Reports-From-The-Serbian-Delegates-To-The-Second-Hague-Peace-Conference-1907 - Content File PDF

You have downloaded a document from
The Central and Eastern European Online Library
The joined archive of hundreds of Central-, East- and South-East-European publishers,

research institutes, and various content providers
Source: Мешовита грађа
Miscellanea
Location: Serbia
Author(s): Nenad Milenović
Title: Извештаји делегације Србије са Друге конференције мира у Хагу 1907. године
Reports from the Serbian Delegates to the Second Hague Peace Conference, 1907
Issue: 32/2011
Citation Nenad Milenović. "Извештаји делегације Србије са Друге конференције мира у Хагу
style: 1907. године". Мешовита грађа 32:507-528.
https://www.ceeol.com/search/article-detail?id=256807
CEEOL copyright 2022
МEШОВИТА ГРАЂА, књ. XXXII стр. 507-528

MISCELLANEA, vol. XXXII pp. 507-528
УДК : 327(497.11)"1907"(093)
Ненад МИЛЕНОВИЋ
Историјски институт
Београд
ИЗВЕШТАЈИ ДЕЛЕГАЦИЈE СРБИЈЕ

СА ДРУГЕ КОНФЕРЕНЦИЈЕ МИРА У ХАГУ 1907. ГОДИНЕ*
Апстракт: У раду су приређена четири извештаја делегације која је

представљала Србију на Другој конференцији мира у Хагу 1907. Они се чувају
у Архиву Србије, у оквиру Фонда Министарства иностраних дела (Политичко
одељење). Међу приређеним документима су следећи извештаји: 1) извештај о
питањима од суштинског значаја за интересе Србије; 2) извештај о подношењу
предлога измене Конвенције о мирном решавању међународних спорова; 3) српски
пројекат уговора о обавезној међународној арбитражи; 4) завршни извештај о
раду конференције. Вредност ових извештаја огледа се у њиховом значају за
проучавање става Србије у питањима која су расправљана у Хагу, као и за сагле-
давање утиска чланова делегације о резултатима конференције, и подударности
усвојених одлука са интересима Србије.
Кључне речи: Србија, Друга конференција мира, Хаг, делегација, извештај,
међународна арбитража, Сава Грујић, Милован Миловановић, Михаило
Милићевић, 1907.
Друга конференција мира у Хагу одржана је од 15. маја до 18.

октобра 1907. На овом међународном скупу усвојено је тринаест конвенција,
три резолуције и једна декларација. Изражене су четири жеље у вези са
*
Рад je настао као резултат истраживања на пројекту Министарства просвете и
науке Републике Србије Од универзалних царстава ка националним државама.
Друштвене и политичке промене у Србији и на Балкану (Ев. бр. 177030).
507

Ненад Миленовић
различитим питањима, а препоручено је и одржавање Треће конференције

мира.1 С друге стране, неуспешан је био рад конференције на решавању
питања ограничења наоружања, а узалудним су се показала и настојања
да се за поједине категорије међународних спорова уведе принцип обаве-
зности арбитраже. Српску делегацију на Другој конференцији мира
чинили су генерал Сава Грујић, председник Државног савета, др Милован
Миловановић, посланик у Риму, и Михаило Милићевић, посланик у
Лондону и Хагу.2 Српска делегација је потписала сва усвојена документа,
изузев конвенције којом је било предвиђено успостављање међународног
суда за ратну пљачку на мору, и декларације о забрани бацања пројектила
и експлозива из балона.3 Избијање Првог светског рата спречило је
одржавање Треће конференције мира у Хагу, а Србија до 1914. године
није ратификовала потписане конвенције.4 Учешће Србије на Другој
конференцији мира у Хагу дуго је било запостављено у српској исто-
риографији. Историчари су се тог питања дотицали углавном приликом
обраде неких других, мање или више сродних, тема,5 и тек недавно му је
посвећена дужна пажња.6 Настојећи да проучавању поменутог питања
дамо нову димензију, приредили смо неколико најважнијих извештаја
1
Најзначајније конвенције биле су Конвенција о мирном решавању међународних
спорова, Конвенција о ограничењу употребе силе ради наплате уговорних дугова,
и Конвенција о законима и обичајима рата на сувом. Текстове свих аката видети
у: A. Pearce Higgins, The Hague Peace Conferences and other international
conferences concerning the laws and usages of war, Text of Conventions with
Commentaries, Cambridge 1909; James Brown Scott, The Hague Peace Conferences
of 1899 and 1907, I-II, Baltimore 1909, II, 257-541.
2
Архив Србије, Министарство иностраних дела, Политичко одељење (у даљем
тексту: АС, МИД, ПО), 1907, Фасцикла-VIII, Досије-I, ролна број 314, VIII/67,
пов. бр. 690, тел. из Лондона од 22. априла 1907.
3
АС, МИД, ПО, 1907, Ф-VIII, Д-V, рол. бр. 315, VIII/357-360, бр. 68, изв. из Хага
од 19. октобар 1907; J. B. Scott, The Hague Peace Conferences of 1899 and 1907, II,
531. Српска делегација је гласала за ове акте, али их ипак није потписала. О
разлозима оваквог поступка видети у завршном извештају с конференције.
4
Narodna enciklopedija SHS, I-IV, Zagreb 1925-1929, II, 400-402, Konferencije mira
u Haagu.
5
Vojislav Vučković, Milovan Đ. Milovanović na Drugoj konferenciji mira u Hagu (1907),
Jugoslovenska revija za međunarodno pravo 2 (1958) 352-360; Димитрије Ђорђевић,
Милован Миловановић, Београд 1962, 80-82. Најобимнији научни рад о конференцији,
пре свега с акцентом на њену правну позадину, дело је сина Стојана Новаковића.
– Милета Ст. Новаковић, Друга хашка конференција, Београд 1911.
6
Ненад Миленовић, Србија и Друга конференција мира у Хагу 1907. године,
Историјски часопис LVII (2008) 375-412.
508

Извештај делегације Србије са Друге конференције мира у Хагу 1907. г.
српске делегације с ове конференције: 1) извештај о питањима од суштинског

