FIZIOLOGIJA DOMAIH

IVOTINJA
IMUNOLOGIJA
 Imunologija

Naziv imuni potie od latinske rei immunis

(otporan)

Re imunitet potie od latinske rei

immunitas (otpornost)

U biolokim disciplinama, tokom poslednjih sto

godina, pod pojmom imunitet podrazumevala
se otpornost organizma na infektivne agense i
na ponovno obolevanje od nekih bolesti.
Funkcionisanje imunolokog sistema
omoguava :

odbranu organizma od infekcija raznim

patogenim mikroorganizmima, parazitima,
gljivicama i spreavanje njegovog oteenja
sastojcima i produktima tih uzronika

razlikovanje sopstvenog od stranog, kao i

reagovanje kada sopstvene elije, izmenivi
se, prete da narue integritet organizma

borbu protiv proliferacije maligno

transformisanih elija u organizmu
Razvoj imunolokog sistema od niih vrsta
do kimenjaka

Postoje specifini (steeni) i nespecifini

(uroeni) mehanizmi zatite jedinke i njenog
integriteta.

Ve jednoelijski organizmi (protozoe) imaju

sposobnost razlikovanja sopstvenog od tueg, a
prepoznavanje tueg je selektivno (neke
supstance privlae protozoe, druge ih odbijaju, a
tree su bez posebnog uinka.

Razvojem i diferencijacijom u vieelijske

organizme, odbrana postaje sloenija i
adekvatnija, jer postoje posebni organi, elije i
 Filogenetski razvoj imunolokih mehanizama

Protozoe fagocitoza
Mekuci opsonizacija - oblaganje nekog stranog
agensa opsoninima (prirodni serumski faktori)
Glavonoci inkapsulacija (izolovanje patogenog
organizma formiranjem kapsule)
Insekti hemolimfa (hemociti-pretea
imunoglobulina)
Pljosnati crvi fagocitna reakcija celomocita (elije
koje okruuju duplju)
Rakovi prvi u evoluciji pokazuju potpuno
specifinu imunoloku reakciju
Ribe prvi pravi imunoglobulini
Meduze prvi put u evoluciji se javlja primitivna
slezina i limfociti
Imunoloki sistem kimenjaka je graen od
genskih, elijskih i molekulskih komponenti
koje se nalaze rasporeene po celom telu, u
krvi, limfi, epitelnim i vezivnim tkivima,
limfnim folikulima nekih organa, limfatinim
organima (limfnim vorovima, slezini, timusu
i kotanoj sri).

Imunoloki sistem uva i titi integritet

jedinke time to se brine da drugi organizmi
ili njihovi sastojci i produkti, svojim prodorom
i invazijom, ne narue taj integritet.

Po svojoj sloenosti i specifinosti

imunolokog pamenja, imunoloki sistem
moe se porediti jedino sa nervnim
Primarna uloga imunolokog sistema je u
eliminaciji velikog broja parazitskih
organizama.

Odbrana organizma od infekcija i oteenja

tkiva zasniva se na tri linije (nivoi) odbrane :

prva linija odbrane elijske i tkivne

barijere
druga linija odbrane zapaljenske
reakcije
trea linija odbrane steeni imunitet

Prva i druga linija odbrane ine glavne

komponente nespecifinog (uroenog)
imuniteta a trea linija predstavlja mehanizam
Nespecifina ili uroena otpornost je
otpornost organizma na mikroorganizme,
viruse, parazite, gljive i predstavlja
uroenu odbranu svojstvenu organizmu
bez prethodnog kontakta sa uzronicima
oboljenja.

Ova otpornost je prva linija odbrane i nije

usmerena protiv odreenog uzronika,
nego deluje protiv svih, kao prepreka
prodoru mikroorganizama u vidu
mehanike barijere preko koe, sluzokoe,
telesnih otvora, hemijskog, antimikrobnog
Specifina ili steena otpornost
predstavlja imunitet u uem smislu.

Mehanizam specifine otpornosti

dejstvuje kada odreeni agens
(antigen, tetna supstanca, molekuli,
elije) prodru kroz nespecifinu
odbranu.

Specifina otpornost se bazira na

reagovanju imunolokog sistema u
momentu kontakta sa unetim
antigenom.
Nespecifina otpornost je
genetski odreena (od roenja) i
ne pamti antigen nakon
odbrambene reakcije jer ne
produkuje memorijske elije.

Specifina otpornost (steena,

adaptivna) se obrazuje i izgrauje
tokom ivota jedinke i ukljuuje
imunoloko pamenje posle
kontakta sa antigenom.
 SASTAV KRVI
Krv se sastoji iz krvne plazme i krvnih elija

eritrocita (crvenih krvnih zrnaca)

leukocita (belih krvnih zrnaca)

trombocita (krvnih ploica)

 Leukociti. Bela krvna zrnca su bezbojne loptaste
elije nestalnog oblika.
U krvi ih ima mnogo manje od eritrocita, a njihov broj
varira u irokim granicama.
Poveanje broja leukocita se javlja u toku varenja i
resorpcije hrane, u nekim fazama estrusnog ciklusa i za
vreme bremenitosti.
Leukocitoza-poveanje broja leukocita usled raznih
patolokih stanja (bakterijske infekcije, gnojni procesi,
maligna tkiva)
Leukopenija-smanjenje broja leukocita (virusne
infekcije, oteenja kotane sri)
Leukociti predstavljaju grupu uoblienih krvnih elemenata
veoma bitnih za imunoloki sistem. Nastaju u limfnim vorovima
i kotanoj sri. Delujui zajedno, obezbeuju odbranu organizma
od tumora, bakterijskih, virusnih i parazitnih infekcija
Uloga leukocita je u odbrani organizma od
mikroorganizama i uklanjanju izumrlih elija i
stranih tela koje dospevaju u organizam.

Za njih je karakteristina pojava da naputaju

kapilare izmeu zidova elija - dijapedeza.

Kada bakterije prodru u organizam privlae

leukocite (hemotaksis) koji ih okruuju i
uvlae u sebe (fagocituju), a zatim svojim
fermentima razlau.

Uginuli leukociti, bakterije i raspadnuto tkivo

ine gnoj. Duina ivota leukocita iznosi u
proseku 10 do 15 dana.
Agranulociti Granulociti
Prema obliku jedra, sastavu citoplazme i
afinitetu za primanje boja, razlikujemo dve grupe
leukocita:
granulociti
agranulociti.
 Granulociti se stvaraju u kotanoj sri,
imaju izdeljeno (segmentisano) jedro i
granule u citoplazmi.

U odnosu na afinitet granula prema bojama :

neutrofilni
eozinofilni
bazofini
 Neutrofilni leukociti se nazivaju i neutrofilni
granulociti jer im citoplazma sadri granule koje se
boje neutralnim bojama.

imaju izraenu sposobnost ameboidnog kretanja,

fagocitoze i izlaenja iz krvi u tkiva kroz zidove
kapilara (dijapedeza).

odbrambena sposobnost neutrofila se ogleda u

fagocitozi bakterija i drugih stranih tela i stoga se
nazivaju mikrofagi.
 Bazofilnih leukocita ima veoma malo
(ispod 1%)
jedro se boji tamnoljubiasto
citoplazma sadri krupne granule koje se
boje baznim bojama (plavo)
nemaju sposobnost fagocitoze
Eozinofilni leukociti su krupne elije ije
granule se boje kiselim bojama.
U krvi ih ima malo, ali im broj moe porasti u
sluaju parazitnih bolesti, kod alergijskih
stanja i u anafilaktikom oku.
Agranulociti se stvaraju u limfoidnom tkivu
(limfnim vorovima i slezini), imaju okruglo jedro a
citoplazma im nije granulirana.

Razlikujemo dve grupe agranulocita- limfociti i

monociti.
Limfociti se stvaraju u limfoidnom tkivu-
limfnim vorovima, Peyerovim ploama, slezini,
limfoidnim delovima kotane sri, timusu.

Imaju manju sposobnost ameboidnog kretanja i

fagocitoze od neutrofila, ali po potrebi prolaze
kroz zidove kapilara i u oteenom tkivu se
pretvaraju u vezivne ili reparacione elije.

