PERFEKCIONIZAM

U Balkanskom mentalitetu postoji uverenje da je perfekcionista čovek koji pažnju posvećuje

detaljima. Zbog toga ćemo neretko čuti da se perfekcionizam, kao odrednica, koristi kao epitet,
štaviše, i kao deo profesionalnog predstavljanja prilikom intervjua za posao, ili kao deo uveravanja
drugih u sopstvene mogućnosti.

„Ne brinite, ja sam sjajna u tome jer sam perfekcionista!“

„Pusti mene, ja ću to perfekcionistički da odradim!“
„Šta se sekiraš, pa ja sam ti stari perfekcionista!“

PERFEKCIONISTA je čovek neodrživo visokih standarda. U perfekcionističke strukture spadaju osobe

koje se kontinuirano osećaju nedovoljno dobrima, pokušavajući da pošto-poto spreče bilo kakvu
grešku ili tok situacije koji se ne poklapa sa idealnim uslovima koji u njihovom sistemu postoje da bi
ih zaštitili od neprijatnosti svake vrste. Perfekcionizam je vrsta SAMOSABOTAŽE. Ta samosabotaža
proizilazi iz želje za kontrolom. Želja postoji kako bi se došlo do predikcije (negativnih) ishoda, a osoba
samu sebe pripremila na najgore ili izbegla sve što je može uznemiriti.

Uzroci pojave perfekcionizma mogu biti: osećaj nesigurnosti tokom odrastanja, nekorisno
pozicionirane interna i eksterna validacija, težnja za stalnim dokazivanjem (sebi, kroz priznanja
drugih), roditelji sa iracionalnim očekivanjima koja nisi mogao da ispuniš, nedovoljno izgrađena
ličnost, sklonost obrascu poređenja sa drugima i tako dalje.

Koji god da je uzrok tvog perfekcionističkog doživljaja sebe i života, posledice mogu značajno
uticati na kvalitet svakodnevnog života.

Pored prenošenja istog ili sličnog obrasca na našu decu, sagorevanja usled krajnje nerealnih zahteva
koje imamo od sebe i drugih, perfekcionizam nas onemogućava da živimo funkcionalan život i
gradimo funkcionalne međuljudske odnose. Samim tim, on postaje deo različite vrste poremećaja i
mentalnih izazova koji mogu rezultirati anksioznošću, depresijom, niskim frustracionim pragom,
disfunkcionalnim partnerskim odnosima i nedovoljno kompetentnim roditeljskim veštinama.

U konačnici, perfekcionizam je kontinuirano kažnjavanje sebe zbog osećaja lične neadekvatnosti. Ta

neadekvatnost produkt je nerazumnih očekivanja od sebe i životnih okolnosti koje nikada neće
doneti dovoljno dobre uslove, okolnosti ili rezultat, kako bi se osoba koja pati od perfekcionizma
odmorila od sebe same i sopstvenih potraživanja.

Ukoliko primećuješ da se perfekcionizam uvukao duboko pod tvoju kožu, i da ti pravi probleme koje
ne uspevaš da rešiš samostalno, veoma je važno da potražiš pomoć. Tokom sledećih par nedjelja,
pokušaj da kroz vežbe i samouvide olakšaš sebi, koliko je to moguće, kroz online oblik ličnog rada, i
daj sebi šansu da podrobnije razmisliš o svemu što budeš pročitao na ovim stranicama. Promena
percepcije može se desiti u deliću sekunde, iako je za mnoge ona pitanje dugogodišnjeg adresovanja
uverenja koja nam ne koriste.
Kako da znam da li sam perfekcionista?

● Svoju vrednost vezuješ za postignuća.

● Život posmatraš crno-belo. Ili je pobeda ili poraz.
● Sklon si prokrastinaciji, sa željom da se ipak pojave što idealniji uslovi.
● Osećaš stres kada stvari ne idu tačno onako kako si zamislio.
● Ne delegiraš, niti tražiš pomoć.
● Određivanje prioriteta nije tvoja jača strana. Za tebe je SVE važno.
● Male neprijatnosti mogu da ti upropaste dan.
● Ostaješ uvek u zoni komfora, jer ti svaki izlazak iz nje pravi preveliki stres i
nelagodu.
● Sebi ne tolerišeš greške

Perfekcionista veruje da:

● Ako ne pokuša, neće ni pogrešiti. Zato je bolje i ne pokušati.

● Niko ne greši kao ja. Samo ja mogu ovako loše da razumem ili radim stvari.
● Ponavljam iznova i iznova momente u kojima sam se osećao osramoćeno, nelagodno ili loše.
● Ne želim, ali ako odustanem, ljudi će znati da sam neuspešan čovek.

Vežba:

„Ja u ulozi…“

Za većinu perfekcionista je nezamislivo da stvari teku uz osećaj „nemanja kontrole“. Ova vrsta
senzacije u ljudima često može da probudi anksioznost, razdražljivost ali i strah. Kada se sa klijentima
radi individualno, vežba „Ja u ulozi…“ pokazala se kao dobar dodatak psihoterapijskom procesu.

Pokušaj da se na trenutak izmestiš iz uloge u kojoj se trenutno nalaziš. Ta uloga može biti sve ono što
predstavljaš i poslovno i privatno, kao i odgovornosti koje idu uz to. Zamisli da si neko potpuno
suprotan sebi. Možeš se poslužiti osobinama nekoga iz tvog okruženja, ili samo dozvoliti sebi da se
usresrediš na osećaje koje budi promišljanje o tome ko bi bio, kada bi tvoj karakter, a uz njega i
perfekcionizam bio potpuno napušten koncept.