значаја за интересе Србије; 2) извештај о подношењу предлога измене
Конвенције о мирном решавању међународних спорова; 3) српски пројекат
уговора о обавезној међународној арбитражи; 4) завршни извештај о раду
конференције.7 Они најјасније одсликавају наступ српске делегације на
конференцији, дилеме с којима су се њени чланови суочавали, препору-
ке о ставовима које би требало заузети у одређеним питањима, као и
утиске чланова делегације о резултатима конференције и подударности
усвојених одлука са српским националним интересима. Поглед српске
делегације и званичног Београда на рад и резултате конференције важан
је и као пример става малих држава према конференцији мира и идејама
које су лежале у њеним темељима.
Рад на Другој конференцији мира у Хагу обављао се у оквиру
посебних комисија. Српски делегати су се пријавили за чланство у првој
и другој комисији, јер се само у овим комисијама очекивала расправа о
питањима која су се директно тицала српских интереса.8 Прва комисија
се бавила изменама и допунама Конвенције о мирном решавању међународних
спорова (1899), питањем обавезности међународне арбитраже, Сталног
међународног изборног суда, насилне наплате дуга и др. Друга комисија
се бавила усавршавањем Конвенције о законима и обичајима рата на
сувом, као и проблемима проистеклим из права и дужности неутралних
држава. Српски представници су сматрали да би било потпуно депла-
сирано да учествују у раду треће и четврте комисије, пошто питања
поморског рата и поморског ратног права нису била посебно важна за
Србију. Током рада у поменутим комисијама чланови српске делегације су
темељно проучавали одређена питања, анализирали их са становишта
српских интереса, и о својим закључцима извештавали српску владу. На
тај начин она је могла да заузме одговарајући став, и делегатима пошаље
смернице о њиховом даљем држању.
Први документ је опширни извештај српске делегације из Хага
од 27. јуна 1907. У њему је српска делегација подробно образложила
питања која би могла бити од суштинског значаја за интересе Србије, и
изнела ставове које би требало заузети приликом њихове расправе током
заседања конференције. У овом извештају су, такође, јасно изложени и
7
Извештаји се чувају у Архиву Србије, у Фонду Министарства иностраних дела
(Политичко одељење).
8
У прву комисију су ушли Миловановић и Милићевић, а у другу Грујић и
Миловановић. – АС, МИД, ПО, 1907, Ф-VIII, Д-II, рол. бр. 314, VIII/108-109,
бр.13, изв. из Хага од 21. јуна 1907.
509

циљеви саме конференције. Поређењем овог извештаја делегације са

њеним завршним извештајем, који је овде приређен као четврти документ,
јасно се може уочити разлика између жељеног и оствареног, као и
евентуални раскорак између српских интереса и усвојених одлука.
Делегација је највише пажње посветила раду на изменама и допунама
Конвенције о мирном решавању међународних спорова, као и категоријама
међународних спорова у којима би важила обавезност међународне
арбитраже. Очекивало се да одлука конференције у овом питању буде на
основама које су биле у складу са српским интересима. Србија је сматрала
да је, не дајући никакву уопштену формулу начелу обавезности арби-
траже, неопходно поименично утврдити уговоре и спорове, чије се
тумачење и решавање може поверити Сталном међународном изборном
суду у Хагу. У овом извештају указује се и на амерички предлог о огра-
ничењу насилне наплате државних дугова. Србија је била изузетно
задужена земља, и свако решење, које би спречило претварање спорова
проистеклих из тог положаја у средство политичког или војног притиска,
било је више него добродошло. Скренута је пажња и на рад друге ко-
мисије која се, између осталог, бавила и усавршавањем Конвенције о
законима и обичајима рата на сувом. Српска делегација је посветила
нарочиту пажњу питању почетка ратних операција. Наиме, Београд је био
на пушкомету аустроугарских граничара и нишану аустроугарских
монитора, па је регулисање поменутог питања било важно као средство
којим би се у међународном праву створила одређена препрека изненадном
аустроугарском препаду.
Други документ представља предлог измене једног члана Конвенције
о мирном решавању међународних спорова, закључене у Хагу 29. јула
1899. Овај предлог је делегација Србије поднела 6. јула, а образложио га
је Милован Миловановић у свом говору на петој седници Прве комисије
16. јула 1907.9 Предлог је предвиђао промену члана бр. 19 поменуте
конвенције додавањем две одредбе. Тим одредбама би се у надлежност
Сталног међународног изборног суда у Хагу ставили спорови настали
услед различитог тумачења и примене трговинских, економских,
административних и судских споразума и конвенција, као и спорови
проистекли из финансијских обавеза једне државе према другој држави,
или поданику стране државе. Предлог је поднешен, иако су чланови
9
Миловановићев говор видети у James Brown Scott, The Proceedings of the Hague
Peace Conferences, Translation of the Official Texts, The Conference of 1907, I-III,
New York 1921, II, 241-243.
510

српске делегације били свесни мале вероватноће да буде усвојен.10 С једне

стране, питање обавезности арбитраже није било довољно сазрело да би
било решено на Другој конференцији мира. С друге стране, велике државе
нису сматрале да би требало да се одрекну евентуалне употребе силе ради
задовољења сопствених интереса, како на политичком, тако и на
економском плану.
Трећи документ представља разрађени српски предлог споразума
о обавезној међународној арбитражи. Њега је српска делегација поднела
средином августа 1907, након што је Прва комисија формирала посебан
одбор (Одбор А) који је требало да размотри низ предлога о обавезној
арбитражи и категоријама међународних спорова у којима би важило
начело обавезности.11 Овим предлогом српска делегација је истакла своју
приврженост принципу обавезности, али и гледишту да случајеви у
којима она треба да важи морају бити јасно и прецизно дефинисани,
пошто свака нејасноћа у међународном праву може довести до тумачења
које ретко када иде у прилог малим државама. И поред уложеног огромног
напора, рад конференције у овом погледу је био неуспешан, а српски
предлог је доживео сличну судбину као и низ предлога других држава.12
У српским предлозима уочљива је извесна доза идеализма у приступу
разматраним питањима. Уосталом, она је одликовала не само обе конфе-
ренције мира у Хагу, већ и целокупан међународни мировни покрет у
периоду пре Првог светског рата. Ипак, мора се истаћи да је и Србија, у
складу са поступањем других држава у то време, границе свог залагања
за универзалне вредности и принципе правде, мира и хуманости
постављала тамо где је оно почињало да се коси са државним интересима.
Дакле, свој став је формулисала не само имајући у виду специфичан
положај једне мале балканске државе, већ и у складу са националним
интересима. Настојала је да поменуте принципе и вредности искористи
10
АС, МИД, ПО, 1907, Ф-VIII, Д-II, рол. бр. 314, VIII/156-157, пов. бр. 997/907,
Миловановић Пашићу, 4/17. јул 1907.
11
Иако поднешен тек 17. августа 1907, овај српски предлог је, уз првобитни
српски предлог од 16. јула 1907. и низ других предлога, у Министарству
иностраних дела заведен заједно са извештајем бр. 32 од 5/18. јула 1907, пов. бр.
1097/907. Зато смо га и приредили као саставни део тог извештаја. – АС, МИД,
ПО, 1907, Ф-VIII, Д-III, рол. бр. 314, VIII/186.
12
J. B. Scott, The Proceedings of the Hague Peace Conferences, 498-503, 506, 542.
О неуспешним покушајима да се дође до прихватљивог решења у овом питању
детаљније видети у Н. Миленовић, Србија и Друга конференција мира у Хагу,
395-397; J. B. Scott, The Hague Peace Conferences of 1899 and 1907, I, 319-385.
511

