Академија Умјетности Бања Лука

9. 6. 2023.
13-326/20

''Двадесет писама'' Роланда Дијенса

Предмет: Анализа музичког дјела 6

Студент: Тркуља Ивана Ментор: Доц. Гордана Грујић
Садржај

О композитору...........................................................................................................................................1
Увод............................................................................................................................................................3
Разрада........................................................................................................................................................5
Закључак..................................................................................................................................................11
Литература...............................................................................................................................................12

1
О композитору

Роланд Дијенс (Roland Dyens) је рођен 19. октобра 1955. године у Тунису у којем је живио
до 1961. гдје се касније преселио у Француску и остао до краја живота. За вријеме боравка
у Тунису, Дијенс је проводио већину времена слушајући музику, листајући по албумима.
Тадашња популарна француска пјевачица и гитарискиња Мари Неувил (Marie-Josee
Neuville) је била његова омиљена умјетница која је оставила велики утисак на њега и
заинтересовала га за инструмент.

Гитару је почео да свира са 9 година и веома рано је показао наклоност ка компоновању. У

току свог живота био је гитариста, композитор, аранжер и импровизатор. Године 1988. је
ушао у листу 100 најбољих живућих композитора. Иза себе је оставио велику колекцију
дјела за соло гитару и гитару са осталим инструментима у више различитих састава.
Освојио је многобројне награде за композицију, хармонију и контрапункт.

За себе је волио говорити у шали да је у прошлом животу био бразилац али је свакако
тврдио да је у овоземаљском животу имао бразилску душу. Његова конекција са
бразилском музиком је почела 1959. године када је као четверогодишњак гледао филм
''Black Orpheus.'' Изјавио је да је гледање тог филма за њега било магично искуство и да је
од тог момента постао овисан о бразилској култури и музици. Скупљао је новац током
младих дана и студија гитаре да би отишао у Рио де Жанеиро. Тада је већ могао да свира
као прави бразилац.

Данас се његове композиције и аранжмани изводе широм света уз једногласну похвалу и

одушевљење. Његов рад баца ново свијетло на могућности гитаре. Због свог јединственог
талента и оригиналности своје музике, Дијенс се мора сматрати једним од наијновативнијх
и најкомплетнијих музичара нашег времена. 1

1
Преузето са странице „Henry Lemoione“ и преведено са енглеског језика помоћу умјетне интелигенције
(Chat GPT)

2
Поред компоновања своје композиције, радио је аранжмане за гитару класичне и
популарне музике различитих жанрова, укључујући стандарде џеза, француске шансоне и
бразилску босанову. Његови аранжмани су често показивали његову уникатну музичку
осјетљивост и техничку способност што му је привукло широку публику изван класичне
гитарске заједнице.

Преминуо је 2016. године у Паризу.

3
Увод

Сва издања Дијенсових радова истичу његове карактеристичне музичке идеје у детаље
путем нотације прстореда, динамике и симбола и ознака које је често морао да измисли
сам како би пренио своје оригиналне музичке ефекте. Често се деси да Дјенс у својим
публикацијама коментарише дјела објашњавајући позадину композиције или дајући
техничке препоруке.

Дијенсов стил писања често резултира живахним нотним записима, што указује на
композиторову жељу да што тачније пренесе своје идеје и да музички текст буде јасан и
доступан извођачу, што може помоћи музичарима да развију своје сопствене идеје и
интерпретације његових композиција. Када је свирао концерте често је импровизовао на
својим дјелима, није се држао строго нотног текста.

Његова музика истражује са јединственом оригиналношћу све аспекте његове личности.

Као резултат, мултикултурализам је стални елемент у његовим дјелима што је очигледно у
широком спектру музичких и културних утицаја Латинске америке, Блиског истока,
европске и азијске културе.

