Под зачинима се подразумијевају производи биљног и неорганског поријекла, а

зачинским биљкама исључиво производи биљног, органског поријекла, који се додају

прехрамбеним производима и пићима у мањим количинама ради постизања
одговарајућег мириса и укуса, али и побољшања њихове сварљивости. Зачинима и
зачинским биљкама мијењамо мирис, укус и боју јела, дајемо му препознатљивост и
другачију арому.

Зачини углавном немају хранљиву вриједност. Поправљајући сензорна својства

јела они директно утичу на повећање апетита. Они изазивају различите процесе у
тијелу, попут лучења сокова за варење, чиме убрзавају варење и олакшавају
искориштавање хранљивих материја.

Прве зачинске биљке човјек је сакупљао и оне су биле самоникле, да би их

човјек тек касније сам кренуо гајити. Храна и зачини су нераскидиво повезани и
представљају цјелину, јер укусне хране нема без зачина.

Утицај одређених врста зачинских биљака на људски организам је познат, док

неких још није. Поједини зачини позитивно дјелују на организам јер садрже одређене
материје који имају љековито својство. Зачинске биљке садрже различите матирије
које су повољне за организам (нпр. етерична уља, танине и сл.), а неке од нјих се
користе за смиривање, појачавање имунитета, као и ублажавања одређених тегоба и
обољења. На примјер ким помаже против надимања стомака, док је першун добар за
мокраћне путеве.

Код појединих врста зачина тај утицај може бити и штетан, онолико колико и
користан, нпр. бибер, паприка и шафран. Бибер је користан јер садржи велике
количине витамина А и С, а у неким народима користи се и као антисептик. Појачава
лучење у цријевима, па се као и остали слични зачини не користи код обољења
цријева. Мускатни орашчић и копар такође се користе као антисептици и они
појачавају апетит и спрјечавају штетну ферментацију у организму.
 1.1 Историја зачина

Најранији записи о употреби зачина долазе из асирских митова. Мит говори да

су богови пили сусамово вино ноћ прије него што су створили Земљу. Први прави
доказ о употреби зачина потиче из записа и умјетничких радова раних цивилизација.
Хијероглифи у Великој пирамиди у Гизи приказују раднике како једу лук и бијели лук
за снагу. У књизи краљева, краљица од Сабе дала је почаст краљу Соломону у виду
зачина, злата и драгог камења.

Први грчки олимпијци славили су побједу 1453. год. прије нове ере носећи
круне начињене од ловора и першуна. Око 400 година прије нове ере Хипократ, грчки
љекар, навео је више од 400 медицинских препарата израђених од зачина и зачинских
биљака, а готово половина њих се и данас користи.

Како је касније Римско царство доминирало, Римљани су почели да плове из

Египта према Индији како би трговали зачинима. Било је то тешко двогодишње
путовање преко Индијског океана да би се набавио бибер, уз цимет, мушкатни оршчић,
клинчић и ђумбир. За вријеме римске владавине, зачини су били доступни само вишим
класама које су их цијениле као суво злато. Након пада Римског царства знатно је
смањена употреба зачина, као и трговина истим. Како се у средњем вијеку европска
култура развијала, потражња за зачинима била је кључ за ширење свјетске трговине.

Многи свјетски најцјењенији зачини долазили су из Кине, Индије и Индонезије.

Европљани су зачинима директно трговали с источним културама, док су у исто
вријеме истраживачи упознавали нове свјетове и трговачке руте. У другој половини 13.
вијека истраживања Марка Пола уздигла су Венецију у најважнију трговачку луку.
Португалски истраживач Васко да Гама опловио је око афричког Рта Добре Наде како
би дошао до Индије. Вратио се и донио бибер, цимет, ђумбир, драго камење и понуду
индијске принцезе да наставе трговину. Године 1492. Кристифор Колумбо стигао је у
Америку, гдје је пронашао пимент, ванилију и црвену паприку (чили).

Шпанци су 1519. год. послали Фернанда Магелана према западу да оплови

свијет. Магелан је умро на Филипинима, а његова посада је изгубила четири од укупно
пет бродова. Упркос томе, брод који је опстао успио је да превезе толико бибера и
осталих зачина да је путовање донијело финансијски успјех. У међувремену,
 Елизабета Прва краљевском повељом даје Британској источноиндијској
компанији, коју су основали трговци, ексклузивна права за трговину са Индијом на 15
година. Историја је показала да је та компанија владала Индијом у пуном смислу
ријечи све до њеног распуштања 1. јануара 1874. године.

Американци су се у свјетску трку са зачинима укључили 1672. године. Јејл из

Бостона покреће властити посао са зачинима, чиме стиче богатство којим ће једног
дана основати Универзитет Јејл. Американци су све више доприносили свијету зачина.
Тексаски досељеници произвели су чили прах 1835. као лакши начин за припрему
мексичких јела. Године 1889. истраживачи у Вотсонвилу, у Калифорнији, открили су
технику дехидрације лука и бијелог лука. Све више зачина се садило на западној
хемисфери, уз широку палету зачинског биља и ароматичних сјеменки. Бразил је данас
једана од водећих држава у производњи бибера, а Гренада је главни произвођач
мускатног орашчића. На Јамајци се производи ђумбир, а у Сједињеним Америчким
Државама и Салвадору узгаја се сусам.