RETORIKA, POETIKA, STILISTIKA

U svojim retoričkim ogledima Niče je zabeležio: „u jeziku onoga koji govori, bilo za sebe
ili o nekoj stvari, govor mora biti sasvim prikladan i prirodan“, jer će u suprotnom
„slušalac postati podozriv i uplašen“. Da bi govor mogao postati sredstvo ubeđivanja,
neophodno je da „govornik i njegov jezik budu međusobno usaglašeni“. Tek tada se
možemo nadati da će slušalac poverovati u stvarnost i istinu razmatrane stvari, Najzad,
da bi on bio „zagrejan“ za govornika i da bi mu verovao, sam govornik mora i lično biti
uveren u istinitost „stvari koju izlaže“. Dok „Prikladnost“ (Aprstezzepćen) govora cilja na
„moralni efekat, jasnost i čistota ciljaju na intelektualni“.

Sa ovim stanovištem, čini se, saglasan je i Umberto Eko. On, naime, kaže: „da bismo
slušaoca naterali da pokloni pažnju premisama i argumentima, treba da podstaknemo
njegovu pažnju“, pri čemu u toj nameri zajednički učestvuju „prenosni smisao i retorske
figure, koje predstavljaju ukrase pomoću kojih govor postaje neobičan i originalan, što
ima svoj udeo u informaciji“, U ovom iskazu zapažamo da se retorska poruka sastoji iz
dva sloja: iz ubeđujućeg, koji se osniva na razumu, i nagovarajućeg, koji se
usredsređuje na to da se pridobije pažnja slušalaca. Eko je stvar tako postavio rekavši
da je u retorici, ipak, najvažniji logički aspekt govorničke poruke, tj. „ubeđivanje“, kome
se

onda pridodaju estetski elementi, stilske figure kao puki ukrasi koji potpomažu
ostvarivanje bitno ne-estešskog cilja, Činjenica je, međutim, da su logički i poetski
(estetski) aspekt gva bitna, konstitutivna elementa retorske poruke. Iaks je u tradiciji
estetski sloj poruke često smatran sporednim, bar kada je reč o sudskom i
parlamentarnom govorništvu, on je za svrhu teorijskog ispitivanja jednako važan, budući
da bez njega nema retorske poruke kao takve, svejedno da li se on smatra bitnim ili
sporednim činiocem.

Pod stilom Maks Desoar razume „ono svojstvo govora kojim se njegovi delovi
međusobno ujedinjuju a celina dobija obeležje jasnostiš“ U okviru teorje o stilu ili izrazu,
antička retorika je obrađivala i propisivala stilistička pravila za svaku od triju vrsta
govora. U okviru egosipo istražuje se najprikladniji izbor reči, kompozicija i organizacija
reči, vrste stilova, govorne i misaone figure. Gnoseologistički orijentisana teorija
govorništva insistirala je u govoru na dualizmu sadržaja i forme, teme i stila, smatrajući
da su forma i stil, prikladan izraz i figure, ono što ulepšava jedan govor, što ta ukrašava,
čime se napetost u odnosu logičkog i poetskog (stilskog) u retorskoj poruci monistički
rešava u korist preuznošenja logičkog. Estetsko postaje sporedan dodatak, koji doduše
doprinosi ubeđivanju, ali on ne dovodi nužno do uverenja koje je jedino bitno. Za razliku
od gnoseologističke orijentacije u retorici, formalističko-estetistička orijentacija
pretpostavljeni dualizam sadržaja i forme rešava takođe redukcionističko-monističkim
svoenjem, ali tako što sada govorništvo i umetnost shvata kao ekskluzivno čisto estetske
tvorevine, tvrdeći kako za retorsku poruku sadržaj i istina predstavljaju smetnju za
potpunu realizaciju postskih ciljeva samoga govorništva, Tako će, pored sofista u Grčkoj,
renesansni mislilac Luis Viv od pet delova antičke retorike: invencije, dispozicije,
elokvencije, memorije i akcije, ili jednostavnije, od tri strukturno bitna dela retorike:
logičkog (invencija i dispozicija), estetskog (elocutio) i psihološkog (memorija i akcija),
zadržati samo estetski deo – elocutio. On se opredelio za „govorništvo kao takvo“, koje
se ne bavi onim fia Feepait, već distadtodit; ne onim šta se kazuje, već kako se nešto
kazuje." Uostalom, i Niče je smatrao da je sa sofistima, u prvom redu „sa Gorgijom u
svet stupila umetnička proza“
 “Elokvencija je, prema Ugardiju, „uistinu unutrašnja vatra, eho nekog
unufrašnjeg, dubokog infunranja, izraz uverene i strasne duše. Jedan od prvih uslova
velikog govorništva sastoji se u intenzitetu unutrašnjeg ubeđenja“

