Владимир Ђорђевић

АКО НИСИ ФИН

СРЕДИЋЕ ТЕ ЏИН

Крагујевац,
2007.

Лица:

Милица

Каћа

Боки

Срећко

Вуја

Боки М.

Јоца

Очух
 Мајка

Учитељица

Наратор:
Ви знате за доста бајки. Неких се сећате одлично, а некима знате само име.
Неке су вам се свиделе а друге не. Али свака бајка има своје јунаке. Ова
бајка која је пред вама дешава се у садашњем тренутку, а јунаци су можда
и неки од вас.

У парку испред зграде неколико другара игра зуце. Срећко је постављен да

га други ударају и он погађа ко га је ударио.

Срећко (показује на Јоцу): Ти си ме ударио.

Јоца: Ма нема шансе неко други је то био.

Поново се Срећко поставља и ударају га.

Срећко (окрећући се ка Бокију): Није нико други него ти.

Боки: А не, и овог пута грешка, питања су баш тешка.

Срећко: Није фер сигурно ме лажете.

Јоца: Хајде нема љутње.

Срећко: Ма нећу више са вама, ви сте преваранти.

Боки М: Како можеш тако да нас зовеш па ми смо твоји другари.

Срећко се љути, као да хоће да прекине игру и одлази у крај.

Јоца: Хајде сада све поквари.

Вуја (дотрчава сав задихан): Другари слушајте, нешто страшно се десило.

Сви у глас: Шта?

Вуја: Нашој другарици Милици умрла је мајка.

2
Сви: Јао.

Срећко: Е што би било лепо да је овај живот бајка.

Каћа: Ево нам је учитељица.

Сви: Добар дан.

Учитељица: Здраво децо, имам нешто да вам кажем, али немојте...

Вуја: Већ знамо, управо сам дотрчао да им кажем.

Учитељица: Видите морате се наћи другарици у невољи, неће јој бити

лако да живи без мајке.

Срећко: Баш ми је жао.

Вуја: Она је свима нама помагала када нам је било потребно.

Учитељица:
Зато сада ви треба да се покажете као прави пријатељи.

Каћа:
Ми то заиста јесмо, је ли тако?

Учитељица:
Хајде ви се договорите, па ме обавестите када ћемо да одемо до ње да
видимо како можемо да јој помогнемо.
Срећко:
Али учитељице, има ту један велики проблем, можда и већи од овог
тренутног.

Учитељица:
Реци шта је у питању?

Срећко:
Њен очух, тек ће сада да је мучи.

Учитељица:
Не разумем, никада ми се није жалила.

Боки:

3
Па није, трпела је, и ми смо једва сазнали.

Учитељица:
Мораћу да се позабавим тиме, не може то тек тако да прође. Јавите ми када
идемо код Милице.

Учитељица одлази.

Сви:
Важи, договорено.

Боки:
Па како ће она сада сама.

Каћа:
Није сама она је са нама.

Вуја:
Како ће она са тим њеним очухом на крај изаћи, да ли ће се уопште снаћи?

Боки:
Он је њу мучио и пре, чекајте он има још ћерке две.

Каћа:
Да али то су његова деца, за Милицу се он много не штреца.

Вуја:
Знам, причала ми је Милица, њима купује свашта.

Срећко:
А Милици говори како треба да се среди цела башта.

Каћа:
Ми не смемо дозволити да она пати, тај луди очух треба да се премлати.

Вуја:
Пазите, ми морамо њега да преваспитамо, он не сме да је туче.

Боки М:
И за уши вуче.

Боки:
Мора да буде са њом фин, иначе видеће како мучи џин.

4
Вуја:
Шта кажеш.

Боки:
Тај џин, је уствари беба од џина, али је сподоба фина. Некада је његов тата,
велики џин, био задужен да брине о жалбама деце коју родитељи муче. А
пошто је отишао у пензију, у далеку земљу Блензију, сада то ради његов
син, такође џин само малих димензија.

Каћа:
Ја не знам где је та земља Блензија.

Боки:
Ма то је близу.

Каћа:
Јел се то иде ка Паризу?

