Istorija Mat

ПЕРИОД РАЂАЊА
МАТЕМАТИКЕ
ВАВИЛОНСКА И ЕГИПАТСКА
МАТЕМАТИКА
Зачеци математичког мишљења
• Зачеци математичког мишљења леже у концептима:
▫ броја
▫ величине (магнитуде)
▫ oблика
• под величином (магнитудом) подразумевамо својство матема-
тичког објекта помоћу кога се он може упоредити као већи или
мањи од других објеката исте врсте
• на пример, стари Грци разликовали су неколико типова величина,
укључујући разломке, дужи (уређене по дужини), фигуре у равни
(уређене по површини), тела (уређена по запремини), углове, итд.
• студије савремених когнитивних психолога спроведене над живо-
тињама показују да ти концепти нису својствени само људима
• ови концепти су еволуирали постепено, о чему сведочи постојање
језика који разликују „један“, „два“ и „много“, али не и бројеве веће
од два
Бележење математике
• веома важан моменат у развоју математике представља почетак
бележења математичких објеката, пре свега бројева
• први познати пример бележења је Лебомбо кост, са зарезима који
представљају бројеве
• кост је стара 37.000 година, и пронађена је у Свазиленду, у Африци
• позната је и Ишанго кост, стара око 20.000 година, пронађена у
Конгоу, Африка,
• праисторијски артифакти, стари 35.000 до 20.000 година,

пронађени су и на другим локацијама у Африци и Француској
• претпоставља се да ти артифакти указују на прве покушаје
квантификовања времена
Најраније примене математике
• озбиљнији развој математике и њено систематичније изучавање
започео је негде око 3.000 година п.н.е. у Месопотамији и Египту
• главни покретач тога биле су примене математике у решавању
бројних свакодневних практичних проблема, као што су
▫ размена добара, трговина, убирање пореза
▫ мерење времена
▫ мерење земљишта
▫ навигација, астрономија
▫ грађевинарство, архитектура
• из наведених примена се јасно види колико је била значајна улога
математике у развоју цивилизованог друштва тог доба
Индуктивни карактер ране математике
• рана математика имала је индуктивни карактер
• до сазнања о математичким објектима које су проучавали, матема-
тичари тог доба долазили су емпиријским, индуктивним путем,
без употребе дедукције, која је на сцену ступила доста касније
• тако, на пример, математичари у старом Вавилону су били свесни
важења онога што данас зовемо Питагорина теорема
• наиме, они су знали су за велики број Питагориних тројки бројева,
али се није размишљало о томе да се Питагорина теорема докаже
• доказ им није ни требао, јер је то до чега су долазили индуктивним
путем добро функционисало у пракси, а тада је само то било важно
• потреба за доказом јавила се тек када је математика ушла у знатно
виши ниво апстракције и почела да се удаљава од примена
Хронологија историје математике
Математика Месопотамије
• о математици Месопотамије, сумерској и вавилонској, данас имамо
много више информација него о египатској математици
• сумерски и вавилонски математички текстови писани су на глине-
ним плочицама, клинастим писмом, и приличан број тих плочица
је сачуван до данас
• највећи део тих плочица односи се на вавилонску математику
• 1920-тих година Otto Neugebauer је иницирао систематско
изучавање тих плочица
• захваљујући њему им многим другим ауорима који су се бавили
Вавилонским глиненим плочицама данас доста знамо о вавилон-
ској математици
Сумерска математика
• Сумери су стари народ који је у периоду од око 4.500 до 1.900 година
п.н.е. насељавао југ Месопотамије
• Сумерско клинасто писмо признаје се као најстарије писмо на свету
• у математици, Сумери су 3.000 год. п.н.е.
развили комплексан систем мерења
• почев од 2.600 год. п.н.е., на глиненим таб-
лицама су записивали таблице множења
• бавили су се и геометријским задацима
и проблемима дељења
• сматра се да од Сумера потиче и Вавилон-
ски шездесетични бројевни систем
Сумерско клинасто писмо
Вавилонска математика
• Вавилонци су семитски народ који је владао Месопотамијом почев од
око 1.900 год. п.н.е. па до пада Вавилона 539. год. п.н.е.
Центри математике у Месопотамији

Вавилонска математика (наставак)
• оно што знамо о Вавилонској математици, а знамо пуно више него о
Египатској, знамо посредством текстова урезаних на глиненим пло-
чицама сумерским клинастим писмом
Сумерско/вавилонске
клинасте цифре
• обично су налажене две врсте

математичких текстова:
▫ табеларни текстови
▫ проблемски текстови
• табеларни текстови су били баш то, табеле вредности са различи-
том сврхом, као што су таблице множења, табеле са разним мерама,
таблице реципрочних вредности, и слично.
Вавилонска математика (наставак)
• многе од тих плочица имале су образовну намену
• проблемски текстови бавили су се или решавањем, или методама за
решавање, алгебарских и геометријских проблема
• неке плочице садрже и до двеста проблема, постепено растуће тежине
Плочица Plimpton 322

Вавилонска аритметика
• главна карактеристика Вавилонске математике била је употреба
шездесетичног позиционог бројевног система (са основом 60)
• насупрот њима, Египћани, Грци и Римљани користили су непозици-

они бројевни систем
• Вавилонци нису имали еквивалент данашње децималне тачке, па се
вредност цифре често морала одређивати на основу контекста
• иако су користили позициони систем, нису имали нулу – симбол за
одсуство одређеног разреда
• из Вавилонског шездесетичног система потичу данашњи
▫ систем мерења времена (1 минут = 60 секунди, 1 сат = 60 минута,
1 дан = 24 сати)
▫ систем мерења углова (пун угао = 360 степени = 6×60 степени)
Вавилонска аритметика (наставак)
Напомена: није јасно зашто су Вавилонци изабрали баш систем са
основом 60, претпоставља се да разлог лежи у метрологији
број 60 је згодан јер има велики број делитеља – 1, 2, 3, 4, 5, 6, 10, 12, 15,
20, 30 и 60
Множење:
• као помагало при извођењу аритметичких операција Вавилонци су
користили плочице са одговарајућим таблицама
• пронађене су плочице, старости 2.000 год. п.н.е., које садрже таблице
квадрата бројева до 59 и таблице кубова бројева до 32
• множење бројева сводило се на операције сабирања, одузимања и
квадрирања, и у ту сврху коришћене су таблице квадрата
Вавилонска аритметика (наставак)
• свођење множења на сабирање, одузимање и квадрирање вршено је
помоћу формуле коју би у данашњој симболици записали као
(𝑎 + 𝑏)2 −𝑎2 − 𝑏 2
𝑎𝑏 = ,
2
или, још боље, помоћу формуле
(𝑎 + 𝑏)2 −(𝑎 − 𝑏)2
𝑎𝑏 = .
4
• слична идеја замене множења квадрирањем се данас користи при
конструкцији бржих алгоритама за израчунавања са бројевима
Дељење:
• Вавилонци нису имали методе за дуго дељење, већ су a/b рачунали
каоa × (1/b), уз коришћење таблица реципрочних вредности
Вавилонска алгебра
• Као што ћемо касније видети, у Грчкој математици је постојала јасна
разлика између геометријског и алгебарског
• при томе, кад год је то било могуће, Грци су преферирали геометриј-
ски начин гледања на математику
• тек при самом крају епохе математике Античке Грчке, Диофант је
почео да развија алгебарске методе
• насупрот томе, Вавилонци су на математику гледали са алгебарске
тачке гледишта
• они су дозвољавали операције које су биле забрањене у Грчкој мате-
матици, па чак и касније, све до 16. века
• на пример, они су слободно сабирали или множили величине разли-
читог типа – дужине, површине, запремине...
• рецимо, ако у квадратној једначини x2 + bx = c променљиву x интер-
претирамо као дужину, онда ће x2 бити површина
Вавилонска алгебра (наставак)
• Вавилонски математичари развили су бројне алгебарске методе за
решавање једначина, којима је оригинални проблем углавном сво-
ђен на проблем који се може решити уз помоћ таблица
• то сведочи о зачецима апстрактног мишљења и дедуктивног
закључивања код Вавилонских математичара
Квадратне једначине:
• Вавилонци су разматрали квадратне једначине облика x2 + bx = c,
где bи cнису обавезно цели бројеви, али cмора бити позитиван.
• они су знали да се решење може израчунати као
2
𝑏 𝑏
𝑥= +𝑐−
2 2
при чему је корен налажен из таблице квадрата

Вавилонска алгебра (наставак)
Кубне једначине:
• Вавилонски математичари су решавали кубне једначине користећи
таблице бројева облика n3 + n2.
• разматрали су једначину облика ax3 + bx2 = c, коју су множењем са
a2/b3 сводили на (ax/b)3 + (ax/b)2 = ca2/b3, а потом сменом y = ax/b
на y3 + y2 = ca2/b3.
• вредност за y одређивала се из таблице бројева облика n3 + n2, а по-
том се вредност за x израчунавала као x = by/a.
Системи линеарних једначина:

• систем линеарних једначина са две непознате сводио се на једначину
са једном непознатом уз неку врсту елиминације која не баш тако
јасно потсећа на Гаусов елиминациони поступак
Вавилонска геометрија
• Вавилонци су познавали нека општа правила за израчунавање повр-
шина и запремина
• на пример, обим круга пречника 𝑑 су израчунавали као 3𝑑, а његову
површину као дванаестину квадрата обима, што даје 𝜋 ≈ 3.
1
• употребом неких других Вавилонских правила добија се 𝜋 ≈ 3 .
8
• додуше, у Вавилонским текстовима може се наићи и на погрешна

правила
• главна достигнућа Вавилонске геометрије представљају
▫ познавање правила које данас називамо Питагорина теорема
▫ израчунавање броја 2 тачно у пет децимала
Вавилонска геометрија (наставак)
Питагорина теорема:
• са Питагорином теоремом повезано је више глинених плочица из
периода 1.900 до 1.600 година п.н.е.
• На једној од њих налази се текст који је преведен на следећи начин:
4 је дужина и 5 је дијагонала. Шта је ширина?

Њена величина није позната.
4 пута 4 је 16.
Одузмимо 16 од 25 и остаје 9.
Шта пута то исто треба да помножим да би добио 9 ?
3 је ширина.
• плочица позната као Plimpton 322 садржи 15 тројки бројева за које
постоји општа сагласност да представљају Питагорине тројке
Плочица
Plimpton 322
• оно што је још увек нејасно је како су те тројке израчунате

• постоје нека мишљења да би то могла бити рана тригонометријска
таблица
• Занимљива је и плочица позната као Yale tablet YBC 7289
Плочица
Yale tablet YBC 7289
• дијагонала приказује апроксимацију квадратног корена из 2 тачну

на 5 децимала (када се преведе на децимални систем)
24 51 10
1 + + 2 + 3 = 1.41421296. . .
60 60 60
Слабости Вавилонске математике
• Вавилонски математичари су разматрали само специјалне случајеве
разних проблема, и чини се да није било општих формулација
• недостатак погодног система означавања спречио је још интензив-
нији развој Вавилонске алгебре
• није било јасног разграничења шта су тачни а шта апроксимативни
резултати
• нису била разматрана питања решивости и нерешивости
• концепт доказа био је нејасан
• генерално, није било осећаја за апстракцију
• може се закључити је да је Вавилонска математика, као и Египатска,

била утилитаристичка, али прилично напредна
Египатска математика
• под Египатском математиком подразумева се математика Старог
Египта, чиме је обухваћен период од 3.000 до 300 год. п.н.е.
• најстарији познати Египатски математички текстови потичу из
периода 1.990–1.800 год. п.н.е.
• најпознатији међу тим
текстовима су
▫ Московски папирус
(око 1.850 год. п.н.е.)
▫ Рајндов папирус
(око 1.650 год. п.н.е.)
• ради се о колекцијама ре-
шених задатака, вероватно
образовне намене Рајндов папирус
Египатскa аритметика
Бројевни систем:
• У Египатској математици преовладавао је рад са целим бројевима
на основу непозиционог десетичног бројевног система
Множење:
• Египатска аритметика је била адитивног карактера – множење се
сводило на операције удвостручавања и сабирања
• на пример, множење са 13 се вршило множењем са 2, 4 и 8, што се
чинило удвостручавањем, а затим сабирањем резултата
Египатске аритметика
Дељење – разломци
• Египћани су изградили обимни апарат рачунања са разломцима,
где су користили специјалне помоћне таблице
• сви разломци су се сводили на збирове основних разломака – разло-
мака са бројиоцем једнаким јединици
• таблице су на збир основних разломака сводиле само за разломке
облика 2/n
• то је било довољно, јер су се сви остали разломци могли добити из
оваквих разломака удвостручавањем и сабирањем
• принципи којима се вршило свођење разломака нису јасни
Египатскa алгебра
Линеарне једначине
• систематски су се решавали задаци налажења непознатих бројева,
који би данас били записани у облику линеарне једначине са
једном непознатом
Квадратне једначине
• како показује Берлински папирус (19. век п.н.е.), стари Египћани су
знали да решавају неке квадратне једначине
Египатскa геометрија
• Египатска геометрија сводила сена правила за израчунавање повр-
шина и запремина
• правилно су израчунаване
▫ површине троугла и трапеза
▫ запремине паралелепипеда и пирамиде са квадратном основом
Површина круга
• у Ахмесовом папирусу(око 1650. г п. н. е.)површина круга пречника
𝑑 рачунала се по обрасцу
2 2
𝑑 8
𝑑− = 𝑑
9 9
• тоза 𝜋даје вредност 3.1605
Египатске геометрија
• Метод осмоугла
▫ овде је површина једнака
7 2 63 2
𝑑 = 𝑑
9 81
▫ према овој формули вредност за
𝜋 би била 3.11
▫ приметимо да она прва формула

даје
2
8
𝑑 =
9
и она је не само мало тачнија, већ

и згоднија за рачунање
Египатске геометрија (наставак)
Запремина зарубљене пирамиде
• стари Египћани су запремину зарубљене пирамиде висине ℎчије су
основе квадрати са страницама дужине 𝑎 и 𝑏 рачунали по обрасцу
1
𝑉 = ℎ(𝑎2 + 𝑎𝑏 + 𝑏 2 )
3
• откривање овог обрасца представља највише познато достигнуће
египатске математике
• наличје овог правила, као и правила за израчунавање површине јед-

накокраких трапеза помоћу њихове трансформације у правоугаоник,
указују на зачетке дедуктивног математичког мишљења
Египатске геометрија (наставак)
Питагорина теорема
• Берлински папирус садржи следећи задатак:
„Површина квадрата је 100 и једнака је површини два мања квадрата.

