Cipela na kraju sveta

,,Cipela na kraju sveta’’ je delo autora Dejana Aleksića koji nam ovim, pomalo čudnim nazivom, golica maštu i mami nas da ga
pročitamo i otkrijemo njegovu pravu sliku koja je ujedno i jedna od slika koje predstavljaju album zvani život.

Radnja ovog dela počinje tako što skitnica pronalazi cipelu na kraju sveta i raduje joj se jer u njoj postoji ceduljica na kojoj piše da je
bogat onaj čovek koji pronađe njenog vlasnika. No, nije samo to bio razlog njegovog oduševljenja, već najpre to što je ovaj skitnica
pripovedač spoznao da je moguće o jednoj takvoj cipeli napisati čitavu priču. To je zapravo i bio njegov posao od koga je i živeo, jer je
pišući priče zarađivao. U priči se nailazi na čitav niz nelogičnosti, ali to je ono što je samo naizgled predstavljeno, te nelogičnosti su
odraz svakog čoveka u kojem još uvek, bez obzira na godine i uzrast, živi jedno maštovito dete. Ta maštovitost glavnog junaka može
se videti i u onim rečenicama u kojima on za pojmove koji postoje, poput autobusa i postojeće pesme, govori da još nisu izmišljeni,
da bi tek trebalo da postanu. Takvim posmatranjem stvari pripovedač želi da nam nagovesti jednu od važnih lekcija života, a to je da
je važno kako neke stvari posmatramo, jer u zavisnosti od toga mi gradimo odnose sa njima, a i sa samim ljudima. To je slično onome
što je naš veliki pesnik Dučić rekao da stvari imaju onakav oblik kakav im dadne naša duša. Pored mašte, pripovedač važnu ulogu
posvećuje vremenu. On se, na neki način, poigrava sa njime, a i sa nama čitaocima. To je samo prividno, jer vreme igra važnu ulogu u
našem životu. Ono je uvek tu, da zaleči rane, odnese loše, donese dobro i tako u krug, ono je i na početku i na kraju života, zato bi se
moglo reći da je ono i jedan od glavnih junaka ovog dela. Vreme je ključno za nastajanje svega, a ponajviše same priče o kojoj
skitnica razmišlja i ako ono protekne, vremena za priču neće biti. No, uprkos vremenu i tome da se priče nekada ne mogu ispričati do
kraja, ono što bitiše uprkos vremenu jeste iskonska potreba čoveka za pričom, za stvaranjem. Da nije te potrebe i same priče, ovaj
svet bi bio jedno pusto mesto, pustije od onoga na kome je skitnica pronašao cipelu.

Redovi ovog romana, iako naizgled vrlo jednostavni, uče nas da je vreme važno u životu, da je potrebno da tragamo za njime, za
cipelom, tj. za suštinom života koje se ogleda u pričanju, u priči, koja je od pamtiveka održavala živote bogatijem. Moj život je upravo
postao bogat za još jedan karat zlata, jer sam napisala ovu priču.