Вуја:
Ма не, иде се тамо до мора, па иза тринаест гора, па преко шума и ливада.

Боки М.:
Где опасност влада.

Каћа:
Каква опасност?

Вуја:
А има и крволочних животиња, оне су опасне.

Каћа:
Ма повешћемо псе расне, па када наиђе сподоба нека, пас одмах скаче,
неће да чека.

Срећко:
Видећу ја да средим нешто да нас неко одвезе.

Боки М.:
Ма то је безвезе, боље да се прошетамо до тамо.

Јоца:

5
Да се прошетамо? Јесте и онда сретнемо лава на путу и ти му пружиш
руку, лепо се испричате и кренемо даље без проблема.

Каћа:
То шансе нема. Какви пешака, па да оштетим ципеле нове.

Вуја:
Јао пази да се не испрљају, где ти да идеш пешака, да ти се закачи коса у
трње и грање, тада би било опасно стање.

Каћа:
Шта си се ти наврзо на мене?

Срећко:
Хеј скренули сте са теме.

Боки:
Значи возиће нас неко, знам, такси.

Срећко:
Како да си само ти толико паметан, јесу ли то тебе баш добро заливали
када си мали био.

Каћа:
Не, не, он је витамине пио.

Боки:
Не, мене су хранили концентратом.

Јоца:
Па види се, немаш стила, од тебе би добра свиња била. Да те угојимо и
продамо.

Боки М.:
И онда ћемо иматипаре за такси.

Каћа:
Ми нешто друго треба да радимо, а не да се препирете.

Боки:
Реци, је ли лепо да другари једни другима прете.

Каћа:

6
Није, и молим без примене силе.

Срећко:
Мислим да о свему треба да обавестимо учитељицу.

Вуја:
Па мислиш да ће да ти поверује да ће џин да реши ствар.

Јоца:
Никоме ништа не говорите, да не испадне неки дар-мар.

Вуја:
Договорено је, идемо код џина да му кажемо да Милица доживљава
трауме.

Боки М:
Ја се плашим шуме. Тамо има разних створења, јел морамо баш кроз
шуму?

Боки:
А ту смо дакле.

Срећко:
Слушајте, да ли сигурно знате где живи тај син од џина. Немој да залутамо
па да неможемо после да се вратимо. Или још горе што може да се деси
јесте да нас нешто ухвати у шуми и поједе.

Боки М.:
Јао мајко моја.
Јоца:
Ма шта кукате, ја сам ту да средим све, треба само да понесемо мотке две.

Боки М.:
Због чега?

Срећко:
Ако нас нападне нека караконџула.

Боки М.:
Ма неће, увек имамо среће. Хајдемо.

Милица у својој соби риба под.

7
Милица:
Ех, већ пети дан је како рибам, не могу главу да дигнем, очух ме много
малтретира.

Улази очух.

Очух:
Нема џабалебарења, хоћеш да те ја издржвам а ништа да нерадиш, има да
рибаш дан и ноћ иначе ћу опет да те затворим у подрум и да те вежем за
радијатор.

Милица:
А ваше ћерке могу да се играју и да излазе, а ја као да сам роб.

Очух:
Види ти њу, како се усуђујеш да то кажеш, ја одавно нисам видео тако
безобразно дете, немој ручак да није скуван, кућу да средиш, башту да
окопаш, мојим ћеркама да однесеш код шнајдерке све што је потребно да
им сашије нове хаљине, да свратиш да им купиш сладолед и слаткише али
све по два комада, за татине лепотице.

Милица:
Па зашто не нађете неког другог за мучење, шта сам ја скривила?

Очух:
Још се усуђујеш да питаш, мање а безобразније створење још нисам видео.

Милица (више за себе):

Ти не можеш ни да видиш ништа, јер си луд.
Очух:
Шта кажеш?

Милица:
Ништа ништа.

Очух:
Видећемо, има још лепих казни, да видимо шта можеш да издржиш и док
те ја храним има да буде како ја кажем. На крају крајева и за тако
непослушне постоји лек, даћу ја тебе у дом, па да видиш.
Не шали се са животом, и немој да све ниси обавила. Не заборави, нема
друштва и свраћања код другарица, немаш право да користиш телефон,
још не могу да исплатим оне рачуне које је твоја мајка направила.