Sada ću te zamoliti da odgovoriš na sledeća pitanja:

1. Šta je suprotno perfekcionizmu? Koja su to uverenja i ponašanja koja krase osobu koja nije
perfekcionista?
2. Može li neko ko nema punu kontrolu nad svojim životom da bude srećan?
3. Ako je odgovor potvrdan, zašto možemo biti srećni i kada nemamo kontrolu?
4. Navedi empirijske dokaze da će pozitivan ishod biti zagarantovan ukoliko uslovi budu idealni,
odnosno, onakvi kakve čekaš ili priželjkuješ?
5. Opiši svoj život kada u njemu ne bi bilo težnje ka perfekcionizmu. Kako bi on izgledao, šta bi
tačno radio, na koji način, gde bi živeo, sa kim bi se družio, a sa kim ne bi (od postojećih
prijatelja), kakve bi izbore pravio, gde bi putovao, šta bi sve probao…?
Za svaku navedenu promenu napiši konkretan razlog zašto to nije moguće u ovom trenutku,
odnosno, koji deo u perfekcionističkom poimanju sebe i života ti ne dozvoljava da ovog trenutka živiš
barem polovično onako kako bi živeo bez perfekcionizma.

Preuzmi afirmacije koje ti mogu pomoći tokom stanja neprijatnosti izazvanih zbog sklonosti ka
perfekcionizmu:

● Moja lična vrednost nije definisana mojih postignućima.

● Greška je informacija, ne beleg.
● Sve što trenutno radim je dovoljno dobro. To znam jer sam svestan da idealno nije dostižno ni za
koga, pa ni za mene.
● Potražiti pomoć je odraz snage, ne slabosti.
● U redu je da se opustim ili zabavim. To znam jer sam svestan da nijedan čovek ne može da
funkcioniše bez osećaja relaksiranosti i smanjene odgovornosti. Pa ni ja.
● Nije moja odgovornost da spasim svet u bilo kom segmentu. Moja odgovornost je da spasim sebe.
To činim tako što neću spašavati druge bez selekcije.
● Više cenim iskustvo nego trenutak kada sam uvek u pravu.
● Mane, greške i propusti su neraskidiv deo ljudske ličnosti. Ja nisam izuzetak

II

Hajde da ponovimo veoma važno sazanje od prošle nedelje: GREŠKA JE SAMO INFORMACIJA, NIJE NI
ETIKETA, NI BELEG, NI ŽIG, NI TETOVAŽA.

Greška je informacija o tome da način koji smo odabrali da o nečemu razmišljamo, ili da nešto
uradimo, nije pogodan za ovo vreme, okolnosti ili primenjiv na određene osobe.

Ne postoji mogućnost da krož život prođemo bez da napravimo niz različitih grešaka. Ipak, ova
premisa ne zadovoljava većinu perfekcionista jer i dalje u sebi sadrži pojam „greška“ koji teško
tumačimo dalje od negativnog konteksta.

Strah od greške deo je ljudske strukture od samog postanka. No, kako se svet menjao, tako je koncept
greške sve više išao ka iracionalnom razumevanju očekivanja koje imamo od sebe. Dakle, ako ne
postoji mogućnost da život prođe bez da smo napravili niz grešaka, to možemo preformulisati tako da
nam nova permisa koristi mnogo više nego ova dosadašnja. Nova formilacija glasila bi ovako:

Ne postoji mogućnost da kroz život prođemo bez spleta iskustava od kojih neka neće biti prijatna ili
dati očekivan epilog. Pojedina iskustva govoriće i o nama samima stvari koje nam se ne dopadaju.
Ako toga budemo svesni, znači da je promena iza ćoška…

Da li ti se čini da je ova formulacija manje strašna od one koja uključuje „grešku“?

Greške koje nam se dešavaju ne govore o našem kompletnom biću, već samo pojedinim segmentima
onoga što je u interakciji sa nama samima u datom trenutku. Ovo se odnosi na nenamerno pravljenje
grešaka koje nije produkt besvesti ili nedostatak odgovornosti, već samo trenutak, sastavni deo našeg
života koji može da varira.
Važno je da upamtniš da ništa u životu nije fatalno osim smrti. Prema tome, na osnovu ove premise
korisno je da kreiraš sopstvene parametre za greške.

Vežba:
Ukoliko je došlo do toga da si pogrešio, postavi sebi sledeća pitanja:

1. Da li će mi ovo biti važno za 5 ili 10 godina?

2. Da li je ovo iskustvo moguće rešiti kroz reči ili novac?
3. Šta mogu da naučim o sebi iz ove situacije?
4. Da li je ovo što se dogodilo izuzetno važno u širem smislu za moj celokupan život? 5. Da li je ovo
iskustvo posledica isključivo moje odgovornosti?

Ipak, sve je lakše kada radimo domaći zadatak na temu ličnog razvoja…šta se dešava kada ponovo
pogrešimo, i koliko u tom trenutku ova pitanja imaju smisla? Vrlo malo. Ne zato što nisu korisna, već
zato što čovekom, mahom, vlada emocija, ne racio. Kada se u nama probudi osećaj stida,
uznemirenosti ili straha zbog toga što je uopšte došlo do greške, prva stvar koju treba učiniti onim
razumnim delom sebe koji je preostao, jeste da se potpuno prepustimo tim neprijatnim senzacijama.

