Сиромах у Византији

Према модерној дефиницији сиромашни су сви они чији је начин

живота,комфор,и достојанствоиспод стандарда који се сматрају нормалним у
друштву у којем живе .Сиромаштво се мери променљивим нормама .У
антици се сиромахом сваки човек који није поседовао 50 златника (Дигесте
533.године),пенис је означавао човека који обавља неку активност која му не
обезбеђује довољно новца а птохос оног који не ради који очекује све од
других. Најпростији опис је да је сиромах онај ко има мање а богаташ више
него што му је потребно .На основу историјских извора добијамо прецизну
слику живота једног просечног сиромаха у антици .Убоги људи склупчани
испод сводова ,напуштена деца на улицама ,богаљи,болесници ,радници
који траже надничарски посао ,сељаци који из разних несрећних околности
приморани да дођу у град ,изгладнели који траже у милостињу,од места
становања који су била веома лоша до свакодневних оброка која су била
недовољна и неуравнотежени,сахрањивање у заједничким гробницама јер
нису могли да приуште више гробница и слично.Бракови су били нестабилни
управо због превеликих оскудица ,нису били квалификовани за вршење
разних функција па је и посла мање и врло тешко се добијао.Углавном су
радили наједноставније послове нпр. обезбеђивали су нешто,жене су се
бавиле плетењем ,физички радници на градилиштима ,испомоћ на њивама и
слично .За обављање тих послова плаћани су најћешће и натури а у
најбољем случају у виду златном новцу .Због лоших животних услова било је
бројних здравтвених проблема ,била је честа појава напуштених старих људи
и деце без родитеља .На основу извештаја свештеника из Солуна ,541.год.
било је присутно одвођење деце без родитеља у ропство . Григорије из Нисе
проповедајући тзв.,,Љубав према сиромацима,,описује како су се окупљали у
гомилама у градским предграђима и на страшан начин умирали умирали од
новог зла а то је лепра .Пошто је број сиромашних у Царству био огроман
јавила се потреба да им се било који начин помогне и смањи њихова патња.
Организоване су путујуће болнице Александријске патријаршије .
На градским капијама организован пријем бескућника и болесних од лепре
,обезбеђивана им је углавном храна .Правно гледано ,ни ту нису стајали баш
најбоље нпр. Онај ко није имао преко 50 златника није могао сведочити на
суду осим ако за њега није гарантује неко трећи (поузданији).То правило је
уведено 539.год. Константно је била присутна појава масовног насељавања
становништва из села у град или ка светим местима као што је Северна
Сирија ,Света Земља и слично.Јавили су се профитери из целе те ситуације то
су били подводачи кои су намамљивали младе сеоске девојке или их
куповали од њихових родитеља .Власти су се борили против таквих појава
,многи који су допутовали из околних села су враћени да не би били
неправилно искоришћавањи од стране разних разних криминалаца или
опљачкани .Појављују се удружења (филамонотропије)које помажу
сиромасима сакупљали су новац , одећу,помагали болеснима,сахрањивали
мртве,оснивају су наменска прихватилиштва(за сирочад-орфантрофија,старе-
геронтокомија,болесне-ксенон,бескућнике итд.Царица Теодора основала је
један манастир за девојке избављене из проституције .Што се више гомилао
број грађана то је било више насиља ,забрањивања је продаја оружја ,до
побуне од стране сиромашних долазило је ретко ,у изворима је забележена
само једна .