8
Милица (устаје и замахује руком да га удари, али је он хвата за руку и
уврће јој руку, то је боли):
Не дирај ми мајку, ти си је и убио, ти си убица људи.

Очух:
Последњу шансу ти пружам да останеш овде.

Гура је од себе, она пада на под и плаче. Очух излази.

Милица лежи на поду и плаче, кроз плач дозива мајку, која се појављује иза
ње. Милица је невиди али осећа њено присуство.

Мајка:
Не бој се кћери моја, ја сам, твоја туга ме је довела да ти кажем да не
плачеш више. Морало је тако да буде, болест ме је раставила са тобом, али
иако нисам физички ту, мајка је увек поред тебе, пази те и чува.

Милица:
Мајко како ћу без тебе, он ће ме уништити.

Мајка:
Не брини, живот нам често даје улоге којих се плашимо, мислимо да
нећемо издржати терет који са собом носе, али не бој се. Тамо где је љубав
нема места за страх. Мајка те воли.

Мајка нестаје.
Милица (кроз плач):
Не остављај ме мамице, неееее.

Друштво је на окупу, договарају се како да помогну Милици.

Срећко:
И шта рекосмо, да спремамо оружије и кренемо на тог очуха лудака.

Боки М.:
Што му је мозак попила сврака.

Боки:
Како ћемо, можда је стварно опасан?

Јоца:
Није опаснији од мене, када се ја нарогушим биће свашта.

9
Срећко:
Ала теби лепо ради машта.

Стиже Каћа.

Каћа:
Замислите, покушала сам да одем код Милице, од страха су ми се укочиле
вилице.
Видела сам како је оне очухове ћерке муче и како је очух туче.
Њен очух ме је отерао и рекао да нико више код ње несме да долази, чак ни
поред њихове куће да пролази.

Срећко:
Ма немој, њега неки аутобус да помази.

Вуја:
Она неће моћи то да издржи, морамо да будемо бржи.

Срећко:
Морамо да одемо до сина од џина и све да му испричамо. Да му кажемо
колико није нормалан тај очух њен и да треба да се казни.

Вуја:
Или отрчи до Милице па му те справе за мучење мазни.

Каћа:
Кажу да тај џин има једну огромну књигу и ту све пише, како да се казне
они што муче децу. Јер ко децу мучи, џин ће на главу да му се сручи.

Јоца:
Јаоооо, ала ће бити смеха када почне очухова дрека.

Боки:
Морамо да наведемо све то чиме је он мучи, да бисмо све то написали у
захтеву џину да казни очуха. Кажу да прима само писмене захтеве.

Срећко:
Неко мора да оде до Милице да јој каже за наш план. Онда ће имати миран
сан.

Боки:
И да види какве су те казне, да наше речи пред џином не буду празне.

10
Каћа:
Можда опет да покушам ја, мада ме брине замисао та.

Вуја:
Никако, па и тебе да зароби, и шта онда да радимо, треба да пишемо два
захтева џину.

Боки М:
Морају нове идеје да нам сину.

Боки:
Морамо да пазимо да на с очухове ћерке пушком не скину.

Вуја:
Неће, кад нишане увек кину, па ће да промаше.

Јоца:
А онда су наше.

Срећко:
Ево ја идем сам, ући ћу преко крова, а пут ће ми показати она мала сова.

Боки:
Али не знаш сва слова, како ћеш да запишеш све те казне разне.

Срећко:
Памтим без проблема, у мозгу ми је компјутерска шема.

Вуја:
Онда иди ти сам, а ја ћу лап-топ да ти дам, овај са камером.

Каћа:
Па нека сними камерица оно што каже Милица.

Срећко:
Одлично, онда џину шаљемо диск са снимком, тако је боље, видеће о чему
се ради, па чак и како је очух тера да кромпир сади.

Каћа:
Није то ништа, терао је он њу и да чисти септичку јаму, и са сто оваца
остављао је саму.

