1

Analiza dela

„Ženidba Dušanova“ veoma je poznata srpska narodna pesma koja pripada pretkosovskom
ciklusu. Zabeležio ju Vuk Karadžić po pričanjima Tešana Podrugovića. Tematika ženidbe
junaka, jedna je od najstarijih tema epova u narodnoj književnosti na ovim prostorima, stoga i
ova pesma pripada tom folkloru. I ova ženidba ima prepreke koje junak mora savladati da bi bio
dostojan svoje mlade, šta će biti dokaz njegove hrabrosti, mudrosti i junaštva.

Ovaj koncept vrlo je sličan bajkama, gdje junaci moraju da savladaju nadnaravna bića i razne
opasnosti kako bi osvojili carevnu (ili u retkim slučajevima, ako je junak žena – princa). Ali ono
što posebno veže ovaj ep sa njegovim mitološkim precima je pojava fantastičnih motiva u radnji.
Oni su čvrsto povezani sa elementima svadbenog obreda, odnosno sa verovanjima koja do danas
prelaze i u suvjerje. Elemente junaka iz bajke vidimo i u samom liku Milošu Vojinoviću, koji je
– primerice – treći sin, a tim i najveći junak. On je plemić, ali se ponaša kao čobanin (čuva ovce
na planini), što govori da nije uobražen, već – baš suprotno – krasi ga marljivost radnog čoveka.
Lik čobanina usko je vezan ne samo uz bajke, nego i tradiciju.

Radnja ove epske pesme smeštena je u srednji vek i kao sve pesme koje govore o ženidbi iz tog
vremena, ima posebne ustrojstvo. Započinje prikazom prosidbe i prstenovanja, zaplet se radi
postavljanjem uslova koji moraju da se savladaju kako bi se ženidba ostvarila, dok ih tazbina
otežava prikrivenim podvalama. Sledi otkrivanje podvale i kršenje tih uslova, zatim dolazi
vrhunac u kojem se prepreke savlađuju, zadaci rešavaju te se sve to nagrađuje svatovskim
pohodom. Na kraju se opisuje srećan ishod ovakvog verenja.

Iako ova epska pesma ima neke fantastične elemente, temelji se na istoriji. U njoj narodni pevač
određuje mesto radnje i spominje istorijsku ličnost, šta potvrđuje da pesma ima uporište u istoriji.
Poznate istorijske ličnosti ovde su car Stjepan i njegov zatočnik Miloš Vojinović. Drugi vrlo
važni elementi koji nam govore puno o kulturi tog vremena su elementi rituala. Glavni junak
mora pre ženidbe da prođe niz prepreka standardnih za svadbene obrede, poput preskakanja tri
konja na kojima su tri plamena mača, strijeljanje jabuke kroz prsten i slično. Neke verzije ovih
obreda zadržale su se i danas u svadbenim običajima.

Književni elementi

Vrsta dela: epska pesma

Vreme radnje: srednji vek

Tema: ženidba cara Stjepana

Ideja: prikaz junaštva čoveka koji mora da zasluži ljubav žene

 2

Prepričano delo

Kada se ženio srpski car Stjepan, zaprosio je djevojku Roksandu, iz latinskog grada Leđane.
Pozvao je svog vezira Todora i rekao mu da ode u Leđanu, k njegovom tastu, kralju Mijailu i s
njime ugovori svadbu. Neka ga pita kada će se svadba održati i koliki će biti svatovi, a dok je
tamo, neka vidi i Roksandu, pa provjeri kakva je – može li biti dostojna carice i njegove supruge.
Todore se spremi i ode po carevu naređenju.

Kada je došao u Leđanu, tamo su ga lijepo dočekali. Nedelju dana se odmarao, a onda rekao
kralju Mijajlu da je došao da ugovori svadbu i vidi mladu. Kralj Mijajlo mu kaže da ne treba car
njega ništa pitati – neka dođe po devojku kada mu drago, sa svatovima velikim koliko mu drago.
Jedino što ne želi je da sa sobom dovede svoja dva sestrića, Vukašina i Petrašina Vojinovića, jer
oni su teške pijanice koje u pijanstvu izazivaju nerede. Onda kralj odvede Todora ka devojci da
je vidi i po zakonu joj dade prsten.

