ВЛАДИМИР ЂОРЂЕВИЋ

АКО СТЕ НАС РОДИЛИ, ОНДА НАС ВОЛИТЕ

Михајло, Аца и Боки седе у парку и причају.

Михајло: Ма шта да вам причам, пецамо ми тако, са обале, ја већ упецао две рибе од по осам и по кила.
Боки: Смањи мало, немогуће да су биле толике.
Михајло: Да, да, ова друга је имала не осам и по него десет и по.
Аца: Ма дај опет лажеш.
Боки: Како тако можеш да му кажеш то није лепо и уосталом он не лаже он измишља.
Михајло јури Бокија.
Аца: Ма он толику рибу није видео ни на телевизији.
Михајло. Ко вам је крив што нисте риболовци.
Боки: Али смо зато одлични ловци.
Михајло: Шта сте уловили медведа из цртаног филма.
Аца: Па ловимо, дивље патке, гуске, зечеве и шеве, ухватили смо свињу од триста кила.
Боки: Није баш толика била. Имала је осамстотина кила.
Јуре се.
Аца: И шта рече шта је било после са тим рибама које више личе на кита.
Боки: То око тежине мора да се испита.
Михајло: Па ја видим потону пловак, мислим сигурно нека велика риба.
Боки: Од једно кила двеста и онда полудиш из места.
Михајло га удара по глави.
Михајло: Повуче и штап, једва га задржах да не оде у воду, а риба поче да вуче, вуче.
Аца: Ти погледаш, кад оно, упецало се неко куче.
Боки:
Ма не неко маче па почело по води да скаче.

Михајло:
Ма ја нећу више са вама да причам, неверујете да толика риба може да се упеца, то је зато што сте још
деца.
Боки:
Како да ти верујемо када су то све лажи, хајде поштено кажи.
Аца:
А то несме да се ради, иначе ће учитељ батинама да се слади.
Михајло:
Е то не сме ми смо мали.
Боки:
Како си сада мали а овамо пецаш рибе од сто килограма?
Аца:
Од двеста килограма и двеста педесет грама.
Боки:
Ух извини молим те, извини нешто ми дигитрон блокирао.
Михајло:
Није фер да ме дирате.
Михајло почиње да плаче.
Боки:
Хајде мало плачи, како се оно каже: „Плачи, пчалчи мање ћеш да се смејеш“.
Аца:
Ма не, него: „Плачи, плачи мање ћеш да пишкиш“.
Михајло плаче још гласније.
Долази Марина.
Марина:
Јао опет сте се потукли.
Аца:
Ма нисмо се потукли.
Боки:
Него смо га за клемпаве уши вукли.
Аца:
Од чега ли су њему толико порасле уши?
Боки:
Он после купања мора на жицу да их окачи да се то мало просуши. Иначе могу да се убуђају.
Михајло још јаче плаче.
Марина:
Немате паметнија посла, ви се бијете а да знате само шта се десило Марку?
Михајло:
Шта се десило?
Боки:
Ухватио рибу од триста кила па му побегла.

Михајло:
Ааааааааааа, опет ме дирају.
Аца:
Хајде причај.
Марина:
Отишао је од куће и нема га нигде, свуда га траже.
Није га било два дана у школи, написао је једно писмо у коме пише следеће:
„Мене нико не воли и ја одавде одлазим, по свету ћу да се сналазим док не нађем некога ко ће да ме
воли јер ме овде много душа боли. Немојте да ме тражите јер идем на крај света. Не могу да разумем
моје родитеље зашто су ме рађали ако им нисам био потребан или можда јесам био па је сада та потреба
престала и ја сам вишак у својој кући. Све моје играчке остављам остављам (застаје са читањем)...
Боки:
Коме, коме, читај.
Аца:
Ма мени шта има да се питате.
Марина:
Све играчке остављам... остављам... својој другарици Марини..
Михајло:
Немогуће, дај да видим.
Боки:
Дај сви да видимо.
Марина:
А ууу, шта вам је... полако, ево, остављам својим другарима који су ми све у животу и са којима сам
провео најлепше тренутке. Аци, Михајлу, Бокију а све оне најлепше Марини.
Сви почињу да плачу.
