9 E-spremnost

Države tj. nacionalne vlade nastoje da kontinuirano nalaze inovativne

načine kako bi uvele i koristile tehnologiju i u procesu realizacije
svojih inicijativa, održale korak s brzim rastom tehnologije i
tehnoloških rešenja. Da bi u toj novoj digitalnoj ekonomiji postale
konkurentne, kako navode Bui i ostali (2003), moraju da poseduju
sposobnost da koriste benefite koje pruža tehnologija kako bi dostigle
ključne dimenzije trgovine digitalnog doba:
 neposrednost,
 znanje i inovacije,
 integraciju/internet umrežavanje i
 virtuelizaciju.
Elektronska spremnost (e-readiness) postala je veoma važan
politički alat za mnoge zemlje, s obzirom na to da predstavlja
preduslov koji omogućava građanima komunikaciju s vladama i
ohrabruje njihovo poverenje u vladine aktivnosti, što kao rezultat ima
mnoge pozitivne efekte kao što su:
 povećanje transparentnosti,
 jačanje ekonomske efikasnosti i poslovanja,
 veće učešće građana i poslovnog sektora u procesima
odlučivanja,
 jačanje demokratskih procesa i sl.
Zemlje nastoje da postignu određeni stepen e-spremnosti na različite
načine, u zavisnosti od rezultata i pokazatelja ostvarenog stepena e-
spremnosti. Prihvatanjem i primenom rešenja koja su podržana
informaciono komunikacionim tehnologijama, zemlje pokušavaju da
utiču i da unaprede društveno-ekonomski status i reše dugoročna
pitanja, kao što su smanjenje siromaštva, kreiranje bogatstva, pružanje
i unapređenje obrazovnih šansi za sve, jednakost i društvena pravda
za sve.
Procena e-spremnosti veoma je važna za ostvarenje bolje i kvalitetnije
analize postojeceg stanja, prednosti i nedostataka, u identifikaciji
ključnih i relevantnih ICT podržanih razvojnih sanši, ali i
uspostavljanja javnih ciljeva i strategija budućeg razvoja digitalnog
društva. Na primer, da bi se ostvarila i omogućila efektivnu upotrebu
ICT podržanih rešenja, zemlja mora biti infrastrukturno spremna.
Da bi bila u mogućnosti da pruži ICT pristup što široj populaciji,
mora da poseduje zakonodavni i regulatorni okvir za upotrebu ICT-a,
ali i da ima stanovnike koji su ICT obrazovani i koji koriste
informaciono-komunikacione tehnologije i sl. Osim sto mere procene
e-spremnosti vode ka boljem prepoznavanju šansi i ciljeva, a time i
jasnom definisanju strategija i aktivnosti za realizaciju istih
strategija, procena, e-spremnosti omogucava vladama da mere
napredak i dostignu jasne ciljeve digitalnog drustva, tj. ekonomije
bazirane na: informacijama. Time se rezultati e-spremnosti mogu
koristiti za unapređenje konkurentnosti, ali i u cilju jasnije i
bolje upotrebe ograničenih resursa jedne zemlje. Osim toga,
jasno koncipirana mera e-spremnosti pomoći će u poređenju
stepena razvoja na regionalnom i globalnom nivou, ojačati
konkurentnost, ali i promovisati one oblasti u kojima zemlja ima
prednost u odnosu na druge. Razumevanjem slabosti evidentiranih u
rezultatima: procene e-spremnosti, s jedne strane, zemlja moze
promeniti i unaprediti tehnološke i političke odluke u cilju jačanja
nerazvijenih sektora i time se pozicionirati ispred drugih.
S druge strane, procene e-spremnosti, osim što pomažu liderima na
nacionalnom, makro nivou u donošenju odluka, mogu pomoći i
poslovnom sektoru, na mikro nivou u procesu donošenja odluka o
tome kako koristiti oskudne resurse i kako postojeće snage iskoristiti i
pretvoriti ih u prihode. Rezultati e-spremnosti pružaju vredne
informacije u vezi značaja i realnih potreba za ulaganje u online
poslovanje, ali i daju osvrt na one oblasti koje karakterišu rastući
potencijali.
Rezultati mogu pomoći privatnom sektoru u ostvarenju boljih
poslovnih rezultata: kao i obezbeđivanja većih ulaganja u poslovanje.
Večita dilema, koja je nastala samom analizom e-spremnosti, a koja
se i dalje produbljuje pod uticajem brzog i kontinuiranog razvoja
tehnologije jeste: Kada možemo reći da je zemlja e-spremna?
U literaturi je moguće pronaći i podelu modela za procenu e-
spremnosti na nekoliko grupa (Pour i ostali):
 modeli koje predlažu internacionalne unije i organizacije
 modeli koje je predložilo akademsko okruženje, forumi i
instituti širom sveta
 modeli organizacionog nivoa
 modeli i okviri predloženi na nacionalnom nivou.
 modeli iz studija i primera najbolje prakse u različitim
zemljama.
Faze u procesu procene e-spremnosti
Faza I: Procena
Faza II: Razvoj strategije i priprema akcionog plana
Faza III: Implementacija akcionog plana
Kada se procena e-spremnosti sprovodi na nivou jedne zemlje, onda
se sve tri faze mogu sprovoditi jedna nakon druge, ili simultano: npr.
dok se jedan projekat realizuje u jednoj oblasti, moguće je sprovoditi
procenu u drugoj oblasti i sl. U tom smislu, celokupni proces e-
spremnosti se može posmatrati kao linearan proces, gde je jedna
faza rezultat druge. Međutim, to nije konačan proces, evaluacija prati
implementaciju i uz nove podatke koji se pojavljuju, strategijama,
akcionim planovima i projektima ona moze biti unapređena i cak
modifikovana i prilagođena novim uslovima. Evaluaciju zato treba
posmatrati i doživljavati kao produžetak ili dopunu procene.
Strateški okvir za procenu e-spremnosti razlikuje se od zemlje do
zemlje. Međutim, i pored tih razlika moguce je definisati neke
generalne i uopštene karakteristike samog procesa sprovodenja e-
spremnosti.
Da bi sama procena e-spremnosti dala rezultate, nije dovoljno da
jedan segment tj. jedna oblast društva da svoj doprinos u smislu
ulaganja, prihvatanja i upotrebe ICT-a, već je potrebno da to
budu zajedničke aktivnosti nekolio ključnih oblasti koji će
međusobnim delovanjem dati svoj doprinos celokupnom statusu: i
stepenu e-spremnosti u jednoj zemlji, a time uticati i na kreiranje
digitalnog društva i digitalne ekonomije. Nedostatak inicijativa,
aktivnosti i angažovanja u jednoj oblasti može uticati na usporavanje
samog procesa kreiranja digitalnog društva, a samim tim, uticati i
na rezultate procene e-spremnosti koji neće biti na zadovoljavajućem
nivou, sto u konačnom utice na pozicioniranje zemlje u globalnom
umreženom društvu.
Ključne oblasti koje zajednički kreiraju digitalno društvo, a poseduju
nužnost međusobne povezanosti i interakcije
Pristup i povezanost u samoj su srži celokupnog procesa povezanosti
u umreženom digitalnom društvu. Iako nisu najvažniji elementi,
ukoliko nedostaje povezanost i/ili nije razvijena na zadovoljavajućem
nivou, veoma je teško preći na sledeću oblast.
Trening, edukacija i javna svest su najčešće barijere
mrežnog/digitalnog razvoja u mnogim zemljama u razvoju. Svaki od
ovih elemenata pojedinačno predstavlja potencijalnu barijeru u
procesu kreiranja digitalnog društva. Edukacija i treninzi
nezaobilazni su element kreiranja društva znanja, kao i razvoj javne
svesti o znacaju i benefitima koje tehnoiogije i tehnološki podržana
rešenja imaju u procesu kreiranja digitalne ekonomije.