Ali kada su mu doveli devojku, bila je već noć i on jedva da je mogao da je vidi. Izvadi tada
zlatno prstenje puno bisera i dragih kamenja, pa ono razasja sobu i devojku i ona mu se učini
lepša od vila. Todore počne da dariva Roksandu hiljadama dukata pre nego je braća odvedoše.
Ujutru se Todore vrati svome caru i kaže mu da je njegova devojka lepša od svih u Srbiji.
Spomene mu i da kralj ne želi da u svatove vodi svoje sestriće, na što kralj poželi da ih i obesi jer
ga svojim ponašanjem sramote po celome svetu.

Car krene da okuplja svatove i skupi njih dvanaest hiljada. Kada su njegovi sestrići Vojinovići
videli da se ide po devojku, zapitali su se zašto njih ujak nije zvao u svatove. Mislili su da im je
netko nešto krivo rekao protiv njih, a onda se zabrinuli kako će kralj bez ikoga svoga ići u
latinsku zemlju. Latini su bili varalice i bojali su se da će im ujaka pogubiti, a opet, nisu smeli da
nezvani idu s njim. Majka im tada kaže da njih dvojica imaju i trećeg brata – Miloša, čobanina,
koji je od njih najbolji junak. Neka mu pošalju pismu na planinu gde ovaj čuva ovce i kažu mu
šta se dešava.

Braća tako i učiniše, pošalju najmlađem bratu pismo, a ovaj odmah pojuri k majci na samrti i
braći. Pristane otići i čuvati ujaka u latinskoj zemlji. Braća odmah opreme Miloša zlatom i
svilom, najboljom opremom i skoro ga nisu mogli ni prepoznati jer više nije nalikovao na
čobanina, nego na Bugarina. Rekoše braća Milošu da, kada ga car pita tko je i odakle je, neka
kaže da je iz zemlje Karavlaške, gdje je služio Radul-bega, ali kada ga ovaj nije hteo da isplati,
otišao je u svet. Čuo je za cara i svatove, pa nepozvan u njih stigao radi hleba i vina. Miloš ode u
svatove i kad su ga pitali tko je i odakle je, rekao je kako su ga braća savetovala. Odmah su ga
primili među sobom.

Putujući tako sa carevim svatovima, Miloš zaspe na konju, jer je kao čobanin naučio spavati do
podne. Tako mu konj zaluta među careve konje i kada su ga pokušali oterati, car Stjepan ga ipak
primi među svoje. I tako je Miloš jahao sa carem i njegovim konjima. Milošev konj bio je snažni
i brzi kulaš, svi su se čudili odakle takvom „lošem junaku“ Bugarinu takav konj. Takvog konja
imali su samo Vojinovići.
 3

Tri šičarcije koji su sve to promatrali, odlučili su izmamiti Miloša i njegova konja, pa kad su bili
blizu klisure, malo su izostali. Kad im je Miloš prišao, pitali su ga želi li razmeniti konja za
volove, ralo i stotinu dukata. Miloš ih odbije i kaže da bolje od ovog konja ne traži, ali oni mu
zaprete da će im konja ili prodati ili će ga oni na silu oteti. Miloš ih sve istuče svojim
šestopercem i otera.

Kada su svatovi došli na Leđanu, razapeli su šatore po polju. Podelila se zob svim konjima, osim
Miloševom, pa je on išao od zobnice do zobnice i uzimao zob dok nije napunio svoju. Nakon
toga pitao je mehandžiju vina, ali ovaj pokuša da ga otera govoreći da nije za njega ovo vino
koje se pije iz pozlaćenih čaša. Miloš i njega udari, pa mu ovaj dade sve vino.

