D.

Ros Kembel

KAKO STVARNO VOLETI

SVOG TINEJDŽERA

2020.
KAKO STVARNO VOLETI
SVOG TINEJDŽERA
 PREDGOVOR

Knjiga Kako stvarno voleti svog tinejdžera odgovara mom shvata-

nju vrednosti, posebno zato što živimo u društvu koje prečesto
ističe ono što je sebično i materijalno. Ova knjiga sa zdravora-
zumskim smernicama pokazuje kako roditelji mogu da urade
više od jednostavnog suživota sa svojim tinejdžerom – kako da
učine da taj odnos preraste u nešto što donosi zadovoljstvo i
obogaćuje.
Rodžer i ja imamo petoro dece. Kada sam 1981. zamoljena
da napišem ovaj Predgovor, naše najstarije dete bilo je tinejdžer,
a još dvoje bilo je na pragu adolescencije. Knjiga doktora Kembe-
la bila je za nas ne samo poučna već i pravovremena.
Jedna od odlika knjige je njena jednostavnost, jer počiva na
osnovnim stvarima koje se lako mogu primeniti u svakodnev-
nom životu. Naročito su mi se svideli delovi koji govore o tome
kako se nositi sa besom i frustracijom, i koliko je potrebno pru-

5
 Kako s t va r n o v o l e t i s v o g t i n e j d ž e r a

žati bezuslovnu ljubav. Bila sam zahvalna doktoru Kembelu na

njegovim utešnim rečima za nas roditelje koji se borimo sa ras-
položenjima i krizama naših tinejdžera.
U knjizi postoji jedna tema koja se stalno ponavlja i koju ja
srdačno podržavam – da mi kao roditelji treba da sredimo svoj
život, fizički, moralno i duhovno, jer smo mi uzori svojoj deci. Ako
prihvatimo savete doktora Kembela, verujem da ćemo i mi i naša
deca imati od toga koristi.
Ovo je knjiga koju ćete rado pročitati i dati je dalje svojim
prijateljima na čitanje.

Merijen Staubah, Dalas, Teksas

6
 UVOD

Vođenje deteta kroz tinejdžerske godine složen je poduhvat i

većina roditelja danas sa tim ima velikih problema. Situacija sa
adolescentima se u skoro svim aspektima pogoršava iz godine
u godinu. Samoubistva tinejdžera su se toliko dramatično pove-
ćala da je to postao drugi po redu uzrok smrti kod osoba izme-
đu četrnaeste i dvadesete godine života. U poslednjih nekoliko
godina stalno opadaju uspeh i standardi u školovanju. Statistič-
ki podaci govore o ogromnom porastu drogiranja, mladalačke
delinkvencije, trudnoće maloletnica, polno prenosivih bolesti i
osećanja beznađa.
U čemu je problem? Primarni izvor teškoća obično su rodite-
lji koji nemaju uravnotežen način pristupa svojim tinejdžerima.
Većina roditelja ima iskrivljeno shvatanje o tome šta je to adoles-
cencija i šta treba da očekuju od svoje dece.

7
 Kako s t va r n o v o l e t i s v o g t i n e j d ž e r a

Iako većina roditelja iskreno voli svoje tinejdžere, oni ne zna-

ju kako da tu ljubav pokažu da bi ih uverili da su istinski voljeni
i prihvaćeni. Međutim, roditelji koji stvarno žele da svojim tinej-
džerima pruže ono što im je neophodno, mogu to naučiti.
Ustanovio sam da roditelji koji u praksi sprovode ono o čemu
je reč u ovoj knjizi imaju visok procenat uspeha u pomaganju
svojim tinejdžerima da se pravilno razvijaju i postanu odgovorni,
zreli i savesni odrasli ljudi.
Nešto od osnovne građe za ovu knjigu potiče iz moje prve
knjige Kako stvarno voleti svoje dete. Pošto su potrebe tinejdžera
složenije od potreba mlađe dece, neophodno je na drugačiji na-
čin primenjivati iznete činjenice.
Dok uključujete ideje iz ove knjige u jedan čvrst i uravnote-
žen pristup odnosu sa vašim tinejdžerom, bićete prijatno iznena-
đeni otkrićem kako uzbudljivo i ispunjavajuće može biti oseća-
nje da ga stvarno volite.
Mnoge studije slučaja iz moje arhive i iz mog sećanja ovde
su poslužile kao ilustracija. Ni u jednom slučaju se ne koriste pra-
va imena, a okolnosti su dovoljno izmenjene kako bi se zaštitio
identitet mojih pacijenata.