1. Stil i vrste stilova

Termin „stil“ dolazi od grčke reči stbuos = zi1ov, u značenju zašiljenog vrha nekog
gvozdenog predmeta kojim se pisalo po voštanim tablicama, Dok se za Dalambera
„stilom nazivaju posebni kvaliteti govora“, za Morijea je „stil način postojanja“. Alonso,
pak, zapisuje: „stil je sistem izraza jednog dela, jednog autora, jedne epohe“. U
naznačenim stavovima uočavamo da nosilac stila može biti autor – ukoliko je reč o
individualnom izrazu jednog umetničkog dela; ili je to epoha – ukoliko je reč o izrazu
jednog perioda u okviru svih duhovnih tvorevina koje su u njemu iznedrene. Dakle, „stil“
je izraz egzistencije, subjekta, svejedno da li individualne ili kolektivne. Pjer Garo u
Stilistici određuje pojam stil kao način pisanja svojstven nekom piscu, književnom delu,
epohi. „U antici je taj "način pisanja' predmet posebnog studija, reforike, koja je
istovremeno umešnost književnog izraza i nauka, kritički instrument u procenjivanju
individualnih stilova, umetnosti velikih pisaca“; stil je način da se „misao izrazi
posredstvom jezika“.

U stilistici je ostao otvoren problem odnosa misli i njenog izraza, ideje i jezika. „Izraziti
misao“ znači objektivirati je uz pomoć reči, gramatičkih struktura i pravila. U pesničkoj
umetnosti, prema Štajgeru, moći se „izraziti“ predstavlja samu bit pesništva. Od svih
mogućnosti ispitivanja književnosti, istraživanje stila je najautonomnije i pesničkom
najvernije,“ Do 19. veka vladalo je uverenje, koje je Hegel teorijski najpotpunije izrazio, o
dualističkoj prirodi umetnosti koju čine sadržaj i forma, ideja i stil. Smatralo se da je
umetnost pre svega tvorevina svesti, izraz misli, dok je sam izraz shvaćen kao ukras
ideje. „Sredstva su one poznate figure iz antičke retorike. Ispitivanje teksta sastoji se u
tom slučaju u konstatovanju retorskih figura koje se u njemu javljaju“ (Jezičko, 323). U
studiji Jezičko umedničko delo Volfgang Kajzer je, pored ostalog, ukazao na neodrživost
ne samo gnoseologističke interpretacije stila – prema kojoj je umetničko delo puki izraz
misli, dok bi stil bio spoljašnji dodatak, ukras, kao nešto zanemarljivo na jednom
duhovnom fenomenu – već i formalisšičke interpretacije. Ispitivati kod jezičkog iskaza
samo način govora znači veštačko izdvajanje formalnog. Ukoliko književni pojam stila
treba da odgovori samoj stvari, „jezik ne sme da znači samo jedno kako (MLe), već
ujedno, nerazdvojno, sadrži i jedno šta (M/a5)“. Treba dakle prevazići opasnost koja
dolazi od razdvajanja „forme i sadržaja, sadržins i oblika“.

Nameravamo da analiziramo pojam stila u retorici, njegovu povezanost sa predmetom i

ciljevima govora. U istoriji retorike, počev od antike, susrećemo trihotomnu podelu stila
na: jednostavan, umeren i uzvišen. Umereni stil se katkada određuje i kao srednji, često
i kao mešovšti, Podela stilova izvršena je prema sadržaju govora. Ako je predmet
govora filozofska ideja – istina koja se temelji na očiglednim dokazima, u tom slučaju, da
bi se ubedio auditorijum, i pri tome privoleo za neku ideju, govornik u kazivanju ne treba
da se služi nikakvom patetikom, s druge strane, umereni stil se koristi za iskazivanje
sadržaja koji se po stupnju isšinosne vrednosti i mogućnosti očiglednog uveravanja
nalaze na drugom mestu i impliciraju niži stepen verovatnosti. Na trećem mestu je
uzvišen stil, koji se većinom koristi u pohvalnom govoru, i uopšte u govoru čiji je cilj da
ushiti, da izazove zadovoljstvo ili pokudu. Istinosna vrednost stavova koju ova stilska
mogućnost dostiže, ima najniži stupanj: sudovi su male verovatnoće. Reč je, pre svega,
o poetskim stavovima.
Postoje tako tri vrste govora. Njime se 1) ili nešto „dokazuje“, 2) ili „zadobija poverenje“,
3) ili „ushićuje auditorijum“. Za ove tri funkcije govora, besedniku stoje na raspolaganju
tri vrste stila: 1) jednostavni – hladan, trezven ili racionalan način izlaganja (ueuos (ou
uđu [vepov 15sćpopj, gepiz gepie ili sepiz ćitpe), 2) umereni, srednji (ubuos cebou –
repoz tbzop, repih tefit) i 3) patetični stil, koji predstavlja strastan, uskićujući način
govora, često nazivan i veličanstvenim, azijskim ili kićenim, patetičnim stilom (ueuos
Džepolotretce – repoz teraorterbz, repiz rtapde ili repoz zibite). U ovome stilu veoma
često se koriste metafora i one stilske figure u kojima se, prema antičkom shvatanju
strasti, jedino može ispoljiti. Budući da je ovde reč o trima funkcijama govora: da ubedi
(dokazivanjem), da zadobije poverenje slušalaca (da se sam govornik dopadne i
nametne) i da uzbudi, tako se i u izboru triju stilova koji slede u nizu: jednostavni,
umereni i uzvišeni, primećuje da u govornikovoj poruci – od prve do treće funkcije, od
logičke do patetičke, od razumske do osećanja i strasti, najzad, od jednostavnog stila do
uzvišenog i kitnjastog, dakle, od prvih članova trihotomija do poslednjih – raste prisustvo
10etske funkcije, i istovremeno opada dominacija logičke, referencijalne funkcije govora
koja je u službi same stvari (725).