Najvanija uloga limfocita je u sintezi gama-

globulina krvne plazme i specifinih
antitela.
Monociti su velike elije, sa izraenom
sposobnosti ameboidnog kretanja, dijapedeze i
fagocitoze.

Monociti inkorporiraju u sebe i odstranjuju delove

oteenog tkiva i druge krupnije estice, zbog ega
se nazivaju makrofagi.
 Trombociti. Krvne ploice su mala, bezbojna
telaca razliite veliine, bez jedra. U fetalnom dobu
trombociti se stvaraju u jetri, slezini i kotanoj sri a u
odraslih jedinki nastaju u kotanoj sri.

Vek im je najkrai od svih krvnih zrnaca (3-5 dana).

Osnovna funkcija trombocita je u spreavanju

iskrvarenja prilikom oteenja krvnog suda.
 Nespecifina otpornost
organizma

Nespecifina otpornost organizma odvija se

aktivnou komponenti :

celularnog imuniteta (efektorskih elija)

humoralnog imuniteta (efektorskih proteina)

Celularna odbrana organizma se odigrava pomou

elija fagocita a humoralna pomou specifinih
biohemijskih supstanci koje se nalaze u
organizmu ili ih organizam sintetie kao odgovor
na prisustvo stranih supstanci.
Nespecifina otpornost organizma

Celularni imunitet Humoralni imunitet

efektorski proteini
- specifine
biohemijske supstance
koje se nalaze u
elije fagociti
organizmu ili ih
efektorske elije
organizam sintetie
kao odgovor na
prisustvo stranih
supstanci
 NESPECIFINA OTPORNOST
ORGANIZMA
SISTEMSKI MEHANIZMI
LOKALNI Celularna Humoralna
MEHANIZMI (elijska) odbrana
odbrana

Epitelne barijere Neutrofili Komplement

(koa i sluzokoa)
Mononuklearni
Normalna fagociti Citokini
mikroflora Monociti i
Makrofagi

NK elije-elije Proteini plazme

ubice

Dendritske elije
 NESPECIFINA OTPORNOST
ORGANIZMA

LOKALNI MEHANIZMI

1.epitelne barijere (koa i sluzokoa)

2. normalna mikroflora
 Lokalni mehanizmi nespecifine
otpornosti
Epitelne barijere

Koa i sluzokoa ine

anatomsku barijeru i prvu
prepreku mikroorganizmima i
antigenima.

Epitelno tkivo koe, naroito

povrinski oroali sloj
predstavlja efikasnu mehaniku
barijeru prodoru
mikroorganizama.

Kanali znojnih i lojnih lezda na

povrinskom sloju koe su
prijemiviji prodoru
mikroorganizama.
Osim lokalne fizike, postoji i lokalna hemijska zatita,
koja pojaava nespecifinu odbranu na ulaznim vratima za
mikroorganizme.

Znojne i lojne lezde lue znoj i loj kiselog pH sadraja,

to ne pogoduje razvoju bakterija a sem toga sadre enzime
koji efikasno razaraju elijsku membranu bakterija.

U suzama, sluzi, sekretu nosa, disajnog sistema i sistema za

varenje, nalazi se lizozim (mukolitiki enzim) koji uspeno
cepa mukopeptide u ovojnici bakterija.

lojne lezde

znojne lezde
 Lokalni mehanizmi nespecifine
otpornosti
Normalna mikroflora
Sluzokoe digestivnog, respiratornog i
urogenitalnog trakta, svojom normalnom florom
koja sadri proteolitike enzime i odreenu pH
sredinu, antagonistiki deluju na patogene
uzronike.
u digestivnom traktu, hlorovodonina kiselina
obezbeuje kiselost eludanog soka i na veinu
patogenih mikrooganizama deluje baktericidno.

u respiratornom traktu, sekreti nosa i disajnih

puteva sadre mukolitike enzime koji razgrauju
tetne supstance.

u urogenitalnom traktu, bakterije stalno

Biogeni poliamin spermin iz sekreta prostate i cink iz semene
plazme, hemijskim dejstvom neutraliu, i odstranjuju iz
organizma mikroorganizame i druge prodrle uzronike.
Spermin se vezuje za nukleinske kiseline, posebno uvirusima,
i stabilizuje heliksnu strukturu.

Ukoliko delovanje lokalnih mehanizama nespecifine odbrane

nije dovoljno, aktiviraju se sistemski mehanizmi nespecifine
odbrane organizma.
 NESPECIFINA OTPORNOST
ORGANIZMA
SISTEMSKI MEHANIZMI
Celularna (elijska) odbrana
1. Neutrofili
2. Mononuklearni fagociti (Monociti i Makrofagi)

3. NK elije-elije ubice
4. Dendritske elije
5. Mastociti
6. Eozinofili
NEUTROFILI (neutrofilni granulociti) su
najbrojnija grupa granulocita, sazrevaju u
kotanoj sri i migriraju u krv a potom u
tkiva.

U cirkulaciji se nalaze uglavnom u zrelim,

funkcionalno formiranim oblicima.
glikogen

sekundarn
a granula
primarna
jedro
granula

fagozom
 Neutrofili se ukljuuju u nespecifini mehanizam
odbrane kada je probijena prva barijera i
mikroorganizmi prodru u organizam.

Od ukupnog broja granulocita, procentualna

zastupljenost neutrofila je kod karnivora je 60-75%,
kod preivara 20-30% a kod konja oko 50%.
glikogen

sekundarn
a granula
primarna
jedro
granula

fagozom
 Pojavom nekog inflamatornog procesa, neutrofilni granulociti
znaajno poveavaju svoju brojnost u cilju odvajanja i/ili
ograniavanja od cirkulacije mesta na kome se nalaze
mikroorganizmi ili tetne supstance.

Odbrambena sposobnost neutrofila se ogleda u

fagocitozi bakterija i drugih stranih tela i stoga se
nazivaju - mikrofagi.

Imaju izraenu sposobnost ameboidnog kretanja, fagocitoze i

izlaenja iz krvi u tkiva kroz zidove kapilara - dijapedeza.

Zahvaljujui ovim osobinama usmereno se kreu prema mestu

odigravanja zapaljenskog procesa.

Ova osobina naziva se hemotaksa i predstavlja sposobnost

neutrofila da prepoznaju neki hemijski impuls, prelaze iz
krvnih kapilara u tkivo zahvaeno inflamatornim procesom i
dou na mesto oteenja.
 kapilar
dijapedeza

pore hemotak
neutrofil sa
zapaljenski
proces
Dijapedeza i hemotaksa. Neutrofili su elije veeg prenika
od pora u zidu kapilara. Proces kojim neutrofili zahvaljujui
sposobnosti ameboidnog kretanja prolaze kroz kapilarne pore
naziva se dijapedeza. Za vreme infekcije, neutrofili se kreu
prema mestu odigravanja zapaljenskog procesa (hemotaksa).
Mononuklearni fagociti nastaju
u kotanoj sri od pluripotentne
matine elije, gde nakon nekoliko
deoba (monoblasti, promonociti)
nastaju monociti koji potom prelaze u lizoso
krvotok. m

Posle nekoliko asova boravka u

cirkulatornom sistemu, prelaze jedro
u tkiva
i diferencijacijom nastaju tkivni
makrofagi. fagoz
om
U tkivima, morfoloki i funkcionalno
sazrevaju u zrele makrofage.