Страна једног од њих је ½ + ¼ стране другог.
Пронаћи дужине страна квадрата.“
• сматра се да овај проблем сугерише познавање Питагорине теореме
• такође, проблем се своди на решавање система једначина

3
𝑥 2 + 𝑦 2 = 100, 𝑥 = 𝑦,
4
односно квадратне једначине
(3/4𝑦)2 +𝑦 2 = 100.
ПЕРИОД ЕЛЕМЕНТАРНЕ
ГРЧКА МАТЕМАТИКА
Дедуктивни и аксиоматски метод
• основна карактеристика периода елементарне математике –
увођење дедуктивног метода – метода доказивања
• дедуктивни метод је увео Талес из Милета (624–546 п.н.е.)
• аксиоматски метод је касније увео Еуклид (око 325–265 п.н.е.)
• математику старе Грчке карактеришу коришћење аксиоматски

заснованог концепта доказа – Еуклид, „Елементи“
• у старој Кини и Индији користили су се специфични концепти

доказа који су били нешто другачији од Грчког
• доказ у старој Кини и Индији није било аксиоматски заснован

Математика старе Грчке
• под математиком старе Грчке подразумевамо математику писану
на грчком језику у периоду од 6. века п.н.е. до 6. века н.е. у
подручју источног Медитерана
• као почетак те епохе узима се обично доба када је живео и радио

Талес из Милета
• крај математике старе Грчке везује се за 529. годину, када је

римско/византијски цар Јустинијан I укинуо све филозофске
школе, укључујући и Атинску академију (као “легло паганизма“)
• тај датум се узима и као крај античког периода и почетак средњег

века (тзв. „мрачно доба европске цивилизације“)
Корени Грчке математике
• корене математике старе Грчке није лако документовати
• до 6. века п.н.е. Грчка математика се није ни по чему издвајала
• Скоро се ништа не зна о Грчкој математици пре 600. г. п.н.е.
• мада нема непосредних доказа, опште је мишљење да је развој

Грчке математике био под значајним утицајем Египатске и Вави-
лонске математике
• познато је да су први математичари старе Грчке (Талес, Питагора)

путовали у Египат и Вавилон и добро изучили Египатску и Вави-
лонску математику
Писани извори о Грчкој математици
• најстарији Грчки математички текстови писани су после 3. в. п.н.е.,
али се сматра да су они копије радова писаних пре тог периода
• о многим ранијим резултатима Грчке математике записе су оста-

вили каснији аутори, пре свега Еуклид, Аристотел и Платон
• међутим, ни ти текстови нису сачувани у оригиналу, и о математи-

ци старе Грчке данас знамо захваљујући
▫ Византијским преписима, који су писани 500 до 1500 година

након оригинала
▫ преводима Исламских математичара, који су касније даље

превођени на латински
• Исламски математичари су најзаслужнији за очување непроце-

њивог блага античке Грчке математике
Периодизација Грчке математике
разликују се два главна периода развоја античке Грчке математике
Класични период
• овај период обухвата обухвата VI, V и већи део IV века п.н.е.
• на почетку овог периода епицентар математичких дешавања био је
у грчким градовима у Малој Азији
• у IV веку п.н.е. средиште свих филозофских и научних активности
античке Грчке премешта се у Атину
Хеленистички период
• овај период започео је при крају IV века п.н.е. , када је Александар
Македонски покорио источни Медитеран, Египат, Месопотамију,
Иран, Централну Азију и део Индије
• он је основао Александрију, која је постала центар свих научних и
културних активности у то доба, у том делу света
Центри математике старе Грчке
Класични период
први центри – у Малој Азији

(Малоазијска Јонија)
• Милет (Талес)
• Самос (Питагора)
• Хиос (Еудокс)
касније – центар се сели у

Атину
Атинска академија (Платон)
Аристотел – Стагира,
Македонија
Центри математике старе Грчке
Хеленистички период
• центар грчке културе –

Александрија
▫ Еуклид
▫ Ератостен
▫ Диофант
• други центри:
▫ Сиракуза (Архимед)
▫ Перга (Аполоније)
Грчка математика VI века п.н.е.
• у VI веку п.н.е. догодило се тзв. „грчко чудо“ – појавиле су се две
научне школе из којих је рођена не само култура античке Грчке,
већ и целокупна европска култура
▫ Милетска или Јонијска школа
(Талес, Анаксимен, Анаксимандар)
▫ Питагорејска школа
(Питагора, Теано и други)
• математику тог доба означили су пре свега личности Талеса и

Питагоре
• и сам назив „математика“ је увео Питагора
• тај назив потиче од старогрчког μάθημα (mathema) са значењем
„предмет поучавања“
Талес (624–546 п.н.е.)
• зачетник Грчке и западне филозофије и науке
• оснивач милетске (јонијске) филозофске школе
• први који је покушао да објасни природне
феномене без позивања на митологију
• предвидео помрачење сунца 28. маја 585. г. п.н.е.
• добро проучио вавилонску математику и астро-
номију, сматра се да је путовао и у Египат
• користио геометријске методе за решавање практичних проблема
– израчунавање висине пирамида, растојања бродова од обале
• први који је употребио дедуктивно резоновање, доказавши тзв.
Талесову теорему и неколико њених последица
Талесове теореме
• Талес је веома добро разумео концепте сличности троуглова и
правоуглих троуглова, и то успешно практично примењивао
Теорема о углу описаним над пречником
• Ако је AC пречник круга и B је тачка на
кружници, онда је у троуглу ABC угао код
темена B прав.
Теорема о супротним угловима

• Супротни углови су једнаки
Талесове теореме (наставак)
Теорема о пресеку
𝐷𝐸 𝐴𝐸 𝐴𝐷
= =
𝐵𝐶 𝐴𝐶 𝐴𝐵
Теорема о подударности
• ако два троугла имају једнаку по једну страну

и углове који належу на њу, онда су они подударни
Питагора (570–495 п.н.е.)
• оснивач Питагорејске филозофске школе
• рођен на острву Самос (Јонија, Мала Азија), где је
живео до 530 г. п.н.е.
• путовао у Египат, учио од египатских и
вавилонских мудраца
• 530 г. п.н.е. прелази у Кротон (грчка колонија у
Јужној Италији), а 509 г. п.н.е. у Метапонтију
• супруга Теано – прва жена филозоф-математичар
• после Питагорине смрти Теано је управљала Питагорејском
школом, уз помоћ њихових кћери (Damo, Myria и Arignote)
• Питагорејска школа – ретко место у то доба где је
женама признавана равноправност
• од Питагоре потиче и назив „филозоф“ – „филозофија“
Питагорејска школа
• бавили се астрономијом, геометријом, аритметиком и теоријом
музике
• оснивачи теорије музике – учење
о хармонији везаној за бројеве
• висина тона зависи од дужине
жице, тј. музички интервали за-
висе од одређених математичких
пропорција
• филозофија и мистика броја
• учење о златном пресеку
• тајно друштво – Питагорејско братство – посвећено неговању
врлине и изучавању математике
Питагорејска математика
• први су схватили значај аксиоматског метода – јасног издвајања
основних ставова (аксиоме, постулати) и извођења теорема из њих
• дубоко задрли у теорију дељивости
(рачунали НЗС, НЗД,...)
• развили општу теорију разломака –
схваћених као пропорције
• знали за дељење са остатком и
Еуклидов алгоритам
• доказали ирационалност корена
броја 2 – несамерљивост странице
и дијагонале квадрата
• велики утицај на Платона и Аристотела
Питагора на фресци
Рафаела – Атинска школа
Питагорина теорема
Еуклидов доказ:
• нека је дат правоугли троугао 𝐴𝐵𝐶са
правим углом код темена 𝐴
• нека су конструисани и квадрати над

страницама троугла 𝐴𝐵𝐶
• из темена 𝐴конструисати нормалу на

хипотенузу 𝐵𝐶и квадрат над њом
• та нормала дели квадрат над хипотенузом на два правоугаоника
• Еуклидова идеја је била да докаже да су површине та два право-

угаоника једнаке површинама квадрата над катетама
Питагорина теорема (наставак)
• уведимо ознаке за тачке као на слици десно,
и конструишимо дужи 𝐴𝐷и𝐹𝐶
• ∢𝐶𝐴𝐵и ∢𝐵𝐴𝐺су прави углови, па су тачке
𝐶, Аи 𝐺колинеарне, и слично за 𝐵, Аи 𝐻
• ∢𝐶𝐵𝐷и ∢𝐹𝐵𝐴су прави углови, па∢𝐴𝐵𝐷 = ∢𝐹𝐵𝐶
• 𝐴𝐵 = 𝐹𝐵, 𝐵𝐷 = 𝐵𝐶и∢𝐴𝐵𝐷 = ∢𝐹𝐵𝐶, па су
троуглови 𝐴𝐵𝐷 и 𝐹𝐵𝐶 подударни
• површина правоугаоника 𝐵𝐷𝐿𝐾је двоструко већа од површине тро-
угла 𝐴𝐵𝐷, јер деле страницу 𝐵𝐷 и висину 𝐵𝐾
• површина квадрата 𝐵𝐴𝐺𝐹је двоструко већа од површине троугла
𝐹𝐵𝐶, јер деле страницу 𝐹𝐵 и висину 𝐵𝐴
• дакле, четвороуглови 𝐵𝐷𝐿𝐾 и 𝐵𝐴𝐺𝐹 имају исту површину (𝐴𝐵)2
• слично, четвороуглови 𝐶𝐾𝐿𝐸и 𝐴𝐶𝐼𝐻 имају исту површину (𝐴𝐶)2
• према томе, површина квадрата 𝐵𝐶𝐷𝐸је (𝐵𝐶)2 = (𝐴𝐵)2 +(𝐴𝐶)2
Доказ коришћењем сличности
троуглова (или пропорција):
• троуглови 𝐴𝐶𝐻 и 𝐶𝐵𝐻 су слични, па је
𝐵𝐶 𝐵𝐻 𝐴𝐶 𝐴𝐻
= , =
𝐴𝐵 𝐵𝐶 𝐴𝐵 𝐴𝐶
• одавде се добија да је
(𝐵𝐶)2 = 𝐴𝐵 ∙ 𝐵𝐻 , (𝐴𝐶)2 = 𝐴𝐵 ∙ 𝐴𝐻
• одакле је
(𝐵𝐶)2 +(𝐴𝐶)2 = 𝐴𝐵 ∙ 𝐵𝐻 + 𝐴𝐵 ∙ 𝐴𝐻 =
= 𝐴𝐵 ∙ 𝐵𝐻 + 𝐴𝐻 = (𝐴𝐵)2
• Питање: Зашто Еуклид није доказивао на овај једноставнији начин?
• Претпоставка: пропорције је обрађивао тек касније, у 5. књизи

Докази реаранжирањем:
Алгебарски доказ:
• површина првог квадрата, странице 𝑐,једнак
је површини 4 правоугла троугла катета 𝑎 и 𝑏
плус површинаквадрата странице 𝑏 − 𝑎
• према томе
𝑎𝑏
𝑐2 = (𝑏 − 𝑎)2 +4
2
= 𝑏 2 − 2𝑎𝑏 + 𝑎2 + 2𝑎𝑏
= 𝑎2 + 𝑏 2
Грчка математика V века п.н.е.
• постављена три класична математичка проблема – удвајање коцке,
трисекција угла и квадратура круга, за које је много касније дока-
зано да су нерешиви
• геометријске конструкције – лењиром и шестаром (алгебарски: 4
основне аритметичке операције и извлачење квадратног корена)
• Хипократ Хиоски (око 470–410 г. п.н.е.) – прва потпуна системати-
зација геометријских знања – књига Елементи
• филозофи чија је филозофија битно утицала на развој математике
▫ Зенон Елејски (око 490–430 п.н.е.)
 логичар, аутор 40 парадокса – апорија (Ахил и корњача и др.)
 покренуо питања бесконачности, непрекидности, дискретности
▫ Демокрит (око 460–370 п.н.е.)
 атомистичка филозофија – утицај на математику – повезан са
методом исцрпљивања
Платон (око 424–348 п.н.е.)
• један од најзначајнијих филозофа свих времена
• ученик Сократа, учитељ Аристотела
• оснивач Академије у Атини – Атинска школа
• Платонова Метафизика: Платонизам или

реализам – утицај на филозофију математике
• разматрање природе математичких објеката
• из Атинске школе потичу и многи познати ма-

тематичари: Теетет Атински, Еудокс Книдски
• Еудокс Книдски (око 408–355 г. п.н.е.)

▫ општа теорија пропорција
▫ метод исцрпљивања
Атинска школа – Рафаело Санти (1483–1520)
•
Платон Аристотел
Питагора Еуклид
Аристотел (384–322 п.н.е.)
• најпознатији Платонов ученик
• лични учитељ Александра Македонског
• његова научна филозофија битно утицала и
на филозофију математике
• основни принципи научног истраживања
• творац логике – велики утицај на математику
• књига Органон (Оруђе) – основе логике
• логика – оруђе којим треба да се служе друге
науке
• формулисао логичке законе – закон идентитета, закон искључења

трећег, закон непротивречја
• дао велики допринос историји математике

Еуклид (365–275 п.н.е.)
• живео и радио у Александрији
• књига Елементи – најутицајније дело не само у
математици, већ и у науци уопште
• после Библије – највећи број штампаних издања
• отац геометрије – Еуклидова геометрија – прва
дедуктивно организована математичка теорија
• аритметика – Еуклидов алгоритам
• Елементи – 13 књига
▫ књиге 1 до 4 – геометрија у равни
▫ књиге 5 до 10 – разломци и пропорције, књига 7 – аритметика,
књига 10 – теорија несамерљивих (ирационалних) величина,
метод исцрпљивања (претеча интеграције)
▫ књиге 11 до 13 – геометрија у простору
Аксиоме Еуклидове геометрије
1. Оне ствари које су једнаке једној истој су и међусобно једнаке.
2. Ако се једнаким стварима додају једнаке ствари, и целине су једнаке.
3. Ако се од једнаких ствари одузму једнаке ствари, и остаци су једнаки.
4. Ако се неједнаким стварима додају једнаке ствари целине су

неједнаке.
5. Удвостручене једнаке ствари су међусобно једнаке.
6. Половине од једнаких ствари су међусобно једнаке.
7. Ствари које се једна са другом поклапају су међусобно једнаке.
8. Целина је већа од дела.
9. Две праве не ограничавају област.

Постулати Еуклидове геометрије
1. Oд сваке тачке ка свакој другој тачки може
се повући права линија.
2. Ограничена права може бити продужена у

свом правцу непрекидно.
3. Из сваког средишта са сваким растојањем

може се описати круг.
4. Сви прави углови су међусобно једнаки.
5. Постулат паралелности: Ако једна права у

пресеку са другим двема образује са исте
стране два унутрашња угла чији је збир мањи од два права угла, те две
праве, бескрајно продужене, сећи ће се и то са оне стране са које су ови
углови мањи од два права угла.
Еуклидов пети постулат
Еуклидова верзија: Ако једна права у пресеку са другим двема образује
са исте стране два унутрашња угла чији је збир мањи од два права угла,
те две праве, бескрајно продужене, сећи ће се и то са оне стране са које су
ови углови мањи од два права угла.
Плејферова аксиома: Кроз тачку
ван праве постоји само једна права
паралелна с том правом.
• ове две аксиоме су еквивалентне, али

само у комбинацији са осталим Еуклидовим аксиомама и постулатима
• носи назив по шкотском математичару Плејферу, мада ју је забележио
још Прокло (412–485) у својим коментарима Еуклидових Елемената
• многи антички и каснији математичари су покушавали да докажу да
се овај постулат може доказати из осталих постулата и аксиома
• то је, у крајњој инстанци, довело до појаве нееуклидских геометрија
Еуклидове дефиниције
• Тачка је оно што нема делова.
• Линија је дужина без ширине.
• Крајеви линије су тачке.
• Права линија је она, која за тачке на њој подједнако лежи.
• Површина је оно што има само дужину и ширину.
• Крајеви површине су линије.
• Раван је површина која за праве на њој подједнако лежи.
• Угао у равни је узајамни нагиб двеју линија у равни, које се стичу и

које не леже у истој правој.
Еуклидове дефиниције
• Туп угао је онај, који је већи од правог.
• Оштар угао је онај, који је мањи од правог.
• Граница је оно што је крај ма чега.
• Фигура је оно што је омеђено или једном или са више граница.
• Критике Еуклидових дефиниција –

▫ није уочио немогућност дефинисања свега
▫ дефинише јасније ствари помоћу мање јасних
Тачка је оно што нема делова
▫ могу се схватити не као класичне дефиниције, већ као неформални
опис објеката на које се односе
Архимед (287–212 п.н.е.)
• математичар, физичар, инжињер
• живео и радио у Сиракузи, грчкој колонији на
Сицилији, школовао се у Александрији
• први „експериментални научник“ античке Грчке
• научна открића
▫ Архимедов принцип – на тело потопљено у теч-
ност делује сила потиска једнака тежини течности
коју замењује – „Еурека!“
▫ Закон полуге – „Дајте ми ми ослонац, подићи ћу Земљу!“
▫ Архимедова спирала – црпљење воде
▫ параболички рефлектор
• Конструктор оружја и справа за одбрану
Сиракузе у ратовима против Римљана
Архимедова математика
Метод исцрпљивања
• Метод израчунавања површине фигуре уписивањем или описивањем
низа полигона чија површина тежи површини разматране фигуре
• увео га је Еудокс Книдски
• Архимед га је развио и израчу-
навао површине и запремине
са произвољном тачношћу
10 1
• број 𝜋 рачунао са тачношћу 3 < 𝜋 < 3 , описивањем и уписивањем
71 7
у круг правилног 96-тоугла.
• метод типично захтева доказ свођењем на противречност
• зачеци математичке анализе –интегрални рачун
• Архимедова аксиома – за свака два позитивна реална броја 𝑎и
𝑏постоји природан број 𝑛такав да је 𝑏 ≤ 𝑛𝑎.
Аполоније (око 262–190 п.н.е.)
• Један од три најпознатија математичара тог доба
(Еуклид, Архимед, Аполоније)
• рођен у Пергаму (Перга)
• школовао се у Ефесу
• најпознатији по систематском
изучавању теорије конусних пресека
Диофант (око 200–284)
• отац алгебре
• аутор серије књига под називом Аритметика
• сматра се да је било 7 књига, сачувано је 6
• ове књиге су за алгебру оно што су Еуклидови