11
Боки М.:
То је страшно, што ја не волим да чувам овце.

Јоца:
Замисли да се затрчи неки ован, па да те потера.

Каћа:
Доста вас двојица, ситуација је озбиљна.

Вуја:
Ма то је све за џина, он је у више земаља председник комисије за суђење
мучитељима деце.

Боки:
Он ти дође као неки међународни арбитар.

Јоца:
Шта си реко?

Боки:
Читај мало књиге па ћеш боље да чујеш.

Вуја:
Да, он је међународни судија.

Каћа:
Јаоооо, па када све буде видео, како јадна Милица муке подноси, колико
далеко воду носи, колико ливада коси, неки кажу да је ишла за очуха и да
проси.

Срећко:
Е то је превршило сваку меру, не треба му суд, дајте ми тестеру.

Каћа:
Хоћеш да га претестеришеш?

Срећко:
Ма не, хоћу да одсечем оно велико стабло и да га забодемо испод наше
липе па да очуха вежемо.

12
Боки М.:
Хајде да га вежемо.

Боки:
Или да ти дамо бич па да га бичујеш?

Јоца:
Не него тебе ћемо да пустимо, па га мази цео дан. Да се шиба него шта.

Срећко:
Да се шиба.

Боки М.:
Хеј и казна мора бити хумана.

Каћа:
За овакве злотворе, свака хумана казна је више помиловање.

Срећко:
Што ми бијемо главу око тога, ту је тај џин и његов међународни суд.

Јоца:
Видећемо на крају ко је луд.

Вуја:
Ево стиже учитељица, ни речи о нашем плану.

Учитељица:
Какав је договор, када идемо код Милице?

Боки:
Овај... поподне..., не овај... вечерас.

Каћа:
Ма не... идемо... сада.

Учитељица:
Шта је са вама, нешто сте се упетљали, је л’ ви то нешто кријете?

Боки М.:
Ма не, не... само смо мислили... да ...(остали га ућуткавају)

13
... да идемо ипак сутра.

Учитељица:
Ма ви нешто кријете.

Сви:
Ма не, само нам је тешко.

Учитељица:
Не разумем, шта сте ми оно рекли о њеном очуху, ја сам га позвала
телефоном и био је тако љубазан, баш се брине о Милици. Каже да ће
његове ћерке сада све да јој помажу јер је оне много воле.

Срећко (више за себе):

Преварант, видеће.

Боки:
А и оне његове ћерке, праве караконџуле.

Учитељица:
Шта си рекао?

Вуја:
Ма каже да се очух претвара.

Јоца:
Јао када га ја претворим у жабу, има само да крекеће.

Учитељица:
Опет ми ништа није јасно, значи идемо данас.
Сви:
Идемо.

Милица риба под, уплакана.

Милица:
Е мајчице моја, видиш ли ти тамо горе шта ми овде раде, не могу више,
нема никога да ми помогне, сама сам против ових лудака. Ове две сподобе,
његове ћерке, појеле би ме када би могле. Шта да радим мајкице моја?

Појављује се мајка иза ње, она је не види али осећа њено присуство.

14
Мајка:
Душо мамина, не плачи, нема разлога да бринеш мама је са тобом.

Милица:
Како си самном, када не могу да те загрлим.

Мајка:
Једино то неможемо.

Милица:
А шта можемо?

Мајка:
Можемо све, имамо најаче оружије које постоји, а то је љубав. Ко љубави
има има све.

Милица:
Не могу, он је луд, убиће ме.

Мајка:
Мораш да издржиш, често мислимо да излаза нема, али када се најманје
надамо појави се светлост која победи све. Треба само да верујеш да ће
тако бити.

Милица:
Мајчице моја, да није ових твојих речи ја бих полудела.

Мајка:
Често када је тешко утеха дође на неки начин, овамо ме доводи јачина
наше љубави. Док год се волимо бићемо заједно.
Милица:
Значи увек.

Мајка:
Да, љував је вечна и за њу нема препрека.

Мајка одлази.

Милица:
О Боже, да љубави није ништа неби могло да постоји. Издржаћу.