Veoma su heterogeni po izgledu,

sastavu i funkcijama, to zavisi od
Migracija monocita iz kapilara u tkiva i diferencijacija
u tkivne makrofage

kapilar
tkivo

makrofa
monociti gi

zid
kapilara
Monociti imaju slabije izraenu sposobnost
fagocitoze i slabije baktericidno dejstvo od
makrofaga.
lizosom

jedro

fagoz
om
Monociti imaju jedro bubreastog oblika i veliku
citoplazmu bogatu lizosomima, digestivnim
organelama koje sadre hidrolitike enzime i
imaju kljunu ulogu u elijskom odbrambenom
mehanizmu.
Makrofagi. Prelaskom monocita iz krvi u tkiva
dolazi do njihove diferencijacije, umnoavanja
lizosoma i formiranja makrofaga.
Lizosomski kompleks makrofaga sadri irok
spektar hidrolitikih enzima, to im omoguava
mnogo vei kapacitet fagocitoze od monocita i
neutrofila.
fagozom

pseudopo
dije
fagolizos fagozom
om lizosom
 Makrofagi pripadaju monocitnohepatociti
makrofagnom sistemu
nespecifine odbrane
Kupferove elije
organizma i u tkivima se
fiksiraju za retikuloendotelne
elije :

Kupferove elije (u jetri) hepatociti

alveolarni makrofagi (u
pluima)

histiociti (u slezini i kotanoj

sri)

histiociti kotane sri

Makrofagi imaju vei potencijal fagocitoze od mikrofaga, ali
nisu u stanju da fagocituju tetne agense bez prethodnog
procesa prepoznavanja stranih elija.

Proces fagocitoze se ubrzava oblaganjem nekog stranog

agensa opsoninima (prirodni serumski faktori) i pripremom
za fagocitozu, a proces se naziva opsonizacija.

bakterija

opsonizaci
ja

makrofag
Proces opsonizacije bakterije
Makrofagi imaju
citokini
sposobnost da prezentuju
limfocitima antigene
(antigen prezentirajue
elije) i time reguliu imuni
odgovor.

Sekretuju solubilne
supstance citokine
(monokine), proteinske
molekule koje
predstavljaju medijatore i
regulatore nespecifinog i
Funkcija citokina
specifinog je viestruka:
imuniteta.

indukuju zapaljenja (proinflamatorni

citokini) citokini
stimuliu makrofage
imaju antivirusno dejstvo
aktiviraju T-limfocite u efektorske elije
Zadatak citokina je da privuku makrofage na mesto reakcije
(pozitivna hemotaksa) i da spree odlazak ve prisutnih
makrofaga.
Makrofagi imaju i sekretornu ulogu, jer lue interferon koji
deluje antivirusno, inhibira replikaciju RNK i DNK i time
spreava razmnoavanje virusa.
 Obe vrste fagocitnih elija
(monociti i makrofagi) imaju antitelo
antitelo
receptore na svojoj
membrani za :
Fc fragment antitela
C3b komponentu
komplementa

Receptor je sloeni Fc
proteinski molekul koji ima receptor
odreeni oblik (konformaciju) fagocitna
koja omoguava vezivanje elija
odreenog liganda (signala).

Ligand je supstanca koja

moe da se vee i formira
kompleks sa biomolekulom
koji poseduje receptor. Fc
fragme
Ligand je signal -aktivirajui nt
molekul, koji se vezuje za
Funkcija membranskih receptora makrofaga je u
prepoznavanju i fagocitozi opsonizovanih estica.

Donji deo tekih lanaca antitela formira Fc fragment

(Fragment crystallisable) sa mestima za fiksaciju makrofaga
i komplementa.

Uloga Fc fragmenta antitela je u aktivaciji fagocitnih elija,

nakon ega dolazi do fagocitoze i ubijanja fagocitovanih
mikroorganizama.
Komplement je skup cirkuliuih i membranskih proteina koji
imaju vanu ulogu u nespecifinoj odbrani organizma.

C3b fragment komplementa podstie funkciju fagocita

pozitivnom hemotaksom i opsonizacijom, istovremeno pospeuje
izluivanje lizosomalnih enzima iz fagocitnih elija i ubrzava
fagocitozu.

C3b fragment
komplementa

citoplazma
fosfolipidna membrana
 Fagocitoza
Fagocitoza je jedan od najvanijih mehanizama
nespecifine odbrane organizma.
Fagociti su elije koje prve dolaze u kontakt sa
mikroorganizmima i drugim tetnim agensima.

Prva reakcija organizma na pojavu zapaljenskog procesa je

aktivacija neutrofilnih granulocita. Oko 50% neutrofila cirkulie u
krvnim sudovima a ostali deo se nalazi uz endotel kapilara.
Fagocitozu ine nekoliko razliitih ali meusobno povezanih
faza:
hemotaksa (privlaenje)
hemotaksa
prepoznavanje
opsonizacija prepoznavanje opsonizacija
ingestija (oblaganje)
digestija ingestija

mikroorgani
zam digestija

elijska
membrana
 Fagocitoza

Opsonizovan Fagocit okruuje Mikroorganizam u

mikroorganizam mikrooganizam vakuoli fagocita
pripojen za receptor (fagosom) u koju
na membrani fagocita prodiru lizosomi i
oslobaaju enzime

Ubijanje mikroorganizma
u vakuoli fagocita
 Redosled dogaaja u procesu fagocitoze je
sledei :

aktivacija neutrofila usled prodora stranog

agensa

dijapedeza izlazak neutrofila iz krvi u tkiva

kroz zidove kapilara.

hemotaksa - usmereno kretanje neutrofila

prema zapaljenskom procesu

ingestija (prodiranje) - unoenje strane

estice u citoplazmu fagocita i formiranje
fagocitne vakuole (fagosom)

digestija (razgradnja) fagocitovane estice

bakterije

opsonizacija
hemotaksa (oblaganje)
prepoznavanj
e

ingestija
(prodiranje)

digestija (razgradnja)
bakterije

fagocitoza
 aktivacija neutrofila - Proces fagocitoze
poinje indukcijom virusa,
bakterije ili nekog stranog
agensa

ingestija (prodiranje) -
unoenje strane estice u
citoplazmu fagocita
formiranje fagocitne vakuole
-fagosom

digestija (razgradnja) -
membrana fagosoma spaja
se sa membranom lizosoma,
prazni se sadraj granula
fagolizosom

degranulacija
oslobaanje lizosomskih
enzima, ubijanje i razgradnja
 Endocitoza i egzocitoza
Za razliku od neutrofila koji
fagocituju manje estice,
makrofagi imaju sposobnost
fagocitoze intraelijskih endocitoza
mikroorganizama. egzocitoza

Endocitoza je proces unosa

materija kroz elijsku
membranu uvlaenjem
intraelijskih molekula u
membranske vezikule ili sekretor
membransk ne
vakuole. e vakuole
vakuole
Egzocitoza je proces
izbacivanja materija kroz
elijska
elijsku membranu
membrana
stvaranjem sekretornih
vakuola.
 Endocitoza
Prema vrsti supstance i fagocitoza
veliini endocitoznih pinocitoza
vakuola, razlikujemo
fagocitozu i pinocitozu. partikule
vanelijska tenost
Fagocitoza je proces
ingestije u velikim
fagozomima krupnih
stranih elija, stranih tela,
mrtvih elija ili delova pseudopodij
oteenog tkiva. e

Pinocitoza je proces
ingestije vanelijske
tenosti, pri emu nastaju fagosom
mikropinocitne ili vakuole
makropinocitne vakuole
 NK elije - prirodne elije ubice (Natural Killer
cells)

Posebna populacija tzv. limfocita nula (Lo), koji imaju

znaajnu ulogu u primarnom imunolokom odgovoru
uperenom prema inficiranim ili tumorski transformisanim
elijama.

NK elije ine 5 -10 % populacije limfocita periferne krvi,

sadre velike granulirane limfocite sa bubreastim jedrom i
obilnom citoplazmom u kojoj se nalaze granule ispunjene
citolitikim enzimima, koji se oslobaaju pri reakciji ovih
limfocita.
 NK elije - prirodne elije ubice predstavljaju efektorske
elije sistema uroene imunosti koje mogu neposredno da
prepoznaju tumorske elije, elije inficirane virusima
kao i druge strane agense i da ih u direktnom kontaktu
unite.
Liza ciljnih elija mogua je bez prethodne senzibilizacije
(antigenske stimulacije) na povrini elije.

citolitiki
enzimi

elija
tumora receptori

antitela
NK elije - prirodne elije ubice po nekim svojstvima, imaju
slinosti sa monocitima-makrofagima jer sadre povrinske
receptore za Fc fragment antitela, C3b komponentu
komplementa i lue citokine perforin i interleukin.