Ujutru, kad je svanulo sunce, sa zidina grada javili su se Latini i pozvali cara Stjepana na junački
mejdan, odnosno dvoboj. Ako se ne odazove, odavde neće izaći živ, niti će ikoga odvesti sa
sobom, kamoli Roksandu. Kada je to čuo car Stjepan, obratio se svatovima i pitao ima li junaka
među njima kojeg je majka opremila za mejdan. Nitko se ne javi, pa car zažali što sa sobom nije
pozvao svoja dva sestrića Vojinovića, jer bar bi oni za njega na mjedan izašli.

Ali onda dođe Miloš i pita cara može li on da ode u polje na mejdan. Car mu kaže da može i ako
ubije zatočnika, on će od njega napraviti čestita čoveka. Miloš uzjaha svog konja kulaša, pa
uzme koplje, ali naopako. Car ga opomene da će mu se Latini smijati ako bude tako nosio koplje,
ali Miloš mu kaže da će ga on lako okrenui, ako bude bilo potrebe.

Kad su Latini videli Miloša kako se približava, podsmehivali su mu se jer nije nosio odeću
dostojnu careve zamene, već bugarsku. Mislili su da se kraljev zatočnik nema čega plašiti, niti za
što krvariti. Ali kada su se sukobili kraljev Latin i Miloš, ovaj mu lako pocepa koplje i prikuje ga
za leđanska vrata, a onda i odseče glavu, pa odnese svome caru Stjepanu. Car Milošu dade
mnoga blaga.

Ali onda na zidine izađu Latini i ponovo izazovu cara. Kažu mu da su na livadi tri konja viteza i
na njima tri plamena mača, sa vrhovima okrenutima prema gore. Mora ih preskočiti ili neće živ
otići s livade niti će devojku dobiti. Nitko mesto cara nije hteo da izvrši i taj izazov, osim Miloša
Vojinovića. On ode i preskoči tri konja sa tri plamena mača. Ni to nije bilo dovoljno, pa Latini
postave još jedan izazov. Kažu caru da ode pod najvišu kulu u Leđanu, jer na njoj je koplje, a na
koplju zlatna jabuka. Miloš odmah pita cara sme li on da strijelja jabuku i car mu dopusti. Miloš
ode pod kulu i prostijeli zlatnu jabuku.

Latini tada doviknu sa zidina grada da su pred belu kulu izašla dva careva sina i tri lepe devojke,
sve tri jednolike i isto obučene. Neka car ode i prepozna koja je među njima Roksanda, ako ne
pogodi, neće živ otići s livade. Car pozove Todora vezira i kaže mu da ode i odabere devojku, jer
jedini ju je on vidio, ali ovaj kaže da je nije vidio jer su mu je doveli po mraku. Car pomisli da su
napokon nadmudreni, ali dođe Miloš Vojinović i kaže da će on da ode i raspozna devojku. Car
Stjepan mu dopusti.

Ode Miloš do devojaka i napokon sa sebe skine bugarsku odeću koju je do tada nosio, skine i sav
nakit koji je imao i prostro ga po zelenoj travi. Kaže devojkama neka ona među njima koja je
 4

Roksanda pokupi sve to zlato i drago kamenje, a ako to učini ona koja nije kraljeva kćerka,
odseći će joj ruke do lakta. Dve devojke pogledaju u Roksandu, a ova krene da skuplja nakit.
Devojke pokušaju da pobegnu, ali Miloš ih sve ulovi. Roksandu i još jednu devojku dade caru, a
drugu ostavi sebi.

Car Stjepan sa svatovima i nevestom napokon krene svome dvori, ali Miloš ga upozori da će mu
jedan vojvoda pokušati oteti ženu. Kaže mu nek oni k dvoru, a on će ovde da sačeka vojvodu.

Kada su svatovi otišli, kralj pozove vojvodu i pita ga kakav je to bugraski junak savladao sve
izazove. On mu kaže da to nije bio Bugarin, nego Miloš Vojinović, ali ga car ne prepoznaje.
Kraljica pošalje vojvodu da ubije Miloša, ali kada ga susretne na polju, Miloš mu odrubi glavu,
pa ubije i tristo konjanika koji su s njim išli. Kada caru donese odrubljenu glavu vojvode,
napokon se i sam razotkrije. Car se iznenadi i pita ga zašto mu se pre nije otkrio, mesto šta je
trpio šta ga ovaj muči sa gladi i žeđi. Na kraju mu beše drago šta je mili nećak bio uz njega celo
to vreme jer – „teško svuda svome bez svojega!“.
 5

Miloš Vojinović je u narodnoj epskoj pesmi Ženidba Dušanova, iako visokog roda i sestrić cara,
prikazan kao čovek iz naroda. Njegove osobine - junaštvo, snaga, duhovitost, lukavost - izgradile
su jednog od najomiljenijih junaka epske narodne poezije.