15
Срећко изненада упада у собу.
Милица је уплашена и изненађена, грли га.

Милица:
Јао знала сам да ме ви нисте заборавили.

Срећко:
Зар си сумњала, немамо много времена, морамо да будемо ефикасни и
одговори твоји треба да буду јасни.

Милица:
Не знам шта сте смислили?

Срећко:
Све знамо, како живиш и колико те муче, треба да сакупимо доказе и да их
пошаљемо на међународсни су да докажу да је твој очух луд.

Милица:
Ма ту нема шта да се доказује, моја душа све казује.

Срећко:
Па мораћемо све да снимимо, понео сам камеру, везана је даљинском
везом са лап-топ-ом и све то пакујемо и шаљемо да се види каква је
ситуација.
Само ми је жао што ћемо бити на том суду најгора нација.

Милица:
Ма овај очух је изрод.

Срећко:
Види, морамо овде негде да поставимо камеру и када он дође да се све
сними, морам негде да се сакријем, не брини ако буде густо, ја ћу са њим
да се бијем.

Милица:
Ево уђи у овај ормарић и буди миран, ма шта да видиш не излази, ако те он
спази биће катастрофа.

Срећко:
Ма ја сам ти стаки камерман, снимао сам рођендане, утакмице нашег тима,
снимао сам као се деди тели крава и све је испало страва.

Милица:

16
Када ово снимиш баш ће бити страва, уплашиће се сви, само да се не
уплашиш ти.

Срећко:
Ти сада када он уђе немој ништа да радиш, да би га изнервирала.

Милица:
Ма ја њега нервирам увек, не може да ме смисли.

Срећко:
Видеће када га буду ови из суда притисли.

Милица Срећка затвара у ормарић.

Улази очух.
Милица лежи на сред собе са рукама под главом.

Очух:
Баш лепо, мала моја девојчица одмара.

Милица се тргне и не може да верује да очух тако говори.

Милица:
Молим?
Очух (прилази јој):
Па ред је и ти да се одмориш.

У том моменту му се мења израз лица и он начисто полуди.

Очух:
Да нећеш да ти уплатим десет дана на мору, да се излежаваш, ленштињо
једна безобразна. Уста,ј ради, само ленчариш. Нећеш ти мени видети бела
дана.

Милица:
Доћи ће и теби крај.

Очух:
Не вреди, поново морам да те ставим на муке, да те вежем у подруму тамо
где су пацови, да са њима делиш храну, али морамо да пожуримо, да мојим
ћеркама поспремиш собе и да им испеглаш хаљине, и да одрадиш све што
си пропустила док си била зтворена у оном кавезу за коке носиље. Пићеш
и даље воду из оне посуде из које пију мачке, љубимци мојих ћерки. Од

17
сада ћеш да спаваш са прасићима у свињцу, нећу кревет да ми прљаш. Ма
више ти нећу ни давати да једеш, само по кору хлеба дневно, ионако си се
угојила, има да видиш шта су муке.

Милица:
Ти си изгубио везу са мозгом, начисто си полудео, вратиће ти се све то.

Очух:
Како се усуђујеш да ми претиш.
Очух замахује руком да је удари.
У том тренутку Срећко у ормару кине и очух то чује.
Очух се тргне ослушкује одакле је дошао звук. Приближава се ормарићу,
опет се чује кијање, Милица се поставља испред њега и кија на силу да би
му одвукла пажњу.

Очух:
Шта је то сада, чуо сам некога.

Милица:
Кога си чуо, то ја кијам?

Очух:
Хоћеш и лудог да ме направиш, је ли?

Милица:
Ма какви, знаш колико те волим.

Очух:
Ако нађем некога у том ормарићу, убићу и њега и тебе.
Прилази ормарићу опрезно, Млилица држи руку на устима, одједном
Срећко са камером у руци излази и стаје наспрам њега. Он га вреба да га
ухвати.

Очух:
А ту си гњидо, сада си готов.

Срећко пролеће кроз његове ноге и истрчава из собе.