Za razliku od monocita-makrofaga, limfociti nula sadre

enzime, nemaju fagocitnu sposobnost i drugaije su distribuirani
u tkivima.
Citotoksina aktivnost Lo zasniva se na razaranju ciljne elije
prepoznavanjem i vezivanjem za Fc fragment antitela i C3b
komponentu komplementa.

Ciljna elija biva razorena (liza elije) granulama u citoplazmi

i citotoksinim supstancama (perforin), koje lue ovi limfociti
nakon vezivanja za ciljnu eliju. Fc i C3b
NK elija elija receptori
tumora

prepoznavanje adhezija sekrecija perforina

liza tumorske elije
molekuli
Lizu elije potpomae perforina
citokin-interleukin i
interferon gama, faktor
pore
nekroze tumora. perforinskog
N
kompleksa
K
 inhibitorni
receptor
NK elije ne napadaju
normalne (zdrave elije) jer NK elija nema
zdrava elija
sadre receptor koji inhibira lize
njihovo dejstvo. elije

Fc aktivni receptor
receptor
inhibitorni
receptor

NK elija tumorska elija

liza
NK elije prepoznaju
elije
tumorske elije, elije
inficirane virusima i u
direktnom kontaktu ih aktivni
unitavaju. receptor
 Dendritske elije

Dendritske elije ili interdigitalne elije su posebna vrsta

elija koje po funkciji predstavljaju specijalizovanu klasu
elija zvanu antigen prezentirajue elije (APC, prema engl.
Antigen Presenting Cells ) .

Vode poreklo iz kotane sri, nalaze se u limfnim organima, u

epitelu koe, gastrointestinalnog i respiratornog trakta i u
veini parenhimskih organa.
Sve dendritske elije su morfoloki sline, imaju duge
citoplazmatatske nastavke sline dendritima i sadre
receptore pomou kojih prepoznaju mikroorganizme.

Nemaju receptore za Fc fragment antitela i za C3b

komponentu komplementa.
Uloga dendritskih elija je dvojaka :

fagocitna sposobnost - dugakim produecima formiraju

kontinuiranu mreu koja obuhvata antigen, gube
citoplazmatske produetke, preko limfnih sudova odlaze u
limfne vorove gde okruuju limfocite meusobno se dodirujui
citopalzmatskim produetcima interdigitalne elije.

migracijom ka limfnim vorovima dendritske elije sazrevaju i

postaju efikasne u prezentaciji antigena (AP) limfocitima u
toku humoralnog imunskog odgovora.
 Mastociti

Mastociti spadaju u medijatorske elije jer u imunolokim

reakcijama izluuju hemijske supstance medijatore.

Nalaze se oko krvnih sudova, u tkivima, submukozi

digestivnog i respiratornog trakta, ovojnicama perifernih
ivaca i mozga.
 antitela

Funkcije mastocita :

sintetiu antikoagulant
heparin

sintetiu vazodilatator
histamin
histaminske
uestvuju u alergijskim granule
reakcijama

elije mastocita oslobaaju

histamin u prisustvu alergena
 Eozinofilni leukociti

Eozinofilni leukociti nastaju u kotanoj sri, u krvi

borave nekoliko sati i pod uticajem hemotaksinih
supstanci prelaze u tkiva.

Ranije je smatrano da eozinofili imaju najvaniju ulogu u

odbrani organizma od parazitarnih infekcija.

Danas se smatra da su to multifunkcionalni leukociti sa

ulogom u zapoinjanju i irenju razliitih upalnih procesa i
modeliranju uroene i steene imunosti.

kristaloidne
granule

Eozinofilni leukocit
Mehanizam delovanja eozinofila bazira se na sposobnosti
fagocitoze i intracelularnog ubijanja mikroorganizama
(znatno je slabija u eozinofila nego u neutrofila), i na
sintezi supstanci koje imaju pro-inflamatorno ili anti-
inflamatorno dejstvo.

parazit

eozinofil

krvni
sud
Visok nivo eozinofila moe biti prisutan u krvi ili se moe
pojaviti u samom tkivu usled alergijskih reakcija,
parazitarnih, gljivinih i konih oboljenja, tumora i unosa
toksina.

U najveem broju nalaze se u sluzokoi digestivnog i

respiratornog trakta.

eozno
fil
 NESPECIFINI IMUNITET
Celularni mehanizmi - elije uroene imunosti

Tip elije Najvanije funkcije

Neutrofili fagocitoza, zapaljenjska reakcija

fagocitoza, zapaljenjska reakcija, aktivacija T-
Monociti/Makrof limfocita, reparacija tkiva
agi

NK elije-elije ubijanje zaraenih i tumorskih elija

ubice

Dendritske elije fagocitoza, aktivacija nezrelih T-limfocita

Mastociti zapaljenjska reakcija

NESPECIFINA OTPORNOST
ORGANIZMA

SISTEMSKI MEHANIZMI
Humoralna odbrana

1. komplement
2. interferon
3. proteini plazme
 Humoralna odbrana kao sistemsko
nespecifino reagovanje

Krv i intersticijalna tenost sadre razliite supstance koje

uestvuju u nespecifinoj odbrani organizma protiv
infekcija.

Takve supstance su :

komplement
interferon
proteini akutne faze zapaljenja
beta lizin
lizozim
Creaktivni protein

Supstance humoralne odbrane podstiu funkciju fagocita

jer uzrokuju pozitivnu hemotaksu i opsonizaciju, ali neke od
njih deluju i samostalno.
 Komplement

Komplement je efektorski mehanizam i uroene i

steene humoralne imunosti.

Sistem komplementa ini skup vie od 20 serumskih i

membranskih proteina koji imaju ulogu u odbrani
organizma od mikroorganizama i oteenju tkiva
posredovanim antitelima.
 Komplement ima nekoliko vanih funkcija u imunom sistemu :

liza bakterija i inficiranih elija
opsonizacija i olakavanje fagocitoze
hemotaksa i aktivacija fagocita
uklanjanje imunih kompleksa

liza elija opsonizacija hemotaksa

uklanjanje imunih kompleksa

komplement
receptor
komplem bakterij imuni
ent a kompleks
degranula
cija

hemotaks
a
dijapedez
ciljna elija fagocit a krvni sud
fagocit
U imunoloki zdravom organizmu, proteini komplementa cirkuliu u krvi u neaktivnom obliku kao prekursori.

Pojavom infekcije aktivira se sistem komplementa u formi kaskade reakcija.

Aktivirani molekul komplementa, aktivira mnoge molekule u sledeem koraku, pri emu se stvaraju proteolitiki enzimi.

C6
C3b C7
Bb
C5b C8
C6
C9
C7
Bacteria
C8
C9
C9 C9
C9 C9
C9 C9

Animation complete
Aktivacija antigen
antitelo prvi
komplementa komplement
IgG
protein
Proteini komplementa
formiraju kompleks
(kaskada reakcija) i
stvaraju pore na povrini
bakterijske membrane. kaskada
komplementa
Pore proputaju jone
natrijuma (Na+) i
prouzrokuju prodiranje
vode u bakteriju.
elija
Posledino, bakterija se se stvaranje
nadima i prska. nadim cilindrinog
ai kompleksa u
prska Na+ elijskom zidu
 Interferon

Interferon ima vanu ulogu u prvoj liniji odbrane protiv

virusnih infekcija.

Predstavlja deo nespecifinog sistema odbrane koji se

aktivira u ranom stadijumu virusne infekcije, pre odgovora
specifinog imunog sistema.

Interferon pripada grupi proteina koja ima antivirusno,

antiproliferativno i imunoregulatorno dejstvo.

