутномни, док су у социјалистичком
тотализовани. На тај начин, Лазићев реални аналитички оквир за проучавање ових
унутрашњих узрока распада СФРЈ чини матрица сачинњена укрштањем три историјске
(кратког, дугог и средњег трјања) и поменутих пет системских димензија. За даљу
разраду узрока распада Лазић узима социјалистички систем односа (са свим особинама
које су до сад наведене) и једини аутономни делатни субјект у том систему, а то је
владајућа групација, тачније колективно-власничка класа (Лазић, 2005: 42-43). Сада да
видимо како су у распаду СФРЈ деловали ти посебни чиниоци које Лазић издваја у
овом тексту.

3. Ауторитарност и национализам

Питање које се овде разрађује и које поставља Лазић, узимајући у обзир

националистички наратив са краја 1980-их и почетком 1990-их година, који је потекао
из кругова републичких партијских руководстава, и гласнике тог наратива (углавном
новинари и интелектуалци), је како се све то брзо распламсало у кратком временском
периоду. То није било могуће без трајне латентне, а некад и отворене присутности
националистичких идеологија у СФРЈ, што даље указује на дугорчну историјску
димензију национализама на овим просторима, упркос владајуће идеологије братства
и јединства у социјализму (Лазић, 2005: 44). Тај националистички вредносни образац,
супротан доминантном, одржавао се само у мањинском делу становништва, али када је
социјализам као друштвени систем упадао у кризу, алтернативни вредносни обрасци
излазили су на видело. Услов да се све ово догоди тако брзо била је изразита спремност

5
већег дела становништва да беспоговорно прихвата захтеве надређених. А та спремност
производ је неизграђене демократске политичке културе у политичко-историјском
смислу, и раширених ауторитарних вредносних оријентација у социјално-психолошком
смислу (Лазић, 2005: 45). Дакле, та масовна ауторитарност је један од важних услова
због којег је мањина становништва послужила као фитиљ онима на врху друштвене
хијерархије помоћу којег се етно-националистичка вредносна оријентација брзо
проширила на већину становништва (Лазић, 2005: 46).

Сада ћемо кроз емпиријске резултате приказати зашто се помиње

националистичка мањина и како је она у једном тренутку постала већина. Наиме,
истраживање промена друштвене структуре и вредности, које је спроведено 1989.
године у СФРЈ, показује нам да у већини република и покрајина преовлађује
међуетничка толеранција. Ту се сажето могу издвојити три подручја. Прво је где је
толеранција преовлађивала (ужа Србија, Војводина, Босна и Херцеговина, Хрватска,
Црна Гора). У другом подручју је доминирала нетолеранција (Словенија и Македонија),
а у трећем је нетолеранција била изразито снажна (Косово и Метохија). Овде треба
нагласити да значајну улогу у степену (не)толеранције игра етничка (не)хомогеност
саме територије, што значи, тамо где је већа етничка мешовитост ту је и индекс
толеранције био виши. Тачније, припадници различитих етничких група на истој
територији били су међусобно сличнији по степену (не)толеранције него што су то
били припадници истих етничких група на различитим територијама (Лазић, 2005: 47).
Овом емпиријском истраживњу се може придодати још једно које је спроведено у
Хрватској 1984. године и које се исто тицало изражености национализма, али и
ауторитарности. То истраживање показује да је ниво етничке (не)толеранције углавном
био стабилан током 1980-их година, да је већина становништва заступала етничку
толеранцију, поготово српска мањина и да је незанемарива мањина унутар обе етничке
групације давала предност етно-националистичкој вредносној оријентацији (Лазић,
2005: 48-49). Када говоримо о степену ауторитарности, он се није значајно мењао
половином и крајем 1980-их година, што значи да је број оних који су изразито или
снажно прихватали ауторитарну оријентацију био доста већи од броја оних који су ту
вредносну оријентацију одбацивали. Наравно, толики степен ауторитарности, пре свега
у нижим слојевима друштва, подразумева тенденцију да се следе захтеви који долазе са
друштвеног врха, иако су се ти захтеви у кратком периоду радикално мењали (Лазић,
2005: 50). Овде ваља поменути и још неке емпиријске закључке других аналитичара

6
које Лазић наводи. Наиме, крајем 1980-их имамо неколико показатеља са којима је
позитвно повезан нижи степен етничке дистанце. Први показатељ је старост, јер што је
него старији био је дуже изложен владајућој идеологији. Остали показатељи су етничка
мешовитост бракова, градски живот и високо образовање, који указују на
модернизацијски учинак. Са друге стране, на пораст етничке дистанце утицала су два
чиниоца. Први је читање новина, а други је повећан степен субмисивности ауторитету
цркве. На крају, нутралну улогу на степен етничке (не)толеранције имало је чланство у
Савезу комуниста (Лазић, 2005: 49-50).