Њима се захваљујем за све лепе игре.
Боки:
Ја не могу да издржим. Баш је тужно.
Плачу. Кукају.
Аца:
Хајде да поделимо играчке.
Боки:
Хеј лудаку па није човек још умро. То се дели имовина када неко умре.
Аца:
Ја знам шта ћу од играчака да узмем.
Михајло:
Е нећеш ништа све иде на равне части.
Марина:
Како можете већ се свађате? Ја имам предлог који наравно усвајамо.
Нико неће добити играчке, све дајемо у Црвени крст за сироимашну децу.
Михајло:
Добра ти је идеја.
Боки:
Па добро ионако су му све биле старе.
Марина: Хоћете да слушате даље.
Михајло: Читај.
Марина: Више ми је преко главе то што ме родитељи не примећују а ја њима све урадим што траже а за
мене немају ни један једини осмех а камоли неку лепу реч. Зато не желим више да им представљам
терет јер отац често каже боље ми је да свакога дана носим по петсто килограма на леђима него ово
дериште да слушам како кмечи. Е да више ја не би кмечао одлазим од оних који ме не воле.
Аца:
Али ми га волимо.
Боки:
Е то сада треба показати. Лако је рећи.
Тако ћу и ја једног дана када ми пукне филм. Они моји родитељи као да немају дете, само раде, јуре
неке паре а ја да носим патике старе.
Аца:
Ни код мене није боље, ни моји немају воље да се играмо, дружимо, једни другима љубав да пружимо.
Марина:
Чекајте морамо да га нађемо. Мора да зна да смо му прави другари и да за бриге не мари.
Михајло:
Док је нас бићемо његов спас.
Аца:
О види га пробудио се риболовац. Можда боље да ти не идеш са нама него да пецаш.
Боки:
Да. Замисли упецаш рибу од седамстотина килограма, продамо је и одемо да живимо у неку другу
земљу.
Аца:
У коју мајке ти?
Боки:
Ма није важно како се зове, него да у њој љубави има а када је тако онда све штима.
Михајло:
Е та земља не постоји, на карти је нема.
Марина:
Е ми ћемо да је направимо и завршена је та тема.
Ево да видите како је све почело и зашто је Марко отишао.
Михајло и ја бићемо његови родитељи а ти Боки буди Марко.
Ви другари видите па просудите сами о чему се ту ради и да ли је поштено да га отац тера да кукуруз
сади.
Марков стан.
Мајка чита неки часопис.

Мајка:
Јао како су дивна ова путовања, погледај само те плаже.
Отац:
Ма тамо има пуно гњаваже, и шта треба да одем тамо да ми се овај мали попне на главу.
Мајка:
Који мали?
Отац:
Па твој син.
Мајка:
А твој није, нећемо ни да га водимо, ионако има два кеца и нека му се смеју друга деца и нека седи кући
два месеца док је распуст.
Отац:
Има два кеца јер мајка не може да стигне са њим да ради.
Мајка:
Што да ради мајка, има и оца а има и учитељицу.
Отац:
А, она је још боља од тебе, видео сам дере се на децу као да није нормална.
Мајка:
Вала поред ове данашље деце ко би био нормалан.
Отац:
Па нико је није терао да буде учитељица могла је да буде месар или пекар и то онда мења ствар.
Мајка:
Ма ипак да га водимо, само да га тамо вежемо за неко дрво иначе ће да прави разне смицалице, сећаш се
да је прошле године гурнуо са брода оно мало дете у море.
Отац:
Када смо га питали због чега рекао је да га баш занима да ли може да плива брже од брода.
Мајка:
Не, не, неће да иде са нама, нека му овај распуст буде права тама.
Отац:
Научиће се памети, неће то да му штети, шаљемо га у село козе да чува, краве да музе, ала ће да лије
сузе.
Мајка:
Да, нека овце води на пашу и нека чисти шталу, и од њега да види неко помоћ, макар и малу.
Отац:
Зови га да му саопштимо вест. Јао када га убаце у свињац да чисти завидеће и глисти.
Мајка:
Где ли је то дериште, опет скита, е па од сада ће мало да се запита, зашто друга деца иду на море да се
проводе а он мора прасићима да носи да пију воде.