Antivirusno dejstvo interferona nije specifino za odreeni

virus koji je izazvao njegovu produkciju, to daje organizmu
otpornost u sluaju istovremene infekcije nekim drugim
virusom.
 Bitna razlika izmeu virusa i
svih drugih mikroorganizama virus
je u tome to virusi ne
poseduju osnovna svojstva Goldijev
elije. aparat
DNK
Virusi izvan elije ne mogu virusa
da se replikuju, prodiru u ribosomi
eliju vezivanjem za receptor DNK
i dovode do oteenja elija.
jedro

Sadre samo jedan tip

nukleinske kiseline (DNK ili
RNK) koja nosi genetske
informacije i preko nje se
obavlja replikacija virusa a
oko nukleinske kiseline novi virusi
nalazi se virusni omota nakon
replikacije
izgraen od proteina.
Interferon je glavni mehanizam odbrane u prvoj fazi
virusne infekcije, naroito kada virus u momentu ulaska u
organizam, odmah nailazi na elije u kojima se moe
razmnoavati.

Antivirusni mehanizam interferona zasniva se na

indirektnom dejstvu na viruse, inhibiranjem viralne
replikacije nukleinskih kiselina (RNK i DNK), spreavanjem
sinteze proteina virusavirus
i njegovo irenje na okolne elije.

neinficira
na elija
antivirusn
i proteini

receptor
interferona
interfero
n
 Mehanizam delovanja
interferona :

infekcija virusom je stimulans

za sintezu interferona

interferon koji se poinje

stvarati u elijama zaraenim
virusom poveava koncentraciju
dva enzima u eliji protein
kinazu i ribonukleazu

protein kinaza dovodi do

prestanka transkripcije virusne
mRNK

ribonukleaza razgrauje
 Proteini akutne faze

Proteini akutne faze (engl. acute phase proteins) su

plazmini proteini, koji se pojavljuju u serumu u poveanoj
koncentraciji za vreme zapaljenskog procesa, infekcije ili
ozlede tkiva.

Normalno postoje u krvi u malim koncentracijama i ine

oko 10% plazminih proteina.

Sintetiu se uglavnom u jetri i predstavljaju prirodni imunski

odbrambeni sistem. Aktiviraju se nekoliko asova od
poetka pojave inflamatornog procesa.
U proteine akutne faze spadaju :

ceruloplazmin (Cp)
C-reaktivni protein (CRP) C-reaktivni
1-antitripsin protein (CRP)
fibrinogen
2-makroglobulin
C3 komponenta komplementa.

Proteini akutne faze se koriste kao indikator zdravstvenog

statusa ivotinja, a u humanoj medicini, nivo C-reaktivnog
proteina daje odgovor da li je infekcija virusnog ili
bakterijskog porekla.

ceruloplazmin (Cp)
 Zapaljenje (inflamacija)
Zapaljenje ili inflamacija (inflammatio) je lokalna reakcija
na infekciju ili ozledu.

Zapaljenje predstavlja proces koji dovodi do uklanjanja i

zamene oteenih elija, obnavljanja i zarastanja
povreenog tkiva i uspostavljanja njihovih normalnih
fiziolokih funkcija.

Uzronici zapaljenskog procesa :

patogeni mikroorganizmi
virusi
gljivice
paraziti
fiziki nadraaji (mehanika oteenja, toplota, hladnoa)
hemijska jedinjenja (kiseline, baze, toksine supstance)

Svi navedeni faktori izazivaju zapaljenski proces

oteenjem elija i tkiva.
 Cilj inflamatornog procesa je da izoluje, neutralie i odstrani
strane agense i time omogui da se proces okona
ozdravljenjem tkiva, odnosno ponovnim uspostavljanjem
fizioloke ravnotee organizma (homeostaze).

Zapaljenski proces se moe zavriti na dva naina :

potpunim vraanjem u stanje koje je postojalo pre oteenja

reparacijom tkiva (oiljak, oiljno tkivo kao trajna posledica

zapaljenja)
 Zapaljenje je kompleksna
reakcija koja se sastoji od tri
procesa koji se nadovezuju jedan alterac
na drugi : ija
prolifera
cija
alteracija (oteenje tkiva)

eksudacija (reakcija krvnih

sudova)
eksudac
ija
proliferacija (umnoavanje
tkiva)
Neposredna posledica oteenja tkiva (alteracija) izaziva
dve meusobno povezane reakcije :

vaskularnu reakciju

elijsku reakciju

alteracij tkiva pojavljuje

Poetak zapaljenske reakcije usled oteenja
a
se na nivou arteriola, kapilara i postkapilarnih venula u vidu
promena krvnog toka, dilatacije i permeabilnosti krvnih
sudova.
Vazodilatacija krvnog suda i
poveana permeabilnost

Normalan protok krvi i

permeabilnost zida
krvnog suda izlazak leukocita u
okolno
intersticijsko tkivo
 Pokretanje inflamatorne reakcije dovodi do oslobaanja
hemijskih materija iz oteenog tkiva ili se one prilikom
oteenja aktiviraju u plazmi.

Plazmini proteini, naroito komplement i proteini akutne

faze imaju znaajnu ulogu u procesu odbrane.

Hemijski medijator koji izaziva dilataciju krvnih sudova tokom

inflamacije je histamin, hemijska supstanca koju sintetiu
mastociti. plazmini
proteini

krvni
sud
histam
in
flui
d
Zatim se razvija proces eksudacije - izlazak krvnih elija
(migracija leukocita i dijapedeza eritrocita), tenosti i
proteina iz neoteenog vaskularnog sistema u alterisano
podruje.

Arterijska dilatacija dovodi do poveanja protoka i

propustljivosti krvnih sudova i izlaska leukocita u okolno
intersticijsko tkivo.

leukociti

eritrociti
 Oslobaanje i aktivacija
leukocita na mestu
zapaljenja je kljuni
dogaaj inflamacije.
tromboci
histamin
ti
dilatacija
Jedan sat nakon
krvnih sudova
inflamacije neutrofili
migriraju iz krvnih sudova mastoci
na mesto povrede. ti otee
no
tkivo
Migracija i aktivacija neutro
neutrofila se odvija usled fil
delovanja hemotaksinih citokini indukuju
eritrocit
faktora ili agenasa fagocitozu
(bakterije, citokini, citokini
komplement). reparac
ija makrof
krvni ag
Uloga neutrofila u sud tkiva
inflamatornom procesu je
fagocitoza
mikroorganizama, stranih
U zavrnom procesu zapaljenja nastupa faza proliferacije -
ienje i obnavljanje tkiva, odstranjivanje uzronika oboljenja i
povratak funkcije.

Ishod inflamacije zavisi od vrste i intenziteta tetnog agensa,

mesta i tipa oteenog tkiva i sposobnosti imunolokog
reagovanja. fibroblasti

U proces regeneracije tkiva ukljuuju se i fibroblasti koji

proliferacijom uestvuju u formiranju granulacionog tkiva i
sintetiu kolagena vlakna.
U odnosu na tok i vreme trajanja zapaljenjskog procesa,
razlikuju se nekoliko tipova inflamacije :

perakutna javlja se iznenada, obino bez jasne

inflamatorne reakcije, traje kratko i najee se zavravaju
smru

akutna razvija se veoma brzo nakon dejstva tetnog

agensa, odlikuju se jasnim zapaljenjskim znacima (vaskularne
promene, otok), prisustvom neutrofila, traje oko tri nedelje i
najee se zavravaju regeneracijom tkiva

subakutna - po trajanju se nalazi izmeu akutne i hronine

inflamacije

hronina javlja se u dva oblika :

a) nastaje iz akutnog procesa i usled nemogunosti
eliminacije tetnog agensa perzistira u duem vremenskom
periodu
b) b) druga forma od poetka ima hronini tok usled defekta
imunog sistema ili pojave autoimunih oboljenja. Kljunu
 Specifina otpornost organizma
Pojam steeni imunitet, antigeni
oznaava sposobnost imunolokog
sistema da posle prvog kontakta sa
stranim agensom pokree imuni antigen
odgovor i specifino reaguje protiv
prodrlog agensa antigena, posle mesta
njegovog prvog ulaska u vezivanja
organizam. antigen-
antitelo
Funkcionie uz pomo antitela i
citokina i stvara memorijske elije.