Очух:
А ти, сада је доста свега, нећу више да ми правиш проблеме у животу,
завршићу ја са тобом. Само да узмем бодљикаву жицу.

Очух излази.

18
Појављује се мајка као и у претходним сценама.
Милица лежи на поду и плаче.

Милица:
Мајчице моја где си, мајчице?

Мајка:
Ту сам кћери, убија ме твоја бол.

Милица:
Ово је крај.

Мајка:
Није, ускоро ће бити све другачије, јер сунце и греје само због добрих
душа а има их још. Ниси ваљда заборавила на једну важну ствар у животу,
а то су пријатељи, које ти на срећу имаш.

Милица плаче.

Друштво нестрпљиво чека Срећка да се врати од Милице.

Боки:
Још га нема сигурно је нешто забрљао, није требало да иде сам.

Јоца:
Требало је оружије да му дам.

Боки М.:
Шта лупате доћи ће и безбедно проћиће.

Боки:
Ако преживи свако ће да му се диви.

Јоца:
Или да спремамо сахрану.
Бокија М постављају да легне као да је мртав и Вуја над њим држи говор.

Вуја:
Драги наш и никада не прежаљени. Дао си свој живот у жару борбе да
Милицу ослободиш мука.
Боки М скаче и плаши их , као да се повампирио.

Каћа:

19
Ако га убију биће брука.

Боки:
Ма биће херој, има да га прогласе за сниматеља године.

Каћа:
Је л' вама ништа паметније неможе да сине?

Јоца:
Па није лако када се гине.

Изненада Срећко дотрчава до њих.

Боки и Вуја га загледају са вих страна.

Срећко:
Имам диск, све је ту, имамо доказе праве, што ће очуха да ставе иза браве.
Хеј шта ме загледате.

Боки:
Не могу да верујем.

Боки М.:
Не могу да верујем.

Вуја:
Је л' имаш обе ноге?

Јоца:
И обе руке, а ух.
Каћа.
Шта је вама нисте баш нормални, ко да сте са Марса пали.

Боки:
Ти преживе брате.

Вуја.
Тешко ће то многи да схвате.

Боки М.:
Мора да имаш бар једну огреботину.

Срећко:
Ма не, без грешке, све је одрађено са смешком.

20
Каћа:
Причај како је било.

Срећко:
Па ништа уђем ти ја кад оно, њен очух је држи везану на столу у гаражи а у
руци држи упаљену моторну тестеру.

Вуја:
А уууууууууууу, и шта би онда?

Јоца:
Шта онда би?

Срећко:
Ништа, ја полако приђем, ударим му два шмара, узмем ону тестеру и
кажем: „Хајде сада у шуму да сечеш дрва, а не да мучиш ову јадну
девојчицу“.

Боки М:
Еј, да те питам, јеси ли то сањао дању или ноћу?

Вуја:
Много бре лажеш.
Ту је диск сада ћемо да видимо које је марке та тестера. Где је диск?

Срећко:
Дао сам га Каћи.

Боки:
Па где се она сад изгубила, ааа ево је стиже.

Каћа (долази):
Види се и чује све, одмах сам послала мејлом џину да напише пресуду.

Срећко:
Јао заборавили смо потпуно на Милицу. Лудак ће је убити док то стигне,
морамо сви код ње да јој помогнемо.

Боки М.:
Трчимо.

Наилази учитељица.

21
Учитељица:
Хеј, где сте потрчали, идемо полако, нема пуно до Милице.

Боки:
Морате да нас сачекате мало овде, брзо се враћамо.

Учитељица:
Па где идете, шта се догађа?

Јоца:
Ма ништа, овај, Срећку је пало куче кроз терасу и поломило је реп, па
морамо до ветеринара.

Боки:
Стижемо брзо.

Учитељица остаје сама на сцени.

Учитељица:
Ма сигурна сам да нешто мућкају. Мораћу да их пратим.

Милица је везана на столици у својој соби, једва гледа и плаче.

Очух:
Е тако, нема више проблема, нема ни воде ни хране, ниси заслужила.
Нећу више да ме узнемираваш.

Милица:
Мама помози ми.