Отац:
Нека ради као црнац није заслужио да ужива и зато неће у мору да плива.
Има да ради, траву да коси, сено да купи, он мисли да смо ми глупи.
Мајка:
Нека башту полива, нека воће реже, нека гаји од лубеница вреже.
Отац:
Мора да види како је тешко када се ради по читав дан а он овде има џабе и храну и стан.
Мајка:
Ма да ниси претерао па он нам је ипак дете.
Отац:
Које дете ја сам се у његовим годинама рвао са биком.
Мајка:
Ма да, да ли и ми овде у ућу да доведемо бика па нека се рве са њим по читав дан.
Отац:
Мали је нама за то стан.
Мајка:
Са тобом нешто није у реду.
Отац:
Па како да буде када имам дете које ме нервира непрестано, све би он хтео а ништа да не пружи,
забранићу му и са другом децом да се дружи. Нека учи без престанка и ноћ и дан.
Улази Марко.
Отац:
Где си ти? Само скиташ а књига?
Марко:
Књига је моја брига а и распуст је.
Отац:
Распуст је за другу децу која су била добра а за такве као што си ти...
Марко:
Да сте више времена самном био бих бољи.
Мајка:
Шта треба, да се играмо са тобом?
Марко:
Па и да се играте што сте ме рађали ако вам не требам?
Отац:
Па да нам је требало нешто за игру ми бисмо родили играчку.
Мајка:
Има да идеш на заслужену казну, у село да чуваш животиње.
Марко:
Јао то, одувек сам маштао да будем укротитељ животиња, баш је лепо да се јаше свиња.
Он показује како ће то да ради.
Или замисли то, учим кокошке да лете или овце да постављају у јасле салвете да једу као господа а не
капо до сада са пода.
Отац:
Јел видиш он нас још и завитлава...
Мајка:
Јао што те раније нисмо послали да се опаметиш дете.
Марко:
Јао па када поведем краве да пасу па их учим да мучу све у једном гласу. Биће то хор крава биће
стварно страва.
Мајка:
Је га чујеш...
Отац:
Шта вреди али село ће све то да среди. Има да буде као бубица када се врати, на селу ће да схвати какво
дете треба да буде.
Марко:
Па какво могу да буде поред вас...
Мајка: Чујеш ли ти ово...
Отац:
Све смо ти дали а ти нам тако враћаш, мали, два кеца хеј да си стварно глуп не би ми било жао.
Марко:
Нисам глуп ја сам тата на тебе.
Отац:
А тек какав блам сам доживео због тебе на родитељском.
Марко:
А није те убио блам што једино ти од свих родитеља пред школом паркираш најновијег мерцедеса и
што читав град свашта прича о теби. Мене је неки пут срамота.
Мајка:
Како то разговараш са оцем?
Марко:
Ма нисам ја дебил.
Отац:
Што нису зарадили па би возили и они и ко то шта прича, немој да...
Марко:
Ма да, како си ти то зарадио? Мозгом? А завршио си школу где беше, које све улице су у питању?
Отац:
Је л видиш кога си родила, филозофа, научника, е не гине ти мотика, има да окопаваш пшеницу и да
постављаш бодљикаву жицу.
Марко:
Еј бизнисмену, пшеница се не окопава.
Отац :
Ја не знам шта је ово, као да није наше дете.
Мајка:
Страшно.
Отац:
За тебе треба смислити окове од тебе ће бити пропалица, кућа ће ти бити улица.
Марко:
Проблем је у теби и у твојој жени.
Мајка:
Хеј, ми смо ти отац и мајка.
Марко:
Одавно је мој живот престао да буде бајка.
Да сте ме волели и да сте ме више примећивали сда бисмо заједно уживали.
Отац:
Уживаћеш ти када те упрегну на селу и дају ти лопату дебелу.
Марко:
Па ви не схватате, ништа мени не треба, само љубав ништа више.
Мајка:
Чекај можда је дете у праву.
Отац:
И ти си против мене, да, шта сам друго могао да очекујем од жене.
Мајка:
Добро, иде у село да ради.
Марко:
Тешко је када се родитељ твојом муком слади.
Боки: Ово већ прераста у криминал то је насиље над децом па имамо и ми нека права, аи постоје
међународне институције које штите децу. Ово овако не може.