Osećam anksioznost, bes, nemir, sramotu? U redu. Hajde da ih osećam. Hajde da ne bežim od
neprijatnih osećanja. Uostalom, kako smo naučili, neprijatnost je samo neprijatna i ništa više.

Prva stvar koju ćeš osetiti kada dozvoliš emocijama koje greška rađa da stupe na scenu, jeste
olakšanje. Neverovatno, ali prepuštanje uvek donosi vid olakšanja, pa i kada su manje prijatne
emocije u pitanju.

Sada pokušaj da taj osećaj iskoristiš da odgovoriš sebi na dodatna pitanja, važnija od onih
prethodnih:

- Šta o sebi mislim kada pogrešim?

- Ukoliko postoje nekakva negativna razmišljanja na moj račun, da li bi isto mislio o bilo kome ko
pogreši? Ako ne, zašto ne?
- Koje delove moje ličnosti greška najviše definiše? Šta sam ja onda, kada sam mogao/mogla da
uradim ili iskusim ovako nešto?

Vrlo često se izjednačavamo sa greškom, i baš zato dolazi do nekada ekstremno neprijatnih senzacija i
kreiranja negativnih uverenja o nama samima. Iako razloge možemo potražiti u detinjstvu,
iracionalnim očekivanjima naših roditelja, sličnom perfekcionističkom primeru jednog od njih,
emocionalno nedostupnim članovima porodice koji su nam bili važni, ili sklopu genetike, karaktera i
eksternih iskustava koji su doveli da ovaj deo naše ličnosti nije u potpunosti funkcionalan, ne postoji
izbor da se ne sprijateljimo sa greškom. To je ujedno možda i najneprijatnije saznanje. Ne postoji
izbor u kojem će nas greška zaobići. No, da li je uopšte greška ta koju želimo da zaobiđemo, ili je
zapravo teško pogledati u ogledalo i videti da nisu ispunjena očekivanja onih koji su nam značili.

Šta ako nikada nećeš biti ono što tvoji najbliži od tebe očekuju? Imaš li i tada
pravo na svoje parče identiteta?
III

Eksterna validacija je neophodna, jer kao što je od presudne važnosti imati dobro pozicioniranu
internu validaciju, odnosno, jasno definisanu sliku sebe i sopstvenih vrednosti koja nije uslovljena
mišljenjima drugih, tako bi smo se lako pretvorili u egoiste, kada ne bismo imali prirodnu potrebu da
ljudi primete naše vrednosti, slože se sa nama ili prihvate ono što mi zastupamo.

Kada kao deca ne razvijemo internu ličnu vrednost, eksterna potvrda biva jedino na šta se oslanjamo
a ima veze sa utvrđivanjem „ispravnosti“ ili „kvaliteta“ naše ličnosti.

Postojim samo ako drugi pokažu da sam lepa, pametna, da valja to što radim; postojim kroz partnera
i ukoliko se posvađamo, moje misli su već na temi raskida. Ulazim u odnose sa partnerima od kojih
očekujem da mi pruže ljubav i pažnju tako što će zadovoljavati moju potrebu da stalno budem
primećena…postojim samo ako moji roditelji konačno priznaju svoje greške ili prihvate onaj deo
mene koji je za njih nezamisliv.
Moj sud su drugi ljudi.

Kada sretnemo ovakav obrazac uverenja, kod njega se sasvim sigurno javlja i perfekcionistička
struktura ličnosti. Ljudi žele da nikada ne razočaraju druge, kako bi uvek zadržali onaj imidz o sebi koji
im zapravo garantuje osećaj sigurnosti i kontrole. Paradoksalno, ovo uverenje je prisutno čak i u
negativnim konotacijama.

Osim što su jedino smrt i promena zagarantovani.

Osloboditi se uverenja o neophodnosti eksterne validacije, za jedan veliki broj ljudi znači sticanje
slobode po prvi put. Ipak, tokom ovog procesa, ukoliko pokušavaš sebi da pomogneš samostalno,
može doći do odlaska u krajnost i potpunog izostanka brige o tome šta drugi misle. Olakšavajuće, ali
samo trenutno.

Biti iskreno ravnodušan prema svemu što dolazi iz okoline jednako je

toksično po nas kao i ekstremna potreba da nas okruženje prihvati
uvek i istim intezitetom.

Pitanje koje i prečesto dobijam u radu sa klijentima je: Kako da mi ne bude važno šta drugi misle?

Odgovor na ovo pitanje je složeniji, i promena percepcije u ovom domenu dešava se na psihoterapiji.
Ipak, hajde da pokušamo da zajedno postavimo temelj…

Vežba:
Početak rešavanja preterane potrebe za validacijom drugih počinje kroz razumevanje grešaka naših
roditelja. Ma koliko bolno, neki od nas nikada neće dobiti potvrdu svojih roditelja da vrede. Ili bar ne
onakvu kakvu očekuju. Nečiji roditelji nemaju kapacitet da svojoj deci daju ono što im je neophodno,
a neki su naprosto seronje.
Ukoliko se prepoznaješ u kategoriji onih koji i u adultnom dobu potražuju validaciju roditelja, ako te
to koči, jer uviđaš da neće doći do željenih promena, izazivam te da na parče papira zapišeš imena i
prezimena svojih roditelja.
Uloga majke i oca je uloga koja ne trpi lošu konotaciju. Od oca i majke se očekuje da budu ispravni,
ma kakve okolnosti da su u pitanju. Ako njihove uloge pretočimo u imena i prezimena, i na taj način
im „oduzmemo“ ulogu koja nas unesrećuje u ovom kontekstu, moći ćemo bolje da vidimo da ta
imena i prezimena imaju pravo na svoje greške, za razliku od našeg „oca“ i „majke“.