елементи за геометрију
• теорија решавања алгебарских једначина (полиномијалних)
• зачеци алгебарске симболике

Диофантов епитаф
“ Шестину века свог као дете се играо,

и још половину шестине с брадом момачком је дочекао.
Усрећи се женом кад превали још седмину,
с којом после лета пет обрадова се сину.
Вољени син поживи пола очевог века само,
и би стргнут оцу судбом која га узе рано.
Два пута два лета оплакиваше родитељ тугу и очај
кад и он угледа тегобном животу своме крај.
”
Колико дуго је Диофант живео?
КИНЕСКА МАТЕМАТИКА
Рана кинеска математика
• најстарији до сада пронађени кинески писани документи потичу из
периода 1600–1046 г. п.н.е.
• на пронађеним костима за гатање из 14. века п.н.е.
налазе се и записи цифара
• формирање математике као науке у Кини се везује
за 11. век п.н.е.
• Ћин Ш’ хуанг (Qin Shi Huang), први кинески цар,
је 213 г. п.н.е. донео декрет о спаљивању књига у
царству, а мноштво учењака је погубљено
• то је нанело веома велику штету кинеској науци,
филозофији и култури
запис на оклопу
• то је и један од разлога због чега је знање о кинеској корњаче
математици пре тог времена веома оскудно
• срећом, касније су се појавили текстови који су, поред представљеног
новог знања, реконструисали и део знања из ранијег периода
Рани кинески математички текстови
• Књига промена – Ји ђинг или И чинг (Yì Jīng, I Ching) је најстарији
преживели текст који се, поред осталог, тиче и математике је
• то је књига древних мудрости, прикупљаних у 3. и 2. миленијуму п.н.е.,
која је служила као приручник за прорицање будућности
• верује се да је написана око 1000 година п.н.е., а најстарији преписи
датирају из периода 475–221. г. п.н.е.
• Мо ђинг (Mo Jing) је најстарија књига о кинеској геометрији, канон

моистичке филозофије, коју је основао Мо ци (Mozi, 470–390. п.н.е.)
• књигу су приредили његови следбеници негде око 330. г. п.н.е.
• Чу би суан ђинг (Zhou Bi Suan Jing, The Arithmetical Classic of the Gno-
mon and the Circular Paths of Heaven) - не зна се тачно када је написана
• међутим, зна се да књига приказује достигнућа кинеске математике
из периода 1000 г. п.н.е. до 100 г. н.е.
Рани кинески математички текстови
• Математика у девет књига – Јиужанг суаншу (Jiǔzhāng Suànshù) је
најпознатија математичка књига старе Кине
• то је енциклопедија старе кинеске математике, компилација текстова
из периода од 10. до 2. века п.н.е., завршена вероватно око 150. г. п.н.е.
• у развоју кинеске математике ова књига је одиграла улогу сличну улози
Еуклидових Елемената у развоју западне математике
• Списи о рачунању – Суан шу шу (Suàn shù shū) је књига коју су архео-

лози пронашли 1983. године
• верује се да је написана у периоду 202–186. г. п.н.е.
• Десет класичних математичких књига – колекција 12 математичких

књига коју је сачинио кинески математичар Ли Чун-Фенг (Li Chunfeng,
602–670)
• колекција је служила као званична уџбеничка литература за учење
математике на Империјалној академији и полагање завршног испита
Развој кинеске математике
• у развоју кинеске математике било је периода бржег или споријег
напретка, па чак и периода стагнације и падова
• на пример, у периоду од 8. до 10. века постоји извесна пауза у развоју
кинеске математике
• од 6. века, математика је постала део садржаја за полагање испита за
рад у државној служби (као литература за то сачињена је колекција
Десет класичних математичких књига)
• време владавине династије Сун (Song, 960–1279) назива се и Кинеска
ренесанса –то је време великог технолошког напретка, нових интер-
претација старих кинеских филозофских текстова, обнављање старих и
стварање нових интелектуалних токова
• врхунац свог развоја кинеска математика доживљава у 13. веку, то је
златно доба или зенит кинеске математике
• и у времену пре тог зенита, кинеска математика је на појединим пољи-
ма била вековима исптед тзв. западне математике
Развој кинеске математике
• у време достизања свог зенита, кинеска математика је на свим пољима
била далеко испред западне математике
• негде у 14. веку почиње период опадања кинеске математике
• у једном делу тог периода кинеска математика не само да није напредо-
вала, већ је дошло и до заборављања неких њених старих достигнућа
• у неком тренутку, чак и календар, врхунско достигнуће кинеске науке,
постао је прилично нетачан
• иако је била релативно изолована и независна, на кинеску математику
је ипак утицај имала суседна индијска математика (наравно, и обратно)
• са тзв. западном математиком, кинеска математика је дошла у контакт
индијских и исламских математичара, али посебно преко хришћанских
мисионара коју су у Кину дошли у 16. веку
• Сји Гуанг-ћи (Xu Guangqi, 1562–1633), Matteo Ricci (1552–1610) и Saba-
tino de Ursis (1575–1620) превели су Еуклидове Елементе на кинески
• средином 19. века почиње асимилација кинеске у западну математику
Карактеристике кинеске математике
• из многих разлога, развој математике у Кини био је дуго времена
независан од развоја математике у другим цивилизацијама
• Кинези су изградили специфичну математику, у многоме различиту
од других математика, посебно од грчке математике
• за разлику од грчке математике, стара кинеска математика није
била аксиоматски заснована
• кинески концепт математичког доказа се радикално разликовао од
грчког, што нимало не умањује вредност кинеске математике
• кинеска математика је била веома концизна, и била је усмерена
искључиво на решавање конкретних практичних проблема
• нарочиту пажњу кинески математичари су посвећивали алгоритам-
ском приступу решавању проблема
• посебан допринос Кинези су дали развоју алгебре
Карактеристике кинеске математике
• математика у Кини је била изузетно цењена
• још у време династије Чоу (Џоу, Zhou, 1122–256 п.н.е.), математика је
била у склопу тзв. шест вештина (извођење ритуала, музика, стре-
личарство, управљање двоколицама, лепо писање и математика)
• за оног ко би овладао овим вештинама сматрало се да је постигао
савршенство и постао савршени господин (аристократа)
• систем Шест вештина је корене имао у конфучијанској филозофији
• концепт ауторства је у кинеској математици присутан тек негде од

почетка нове ере, пре тога се о томе није водило рачуна
• битна предност кинеске у односу на грчку математику је слободан рад

са негативним бројевима
• кинеска математика, посебно алгебра, дошла је до извесних резултата

до којих је западна математика дошла више од 1500 година касније
Кинески бројевни систем
• до сазнања о кинеском бројевном систему дошло се
на основу записа на костима за гатање и оклопима
корњача који садрже и нумеричке информације
• стари Кинези су користили десетични систем, који
је у суштини био и адитиван и мултипликативан
• мултипликативност:
симбол за број 200 формира се од симбола за 2 и 100,
и слично за 300, 400, 2000, 3000, 4000 итд.
• адитивност:
4359 се пише као симбол за 4000, па симбол за 300, па симбол за 50, па
симбол за 9
4359 = 8873 =
• систем није био позициони па није било потребе за нулом

5080 =
• у 4. веку п.н.е. у употребу су ушле таблице за рачунање, услед чега
су Кинези увели позициони бројевни систем
• цифре се представљају штапићима
(од бамбуса или слоноваче)
представљање цифара штапићима
• број се представља у врсти – почев

од крајње десне колоне па налево се
пишу цифре јединице, па десетице,
стотице итд. таблица за рачунање
• проблем у овом систему означавања је што може довести до забуне
Шта је ||| ? Да ли је то 3, 12, 21 или чак 111?

• Кинези су смислили паметан начин да избегну забуну – наизменично
су користили оба начина представљања приказана у табели
• на пример,
1234 = 45698 =
• уместо нуле остављали су празно

60390 =
• негативни бројеви су бележени другом бојом
(црвена за позитивне, црна за негативне), или
радије, додавана је коса црта код задње цифре,
да се означи да је број негативан
• разломци су бележени тако што се бројилац писао изнад имениоца
• децимални бројеви су означавани тако што је цифра јединица

означавана са “日”
1.1446154 =
Suanpan – кинеска рачунаљка
негде у 2. веку п.н.е. појавио се кинески абакус (suànpán) – рачунаљка са
перлама (у облику куглица или дискова) нанизаним на вертикалне жице
за разлику од једноставних рачунаљки које се код нас користе у основној школи,

за суанпан су развијене веома ефикасне технике за сабирање, одузимање, мно-
жење, дељење, извлачење квадратног и кубног корена великим брзинама
карактеристично је то што су на свакој жици перлице подељене у две групе, при
чему постоје два типа ових рачунаљки
• 5+2 суанпан – оригинални суанпан (као овај на слици горе)
• 4+1 суанпан – новија јапанска верзија која се назива соробан
5+2 суанпан
код 5+2 суанпана на доњем делу жице имамо 5 перлица, а на горњем 2 перлице
такав суанпан користи се за рачунање у хексадецималном бројевном систему
(треба рећи да су све старе кинеске мере биле хексадецималне)
перлице у доњем делу, када су у горњој позицији, означавају цифре 0-5
перлице у горњем делу, када су у доњој позицији, имају вредност 0 (0 перлица),
5 (1 перлица) или 10 (2 перлице)
на тај начин се на једној жици могу представити све цифре од 0 до 15
када се ради у десетичном систему, користе се 4 перлице са доњег дела и 1 са
горњег дела (не користе се перлице на врху и дну)
са 4 перлице у доњем делу означавају се
цифре 0-4, а перлица у горњем делу, када
је да доњој позицији, има вредност
0 (0 перлица) или 5 (1 перлица)
тако се могу представити цифре од 0 до 9
позиција перлица на суанпану на слици
десно представља број 6302715408
Soroban – јапанска верзија суанпана
Соробан је поједностављена 4+1 верзија суанпана за рад у десетичном
бројевном систему (сувишне перлице су уклољене)
сабирање се врши са својеврсним преносом до 5 и до 10

на пример,
+4=+5 – 1, +3=+5 – 1 (ако таквим сабирањем прелазимо преко 5)
+4=+10 – 6, +3=+10 – 7 (ако таквим сабирањем прелазимо преко 10)
слично је и са одузимањем
Бинарни бројевни систем
• може се рећи да се први бинарни бројевни систем среће у старој Кини
• Књига промена – Ји ђинг заснована је на хексаграмима и тригра-
мима, који су један вид бинарних система
• полази се од две основне линије:
▫ чврста или цела
▫ прекинута или пропустљива
• комбинацијама трију линија добија се
8 триграма (који имају извесно симбо-
личко значење)
• комбинацијом по 2 триграма добија се 64
хексаграма (такође са симболичким зна-
чењем)
• триграми и хексаграми – троцифрени и
шестоцифрени бинарни бројеви
64 хексаграма
Бинарни бројевни систем
један познат симбол
са триграмима
• Кинеска мистика броја

(као код Питагоре)?
• Познато је да је Књига
промена имала огроман
утицај на Лајбница, када
је 1679. године поставио
основе савременог
бинарног бројевног
система
• и сам јин-јанг филозофски

концепт представља своје-
врстан бинарни систем
Рачунање са штапићима (rod calculus)
Сабирање:
• слично је нашем сабирању са потписивањем
и преношењем
• једина разлика је у томе што Кинези рачунају
слева на десно, а ми здесна на лево 3748+289=4037
Одузимање:
• такође је слично нашем сабирању
• такође је разлика што Кинези рачунају слева
Рачунање са штапићима (rod calculus)
Множење:
• аутор алгоритма за множење је Сун Ц’
(Sūn Zĭ, око 250. г.)
• варијацију тог алгоритма дао је 925. г.
арапски математичар Al-Uqlidisi
Дељење:
• Сун Ц’ је аутор и овог алгориотма 38∙76=2888
• алгоритам је идентичан Ал Хорезмијевом алгоритму из 825. г.
309/7=44+1/7 46468/324=143+136/324
Још о кинеском рачунању
Математика у девет књига
• најутицајније кинеско математичко дело
• књига је колекција 246 задатака
• задаци су изложени у традиционом источном духу, тј. рецептурно:
формулација задатка, саопштава се готово решење, и (мада кратко и
не свуда) указује се на начин решавања
• књига излаже приступ математици у коме је у центру пажње прона-
лажење најопштијих метода за решавање проблема
• у књизи нема доказа, цртежа и било каквих методичких разјашњења
• већина задатака има јасно изражен практичан карактер
• такав приступ се разликује од приступа уобичајеног за старогрчке
математичаре, који су настојали да проблеме решавају дедукцијом на
основу унапред постављених аксиома
1. Геодетска мерења: разматрају се проблеми израчунавања површина
пољопривредног земљишта, што се своди на троуглове, четвороугло-
ве, трапезе, кругове, кружне исечке, одсечке и прстене
такође се разматрају правила за рачунање са разломцима, алгоритам
за израчунавање НЗД аналоган Еуклидовом алгоритму
2. Просо и пиринач: проблеми који се односе на размену добара, посеб-

но за двадесет различитих врста житарица, пасуља и семена
потребна математика обухвата пропорције и проценте
3. Пропорционална расподела: разматрају се директне, инверзне и

сложене пропорције, користе се и аритметички и геометријски низови
4. Скраћење ширине: обрађују се проблеми израчунавања дужине стра-

нице или пречника ако су дати површина фигуре или запремина тела
проблеми укључују вађење квадратног и кубног корена, појављују се
појмови граничне вредности, инфинитезимале
5. Грађевинарство:
ради се са проблемима конструкције канала, ровова, насипа, одређи-
вања потребног броја радника за одређене послове итд.
то укључује израчунавање запремине паралелопипеда, призме, пира-
миде, ваљка, купе, итд.
Лиу Хуеј (о. 220–280), чији су коментари из 263. г. постали део књиге,
изумео је метод исцрпљивања да би израчунао запремину пирамиде
6. Правична расподела добара:

говори се о разноврсним проблемима, попут оних који се тичу путо-
вања, опорезивања, удела...
наставља се са развојем метода за рад са разломцима и пропорцијама
7. Вишак и мањак:
ради се са проблемима који се своде на линеарне једначине, а које се
решавају правилом двоструке погрешке (double false position)
8. Рачунање квадратним табелама:
разматрају се проблеми који се своде на решавање система линеарних
једначина
ти системи се решавају помоћу проширене матрице коефицијената,
која се своди на троугаони облик
метод је аналоган Гаусовом елиминационом методу
разлика: коефицијенте су аранжирали по колонама, а не по врстама
користе се и негативни бројеви и развијају поступци за рад са њима
9. Правоугли троуглови:
ова књига се бави проблемима који се тичу правоуглих троуглова
у већем броју задатака се користи Питагорина теорема, коју су древни
кинески математичари знали као Гоу гу правило (Gougu)
Мо ци (Mozi, 470–390. п.н.е.)
• Мо ци је оснивач моистичке филозофске школе, која је била у опози-
цији познатијим кинеским филозофијама – конфучијанизму и таоизму
• међутим, у моистичкој филозофији леже корени кинеске науке, њихови
списи о механици и оптици су први кинески научни списи
• што се математике тиче, њихова књига Мо ђинг (Mo Jing, публикована
330 п.н.е.) бавила се неким основним питањима геометрије и логике
• моисти су пуно допринели развоју кинеског логичког мишљења
• Моистичка геометрија: Кинези су радије трагали за чињеницама које
се тичу реалног живота, него што су развијали теоретску математику
• ипак, моисти су се бавили неким теоретским питањима геометрије
• неке дефиниције:
▫ линија је подељена у делове, и онај део који се не може даље делити, и чини
сам крај (линије) је тачка
▫ да две ствари имају исту дужину значи да се две праве линије завршавају на
истом месту
Лиу Хуи (Liu Hui, око 220–280)
• сачинио је издање Математике у девет књига које је
објавио263. године заједно са својим коментарима
• касније су и сва друга издања публикована тако, са
коментарима Лиу Хуија
• дао је огроман допринос развоју
кинеског начина математичког
резоновања
• користећи правилан многоугао
са 3072 стране израчунао је број
𝜋 тачно на 5 децимала
• независно је изумео метод исцрпљивања, развио
елементе интегралног и диференцијалног рачуна
• увео метод решавања система линеарних једначина
идентичан Гаусовом елиминационом методу
• Математички приручник са морског острва –о мерењу земљишта
Сун Ц’ (Sun Zi, 400–473 ?, или 3. век)
• аутор једне од десет класичних математичких књига
Сун Ц’-ов математички приручник (Sunzi Suanjing)
 развио прецизна правила за рачунање штапићима
 развио алгоритам за дељење, за вађење квадратног корена
 бавио се Диофантским једначинама
 изучавао је календар
 код њега се први пут јавља Кинеска теорема о остацима
 Проблем: одредити број који при дељењу са 3 даје остатак 2, при
дељењу са 5 остатак 3 и при дељењу са 7 остатак 2.
 Сун Ц’ није дао доказ те теореме нити пуни алгоритам за налажење
решења
Ћиа Сиен (Jia Xian, oko 1010–1070)
• увео је тзв. Ћиа Сиен-ов троугао
• то је потпуно исто са оним што данас
називамо Паскалов троугао, који се
појавио у Европи 6 векова касније
• развио је адитивно-мултипликативне
методе за вађење квадратних и
кубних корена
• те методе је уопштио за налажење
𝑛-тог корена, za𝑛 > 3
• потом је тај метод уопштио на реша-
вање полиномијалних једначина
произвољног степена
• тај метод је касније постао познат као
Хорнеров метод или Руфини-Хорнеров метод
Златно доба кинеске математике (13. век)
Јанг Хуи (Yang Hui, oko 1238–1298)
• радио са магичним квадратима и магичним круговима
• доказао биномну теорему и повезао је са Паскаловим троуглом (
Јанг Хуи троугао)
• формулисао геометријске ставове сродне Еуклидовим
Ли Чи или Ли Је (Li Zhi или Li Ye, 1192–1279)