Дијенсов мултикултурализам се може јавити у вези са разним композицијским техникама

које се крећу од једноставне тоналности до атоналности или битоналности уз фолк
елементе или полиритам. Ова комбинација утицаја и техника учинила је Дијенса једним од
најважнијих и јединствених савремених композитора своје музике за гитару. '' Enrique
Robichaud's Guitar's Top 100: Classical Guitar's Most Recorded Music with Recommended CDs
and More'' из 2012. године указује да је Дијенс тада био највише снимани живи композитор
музике за гитару.

У овом раду говори се о његовој збирци ''Двадесет писама'' која је објављена 2001. године.
Дјела која је објавио прије ове збирке су била изразито технички и интерпретативно
захтјевна па се одлучио да напише краћа лакша дјела доступна чак и почетницма. Од
двадесет писама говориће се само о осам:

4
IV Lettre a soi-meme (писмо себи)

VII Lettre latine (латинско писмо)

VIII Venezuelettre (игра ријечи, спојено ''писмо'' и ''венецуела'')

IX Lettre a Claude er Maurice (писмо Клоду и Морису)

III Lettre noire (црно писмо)

VI Lettre mi-longue (средње дугачко писмо)

XVII Lettre encore... (писмо опет, поново)

XII Lettre a demain (писмо за сутра)

Римским бројевима су означена писма у збирци а редослијед којим су написана је

редослијед мог извођења писама.

5
Разрада

Прије саме анализе свих писма важно је напоменути који су тонови на празним жицама на
гитари. Почевши од басова, на шестој жици је е (ми), петој је а (ла) и четвртој је де 1 (ре).
Басови често знају да буду празне жице тј наведени тонови док се на дискантима ниже
мелодија. На дискантима на трећој жици се налази нота ге 1 (сол), на другој је ха 1 (си) и
на првој жици је нота е 2 (ми). Нотација се биљежи за октаву више од стварног звука.

Дијенс је приликом објашњавња аранжирања једног Шопеновог комада у интервјуу 2 рекао

да гитара мора дисати пуним плућима што значи да се морају користити празне жице.
Најчешће се дешава (код свих композитора, не само Дијенса) да се басови користе празни
али Дијенс у овим писмима показује да се чак и дисканти могу искористити за ову
прилику.

Писмо са којим ја започињем своје извођење овог циклуса је ''Писмо себи.''

На самом почетку поред ознаке за темпо композитор је навео да треба да буде помало
религиозно, тужно са меланхолијом. У цијелом писму динамика је веома ограничена на
пиано са понеким крешендом у б дијелу који не треба превише да ескалира и наруши мир
и задану идеју туге и меланхолије. Писмо је написано у де молу, облика а-б-а са кодом. У
првом такту се налази ознака ''lontano'' што означава далеко, тако да се свира у пиану
готово изнад врата, тасто3. У горњем гласу у а дијелу се појављује увијек исти низ тонова,
ре-фа-ми-фа, док се у басу нижу појединачни дугачки тонови у вриједностима половинки
и градећи хармонију на тоници, шестом ступњу и доминанти. Тон ми (е2) који се овдје не
уклапа увијек у јасно посложен акордски склоп одређеног ступња је прва празна жица. У
овом писму, као и у свим осталим, често је заступљена хроматика. У б дијелу од деветог до
дванаестог такта плавом бојом је назначен хроматски низ у горњем гласу бе (које је касније
презначено у аис)-ха-це-цис-де док испод њих у басовима ниже неочекиване акордске

2
Записан интервју се налази у раду који је наведен у литератури од Данијела Дуартеа.
3
Тасто означава боју на гитари која се добија тако што се десна рука, којом се окидау жице, помјери више ка
врату гитаре са звучне рупе и тако се добије тамнији тон.

6
склопове са тоновима, који гледајући по хармонској анализи ''одскачу'' од свог уобичајеног
склопа али се музички веома добро уклапају због боје и жице на којој се свирају. Из истог
разлога се почети низ (ре-фа-ми-фа) свира на три различите жице, да би се добила
другачија боја али и да амплитуда тона не би опадала већ учесталим понављањем се
добија утисак бесконачне мелодије. Од дванаестог такта хроматски низ прелази у басову
дионицу, доњи глас, али овај пут на ниже од цис до а. С обзиром да је у овом писму музика
готово увијек у једногласју, једино на крају се појави акорд и двозвучје, за хармонију се
може рећи да је изразито линеарна и често неразјашњена јер је примарни циљ овог писма
боја, али и свих осталих Дијенсових дјела, која хармонску анализу такорећи запоставља.