Miloš Vojinović nosi u sebi izrazito osećanje rodovske zajednice, zbog kojeg Vojinovići ne
mogu da puste cara Dušana bez nekoga bliskoga po rodu, ko će mu se "naći u nevolji". Tako se
Miloš Vojinović, carev sestrić, koji čuva ovce u planini, prerušava u neuglednog slugu,
Bugarina, i odlazi u svatove.

Svatovi ne gledaju Miloša Vojinovića, već njegovo odelo. Potcenjuju ga, čude se i čak hoće da
ga biju. Miloša su ipak, najviše potcenile tri šićardžije. Smatrale su ga ne samo lošim junakom,
nego i glupakom. Zato i pokušavaju da ga prevare. Oni mu nude konja još boljega i još pride
stotinu dukata i suviše ralo i volove, a on sve to odbija izgovarajući se da ne može da umiri ni
svoga - "lošijeg" - konja, da dukate ne zna ni na kantar meriti ni brojem brojiti, da ne zna šta bi
sa ralom i volovima - jer mu nije ni otac orao, zato što je bio čobanin. Trojica šićardžija i
nasilnika su brzo postali kukavice. Nestala je njihova nadmenost, a oni se razbežaše po polju.
Miloš je jednog po jednog izbacivao iz sedla, propraćajući to duhovitim primedbama.

U najvećem delu pesme Miloš Vojinović je prikazan kao čovek iz naroda, čobanin. On je hitar,
lukav, domišljat, neustrašivo bezbrižan i pomalo šeret kao i poznati i omiljeni likovi iz narodnih
pripovedaka. On je takav kada zadrema na kulašu, jer je "zlu nauku" - da pospava svagda oko
podne - naučio po planini ovce čuvajući. On je takav kada sam, idući od jedne do druge zobnice,
nabavlja zob za svoga konja.

Miloš Vojinović je prikazan kao veliki junak i dorastao svakoj prepreci i svakoj teškoći. On lako,
gotovo igrajući, rešava sve zadatke kojima drugi nisu dorasli, a od njega niko ne očekuje da ih
može rešiti.

Prema neprijatelju Miloš Vojinović ima nemaran stav. Takav je kada razgovara sa carem, kad sa
kopljem okrenutim naopako polazi na megdan kraljevom zatočniku, kada ne skinuvši tešku
kabanicu polazi da preskoči tri konja viteza i na njima tri plamena mača - govoreći: "Kojoj ovci
svoje runo smeta, onđe nije ni ovce ni runa".

Miloš Vojinović je vešt strelac kada strelja kroz prsten jabuku. Svoju hrabrost pokazuje i kada
pobeđuje troglavog Balačka vojvodu i uništava latinske katane.

I u situaciji kada treba da prepozna devojku Roksandu Miloš Vojinović se ponaša ne kao plemić,
već kao seljak i čobanin. Kaže da će Roksandu poznati po braći, kao što je u Šari od trista
jaganjaca svako po ovci poznavao. On je čovek iz naroda, čobanin - ne samo po odelu sve do
trenutka kada skida bugar-kabanicu, da bi svojim sjajnim ruhom zbunio i prevario Roksandu.

U lik Miloša Vojinovića narodni pevač je utkao veliko junaštvo i mudrost. Miloš je u narodnoj
epskoj pesmi Ženidba cara Dušana, imao da pokaže Latinima - "starim varalicama" i uobraženim
 6

gospodičićima - i svima drugima za šta su sve kadri prezreni balkanski čobani, kakva se fizička i
umna snaga krije u njima.