кад год се налазила у тешком положају, али и да их пренебрегне у

случајевима када су они могли спутавати предузети политички курс или
довести у питање остварење зацртаних националних циљева.13
Четврти документ је завршни извештај српске делегације, који је
послао Сава Грујић уочи самог краја Друге конференције мира. Наслов
извештаја је Споменица о раду друге конференције мира одржане у Хагу
1907. године.14 Значај овог извештаја огледа се у његовој вредности за
сагледавање званичног става Србије о питањима која су расправљана на
поменутој конференцији, као и утисака чланова делегације о резултатима
конференције и подударности усвојених аката са српским интересима.
Држање српске делегације у погледу одређених питања представљено је
након претходног објашњења суштине тих питања и полемике која се о
њима водила у Хагу. Из овог извештаја може се јасно уочити да су се
надлежни кругови у Београду сложили с назорима чланова српске
делегације, и да су њихови предлози, презентовани у првоприређеном
извештају, били прихваћени као основа званичног држања Србије у Хагу.
Суштина и садржај усвојених конвенција и декларација нису излазили из
оквира ставова и гледишта српске делегације. У неким питањима, они су у
доброј мери и заостајали за оним што је српска делегација у својим
извештајима истакла као пожељно и корисно, не само из угла српских
интереса и интереса малих држава, него и интереса демократије и чове-
чанства уопште. Након низа година током којих је била виђена као извор
политичке и финансијске нестабилности, неретко и као држава завереника
и краљеубица, Србија је на Другој конференцији мира у Хагу одиграла
позитивну улогу. Учешће српске делегације било је запажено у мери у којој
је то било могуће делегацији једне мале балканске државе, а њени чланови
су холандску престоницу напустили уверени да се мир у Европи може
одржати једино решавањем акутних међународних политичких проблема.
Језик и правопис у приређеним изворима нису мењани. Скраћени-
це су разрешене употребом угластих заграда. На појединим местима угла-
сте заграде су користили и српски делегати приликом састављања
приређених документа, али се јасно види у којим случајевима смо их ми
употребили ради разјашњења скраћеница.
13
Н. Миленовић, Србија и Друга конференција мира у Хагу 1907. године, 406-
410, посебно фусноста бр. 102.
14
АС, МИД, ПО, 1907, Ф-VIII, Д-V, рол. бр. 315, VIII/344-347, изв. С. Грујића из
Хага од 6. октобра 1907.
512

1) Извештај српске делегације

о питањима од значаја за интересе Србије
Но. 20 Хаг, 14/27. јуна 1907.

Господину Николи Пашићу,
Министру Иностраних Дела
Београд.
Господине Министре,
Као што смо имали част раније вас већ известити, конференција
се поделила у четири одбора, од којих се први бави питањима што се
односе на изборни суд и у опште на мирно решавање спорова међудржавних,
други ратним правом на суву, а трећи и четврти поморским ратним
правом. Свима делегатима је остављено право да се упишу, према своме
нахођењу, у један или више одбора. Како Србија нема ни морске обале ни
бродова на мору ми смо сматрали, да би било депласирано, да српски
делегати узимају удела у радовима трећег и четвртог одбора, па смо се
уписали само у први и други (генерал Грујић у други, Миловановић у
први и други, а Милићевић у први).
Одбори су се конституисали на седницама од 9. и 11. ов[ог].
м[есеца]., и разна питања која улазе у њихов делокруг биће узета већ сад
одмах у претрес. Неколики предлози већ су поднесени, а други су заказани
за седнице, које ће доћи на ред.
Како по самој природи питања, што улазе у делокруг појединих
одбора, тако и по ономе што је до сада у конференцији говорено, а сем
тога и по сазнањима, која смо могли добити у приватним разговорима с
делегатима главнијих држава, само у првом одбору имају се очекивати
питања, чија решења могу засецати у наше животне интересе, својим
утицајем на наш међународни положај у опште и на односе који се услед
наших нарочитих државних задатака развијају неминовно између нас и
великих сила, а понаособ између нас и наших суседа.
Општа је тежња, да се установа међународнога изборнога суда
учврсти и да се осигура што је могућа шира примена принципу, да
спорове између држава треба расправљати као и приватне спорове,
судским путем, по закону и правди, а не ратом. Прва Хашка конференција
је у том циљу установила Међународни Изборни Суд, остављајући
државама право, али не намећући им и дужност, да се њему обраћају ради
решавања својих спорова. Поред тога Прва је конференција установила и
513

тако зване међународне истражне комисије, чији је задатак да констатују,

фактима, стање ствари у извесним материјалним појавама, које изазивају
спорове између двеју или више држава. И те комисије истражне имају
факултативан карактер: свака држава приликом свога каквога међуна-
роднога спора има право њих тражити и на њих пристати, али ни у том
погледу не стоји, ни у ком случају, никаква обавеза. Сад пак, у програм
рада ове Друге Хашке Конференције унеће се расправа питања, да ли се,
у којим случајевима и под каквим погодбама може учинити обавезном
како установа међународнога изборнога суда, тако и установа међунаро-
дних истражних комисија. И ето то су та питања, чије решење како горе
поменусмо, може дубоко засећи у наше животне интересе.
Већ и 1899. године на Првој Хашкој Конференцији дискутовано је
питање о обавезности међународних истражних комисија, која је обавезност
имала бити у неку руку претеча обавезности међународнога изборнога
суда. Предлог је о томе био потекао са руске стране и велика већина
држава биле су вољне прихватити га и записати принцип о томе у финални
акт конференције. Наши делегати, у споразуму с румунским и грчким
делегатима, стали су били томе најодлучније на супрот. И њиховом
отпору има се приписати у великој мери што се тада од тога одустало.
Можда ће се појавити сумња, да ли су српски делегати и српска
влада, која је њихово држање одобрила и санкционисала, били на правоме
путу залажући се тако одлучно противу принципа обавезности тих међу-
народних истражних комисија, чији је задатак имао бити, да уравнају пут
обавезном међународном изборном суду. Принцип обавезности мирнога
судскога расправљања спорних питања, која се могу јавити међу
државама, у интересу је пре свега малих и слабих, које нису у стању
одбранити своја права против претенсија силних. Ма колико да би била
недовољна рудиментарна заштита права, коју би обавезне истражне комисије
могле дати, ипак није ли требало и њих прихватити, не толико ради њих
самих, колико ради мисли, која их је диктовала, ради идеала којему оне
воде? И није ли неприродно било, да противу остварења њиховог поведу
борбу баш оне државе европске, Румунија, Србија, Грчка, чија су права и
чија је сама егзистенција највише изложена неправедним претенсијама
туђинским?
Кад би се ствар расправљала апстрактно, одиста би изгледало: да
би свака обавезност правних средстава у решавању међународних
спорова у толико више одговарала интересима једне државе, у колико је
њен положај деликатнији и изложенији и у колико је њена снага недо-
вољнија да заштити њена права. И према томе кад би 1899. године било
514