Очух:
Иста си ко твоја мајка, не знам само што сам вас трпео.

Чује се како се друштво приближава.

Срећко:
Јесте у овој је соби. Бар је ту била.

Јоца:
Да нисмо окаснили.

22
Вуја:
Испашћемо највећи дебили.

Друштво стиже и сви одједном упадају у собу.

Боки:
Доста је било све имамо снимљено.

Срећко:
Све је ишло директно са камере на компјутер а одатле на централни
рачунар међународног суда.

Боки:
Све су чули и видели. То што ви мучите Милицу не може да прође
некажњено.

Очух:
Хеј дечице па то сте ви, ја се баш питам што вас нема неколико дана,
хоћете сокиће?

Боки М:
Даћу ја теби сокиће.

Милица:
Како те није срамота, а уплашио си се.

Очух:
Шта ко има да се плаши, па то су другари наши.

Милица:
Не наши већ моји, знају они како ствар стоји, нема друге, надрљао си.

Срећко:
Само што није пресуда стигла.

Боки:
И када се прашина буде дигла.

Јоца:
Нико неће моћи да те спасе.

Боки (одвлачи Срећка на страну да му нешто каже):

А шта ако однесе судији прасе, шта ће онда бити зна се.

23
Срећко:
Ма нема ти код џина корупције и мита, нити ће шта он њега да пита.

Боки:
Ево сигнала мислим да мејл стиже.

Очух:
Јао температура ми се нагло подиже.

Срећко:
Подићи ће ти се и притисак, када осетиш судијин стисак.

Очух:
А ко је судија, можда га познајем, можда смо заједно ишли у школу или
смо бранили на истом голу.

Боки:
Ма само ако ниси ишао у школу са џином.

Очух:
Ја сам ишао са децом фином.

Срећко:
Знамо да су фини, на фин начин се баве криминалом.

Јоца:
Доста више са шалом. Стигла је пресуда.

Боки М.:
Хајде читај.

Стиже учитељица.

Учитељица:
Хоћу објашњење, шта се ово догађа?

Очух:
Да стварно...

Срећко:
Да се ниси мрднуо.

24
Боки:
Учитељице ускоро ће вам све бити јасно.

Јоца:
Читај, читај.

Срећко:
Међународни суд за заштиту права детета, на основу приложеног
снимљеног материјала из кога се све види, и где су повреде права детета
јасне, доноси следећу пресуду.

Боки (узима јој папир и он чита даље):

Очух мале добре и послушне девојчице Милице, кажњава се са три године
затвора у коме ће правити дечје играчке, и аутоматски му се одузимају сва
деца.

Очух плаче.

Срећко:
Нема плакања, свакога ко друге мучи стигне казна.

Очух:
Како ћу без деце?

Боки:
Не бојте се, она ће без вас лако, јер њу воли свако.

Боки М.:
Само се ви спремите за затвор.

Деца одводе очуха.

Наратор:
И тако је Милица успела да се ослободи тешких мука. Очух је издржао
казну и после отворио радњу у којој прави разне играчке и увесељава децу
широм света. Милица је једног дана упознала свог принца и живели су
срећно до краја живота и поново је врло често плакала, али од среће.

KRAJ

25
Аутор: Владимир Ђорђевић
Дипломирани правник - драмски уметник - публициста
Ул.: В.Роловића 27/21
34000 Крагујевац
Тел.: 034/ 34 14 80
064/ 14 13 12 4
Mail: vlada_drama@yahoo.com

О АУТОРУ

Владимир Ђорђевић је рођен 1976. године у Крагујевцу.

По образовању је дипломирани правник али се више година бави
уметношћу - пише драме, глуми и режира позоришне представе.
Да сада је објавио шест књига од којих је једна званична лектира
за ученике основних школа у Србији.
Члан је Удружења драмских писаца Србије.
Његове драме извођене су и на међународним фестивалима.
Неколико његових драма постављено је на сценама у иностранству.
Аутор је већег броја радијских и телевизијских емисија.
Уредник је и рецензент неколико књига.

* Текст је заведен и заштићен под именом аутора.

26