Репродукција социјалистичког система је у светско-историјском котексту након

кризе доживела и тотални слом, где су се радикално променили склопови системске
легитимације. То се на територији бивше СФРЈ одразило тако што су припадници
Савеза комуниста редефинисали своју интернационалну позицију у националну, након
чега значајни део обликоватеља јавног мњења прихвата нове поруке са врха друштва, а
цркве су за свој нагли успон искористиле своје „националне мисије“. Сигнал је преко
наведених трансмитера наишао на одазив мањег дела становништва, који је од раније
националистички оријентисан, а затим се и хоризонтално, због ауторитарности већине,
раширио (Лазић, 2005: 50-51).

4. Кратак историјски приказ односа страних сила према Југославији

Као што наслов поглављања сугерише, у наставку рада бавићемо се спољним

чиниоцима распада СФРЈ, што подразумева проучавање односа и ставова одређених
земаља према Југославији од њеног настанка, па до времена распада и ратова. Наравно,
највећи фокус ће бити на сам период распада државе али прво ћемо проћи кроз неке
историјске моменте који Бакићу служе као начини на који се његова хипотеза о
спољним чиниоцима као кључним испољава.

Најпре, изложићемо хипотезу на основу које аутор износи тврдње и чињенице

којима се до краја рада бавимо. Она гласи: Када скоро политички немоћну
вишенационалну заједницу, у којој је дошло до отворених сукобљавања и која не спада
нити у глобалну или регионалну силу, не подржава довољно ниједна глобална или
регонална сила, а са друге стране постоје такве силе које су заинтересоване за њено

7
разбијање, та држава ће на крају бити разбијена (Бакић, 2011: 89). Сада можемо прећи
на кратак приказ историјских догађаја који поткрепљују ову хипотезу.

Након Првог светског рата, Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца је створена на

основу изражене жеље већине предратних политичких елита њених народа али и на
основу интереса сила победница да успоставе једну врсту кордона ка пораженој
Немачкој и Совјетском Савезу на Истоку. Да није било потоњих интереса не би било ни
Југославије. Након стварања Југославије, када је Стјепан Радић умро од последица
атентата и краљ Александар увео диктатуру Запад је на то остао нем. Исто тако је био
нем и када су Владко Мачек и Анте Трумбић у Прагу и Паризу 1928. тражили
признавање одвојене хрватске државе, јер сигурно је било да Југославија, као део Мале
Антанте, чини неодвојиви елемент Версајског система. За време Другог светског рата,
када је Немачка под водством Хитлера решила да нападне Југославију због пуча у
Београду 27. марта 1941, Југославија је лако била разбијена. Након рата, обнављање
Југославије под водством комуниста не би било изводљиво да оно није подржано од
САД-а и западаних савезника, а посебно од Совјетског Савеза. Такође, интерес бар
једне силе као што је Совјетски савез био је довољан да се земља не распадне током
Маспока (Бакић, 2011: 89-90). После 1948. и сукоба између Тита и Стаљина,
Југославија је одговарала интересима САД. Сматрали су да се и остале социјалистичке
земље могу навести на одређена одступања, бар од совјетског модела социјализма и
генералног политичког утицаја Совјетског Савеза. Са друге стране, руководство
Совјетског Савеза је касније схватило да им Југославија ипак одговара као било каква
социјалистичка земља. Али, након пада Берлинског зида и краја Хладног рата СФРЈ
губи стратешки значај, па се због тога ниједна велика сила није одлучно заложила за
очување Југославије. За седамдесет година постојања Југославије, та држава никад није
била брањена од стране великих сила са толиком одлучношћу са којом је брањена
новонастала Босна и Херцеговина (БиХ), призната априла 1991. од стране ЕУ и САД.
Наиме, у случају СФРЈ, ЕУ и САД су инсистирале на поштовању устава те заједницје
који је подразумевао да ниједна република не сме бити прегласана. То значи да се
начело већинске демократије напушта у корист конфедералног начела („једна
република један глас“ уместо „један човек један глас“). Са друге стране, у БиХ су ЕУ и
САД подстрекивале национално прегласавање само једног конститутивног народа од
три таква у републици. Ту се бранило начело демократије, које је било противно
важећем уставу дате политичке заједнице (Бакић, 2011: 91).