• проблеме уписивања круга у троугао решавао алгебарским
методама (уместо дотадашњег коришћења Питагорине теореме)
Чу Ши-Ћие (Zhu Shijie, 1270 - 1330)

• развио метод за решавање полиномијалних једначина вишег реда
са више променљивих (до четири променљиве)
• то представља врхунско достигнуће кинеске математике
• сумирао разне бројевне низове (на пример, низ квадрата)
Ћин Ћиу-Шао (Qin Jiushao, око 1202–1261)
• 1247. год. написао капитално дело
Шу Шу Ћиу-Чанг (Shùshū Jiǔzhāng, Mathematical Treatise in Nine
Sections)
• ово дело представља Математику у девет књига тог времена
• дао општу форму Кинеске теореме о остацима и њен конструк-
тивни доказ
• први увео нулу у кинеску математику
• пронашао формулу која је у западној математици позната као
Херонова формула
• дао метод за нумеричко решавање полиномијалних једначина
вишег реда
Кинеска аритметика
• математичари старе Кине имали су веома напредну аритметику
• радили су у оквиру десетичног позиционог система, готово иден-
тичног оном који се данас користи широм света
• поседовали су веома прецизне поступке – алгоритме – за рачунање са
целим и децималним бројевима и разломцима:
▫ за извођење основних аритметичких операција (сабирање,
одузимање, множење, дељење)
▫ за извлачење корена
• био им је познат концепт дељивости бројева, поседовали су алгорит-
ме за израчунавање НЗД и НЗС
• сумирали су разне бројевне низове
• једна од најважнијих карактеристика кинеске математике био је рад
са негативним бројевима
• иако до 13. века нису имали посебан симбол за нулу, практично су
радили са њом, јер су као ознаку за нулу користили бланко
Кинеска алгебра
• стари Кинези су имали веома добро развијену алгебру, која је у поједи-
ним елементима ишла вековима испред математике западног света
• решавали су линеарне једначине, а један од првих метода који су кор-
ристили био је метод двоструке погрешке –
▫ линеарну једначину𝑎𝑥 + 𝑏 = 𝑐решавамо тако што најпре два пута
покушавамо да погодимо решење, рецимо 𝑥 = 𝑖, када уместо 𝑐доби-
јамо 𝑐 + 𝑑, и 𝑥 = 𝑗, када уместо 𝑐добијамо 𝑐 + 𝑒
▫ oнда тачно решење израчунавамо као (𝑗𝑑 − 𝑖𝑒)/(𝑑 − 𝑒)
• решавали су системе линеарних једначина коришћењем врло напред-
них метода – данашње матрице, Гаусов елиминациони поступак,
Крамерово правило (ту су ишли више од 1500 година испред Европе)
• решавали су системе конгруенцијских једначина, коришћењем свог
изума који данас зовемо Кинеска теорема о остацима
• алгебарски и нумерички су решавали полиномијалне једначине вишег
реда са више променљивих, коришћењем оног што данас зовемо
Руфини-Хорнеров метод
Кинеска комбинаторика
• Стари Кинези су били веома заинтересовани за изучавање магичних
квадрата и магичних кругова
• они су за њих имали и религијско-мистично значење

• Кинези су доказали и биномну теорему и 600 година пре Паскала
користили оно што данас зовемо Паскалов троугао.
Кинеска геометрија
• кинески математичари су веома добро познавали оно што ми зовемо
Питагорина теорема, а они су је звали Гоу гу теорема
• доказ ове теореме налази се у књизи Чу би

суан ђинг, написаној најкасније у 3. в. п.н.е.
▫ велики квадрат има површину
(𝑎 + 𝑏)2 = 𝑎2 + 2𝑎𝑏 + 𝑏 2
▫ сваки од четири троугла у угловима има
површину 𝑎𝑏/2, а сва четири заједно 2𝑎𝑏
▫ када се од површине великог квадрата одузму
површине четири троугла ун угловима, добија
се површина унутрашњег квадрата странице 𝑐
𝑐 2 = (𝑎2 +2𝑎𝑏 + 𝑏 2 ) − 2𝑎𝑏 = 𝑎2 + 𝑏 2
Кинеска геометрија
• моисти су водили фундаменталне теоретско-филозофске расправе о
основним геометријским концептима: тачка, права, раван, геометриј-
ска фигура, геометријско тело...
• веома вешто су израчунавали површине и запремине геометријких

фигура и тела
• користећи метод Лиу Хуија, уз помоћ правилног многоугла са 12,288

страна, Цу Чонг Џи (Zu Chongzhi, 429–500) је израчунао вредност за 𝜋
тачно на 7 децимала
• то је била најбоља апроксимација броја 𝜋 наредних 900 година
• из геометријских истраживања кинеских математичара независно је

произашао метод исцрпљивања, као и извесни елементи интегралног
и инфинитезималног рачуна
ИНДИЈСКА МАТЕМАТИКА
Достигнућа индијске математике
• научнa достигнућа индијске математике су широка и разноврсна.
• већ у древним временима, на свом углавном оригиналном путу
развоја, Индуси су постигли висок ниво математичког знања
• у 1. миленијуму нове ере индијски математичари су подигли древну
индијску математику на нови, виши ниво
• они су осмислили данашњи десетични позициони бројевни систем
• предложили су симболе за 10 цифара (који се уз неке модификације и
данас свуда користе)
• поставили темеље децималне аритметике, комбинаторике , разних
нумеричких метода, укључујући и тригонометријски рачун
• концепт нуле, као и симбол за нулу, потекли су из Индије
• као и стари Кинези, и стари Индијци су дали велики допринос развоју
рачуна са негативним бројевима, аритметике, алгебре
Достигнућа индијске математике
• тригонометрија је највише развијена у Индији, и из Индије потичу и
савремене дефиниције синуса и косинуса
• поменути математички концепти су пренети из Индије на Блиски
Исток, Кину и Европу, и довели су до даљег развоја онога што данас
лежи у самим основама многих области математике
Развој индијске математике
Може се рећи да је и ндијска математика започела је свој развој око
3000 г. п.н.е., када је почео развој прве цивилизације на Индијском
подконти-ненту, цивилизације у Долини Инда
разликујемо више глобалних периода у развоју Индијске математике:
1. Рана индијска математика 3000–1700 п.н.е.
2. Период ведске математике 1700–200 п.н.е.
3. Период Џајн (Jain) математикe 400 п.н.е. – 200 н.е.
4. Класични период 400–1200
5. Кералски период 1300–1600
6. Савремена индијска математика после 1800

Рана индијска математика
• археолошке ископине у Долини Инда пружају доказе практичног
коришћења математике још 2600 г. п.н.е.
• налазишта се одликују изузетном геометријском правилношћу
• произвођене су цигле димензија 4:2:1, које су сматране најбољим за
стабилност структуре изграђене од њих
• коришћен је стандардизовани систем мера за тежину заснован на
односима 1/20, 1/10, 1/5, 1/2, 1, 2, 5, 10, 20, 50, 100, 200 и 500
• пронађен је лењир чија јединица дужине (око 3.4cm) је подељена на
10 подеока
• Цигле произвођене у Долини Инда имале су димензије које су
целобројни умножак те јединице дужине
Ведска математика
• Веде (санскрит: véda वे द – знање, вид) је назив за опсежни корпус
текстова који су настали у Древној Индији
• реч веда и данас постоји у чешком и словачком језику, и значи „наука“
• сматрају се најранијим обликом књижевности на санскриту и најста-
ријим светим списима хиндуизма
• веде су творевина древног народа Аријеваца (данас се чешће користи
назив Индо-Иранци) који су се из Ирана преселили на северо-запад
Индије око 1500 година п.н.е.
• најстарија веда, Риг Веда, (Рг Веда) је по неким мишљењаима стара и
до 5000 год.
• вековима су Веде преношене са учитеља на ученика усменим преда-
њем, чак и када је уведено писмо, дуго је постојао снажан отпор њихо-
вом записивању
• разлог за то је можда био специфичан начин памћења веда, који је био
њихова суштинска компонента
• како обезбедити да се текстови преносе са генерацију у генерацију у
неизмењеном облику?
• постојало је 8 комплексних форми рецитивања чија је улога било
меморизација и верификација
• једна од најједноставнијих форми је она где су се две речи рецитовале
у оригиналном поретку, потом поновљене у обратном поретку, па
затим поново у оригиналном поретку
реч1реч2, реч2реч1, реч1реч2; реч2реч3, реч3реч2, реч2реч3; ...
• на овај начин су се упоређивањем двеју рецитованих верзија могле
открити и кориговати грешке у памћењу веда (вероватно први пример
самокоригујућег кода)
• сличне методе су коришћене и за памћење математичких текстова,
који су се преносили усмено све до 500 г. п.н.е.
• најстарије веде (из периода 1200-900 п.н.е.) пружају доказе о коришће-
њу врло великих бројева, на пример, именовани су бројеви све до 1050
• Риг веда даје правила за конструкцију жртвених олтара
• жртвени олтар
у облику орла
• таква конструкција захтевала је математичка знања попут

▫ коришћење геометријских фугура (троуглови, правоугаоници,
квадрати, трапези, кругови)
▫ приближну квадратуру круга и обратно
▫ Питагорину теорему
▫ апроксимације броја 𝜋.
Шулба сутре (око 700–400 п.н.е.)
• Шулба сутре (Śulba Sūtras) – правила за конструкцију жртвених олтара
• велики број проблема који се овде срећу произилазе из проблема
конструкције олтара разних облика са истом површином
• апроксимативна квадратура круга и обратно
• садрже и једну од најранијих формулација Питагорине теореме
• староиндијски математичар Baudhayana (8. век. п.н.е.) сачинио је
Baudhayana Sulba Sutra, најпознатију шулба сутру.
• ово дело садржи формулацију Питагорине теореме, као и примере
већег броја питагориних тројки
• Baudhayana рачуна квадратни корен из два тачно на 5 децимала
• корен = „karani“ на санскриту

Панини (око 520–460 п.н.е.)
• био је граматичар санскрита
• формулисао је правила за граматику санскрита
• његова граматичка анализа укључује прво коришћење Булове логике
• његове ознаке су биле блиске савременим математичким ознакама
• користио је трансформације и рекурзију
• такође користи и null оператор из рачунарских наука
• користи и контекстно-независне граматике
• уводи претечу Бакус-Наурове форме, која се данас користи за опис
програмских језика
Пингала (Piṅgalá) (око 300–200 п.н.е.)
• био је музички теоретичар
• користио бинарни систем
• Пингала је открио Паскалов троугао и биномне коефицијенте, мада
није знао за Биномну теорему
• Његов рад садржи основне идеје везане за Фибоначијеве бројеве
• Пингала је знао за комбинаторијални идентитет
Џајн (Jain) математика (400 п.н.е. – 200 н.е.)
• Џајн је стара религија и филозофско учење
• значајна достигнућа математике овог периода су била у оквиру теори-
је бројева и комбинаторике
• бројеви су класификовани у три скупа: пребројиви, непребројиви и
бесконачни
• разликовано је 5 типова бесконачности: бесконачно у једном смеру,
бесконачно у два смера, бесконачно у области, бесконачно свуда и
вечито бесконачно
• тако нешто почело је да се ради тек у време Кантора
• изучавање пермутација и комбинација довела су до откривања
Паскаловог троугла, који су Индијци звали правило Meru Prastara
• коришћењем овог правила добијена су коректне формуле за рачунање
броја пермутација и комбинација
nC1 = n, nC2 = n(n - 1)/1.2, nC3 = n(n - 1)(n - 2)/1.2.3
nP1 = n, nP2 = n(n - 1), nP3 = n(n - 1)(n - 2)
Индијске цифре
• познато је да је десетични позициони систем, који су развили индијски
математичари, преко исламских математичара стигао у Европу и про-
ширио на цео свет
• међутим, ознаке цифара нису увек биле онакве какве су данас
• Brahmi систем цифара је аутохтони индијски систем уведен у 3. в. п.н.е.
• касније су из њега еволуирали други системи ознака
Називи бројева у старим језицима
Indo-European Sanskrit Etruscan Latin Gaulish (old celt)
1 oin- (-os, -a, -om), eka (-ah, -a, -am) thu unus, -a, -um un
sem-
2 dwo(u) m., dwoi f., dva (dvau, dve, dve) zal, (e)sal duo, -ae, o duo
n.
3 treyes m., tisores f., tri (trayah, trini,
ci tres, tria n. tri
tri n. tisras)
4 kwetwores, (e)catur (eka+tri?) sà
quattuor
petuor
kwetesres f. (quattuora n.)
5 penkwe panca (orig. "fist"?) mach quinque pinp, pemp
6 seks, sweks sas huth sex suex
7 septem sapta semph (?) septem sextan
8 okto asta cezp (?) octo oxtu
9 newn nava (orig. "1

nurph- (?) novem naun
left..."?)
10 dekem dasa (orig. "2
sar, zar decem decan
hands"?)
Класични период (400–1200)
• овај период је златно доба Индијске математике
• то је период у коме су, поред осталих, живеле и радиле неке од најзна-
чајнијих личности Индијске математике:
▫ Аријабата (Aryabhata, 476–550)
▫ Брамагупта (Brahmagupta, 597–668)
▫ Баскар I(Bhaskara I, око 600–680)
▫ Баскар II (Bhāskara II, 1114–1185)
• као што ћемо видети, поред осталог, они су

▫ увели тригонометријске функције
▫ формулисали аритметичка правила за рад са нулом и негативним
бројевима, поставили основе симболичке алгебре
▫ поставили основе математичке анализе, пет векова пре Њутна и
Лајбница
▫ дошли до многих других значајних резултата
Аријабата (Aryabhata, 476–550)
• дошао до значајних резултата у астроно-
мији и математици
• главно дело му је Aryabhatiya(499, када је
имао само 23 године)
• најзначајнији резултат му је увођење
тригонометријских функција
• дефинисао је синус и косинус, и приказао
методе за израчунавање њихових приближних вредности
• увео је и сферну тригонометрију
• бавио се и линеарним и квадратним једначинама,
• развио је теорију непрекидних разломака, које је користио у
решавању једначина
• израчунао је вредност за 𝜋 на 4 децимале
Брамагупта (Brahmagupta, 597–668)
• Брамагупта, један од најбољих индијских мате-
матичара, је први који је користио нулу као број,
због чега је и добио надимак Father of Zero
• прва особа која је израчунала дужину године
• формулисао је прва правила за аритметичке опе-
рације са нулом
▫ када се нула дода броју, или се одузме од њега,
број остаје неизмењен
▫ број помножен нулом постаје нула
• формулисао је и правила за операције са позитивним (богатство) и
негативним (дуг) бројевима
▫ дуг одузет од нуле је богатство
▫ богатство одузето од нуле је дуг
▫ производ или количник два богатства је богатство
▫ производ или количник два дуга је богатство . . .
Брамагупта
• Брамагупта је имао другачије схватање дељења нулом од данашњег –
мислио је да је број подељен нулом једнак нули
• 500 год. касније Баскар II је схватио да дељење нулом даје бесконачност
• Брамагупта је дао је решење линеарне једначине у општем случају
• дао је два еквивалентна решења квадратне једначине
Напомена: из оваквог симболичког записа се лако види да се ради о