одиста у питању, да се принцип стварне и искрене обавезности за

међународне истражне комисије утврди, наш би добро схваћени интерес
налагао, да, далеко од тога, да се истичемо као супарници тога принципа,
настанемо, колико до нас стоји, да се он што боље огарантује и да му се
осигура што шира и што апсолутнија примена. Али тако није било.
Принцип обавезности имао је да се искаже, по предлогу, који је изишао
из дебата конференцијиских, на такав начин и с таквим рестрикцијама,
да је било остављено најшире поље тумачењу и доброј вољи. Формула,
којом је он исказан, имала је у суштини негативан, а не позитиван
катактер: „Кад нису у питању битни интереси и част држава“. И кад се
има на уму формализам међународнога права, онда је било јасно, да тако
исказана обавезност није давала никаква јемства, да ће се велика и јака
држава према својем слабијем противнику осећати у обавези, да пристане
на међународну истражну комисију, кад то не одговара њезиним
интересима, док је се стварала опасност, да у тако еластично утврђеној
обавезности јаке државе не добију ипак за се ново оружје противу слабијих
натерујући их на истражне комисије у приликама, које, из разних разлога
могу бити њима специјално неугодне. Те разлоге нарочито је и био
истакао у Првој Хашкој Конференцији, приликом дебате о међународним
истражним комисијама српски делегат г[осподин]. Вељковић.
Србија и овом приликом ваља да остане, у суштини, на истоме
становишту. Само с обзиром на струју, која влада у јавном мњењу светском,
и то баш у оном делу јавнога мњења, који је наклоњен интересима
балканских и осталих угњетених народа, у прилог мирном расправљању
међународних спорова; с обзиром на уверење, које је отело маха, да
обавезни међународни суд води брже и сигурније него ишта друго томе
жељеноме циљу: српски се делегати морају брижљиво старати, да
највидније истакну, како је Србија далеко од тога да буде противна начелу
обавезности било међународнога суда било међународних истражних
комисија, како би она такву обавезност поздравила с највећим одуше-
вљењем, не само с гледишта општих човечанских интереса, него пре свега
и у првом реду с гледишта својих рођених интереса, али како њој њени
битни државни интереси, који се у том погледу потпуно поклапају с инте-
ресима слабијих држава у опште, не допуштају, да под таквом етикетом
прими формуле, које у ствари не обавезују ни на шта јаке према слабима,
а могу, на против, дати јакима још једно ново средство пресије на супрот
слабима. И у томе духу Србија би имала прихватити сваки предлог, који
би обавезност изборног суда утврђивао позитивно и стварао за све државе
подједнако, и то у толико радије, у колико би та обавеза имала шири
515

смисао и апсолутнији карактер, јер је баш интерес Србије, као и свију

слабих и малих држава, да у међународним односима и решавању
међународних спорова право постане претежније од силе и да суд замени
употребу оружја. Српски делегати, шта више, кад буде дошла на ред
дискусија предлога, као што је руски предлог о истражним комисијама,
који утврђују привидну обавезност, на основу које би јачи могао да
присиљује слабијега, али не и слабији да приволи јачега на правни пут,
треба да, заузимајући фронт према њима, изјаве једновремено, да су
готови примити сваку праву обавезност прецизно дефинисану, и то у
толико радије, у колико јој се шири смисао буде хтео дати. Ако се буде у
развоју дискусије повољни моменат показао, са српске би се стране могао
чак поднети и формулисан предлог у томе смислу, који, што се у напред
може знати, не би имао никаква изгледа да буде примљен, али који би
јасније још и симпатичније обележио српско становиште.
Заузимајући такво становиште и одређујући на такав начин своје
држање, српска ће делегација моћи рачунати на солидарност и заједницу,
како са Румунијом и са Грчком, тако и са Шведском, Норвешком и
Данском, са чијим смо представницима већ имали прилике измењати
мисли. (Бугари не казују, шта мисле, и не улазе у ближи контакт ни с’ким).
Исто тако могли смо се већ уверити, да ће и француски, италијански и
немачки делегати такво наше становиште примити као оправдано и
разложно. Ми се можемо с основом надати, да и општи одзив на
конференцији неће бити неповољан нашим назорима и да ће наше
становиште у одлукама конференцијским добити потребнога задовољења.
________
Американска делегација већ је поднела предлог у смислу

доктрине Драгове, да се наплата дугова једне државе поданицима других
држава не може више вршити силом, пре него што се да на решење
изборном суду и суд о томе не донесе своју одлуку. Овакав предлог не
само да има изгледа да буде примљен, него је лако могуће, да ће га одлуке
конференцијске проширити у опште на све спорове новчане природе
између разних држава. Србија, по нашем уверењу, може с највећом
готовошћу прихватити све предлоге такве врсте. Као што смо већ и горе
напоменули Србија не може имати никаква интереса, да се противи
принципу обавезности изборнога суда, ма у коме смислу и ма на којим
питањима, само кад је то права, стварна обавезност, која и у теоријском
и у практичном смислу подједнако везује све државе.
516

________
У свим другим питањима, како првог тако и другог одбора, и у

онима која се односе на усавршавање организације међународног изборног
суда и упрошћавање процедуре на њему, као и у онима, која се односе на
реформу ратнога права, ми ћемо и прихватити све предлоге, који су
задахнути духом хуманитарности и одговарају начелима науке о
међународном праву, а према потреби и приликама и са своје стране
покретати питања и чинити примедбе у истоме духу.
Међу већ покренутим питањима, која се односе на ратно право,
поклонићемо нарочиту пажњу питању о почетку ратних операција, за које
се Руси живо интересују. Наше ће становиште ту бити, да ратне операције
не смеју почети пре него што се учини или сама објава рата или бар пре
него што буде управљен од једне државе другој захтев у облику улти-
матума са одређеним роком и пре него што тај рок не буде истекао.
Молећи вас, Господине Министре, да нам одговорите што скорије,
да ли се слажете с овим нашим погледима и одобравате ова наша становишта,
користимо се и овом приликом, да вас уверимо о свом високом поштовању.
[Потписи: Сава Грујић, Милован Миловановић, Михаило Милићевић]
(АС, МИД, ПО, 1907, Ф-VIII, Д-II, ролна број 314, VIII/121-128, бр. 20,
извештај из Хага од 14/27. јуна 1907)
2) Српски предлог измене

Конвенције о мирном решавању међународних спорова
Légation Royale de Serbie Хаг 23. јуни 1907.

