ЈАРОВИД, ЈАРОБОГ ИЛИ ЈАРИЛО

је у словенској митологији бог рата, нове

препородне снаге - пролећне вегетације и
плодности. Код Источних Словена познат је као
Јарило.

Његово име долази од корена "јар"-"сила",

"сировост", и корена "вид", што значи "господин".
Такође, у словенским језицима, "јар" означава
пролеће као младост природе у новој години. Код
Источних Словена, Јаровид је приказиван као
младић на белом коњу који у левој руци држи
класје жита, а у десној људску главу.

Наводно, Јаровид је Перунов син. Кад се родио,

Велес га је отео и одвео у подземни свет и тамо
проводи детињство са Велесовим ћеркама. У
пролеће, већ као јак младић, враћа се Перуну, своме
оцу. Како су Стари Словени замишљали свет као
огромно стабло, Јаровид се у подземном свету налазио у самом корењу стабла. Да би
дошао до врха, морао је проћи кроз крошњу, односно свет људи и тако он доноси
пролеће. Јаровид затим упознаје Морану, своју сестру, Перунову кћи и они се
заљубљују. Њихова љубав доноси храну и житарице кроз целу годину. Због невере,
Перун убија Јаровида громом, а Морана постаје бела старица - зима, умире и одлази у
подземље. У свет људи долази хладна зима. Затим се Јаровид поново рађа и све се
понавља из почетка. У хришћанству су ови митски догађаји обележени празницима.
Рођење Јаровида је Ђурђевдан, на пролеће, свадба Јаровида и Моране на Ивањдан,
земља је већ оплођена, почиње лето.

На слици је шлем Ђурађа Кастриотића, са

упадљивом челенком у облику главе
јарца и гусле из Црне Горе са истом
зооморфном фигуром. Наиме, корен речи
Јар- "жесток, ватрен, жустар" означава
један легат старе српске религије. Бог
Јарило, српско је божанство пролећа,
одликује се као ратни бог, упоређен са
Марсом. Он има златни оклоп који носи
да окуражи своје ратнике. У оквиру
лазаричких песама и обичаја,
експлицитно се појављује као ратни бог,
и још ближе, повезан је са националним
ратничким култом, кнезом Лазарем -
"Лази лази, Лазаре! Наш силени Јарило!". Јарило се именује и као Јуре, Ђуре, Ђурим,
Ђорђе и најзад Ђурађ - "Ој Лазаре Лазаре, Наш прерабри Ђуриме! Ој Ђуриме Јарило!".
Јарац, сем што крије корен речи, узиман је и као Јарилова храбра животињска форма.

Српски бог рата и правде, асимилован је у паганско-хришћански лик Св. Георгија

(Јариловдан>Ђурђевдан>Ђурен), пролећног ратника који штити од зла/аждаје и
једног од највећих наших празника. Занимљиво би било чути арбанашку страну
приче зашто је Ђурађ изабрао јарца за украс свог шлема, којим тако неодољиво
подсећа на Јарила - јунака са ким дели своје име, небеског ратника обученог у златни
оклоп који штити Србље од душмана баш као и ономад Лазар и Свети Ђорђе, што
безброј пута беше урезбарено на нашим гуслама које гудају о ратним подвизима
Скендербега. Он је очито хтео да остави утисак. Још је Његош својевремено написао:

„Скендербег је срца Обилића,

ал’ умрије тужним изгнаником.“