еквивалентним изразима, али треба имати у виду да у то време није
било оваквих симболичких записа, па то није било тако очигледно
• попут Диофанта, Брамагупта је користио симболички приступ алгебри,
али је та алгебарска симболика још увек далека од данашње
• Брамагупта је уочио да квадратна једначина у општем случају може
имати два решења, која могу бити и негативна
Брамагупта
• тетивни четвороугао је четвороугао око кога се може описати кружница
(који може бити уписан у круг)
• Брамагуптина теорема (о тетивном четвороуглу)
Ако тетивни четвороугао има дијагонале

нормалне једну на другу, тада нормала из
пресека дијагонала на једну од страна
полови супротну страну
• Брамагуптина формула – површина тетивног четвороугла је

Баскар I (Bhaskara I, око 600–680)
• наглашавао је значај доказивањаматематичких пра-
вила, уместо ослањања на традицију и сврсисходност
• био је први који је користио Индо-Арапски децимал-
ни систем са кружићем као симболом за нулу
• његови коментари Ариjабатинње књиге Āryabhaṭīya-
bhāṣya, написани 629. год., представљају најстарији
познати прозни текст о математици и астрономији
писан на Санскриту
• у коментарима је дао и јединствену, пажње вредну рационалну апрок-
симацију синусне функцијеса релативном грешком мањом од 1.9%
• формулисао је тврђење које је данас познато као Вилсонова теорема:

природан број 𝑛 > 1је прост број ако и само ако је
Баскар II (Bhāskara II, 1114–1185)
• сматра се највећим математичарем средњовековне Индије
• његово главно дело SiddhāntaShiromani(„Круна расправа) је подељен у
четири дела: Lilāvati(аритметика), Bijaganita(алгебра),
Grahaganita(теорија кретања планета) иGolādhyāya(сферика)
• бавио се математичком анализом 500 година пре Њутна и Лајбница
• открио је принципе диференцијалног рачуна, поред исталог и извод, и
примењивао их у астронимији и израчунавањима
• био је први који је уочио да позитиван број има два корена, позитиван и
негативан
• попут Брамагупте, вршио је алгебарске операције које укључују и нулу,
али је, за разлику од њега, уочио да дељење нулом води бесконачности
• доказао је тригонометријске идентитете
sin(𝑎 + 𝑏) = sin 𝑎 cos 𝑏 + cos 𝑎 sin 𝑏
sin(𝑎 − 𝑏) = sin 𝑎 cos 𝑏 − cos 𝑎 sin 𝑏
Кералски период (1300–1600)
• у периоду од 14. до 16. века центар мате-
матичких активности у Индији смештен
је у држави Керала, на самом југу Индије
• носилац тих активности је математичко-
астрономска школа у Керали
• оснивач и главни представник ове школе
је био Мадав (Madhava, око 1340–1425)
• решавајући разне астрономске проблеме, припадници Кералске школе

су независно развили многе значајне математичке концепте
• њихов најважнији резултат представљају развоји тригонометријских
функција у редове
• ти резултати су први пут приказани у књизи коју је написао Нилкант
(Neelakanta, 1444–1544), који као њиховог аутора наводи Мадава
• развоји су најпре дати без доказа, да би их касније у књизи Yuktibhāṣā
доказао Jyesthadeva (око 1500–1575)
• књига Yuktibhāṣā је јединствена за то време, јер садржи доказе форму-
лисаних теорема, што није било баш уобичајено за Индијску
математику тог времена
• многи је сматрају првом књигом из математичке анализе
• кералски математичари су интуитивно користили математичку индук-
цију, мада нису формулисали и употребљавали индикцијску хипотезу
• математичари Кералске школе развијали су функције у степене редове,
у оно што данас зовемо Тејлорови редови, и тригонометријске редове
• Мадавини редови
• развој функције arctan

• развој за arctanискоришћен је за развој у бесконачни ред за број 𝜋– тзв.
Мадав-Лајбницов (или Грегоријев) ред:
• дати су и развоји који брже конвергирају
• израчуната је вредност за 𝜋 тачна на 13 децимала (најтачнија после

скоро 1000 година)
• кералски математичари су интуитивно користили појам
граничневредности, имали полу-ригорозан метод за диференцирање
тригоно-метријских функција (мада нису били изградили концепт
функције)
Почетак буђења
• рани средњи век у Европи – „мрачно доба“ европске цивили
• почео у 6. веку (529. год. – Јустинијаново затварање Атинске
• хришћанска строго црква контролисала интелектуалну дела
• на скоро целокупну античку грчку филозофију, науку и умет
гледало се као на паганизам
• извесну благонаклоност црква је показивала према математ
због веровања да математика представља кључ за разумевањ
у универзуму који је успоставио Творац
• стање европске културе и науке почиње да се мења на боље
• на то је веома битан утицај имала култура и наука средњове
исламског света
• трговачки контакти са муслиманским државама отворили су
за интензивнији трансфер знања и идеја
Први универзитети у Европи
• у 11. веку отварају се први универзити у Европи – универзи
Салерну и Болоњи (Италија)
• универзитети су основани управо да би се наука извукла из
цркве и ослободила црквеног утицаја
• у 12. веку основани су универзитети у Паризу (Сорбона), Мо
(Италија) и Оксфорду (Енглеска, 1167), на самом почетку 13.
универзизети у Монпељеу (Француска) и Кембриџу (Енглеск
• потом су основани бројни универзитети широм Европе
• први немачки универзитети: Хајдеберг (1386), Келн (1388),
(1379), Лајпциг (1409), још раније и Беч (1365)
• први словенски универзитети: Карлов универзитет у Прагу
универзитети у Кракову (1364), Кијеву (1632), Кошице (1657
(1661), Петроград (1724), Москва (1755)
• први универзитети на Балкану: Задар (1396), Загреб (1669),
(1808), Јонска академија на Крфу (1824), Атина (1837), Софи
Универзитети у Европи до 16. века
Доба превођења
• 12. век упамћен је по обимном послу на превођењу књига са арап
грчког на латински језик
• до књига на тим језицима научници западне Европе долазили су
у контакту са муслиманима у Шпанији (Андалузија) и Сицилији
• најпознатија преводилачка школа била је у Толеду (Шпанија), а в
центри превођења били су на Сицилији и у Јерусалиму
• најпознатији преводоци 12. века били су
▫ Ђерардо из Кремоне (Gerardus Cremonensis, 1114–1187): итал
преводилац са арапског, радио у Толеду
▫ Херман Далматински, Херман Корушки или Херман Словен
(Hermanus Dalmata, Hermannus Sclavus, 1110–1160): словеначк
ватски филозоф, научник и преводилац са арапског (рођен на
радио углавном у Француској и Шпанији
▫ Аделард из Бата (Adelardus Bathensis, 1080–1152): енглески ф
који се бавио и превођењем научних књига са арапског
• најпознатији преводоци 12. века (наставак):
▫ Јован из Севиље или Јован Шпански (Johannes Hispaniens
1090–1150): шпански преводилац са арапског, радио у Толе
дио филозофске и математичке књиге
▫ Платон из Тиволија (Plato Tiburtinus, 12. век): италијански
тичар, астроном и преводилац са арапског, радио у Барсело
1138)
▫ Роберт из Честера (Robertus Castrensis, 12. век): енглески п
лац са арапског на латински, радио у Сеговији (Шпанија)
• највише превођена књига су били Еуклидови «Елементи»,
• најпознатије преводе Еуклидових «Елемената» дали су
▫ Аделард из Бата
▫ Херман Далматински
▫ Ђерард из Кремоне
• важни су и преводи Ал-Хорезмијеве књиге «Кратка књига о р
џабр и ал-мукабла»
• најпознатији је превод Роберта из Честера
• при превођењу, Роберт из Честера је направио једну грешку к
данас актуелна
▫ Аријабата је дефинисао оно што ми данас зовемо «синус»,
на Санскриту назвао «jyā» или «jiva»
▫ арапска транскрипција те речи је «jiba» односно «jaib» («ж
▫ Роберт из Честера побркао је реч «jaib» са сличном арапско
која не енглеском има значење «bosom» (наручје, груди, не
«bay» (залив, увала), која се на латински преводи као «sinu
▫ тако је настао математички термин «синус» који се рашири
Европи, а потом и по целом свету
Фибоначи (Fibonacci, 1170–1250)
• Леонардо из Пизе, звани Фибоначи (Leonar
Fibonacci): италијански математичар, највећ
тичар средњовековне Европе
• Фибоначијев отац је био богати трговац који
са Арапима у Алжиру, и Фибоначи је на тај на
у контакт са арапским светом и њиховом мат
• његово главно дело је «Књига о абакусу» (L
1202), или «Књига о рачуну»
• том књигом је раширио индијско-арапски бројевни систем по
• у књизи се, као пример, наводи и бројевни низ који је данас по
називом Фибоначијев низ
• другом књигом, под називом «Књига о квадратним бројеви
quadra-torum, 1225), учињен је први напредак западне цивили
аритметици, од времена Диофанта.
Лука Пачоли (Luca Pacioli, 1445–151
• италијански математичар и свештеник
Леонарда да Винчија
• назива се "оцем рачуноводства", јер је б
који је објавио детаљан опис тзв. систем
књижења
• Пачолијеве књиге:
▫ Tractatus mathematicus ad discipulos perusinos (Перуђа, 14
▫ Summa de arithmetica, geometria, proportioni i proportion
(Венеција, 1494) – прва алгебарска књига штампана у Итали
уведени садашњи симболи за плус и минус
▫ део књиге „позајмљен“ из дела Пјера Дела Франческе (Pier
Francesca, 1415–1492) – први плагијат
▫ Geometriа (1509), латински превод Еуклидових «Елемената
16. век – решавање једначина
• 16. век је преломни у развоју европске математике
• прво крупно достигнуће је откриће општег метода за решава
чина трећег и четвртог степена
• кубне једначине – италијански математичари
▫ Сципион дел Ферро (Scipione del Ferro, 1465–1526)
▫ Николо Тартаља (Niccolò Fontana Tartaglia, 1499–1557)
▫ Ђироламо Кардано (Girolamo Cardano, 1501–1576) (први
• једначине четвртог степена – италијански математичар
▫ Лодовико Феррари (Lodovico Ferrari, 1522–1565)
• као решења некад се јављају «немогући» корени из негативни
• после анализе ситуације европски математичари назвали су т
«имагинарним бројевима» и разрадили правила за рад са њ
• Тако су у математику први пут ушли комплексни бројеви
Франсоа Виет (François Viète, 1540–1
• француски математичар, по основном образо
правник
• 1591. је са сарадницима покренуо пројекат «Н
гебра» или «Симболичка анализа», који пре
један од револуционарних догађаја у алгебри
• то је врхунац средњовековне алгебре и почет
мене алгебре
• Виет је довршио формулисање симболичког метајезика аритм
симболичке алгебре, тј. савремене алгебарске симболике
• он је симболима означавао не само непознате (што је био случ
већ и све остале параметре, које је назвао «коефицијенти»
• користио је конвенцију: самогласнике за непознате, сугласник
фицијенте
• слободно је примењивао разне алгебарске трансформације из
• увео Виетове формуле за корене полимнома и Виетову форм
Остали важни математичари 16. век
• Симон Стевин (Simon Stevin, 1548–1620) – фламански матема
▫ увео правила за рад са децималним разломцима и поставио
савремене теорије реалних бројева
▫ први користио алгоритамску стратегију подели-и-савлада
• Џон Непер (John Napier, 1550–1617) – шкотски математичар
▫ увео концепт логаритма, направио прве логаритамске таб
Јохан Бернули (Johann Bernoulli, 1667–174
• швајцарски математичар и научник, млађи
Јакоба Бернулија, отац Данијела Бернулија
▫ докторирао је 1694, ментор му је био брат Ј
Бернули, а он је био ментор Леонарда Ојлер
▫ један је од првих који су наставили развој м
тичке анализе
▫ водећи је математичар у другог четвртини
▫ допринео решавању Лајбниц-Њутновог спора око примата у
вању диференцијалног и интегралног рачуна – доказао неза
Лајбницовог приступа
▫ стварни је аутор онога што се данас назива Лопиталово прав
▫ аутор је следећих Бернулијевих једнакости
Достигнућа европске математике17. века
• у 17. веку дошло је до праве експлозије математичких и научних идеја
широм Европе – догодила се научна и технолошка револуција
• на развој математике у 17. веку значајно су утицале и друге научне дис-
циплине, пре свега астрономија, физика и механика, а и филозофија
• кључно достигнуће европске математике 17. века био је изум диферен-
цијалног и интегралног рачуна, за шта се заслуге подједнако припи-
сују Готфриду Лајбницу и Исаку Њутну
• овом открићу претходила су друга важна открића у првој половини 17.
века, од којих су посебно важна открића Декартовог координатног
система, и аналитичке геометрије, за шта заслуге имају пре свега
Рене Декарт и Пјер Ферма
• са појавом аналитичке геометрије коначно је дошло и до експлицитног
заснивања концепта функције, тј. функционалне зависности између
променљивих величина – независне и зависне променљиве
• посебно важна је била појава аналитичког представљања функције –
представљања алгебарским изразима и алгебарским једначинама
• аналитичка геометрија довела је до специфичног споја геометрије и
алгебре, тачније до споја геометријских идеја и алгебарског начина
означавања, на чему је заснована математичка анализа
• у посебно значајна достигнућа европске математиике 17. века спадају и
заснивање
▫ теорије вероватноће – Ферма, Паскал, Хајгенс, Јакоб Бернули
▫ комбинаторике – Паскал, Лајбниц
▫ пројективне геометрије – Паскал, Дезарг
▫ теорије бројева – Декарт, Ферма
• у 17. веку (као и касније у 18. веку) главну улогу играју француски
математичари
Оснивање академија наука
• у циљу потпуног ослобађања од утицаја цркве, као и због боље комуни-
кације између научника и организације научног живота, у 17. веку се
оснивају прве националне академије наука
• првоосноване академије биле су:
▫ Accademia dei Lincei – Рим (1603)
▫ Француска академија наука (1666; Academia Parisiensis, 1635)
▫ Лондонско краљевско друштво (1662)
▫ Немачка академија наука Леополдина – Хале (1652)
▫ Берлинска (Пруска ) академија наука (1700)
▫ Петроградска (Руска) академија наука (1725)
Први научни часописи
• научне информације размењиване су директном комуникацијом –
писмима
• на пример, Лајбницова преписка (највећим делом научна) садржи преко
15.000 писама
• ради ефикасније размене научних информација, у 17. веку оснивају се
први научни часописи:
▫ Philosophical Transactions (Филозофски чланци) – Лондонског
краљевског друштва (1665)
▫ Journal des Sҫavans (Часопис учених) – Париз (1665)
▫ Acta Eruditorum (Дела учених) – Лајпциг (1682)
▫ Memoires (Мемоари) – Француске академије наука (1699)
▫ Commentarii (Коментари) – Руска академија наука (1725)
Рене́ Дека́ рт (René Descartes, 1596–1650)
• Рене́ Дека́ рт, латински Картези (René Descartes, лат.
Renatus Cartesius, 1596–1650) – француски математи-
чар и филозоф
• исправља стратешку грешку античких математичара
и установљава алгебарско схватање броја (уместо
геометријског)
• указао на начин превођења геометријских тврђења
на језик алгебре (помоћу система координата), што
геометријска истраживања чини много ефикаснијим
• тиме је створио аналитичку геометрију
• разрадио математичку симболику блиску савременој (довршио рад
Виета)
• разматрао питање како оживети логику после скоро 2000 година
стагнације – формулисао потпуно нову логику и правила логичког
резоновања
• један од предводника рационалистичке филозофије
Пјер де Ферма (Pierre de Fermat, 1601–1665)
• француски математичар, по основној професији
правник
• независно од Декарта изградио аналитичку геоме-
трију
• још пре Њутна и Лајбница користио методе диферен-
цирања за одређивање тангенте, налажење максиму-
ма и минимума, и израчунавање површина
• главна заслуга Пјера Фермаа — изградња теорије бројева
▫ Мала Фермаова теорема: ако је 𝑝прост број који не дели 𝑎, тада је
𝑎𝑝−1 дељиво са 𝑝 (касније је то уопштио Ојлер – Ојлерова теорема)
▫ Велика Фермаова теорема: за произвољaнприродан број 𝑛 ≥ 2,
једначина 𝑥 𝑛 + 𝑦 𝑛 = 𝑧 𝑛 нема решења у скупу природних бројева
▫ коначан доказ – Ендрју Вејлс (1995)
• независно од Паскала разрадио основе теорије вероватноће
Блез Паска́ л (Blaise Pascal, 1623–1662)
• француски математичар, физичар и филозоф
• заједно са Пјером Фермаом основао теорију
вероватноће
• заједно са Жераром Дезаргом основао пројек-
тивну геометрију
• дао велики допринос заснивању математичке
анализе
• са 19 година изумео прву механичку рачунску машину – Паскалину
• један од најпопуларнијих програмских језика је назван по њему
• дао велики допринос развоју комбинаторике – Паскалов троугао
• у физици је аутор основног закона хидростатике – основа конструк-
ције барометара – мерна јединица за мерење притиска носи његово име
Готфрид Лајбниц (Gottfried Leibniz, 1646–1716)
• немачки полимат и филозоф, словенског порекла
• бавио се филозофијом, математиком, логиком, меха-
ником, физиком, биологијом, правом, историјом,
лингвистиком, психологијом, друштвеним наукама...
• бавио се и политиком и дипломатијом
• био је саветник руског цара Петра Великог
• оснивач и први председник Берлинске академије
наука, инострани члан Француске академије наука,
идејни творац Петроградске академије наука
• 1682. године у Лајпцигу основао часопис «Acta Eruditorum», уз Мемоаре
Француске академије наука најзначајнији научни часопис тог доба
• независно од Њутна засновао математичку анализу – диференцијални
и интегрални рачун, и концепт бесконачно малих (филозофија монада)
• изградио комбинаторику – једино је он у читавој историји математике
подједнако слободно радио како са непрекидним, тако и са дискретним
Готфрид Лајбниц
• градио основе савремене математичке логике – 2 века пре Џорџа Була,
списи су му пронађени тек 1905. г. у архивама Хановерске библиотеке
• његов формални рачун Calculus ratiocinator («Рачун резоновања») је
претеча Тјуринговог универзалног рачунара – подједнако утицао и на
софтвер и на хардвер данашњих рачунара
• поставио основе бинарног бројевног система и бинарне аритметике,
на коме се базирају данашње рачунарске науке
• дао огроман допринос развоју симболичког математичког језика
• конструисао механичку рачунску машину, моћнију од Паскалове
• механика, физика – увео појам «живе силе» (претечу савременог појма
кинетичке енергије) и формулисао закон очувања енергије
• много пре Ајнштајна, а супротно Њутну, указивао на то да су простор,
време и кретање релативни, а не апсолутни
• историја, лингвистика: поставио проблем етногенезе и први то повезао
са развојем језика, побио теорију о настанку свих језика из хебрејског
Исак Њутн (Isaac Newton, 1642–1727)
• енглески физичар и математичар
• један од оснивача класичне физике
• главно дело – «Математички принципи природне
филозофије» («Philosophiæ Naturalis Principia Mathe-
matica», 1687)
• поставио законе кретања и универзалне гравита-
ције – основа класичне механике
• независно од Лајбница поставио основе диференци-
јалног и интегралног рачуна
• спор око примата – бесмислен, јер су користили другачије приступе
• Њутнов приступ – заснован на физици – «метод флуксија и флуената»
(извод се третира као убрзање)
• Лајбницов приступ – заснован на теорији бесконачно малих и матема-
тичкој симболици које је сам развио
• савремени симболички апарат диференцијалног и интегралног рачу-
на је базиран на Лајбницовој симболици
Јакоб Бернули (Jacob Bernoulli, 1655–1705)
• швајцарски математичар и научник,
• први из плејаде математичара из породице Бернули,
старији брат Јохана Бернулија
• математику је докторирао 1684, ментор му је био
Никола Малбранш, који је био Лајбницов ученик, а
Јакоб је био ментор брату Јохану Бернулију (1694)
• инострани члан Париске академије наука (1699) и
Берлинске академије наука (1701)
• његов докторат Ars Conjectandi је био преломна тачка у развоју теорије
вероватноће
• откриозакон великих бројева
• дао велики допринос теорији редова
• откриоконстанту 𝒆
• дао је огроман допринос изградњи варијационог рачуна,и развоју
аналитичке геометрије и математичке анализе
• математика 18. века може се окарактерисати као доба математичке
анализе, која је постала главни предмет проучавања математичара
• фундаментални закони природе описивани су преко диференцијалних
једначина – нарочито допринело популарности математичке анализе
• развија се теорија функција комплексне променљиве (Ојлер)
• интензиван развој доживљава линеарна алгебра (Крамер, Вандер-
монд, Лаплас)
• развијају се нове области геометрије –
▫ диференцијална геометрија (Ојлер, Монж)
▫ нацртна геометрија (Монж)
▫ пројективна геометрија (Карно)
• постигнут је даљи напредак у теорији бројева (Ојлер, Лагранж)
• појављују се први проблеми теорије графова (Ојлер, Кенигсбершки
мостови)
• дати су први (мада не потпуни) докази основне теореме алгебре –
сваки полином са комплексним коефицијентима 𝑛-тог степена има
тачно 𝑛 комплексних корена (рачунајући и вишеструке)
• централна личност математике 18. века био је Леонард Ојлер