Kod terapije pisanjem, jedan od najvažnijih elemenata je i mogućnost da u ovakvim i sličnim

okolnostima pretočimo svoja očekivanja, ma kako realna ili nerealna ovoga puta, u pismo roditeljima.

Neka tvoje pismo roditeljima sadrži tvoja osećanja, očekivanja, snove, želje, zapažanja, zameranja, i
sve ostale aspekte koji su za tebe važni unutar tog odnosa. Cilj pisanja pisma nije da ga oni pročitaju.
Ovo pismo je za tebe. Ti si glavni junak ove priče. Oslobađanje koje se postiže na ovaj način daće ti
prvi korak ka radu na tome da selektuješ one čije ti je mišljenje istinski važno.

Zapamti, ma koliko da se trudiš, ma kakav stepen servilnosti ili nekonfliktnosti da

postigneš, ljudi će uvek formirati stav o tebi shodno sopstvenim i
ntelektualnim i emocionalnim kapacitetima. Možda je neprijatno kada iskusimo
odbijanje, ali je značajno prijatnije kada prihvatimo sami sebe.

IV

Neprijatnost je samo neprijatna - Koliko sam samo olakšanja osetila kada sam prvi
put čula ovu izjavu od sjajne profesorke dr Zorice Marić, osnivača Instituta dr Albert Elis.

Neprijatnost je krunisana kraljica svih problema, odnosno, te toliko ona sama po sebi, koliko nerealno
očekivanje ljudi da je se mogu rešiti.
Rođenjem se ne dobija atest o prijatnosti života. Negde u hodu nas uvere, a kasnije prenesu s kolena
na koleno, kako život mora biti prijatan, ili u najmanju ruku, prijatan ZA NAS, nama, našim bližnjima.
Tada počinje sva drama koja mnoge prati do samog kraja – drama kao glavnog junaka ima heroja
Čoveka, i antiheroja Neprijatnost.
Svi moji klijenti, i to sa punom odgovornošću tvrdim, baš svi, žele da se oslobode neprijatnosti. Ona
ne mora nužno biti vezana za neki tragičan trenutak, naprotiv, najpre je se žele rešiti ukoliko je
neprijatnost deo svakodnevnog života. Tada valjda najviše očekujemo da treba da budemo nagrađeni
za sopstveno postojanje.

Ako kažem da je život neprijatnost, sa veoma malim brojem prijatnih trenutaka, većina će pomisliti
da negativna premisa nije vredna i da dalje ne treba ulaziti u edukaciju sa nekim ko na život gleda s
mračne strane. Sa velikom lakoćom i uz puno svakodnevne životne radosti, mogu da izgovorim ovo
uverenje, baš zato što sam prigrlila neprijatnost kao apsolutni i sastavni deo života koji nikada neće
prestati. Stoga, ovaj pogled na neprijatnost daje mi mogućnost da značajno smanjim sve svoje
eventualne anksioznosti, povećam frustracioni prag i udesim svoja očekivanja tako da ona budu što
bliža realnosti.

Sprijateljiti se sa gospođicom Neprijatnost, možda je i jedno od većih čovekovih dostignuća kojima

retki mogu da se pohvale.
Koren mnogih psiholoških i emocionalnih, ali i onih praktičnih, bazičnih problema, leži u strahu od
toga da nam bude neprijatno. Ovo osećanje ide dotle, da ćemo radije pristati na odnos u kojem nas
nepoštuju, nego što ćemo postaviti granicu, jer će nam biti neprijatno ako onaj kome postavljamo
granicu bude ljut, ili njegova reakcija ka nama ne bude prijatna. Svašta smo u stanju da učinimo samo
da bismo izbegli i najsitnije neprijatnosti, ne razumejući dovoljno sa čim se zapravo kockamo. Zarad
privida da smo neprijatnost izbegli (jer ju je nemoguće izbeći), u stanju smo da se odreknemo
identiteta, integriteta, slobodnog vremena, velikih ciljeva, duhovnog mira…

Zapamti: ne možeš pobeći od neprijatnosti.

Hajde sada da vidimo kako počinje proces sklapanja prijateljstva i gospođice koju svi žele da
izbegnu…

Vežba:
Odaberi situaciju u kojoj oklevaš da postupiš onako kako bi želeo. Da li je to postavljanje granica, da li
je to odricanje od idealnih uslova kako bi završio neki posao ili napravi neki dugo željeni korak; možda
je to izlazak iz zone komfora ili napuštanje toksične zajednice… Ključ odugovlačenja leži u činjenici da
se plašiš neprijatnosti koja će pratiti epilog price.

Kada god pratimo svoj identitet i integritet, kada god treba da se pozicioniramo unutar određenih
odnosa, stalo nam je kako će se nešto završiti. Potpuno je u redu što ti je stalo. Nije u redu da imaš
očekivanje da se može živeti smisleno, a bez neprijatnosti. Garantujem ti da će tvoj život mahom biti
neprijatan. Ima mnogo neprijatnijih života od tvog, ali je svaki obojen osećajem koji uporno
izbegavaš.
Nakon što si odabrao situaciju, dozvoli sebi da uprkos zagarantovanom osećaju neprijatnosti, uradiš
ispravnu stvar, onu za koju racionalno znaš da je dobra, poželjna, korisna. Kada nastupi osećaj
neprijatnosti, nemoj bežati od njega. Prepusti mu se. Reci sebi: ok, ovo je neprijatno, ali nije fatalno.
Neprijatnost me neće ubiti, ona je samo neprijatna i ništa više!