Сиромашно становништво као неквалификовани радници радници у потрази

са послом лутали су од града до града ,велики број њих одлазио је у
манастире ,где је дошло до пораста броја манастира .То је био један од
начина да се човек реши сиромаштва ,монаси су живели скромно и у
сиромаштву али су монашка братсва гарантовала стабилност и сигурност тих
услова и преузимало бригу о својим члановима који због старости или
болести нису могли да раде . Једноставније речено манастири су
обезбеђивали поуздани минимум сиромаштва .Помагање сиромашнима
постало је један од видова побожног живота ,па су зато формирана бројна
удружења и братсва која су прикупљала помоћ сиромашнима ,посећивалаих
ноћу и помагали им.Основана су и стална прихватилишта која су имала за
циљ решавање конкретних проблема нпр.проналажење домова за
сирочад,јаслица за одојчад ,проналажење домова за старе особе ,болесне
,бескућнике. У изворима се могу наћи и подаци да су цареви давали
донације у хуманитарне сврхе ,оснивали прихватилишта,и болнице широм
царства . Цар Јустинијан је тежио да сиромаштво одреди у грађанском,
правном и кривичном смислу као што су започели владари из династије
Север ,то је завршено закоником из 726.године назван Еклога који је
одређивао новчану казну за оне имућније и телесну казну за оне без ичега
,постојеће забране очевидаца су била обновљене итд. Житије Теофилакта
описује Никомедијског епископа и његово залагање за помоћ
сиромашнима,изградио је комплекс зграда уз храм,опремљене креветима
,ангажовао је и лекаре ,лично стално посећивао болесне и купао их поготово
лепрозне ,правио је списак сиромашних и сви са тог списка би добијали
месечно следовање хране .Житије Андрије Јуродивиа из 10. века говори да је
он сам спавао у склоништима , са њима подносио хладноћуи глад,примао
милостињу који су други крали од њега и сл.Бројне болнице и
прихватилишта отварана су у оквиру манастира. На смањење броја
становништва прво је утицало навала арабљанског становништва на царство
у 6. и 7. веку ,становништво због пренасељености и нехигијенских услова
често је обољевало од куге и долазило до бројних епидемија док од
половине 8. века број оболелих од куге јењава све до средине 14. века .Био
је устаљен обичај да грађани цркви једном месечно дају трећину златника за
сиромашне .Многи монаси су оптуживани да све те прилоге намењене
сиромашнима не користе на адекватан начин већ за лично богаћење , да су
чак протеривали лепрозне и болесне из прихватилишта.Зато је цар Нићифор
II Фока забранио отварање нових манастирских објеката те врсте и подстицао
монахе да се врате моделу старих отаца испосника. Роман I угошћавао је
сваког дана за својом трпезом троје сиромаха и давао им по један златник , а
монахе само средом и петком када су постили и њима давао златнике
.Константин VII проширио је и финансијски помагао болнице за лепрозне
,нешто касније Алексије I је сместао лепрозне за трпезу , основао и
организовао је и сиротиште ,дом за незбринуте .Јован II је отворио болницу
за лепрозне 1136.године Михајло IV основао је дом и женски манастир .
Архивска документација потврђује да је постојала пореска класификација
становништва која се заснивала на броју домаћих животиња , они који нису
имали животиње нису били опорезивани и добијали су статус
сиромашних.Као и у претходним периодима и у 11. и 12.веку је забележено
прикупљање и давање помоћи сиромашнима , то су списи манастира
Богородице Евергетиде у Цариграду ,ту је забележено дељење на капији
сиромашнима остатке хране ,отварање прихватилишта за болесне и старе ,
дељење хлеба и вина у одрећеним празницима .Световњаци који су се тиме
бавили добијали разне врсте олакшицаод државе .Те функције су почеле да
се додељују доживотно и нормално се злоупотребљавала због личне добити
и занемаривано је давање милостиње у одређеној мери.Тешко је
обухватити све што се дешавало у Царству које се распадало у периоду од
1204 до 1261.године.Распад царства изазвао је бројне поремећаје у друштву
,томе су допринели бројни освајачки походи Турака који су напредовали ка
унутрашњости царства ,тежња српске државе за моћи ,бројни пљачкашки
упади каталонских плаћеника у 14.веку .Уследила је 1347.године епидемија
куге ,државу су раздирали и унутрашњи сукоби око власти и слично .Из свега
тога најгоре је пролазило оно становништво са дна лествице ,као што је
случај и данас.

Стеван Вукомановић, 1206