• настављена владавина француске математике
Леонард Ојлер (Leonhard Euler, 1707–1783)
• швајцарски математичар и физичар
• 1723. завршио Универзитет у Базелу, а 1726. докто-
рирао, под менторством Јохана Бернулија
• касније је он сам био ментор и Жозефу Лагранжу
• 1727. до 1741. и од 1766. до 1783. радио је на Руској
академији наука у Петрограду, као руководилац
одељења за математику (1731–1741) и потпредсед-
ник Академије (1766–1783)
• од 1741. до 1766. радио је на Берлинској (Пруској) академији наука,
као руководилац одељења за математику
• 1735. године скоро потпуно је ослепео на десно око, а 1766. је потпуно
ослепео на оба ока
• наставио је са радом заменивши писање диктирањем, а његова продук-
тивност се чак и повећала
• умро је у Петрограду, где је и сахрањен
Леонард Ојлер
• Ојлер је познат по великом доприносу развоју функција у степене редове
• увео је употребу експоненцијалне функције и логаритама у аналитич-

ке доказе, дефинисао логаритме негативних и комплексних бројева
• повезао је тригонометријске функције са комплексниом
експонентима, доказавши да за сваки реалан број 𝑥
важи тзв. Ојлерова формула
• из ње следи Ојлеров идентитет

• последица Ојлерове формуле је Моаврова формула
• зачео је комплексну анализу и функционалну анализу
• у аналитичкој геометрији формулисао једначине које одређују купу,
ваљак, и разне ротационе површи
Леонард Ојлер
• велики допринос дао је и у теорији бројева, где је увео употребу анали-
тичких метода
• доказао је најпре Малу Фермаову теорему, а потим општију Ојлерову
теорему: ако су 𝑎и 𝑛узајамно прости позитивни цели бројеви, тада је
• доказао је да проблем Кенигсбершких мостова нема решење – то пред-

ставља зачетак како теорије графова, тако и топологије
⟶⟶
• геометрија –доказао да тежиште, ортоцентар и центар описаног круга

троугла леже на једној правој
• грешке– на пример, сумирао алтернативни ред,сматрао да је сума 0
Жан ле Рон д'Аламбер (1717–1783)
• Jean le Rond d'Alembert– француски математичар,
физичар, филозоф и књижевник
• уз Денија Дидроа (Denis Diderot), један је од најпозна-
тијих енциклопедиста (они су били главни уредници
Енциклопедије)
• као беба је остављен од родитеља, растао у сиротиш-
ту, а потом био усвојен
• његов отац (официр) га није признао, али је плаћао
његово школовање
• није формално докторирао, али му је то признато на основу резултата
• био је члан и секретар Француске академије наука (на позицији 25)
• формулисао д'Аламберову теорему: сваки полином 𝑛-тог степена са
комплексним коефицијентима има тачно 𝑛комплексних корена (тео-
рему је доказао Гаус у 19. веку)
• д'Аламберов критеријум за утврђивање конвергенције редова
Жозеф-Луj Лагранж (1736–1813)
• Joseph-Louis Lagrange (Giuseppe Luigi Lagrancia) –
француско-италијански математичар
• рођен је у Торину, деда му је био Француз, а отац
пола Француз, пола Италијан
• студирао је у Торину, где је касније радио у Краљев-
ској артиљеријској школи
• ментор му је био Ојлер, а он је био ментор Фуријеу и
Поасону
• на предлог Ојлера и д'Аламбера 1756. постаје инострани члан Берлин-
ске академије наука, где је 1766. заменио је Ојлера на месту директора
Одељења за математику
• 1772. је изабран за иностраног члана Француске академије наука, да би
1787. прешао у Париз, и до краја живота ради у Академији, École nor-
male и École Polytechnique
• у Наполеоново доба био је француски сенатор, носилац одликовања
• уз Ојлера је најбољи математичар 18. века
Жозеф-Луj Лагранж
• огроман научни допринос дао је у алгебри
▫ строго је доказао неколико тврђења Фермаа и теорему Вилсона: за
сваки прост број 𝑝израз 𝑝 − 1 ! + 1 је дељив са 𝑝
▫ поставио основе из којих је касније Галуа изградио теорију група –
зачео теорију пермутација, доказао Лагранжову теорему: ред под-
групе дели ред групе
▫ поставио хипотезу да постоје једначине 4. степена нерешиве у ради-
калима, што су касније доказали Абел и Галуа
▫ развио је општу теорију квадратних форми
▫ дао је метод за апроксимацију реалних корена једначине помоћу
непрекидних разломака
• у низу радова у математичкој анализи бавио се парцијалним дифе-
ренцијалним једначинама, развио теорију аналитичких функција,
дао је значајан допринос варијационом рачуну
• аутор је метода Лагранжовог множитеља за израчунавање условних
екстремумафункције
Жозеф-Луj Лагранж
• у математичкој анализи доказао
је Лагранжову теорему о средњој
вредности: ако је 𝑓функција непре-
кидна на [𝑎, 𝑏] и диференцијабилна
на (𝑎, 𝑏), тада постоји 𝑐 ∈ (𝑎, 𝑏)
тако да је
• творац је Лагранжове интерполационе формуле за апроксимацију

функције полиномом
• Лагранж је преформулисао класичну Њутнову механику да би упростио

њене формуле и олакшао израчунавање – то је тзв. Лагранжова меха-
ника илиАналитичка механика
• ту механику Хамилтон је назвао «научном поемом»

Пјер Симон Лаплас (1749–1827)
• Pierre-Simon Laplace – француски математичар и
астроном
• докторирао је код д’Аламбера, био ментор Поасону
• члан Француске академије наука постао је 1773.
• у капиталном делу «Небеска механика» (Mécanique
Céleste, 1799–1825) поставио је завршни камен мате-
матичке астрономије
• превео је класичну механику засновану на геометрији
на ону засновану на математичкој анализи
• у линеарној алгебри дао је развој детерминанте по минорима
• аутор је Лапласове једначине – парцијалне диференцијалне једначине
која се примењује у многим областима физике и механике, посебно у
квантној механици
Пјер Симон Лаплас
• по њему се назива Лапласова трансформација – интегрална транс-
формација, која функцију 𝑓(𝑡)реалне променљиве трансформише у
функцију 𝐹(𝑠)комплексне променљиве
• трансформацију је заправо открио Леонард Ојлер, али је названа по
Лапласу, који ју је користио у радовима у теорији вероватноће.
• Лапласова трансформација се користи за анализирање линеарних, вре-
менски непроменљивих система, као: електричних кола, хармонијских
осцилатора, оптичких уређаја и механичких система.
• има примене у решавању диференцијалних једначина и теорији веро-
ватноће.
• Лаплас је такође развио теорију герешака и апроксимација, методом
најмањих квадрата
• уастрономијије предложио прву математички засновану космолошку
хипотезу о образовању Сунчевог система – Лапласову хипотезу
Изградња дедуктивних теорија
• Како дефинишемо одређени појам?
Појам 1
Појам 21 Појам 22 Појам 23
... ... ... ... ... ... ... ... ...
• Основни захтеви:
▫ мора се избећи circulus vitiosus (порочни круг, лажни круг) у дефи-
ницијама – дефинисање нечега помоћу тог истог
▫ мора се избећи бесконачни регрес у дефиницијама – бесконачна
хијерархија нових и нових појмова
 Не може се све дефинисати!!!
• Како дoказујемо одређено тврђење?
Тврђење 1
Тврђење 21 Тврђење 22 Тврђење 23
... ... ... ... ... ... ... ... ...
• Основни захтеви:
▫ мора се избећи circulus vitiosus у доказима – доказивање нечега
позивањем на то исто
▫ мора се избећи бесконачни регрес у доказима – бесконачна хије-
рархија нових и нових тврђења
 Не може се све доказати!!!
Приликом изградње једне дедуктивне теорије, јасно и већ на почетку,
морамо донети две основне одлуке, да:
1) Одређени скуп израза ове теорије употребљавамо не објашњавајући
њихово значење.
Изразе из ове групе називамо основни термини, или недефинисани
или примитивни термини.
2) Одређени скуп тврђења ове теорије употребљавамо не утврђујући
њихову ваљаност, тј. сматрајући их истинитим.
Тврђења из ове групе називамо аксиоме.
Ова два принципа претстављају срж дедуктивног метода и једини начин

да се избегну бесконачни регрес и лажни круг.
Са овим принципима тесно су везани и следећи принципи дедуктивног
метода:
a) Не употребљавамо ниједан други израз дате теорије чије значење

претходно није одређено помоћу основних термина и оних израза те
теорије чије је значење раније дато.
Исказ који одређује значење термина назива се дефиниција, а тер-
мине чије је значење тако одређено зовемо дефинисани термини.
Иначе, свака дефиниција неког термина се може трансформисати у
дефиницију у којој се користе само основни термини.
Међутим, то се обично не чини јер то доста компликује рад, а за так-
вим дефиницијама у пракси најчешће нема потребе.
Слично:
b) Прихватамо неко друго тврђење као ваљано само ако смо успели да
утврдимо његову ваљаност а да при томе не користимо ништа друго
осим аксиома, дефиниција и оних ставова те теорије чија је ваљаност
раније утврђена.
Наравно, поступци које смемо користити у утврђивању ваљаности

тих тврђења такође морају бити унапред прописани.
На тај начин добијена тврђења називамо теореме, а поступак утвр-
ђивања њихове ваљаности зовемо доказ , извођење или дедукција.
Такође, за теорему изведену из других теорема кажемо да је њихова
последица.
У свакодневној пракси се често уместо појма «ваљаност», који смо корис-
тили у описивању претходног принципа, користи појам «истинитост».
Међутим, треба имати на уму да појам «истинитост» у дедуктивним тео-
ријама има другачије значење од оног које има у свакодневном животу,
тј. не треба га мешати са појмом «чињенична истинитост».
Истинитост у дедуктивним теоријама треба схватити само као докази-
вост из аксиома.
Зато, да би се избегле било какве нејасноће, овде се уместо појма «исти-
нитост» користи појам «ваљаност».
У доказима у оквиру једне дедуктивне теорије често се користе искази
односно принципи који према неким нашим класификацијама не припа-
дају тој теорији.
Најбољи пример за то су многобројни логички принципи.
У изградњи те теорије као дедуктивног система, то би се могло легализо-
вати додавањем тих принципа као аксиома у ту теорију.
Међутим, у пракси се најчешће користи једно једноставније решење.
Теорија коју градимо и даље ће садржати само своје сопствене аксиоме, а
уместо додавања аксиома из неке друге теорије, ми додајемо те теорије
целе, и кажемо да те теорије претходе теорији коју градимо.
На пример, логика претходи свакој другој математичкој теорији, при из-
градњи аритметике се само логика користи као претходна теорија, код
изградње геометрије је корисно, мада није неопходно, претпоставити не
само логику него и аритметику, итд.
Према томе, можемо формулисати још један принцип у дедуктивној орга-
низацији научних теорија:
c) Приликом изградње дате теорије набрајамо теорије које претпостав-

љамо датој теорији.
Те теорије називамо теорије које претходе датој теорији.