Аца:
Ево видели сте и реците је л лако нашем другу он је данима био сам, плакао, нису ни отац ни мајка
хтели да му помогну око домаћег. Добио је лоше оцене и да га не би послали у село он је побегао од
куће.
Боки:
Морамо му помоћи, како ће сам, где ће да ноћи?
Марина:
Да ли да причамо са његовим родитељима? Ма да, сврхе нема, мора да се прави нова шема.
Боки:
Морамо да уразумимо њих и да им обијаснимо неке ствари.
Аца:
Ево овако ћемо, треба прво њега да пронађемо да он буде на сигурном а онда да одредимо преговарачки
тим да иде код родитеља.
Михајло:
Хеј стигла ми је порука на мобилни са неког непознатог броја.
Боки:
Хајде признај, знаш да је нека девојчица, само која?
Михајло:
Чекај па то је порука од Марка.
Марина:
Читај, читај.
Аца:
Је л жив?
Боки:
Па да није жив не би могао да напише поруку.
Михајло:
Слушајте.
Чита.
Вероватно сте већ чули сигурно је било на вестима да сам се одметнуо од куће.
Боки:
Шта је урадио?
Марина:
Одметнуо се.
Аца:
Отишао човек у хајдуке.
Боки:
Јесу ли то они што су опасни?
Аца:
Јесте то су они што децу стављају у џак и носе у дубоки мрак.
Боки:
Јао мајко моја.
Марина:
Читај даље.
Михајло:
Чита.
...Одметнуо од куће. То сам урадио јер ме моји родитељи уопште не воле, никада немају времена за
мене, никада неће да ми помогну око школе, само се деру, што ово..., што оно..., и нисам могао више,
боље да одем јер ме ту нико не воли.
Аца:
А ми, па ми га волимо, шта му је?
Марина:
Морамо да покажемо да га волимо.
Боки:
Како се то показује?
Михајло:
Е сада морамо да реагујемо брзо да он тамо у шуми не...
Боки:
Да не липше од глади.
Аца:
Не може да липше, може да умре.
Михајло:
Овако, ја ћу да му пошаљем поруку и да му кажем да ћемо ми да му пружимо другарску руку и да је код
нас сигуран.
Боки иде да преговара са родитељима.
Аца:
Ево како ће то изгледати.
Ти Михајло поново играш оца а Марина мајку, Боки је преговарач. Па да видимо.
Стан.
Мајка:
Јао црни Станимире где нам је дете?
Отац:
Ма доћи ће он Драгице, ту је, затурио се негде.
Мајка:
Како дете може да се затури?
Није требало да га терамо да кромпир сади.
Отац:
Прво није кромпир него кукуруз, то је и твоја идеја била, ти си рекла: „Нема да иде на море има да ради
целу ноћ до зоре да пилиће шиша да са мачком јури миша“.
Мајка.
Јао шта лупаш. Ко зна где је, где спава, шта једе, како да се спасемо ове беде?
Отац:
Ма доћи ће до среде. Чекај да не оде у неку земљу страну?
Мајка:
Како ће да се снађе за храну, ништа не зна да спрема.
Отац:
Што га не научи нешто да спрема за ових десет година.
Мајка:
А ти си у његовим годинама као знао да куваш?
Отац:
Знао сам да испечем прасе.
Мајка:
Од малена само ражањ – зна се.
Можда смо били груби, можда је било превише, јао шта ће када почну кишеније понео кишобран.
Отац:
Ма купиће успут код кинеза. Ма мислим да он нас само зеза. Шта му је пало да од куће бежи, мора мало
више на ову данашњу децу да се режи.
Мајка. Ма можда смо ипак за ово ми криви.
Отац: Како родитељи могу да буду криви, увек су крива деца сви треба да имају бар по једног кеца, не
заслужују више.
Мајка: Можда је ту негде близу а можда далеко. Мислим да долази неко.
Улази Боки.
Мајка:
Јао Боки да немаш неке вести?
Боки:
Госпођо можете сести па да попричамо. Мене је овластила дружина за заштиту права детета да
преговарам са вама.
Отац:
А где је Марко? Само када дође па када га пропустим кроз шаке.