Но. 28
Господину Николи Пашићу,
председнику Минист[арског]. Савета,
министру Ин[остраних]. Дела
Београд
Част нам је известити вас, да смо данас поднели Конференцији
предлог који овако гласи:
517

„La Delegation de Serbie a l’honneur de proposes la modification

suivante de l’art. 19. de la Convention de la Haye du 29 juillet 1899 pour le
Règlement Pacifique des Conflits Internationaux:
„Art. 19. Indépendament des traités généraux ou particuliers qui
stipulent actuellement ou stipuleront à l’avenir l’arbitrage obligatoire entre les
Etats contractants, les Puissances signataires de la présente Convention
s’obligent à recourir à l’arbitrage et à soummettre leurs contestations à la Cour
Arbitrale de la Haye:
„a) pour tout ce qui concerne l’interpretation et l’application des traités
de commerce et des conventions et arrangements qui, sous une forme
quelconque, leur sont annexés, ainsi que de tons les autres traités, conventions,
arrangements se rapportant au règlement des intérêts economiques, admini-
stratifs et judiciaires
„b) pour tout ce qui concerne l’exécution des engagements
péquniaires, le paiement des indemnités ou la réparation des dommages
matériels entre les Etats ou entre un Etat et les sujets des autres Etats, en tant
que les tribunaux ordinaires ne solent pas compétents.“15
Ми смо потпуно свесни тога да су слаби или баш никакви изгледи
да овај наш предлог буде усвојен, пошто у опште питање о обавезном
међународном изборном суду није још сазрело за решавање на овој
конференцији. Велике силе, у чијим је рукама моћ, не мисле данас још да
им се ваља одрећи евентуалне употребе те моћи ради задовољења својих
интереса, не само на пољу политичком него и на пољу економском, и онда
кад права не би било на њиховој страни. Ипак зато ми смо држали да нам
ваља поднети овакав предлог, једно с тога што он одговара у исто време
и циљу ове конференције и правди међународној и нашим специјалним
интересима, као и интересима свију држава чија снага не достиже увек за
заштиту права, а друго с тога што можемо рачунати, да ће овај наш предлог
и бити озбиљно узет у оцену и стећи симпатије како код многих у
Конференцији тако и у јавноме мњењу. Сондирајући претходно мишљења
о томе могли смо се уверити већ, да и руски и италијански и француски
делегати, као и делегати неколиких мањих држава одобравају наш
предлог, сматрајући да он, и по својој замисли и по својој редакцији боље
него и један други који се односи на ово питање, утврђује у данашњем
стању међународне политике границе до којих би се могла проширити
обавезна надлежност међународног изборног суда.
15
Текст српског предлога на енглеском језику. – James Brown Scott, The Proceedings
of the Hague Peace Conferences, Volume II – Meetings of the First Commision, 874
(Annex 18).
518

Изволите примити, господине министре, уверење о нашем

високом поштовању.
[Потписи: Сава Грујић, Милован Миловановић, Михаило Милићевић]
(АС, МИД, ПО, 1907, Ф-VIII, Д-II, ролна број 314, VIII/154-155, бр. 28,
извештај из Хага од 23. јуна/6. јула 1907)
3) Српски пројекат уговора

о обавезној међународној арбитражи
Délégation du Royaume de Serbie

â la deuxiême Conférence de la Paix LA HAYE, 5/18. јула 1907.
Но. 32
Господину Ник. Пашићу,
Министру Иностраних Дела
Београд.
На седницама 3/16. ов[ог]. м[есеца]. и данашњој прве комисије
продужена је општа дискусија предлога, и делегације које су их биле
поднеле имале су да их образложе. Част ми је послати вам протокол
седнице од 3/16. ов[ог]. м[есеца]. на којој је г[осподин]. Миловановић
образложио предлог српске делегације. Предлог наш и говор г[осподина].
Миловановића примљени су повољно од многих делегација, а на
данашњем састанку норвешки делегат у подужем говору позабавио се
нашим и португалским предлогом изјавивши да ће их потпомоћи.
Изволите примити, господине министре, уверење о мом високом
поштовању.
[Потпис: Михаило Милићевић]
(АС, МИД, ПО, 1907, Ф-VIII, Д-III, ролна број 314, VIII/173, бр. 32,
извештај из Хага од 5/18. јула 1907)
519

PROPOSITION DE LA DÉLÉGATION DE SERBIE16
Article 1.
Indépendamment des traités généraux ou particuliers qui stipulent

actuellement ou stipuleront à l’avenir l’arbitrage obligatoire entre les Etats
contractants, les Puissances signataires de la présente Convention s’obligent à
soumettre à l’arbitrage les contestations suivantes, en cas oû elles n’auraient pas
pu être réglées par la voie diplomatique:
1. Contestations concernant l’interprétation et l’application des
Conventions suivantes:
a) Conventions postales, télégraphiques (avec ou sans fil) et téléphoniques;
b) Conventions concernant la protection des œuvres littéraires et artistiques;
c) Conventions concernant la propriété industrielle (brevets d’invention,
marques de fabrique et de commerce, nom commercial);
d) Conventions relatives à la protection internationale des travailleurs;
e) Conventions concernant la protection des cables sous-marins;
f) Conventions et règlements concernant les moyens de prévenir les
collisions de navires en mer;
g) Conventions relatives aux monnaies, poids et mesures;
h) Conventions concernant l’assistance gratuite réciproque des malades indigents;
i) Conventions sanitaires, Conventions concernant les épizooties, le
phylloxéra et autres fléaux similaires;
k) Conventions relatives aux matières du droit international prive;
l) Conventions relatives au régime des sociétés commerciales, industrielles
et d’assurance;
m) Stipulations des Traités de commerce et de navigation relatives aux tarifs
conventionnels et aux droits qui, sous une dénomination quelconque (droits
accessoires, taxe des monopoles, droits de consommation au profit de l’Etat
ou des communes etc.) frappent les marchandises à l’entrée, à la sortie ou
à l’occasion de transit, ainsi que celles relatives à la nationalité et au
traitement des navires et de leur cargaison;
2. Contestations se rapportant à la fixation des limites, en tant qu’elles
ne portent ni sur les parties habitées du territoire ni sur celles présentant une
importance particulière au point de vue économique strategique;
16
Текст српског предлога на енглеском језику. – James Brown Scott, The Proceedings
of the Hague Peace Conferences, Volume II – Meetings of the First Commision, 883-
885 (Annex 29).
520