U svakoj situaciji koju izbegavaš zato što se na kraju nje nalazi neprijatnost, biraj korake koji su logični,
racionalni, imaju uporište u dokazivom, ne u strahu, i čini to zajedno sa osećajem neprijatnosti. Neka
ti bude neprijatno, to je ono što je suština vežbe. Onog trenutka kada budeš shvatio i osetio kroz
telesne senzacije, da je neprijatnost samo osećaj koji se lako preživi, a da si prevazivši ga, ne samo
pobedio svoj strah, već uspostavio potpuno drugačiju strukturu života, tvoja individua se menja, i
pred tobom se otvaraju mogućnosti o kojima kao perfekcionista nisi mogao ni da sanjaš. Jer jedino
kao prijatelj neprijatnosti, možeš živeti ovaj život dovoljno funkcionalno da to nazovemo smislom.

Napomena: Tokom početka procesa stvaranja prijateljstva sa neprijatnošću, potrudi se da beležiš

koliko ti je zapravo bilo neprijatno u okolnostima koje su od tebe zahtevala da pobediš svoj strah. Od
1 -10 je skala neprijatnosti. Neke situacije će podrazumevati veći broj, neke mnogo manji od
očekivanog. Vodeći ovakvu listu u početku, imaćeš crno na belo dokaz o snazi neprijatnosti. Videćeš
kako si joj Ti dao obličje cunamija, ona je u stvari ništa drugo do jedna minijaturna dosada zbog koje
je život nekada čak i mnogo zanimljiviji.
V

Najteže za perfekcionistu je da drugome prepusti ono za šta on veruje da će uraditi najbolje. Rekao bi
čovek da su perfekcionisti zapravo ego-manijaci, ali to nije slučaj.
Ovde nije pitanje „Ja znam najbolje i zato nemoj ti.“
Ovde početna premisa glasi: „Ja znam kako da uradim sve da ne dođe do osećaja neprijatnosti za koji
smatram da je fatalan po mene.“

Međutim, da bi se jedan perfekcionista iole opustio, prva stvar koju treba da nauči jeste da delegira –
prepusti pravim ljudima ono što nije neophodno da on uradi lično.

Delegiranje je usko vezano za sposobnost određivanja prioriteta. Nažalost, za sve vas koji patite od
perfekcionizma, nemoguće je odrediti prioritete, sve je podjednako važno. Uzrok za to je ponovo
priča o kontroli – sve je važno, jer bilo koja karika može da upropasti stvar i dovede me u situaciju u
kojoj ću se osećati neprijatno.

Nije sve podjednako važno.

I ovo je jedno od relevantnijih životnih pravila koje jako olakšava život. Ma kako ti se činilo da sve ima
svoju vrednost, ta premisa je tačna, ali nema sve jednaku vrednost, ni za tebe, ni za specifične
okolnosti, niti kao uticaj na tvoj celokupan život. Baš zato je sposobnost delegiranja osnov za
svakodnevnu funkcionalnost.

Vežba:
Na linku ćeš preuzeti obrazac koji će ti pomoći da kroz jasne korake uvedeš sebe u svet delegiranja.
Napisaćeš obavezu ili odgovornost za koju znaš da nije prioritetna, a teško je se odričeš i pored tog
saznanja.

Obaveza Očekivanja Granice Resursi Definicija Posledice Zahvalnost

U polju pored, napisaćeš šta tačno očekuješ od osobe kojoj delegiraš. Razmisli i kratko i jasno uobliči
očekivanja, bez previše objašnjavanja.

U sledećoj koloni navedi taksativno koje su tvoje granice. Šta je ono na šta možeš da pristaneš tokom
delegiranja, bilo u obliku obaveze koju treba da preuzmeš na sebe, bilo u rezultatu koji je za tebe
prihvatljiv ili ne. Naredna kolona je napravljena kako bi u njoj zapisao koji su ti sve resurski neophodni
da bi delegirao, ali i koje resurse treba da imaš na usluzi, ukoliko onaj kome delegiraš zatraži podršku.

Sledeća kolona je kolona definicije. Definiši u jednoj rečenici šta je profesionalizam (bez obzira da li
delegiraš poslovnu ili privatnu stvar. Ako je u pitanju sektor privatnog, onda se pojam profesionalizma
vezuje za stepen odgovornosti koji očekuješ od nekog). Potrudi se da osmisliš što jasniju i kraću
definiciju. Možeš se poslužiti onim starim trikom koji kaže da treba da formilišeš željeno tako da bude
jasno i detetu. Definicija profesionalizma, odnosno, odgovornosti, pomoći će ti da kreiraš reper po
kojem se vodiš. Taj reper je tu da te podseti na realna očekivanja, kako bi se smanjio stres koji
izazivaju tvoja iracionalna, perfekcionistička očekivanja.

U narednoj koloni se nalaze posledice. Izlistaj šta je sve moguća posledica ukoliko onaj kome si
delegirao uspe, ili ne uspe. Pisanje i osvešćenje mogućih posledica (posledica nema nužno loš
prefiks), doneće ti jasan presek fatalnosti, odnosno, izostanka fatalnosti u onome što iščekuješ.

Na samom kraju, u poslednjoj koloni, napiši zahvalnost sebi, što uspevaš da prevaziđeš svoje strahove
od delegiranja.