Liderstvo vlada veoma je često glavni pokretač digitalnog razvoja u

mnogim zemljama u razvoju. Kroz zakone, regulativu, kao i mnoge
druge podsticaje kako za poslovni sektor tako i za civilno društvo,
ova kategorija predstavlja ključni element brze i uspešne
implementacije digitalnog razvoja.
Inicijative poslovnog i privatnog sektora nezaobilazan su element
digitalnog razvoja, pa je, samim tim, njih ovo postojanje i aktivno
učestvovanje u digitalnom okruženju veoma važno za celokupni
razvoj digitalnog društva. Praksa je pokazala da upravo ova kategorija
predstavlja jedan od ključnih pokretača kako inovativnih rešenja tako
i primene takvih rešenja u praksi, u cilju unapređenja poslovanja i
ostvarivanja (sektorske) konkurentnosti. lnicijative koje sprovode
ovi sektori upravo su pokretači e-spremnosti jedne zemlje.
Društveni razvoj podstiče se na osnovu rezultata inicijativa koje su
sprovedene u drugim oblastima, a takođe treba da bude promovisan
kroz specifične intervencije ukoliko se očekuje da internet u značajnoj
meri učestvuje u kreiranju boljeg i kvalitetnijeg digitalnog društva ili
društva zasnovanog na znanju.
Konačno, cilj procesa procene ,e-spremnosti jeste da identifikuje
kako primena ICT-a i participacija u digitalnoj ekonomiji mogu
pomoći vladama da mnogo efikasnije i brže dostignu cljeve u okviru
ekonomskog rasta. Prepoznavanjem i akcentiranjem ključnih
aktivnosti u okviru ovih pet ključnih strateških kategorija, kao i
definisanjem kapacteta koji mogu pomoći da se ostvari prednost u
okviru njih, moguće je kreirati (i sprovoditi) akcioni plan koji je
pripremljen za konkretnu zemlju za koju se sprovodi procena.