3. Contestations concernant l’exécution des engagements pécuniaires,

provenant des contrats entre les Etats ou entre un Etat et les ressortissants des
autres Etats, en tant que les tribunaux ordinaires ne soient pas compétents;
4. Contestations sur les obligations et l’exécution des obligations des
Etats en matière de dettes publiques, en tant qu’il s’agit des détenteurs étrangers
des titres de ces dettes;
5. Contestations sur la fixation du montant et sur le paiement des
indemnités ou sur la réparation des dommages matériels, lorsque le principe en
est reconnu par les Parties intéressées.
Article 2.
Dans chaque cas particulier soumis à l’arbitrage d’après cette Convention,

un compromis particulier sera établi entre les Parties en litige, conformément
à leurs constitutions et lois, dans lequel on déterminera nettement l’object du
litige, la composition du Tribunal arbitral, l’étendue de ses pouvoirs et la
procédure qui devra y être suivie.
Article 3.
Lorsqu’il s’agit de l’interprétation ou de l’application d’une Convention

générale, on procédera, en tant que la procédure n’est pas réglée par les dites
Conventions mêmes, ou par des arrangements particuliers qui pourraient leur
être annexés, de la manière suivante:
Les Parties en litige notifient le compromis qu’elles ont signé à tous les
Etats contractants, qui ont un délai de …… à compter du jour de la notification
pour déclarer si et dans quelle forme ils prennent part au litige.
La sentence arbitrale est obligatoire pour tons les Etats ayant pris part
au litige, aussi bien dans leurs rapports mutuels, que par rapport aux autres
contractants.
Les Etats n’ayant pas pris part au litige, peuvent demander un nouvel
arbitrage sur la même question. Soit qu’il s’agisse de contestations survenues
entre eux, soit qu’il ne leur convienne pas d’accepter la sentence rendue par
rapport aux Etats ayant pris part au premier litige.
Si la seconde sentence arbitrale est indentique à la première, la question
est définitivement réglée et cette sentence, devenue partie intégrante de la
Convention, est obligatoire pour tous les contractants. Si, par contre, la seconde
sentence diffère de la première, un troisième arbitrage pourra être demandé par
tout Etat contractant et la troisième sentence aura alors force obligatoire générale.
521

Article 4.
La présente Convention n’a aucune force retroactive et ne s’appliauera,

en tant qu’il s’agit de l’interprétation et de l’application des Traités, qu’aux
Traités conclus ou renouvelés après sa mise en vigueur et, en tant qu’il s’agit
des contestations prévues sous les no.2, 3, 4, et 5 de l’article 1, qu’aux cas
survenus depuis qu’elle aura été mise en vigueur.
(АС, МИД, ПО, 1907, Ф-VIII, Д-III, ролна број 314, VIII/186)
4) Завршни извештај српске делегације

о раду Друге конференције мира у Хагу
У Хагу, 6 октобра 1907. год[ине].

Споменица
О раду IIге Конференције Мира одржане у Хагу 1907 год[ине].
Питања, о којима се бавила конференција, могу се у главном
поделити у две групе. У прву групу би имали доћи средства и начини
којима је циљ да се спрече ратови; у другу све што се односи на вођење
ратова на суву и на мору, у циљу да се рат хуманизира и да се његове
страхоте ограниче на оно што је неизбежно.
Разуме се по себи да је пажња целокупног светског јавног мњења
била сконцентрисана на ону прву групу питања и да је утврђивање мера
којима би се спречили ратови у очима јавног мњења био главни, битни,
једини, прави задатак конференције, која носи већ и име Конференција
Мира. Како се пак на том пољу нису могли постићи никакви позитивни
резултати, то се у опште и сматра да је конференција била један фијаско
и да је њен сазив и њен рад био посве некорисан. Међутим, остављајући
на страну то што је конференција на оном другом пољу свога рада, што
се тиче правила о вођењу рата донела закључке којима се не може
оспорити вредност ни са теоријске ни са практичне тачке гледишта, баш
кад се ограничимо на оцену њенога рада у циљу спречавања ратова, и ако
на том пољу никакви позитивни резултати нису постигнути, неоспорно је,
да је конференција на многа од тих питања бацила нову светлост и да је
показала којим путем ваља ићи и шта све ваља имати пред очима те да се
дође до правилног и практичног решења односно њих. Дискусија
конференцијска послужиће без сваке сумње као најдрагоценија грађа за
522

позније решавање питања, која она сама није могла решити. Ту у тим
дискусијама наћи ће се с једне стране и сви разлози ради којих су поједине
државе зазирале да приме на се обавезе о чијем домашају још нису
створиле себи довољно јасну слику, као и с друге стране све аргументе
којима се или побијала основаност таквих замерака и страховања или
утврђивало да у сваком случају стоји отворена могућност да се паралишу
све незгодне последице које би се евентуално јавиле услед таквих обавеза.
Сви су изгледи да ће сад како владе, преко стручних комисија, тако и наука
проучити до детаља са сваке тачке гледишта конференцијски рад на томе
пољу и да ће на идућој, трећој конференцији мира много што шта у томе
погледу што је данас наилазило на несавладљиве тешкоће бити сматрано
као тако јасно, као нешто што се само по себи тако разуме, да о томе није
потребно ни речи трошити. И за решења која тада буду донесена, добар
део заслуге имаће да се пренесе на ову садашњу другу конференцију
мира, која није била среће да сама побере плодове својега рада.
У ред питања, која се односе на спречавање ратова и која су
претресана на конференцији, долазе: 1) обустављање даљих наоружавања
или бар постављање извесних граница даљим наоружавањима; 2)
обавезно решавање спорова међу државама путем међународног изборног
суда; 3) установа једног сталног међународног суда у Хагу.
Прво питање било је предмет преговора међу великим силама пре
него што ће се састати конференција и пошто је константовано у напред
да се односно њега не може постићи споразум и пошто су Немачка и
Аустро-Угарска биле чак изјавиле да неће ни да узму удела у дискусији
која би се отворила по том питању, све што је остало овој конференцији
то је да понови ону исту жељу, коју је већ и прва конференција изјавила
била и која нити кога веже нити може на кога утицати, да се нађе начина
како ће се стати на пут даљим наоружавањима, која сатиру економску
држава и народа. То је овога пута учињено на енглески предлог, без икакве
претходне диксусије и без икаквог ентузијазма.
Питање о обавезном решавању спорова међу државама путем
судским било је најглавнији предмет дикусија на овој конференцији. С
пуно разлога сви пријатељи мира и правде у међународним односима
гледали су у успешном решењу тога питања набољу и најсолиднију, ако
не и једину могућу полазну тачку за заснивање нове ере у међународном
праву и у међународној политици. Конференцији се мора признати да је
правилно схватила сав значај овога проблема и да му је поклонила сву
пажњу коју он заслужује. Није успела решити га; али се томе не треба
много чудити, јер се такви проблеми обично и не решавају на мах.
523