8
 Poglavlje 1

TINEJDŽERI:
DECA U PRELAZNOM DOBU

„Ne mogu da verujem da je to uradila“, rekla je gospođa Baten,

kad je s mužem u mojoj ordinaciji počela njihovu bolnu priču.
„Bila je tako dobra devojčica, uvek zadovoljna, nikad nije pravila
neke probleme. Mislila sam da dajemo Debi sve što joj je potreb-
no – odeću, crkvu i dobar dom.
Zašto bi ona ikad poželela da pokuša samoubistvo? Kako je
mogla da uzme sve te pilule? Da li ona stvarno želi da umre, ili
samo pokušava da na sebe privuče pažnju? Toliko sam zbunjena.
A postala je i toliko puna mržnje i mrzovolje. Ne mogu s njom da

9
 Kako s t va r n o v o l e t i s v o g t i n e j d ž e r a

razgovaram, jer ona sa mnom ne govori. Samo želi da bude sama

u svojoj sobi. A i ocene su joj postale grozne.“
Gospođa Baten sedela je na svojoj stolici pogureno, a iz nje-
nih obično vedrih očiju nestao je sjaj. Dok mi je dalje pričala o
problemima svoje ćerke, video sam da je podjednako zbunjena
i usamljena kao i Debi. Bio je to tipičan primer nerazumevanja
kako voleti jednog tinejdžera.
„Kad ste primetili te promene kod Debi?“ - upitao sam.
„Pre dve-tri godine“, odgovorila je gospođa Baten. „Ali to je
bilo tako postepeno da nismo smatrali da je stvarno loše, sve do-
nedavno. Da razmislim. Sada joj je petnaest godina. U poslednjih
nekoliko meseci šestog razreda primetili smo da je počela da se
dosađuje – prvo u školi. Ocene su bivale sve lošije. Nastavnica se
žalila na njeno sanjarenje i odsutnost na časovima. Bila se jako
zabrinula za Debi. Bar da smo tada poslušali gospođu Kolins!
Ona je bila tako dobra nastavnica.
Onda je za Debi život postajao sve dosadniji. Prestala je sa
svojim omiljenim aktivnostima i izgubila zanimanje za sve, uk-
ljučujući crkvu. Počela je da izbegava svoje dobre prijatelje i da
sve više vremena provodi sama sa sobom. Sve manje je govorila.
Ali je sve postalo još gore u sedmom razredu. Potpuno je
odbacila svoje stare prijatelje i počela da se smuca unaokolo sa
decom koja su skoro uvek bila u nekoj nevolji. Debi je prihvatila
ponašanje tih svojih novih prijatelja. A oni su je često uvlačili u
neprilike – velike neprilike.
Ipak smo i dalje sve pokušavali. Prvo smo je tukli. Zatim smo
joj oduzimali privilegije i slobode. Kažnjena je da nigde ne izlazi.
Pokušali smo i da je nagradimo za dobro ponašanje. Razgovarali
smo sa svima koji bi nam mogli pomoći. Stvarno verujem da smo
pokušali baš sve. Ima li uopšte pomoći za Debi?“
„Očajni smo“, umešao se gospodin Baten. „Jesmo li mi bili
loši roditelji? Sigurno je da smo se zaista trudili. Je li to nešto na-

10
 Deca u p rela z no m do b u

sledno? Možda postoji neki fizički problem? Treba li da joj testi-

ramo šećer u krvi ili napravimo EEG? Da li bi vitamini i minerali
pomogli? Mi volimo Debi, doktore Kembel. Šta može da se uradi?
Ima li nade?“
Upoznao sam Debi kad su roditelji otišli. Bila je to lepa i pri-
jatna devojčica. Mada se videlo da je inteligentna, bilo joj je teško
da govori jasno i razgovetno. Većinom se izražavala nekim mrm-
ljanjem. Debi nije imala prirodnu spontanost i entuzijazam kakve
bismo očekivali kod petnaestogodišnje devojčice. Očigledno je
bila nesrećna i bilo je teško komunicirati sa njom.
Međutim, čim se malo opustila, Debi je počela slobodnije da
govori i popravio se njen kontakt pogledom (gledanje u oči). I
svojim ponašanjem i svojim rečima pokazivala je da je izgubila
interesovanje za sve što je nekad volela. Na kraju je rekla: „Ništa
stvarno nije bitno. Nikome nije stalo do mene i meni nije stalo ni
do čega. Ionako sve to više nije važno.“
Kako je razgovor odmicao, postajalo je sve jasnije da Debi
pati od sve češćeg i ozbiljnijeg problema adolescenata – depre-
sije. Ona je retko bila zadovoljna sobom ili svojim životom. Godi-
nama je čeznula za prisnim i toplim odnosom sa svojim roditelji-
ma, ali je u poslednjih nekoliko meseci izgubila nadu da će joj se
taj san ostvariti. Sve se više okretala svojim vršnjacima, za koje je
smatrala da će je prihvatiti sa više ljubavi; međutim, bivala je sve
nesrećnija.
Tužno je reći, ali Debi je tipičan primer mnogih devojčica u
adolescenciji. Činilo se da je ranijih godina bila srećna i zadovolj-
na. Tada je bila zadovoljno dete koje je malo tražilo od svojih ro-
ditelja, učitelja i drugih. Zato niko nije posumnjao da se ona ne
oseća iskreno voljenom i prihvaćenom od strane roditelja. Iako
je imala roditelje koji su je iskreno voleli i kojima je bilo stalo do
nje, Debi se nije osećala istinski voljenom. Da, Debi je racionalno
prosuđivala da je oni vole i nikad vam ne bi rekla suprotno. Ali