Следеће писмо је ''Латинско писмо.''

Латинско писмо је супротност првом писму, што је и циљ овог изабраног редослиједа
њиховог извођења. Не може се рећи да је по овом изабраном редослиједу распоред лагани-
брзи-лагани-брзи али поенста јесте да је сваки другачији од претходног, по ритму,
динамици, брзини или самим ефектима који се добијају приликом извођња.

У овом писму је очигледно да прва празна жица (е2) преовладава док се испод ње нижу
велике терце у помјереном ритму. Ово писмо, могло би се рећи, подсјећа на е мол баш због
предзнака фис и те прве празне жице али низање терци и без јасног хармонског слиједа
тоналност се нарушава. Прва празна жица никако не предтавља мелодију у овом писму већ
попуњавање музичког простора над којим мелодија која је у басу, у терцама или
поједнниачним тоновим, по измјењеном ритму са јасним акцентима на необичним
мјестима у дијеловима добе изражава и дочарава свој назив, латинску музику. Оно што
Дијенс увијек успјешно изводи је провлачење двоструког ритма, тоналитета или мелодије
у једној линији. У овом случају то је ритам. Тај тон е, тачније прва жица представља јасно
одређен ритам, даје чврст ослонац и метар док у басу готово увијек иде контра од
наведеног. На самом крају а дијела додаје нове ефекте, које увијек објашњава у фус ноти,
окидање жица изнад моста гитаре и ударац о тијело па промјеном метра завршава овај
одсјек и уводи у други б одсјек. У б одсјеку мјера је четири четвртине али ознаку за темпо

7
изражава у осминама, са динамичком ознаком лента, носталгично и тиме указује да оно
што је било важно у првом дијелу, јасан метар и нагласци, да у овом другом дијелу метар
се у том смислу запоставља и мелодија и мелодичност треба да превладају. Одсјечним
паузама, луковима и новим знаковима наводи колико сваки тон треба да траје. Б дио би се
могло рећи да подсјећа на г дур, паралела првом одсјеку, понегдје би се могли извући
покоји акорди овог тоналитета али се опет веома често замути јасна тонална слика ради
боје. Након њега поново а дио али овај пут скраћен.

Треће писмо, игра ријечи Венецуела и писмо већ у самом називу даје шаљиви утисак који
касније преноси у неразјашњеном ритму који се по узору на музику Латинске Америке
прожима кроз најкраће дјело у овом одабиру. Приликом извођења овог дјела у почетку сам
имала проблема са наглашавањем и проналажењем мелодије. Сваки глас би се могао
назвати главном мелодијом јер су сви међусобно испреплетени и имају своју важност али
јасноћа извођења се огледа у нагласцима. Иако није записано веома често се метар заправо
мијења из шест осмина у три четвртине. У неким мјестима композитор нам олакшава
исписујући акценте испод одређеног дијела добе, брзом измјеном динамике, и увођењем
знака за ударац тонова лијевом руком по хватаљци гитаре да би се тако добио тон, умјесто
окидања жице десном руком, примјери: 8. такт друга доба, тон цис 1; 11. такт прва доба,
тон г1 и објашњење дато у фусноти композиције. Поменута скривена промјена ритма,
тачније метра, се налази одмах на почетку у четвртом такту. Писмо је написано у ге молу
са опет оскудном хармонијом. Често се јавља хроматски мотив ге-гес-ф-е у басу над којим
се разлажу тонови тонике. Мотив се јавља више пута, често транспонован или за октаву
виши.