Bez obzira na stepen tvog perfekcionizma, ova vežba ti može jasnije predočiti koji se to koraci odvijaju
u našoj glavi, bez papira i zapisivanja, kada dobro savladamo strukturu i ne prepustimo se strahu.

Igraj se sa delegiranjem. Testiraj svoj strah. Hrabrost ionako nije odsustvo straha,
već sposobnost da se ide dalje.

VI

Za ljude sklone perfekcionizmu, racionalna očekivanja su jedna stepenica ka napuštanju stresnog i

nekorisnog obrasca uverenja, razmišljanja i ponašanja.

Šta su racionalna očekivanja ako nas preokupira strah od iracionalnog? Kako biti razuman, kada te
vodi osećanje koje, ma kako nekorisno, za tebe je preovlađujuće i pod „reflektorom“.

Racionalnost u očekivanjima proizilazi iz svesnog doživljaja sebe u odnosu

na svet, i sveta u odnosu na sebe.

Zvuči kao dosta posla, i jeste. Taj „posao“, odnosno, postizanje optimalnog doživljaja selfa, pitanje je
dugotrajne psihoterapije za neke pojedince, ali nije nemoguće samostalno formirati temelj za
promenu percepcije i pokrenuti određene procese koji apsolutno dovode do boljeg, korisnijeg,
racionalnijeg rasuđivanja.

1. Prvi korak ka formiranju racionalnih očekivanja je visok stepen frustracionog praga.

Neophodno je da razumemo da život ne funkcioniše u našu apsolutnu korist, i da to nije nikakav „prst
sudbine“, niti karma. Život se najčešće neće odvijati po putanji koja zadovoljava sve naše male hirove.
Unutar niza nezadovoljstava na koja ne možemo direktno da utičemo, fokus na ono što možemo da
menjamo je krucijalan. Ipak, većina gubi vreme na emocionalni odgovor ka nečemu što ni na jedan
način nije u njihovoj nadležnosti za promenu. U redu je biti rezigniran zbog mnogih društveno-
političko-ekonomskih pojava, ali treba vrlo pažljivo selektovati kojoj od njih dajemo svoje emocije a
bez mogućnosti da time napravimo pozitivnu promenu.

2. Prošla iskustva, dostupne informacije i sklop uverenja koja imamo o sebi i svetu određuju stepen
racionalnosti naših očekivanja.
To znači da je put ka što racionalnim očekivanjima posut rešenim distorzijama, odnosno, nekorisnim
uverenjima koja negujemo što kroz samostalna iskustva, što kroz naučene obrasce putem
transgeneracijskog prenosa.

Primer racionalnog očekivanja:

Muškarac ima izbegavajući stil vezivanja, inklinira autonomiji, slobodi, nije spreman da se posveti
odnosu, ali na momente konzumira partnerski odnos i time daje nadu ženskoj osobi. Naspram
njegovog repetativnog ponašanja, žena uviđa da u ovim okolnostima nije moguć dalji razvoj veze u
pravcu obavezivanja bilo koje vrste. Samim tim, ona formira stav, a kasnije i rešenje za ovaj odnos,
shodno onome što je njoj važno. Ukoliko joj je funkcionalna veza visoko pozicionirana, žena završava
ovaj partnerski odnos, znajući da u njemu ne može da dobije ono što je za nju u ovom trenutku važno
i čemu teži.

Primer iracionalnog očekivanja, model „perfekcionista“:

U istim navedenim okolnostima žena veruje da će snaga njene ljubavi promeniti partnera, kao i da je
ona odgovorna za njegovo ponašanje. Žena preuzima inicijativu, kreće na terapiju, treninge, ulazi u
promene za koje veruje da će joj doneti odnos sa partnerom koji on zbog svog stila vezivanja nije
sposoban da pruži. I pored eklatantnih razloga da iz odnosa treba izaći, žena sve prebacuje na sebe,
kontinuirano se fokusirajući na ono što ona može da ispravi, večno neuspešna.

Vežba:
Da bismo vremenom stekli veštine neophodne za formiranje racionalnih očekivanja, veoma je važno
da umemo da prepoznamo i razlikujemo iracionalno od racionalnog. Pored filtera kroz koje
propuštamo informacije na osnovu kojih percipiramo situaciju i kreiramo očekivanje (empirijski,
logički i pragmatički), učenje na plastičnom primeru daje dobre rezultate.

Za ponuđene životne situacije koje su u ovim primerima imaginarne, napiši po ugledu na gore
naveden primer, šta je iracionalno a šta racionalno očekivanje:

● Kolega na poslu ti non-stop prebacuje svoja zaduženja. Nadređeni se ne oglašavaju, niti im to

preterano smeta dokle god je posao obavljen. Osećaš veliki stres.

● Ako te voli, partner će shvatiti šta potražuješ od njega i ako to eksplicitno ne kažeš. U prvoj sledećoj
prilici, partner ti ne daje očekivano ponašanje, odnosno, odgovor na ono što želiš.

● Nezadovoljan si sopstvenim životom. Koja bi bila racionalna, a koja iracionalna očekivanja?

VII

Osoba koja pati od perfekcionizma, često ni sebi ne veruje dovoljno. Uvek željni eksterne validacije,
kod perfekcionista možemo sresti i neke od karakteristika Imposter sindroma – bihejvioralnog
fenomena koji uključuje sumnju u sopstveni intelekt, sposobnosti i postignuća.