Свакако он је кренут напред. Принцип је изишао оснажен и прекаљен из

проучавања и оцењивања у седницама комисије и комитета конференцијских;
његови су изгледи за будућност знатно скочили. Иако се није могао постићи
никакав споразум односно примене тога принципа за међународне
спорове ма ти били и у најужим границама, успело се ипак толико да се
сам принцип призна као меродаван у међународним односима и да му се
изречно резервише будућност. – (Српска делегација је узела најживље
учешће у дискусијама о овом питању, борећи се за принцип обавезног
суђења међународних спорова).
Најзад питање о установи сталног међународног суда у Хагу, које
има да стоји и с теоријске и с практичне тачке гледиште у зависности
према питању о обавезном суђењу међународних спорова, остало је
такође нерешено једно с тога што није могло бити решено ни ово питање
према коме је оно у зависности, а друго с тога, што су Уједињене Америчке
Државе првим својим предлогом, којим се при саставу тога суда није
поштовао принцип једнакости међу сувереним државама, узбуниле све
државе на чију је штету тај основни принцип међународног права рушен
и изазвале опозицију која се није потпуно стишала ни кад се дефинитивно
одустало од тога. Конференција је изгласала правила о надлежности тога
суда и о поступку при његовим суђењима, а што се тиче састава његовог
оставила да се о томе изврши споразум непосредно међу владама. О свему
пак томе не прави се за сад никаква конвенција него се исказује проста
жеља која се доставља владама држава заступљених на конференцији.
________
Што се тиче самога вођења ратова, конференција је донела

следеће одлуке, утврђене било путем нових конвенција, било изменама у
конвенцијама донесеним на Првој Конференцији Мира од године 1899.
Пре свега утврђено је, што се односи како на сувоземне тако и на
поморске ратове, да се непријатељства не могу отпочети пре него се рат
формално објави или него се постави ултиматум и рок ултиматума не
протече. – Ова одлука има може бити више теоријски него практични
значај, пошто она ни у колико не даје јемства противу изненађења и
препада. Било је захтева да се утврди рок од објаве рата до почетка
непријатељства; али на то није пристајала ниједна војничка велика сила,
пошто оне у својој приправности непрекидној за рат гледају једно од
главних преимућстава, којих неће да се одрекну.17
17
АС, МИД, ПО, 1907, Ф-VIII, Д-IV, рол. бр. 315, VIII/279-282, бр. 46, изв. из Хага од
8. септембра 1907; Н. Миленовић, Србија и Друга конференција мира у Хагу 1907, 400.
524

Што се тиче специјално ратова на суву унесене су разне детаљне

исправке и допуне у конвенцију од године 1899. Предлози који су имали
највећи домашај и практични значај поднесени су били с немачке стране
и имали су циљ да се поданицима неутралних држава настањеним на
земљишту зараћених страна даду нарочите привилегије за покретну и
непокретну својину. То је одбијено и с разлогом, пошто не би одговарало
правди да имовина странаца стечена у туђој земљи, где су они нашли
гостопримства буде јаче заштићена него ли имовина домородаца, који
иначе у многом другом погледу већ далеко више сносе последице рата
него ли странци настањени у њиховој средини.
Поморско ратно право није било до сад кодификовано. Овој конфе-
ренцији било је специјално стављено у задатак да ту кодификацију
изврши. Успех је био, може се рећи, у том погледу посве ограничен и
делимичан. Најкрупнији проблеми остали су нерешени. Тако с једне
стране Немачка и с њоме већина континенталних држава тражиле су да се
принцип поштовања приватне својине утврди и за поморски рат као што
је он утврђен за рат на суву, и да се према томе укине право каптирања18
(конфисковања) приватне својине непријатељевих држављана. Томе се
одсудно одупрла Енглеска а уз њу су пристале и Француска, Шпанија и
још неколике друге поморске силе. Разлог Енглеске није неоправдан. У
сувоземном рату држава победница окупира земљиште побеђенога па га
тиме принуди на мир и испуњавање његових захтева. У поморском рату
победник нема другога средства да принуди противника на попуштање
него да онемогући његову трговину на мору. – Енглеска је са своје стране
много полагала на то, да се укине contrebande da guerre т.ј. да се утврде начела
да зараћене стране немају права чинити никакве сметње неутралној
трговини која се води с противником. На то опет није никако хтела
пристати Немачка, која држи да се Енглеска у случају рата може довести
у велику незгоду тиме што ће се сметати довозу [х]ране из неутралних
држава у Енглеску. И то је питање, дакле, остало нерешено. (Ми смо се,
Срби, уздржали од гласања односно права каптирања, пошто не можемо
бити ратна страна на мору, а гласали смо у прилог енглеском предлогу за
укидање contrebande, пошто је и наш интерес да се трговини неутралних
држава на мору не чине никакве сметње). – Споразум није могао да буде
постигнут ни односно blocus-a, те је и у том погледу остало по старом,
свака држава задржавајући за себе право да продужи практиковати своје
традиције.
18
Од енглеске речи capture која у преводу на српски језик значи заробити или
освојити.
525

Неколике конвенције које су потписане и које се односе на ратно

поморско право и ако се односе на питања од крупног значаја, губе своју
важност што су и у њима или на страну стављене или изречно
резервисане оне тачке које су давале маха споровима и неједнаким
тумачењима. При свем том оне ће имати двојаког значаја, прво што ипак
утврђују позитивним уговорима много што шта што је досад зависило од
добре воље сваке ратне стране, а друго што ће послужити као полазне
тачке за даљу обраду поморског ратног права. Специјално пак
практичнога значаја има и одговара очекивањима јавног мњења после
последњег руско-јапанског рата конвенција која утврђује правила за
постављање сталних и пловних мина како у пристаништима и дуж обала,
тако и на отвореноме мору.
________
Нарочити карактер и значај имају две конвенције које су донесене

на овој конференцији: конвенција о установи међународног суда за ратну
пљачку на мору (Cour Internationale des Prises) и конвенција о ограничавању
употребе оружане силе за наплату уговорних дугова
Прва је конвенција значајна и за практику и за теорију. Пре свега
она је прва међународна установа којој државе суверене драговољно
потчињавају на оцену своје поступке који непосредно потичу из вршења
суверених права. До сад је свака држава у случају рата имала своје судове
који су суверено судили о вредности и правилности или неправилности
извршене “prise”. Сад ће о томе по овој конвенцији у последњем реду
имати да суди стални међународни суд. Тај суд имаће не само задатак да
примењује начела међународног права у том погледу, него и да их развија
и допуњује у колико би то потребно било. – Ми смо гласали за ту конвенцију,
и ако при саставу суда који она установљава, све државе имају једнаког
удела, и ако је удео који смо ми ту добили доста скроман. Пре свега начело
једнакости држава овде није у питању, а после тога према практичној
вредности наших интереса ми смо добили више него што би смели
захтевати. Ипак нисмо потписали конвенцију, оставив[ши] влади да се
накнадно реши хоће ли потписати или не, пошто ће установа тога суда
повући за собом и извесне задатке.
Друга је конвенција донесена по америчком предлогу. Она у
главном има тај практични значај да јужне-америчке државе осигура
противу злоупотреба оружане силе од стране великих европских држава
у споровима који се јављају између јужно-америчких држава и њихових
поверилаца. Јужно-америчке су државе у толико задовољне том конвенцијом
526