Боки:
Полако, до данас вас није занимало где је, да ли плаче или се смеје, да ли му је хладно или се осећа
гадно да ли му је ушао миш под кревет или му је веверица појела чоколаду. Можда му је жаба у ранац
ускочила или му се патика у бару умочила. Апсолутно ништа.
Мајка:
Ма занимало нас је, то нам је дете.
Боки:
Па зашто га онда не разумете¬?
Отац:
Ми не разумемо, а шта то? И какве ти жабе помињеш, какав миш?
Боки:
Па ево питајте и другаре које сам довео да вам кажу како треба деца да се воле и да се пазе и мазе.
Да утврдимо прво вашу кривицу.
Отац:
Још ће да нам се суди?
Боки:
Ма миран буди, нећеш више нашег друга да мучиш мораш о правима детета да учиш.
Отац:
Још ћу да идем и ушколу?
Боки:
Дабоме неки се и радују томе.
Мајка:
Па шта смо ми криви?
Отац:
Можда то што смо живи?
Боки:
Још питате о чему се ради. Прво нисте време проводили са њим.
Мајка:
Па ми радимо.
Боки:
Па дан има 24 сата, схвати то драги тата.
Мајка:
А колика ће бити казна?
Боки.
Зависи, да видимо колико домаћих нисте радили са њим?
Отац:
Ја сам радио једном када је био први разред.
Боки:
Добро узећемо у обзир.

Мајка:
Ја сам га водила у парк да се игра.
Боки:
Да, али нисте причала са њим него је сам морао да буде а ви сте седели на клупи са тетка Маром и
водили аброве.
Отац:
А ја сам га водио на базене.
Боки:
Да био си са својим другарима а Марко се умало није удавио.
Мајка:
А ја сам му купила нове панталоне.
Боки:
Да, да, оне много мале панталоне па је у њима изгледао као недоношче.
Отац:
А ја сам му куповао слаткише.
Боки:
Које си му брже боље сваки пут и појео.
Мајка:
А како све то знате?
Боки:
Па заштитници дечијих права вас непрестано прате. Мотре како се према деци владате, ако сте добри
нећете да страдате али видим да код вас има материјала за веклике казне.
Мајка:
А ко ће њега да чува?
А то не брините има он другаре који га воле који ће да га чувају да га олује живота не одувају.
Отац.
А ми, шта ће бити са нама?
Боки:
Вас ће на неко време прекрити тама, бацићемо вас у тамницу одакле нећете видети ни птицу.
Отац:
Па тамо је баш страшно.
Мајка:
Ја више не могу да стојим.
Боки:
А прпа, па да видите мало како је када децу мучите.
Мајка:
Ево можемо да обећамо...
Боки:
Да, да, да, обећете док ја не одем а онад опет иста прича у неким породицама било је и употребе бича.
Отац:
Ау то су опасне ситуације.
Мајка:
А чије су то блесаве креације.
Боки:
Па болесника, људи који се помало губе и децу туку, уместо да их љубе.
Отац:
А ми га нисмо тукли.
Боки:
А кајш који се поцепао на фронцле од удараца по његовој гузи.
Мајка:
Говорила сам ти не по гузи.
Боки:
Још горе ударали сте га и по глави.
Отац:
Па када је магарац прави.
Боки.
О, ево сами сте се одали. И када сте са батинама стали.
Мајка:
Па то је...
Боки:
Вас нисам питао ништа диобићете реч када са оцем завршим меч.
Отац:
Нећете ваљда да ме тучете?
Боки:
Не само ћу да вас бацим крокодилима.
Мајка:
Ма видите да је мршав, не би им се допао.
Боки:
Ма он је таман за предјело.
Ништа ви не брините само је боље на почетку да признате шта сте све радили и због чега је ваше дете
било тужно, жбог чека је плакао. То ћемо да саберемо, онда поделимо па помножимо, па одузмемо број
дана и број сати.
Отац:
Тај ваш рачун не може мој мозак да схвати.
Мајка:
Зато што је закржљао драги.
Отац:
Јао и ти си против мене, е пусте жене.
Боки:
Само полако и не треба то да разуме свако то је образац помоћу кога добијамо тачно колико је мука због
ваше немарности претрпео Марко.