Na ponovno izlaganje istog agensa

odgovara jae, bre i efikasnije jer
aktivira imunoloku memoriju antitela
(memorijski zapis) i pamti svaki
prethodni kontakt sa odreenim
antigenom.
Specifini (steeni ili adaptivni) imunitet sastoji
se od visoko specijalizovanih elija i procesa kojima je u stanju
da imunoloki reaguje na mikroorganizme i tetne agense koji
prodiru u organizam.

Ovaj deo imunog sistema ima sposobnost imunoloke

memorije posle inicijalne reakcije na specifini agens, to pri
ponovnom susretu dovodi do brzog odgovora prema istom
agensu.

Specifini imuni odgovor mnogo je sloeniji od nespecifinog,

razvija se sporije i uestvuje u kasnijoj fazi odbrane od
infekcije.
antitelo

antigen
Specifini (steeni ili adaptivni) imunitet moe biti
:

humoralni (posredstvom B limfocita i

stvaranjem antitela)

celularni (posredstvom T limfocita i stvaranjem

efektorskih
B limfociti elija) antitela

T limfociti efektorske T
elije
 Organi koji su ukljueni u funkcionisanje imunolokog
sistema dele se na centralne (primarne) i periferne
(sekundarne).

Centralni limfatini organi su :

timus i Bursa Fabricii (kod ptica)

fetalna jetra i kotana sr (kod sisara)

Ovi organi osiguravaju mikrosredinu u kojoj sazrevaju

pluripotentne matine elije koje su u fetalnom razvoju
migrirale iz umanane kese, a nakon rodjenja iz kotane
sri.

Pluripotentne matine elije se diferenciraju u zrele

limfocite :

timus - sazrevaju T limfociti

kotana sr - sazrevaju B limfociti

Obe populacije limfocita potom naseljavaju periferne

 Periferni
Centra krv
limfatini
lni limf
zreli organi
limfati a
B
ni limfocit
organi nezreli B i
kota
na sr limfociti
pluripote recirkula limfni
ntne cija
matine vor
elije
jetra

serozne
recirkula upljine
cija digestivnog
respiratorno
timus nezreli T g
limfociti zreli urogenitalno
T g
limfocit trakta
 Periferni limfatini organi su :
slezina
limfni vorovi
limforetikularno tkivo kotane sri, jetre, seroznih upljina,
digestivnog, respiratornog i urogenitalnog sistema
arterijska
limfni cirkulacija
vor

digestiv
ni
trakt
srce

slezin
a
venska
Limfociti borave, cirkuliu, medjusobno komuniciraju i deluju u
cirkulacija
razgranatoj mrei perifernih limfnih organa, a samo jedan
manji deo cirkulie u krvi.
Limfatine elije imaju
sposobnost recirkulacije -
prelaska iz krvi u limfu i
obrnuto.

Time je omoguena brza

reakcija efektornog
mehanizma imunolokog
sistema u svim delovima
organizma.

Pored limfatinih elija,

pluripotentne matine
elije stvaraju i
medijatorske elije
antigen prezentirajue
elije (AP).
Cirkulacija limfocita
Njihova uloga je da u limfnom voru
prezentuju antigen
limfocitima i time pojaaju
 Antigeni

Termin antigen oznaava sve molekule i supstance koje
mogu pokrenuti specifinu imunoloku reakciju.
Antigeni su sloeni molekuli, strani imunolokom aparatu
organizma, koje imunokompetentne elije prepoznaju kao
tue, te dolazi do imunog odgovora organizma na njihovo
parenteralno unoenje.

antitelo

antigen
Imuna reakcija organizma na prisustvo antigena, moe se
ispoljiti na tri naina :

stvaranjem antitela (B limfociti)

stvaranjem populacije T limfocita
uspostavljanjem stanja imune podnoljivosti
(imunotolerancije).
antige
Imuni odgovor moe biti : n

humoralni (aktivacija B limfocita

i stvaranje antitela)
celularni (posredstvom T limfocita)
najee i humoralni i celularni
humoralni imunitet celularni
B limfociti imunitet
T limfociti
 Da bi neka supstanca bila antigen, mora biti strana
imunolokom aparatu organizma.

to je stepen razliitosti vei, molekul je imunogeniji, pa je i

imunoloka reakcija izraenija.

Sinonim za naziv antigen je imunogen

Antigeni imaju dva svojstva: imunogenost i antigenost.

Imunogenost je osobina antigena da u organizmu izazove

specifinu imunoloku reakciju.

Antigenost je svojstvo antigena da reaguju sa antitelima

ako ona ve postoje, ali ne i da izazovu njihovo stvaranje i
imuni odgovor organizma.

Imunogena supstanca uvek poseduje i osobinu antigenosti,

dok supstance koje imaju svojstvo antigenosti ne moraju
biti i imunogeni.
 Antigena svojstva nekog jedinjenja zavise od :
molekulske teine
prostorne konfiguracije makromolekula
prisustva determinantnih grupa

Na povrini antigena nalaze se antigenske determinante

ili epitopi.
antigenske
determinante
epitopi

antigen

Epitopi su mesta prepoznavanja i reagovanja antigena sa

antitelima i imunokompetentnim limfocitima.
Najvei broj prirodnih antigena su :

belanevine-globularni proteini (albumini, globulini)

egzotoksini mnogih bakterija, otrovi zmija, pela, osa, paukova

i nekih biljaka

hapteni - jedinjenja koja pokazuju samo neke osobine antigena

Za razliku od antigena, hapteni poseduju osobinu reagovanja sa

ve stvorenim specifinim antitelima (antigenost), ali sami ne
mogu da izazovu njihovu produkciju.
 Antitela

Antitela (imunoglobulini) su belanevine -

globulini koji imaju osobinu da se specifino spajaju sa
supstancama koje su izazvale njihovu produkciju u
organizmu - antigenima.

Antitela ine oko 20 % ukupnih proteina plazme.

Sastavljeni su od 82 do 96 % polipeptida i od 4 do 18 %
ugljenih hidrata.
Antitela (imunoglobulini) se nalaze u krvi, limfi, tkivima i
membranama sluzokoe.

Struktura antitela :
dva teka lanca
dva laka lanca

Lanci su kovalentnim disulfidnim vezama meusobno

povezani u strukture oblika slova (Y).

varijabiln
Molekul antitela sastoji se odvarija i deo
dva funkcionalno razliita bilni
dela : laki

varijabilni deo lanac

konstant
ni deo
konstantni deo
disulfidni

most
teki
 Molekul imunoglobulina sastoji se od dva funkcionalno i
strukturno razliita dela (regiona) :
prvi ima funkciju prepoznavanja i specifinog vezivanja sa
antigenom (taj deo molekula je toliko razliit (varijabilan),
koliko su razliiti antigeni koji prodiru u organizam
drugi, konstantni deo molekula antitela, ima efektornu
funkciju i aktivira odbrambene mehanizme

varijabilni
deo
laki lanac

teki lanac
konstantni
deo
Jedan laki lanac se sastoji od jednog varijabilnog i jednog
konstantnog dela.
Teki lanac ima jedan varijabilni i 3 ili 4 konstantna dela.
Varijabilni region jednog tekog i jednog lakog lanca
grade mesto vezivanja antitela za antigen.
mesta vezivanja za
antigen
varijabilni
region tekog
lanca

laki varijabilni region

lanac lakog lanca
disulfi
dni konstantni region
most lakog lanca

konstantni region
teki
tekog lanca
lanac
antite
antitelo
lo
 Varijabilni deo antitela - ima funkciju prepoznavanja i
specifinog vezivanja sa antigenom. Taj deo molekula je
toliko razliit (varijabilan), koliko su razliiti antigeni koji
prodiru u organizam.

Konstantni deo antitela - ima efektornu funkciju i aktivira

odbrambene mehanizme.

elijska
antitelo antigen
membr
ana mesto
antitela
vezivanja
jedro patogen

limfocit
 Imunoglobulini su svrstani u pet glavnih klasa prema
strukturi molekula i njihovim biolokim i imunolokim
svojstvima: IgG, IgE, IgD, IgM, IgA klase.
 Imunoglobulini G klase ine 75 80 % ukupne koliine
serumskih imunoglobulina i pokazuju viestruku imunoloku
aktivnost upravljenu protiv virusa, bakterija i drugih
uzronika, kao i protiv njihovih toksina.