Ove tri funkcije govora, u skladu sa trima vrstama stila, najbolje je izrazio Ciceron.
Istinski elokventan biće onaj govornik koji u forumu i u građanskim parnicama zna da
govori tako da „ubedi“, da se „dopadne“, da „uzbudi“; da ubedi stoga što je to
neophodno, da se dopadne da bi šarmirao, i da uzbudi da bi trijumfovao. Ovim trima
moćima govornika odgovaraju tri vrste stila: jednostavan, kada je reč o dokazivanju;
umereni (srednji), kada je reč o izazivanju dopadanja; žestok, da bi se postiglo
uzbuđenje. Uzbudšti – to je bit čitave elokvencije:“ Navedeno mesto iz Ciceronovog dela
Otšog skreće pažnju na već pomenutu tendenciju rasta dominacije estetskog segmenta
u retorskoj poruci, ukoliko idemo ka uzvišenom stilu, ka uzbuđenju. Uzbuđenje koje se
postiže uzvišenim stilom predstavlja „bit čitave elokvencije“. Ovaj rezultat dosadašnje
analize pomoći će da se u prikazu istorijskih tokova retorike lakše krećemo kroz dva
bitna teorijska usmerenja: prvo je ono što u retorskoj poruci

afirmiše logički aspekt – dokazivanje i ubeđenje, i što zahteva primenu jednostavnog

stila; i drugo, koje u retorskoj poruci afirmiše estešski, posšski aspekt – uzbuđenje i
nagovor, zahtevajući poetski, odnosno uzvišeni, kićnjasti stil. Među onima koji su branili
umerenu poziciju bili su Ciceron i Aristotel; oni su se zalagali za prisustvo ne uzvišenog,
nego lepog govora.

I Ciceron je zapazio da se filozofi, retori i pesnici, svaki u svom poslu, služe posebnom
vrstom stila, iako, razume se, retori moraju znati sve stilove i po potrebi služiti se svima
njima. Filozofima „stil nije srž ili sredstvo koje izaziva u govoru [...). Oni govore
obrazovanim ljudima, nastojeći da im ohlade strasti pre negoli da ih zapale; njihovi
predmeti razgovora su hladni i sasvim izvesni.“ Upravo stoga je „njihov stil bez snage,
on ne poznaje bleštavost; filozofi ignorišu ideje i reči koje mogu da ponesu veći deo
publike“ (Or, 25, i d.). Dakle, zbog hladnog, trezvenog predmeta razgovora i stil je
hladan, rezonirajući; on ne izaziva strasti i uzbuđenja. Stil je jednostavan. Što se pesnika
tiče, kod kojih je stil „uzvišen i sjajan“, za njih se može kazati da. „poseduju više nego mi
(retori) slobodu kreacije reči i slobodu u povezivanju reči među sobom; osim toga, da bi
izazvali dopadanje, oni se vezuju za formu više nego za suštinu“. Dakle, između
filozofsko-logičkog ili referencijalnog govora i postsko-emotivnog, između jednostavnog i
uzvišenog stila i kazivanja, odnosno striktno-logičke i potpuno-slobodne upotrebe reči i
njihovih značenja i odnosa među njima, na kraju, između stila i forme (samog govora)
koji su sasvim potčinjeni sadržaju (logičkom), i stila i forme kojima je potčinjen sadržaj
(poetskom), nalazi se besedništvo koje uspostavlja logički sklad i harmoniju između
sadržaja i forme. Njegov stil je umeren. To je, dakle, u zaključak Ciceronovih
razmišljanja, kome smo, uzgred rečeno, i sami najbliži.