8
 Остаје нам да на основу изнетих чињеница сумирамо главну тезу коју Бакић
овде изводи. Наиме, у овом последњем случају видимо да је спољнополитички чинилац
био довољан услов за нестанак Југославије али и за настанак БиХ, што наравно не
значи да су унутрашњи чиниоци занемариви. Ови потоњи чиниоци су, са друге стране,
чинили неопходне услове без којих ови довољни услови не би ни испољили узрочно
дејство. То значи да без дејства ривласких српских и хрватских национализама, на
унутрашњем плану, нестанак Југославије се не би испољио. Такмичење ових
национализама само по себи није довољно за нестанак државе, јер када је кроз историју
ово сукобљавање било на ивици рата једна или више великих сила је одлучно
спречавало њен распад. У случају када имамо неповољно спољнополитичко окружење,
које представља довољан услов, где ниједна већа сила не стаје у одбрану Југославије, а
са друге стране Немачка се залаже за њено разбијање, распад једне државе као што је
Југославија увек се појављује (Бакић, 2011: 91-92).

5. Интереси страних сила за распад СФРЈ

Спољни чиниоци распада могу се поделити на оне посредне, непосредне и

информативне заинтересованости неке спољне силе. Најбољи примери информативне
заинтересованости за сукобе у СФРЈ јесу Кина и Совјетски Савез. Кина је ту извлачила
поуке како ЕУ и САД решавају сукобе вишенационалних држава, а Совјетски Савез је,
са друге стране, оптерећен унутрашњим проблемима који су производ слома
социјализма и није могао одлучно да учествује у одбрани распада СФРЈ као за време
Маспока. Тај распад Совјетског Савеза који је био помолу имао је велики значај за
политику САД, у смислу на кој начин треба решавати сукобе у СФРЈ. Ти интереси су
били посредни и на том месту се појављује демонстрациони ефекат којег смо
споменули на почетку рада код Лазића. Другим речима, начин на који је СФРЈ била
разбијена по републичким границама, за САД, имао је ефекат показне вежбе за
Совјетски Савез, јер би се тако спречио настанак велике Русије. То је иначе разлог
зашто се није прибегавало примени већинске демократије у Југославији као држави, а у
осталим њеним деловима/републикама јесте. Са друге стране, поново обновљена
Немачка је својом подршком сецесији у СФРЈ добила клијенте на Балкану и тиме жели
да се пробије као регионална сила, али и, преко водства у ЕУ, као глобална сила. Због

9
ових поступака Немачке политичка елита у САД мења дотадашњу политику
непризавања сецесије Словеније и Хрватске како би преузела водећу улогу у даљем
разбијању Југославије (Бакић, 2011: 92-93).

Навешћемо још неколико интереса САД и осталих сила у разбијању Југославије

који нису баш небитни. Силе Запада нису желеле да препусте случају стварање нејаке и
мале муслиманске државе на Балкану или да се, поделом БиХ између Србије и
Хрватске створи упориште исламског фундаметализма, који би сбио претња не само
овим просторима него и Европи. То је био посебан разлог за признавање БиХ. Такође, и
ту игра улогу демонстрациони ефекат због који после испољен у подржавању
босанских муслимана и касније Албанаца против Срба. САД су хтеле да покажу
муслиманима широм света да оне нису исламофобска сила, већ да је само потребно да
одређени муслимани ускладе своје интересе према њој. Са друге стране, српска
политичка елита је одлучила да се из достојанства, али и властољубља супротстави
тако великој глобалној сили. Тако су Срби постали идеална мета за кажњавање, јер су
за САД представљали малог и слабог, али и даље комунистичког неприајтеља ког треба
„преваспитати“ и дати пример другим потенцијалним непријатељима. На крају,
активирање НАТО пакта ишло је у корист САД да би се ЕУ онемогућило развијање
сопствених војних снага, иако је по правилу том активирању требало да претходује
напад на чланицу НАТО-а (Бакић, 2011: 94).

Након пада Берлинског зида уједињена Немачка креће у освајање политичке

моћи и тежи промени односа снага у Европи, што представља њен непосредни интерес
у ширењу утицаја кроз стварање клијентских држава у ЕУ и ван ње. Немачкка ту
показује непосредну заинтересованост за нестанак Југославије која опет представља
идеалну мету за демонстрацију политичке моћи. Оваквим поступцима Немачка је
ризиковала кварење односа са Француском која, структурално ослабљена, покушава да
одржи целовитост Југославије али касније жртвује Југославију да би осигурала
будућност ЕУ и добре односе са Немачком. Идеални кандитати за будуће Немачке
клијенте на Балкану биле су Словенија и Хрватска које су изразиле жељу за напуштање
СФРЈ. На тај начин би се остварила тежња Немачке за уклањањем „вештачке версајске
творевине“ која је од самог настанка била усмерена против ње (Бакић, 2011: 95-96).
Због свих горе наведених спољних чинилаца, Бакић даје предонст речи „разбијање“, а
не „распад“ кад се прича о нестајању Југославије. Може се рећи да је присуство
унутрашњих чинилаца распада створило терен за узрочно дејство спољних чинилаца

10
али су ти унутрашњи чиниоци, као што смо споменули, били само неопходни, а не и
довољни услови нестајања Југославије (Бакић, 2011: 96).