IgG ima najvie, nosioci su humoralnog imuniteta posle

preleane bolesti ili posle date vakcine.

Nazivaju se jo i kasnim antitelima, jer se u primarnoj

imunolokoj reakciji (prvom kontaktu imunolokog sistema
sa nekim antigenom) javljaju tek posle antitela IgM klase.
 IgG je jedina klasa antitela koja kod oveka prolazi kroz
placentu.

Kod nekih sisara (preivari, kopitari, omnivori) placenta je

nepropustljiva za IgG, ali se izluuju u kolostrumu i mladunci
ih resorbuju u digestivnom traktu u kratkom vremenskom
periodu nakon roenja.

Ovako steeni imunitet naziva se pasivni i titi mladunce

dok nisu u stanju da sami sintetiu imunoglobuline.
 Imunoglobulini M klase ine 5 do
10 % ukupnih antitela u serumu.

Nazivaju se ranim antitelima jer

se prva stvaraju u primarnoj
imunolokoj reakciji i pojavljuju u
serumu ve 3 do 4 dana po
unoenju antigena.

Kasnije, njihova koncentracija u krvi

opada a raste nivo IgG.

Naroito su efikasni protiv

mikroorganizama i drugih uoblienih
antigena, jer uestvuju u procesima
aglutinacije.

IgM ne prolazi kroz placentu. To su

prva antitela koja se mogu stvarati u
toku razvoja jedinke.
Imunoglobulini A klase - ova antitela mogu biti serumska ili
sekretorna.

Serumska antitela IgA klase ine oko 15 % ukupnih

serumskih imunoglobulina, imaju neto manji odbrambeni
znaaj od IgM i IgG antitela.

Sekretorna IgA antitela stvaraju plazma elije koje se nalaze

u subepitelijalnom sloju mukoznih lezda i membrana.

serumska IgA sekretorna

IgA antitela su od naroitog
znaaja kao odbrana
sluzokoa i seroznih
membrana protiv infekcija
bakterijama a naroito
virusima (na prvom mestu
respiratornim virusima).

Nalaze se u pljuvaki,
suzama, nosnom sekretu,
sekretu tankog creva,
tenosti prostate, kolostrumu.

IgA ine primarnu odbranu

organizma i najvaniju
barijeru kod lokalnih infekcija.

Uloga im je da jo na povrini
sluzokoe stupe u kontakt sa
antigenima i na taj nain
spree njihovo prodiranje u
Imunoglobulini D klase su do sada naeni samo kod
oveka.

Osnovna funkcija IgD antitela jo uvek je nepoznata, mada

ima navoda da pokazuju izvesnu aktivnost kao antitela
prema insulinu kao antigenu, zatim prema penicilinu,
nuklearnim antigenima, antigenima tiroidne lezde i mleka.
Imunoglobulini E klase nalaze se u krvnoj plazmi samo u
tragovima, a mogu se nai i u sekretima sluzokoa.

IgE antitela su alergijski reagini ili sesilna antitela, vezana za

povrinu elija, od kojih zavise alergijske manifestacije
(bronhijalna astma, polenska groznica).
 Funkcionisanje imunolokog sistema

Reakcije antigen-antitelo - kontakt antigena sa

specifinim antitelom (imunoglobulinom) sintetisanim u
organizmu kao odgovor na prisustvo dotinog antigena, sastoji
se u reagovanju antideterminantnih grupa antitela i
determinantnih grupa antigena.
Odigravanje reakcije zasniva se na podudarnosti prostorne
konfiguracije antideterminantnih i determinantnih grupa,
odnosno aktivnih mesta vezivanja izmeu njih i stvaranja
imunih kompleksa antigen-antitelo.
Specifina mesta vezivanja na antigenu se nazivaju epitopima
parato
a na antitelu paratopima.
p

epitop
antige
n
 Reakcija antigen-
antitelo
a b

antigen
antitelo
(a)Varijabilni region tekog lanca (crveno), varijabilni region
lakog lanca (plavo)
(b) Podudarnost prostorne konfiguracije antideterminantnih
grupa antitela i determinantnih grupa antigena
Uspostavljanju veza prethodi faza privlaenja antigena i
antitela kao rezultat dejstva elektrostatikih privlanih sila u
njihovim molekulima.

Afinitet prepoznavanja epitopa i paratopa zavisi od stepena

njihove komplementarnosti, odnosno oblika (konfiguracije)
mesta vezivanja izmeu antigena i antitela.
nekomplemen
tarni antigeni
komplement
arni antigen

varijabilni region laki

lanac

teki
lanac
 Karakteristike specifine imunoloke
reakcije

Prepoznavanje je najznaajniji dogaaj prilikom

zapoinjanja imunoloke reakcije, koji se zasniva na
razlikovanju vlastitog od tueg. Imunoloki sistem jasno
razlikuje sopstvene antigene i ne reaguje na njih iz dva
razloga : nose nasledne osobine (gene) i stalno su prisutni u
organizmu.

Specifinost kao karakteristika imunoloke reakcije,

odigrava se samo prema antigenu koji je pokrenuo dotinu
reakciju. Na senzibilizaciju antigenom nastaju antitela,
specifino uperena ba protiv tog antigena.

Imunoloka memorija ili imunoloko pamenje, stie se

prvim dodirom imunolokog aparata sa nekim antigenom. To
je primarna imunoloka reakcija. Prilikom svakog sledeeg
ulaska istog antigena u organizam, javlja se sekundarna
imunoloka reakcija kod koje je imuni odgovor bri, jai i
 Sinteza, pojava i
trajanje antitela

matina
Proces sinteze imunoglobulina
elija
zasniva se na teoriji klonske
selekcije.

Klon predstavlja grupu elija klonovi

identinih genetskih osobina, limfocita
koje su nastale iz zajednike
matine elije neseksualnim antigen
razmnoavanjem. senzibilie
odreeni klon
U organizmu postoji velika
sub- populacija limfocita koji
se nazivaju klonovima. klonalna
Klonovi se razlikuju po ekspanzija
specifinosti svojih
povrinskih receptora za
antigen - svaki klon limfocita
ima povrinske receptore za antitela
U limforetikularnim tkivu (limfni antigen aktivira klon
imunokompetentne elije
vorovi, slezina, kotana sr,
timus) nalazi se veliki broj
klonova imunokompetentnih
elija.

Antigen vri selekciju klona

limfocita - aktivira one
imunokompetentne elije koje
klonska
imaju sposobnost da sintetiu selekcija
imunoglobuline sa umnoava
antideterminantnim grupama nje
ija se prostorna konfiguracija i
aktivna mesta vezivanja, mogu klonova
sazreva
spojiti sa antigenskim nje
determinantama.

Nakon aktivacije sinteza

imunokompetentnih elija od antitela
strane odreenog antigena,
dolazi do brzog umnoavanja
 Limfociti B i Limfociti T

U zavisnosti od njihove funkcije, postoje dva tipa

imunokompetentnih elija: limfociti-B i limfociti-T.

Limfocit B
Limfociti T
Obe populacije limfocita potiu od matine (pluripotentne)
elije koja se u fetalnom dobu nalazi u krvnim ostrvcima
umanjane kese, a kasnije u jetri i kotanoj sri.
Matina elija ulazi u cirkulaciju i putem krvi odlazi u kotanu
sr i timus.
Kotana sr i timus su primarni organi imuniteta, poto
se u njima odvija sazrevanje limfocita.
U kotanoj sri nastaju B limfociti a u timusu T
kotana sr
limfociti.
matina
timus
(pluripoten
tna) elija

B limfocit
T limfocit

limforetikularno tkivo
 Struktura B i T limfocita
mesto
mesto vezivanja vezivanj
mesto vezivanja
za antigen a za
za antigen
disulfi antigen
dni
laki most varijabilni
lanac region
konstantni
region
transmembra
nski
region
plazma
membran lanac lana
teki a c
lanac disulfidni
B limfocit citoplazma B elije most
citoplazma T elije T limfocit
B elijski receptor sadri dva T elijski receptor sadri
identina laka i teka lanca jedan lanac i jedan lanac,
povezana sa nekoliko disulfidnih povezani disulfidnim mostom
mostova
 Limfociti B
potiu od pluripotentnih matinih elija kotane sri.
diferenciranjem i sazrevanjem stvaraju se B elije, koje u
poetku nemaju sposobnost sinteze antitela.
limfociti B naputaju kotanu sr i prelaze u cirkulaciju kao
nezreli elijski oblici.