2. Stilske figure i tropi

Ideja Umberta Eka da prenosni smisao reči i retorske figure koje predstavljaju ukrase,
omogućavaju da „govor postane neobičan i originalan, što ima svoj udeo u informaciji“
(KIK, 95), unekoliko nam olakšava razumevanje pojmova stilskih figura i tropa. Da bismo
preglednije mogli pratiti upotrebu određenih tropa i stilskih figura u svakom od pet delova
govora: uvodu, izlaganju, dokazivanju, pobijanju i završetku, korisno je da se prikaže
inspirativna shema delova iz kojih se sastoji klasična beseda, Ovde se podrazumeva
uža podela, sa glavnim delovima: uvod, Fvriapo i sopsjizo, kojima Vakernagel pripisuje
određene analogone „sadržaja govora“, a to su: 1) uvod – „zadobijanje poverenja“, 2)
abršasa – „ubeđivanje na osnovu naučno obrađenog sadržaja“, objašnjenja i
dokazivanja, 3) završni deo besede – kojem pridodaje rettouvj, postizanje uzbuđenja.
Vaksrnagel im pripisuje i odgovarajuće analogone „psihičkih, duševnih snaga“ koje se
prilikom svakog dela govora aktuelizuju, jednako u govorniku kao i u slušaocu, i to: 1) u
uvodu deluju, pre svega, osećanje i uobrazilja, 2) za naučnu obradu odgovoran je
razum, dok su u 3) zaključku na delu uobrazilja i osećanje.

Za analitički deo govora karakteristično je uvođenje argumentacije, koje Sterija imenuje

kao „utvrđivanje (atritetapo)“ jer tada „govornik želi da ubedi u istinitost svoga izlaganja.
Postoje različiti vidovi utvrđivanja, a njihova upotreba određena je mestom, vremenom,
licima i prilikama. Najvažniji se sastoje od razmatranja i zaključivanja, od pozivanja na
iskustvo, svedoke, primere itd.“ (Sterija, Ret. 317).

Na završešku besede, u kraćoj rekapitulaciji, govornik rezimira svoje izlaganje

osnažujući sintetičku funkciju uma svoga auditorijuma, kako bi ga, odmah zatim, pomoću
uobrazilje pripremio za bezrezervno prihvatanje izloženih stavova. To postiže uzbuđujući
slušaoce primenom za to prikladnih retorskih figura, izabranim sentencama,
pokušavajući na samom kraju da u njima provocira rešenost da se svim srcem i
osećanjima predaju tom određenom uverenju, koje govornik često fingirano plasira.

A) Govorni ukrasi pojedinih reči – šropi

Za Kvintilijana „naziv trop se daje onda kad se reči prenose iz svog prirodnog i
prvobitnog značenja u neko drugo radi stilskog ukrašavanja. Figura je, međutim [...]
takav govorni oblik koji se udaljuje od običnog i direktnog načina izražavanja“ (Ou. 280).
Prihvatajući klasično određenje po kome je „trop (od trepo, verto, menjam) prenošenje
reči ili misli od osnovnog značenja ka prenosnom“, Sterija daje upečatljive primere: „rana
na nozi“ (koju vidimo) i „rana na srcu“ (koju ne vidimo), ili „list na drvetu i list u knjizi – jer
ovi predmeti imaju neku međusobnu sličnost“. Što se tiče estetske vrednosti tropa,
Sgerija smatra da se „lepota tropa sastoji u tome što mi u isto vreme, takoreći, sebi
predstavljamo dva predmeta: glavnu misao kao predmet reči, i sporednu misao, sa koje
se prenosi izraz. Nir., umesto "mladost" kažemo "proleće života“, i tako predstavljamo
sebi ujedno i životno i godišnje doba“ (Sterija, Ret. 269).

Za Hermogena i Aristotela gotovo da i nema razlike između „tropa“ i „metafore“ tog,

inače, najlepšeg tropa. Luka Zima, filolog 19. veka, smatrala se figure mogu odrediti tako
što su to reči u „običnom značenju ali se neobičnim i umjetnim načinom upotrebljavaju“.“
Ukratko, „trop“ je prenošenje reči ili misli iz osnovnog na izvedeno, prenosno značenje, i
to tako što se reči prenose: „a) putem Poređenja (metafora), 6) po kvalitetu (metovimija),
v) po količini (sinekdohe), g) na način personifikacije (prozopeja), suprošstavljanjem
(ironija)“. U osnovi postoji pet vidova tropa (Sterija, Rega. 269).