Даље можемо изводјити још један начин реаговања страних сила на

симболичном примеру отцепљења Словеније, када су добро опремљене снаге
словеначке Територијалне одбране напале закониту војну сили ЈНА, која је требала да
поврати граничне прелазе од ових словеначких снага ради одржавања реда. Тада је ЈНА
имала три пута веће губитке него што су то имале снаге Територијалне одбране
Словеније (56 наспрам 16 погинулих). Наравно, западно јавно мњењe је то
окарактерисало као борбу једног малог, демократски оријентисаног народа против
застарелог комунистичког система. Такав став је у великој мери производ
хладноратовских и идеолошких предрасуда западних интелектуалаца, новинара и
политичара, али такође, заслуге се могу и приписати тадашњем министру информисања
Словеније који је водио добру ратну пропаганду (Бакић, 2011: 97-98). Да се у овом
случају испоштовало међународно право од стране великих сила, које подразумева да
је једнострана сецесија нелегалан и нелегитиман чин, ЈНА би могла да изврши уставну
обавезу и била би међународно подржана у акцији враћања Словеније у уставни
поредак СФРЈ (Бакић, 2011: 99).

Може се сажети да су сецесионисти имали помоћ регионалне силе самим тим

што се легалној влади, у којој су и даље били словеначки и хрватски представници,
ускраћивала таква помоћ и што је ЈНА, као легитимна војска која има свако право да
брани уставни поредак, сматрана агресором. Када су се, са друге стране, српски
представници повукли из владе Алије Изетбеговића, исти ти спољни чиниоци су
настављали да његову владу сматрају легитимном и легалном. У првом случају
Југославија као држава је пропала због деловања Европске Заједнице, а у другом БиХ је
очувана као вишенационална држава, захваљујући делањем и Европске Заједнице и
САД (Бакић, 2011: 103). Са друге стране, у Србији, Милошевић и сарадници нису
укапирали да међународна политика има предност на међународним правом.
Милошевић није знао да препозна шта је могуће урадити у одређеним међународним
околностима и показао се национално и социјално неодговорним према грађанима
Србије и свим Србима генерално (Бакић, 2011: 103-104).

11
6. Закључак

Након што смо сажели два виђења и покушали укратко да прикажемо како сви
чиниоци (унутрашњи и спољашњи) делују на једну тако велику појаву као што је
распад Југославије можемо са сигурношћу закључити, као што је и сам Лазић писао, да
бављење овом темом изискује једнaн свеоубхватни и интердисциплинарни приступ.
Само на тај начин, без поједностављивања и идеолошких приступа, може се дођи до
што објективнијих узрока распада једне земље. Ова два текста свакако то доказују, а
овај рад покушао је да на сажети начин прикаже те чиниоце.

Када говоримо о томе која од ова два виђења (чинилаца) су представљала

инницијалну капислу, ту се највише можемо сложити са оним које ставља нагласак на
спољне чиниоце распада. Наравно, ту се никако не смањује значај унутрашњих
националних трвења и ауторитарне вредносне оријентације која је била
карактеристична за већину становништва о којима Лазић пише. То је, као што Бакић
каже, био неопходан услов да се земља распадне. Са друге стране, ако знамо какав је
генерално однос великих сила према државама у којима они нађу неки интерес за себе
и узмемо у обзир разлике у економској и политичкој моћи; и ако знамо како се ти
интереси и дан данас спроводе, скоро увек ћемо видети да те силе увек извуку дебљи
крај. Тако је, чини нам се, било и са Југославијом.

12
Литература:

1. Бакић, Јово. 2011. Спољни чинилац као довољан услов нестанка Југославије, у:
Југославија: разарање и његови тумачи. Београд: Службени гласник

2. Лазић, Младен 2005. Ауторитарност и национализам као мобилизацијске

претпоставке сукоба на подручју Социјалистичке Федеративне Републике Југославије,
у: Дијалози повјесничара-истоичара 9. Загреб: Заклада Friedrich Naumann

13