пошто она не искључује са свим пресије путем оружја. Ми смо гласали за

конвенцију, јер је она ипак један напредак пошто условљава судски пут
пре сваке употребе силе, и пошто не допушта употребу оружја пре него
се утврди да неко неће ни да плати ни да пристане на суд.
________
На конференцији је овој обновљена декларација о забрани бацања

пројектила и експлозива са балона. Ми смо гласали за, али нисмо
потписали зато што декларација неће моћи добити практичне вредности,
пошто су противу ње одсудно биле Француска и Русија, а пошто је и
Немачка дала на њу пристанак само под условом (који није испуњен) да
она буде једногласно примљена.
За срп[ску]. делегацију
[Потпис: Сава Грујић]
(АС, МИД, ПО, 1907, Ф-VIII, Д-V, ролна број 315, VIII/344-347, извештај
Саве Грујића из Хага од 6/19. октобра 1907)
527

Nenad Milenović
REPORTS FROM THE SERBIAN DELEGATES TO THE SECOND

HAGUE PEACE CONFERENCE, 1907.
Summary
This paper presents four documents which provide us the opportunity

to examine the offical stand of Serbian government concerning a wide range
of subjects broached at the Second Hague Peace Conference (1907). Serbian
delegates took part in the proceedings of the conference, and sent regular
reports to the government in Belgrade. Among these reports are four documents
kept in the Archive of Serbia, in the fund of the Ministry for Foreign Affairs.
The first one provides an important insight into the nature of the standpoint of
Serbian delegates on issuses of mediation, international commissions of
inquiry, international arbitration and the establishment of the Permanent Court
of Arbitration. The next two documents are the Serbian proposals about the
pacific settlement of international disputes, and the last one is the final report
from the conference. The nature of conventions and declarations adopted at The
Hague were in harmony with the Serbian national interests and the official
position taken during the proceedings of the conference. The participation of
Serbia is important as an illustration of methods through which a small state
tried to accommodate itself within a discourse of universal values of peace,
justice and humanity, without impairing its vital interests and without damaging
its relations with the great powers in the process. The Serbian policy was in
accordance with prevailing contemporary notion of primacy of national interests
over the interests of international community. After a decade and a half during
which she was perceived in the European public opinion as the politically and
financially unstable Balkan country, and often designated as the realm of king
slayers and plotters (after 1903), Serbia managed to change a bit this widespread
image through prominent participation at the Second Peace Conference.
Key Words: Serbia, Second Hague Peace Conference, 1907, delegation, reports,
international arbitration, pacific settlement of international disputes, limitation of
armaments.
Чланак примљен: 29. 04. 2011.

Чланак коначно прихваћен за објављивање: 27. 06. 2011.
528

Reports-From-The-Serbian-Delegates-To-The-Second-Hague-Peace-Conference-1907 - Content File PDF

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Reports-From-The-Serbian-Delegates-To-The-Second-Hague-Peace-Conference-1907 - Content File PDF

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

You have downloaded a document from

The Central and Eastern European Online Library

The joined archive of hundreds of Central-, East- and South-East-European publishers,

Source: Мешовита грађа

МEШОВИТА ГРАЂА, књ. XXXII стр. 507-528

ИЗВЕШТАЈИ ДЕЛЕГАЦИЈE СРБИЈЕ

Апстракт: У раду су приређена четири извештаја делегације која је

Друга конференција мира у Хагу одржана је од 15. маја до 18.

CEEOL copyright 2022

различитим питањима, а препоручено је и одржавање Треће конференције

CEEOL copyright 2022

Извештај делегације Србије са Друге конференције мира у Хагу 1907. г.

српске делегације с ове конференције: 1) извештај о питањима од суштинског

CEEOL copyright 2022

циљеви саме конференције. Поређењем овог извештаја делегације са

CEEOL copyright 2022

Извештај делегације Србије са Друге конференције мира у Хагу 1907. г.

српске делегације били свесни мале вероватноће да буде усвојен.10 С једне

CEEOL copyright 2022

кад год се налазила у тешком положају, али и да их пренебрегне у

CEEOL copyright 2022

Извештај делегације Србије са Друге конференције мира у Хагу 1907. г.

1) Извештај српске делегације

Но. 20 Хаг, 14/27. јуна 1907.

CEEOL copyright 2022

тако зване међународне истражне комисије, чији је задатак да констатују,

CEEOL copyright 2022

Извештај делегације Србије са Друге конференције мира у Хагу 1907. г.

одиста у питању, да се принцип стварне и искрене обавезности за

CEEOL copyright 2022

смисао и апсолутнији карактер, јер је баш интерес Србије, као и свију

Американска делегација већ је поднела предлог у смислу

CEEOL copyright 2022

Извештај делегације Србије са Друге конференције мира у Хагу 1907. г.

У свим другим питањима, како првог тако и другог одбора, и у

2) Српски предлог измене

Légation Royale de Serbie Хаг 23. јуни 1907.

CEEOL copyright 2022

„La Delegation de Serbie a l’honneur de proposes la modification

CEEOL copyright 2022

Извештај делегације Србије са Друге конференције мира у Хагу 1907. г.

Изволите примити, господине министре, уверење о нашем

3) Српски пројекат уговора

Délégation du Royaume de Serbie

CEEOL copyright 2022

PROPOSITION DE LA DÉLÉGATION DE SERBIE16

Indépendamment des traités généraux ou particuliers qui stipulent

CEEOL copyright 2022

Извештај делегације Србије са Друге конференције мира у Хагу 1907. г.

3. Contestations concernant l’exécution des engagements pécuniaires,

Dans chaque cas particulier soumis à l’arbitrage d’après cette Convention,

Lorsqu’il s’agit de l’interprétation ou de l’application d’une Convention

CEEOL copyright 2022

La présente Convention n’a aucune force retroactive et ne s’appliauera,

4) Завршни извештај српске делегације

У Хагу, 6 октобра 1907. год[ине].

CEEOL copyright 2022

Извештај делегације Србије са Друге конференције мира у Хагу 1907. г.

CEEOL copyright 2022

Свакако он је кренут напред. Принцип је изишао оснажен и прекаљен из

Што се тиче самога вођења ратова, конференција је донела

CEEOL copyright 2022

Извештај делегације Србије са Друге конференције мира у Хагу 1907. г.