Сви изрази и ставови ових теорија се третирају као основни термини
и аксиоме теорије коју градимо.
Изразе користимо у дефиницијама не објашњавајући њихово значење,
а теореме примењујемо у доказима не установљавајући њихову ваља-
ност.
Значење термина
Приликом изградње једне дедуктивне теорије, не морамо ништа говори-
ти о значењу њених термина.
Како схватити термине дате теорије?
То се може учинити на два начина, и у односу на то разликујемо две врсте

дедуктивних теорија:
1. Садржајне теорије;
2. Формализоване теорије.
Садржајне теорије
Дедуктивном организовању великог броја дедуктивних теорија претходио
је један индуктивни период прикупљања чињеничног материјала који је
неопходан за даљи развој теорије и њено дедуктивно организовање.
У том периоду стварају се општи појмови теорије, који добијају сасвим
конкретна значења.
Један део тих појмова, приликом дедуктивне организације теорије, узима
се за основне термине новонастале дедуктивне теорије.
При томе, индуктивни део теорије и даље остаје присутан, обогаћује дату
теорију новим садржајем и везама, а основни термини задржавају своја
конкретна значења из индуктивног периода, и та значења битно утичу на
даљи дедуктивни развој теорије.
Овако добијене дедуктивне теорије називамо садржајне теорије.
Примери садржајних теорија су многобројни – до почетка 20. века такве су
биле и све математичке теорије.
Најбољи пример садржајне теорије је најстарија дедуктивна теорија –
Еуклидова геометрија, у оном облику како ју је поставио сам Еуклид.
Оно што се најчешће наводи приликом анализе Еуклидове теорије је да он
није уочио немогућност дефинисања свих појмова у дедуктивној теорији.
Он је покушао да дефинише и оне термине који би у тој теорији требали да
буду основни и недефинисани.
Неке Еуклидове «дефиниције»:
 Тачка је оно што нема делова.
 Линија је дужина без ширине.
 Површ је оно што има само дужину и ширину.
 Фигура је оно што је захваћено неком границом или границама.
Појмови «део», «дужина», «ширина», «захваћено» и «граница» користе се
без прецизирања њиховог значења, и вероватно се претпоставља да је њи-
хово значење јасније од значења појмова који се дефинишу (???).
Многи математичари нису склони да ове дефиниције посматрају као дефи-
ниције у оном смислу речи у коме се јављају у дедуктивним теоријама, већ
више као описе основних појмова који су већ јасни из претходних индук-
тивних разматрања.
На пример, Антон Билимович у својим коментарима Еуклидових «Елеме-
ната» те дефиниције тумачи као резултат издвајања геометријских појмо-
ва у индуктивном периоду.
У сваком случају, те дефиниције не утичу битно на карактер целокупне
Еуклидове теорије.
Када би се те дефиниције изоставиле, остатак Еуклидове теорије, са изу-
зетком извесних логичких недостатака, могао би да испуни критеријуме
према којима се граде савремене дедуктивне теорије.
Формализоване теорије
Други начин изградње дедуктивних теорија везан је за идеју формализа-
ције, која се у математици појавила у другој половини 19. века.
Разликоваћемо две врсте формализације:

 формализацију у ширем смислу, коју ћемо звати и делимична фор-
мализација;
 формализацију у ужем смислу, коју ћемо звати и потпуна формали-

зација.
Дедуктивне теорије код којих је извршена било делимична било потпуна

формализација зваћемо формализоване теорије.
Делимична формализација
Под делимичном формализацијом дедуктивне теорије подразумевамо
занемаривање значења њених термина.
То значи да не прецизирамо значења основних термина, док дефиниције
осталих термина схватамо само као договор који нам омогућава да на јед-
ноставнији начин формулишемо тврђења те теорије.
Делимично (непотпуно) формализоване теорије зваћемо полуформалне
теорије.
Овакве теорије користе се језиком који је права синтеза природног језика
и језика математичких симбола – непотпуно формализованим језиком.
У теоријама које претходе једној полуформалној теорији, а ту је скоро увек
класична логика, нема потпуног занемаривања значења.
Потпуна формализација
Код потпуно формализованих теорија, које зовемо формалне теорије
или формални рачуни, осим занемаривања значења термина, врши се и
потпуна формализација језика, као и формализација правила извођења.
Формализовани језик којим се служимо у формалним теоријама одликује
се потпуним одсуством елемената природних језика, релативно малим
бројем термина и врло прецизном граматиком.
Тај језик се гради најпре задавањем његовог алфабета – скупа полазних
симбола.
Затим се у скупу свих речи над тим алфабетом (скупу свих коначних низо-
ва полазних симбола) један подскуп проглашава за скуп формула (рече-
ница) те формалне теорије.
Дедуктивна основа теорије поставља се на тај начин што се један подскуп
скупа формула прогласи за скуп аксиома, а један подскуп скупа свих рела-
ција (разних дужина) на скупу формула се прогласи за скуп правила изво-
ђења.
Скупови формула, аксиома и правила извођења могу бити и бесконачни,
али мора постојати ефективан поступак помоћу кога ће се препознати шта
је елемент тих скупова, а шта не.
У неком смислу, потпуна формализација наших расуђивања и није могућа.
Приликом истраживања у оквиру неке формалне теорије, ми формирамо
нека запажања која се односе на ту теорију.
Та запажања морамо формулисати неким симболима који не припадају је-
зику те теорије, који ћемо звати објект-језик, већ неком другом, помоћ-
ном језику, који зовемо мета-језик, а који није формализован.
У мета-језику формулишемо и нека тврђења која се односе на проучавану
теорију, коју зовемо објект-теорија.
Таква тврђења су део неке помоћне, неформализоване теорије, коју зовемо
мета-теорија, помоћу које проучавамо дату објект-теорију.
Истраживање у оквиру формализоване теорије се може схватити као игра
симболима, у којој од датих симбола, играјући према унапред задатим пра-
вилима игре, формирамо нове симболе – теореме те теорије.
Наравно, далеко од тога да они који се баве оваквим теоријама своју де-
латност схватају само као игру.
Разлози њиховог бављења овим теоријама много су дубљи.
Алфред Тарски истиче да ће примена дедуктивног метода дати жељене ре-
зултате само ако дефиниције чине потпуно јасним значења свих термина
који се дефинишу, и ако нас докази потпуно убеђују у ваљаност свих тео-
рема које се доказују.
Међутим, нимало није лако испитати да ли дефиниције и докази заиста
испуњавају ове критеријуме.
Могуће је, рецимо, да доказ који некоме изгледа сасвим уверљив, другоме
није чак ни схватљив.
Савремена дедуктивна методологија настоји да субјективну оцену испити-
вања дефиниција и доказа замени неким објективнијим критеријумима.
Једно од најбољих средстава за то је формализација.
Формализација правила дефинисања искључује недопустиво и бесми-
слено формирање израза, што је правило огромне проблеме математици.
Прецизирањем допустивих потеза у нашој «игри» и симболичким опи-
сивањем саме дедуктивне аргументације, наша се пажња концентрише на
саму «игру» и њене допустиве потезе, чиме знатно умањујемо опасност од
грешака у закључивању.
У математици се због тога формалне теорије највише употребљавају упра-
во у оним њеним областима до чије нам је сигурности највише стало.
То су оне области на којима се заснива читава математика: теорија ску-
пова, аритметика, исказни рачун, предикатски рачун, и друге логичке
теорије.
Интерпретација теорије
Формализована дедукција омогућава извођење многих теорема, а неке од
њих, ако им дамо одређени смисао, могу бити веома занимљиве за науку.
Међутим, то ипак не мора бити од велике научне користи, јер одабирање
оних теорема које у том смислу могу бити занимљиве за науку, често може
бити тежи посао него класично доказивање теорема.
Због тога се потпуна формализација користи само у теоријама у којима је
заиста неопходна, из напред наведених разлога.
У осталим теоријама, како каже Никола Бурбаки, научници се најчешће за-
довољавају тиме што изложено доводе у такав облик при коме му његово
научно искуство и осећај кажу да би даља формализација била само рутин-
ска ствар.
Међутим, и у таквим теоријама је значајна примена делимичне формали-
зације, тј. непрецизирања значења термина теорије.
Научницима који се баве формализованим теоријама је јасно да потпуно
занемаривање значења, тј. потпуно одвајање синтаксе теорије од њене
семантике, не само да није сврсисходно, него није ни могуће.
Непрецизирање значења схвата се само као његово привремено, методо-
лошко занемаривање.
Према Давиду Хилберту, најзаслужнијем за афирмацију идеје формализа-
ције, вредност формализованих теорија је управо у томе што се оне могу
преобратити у садржајну, пошто се оствари њихова интерпретација.
Под тим подразумевамо придруживање при коме се сваком од основних
термина дате теорије 𝑇 додељује одређени објекат извесног система 𝑀.
Систем 𝑀 у том случају зовемо интерпретација теорије 𝑇.
Елементи тог система и сами могу бити предмет проучавања извесне тео-
рије 𝑇′, и тада говоримо о интерпретацији теорије 𝑇 у теорији 𝑇′.
Као резултат интерпретације, свакој теореми 𝛷 теорије 𝑇 може одговара-
ти неко тврђење 𝛷′ које се односи на елементе система 𝑀, па можемо гово-
рити о истинитости тврђења 𝛷′ у систему 𝑀.
Ако је тврђење 𝛷′ истинито, тада кажемо да је теорема 𝜱 истинита у ин-
терпретацији 𝑴.
У случају да су све аксиоме теорије 𝑇 истините у интерпретацији 𝑀, тада
кажемо да је 𝑀 реализација или модел теорије 𝑇.
Овде треба приметити да истинитост тврђења 𝜱′ везујемо за разматра-
ни систем 𝑴, односно за разматрану теорију 𝑻′, уколико имамо интер-
претацију у оквиру те теорије.
Зашто је ова примедба важна, видећемо касније када будемо говорили о
проблему истине у научним теоријама.
Теорема дедукције
Срж читавог програма формализације лежи у тзв. Теореми дедукције,
коју су доказали, независно један од другог, Алфред Тарски и Жак Ербран.
Према тој теореми, све теореме доказане у датој формализованој тео-
рији истините су у сваком моделу те теорије.
Каква је практична вредност ове теореме, посебно у погледу економич-
ности мисаоног процеса, сувишно је говорити.
На тај начин, до посебног изражаја формализација долази у савременим
условима све веће апстрактности научних теорија.
Док, као што смо већ говорили, висок степен апстрактности доводи до из-
весних проблема који се тичу разумевања значења термина вишег нивоа
апстракције, то се, са друге стране, повећањем нивоа апстрактности пове-
ћава и број могућих корисних интерпретација теорије, т.ј. долази до
проширења могућности корисних примена теорије.
Аксиоме теорије
Као што смо разликовали класично и савремено схватање термина дедук-
тивне теорије, тако можемо разликовати и класично и савремено схвата-
ње аксиома.
Према класичном становишту, аксиоме дедуктивних теорија су чиње-
ничне истине физичког света, а снага доказа произилази управо из те њи-
хове истинитости.
Међутим, код оваквог схватања, природно се намеће следеће питање: Како
утврђујемо истинитост аксиома?
Одговорити на ово питање није једноставно, па ћемо то питање детаљно
анализирати.
Према начину на који утврђујемо његову истинитост, знање смо раније по-
делили на емпиријско и априорно.
На исти начин разликујемо емпиријске и априорне дедуктивне теорије,
зависно од тога да ли се баве емпиријским или само априорним знањем.
Пирамида знања
Имре Лакатош, један од најпознатијих филозофа науке 20. века, је дедук-
тивне теорије представљао тзв. пирамидом знања:
основни термини аксиоме
канали канали
дефиниција доказа
дефинисани термини теореме

Пирамида знања
У случају уграђивања значења у основне термине, оно ће потећи наниже
каналима дефиниција и испунити све термине теорије.
У случају уграђивања истине у аксиоме теорије, она потећи дедуктивним
каналима наниже и испунити све теореме теорије.
Овакав директан пренос истине заснован је на закону модус поненс.
Уграђивањем неистине у аксиоме, не мора доћи ни до каквог тока дедук-
тивним каналима, јер се, према закону «из лажног произвољно» («ex falso
quodlibet»), из лажне претпоставке може извући било какав закључак.
Према томе, не постоји директан пренос неистине.
Међутим, ако неистину усадимо у теореме на дну пирамиде, онда ће се
она, према закону контрапозиције, дедуктивним каналима пењати ка
врху, ка аксиомама.
На тај начин ће се остварити повратни пренос неистине, који називамо
још и оповргавање и побијање.
Класично схватање аксиома
Да је немогуће емпиријски потврдити истинитост аксиома дедуктивних
теорија, било је јасно и античким и каснијим филозофима и научницима.
Зато су присталице класичног начина схватања аксиома били склонији
да истинитост аксиома дедуктивних теорија, у коју су чврсто веровали, ту-
маче на другачији начин.
Наиме, они су сматрали да су аксиоме очигледне истине, да нико ко ра-
зуме њихово значење никада неће посумњати у њихову истинитост.
Међутим, очигледност, тј. незамисливост другачијих теорема, такође се
показала као непоуздан критеријум истине.
За многа тврђења која су сматрана очигледно истинитим, касније се пока-
зало супротно.
Такође, да ли је нешто очигледно или не, зависи од бројних фактора, пре
свега од културних услова и образовања појединаца, тако да се лако деша-
ва да нешто што је очигледно за једну групу људи, то не буде за другу.
Савремено схватање аксиома
Еуклидова геометрија је вековима била прихваћена као научна теорија ко-
ја верно осликава односе који владају у простору, као савршено истинито
знање о природи простора.
Другим речима, сматрало се да постоји само једна истинита геометри-
ја, чији закони су нужно еуклидски.
Сумње у ваљаност оваквог схватања Еуклидове геометрије, а уопште и у
исправност схватања аксиома дедуктивних теорија као очигледних исти-
на, јавиле су се први пут са појавом нееуклидских геометрија.
У условима када је Еуклидова геометрија још увек била схватана као си-
гурно знање о својствима простора, било је нејасно како схватити те нове
геометријске системе.
Присталице идеје о постојању само једне истините геометрије веровали су
да неке од теорема нееуклидских геометрија морају бити неистините, на-
дали су се да ће се то доказати тако што ће се доказати противречност тих
нових геометрија.
Међутим, то се није десило јер су пронађени модели и интерпретације не-
еуклидских геометрија који су показали да би противречност тих геомет-
рија нужно довела и до противречности Еуклидове геометрије.
Коначан ударац класичном схватању аксиома задале су новине у схватању
простора које су се почетком двадесетог века појавиле и у физици, пре
свега у Еинстеиновој теорији релативности.
За њихово појављивање је од посебног значаја било Риманово уопштено
схватање геометријских простора.
Савремена физика показала је да у многим физичким проучавањима прос-
тора, Еуклидова геометрија може служити само као груба апроксимација.
Тиме је коначно постало јасно да се нешто мора променити не само у схва-
тању аксиома Еуклидове геометрије, већ и у схватању аксиома осталих де-
дуктивних теорија.
Како су научни закони само договорног карактера, јер се најчешће не могу
у потпуности ни доказати ни оповргнути, у дедуктивним теоријама, схва-
ћеним на савремени начин, избегава се да се говори о истинитости.
Уместо тога, разликују се са једне стране коректност (ваљаност) извође-
ња, а са друге стране емпиријска адекватност (потврђеност, поткреп-
љивост ) једне научне теорије.
Уместо истинитосног карактера аксиома, наглашава се њихов хипотетич-
ки карактер – аксиоме се схватају само као научне хипотезе, а задатак на-
учника је да из њих изведе одређене логичке последице.
Те последице се даље могу примењивати на решавање разних теоријских
и практичних проблема.
Према Поенкареу, питање да ли је једна теорија истинитија од друге је бе-
смислено.
Једна теорија не може бити истинитија од друге, може бити само погодни-
ја од друге за решавање одређених проблема, објашњење или предвиђање
одређених појава.
Погодност овог или оног научног апарата, одређује се, наравно, праксом.
Математичке теорије
Емпиријским дедуктивним теоријама називамо такве теорије које садр-
же опажајне термине, а тиме и емпиријске теореме формулисане тим тер-
минима, које могу бити подвргнуте непосредном утврђивању њихове ем-
пиријске адекватности.
Иако су, као што смо раније напомињали, остале теореме такве дедуктив-
не теорије само посредно везане с праксом, дедуктивним везама са емпи-
ријским теоремама, ипак се у целини може рећи да је веза емпиријских
дедуктивних теорија с праксом непосредна.
Насупрот тим теоријама, дедуктивне теорије које називамо априорним
немају опажајних термина и много су даље од праксе, јер се њихова веза с
праксом остварује само путем интерпретација, или, како то често кажемо,
путем примена.
Када се априорне дедуктивне теорије овако дефинишу, онда је јасно да
се може ставити знак једнакости између тих теорија и оних теорија које
уобичајено називамо математичким теоријама.
Према томе, математичке теорије се од других дедуктивних теорија разли-
кују специфичном природом својих термина и специфичним односом
према пракси.
Иако смо раније истакли да су интерпретације веома значајне за матема-
тичке теорије, савремено схватање математичких теорија садржи и став
према коме се, у принципу, дозвољава проучавање и неинтерпретира-
них дедуктивних теорија.
Успеси великог броја математичких теорија, које су после извесног време-
на добиле веома значајне интерпретације, указали су на огроман значај
оваквог става.
Велики број математичара извукао је из тога закључак да није на мате-
матичарима да чекају да им неко постави проблеме које треба решавати,
нити да траже примене својих теорија, већ да је њихов задатак да праве
залиху теорија које ће ставити на располагање научницима који се баве
другим научним областима, за евентуалну примену у њима.
Овим се у први план, као најзначајнији задатак математике, ставља детаљ-
но истраживање дедуктивних могућности математичких теорија, а при из-
бору теорија које ће бити подвргнуте таквом изучавању, постиже се мак-
сималан степен стваралачке слободе.
Међутим, потпуна слобода у избору система аксиома на којима ће бити за-
снована математичка истраживања ипак није пожељна.
Према Ролф Неванлини, установљење сасвим произвољног система акси-
ома као полазне тачке истраживања никада није водило важним резулта-
тима.
Никола Бурбаки истиче да постије бројни примери структура без икаквих
примена, чије је једино добро својство да се помоћу њих може оценити
важност појединих аксиома, на тај начин што ће се објаснити шта ће се до-
годити ако се изостави или измени нека од аксиома.
При избору онога што ће проучавати, математичари се најчешће одлучују