Четврто писмо, ''Писмо Клоду и Морису'' представља оштру контрасну разлику разлику у
односу на претходно писмо. Писмо је атоналитетно, којем је циљ стварање атмосфере,
стандардног облика за ове мале комаде, а-б-а. По заданом темпу изводи се смирено али

8
сама музика, ефекти и редослијед низања терци не изазивају мир приликом слушања. У
овом писму доминирају ефекти који су могући на гитари свирањем тонова без ударања по
тијелу, врату или жицама. Динамика је разноврсна, јасно назначена све у сврху дочаравања
идеје композитора за стварање амијента приликом свирања, више него самог музицирања
као што је било у првом писму. Ово писмо у потпуности приказује стандард који овај
композитор за себе заступљује: мјера и тактне црте не означавају ништа друго до лакшег
записа и читања нотног материјала који је он пренио на папир и које извођач треба лако да
прочита и изведе. Мјешовитим ритмом, мјером, неочекиванм нагласцима своју музику
избацује из устаљеног калупа класичне гитарске музике и показује заправо све могућности
гитаре које често остану неистражене или недочаране. На понеким дјеловима овог писма
може се пронаћи цјелостепеност и покушај јасних сазвучја великим терцама. На самом
почетку, од првог такта, наилазимо на низање великих терци распоређених тонова у
цијелим степенима бе-це-де-е-фис-гис. Кроз цијело дјело се склапају цјелостепена
сазвучја.

Пето писмо ''Црно писмо'' по већ устаљеном и очекиваном редослиједу доноси потпуну
промјену у тону, тоналитету и карактеру у односу на претходно. Писмо је написано по
узору на свинг и од почетка до краја остаје у том начину извођења без икаквих одступања.
На почетку композитор је нагласио да све мора ''да звони'' што значи да не треба
заустављати жице и да сваки тон траје колико то год гитара дозвољава. По погледу на
ритам могло би се рећи да има сличности са другим писмом, Латинским писмом које је у е
молу, јер овај пут у басовима одржава метар док се на дискантима углавном на задњим
дијеловима добе јављају двозвуци градећи тако типичан ритам свинг музике у е дуру. У
току прве стране у басови тонови који се јављају су е1 и е али такође и цис1 и повермено
ц1. С обзиом да је количина нотног материјала оскудна, тешко је да се уради темељна
анализа и одреде ступњеви тоналитета па се тако наслуђује када се појави цис у басу да је
то кратко тонално иступање или тонални скок у паралелу. Не може се тачно рећи ни да ли
би то био паралелни дур или мол јер се родови акорада често мијењају. Нотни материјал је

9
подређен ритму и неочекиваној музици. На самом крају доноси замућену слику
снижавањем тона квинте над тоничним септакордом.

''Средње дугачко писмо'' већ на самом почетку тражи носталгично извођење са чежњом
или меланхолијом. Облика а-б-а-кода, у одсјеку а, над а молом разлаже тонику и у
мелодији која се налази на басовима ниже љествични низ. У овом одсјеку се налази
исписана репетиција која се у поновљеном дијелу прије коде не налази. Хроматика је често
заступљена, најчешће када ниже акордске склопове у б одсјеку. У поновљеном а дијелу
једина разлика у односу на почетни а дио је тон фис који се појави у двадесет деветом
такту. У коди ниже акорде над хроматиком у басовима све до краја гдје завршава на
тоничном септакорду којем је квинта под луком из претходног такта и тако даје замућен
крај са тоновима а-х-ц у потпуном пиану са нагласком да акорд не смије бити разложен већ
да се у исто вријеме морају сви одсвирати са пригушивањем свих осталих жица које би
могле да резонују.