1.Metafora

Kako Kvintilijan određuje metaforu kao formu tropa7 „Najlepši trop

koji Grci nazivaju tegajoga (metafora) a mi ggapzjapo. To je dar prirode, a sama

po sebi je toliko privlačna i lepa da se i u najizvrsnijem govoru odlikuje svojim vlastitim

sjajem. U osnovi, ,,metafora je skraćeni oblik poređenja i od njega se razlikuje po tome
što se kod ovog poslednjeg vrši poređenje sa predmetom koji hoćemo da izrazimo, a
kod metafore se predmet stavlja mesto drugog predmeta''. Pa ipak, metafora se od
samog poređenja razlikuje po načinu izricanja. Poređenje je kad kažem da je čovek ,,ljut
kao ris'', a metafora: ,,on je ris''.

2.Sinegdoha

Klasičnu definiciju sinegdohe nalazimo kod Kvintilijana. ,,Sinegdoha ima tu sposobnost

da u jezik unosi raznolikost, tako da iz jednog predmeta možemo razumeti mnoge, iz
dela u celinu, iz vrste rod, iz prethodnog sledeće, ili sve ovo u obrnutom redu. Slobodnije
je mogu upotrebljavati pesnici nego govornici.'' Primeri: ,,vrh mača''-umesto celi
mač; ,,krov,,-umesto kuća. Ovde važi ligički princip pars pro toto-deo mesto
celine! ,,Zagrmeli su topovi''-umesto otpočeo je rat. ''Isukao gvožđe'', umesto isukao
mač. Ili: ,,Rimljani odnese pobedu''., umesto rimska vojska.

3.Metonomija

,,Metonomija'' znači nešto preimenovati. Zdenko Škreb, kako je pokazano, precizno

diferencira sinegdohu od metonomije. ,,Metonomija zamenjuje svagdašnji izraz novim
ako taj izraz stoji s njim u osobnoj, prostornoj, vremenskoj ili uzročnoj vezi, sinegdoha
služi se svantitativnim vezama cjeline i dijela, roda i vrste, jednine i množine''. Prema
Kvintilijanu, metonomija ,,zamenjuje jedan naziv drugim''; metonomija je kada se kaže
Verglije a misli se na Verglijeve pesme. U izreci ,,čovek je pojeden'' želi se kazati da mu
je ,,imanje rastureno''. Primeri iz naših poslovica: ,,Ralo i motika svijet hrane''.

4. Antonomazija

Antonomazija je figura kada se umesto vlastitog imena stavlja nešto drugo. Zato je
pesnici vrlo često upotrebljavaju-nešto služi kao ,,epitet koji je ekvivalentan imenu koje
zamenjuje npr.'sin Tidejev' mesto 'Diomed' i 'sin Pelejev' umesto 'Ahil'.

5.Poređenje

Trop poređenje u delu Dikola i Todorova određuje se kao ,,dovođenje u vezu dva
značenja posredstvom reči 'kao' ili neke druge slične reči. 'Sreća zlih kao bujica
protekne'. ''Ili naša poslovica da je neko plašljiv kao zec. Zatim: ,,Ne može ga ni okom
videti,/A kamoli za njim koplje bacit.'' ,,I ćorava koka nađe zrno.'' ,,Ne bi dao ni bogu
tamjana.''

6.Katahreza

Klasičnu definiciju ovog tropa nalazimo kod Kvintilijana: ,,katahreza daje stvarima koje
nemaju svog vlastitog imena koje je njima najbliže.
7.Alegorija

,,Kod alegorije, koju mi prevodimo inversio (izvrtanje,obrtanje), reči ne pokazuju pravo

značenje, nego nešto drugo, a ponekad i nešto sasvim suprotno'', kaže Kvintilijan i
navodi odlomak iz Horacijeve pesme: Lađo, mnogi valovi će te opet vratiti na more, šta
radiš? Čvrsto se drži luke, pa komentariše: ,,Cela Horacijeva pesma je alegorija, u kojoj
pod lađom podrazumeva državu, pod valovima i olujama građanske ratove, pod lukom
mir i slogu.

8.Ironija

U antici ironija je bila odrđivana kao figura kojom govornik ono što intimno misli iskazuje
rečima suprotnog značenja. Moglo bi se čak kazati da određuje antifraze koje daju Diklo
i Todorov mutatis mutandis važi i za ironiju: ,,Kada sadržina nekog iskaza stoji u
protivrečnosti sa verovanjima koja no intonirana konstatacija onog što je cuprotno
onome što se njime eksplicitno tvrdi'', kao na primer: Vreme je baš divno (u situaciji kada
kiša pljušti). Ironija je kada se jednoj reči pridaje značenje njenog antonima.

