ПРОЗОР

Приповетка почиње тако што приповедач прича у првом лицу о једном свом другару Мишку
из детињства, који је био око годину, две млађи од њега. Мишко је био непредвидљив,
никад ниси знао да ли ће да урради нешто добро или лоше, тако се једно вече досетио да
оду заједно и разбију прозор баби која се презивала Кокотовић. Она је живела у пространој
кући, која је у себи имала нешто загонетно, бајковито, вештичије. Баба је била дебела,
грлата, са наочарима, строга према деци, комшилук је није волео...Имала је некада мужа,
који је умро, неколико деце од којих су нека умрла, а нека се разишла по свету...Остала је да
живи она сама,па су је сви гледали са чуђењем. Ето, тој баби су хтели разбити прозор.
Проповедач (дечак) је одбио да разбије прозор и онда га је гризла савест шта да ради, он зна
шта ће се десити , а не сме ништа предузети. Дечак приповедач се врло плашио свог оца,
причао је како су свако вече морали сви заједно вечерати у тишини, а њему и његовом брату
и сестри је то било врло мучно, јер би их отац прекоревао за сваку погрешну ситницу. Дечак
се премишљао, а онда је након вечере чуо прасак на својој кући, знао је да је Мишко разбио
његов прозор јер није хтео са њим поћи да разбије код Кокотовићке.Отац је претпоставио да
су то урадили неки дечакови другари, те је зато тукао, тукао и тукао дечака каишем. Тако је
отац сваки пут радио кад би дечак погрешио, а мајка би понекад упадала да га заштити, па
би и она добијала по рукама и имала маснице. Ове вечери га мајка није штитила због
прозора, а дечак је имао много удараца, масница по себи од оца. Дечак приповедач каже на
крају да га је отац у животу често тукао, и њега и брата и да је то оставило велике последице
на његов каснији живот, јер се тога увек са болом и тугом сећао (отац га је некад тукао и без
разлога, без неких јасних разлога