А сада да видимо докле је стигла потрага? Друштво већ дуго иде по планини тражећи Марка.
Аца:
Марко, Марко, ух ала је велика ова пчланина.
Прикључују му се и остали.
Боки:
Где ли се крије, па није морао овако далеко, да ли је уопште ове некада живео неко?
Михајло:
Живели су пре петсто година неки чудни људи са великим зубима можда је још неки заостао овде у
жбуњу.
Боки:
Јаој мамице, мамице.
Михајло: Па сада када изађе из жбуна и крене на тебе ма има да те прогута док кажеш караконџула.
Боки:
Каква сад караконџула? Немој да ме плашиш.
Марина:
Јеси ли ти прикупио доказе против родитеља?
Боки:
Јесам, терете се да нису у складу са прописима и људским осећањима водили бригу о детету.
Михајло.
Право у мету, има да их затворе у тамницу.
Аца:
Као малог Радојицу.
Боки:
Па он није мучио децу него Турке.
Михајло:
Ма не он је гајио печурке.
Марина:
Мислим да се неки родитељи и горе од Маркових родитеља односе према својој деци.
Аца:
Он сада негде сигурно спава.
Боки:
Боли ме од свега глава.
Аца:
Хоћеш један лек главацилин али то је за ове што имају нешто у глави а за твоју је више овај
празноглавацилин.
Боки:
А твоја није празна твоја је пуњена али сламом.
Аца:
Јао а у твојој је сама памет види на уши ти кипи.

Марина:
као да киша почиње да сипи.
Михајло:
Имам осећај да смо близу, осећам да је Марко ту је иза неког дрвета.
Боки:
Да нисмо отишли на погрешну страну света?
Марина:
Мене ће сан да савлада.
Михајло:
Ево и магла почиње да пада.
Боки:
Јао неће ништа моћи да се види па ћемо да се погубимо.
Аца:
Нећемо наћи пут да изађемо из шуме.
Боки:
Лепо сам ти рекао да напумпаш на бицикли гуме да не идемо пешака.
Михајло:
За патику ми се залепила нека жвака.
Марина:
Да видим, откуда жвака усред шуме?
Боки:
Ма то сигурно медведи једу жвакаће гуме.
Аца:
Хеј, па то су жваке које жваће Марко.
Михајло:
Значи ту је негде.
Аца:
Е а можда га је појела нека шумска аждаја па је од њега остала само жвака.
Боки:
Јао није ваљда као да чујем да тамо нешто шушка.
Михајло:
Ма нећете да слушате, рекао сам да нам треба пушка.
Марина:
Јао ви неки мушкарци.
Аца:
И мене подилазе неки жмарци.
Боки:
Хајде да се вратимо па ћемо да га тражимо преко интернета.
Марина:
Е моји јунаци, ја ћу прва.
Аца:
Нешто се мрда иза оних дрва.
Марина:
Да погедајте па то је Марко, неможемо до њега ово је мочварно тле па можемо да потонемо у муљ.
Боки:
Мени је изашао жуљ. Ја више да ходам не могу.
Аца:
Ма како да дођемо тамо, он нас не види и нечује.
Боки:
Да га није неко шумско чудовиште заробило па га ослепело.
Марина:
Јао, он одлази, није нас видео, зовите га.
Сви га дозивају.
Боки:
Није нас чуо или није желео да нас чује.
Јао када одем код оних његових родитеља који су све ово замесили.
Аца:
Нисам знао да су му родитељи пекари.
Марина:
Ма то се само тако каже.
Боки:
А онај његов отац и лаже, као нису га мучили.
Па не би он сада живео у овој недођији.
Марина:
Добро барем знамо где је, нека они дођу овде па нека се извине за све што су му нажао учинили.
Шта ли раде ти родитељи? Одох да им кажем да смо га нашли.
Аца:
Идемо до родитеља да видимо шта они раде у овом тешком и напетом тренутку.
Отац:
Та деца су луда верују у чуда, да га нису они негде сакрили веома су ми сумљиви.
Мајка:
Ма дај знаш да смо претерали.
Отац:
Претерали са чим, што хоћемо да од њега направимо човека?