9.Perifraza

Ovaj trop Kvintilijan određuje na sledeći način: ,,Perifrazom nazivamo uotrebu većeg
broja reči za opisivanje nečega što bi bila dovoljna jedna ili u najmanju ruku samo
nekoliko reči da to izraze. To je zaobilazan način izražavanja koji je u onim slučajevima
preko potreban kada se nešto želi prikriti. ''U pesmi: Slavna počni bela Jupitrov porod
božanski-Juptrov porod božanski predstavlja perifazu za Herakla. U izrazu: Planuli su
prvi ognji neba-,,ognji neba'' je perifraza za zvezde. Primeri iz naše narodne baštine:
Budi onaj koji vedri i oblači; Pa on pušci živu vatru dade; Ime ti se svuda
spominjalo,/Dok je sunca i dok je meseca. ,,Sunce i mesec'' su perifraza za ,,večnost'', i
za ,,sva vremena''. Kad vrba grožđe rodi implicira: ,,nikad''.

10. Hiperbaton

Autori nisu sasvim saglasni oko toga da li ova figura spada u trope ili figure misli.
Kvintilijan ubraja hiperbaton u trope i primećuje:,,I hiberbaton – tj. premetanje reči,
ubrajamo među stilske ukrase, jer ga vrlo često zahteva ritmički poredak reči i drugi
estetski razlozi.'' Primer na naslovnoj strani Platonove Države čine ispremeštane četiri
reči: Krenuh juče u Pirej, a odnos reči ispremeštan je zbog ritma. Danas je taj primer
čest u varijanti signalističke poezije pod nazivom ,,permutaciona poezija'', npr. u poeziji
Miroljuba Todorovića: Uzalud leš žedan leži.

11.Hiperbola

Ovaj trop nije nepoznat govornicima. Hiperbola je ,,dobronamerno preuveličavanje

istine...na jednak način u suprotnim pravcima: u uveličavanju i umanjivanju‘‘. Za Trifona
to je ,,izraz, koji prelazi istinu uveličavanja ili umanjivanja radi‘‘.

12.Epitet

Mada tropi, u celini uzev, služe kao ,,ukrasi i za pojačavanje stila‘‘, ipak epitet kao trop
koristi pre svega poeziji, odnosno u pohvalnom govorništvu, a nešto manje sudskom i
parlamentarnom.

Govorni ukrasi grupe reči, rečenica

1.Figure misli

Kako je rečeno, figure misli se odnose na područje ideja, misli, stavova samoga autora,
čiji je cilj da se auditorijum efikasno nagovori. Osnovni smisao figura misli jeste u tome
što se njima govornik „udaljuje od direktnog načina izrazavanja“. Reč je o takvim
figurama pomoću kojih govornik preuveličava svoje osnovne ideje, ili pak umanjuje
vrednost dokaza suprotne strane. On se služi i ironijom, duhovitom opaskom kojom će
uveseliti auditorijum. Govorniku je stalo da ostavi utisak, da pripremi slušaoce kako bi
prihvatili njegove ideje, stavove i dokaze. U tom smislu istorija retorike je diferencijala
sledeće figure misli: pitanje, pitanje i odgovor, anticipaciju, sumnju, komunikaciju,
kolebanje, uzvik, personifikaciju, apostrof, nagli prekid, emfazu, antitezu. Sterija ovde
ubraja još i samopopravljanje, prekid, ustupak, onomatopeju, opisivanje, podsećanje.
Pojedini retoričari su sve ove figure misli ili razmišljanja određivali i kao figure
konstrukcije, budući da je ovde u pitanju raspored reči u rečenici ili u nekoj većoj celini
govora.

Ako se, na primer, besednik koristi tzv. retorskim pitanjem, može se kazati: „Ali koji ste
vi? Iz koje li dođoste zemlje?“ Kao primer anticipacije, koja se inače koristi u uvodnom
delu besede, može poslužiti iskaz: „Možda će svedoci optužbe reći da se moj klijent na
dan ubistva zatekao u njenoj kući.“ Primeri usklika: Kakva je ovo komedija, uvažene
sudije!? Lele mene do boga jednoga! Komunikacija se koristi kao sredstvo da se
uspostavi bliži kontakt govornika i slušalaca. Komunikacijom govornik prekida objektivno
pripovedanje i obraća se slušaocima. Primer za komunikaciju: Pitam vas šta se tada
dogodilo?; A što ću ti veće jade kazat? / Martiniće Turci opkoliše. Primer za kolebanje,
sumnju: Možda, poštovani poslanici, ja grešim kada tvrdim...; Ona stala pa misli
razmišlja: / Mili bože, što ću i kako ću?/ Ta ako ću jadna biježati, / Gruji nisu konji utecali,
/ A kamoli jedna ženska glava.

Što se tiče izraza personifikacija, to je misaoni postupak kojim se neživim stvarima ili
postupcima kao što su poroci i vrline pridaju svojstva živih bića, tako kao da deluju, čuju i
govore, a umrli kao da su živi. Primer je sam naslov pesme: Sama knjiga caru besedila:
„Care Lazo čestito koleno“.

Apostrof(apostropha) najčešće koriste u parlamentarnom i sudskom besedništvu, a

njegov se cilj, prema Kvintilijanu, „sastoji u skretanju našeg govora od sudije“.