за оне области за које сматрају да би могле имати плодне примене.
Индуктивни методи у математици
За математику се каже да је дедуктивна наука због њене дедуктивне ор-
ганизације, што не значи да се у њој не користи и индукција.
У математици се итекако користи индукција, углавном у процесу матема-
тичког сазнања – приликом доласка до математичких знања.
Међутим, када математичар индуктивним путем дође до научне хипо-
тезе, онда ту хипотезу доказује дедуктивним путем.
Углавном се користе следећи видови индуктивног закључивања:
 генерализација – преношење својстава елемената неког скупа на
елементе његовог правог надскупа;
 аналогија – мисаони поступак при којем се из опажања да се два објек-
та/ситуације поклапају у одређеном броју својстава/односа изводи зак-
ључак да се поклапају и у неком новом својству/односу.
Стафан Банах: «Бити математичар значи бити у стању да правиш плодне
аналогије – аналогије међу концептима, аналогије међу резултатима, ана-
логије међу методама, аналогије међу теоријама, па чак и аналогије међу
аналогијама».
Провера научних теорија
Када говоримо о проверавању научних теорија, тј. проверавању хипотеза,
онда разликујемо следеће две ствари:
1) Потврђивање – проверавање теорије, односно хипотезе, које је

замиш-љено тако да иде њој у прилог.
2) Оповргивање – проверавање теорије, односно хипотезе, на њену
«штету», са намером да се одређена теорија или хипотеза обори.
Већ је раније било речи о томе да је питање потврђивања теорија је вео-

ма сложено и сматра се да је у општем случају потврђивање неизводљиво.
За потврђивање одређене теорије потребан је велики број сведочанстава
која ће ићи њој у прилог, а чак и када их имамо, не можемо никада бити си-
гурни да су та сведочанства довољна за то да кажемо да је дата теорија по-
тврђена.
Ситуација је сасвим другачија када је у питању оповргивање теорије, од-
носно хипотезе.
У општем случају довољан је један једини неповољан случај да би смо од-
бацили неку хипотезу или теорију.
Међутим, у пракси је проблем оповргивања много сложенији него што на
први поглед изгледа.
Налажење таквог неповољног случаја је често само по себи тежак задатак.
Такође, историја науке даје примере да су неке теорије одбациване због
минималног броја неправилности, а да друге нису одбациване упркос ве-
ликом броју направилности.
Ако су пронађене неправилности веома важне, онда је могуће одбацити
теорију и ако је број тих неправилности мали.
Са друге стране, често се дешава да теорије које су једине у некој области
не буду одбациване и поред већег броја неправилности.
На пример, Њутнова класична механика ни до данас није у потпуности
одбачена.
Разлози због којих ће одређена теорија бити одбачена или не су веома раз-
личите природе и јако су сложени.
У оба случаја, историја науке је показала да одбацивање неке хипотезе, од-
носно теорије, после њене практичне провере не мора да значи увереност
у њену неистинитост, као што ни њено прихватање не значи да смо увере-
ни у њену истинитост.
Никакво емпиријско проверавање није гаранција истинитости, јер никада
нисмо сигурни да ли смо покрили све могуће случајеве, а исто то важи и за
неистинитост, из разлога о којима ће бити речи нешто касније.
Према Карлу Поперу, научне теорије нису производ посматрања, већ нага-
ђања, под чиме подразумева храбро стављање хипотеза на пробу, да би се
одбациле уколико се сукобљавају са резултатима посматрања.
Та посматрања су ретко када случајна, и предузимају се углавном са наме-
ром да се нека теорија провери постизањем, уколико је то могуће, одлуч-
ног побијања, употребом тзв. круцијалног експеримента.
Међутим, према Поперу, главно оруђе у покушају побијања неке теорије у
емпиријским наукама је критичко мишљење, док се посматрања користе
само онда када се уклапају у нашу критичку дискусију.
Попер даље тврди да је замена научних теорија основи и битан елемент
раста научног знања, а да би се тај раст остварио, неопходно је постојање
супарничких теорија.
Наиме, да би нашли све недостатке старе теорије, потребна нам је нова.
Попер сматра да хипотезу која је подвргнута критици и емпиријској про-
вери, и показала своју вредност, не треба напуштати без добрих разлога.
Догматско становиште везивања за једну теорију докле год је то могуће је,
по њему, од великог значаја.
Без тога би смо могли да напустимо теорију пре но што би смо имали при-
лике да установимо њену снагу.
Имре Лакатош тврди да само оповргивање не представља довољан разлог
за уклањање оповргнуте теорије.
Према њему, ни за једну теорију се не може рећи да је стара, јер се теорије
могу само привремено повући, јер нема одлучујуће победе једног истражи-
вачког програма над другим.
Никакво тренутно преимућство једне стране не гарантује да супротна
страна не може поправити свој положај и прећи у бољу ситуацију.
Једино што се по њему захтева у такозваном кодексу научне части је да
страна која тренутно стоји слабије то јавно признаје.
Научни експеримент
Случајно уочене емпиријске чињенице биле су основа на којима су засно-
вана многа важне научна открића.
Међутим, то не важи за проваравање научних теорија.
Провера научне теорије, односно хипотезе, не може се извршити случај-
ним посматрањима.
Посматрања овде морају бити добро планирана, организована и усмерена
ка задатом циљу.
Не може се чекати да се за таква посматрања створе потребни услови, већ
се услови за то стварају вештачки, у научним лабораторијама.
Кључну улогу у томе игра научни експеримент, који се у филозофској ли-
тератури често дефинише управо као изоловано планирано посматрање
под различитим вештачки створеним условима.
Овом дефиницијом нису исцрпљене све кључне особине експеримента – о
њима ће бити речи у даљем тексту.
Клод Бернар је у 19. веку дефинисао такозвани принцип предрасудности,
према коме идеални експериментални истраживач је онај који негује
способност да за време извођења експеримента и бележења његових ре-
зултата заборави оно што је раније научио, како би избегао притисак већ
усвојених теоријских концепција на интерпретацију опаженог.
Теорија по њему може бити важна у сугерисању експеримента, али све док
траје експеримент, теорија треба да остане испред врата лабораторије.
По њему, људи који имају претерану веру у своје теорије или идеје, немају
само лоше предиспозиције да дођу до открића, него врше и лоша опажања.
Они изводе експеримент са унапред створеном идејом и, када је он изве-
ден, желе у резултатима видети само потврду своје теорије.
Они тако искривљују опажање и често пренебегавају веома важне чињени-
це, будући да оне не доприносе његовом циљу.
Међутим, Пјер Дием, француски физичар и филозоф, тврди да је напред ре-
чено карактеристично само за експерименталне науке које су још на свом
почцетку, где истрашживач размишља непосредно о чињеницама и где је
метода којом се користи просто здрав разум учињен пажљивим, где мате-
матичка теорија није још увек увела своје симболичке приказе.
У физици, на пример, не може бити речи о остављању теорије пред врати-
ма лабораторије.
Без теорије овде није могуће подесити ни један једини инструмент, проту-
мачити једно једино очитавање.
Док експериментише, у духу физичара су, према њему, присутне две спра-
ве. Једна справа је конкретна, од стакла, метала и слично, њоме он рукује.
Друга справа је схематска и апстрактна, и њу теорија поставља на место
конкретне справе и о њој физичар расуђује.
Те две идеје су неодвојиво повезане у његовом разуму, свака од њих нужно
асоцира другу.
Дием разликује две врсте експеримента:
1) Експеримент примене. Улога оваквих експеримената, како им и са-
мо име каже, је да произведу одређени практични ефекат.
Он нема за циљ да провери да ли су прихваћене теорије исправне или
не, већ просто да искористи те теорије, служећи се инструментима
које легализују управо те теорије.
2) Експерименти провере. Ово су, јасно, експерименти којима провера-
вамо теорије, односно хипотезе.
Док се експериментима примене наука користи у пракси, путем њих се
наука никако не може створити и развити, већ се то може учинити са-
мо експериментима провере.
Проблеми оповргивања имају централно место у Диемовој филозофији, и
о њима ће бити речи у даљем тексту.
Узмимо да смо извршили одређени експеримент и установили да се њего-
ви резултати не слажу са неком хипотезом или теоријом коју желимо да
проверимо.
Тада можемо извести више закључака:

(1) да смо направили грешку при очитавању резултата експеримента;
(2) да постоји грешка у самом извођењу експеримента;
(3) да проверавана теорија није добра.
Ако је у питању друга могућност, онда да се јавила грешка у самој постав-
ци експеримента, укључујући ту план експеримента, принципе конструк-
ције инструмената који се у њему користе и тумачења њиховог функцио-
нисања.
Ови проблеми су знатно компликованији, јер сама поставка експеримента
укључује у себе коришћење неке претходних теоријских знања.
Уочену грешку ћемо приписати неправилности у некој теорији која се ко-
ристи у поставци експеримента.
Међутим, то може да се односи на више теорија, а међу тим теоријама се
може налазити и теорија коју проверавамо.
Зато је Дием сумњао у могућност апсолутног оповргавања теорије и неги-
рао могућност постојања круцијалног екпсеримента .
Ако претпоставимо трећу могућност, јавља се следећи проблем.
Теорија коју проверавамо заснована је на одређеном броју основних хипо-
теза – аксиома те теорије.
Како ћемо сада одредити која од тих хипотеза није добра?
Једино што се према Диему овде може учинити је да теорије користимо
принцип да се теорије могу проверавати само глобално.
Другим речима, нема смисла проверавати хипотезе појединачно и неза-
висно, а то важи често и за теорије.
Приликом проверавања одређене хипотезе, увек су ту укључене и неке
друге хипотезе, које укључује сама употреба инструмената и претпоставке
о њиховом функционисању, дакле хипотезе које леже у позадини и које су
у датом контексту узете здраво за готово.
Оно што треба проверавати, увек су групе хипотеза, односно теорија.
При томе, практична мудрост нам налаже да не сумњамо у све подједнако
јако у исто време.

Istorija Mat

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Istorija Mat

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

ПЕРИОД РАЂАЊА

• праисторијски артифакти, стари 35.000 до 20.000 година,

Центри математике у Месопотамији

• обично су налажене две врсте

Плочица Plimpton 322

• насупрот њима, Египћани, Грци и Римљани користили су непозици-

при чему је корен налажен из таблице квадрата

Системи линеарних једначина:

• додуше, у Вавилонским текстовима може се наићи и на погрешна

4 је дужина и 5 је дијагонала. Шта је ширина?

• оно што је још увек нејасно је како су те тројке израчунате

• дијагонала приказује апроксимацију квадратног корена из 2 тачну

• може се закључити је да је Вавилонска математика, као и Египатска,

▫ приметимо да она прва формула

и она је не само мало тачнија, већ

• наличје овог правила, као и правила за израчунавање површине јед-

„Површина квадрата је 100 и једнака је површини два мања квадрата.

• сматра се да овај проблем сугерише познавање Питагорине теореме

• такође, проблем се своди на решавање система једначина

• дедуктивни метод је увео Талес из Милета (624–546 п.н.е.)

• аксиоматски метод је касније увео Еуклид (око 325–265 п.н.е.)

• математику старе Грчке карактеришу коришћење аксиоматски

• у старој Кини и Индији користили су се специфични концепти

• доказ у старој Кини и Индији није било аксиоматски заснован

• као почетак те епохе узима се обично доба када је живео и радио

• крај математике старе Грчке везује се за 529. годину, када је

• тај датум се узима и као крај античког периода и почетак средњег

• корене математике старе Грчке није лако документовати

• до 6. века п.н.е. Грчка математика се није ни по чему издвајала

• Скоро се ништа не зна о Грчкој математици пре 600. г. п.н.е.

• мада нема непосредних доказа, опште је мишљење да је развој

• познато је да су први математичари старе Грчке (Талес, Питагора)

• о многим ранијим резултатима Грчке математике записе су оста-

• међутим, ни ти текстови нису сачувани у оригиналу, и о математи-

▫ Византијским преписима, који су писани 500 до 1500 година

▫ преводима Исламских математичара, који су касније даље

• Исламски математичари су најзаслужнији за очување непроце-

први центри – у Малој Азији

касније – центар се сели у

• центар грчке културе –

• математику тог доба означили су пре свега личности Талеса и

Теорема о супротним угловима

• ако два троугла имају једнаку по једну страну

• нека су конструисани и квадрати над

• из темена 𝐴конструисати нормалу на

• та нормала дели квадрат над хипотенузом на два правоугаоника

• Еуклидова идеја је била да докаже да су површине та два право-

• Питање: Зашто Еуклид није доказивао на овај једноставнији начин?

• Претпоставка: пропорције је обрађивао тек касније, у 5. књизи

• ученик Сократа, учитељ Аристотела

• оснивач Академије у Атини – Атинска школа

• Платонова Метафизика: Платонизам или

• разматрање природе математичких објеката

• из Атинске школе потичу и многи познати ма-

• Еудокс Книдски (око 408–355 г. п.н.е.)

• формулисао логичке законе – закон идентитета, закон искључења

• дао велики допринос историји математике

2. Ако се једнаким стварима додају једнаке ствари, и целине су једнаке.

3. Ако се од једнаких ствари одузму једнаке ствари, и остаци су једнаки.

4. Ако се неједнаким стварима додају једнаке ствари целине су

5. Удвостручене једнаке ствари су међусобно једнаке.

6. Половине од једнаких ствари су међусобно једнаке.

7. Ствари које се једна са другом поклапају су међусобно једнаке.