11
 Kako s t va r n o v o l e t i s v o g t i n e j d ž e r a

nije imala to dragoceno i odlučujuće osećanje da je potpuno i

bezuslovno voljena i prihvaćena.
Ovu situaciju je teško razumeti jer su Debini roditelji voleli
svoju ćerku i brinuli se o njenim potrebama najbolje što su umeli.
Gospodin i gospođa Baten pokušali sa sprovođenjem onog što
su pročitali i svih saveta stručnjaka. Osim toga njihov brak stvar-
no je bio dobar. Imali su stabilnu vezu, voleli se i poštovali.
Ipak, Batenovi, kao i toliko današnjih roditelja, imali su ve-
liki problem da razumeju svoju tinejdžerku i odrede kako da je
uspešno vode kroz tu fazu života. Sa svim pritiscima na američku
porodicu koji su iz dana u dan sve veći, lako je postati obeshra-
bren, zbunjen i pesimističan. Sve veće stope razvoda, ekonomski
i finansijski problemi, pad kvaliteta obrazovanja i sve manje vere
u one koji nas vode – to su emocionalni tereti koji opterećuju
svakoga. Dok roditelji trpe sve veće fizičko, emocionalno i du-
hovno naprezanje, postaje vrlo teško brinuti se za naše tinejdže-
re. Verujem da deca, a posebno tinejdžeri, plaćaju najveću cenu
u ovim teškim vremenima. Tinejdžeri su najranjivije osobe u na-
šem društvu, a njihova najdublja potreba je ljubav.
Debini roditelji su svoju roditeljsku obavezu izvršavali naj-
bolje što su znali – ali nešto ipak nije bilo kako treba. Debi se
nije osećala istinski voljenom. Je li to bila greška njenih rodite-
lja? Da li je trebalo kriviti njih? Ne mislim da je tako. Gospodin i
gospođa Baten su uvek voleli Debi, ali nisu znali kako da pokažu
tu svoju ljubav. Kao i većina roditelja oni su imali samo nejasnu
sliku detetovih potreba - zaštitu, krov nad glavom, hranu, odeću,
obrazovanje, vođenje, ljubav, itd. Oni su u suštini zadovoljili sve
te potrebe, sve osim bezuslovne ljubavi.

Tinejdžeri su još uvek deca

Tinejdžeri su deca u prelaznom periodu. Oni još nisu odrasli ljudi.
Njihove potrebe, uključujući i one emocionalne, dečje su. Jedna
od najčešćih grešaka roditelja, nastavnika i drugih u vezi sa ado-

12
 Deca u p rela z no m do b u

lescentima jeste da ih smatraju mlađim odraslim osobama. Mno-

gi ljudi zaduženi za tinejdžere previđaju njihove dečje potrebe
da se osete voljenim i prihvaćenim, da se neko brine o njima, i da
je nekome stvarno stalo do njih.
Previše tinejdžera danas oseća da zapravo nikome nije stalo
do njh. Posledica toga je da imaju osećanja bezvrednosti, bezna-
đa, bespomoćnosti, nedovoljnog samopoštovanja i velike sop-
stvene uniženosti.
Današnji tinejdžeri se ponekad opisuju kao „apatična ge-
neracija“. To je međutim samo na površini. Ispod toga su bes i
zbunjenost. Zašto je to tako? Zato što mnogi tinejdžeri sebe vide
u negativnom svetlu, kao nedovoljno cenjene i bezvredne. Ova-
kvo shvatanje o sebi prirodna je posledica nepostojanja osećanja
da su istinski voljeni i da je nekome stalo do njih.
Dva najstrašnija rezultata ove apatije su depresija i pobu-
na protiv autoriteta. Apatični tinejdžeri mogu postati lak plen
za beskrupuluzne ljude koji koriste te mlade ljude za sopstve-
ne ciljeve. Oni su podložni uticaju autoritativnih osoba koje su
zapravo antiautoriteti, odnosno protivnici legitimnih autoriteta.
Posledica toga je da naše društvo počinje sve više da se buni pro-
tiv autoriteta i autoritativnih ličnosti. To je opasna pretnja u jed-
nom demokratskom društvu, gde sigurnost počiva na poverenju
i ličnoj odgovornosti. Ali postoje načini da se spreči apatija kod
tinejdžera i podstakne stvaranje njihovog zdravog, energičnog,
produktivnog i kreativnog stava.