U praksi to bi izgledalo ovako:

● Osećaš se anksiozno i ma šta da postigneš ne doživljavaš svoj uspeh relevantnim iznutra, iako
postoje dokazi koji idu u prilog tome da si uspešan.
● Stalno se trudiš da zadovoljiš druge, mnogo više nego da si ti sam zadovoljan, u narodu poznatije
kao “udovoljavanje drugima” (people pleasing).
● Odugovlačiš, odnosno, dolazi do prokrastinacije.
● Sve radiš i pre vremena, opeterećen si time da apsolutno zadovoljiš svaki aspekt onoga čega si se
prihvatio.
● Sumnjaš u sebe, bez obzira na realne rezultate kojih si racionalno svestan.

Imposter sindrom nije dijagnoza. On je usko vezan za perfekcionizam, ali se prevashodno odnosi na
nemogućnost emocionalnog prihvatanja sopstvenih postignuća i uspeha. Vrlo često su ljudi koji imaju
Imposter sindrom, uspešni pojedinci sa ozbiljnim karijerama. Ipak, i pored činjenice da se Imposter
sindrom ne smatra dijagnozom sam po sebi, kao deo perfekcionističke strukture ličnosti, on stvara
veoma velike probleme u poimanju sebe, i pozicioniranju unutar odnosa sa drugima. Samim tim,
vremenom može dovesti do kreiranja različitih nekorisnih mehanizama u razmišljanju i ponašanju,
koji posledično mogu voditi u anksiozno-depresivni poremećaj.

Hajde da proverimo koliko si blizu Imposter sindroma. Odgovori sa “DA“ ili “NE“:
1. Da li se veoma nerviraš kada napraviš i malu grešku dok nešto radiš?
2. Da li smatraš da je tvoj uspeh posledica srećnih okolnosti, više nego vrlina i umeća koja sam
poseduješ?
3. Da li te pogađa kritira drugih?
4. Da li ti se ponekada čini da će drugi ljudi kad-tad uvideti da uopšte nisi sposoban za ono čime se
baviš ili šta radiš, u onoj meri u kojoj to generalno misle?
5. Da li primećuješ da sebe degradiraš iako racionalno uviđaš koliko dobro obavljaš određene stvari?

Sumnja u postavljanje nerealno visokih ciljeva, dovođenje sebe do

poslednjih granica, sabotaža sopstvenog uspeha, pripisivanje postignuća
čistoj sreći ili spletu okolnosti, strah da ipak nećeš uspeti da postigneš ono
što si zacrtao kao jedino validno…

Za Imposter sindrom se kaže da nas „jede žive iznutra“. I ta narodna izreka ima smisla, jer
perfekcionističke strukture koje pate od Imposter sidroma, neće o svojim osećanjima razgovarati sa
drugima. Naprotiv, držaće većinu toga u sebi, vrteći se u istom, začaranom krugu samokažnjavanja.
Iako se javlja kod svih struktura i uzrasta, Imposter sindrom ima svoje korene u ranom detinjstvu,
odnosno obrascima uvrenja koja nosimo iz kuće, kao i same strukture porodice, podele uloga, odnosa
prema deci, postupanja prema njima itd. Suviše kontrolišuć vaspitni stil, isto kao i onaj u kojem
postoji nekorisno prezaštićenje, po istraživanjima pokazuju da doprinose kreiranju odlika Imposter
sindroma.
Vežba:
Kako možeš sebi da pomogneš?

Ukoliko se pronalaziš u opisu osobe koja pati od Imposter sindroma, i ako te svi, ili većina navedenih
simptoma prate u svakodnevici, najkorisnije rešenje bi bilo da se obratiš za podršku stručnom licu.
No, ako se prepoznaješ samo delimično, evo par stvari koje ti mogu pomoći…

1. Većina ljudi koja prepoznaje Imposter sindrom kod sebe, često pomisli ili izgovori rečenicu:

„Ja ovo ne zaslužujem.“

Ako se i tebi dešava nešto slično, nakon ovakve pomisli, promeni leksiku i poruči sebi:

„Možda i ne zaslužujem, ali meni se i pored toga dešavaju lepe stvari.“

2. Promeni svoju svakodnevnu leksiku, tako što ćeš na određene pohvale ili komentare odgovarati
vrlo kratko sa jednim: „Hvala.“ Bez dodatnog objašnjavanja na temu pohvale. Neprijatnost koja se
može javiti tom prilikom nije osećanje koje nužno treba da izbegneš. Neka ti bude neprijatno, ali i
pored toga se zahvali bez suvišnih informacija i objašnjavanja. Promenom naše komunikacije utičemo
vremenom na naše emocionalne rekacije usmerene ka svemu što se dešava u okruženju, ali i onome
što dolazi iznutra. Upravo ovako izmenjenom leksikom, ma koliko ona delovala jednostavno,
vremenom ćeš se navići na sebe u ulozi nekoga ko prihvata kompliment. Možemo očekivati da nakon
dugotrajne primene ove leksičke promene, prestanu i unutrašnja preispitivanja.

Pojednostavljeno, ključ komunikacije za svakog perfekcionistu koji ima i Imposter sindrom je:

„Istrpi i skrati!“

3. U narednom periodu počni da vodiš jedan mini dnevnik svojih postignuća. Tvoj zadatak je samo da
zabeležiš šta si postigao. Nije važno u ovom segmentu kako se tačno osećaš. Nakon desetak
postignuća, pročitaj spisak naglas, i zamisli da je reč o nekoj trećoj osobi.