Мајка:
Ма не можеш да му звоцаш довека.
Отац:
И ко зна шта ти малишани смерају, са њима човек не зна чему да се нада.
Мајка:
Ма само да нам се врати сигурно сада много пати.
Нећу више никада да се дерем на њега само нека нам се врати.
Отац: Па добрто нећу ни ја само да дође кући нећуга никада тући.
Мајка: Спремаћу му свакога дана најлепше колаче
Отац: Куповаћу му све што пожели, само нека се врати, нека нам кућа буде пуна смеха, љубави а друго
ће његов тата да му набави.
Мајка: Јаој само да дође и да нас ова мука прође, од сутра нова правила живота.
Отац: Да није упао у неку пећину или у рудник. А можда је сео на воз и одвезао се до Данске скроз.
Мајка: Па шта ће чак тамо?
Отац: Е то треба да дознамо?
Улази Боки.
Боки:
Добро да сте се сетили да пати али сда ће мука да вам се скрати.
Мајка:
Јао знате где је.
Отац:
Ма ви сте га сакрили, признај где је?
Боки:
Ако тако будете непријатни према мени може бити велике туче на овој сцени.
Отац:
А ко ће то да ме бије?
Боки:
Имамо специјални одред паса луталица такозваних џукела, који много воле оне што муче децу.
Отац:
Па мислим ја... ја... нисам мислио... нисан мислио стварно... ја сам....
Мајка:
Пусти више то што си ти смислио. Док се ти смислиш кукеле ће нас појести.
Отац: Не не немојте ево реците шта треба све ћу да урадим само склоните те псе ево признаћу још
грешке две.
Боки: Да чујем о чему се ради.
Отац: Па терао сам га да пацове у подруму хвата.
Мајка: Док се излежава тата.
Отац: Ниси ни ти била боља.
Боки: Доћи ће и госпођа на ред да чујемо даље.
Отац: Терао дам га да вежба клавир по десет сати.
Мајка: Како то да се схвати.
Боки: Добро то што је вежбао и није лоше зна бар да свира а да видимо како какве је мајка муке имала
да бира па са њима своје дете да мучи.
Мајка: Од мојих је мука увек могао нешто да научи. Терала сам га да качи завесе, да кува џем од шљива
да трчи до најдаљих њива и бере печурке.
Боки: јао могло је дете да се отрује, шта сте ви све детету радили добро да је жив.
Мајка: Значи он је жив.
Боки: Жив али што није овде неко од вас двоје је крив није ваљда моја баба Персида.
Отац: А ни то не треба губити из вида, помињао је он да га мучи нека Перса.
Боки: ма то је ова што нам је мењала учитељицу, луда жена скроз као да ју је ударио у главу воз.
Мајка: Па ето нисмо само криви ми има ту још људи због којих моје дете сада живи у некој пустињи.
Боки: Није пустиња госпођо мочвара.
Мајка: Јао кућа му је бара.
Отац: Бар ће да научи да крекеће.
Боки:
Нашли смо га али он неће да прича, неће да једе, неће да се врати, схватите да много пати.
Мајка:
Јао моје дете.
Отац:
Шта дете то је коњина.
Боки:
О још једна реч фина можете и због тога да настрадате.
Мајка:
Хајде водите нас тамо да га ми видимо сда се свега стидимо и нећемо више.
Боки:
А шта каже господин.
Отац:
Па да, да нећемо.
Боки:
Онда са писте узлећемо и одмах крећемо.
И тако их је Боки довео до оног места поред мочваре са кога су га видели.
Мајка:
Марко сине ево нећемо више.
Боки:
Хајде ви.
Отац:
Не нећемо више, а ни мање.
Боки:
Је л хоћете да сада оде и више га никада не виите.
Мајка:
Не ево обећавамо да ћемо се играти са њим, да ћемо му куповати играчке.
Отац:
Да ћемо, па мислим хоћемо, да ... да га волимо и то мислим све...
Мајка:
Радићемо домаћи са њим, мазити га само нека дође.
Марко:
Добро доћи ћу само да се поздравим са другарима, животињама које су ме чувале док сам био овде и
које су ми подариле љубав и научиле ме да волим и да другима живот учиним бољим.
КРАЈ