Предзадње писмо, најизвођеније писмо ове збирке је ''Писмо опет, поново'' изразито
ритмичног али такође и веома музичног карактера. Мјешавина је свинг и грув музике и
изражаја. Ово писмо је један од примјера записа и извођења популарне музике у класици.
У овом писму се први пут провлачи и истражује стил боса нове коју композитор у
каснијим дјелима користи често и наглашава да је то стил који је настао у Бразилу крајем
педесетих година. Провлачи се кроз а мол којем у корист иду празне басове жице, шеста и
пета, на којима се налазе домината и тоника. Како је сам Дијенс нагласио, гитара мора да
дише кроз отворене жице, тај принцип се у овом писму највише заступљује. Док се над
дискантима заједно са четвртом жицом одвија контрастна мелодија, басови дају
разрјешење и олакшање својом прозрачношћу. Акценти нису назначени у нотном
материјалу али извођач треба сам да их постави на одређена мјеста како би музика била
што вјеродостојнија заданом ритму и стилу. Пошто се писмо брзо изводи у свом карактеру,
нема много назначених динамичких промјена које смо могли да видимо у ранијим

10
писмима. Често се јављају акорди од наслаганих квинти. Басови а и е који се често јављају
отежавају одређивање ступњева. Од двадесетог такта, б дијела, када се појављује нови
материјал јавља се битоналност у истој мелодијској линији. У басовима се понављају
тоника и доминанта а мола док се над њима разлаже трозвук паралеле, це дура. Већ
промјеном метра од двадесет четвртог такта креће мали одсјек који подсјећа на прелаз ка
коди у којем ниже низ са алтерацијама и акордима који међуусобно имају исти
интервалски однос, сваки за малу секунду ниже, тачније једно поље. Уз помоћ њих игра се
додатно са ритмом, убацује квартоле и води ка чистом а молу у коди гдје понавља уводни
дио са мањом измјеном на крају и завршава на доминанти.

Писмо које изводим на крају овог одабраног циклуса носи назив ''Писмо за сутра.'' На
почетку се разлажу празне жице са промјеном ритма који доводи до свирања свих шест
жица које Дијенс тражи да се свирају цијелом руком док се резонантност пригушује
лијевом руком над вратом након којих долазе звучни ефекти ударањем о тијело гитаре
прстом и ноктима. Сви ефекти нове савремене музике који се могу извести на гитари се
налазе у овој композицији. Из истог разлога се испод нотног материјала налази 6 фус нота
које Дијенс често користи да би објаснио знакове које је он измислио у својим дјелима али
и за оне који су ушли у модерну свакодневну употребу и примјењују се широм свијета.
Писмо нема тоналитет нити било каква слична поређења. Написано је искључиво због
ефеката и гитарских могућности извођења. Из истог разлога је на крају мог кратког
циклуса.

11
Закључак

Приликом анализе ових изабраних дијела уочавају се учестали мотиви као што је
хроматика, кретање у великим терцама, градња акорда од квинти и субординација разраде
хармонског материјала у односу на мелодију, боје и ефекте на гитари. Анализом долазимо
до закључка да је композитор имао пар идеја које је у сваком писмо разрађивао на други
начин. Дијенс је био син сликара и наводи да је за њега најважнија боја на гитари. Његова
страст за тоналним бојама и експресијама сеувиђа у начина записа његових дјела.
Приликом компоновања никада није држао гитару у рукама већ је користио папир, оловку
и гумицу и сматрао је то веома узбудљивим јер је у том случају музика била главна, на
првом мјесу, прије инструмента. Приликом извођења или слушања ових дјела примјетно је
да су сви наведени елементи заступљени у овим кратким писмима иако је већина њих
прилагођена млађим гитаристима. Дијенс је навео да је овај начин писања један од
најтежих али слободно се може рећи да је успјешно испунио тај задатак. Његова музика је
веома препознатљива као и његови аранжмани. Сматрам да је најпосвећенији гитарски
композитор али и многобројне награде које је освојио за вријеме живота то потврђују.

12
Литература

1. Јовић, Стеван; Јовић, Евита. 2017. Гитара кроз векове, Нови Сад
2. Birch, Michelle; 2005. Jazz Mind and Classical Hands – Roland Dyens and his Style of
Arranging and Performing
3. Duarte, Daniel; 2016. A study of multiculturalism in 20th century guitar music and the
brazilian elements in the music of Roland Dyens
4. https://www.henry-lemoine.com/en/compositeurs/131-dyens-roland

13