I emfaza se ubraja u figure, kad se neko skriveno značenje može izvući iz neke izreke.
Vergilije na jednom mestu kaže: Nije se dalo živeti ko zver izvan bračnog života te ostati
bez greha.

Antiteza (antithesis)predstavlja suprotstavljanje. Reč je o najčešće korišćenoj figuri misli.

Rimski retoričari ovu figuru nazivaju contrapositum ili contentio. Pojedine reči mogu se
jedna drugoj suprotstaviti, kao što je slučaj u sledećem primeru: Strast je odnela pobedu
nad stidom, drskost nad strahom; To prelazi moje umne sposobnosti, traži se vaša
pomoć.

2.Figure reči

Klasičnu podelu „govornih figura“ na dve vrste nalazimo kod Kvintilijana. „Jedna se vrsta
definiše kao način izražavanja, dok druga uglavnom počiva na poretku reči. Obe se vrste
podjednako primenjuju u govorništvu, ali se prva radije može nazvati gramatičkom a
druga retoričkom.“
Anadiploza (anadiplosis)- kada se poslednja upotrebljena reč, ili par reči, stavlja na
početak novog stava (...a/a...): „Čovek stvara religiju, religija ne stvara čoveka; Te si tako
rano uranila, / Uranila u svetu neđelju; Već me pitaj majko, kom sam ruku dala, / Kom
sam ruku dala i srce predala.“

Klimaks, gradacija (klmaks, gradatio)- to je ustvari nastavak anadiploze, kod koje se

nalazi stupnjevito napredovanje (a...b/b...v/v...g).

Anafora (anaphora)- ponavljanje jedne reči ili grupe reči bilo na početku stava ili u
nekom misaonom odeljku (a.../a...), kao na primer: „Kreće se lagano i mučno – kreće se
na tako značajan način.

Epifora (epiphora)- kada se na kraju jednog stava ili značajnog dela stavlja ista reč ili
više reči (...a/...a): „Tu sam čuda šićar zadobio, / I tu sam ti sablju zadobio“. Sterija
„epiforu“ određuje kao „jedinokončanije“, naime, „kada se jedna te ista reč ponavlja pri
kraju stava“: „Tuđeg oca ocem zovem./ Tuđu majku majkom zovem/ Tuđu sestru sejom
zovem“.

Epanalepsa ( epanalepsis; complexio) – ponavljanje iste reči ili iste grupe reči na
početku i na kraju jednog stava, kao na primer: Drugi oficir. Ne, gospodine. Ja nisam bio
drugi oficir; ili: Vala bogu, vala jedinome.

Epanoda ( epanodos) – kada se na početku upotrebljena reč, ili na početku upotrebljen

povezani niz, ponavlja na kraju (...a/a...): „Vi ste marljivi, marljivi ste vi“; „Tude idu zmije i
jakrepi, / Hoće zmije, da oči popiju, / A jakrepi lice da nagrde“.

Sininimija (sinonymia) – „ponavljanje reči sličnih po zvuku i značenju: 'veni, vidi, vici'“.

Elipsa (elleipsis) – ispuštanje, izostavljanje; figura koja nastaje kada se jedna reč,
izostavljena, može sasvim razumeti pomoću ostalih reči. Mi o vuku, a vuk na vrata.

Zeugma je „figura kod koje se na jedan glagol odnosi više rečenica“: Pobedila je pohota
stid, drskost dstrah, bezumlje razum.

Antimetabola je „povraćanje reči obrnutim redom, a u smislu antiteze. Ne živim da

jedem, nego jedem da živim.

Paranomazija (paronomasia, annominatio) – „zvučna reč“. Kvintilijan smatra da postoji „i

treća vrsta figura koja privlači uši slušalaca i podstiče njigovu pažnju sličnošću glasova,
sličnošću i suprotnošću značenja reči.

Aliteracija – ponavljanje istih glasova: I cvrči, cvrči cvrčak na čvoru crne smrče. „Suza
suzu sustiže“ – kada se govori o nekom ko mnogo plače. Ona poju po putu putnike;
Vojsku kupi Kulin kapetane.