Odgovori na pitanje:

Da li ovu osobu sa ovakvim postignućima bi smatrao uspešnom?

Ukoliko je tvoj odgovor potvrdan, razmisli zašto na tebe nisu primenjivi isti kriterijumi. Najverovatniji
odgovor koji budeš pronašao, vratiće te u detinjstvo – odnos sa roditeljima, njihova očekivanja, ili
neki traumatičan momenat zbog kojeg su se možda razvili znaci Imposter sindroma. Iako je danas
jako „popularno“ kopati po svojoj prošlosti i kada za to ima, i kada za to nema potrebe, ništa
specijalno ne dobijaš saznanjem zašto si razvio ovakve obrasce uverenja. Mnogo je važnije ono KAKO
da ih ublaziš ili ih se rešiš u sadašnjem trenutku. Prvi korak je da prihvatiš sopstvena postignuća.
Jebiga, možda si lažnjak, ali mi to ne vidimo, i zato uživaj!

4. Poslednji korak, ali ne i najmanje važan, je način na koji određuješ lestvicu koja se zove:

Šta je to „dovoljno dobro“…

Da bi svaki perfekcionista pošao ka putu isceljenja, neophodno je da prigrli sve ono što se krije iza
sintagme „dovoljno dobro.“ Ukoliko najpre osećaš perfekcionizam ili elemente Imposter sindroma na
poslu, napravi listu svojih kriterijuma. Jedini uslov je da budu realni, mogući, odnosno, dostižni
kriterijumi.
Vodi se upravo tom listom, svaki put kada osetiš nelagodu naspram onoga ko si. Ako zadovoljavaš
kriterijume na listi „dovoljno dobro“, znaj da si potpuno ok. Ako ne zadovoljavaš, kao što mnogi od
nas to ne radimo u pojedinim okolnostima, potrudi se više, ali to neće značiti da hrliš ka
perfekcionizmu, već da daješ „sve od sebe“, što je velika razlika. Tu razliku zovemo umeće
prepoznavanja „dovoljno dobrog.“

VIII

Veliki broj ljudi perfekcionističke strukture opterećuje se stvarima koje imaju najčešće veze sa
formom, a mnogo manje veze sa suštinom.
Za perfekcionistu forma predstavlja sigurnu zonu, mogućnosti kontrole, ma kako lažne, ali forma
daje osećaj poznatog, koji je bolji od bilo koje nepoznanice, ma kako ona u startu nosila prefiks
boljeg.

Težnja ka formi nije samo poslastica perfekcionista. Ona je davno ukorenjena u balkanskim narodima,
ali i šire. Forma daje jednu vrstu prediktivnih talenata – mi verujemo da kada nas forma okružuje, da
onda sasvim izvesno znamo šta će iz nje proizaći. Donekle, ovo uverenje ima smisla, jer na njemu
počiva koncepcija korisne strukture, ali kada težnja formi preovlada, povećavaju se strahovi, jer
garancija ne postoji i život jeste neizvestan do jedne velike mere.

Robovanje formi može dati i niži frustracioni prag. Ova pojava je višestruko nekorisna u životu
adultnog pojedinca, jer ga onemogućava da koristi logiku, prilagođava se i gradi svoj integritet unutar
društva.

Ukoliko si do sada kod sebe prepoznao perfekcionističke crte, koraci koji će ti pomoći su sledeći:

1. Određivanje prioriteta

Učenjem kako da selektuješ stvari, ne samo što počinješ da razumeš i u praksi da nije sve podjednako
važno, već sebi daješ veću mogućnost da delegiraš, i oslobodiš se nepotrebnog stresa.

2. Odgovor na pitanje:

Ako bi znao da su neki od tvojih svakodnevnih strahova sasvim mogući, da li bi se plašio istih onoliko
koliko se to dešava sada, kada uz želju za kontrolom ideš kao perfekcionizmu, kako bi sprečio
neprijatnost?

3. Afirmacija:

Perfekcionizam je iluzija. Jedino što je moguće kontrolisati delimično je PROGRES.

Vežba:

Ukoliko umeš da prepoznaš osnovne znake svog perfekcionističkog razmišljanja, korisno je da

pokušaš da identifikuješ barem jedno uverenje koje je zasnovano na perfekcionističkom razumevanja
stvari i pojava. Najčešće ta uverenja počinju sa “Ako ne uradim to i to, desiće se….”, takođe, sporna
uverenja mogu biti i deo sistema uverenja koja negujemo o sebi: “Drugi će pomisliti, ja ću za sebe
verovati da sam to i to, ako ne budem dao sve od sebe, ili uradio to i to…”

Kada identifikuješ ovakvo uverenje, zapiši ga. Vodi računa da ga formulišeš kratko i izvučeš iz njega
suštinu uverenja.

Zatim pokušaj da u svrhu eksperimenta, ipak postupiš tako da rezultat bude onakav kakve su tvoje
predikcije – negativan. Umesto da daš sve od sebe, radi sa 50% snage. Umesto da uzmeš sve na sebe,
ipak delegiraj. I zapiši koje su tvoje predikcije kada je sam ishod situacije u pitanju.

Rezultat će nesumnjivo pokazati da se katastrofični scenario ipak nije dogodio. Samim tim, ovo će ti
pomoći da sebe nastaviš da testiraš tamo gde ti to strah dozvoljava, korak po korak, bez
momentalnog izlaganja velikim neprijatnostima. Vremenom, ćeš osetiti blago olakšanje, ali i
promenu percepcije, važnu za nastavak tvoje promene