Uticaj porodice
Teško je biti roditelj tinejdžerima u današnje vreme. Važan razlog
toga je što tinejdžeri najviše vremena provode pod kontrolom
i uticajem drugih – nastavnika, suseda i televizijskih zabavljača.
Mnogi ljudi osećaju da, bez obzira koliko dobro igrali svoju ulo-
gu roditelja, sav njihov trud malo utiče na njihove tinejdžere. Ali
tačno je upravo suprotno od toga. Dokazi govore da porodica

13
 Kako s t va r n o v o l e t i s v o g t i n e j d ž e r a

(dom) ima jači uticaj od bilo bilo čega drugog na to koliko će ti-
nejdžeri biti radosni, sigurni i stabilni; kako će se odnositi prema
odraslima, vršnjacima ili deci; koliko će imati samopouzdanja; i
kako će reagovati na nove ili neobične situacije. Bez obzira na
mnoga ometanja na koje tinejdžeri nailaze u životu, porodica za-
država najveći uticaj.
Tinejdžeri mogu biti veći, pametniji i na svaki način supe-
riorniji u odnosu na svoje roditelje, ali emocionalno su još uvek
deca. I dalje su im potrebni ljubav i prihvatanje od strane rodite-
lja. Ukoliko ne osete to dragoceno uveravanje, oni neće dostići
svoj puni potencijal, niti će raditi najbolje što mogu.
Relativno malo tinejdžera ima tu sreću da se oseća iskreno
voljenim i prihvaćenim kao što treba. Istina je da većina roditelja
veoma voli svoje tinejdžere. Oni misle da tu svoju ljubav pokazu-
ju prirodno i efikasno. Ali to je zapravo najveća roditeljska greška
u današnje vreme, jer većina roditelja to jednostavno ne radi. Oni
ne znaju kako to da rade!
U svom radu sa problematičnim tinejdžerima zapazio sam
jednu zajedničku nit koja se stalno provlači bilo kao uzrok, ili kao
otežavajući faktor njihove tragične situacije – osećanje da ih nji-
hovi roditelji ne vole i da im nije stalo do njih.
To je upravo tema ove knjige. Ona je zamišljena kao pomoć
roditeljima da nauče kako da vole svoje tinejdžere, kako bi oni
razvili svoje najbolje osobine, radili najbolje što mogu i odrasli u
najbolje moguće ljude. Molim se da to ne bude samo knjiga sa
odgovorima na pitanja koja muče nekog umornog, zbunjenog
roditelja, već i knjiga koja daje nadu.
Lično, ja volim tinejdžere. Oni su među najdražim osobama
koje znam. Ako im se pruži ono što im je emocionalno potrebno,
oni su sposobni da reaguju tako kompletno i radosno da pone-
kad mislim kako će mi srce pući.

14
 Deca u p rela z no m do b u

Da, mi ponekad izgubimo strpljenje i osećamo jednostavno

da nemamo ono što je potrebno kako bi se zadovoljile njihove
potrebe. Čak možda želimo da pobegnemo ili odustanemo od
svega.
Ali čekajte malo! Vaša istrajnost će se stvarno isplatiti. Ne-
merljivo je uživanje gledati kako tinejdžeri stasavaju u prijatne i
produktivne odrasle ljude. Ali moramo biti realni. To se ne dešava
tek tako. Moramo za to platiti određenu cenu.
Iskreno se nadam da će vam ova knjiga biti izvor nade. Po-
slednje što želim jeste da učinim da se osećate krivim. Svi mi
pravimo greške. Kao što ne postoje savršena deca, ne postoje ni
savršeni roditelji. Ne dozvolite da osećaj krivice zbog grešaka u
prošlosti negativno utiče na vaš trud da dobro odgajate svoje
tinejdžere.
Većina adolescentskih problema može se ublažiti ili ispraviti
ako se smanje tenzije u odnosu roditelja i tinejdžera. Međutim,
neke probleme tinejdžerima stvaraju ili otežavaju neurološke
bolesti ili fiziološka depresija. Te medicinske probleme treba re-
šavati pre no što se krene sa ispravljanjem odnosa roditelja i ti-
nejdžera.
Međutim, većini tinejdžerskih problema nije potrebna struč-
na pomoć. Vaš odnos sa vašim tinejdžerom može se popraviti
kad naučite kako da iskreno i efikasno ispoljavate svoju ljubav
prema njemu. A ova knjiga se upravo bavi time.

15