Amplifikacija

Pojam amplifikacija je blizak kumulaciji, odnosno gomilanju. Tim povodom autor Teorije
književnosti pravi razliku među ovim dvema figurama. „Prva gomila što više srodnih
izraza, druga niže što više raznih pojedinosti da što tačnije prikaže svoj predmet.“
Kvintilijanov primer preuveličavanja je kada Eol na molbu Junoninu: Okrenu koplje i
zabode ga u brdo sa šuplje strane, / a vetrovi jatomice nasrnu. Na ovaj način pesnik je
pokazao kako će „strašno vreme nastupiti“. Primer za figuru gomilanja: Šta je činio,
Tuberone, onaj tvoj isukani mač, u bici kod Farsala? Kamo su bile upravljene tvoje misli,
tvoje oči, tvoje ruke i tvoje razbesnele strasti? Na drugom mestu Kvintilijan povodom
uveličavanja ili umanjivanja kaže sledeće: „Mi možemo, npr. reći za čoveka koji je ubijen
da je smaknut, ili da je nepošten čovek razbojnik“, ili za nekoga ko je „udario drugoga
reći da ga je samo dotakao“. „Povećavanje je najuspešnije jer i relativno malim stvarima
daje izgled veličine.“U vreme nacionalizma, u jeziku novinarstva i propagande bile su
uobičajene tzv. epitheta ornantia, kako bi takve reči „proizvele bombastičan efekat“.

Sentencije-izreke, poslovice

„Rečju sententia stari su označavali misli i unutrašnje osećaje. U ovome značenju je i

govornici vrlo često upotrebljavaju.“ Primeri: Po mom dubokom uverenju; ili kada
nekome nešto čestitamo i kažemo „od srca“. Međutim, u današnjoj jezičkoj praksi reč
sensus znači pojam uopšte, dok rečju sententia označavamo naročito izrazite misli,
kojima najčešće završavamo rečenice. Osnovna govornička funkcija sentenci jeste u
tome što besednik, da bi dao uverljivost jednom konkretnom slučaju, navodi opštu
misao, koja je u datoj kulturi odomaćena i ima ustanovljeno značenje. Primeri:
Predusretljivost stvara prijatelje, a istina mržnju; Smrt nije gorka, ali put do nje jest;
Lakomcu nedostaje jednako i ono što ima i ono što nema. Aristotel je s pravom
ukazivao kako sentence ne smemo koristiti bez određene mere, pri čemu je naročito
isticao značaj uzrasta govornika koji se njima služi. Aristotel je odredio pojam izreke
(sentencije) na sledeći način: „Izreka je iskazana misao. (...)može se reći da se kao
izreke javljaju zaključci i premise bez silogizma.“ U pogledu uzrasta kojem pristaje
upotreba sentencija Aristotel kaže: „Dolično je da se izrekama, s obzirom na uzrast,
služe zreliji ljudi, (...) jer služenje izrekama, kao i kazivanje mitova ne priliči čoveku koji
nije dostigao taj uzrast.“ Primeri iz naše narodne književnosti i običajne prakse: Ne brini
se mojom kabanicom;/ Ako bude srce u junaku,/ Kabanica neće ništa smesti:/ Kojoj ovci
svoje runo smeta,/ Onđe nije ni ovce ni runa; Bićeš nesrećan ako imaš mladu i lepu
ženu (jer takva neće biti tvoja, a i sa prijateljima ćeš doći u sukob); Teško svude svome
bez svojega.

Kompozicija izlaganja

Na osnovu izloženih stilskih figura, saglasno Vakernagelovoj shemi toka izlaganja,

govorniku predstoji da sačini kompoziciju govora s obzirom na njegovu temu. Klasična
retorika je podrobno razvila teoriju invencije i definisala metode primene, među kojima
su interpretacija, prozopopeja i opis. Interpretacija se sastoji u sakupljanju reči oko jedne
iste ideje. Ona može, prema Girou, biti nabrajanje susednih izraza, ponavljanje jedne
ideje pod različitim oblicima. Prozopopeja se sastoji u tome da se odsutne ili mrtve
ličnosti, čak i predmeti, dovedu do toga da govore (Giro, 17 i d.). Opisi tema, ličnosti i
stvari precizno se utvrđuju. Red i plan su takođe strogo određeni. Ovim postupcima
razvijanja ideja pridružuju se sredstva invencije ex nihilo. Sastavljaju se popisi poslovica
i opštih mesta (topoi) koje treba samo staviti na pravo mesto i razviti ih.

Šta su, dakle, topoi? Topoi predstavljaju pomoćno sredstvo u izlaganju govora. U našem
žargonu to bi bila neka vrsta poštapalica. Potreba za njima javlja se u dokazivanju
osnovne postavke govora, kada je neophodno imati pripremljen niz „opštih mesta“, kao
lepo sročenih i tačnih iskaza koji se mogu korisno primeniti zavisno od teme izlaganja.
Topoi su i tzv. misaone teme. Na latinskom to su locus communis. Prema Kurcijusu,
„topo je čvrsti kliše ili misaona ili izražajna šema“, izrazita formula, fraza, citat, slika. U
antičkoj retorici topoi su pomoćno sredstvo za pronalaženje odgovarajućih dokaza i oni
predstavljaju sastavni deo invencije. Nemci su u drugoj polovini 18. veka zamenili
termin Gemeinorter izrazom Gemeinplatz.