Timus

T elije

cirkulacija
kotan
a sr pluripotentne
matine elije
T elije
B elije
limfni
vor
cirkulacija
 Limfociti B u perifernoj cirkulaciji i limfatinim organima,
podleu poslednjem stepenu sazrevanja.
region B limfocita
limfni
folikul region T limfocita
aferentni
limfatini medula (sr)
sud

krvni
sud

eferentni
limfatini
sud

Limfni vor
 Potpuno zreli, ali mirujui oblici limfocita B odlikuju se
prisustvom antitela IgM i IgD klase i predstavljaju receptore za
antigen. Stimulacijom specifinog antigena, nastaje
transformacija i proliferacija elija u jedan ili dva mogua
oblika elija : plazma elije (plazmociti) i B limfociti
epitop Plazmociti su efektorne
imunoloke memorije.
elije B limfocita koje imaju
zreli B sposobnost da izluuju
limfocit sintetisane rastvorljive
specifini antigenski imunoglobuline iz krvne
receptor
plazme.

antitela
epitop

plazma elije
memorijske elije
 Plazmociti su efektorne elije B limfocita koje imaju
sposobnost da izluuju sintetisane rastvorljive
imunoglobuline iz krvne plazme.

antitela

B limfociti
plazmociti
 Maturacija (sazrevanje) B limfocita
Zreli B limfociti stimulisani antigenskim epitopima, diferenciraju
se u plazma elije i memorijske elije. Plazma elije produkuju
molekule antitela koja prepoznaju antigen i vezuju se za njegovu
povrinu. Memorijske elije uestvuju u sekundarnoj imunolokoj
reakciji jer pamte antigen epitop
sa kojim je limfocit ve bio stimulisan.

zreli B
limfocit
specifini
antigenski epitop

antitela
epitop

plazma elije
memorijske elije
 Limfociti T
osnovne efektorne elije celularnog imuniteta
imaju presudnu ulogu u regulatornim imunolokim funkcijama
razmnoavaju se i diferenciraju u timusu, zbog ega su i
dobili ime T limfociti

Timus

T elije

cirkulacija
kotan
a sr pluripotentne
matine elije
T elije
B elije
limfni
vor
cirkulacija
Prema funkciji koju obavljaju, razlikuju se :

pomoniki Th limfociti (eng. helper) - imaju regulatornu

ulogu jer podstiu T ili B limfocite na reakciju protiv odreenog
antigena, reguliui imunoloki odgovor (humoralni i celularni).

citotoksini ili limfociti ubice Tc (eng. killer) - imaju

efektorno dejstvo i zadueni su za odbranu organizma od
stranih antigena koji su vezani za neku eliju.

Tc limfocit

virus
Najvei broj T limfocita regulie funkciju ostalih elija
imunog sistema, pa se mogu smatrati glavnim elijama
imunolokih zbivanja uopte.

Dejstvom citotoksinih limfocita (Tc) nastaje smrt elija

inficiranih virusima, malignih elija ili elija transplantiranog
organa.
citotoksi citotoksini
ni i limfociti (Tc)
digestiv
ni enzimi

inficira specifina
receptori
na mesta
Tc za
elija vezivanja
antigen
antigen
i
 Oblici specifinog imunolokog
reagovanja

Kada imunoloki sistem doe u kontakt sa antigenom

dolazi do aktivacije odreenog klona limfocita i pokretanja
mehanizma specifine imunoloke reakcije.
U zavisnosti od antigena i naina senzibilizacije, mogua su
dva oblika reakcije : humoralna
dejstvo i celularna.
fiziko i
hemijsko celularna
odbrana
aktivacija
SPECIFI fagocita
antige NA T elija komunikacija
feedback
ni ODBRANA humoralna
(imuni
odgovor) odbrana
aktivaci
ja
dejstvo
B elija
antitela
 Oblici specifinog imunolokog reagovanja

HUMORALNA ODBRANA

Prema efektorskim mehanizmima nosioci humoralnog

imuniteta su B limfociti koji sintetiu antitela (imunoglobuline) i
stupaju u reakciju sa specifinim antigenom.

Imunoglobulini nastaju tek posle ulaska antigena i senzibilizacije

imunolokog sistema.

antitelo
antigen B elije
plazma elije
diferencijacija
sinteza
u plazma elije
epitop antitela mesto vezivanja
plazma
antigena i antitela
elija
IgM i IgD nalaze se na elijskoj membrani limfocita i
predstavljaju receptore za antigene.
Nakon prepoznavanja antigena dolazi do vezivanja antitela za
odreeni antigen.
Odigravanje reakcije zasniva se na podudarnosti prostorne
konfiguracije antideterminantnih i determinantnih grupa -
specifinih mesta vezivanja :
na antigenu epitopi
na antitelu - paratopi
Prepoznavanje i vezivanje antitela za
odreeni antigen prouzrokuje :

precipitaciju (reakcija antigen antitelo u

kojoj je antigen rastvorljiv solubilan)

inaktivaciju (u sluaju virusa)

lizu (eritrocita)

fagocitozu (bakterija)
 Primarni i sekundarni imuni odgovor

Primarni imuni odgovor - od aktivacije B limfocita

antigenom do poetka sinteze i stvaranja antitela proe
nekoliko dana (5 do 7 dana).

Primarni imuni odgovor je relativno umeren, jer je potrebno

odreeno vreme u kome e klon limfocita proi kroz fazu
proliferacije i formirati klonove limfocita pre nego to se
vee za antigen.

Ovu fazu karakterie slaba i spora sinteza antitela.

Vreme potrebno za stvaranje specifinih antitela zavisi od :

prirode i koliine antigena

naina njegovog unoenja

kapaciteta organizma za sintezu proteina

 Primarni i sekundarni imuni odgovor

Sekundarni imuni odgovor - nastaje ako je limfocit

prethodno ve bio stimulisan istim antigenom.

Sekundarni imuni odgovor je mnogo bri, potentniji i

dugotrajniji.

Ovu fazu karakterie aktivacija memorijskih B limfocita koji

ive dugo, uvaju seanje na prethodno stimulisani antigen i
produkuju velike koliine antitela.

Visok nivo antitela traje due nego u primarnoj imunolokoj

reakciji i odrava visok afinitet prema antigenu tokom
sekundarnog imunog odgovora.
 Primarni i sekundarni imuni odgovor

primarni
sekundarni
titar odgovor
odgovor antit
antit
ela
ela
sinteza
antite
antitela
la

vreme

prvi B drugi
kontakt memorijske kontakt sa
sa elije antigenom
antigeno
m
 Kooperacija B i T limfocita

Kooperacija limfocita se dogaa u sluajevima kada sekundarni

imuni odgovor (aktivacija B limfocita na prodrli antigen) nije
mogu bez uea T limfocita.
Niska koncentracija antigene supstance ili proteinski antigeni
ne mogu izazvati stimulaciju B limfocita i produkciju
plazmaantitela.
elije
B
limfocit antitela
B
elije
citoki
ni pomaui Th
limfocit memorij
ske
elije

Antigen mora biti prepoznat od strane regulatornih tzv.

pomauih Th limfocita.
Aktivirani Th limfociti izluuju citokine koji se specifinim
receptorima vezuju na membranu B limfocita i obezbeuju
Antitela ne mogu direktno unititi mikroorganizme ili
druge strane agense.

Funkcije antitela :

stvaranje imunih kompleksa (antigen antitelo)

neutralizaciji antigena
prezentovanje antigena drugim mehanizmima odbrane

Po svojoj strukturi molekul imunoglobulina sastoji se od dva

funkcionalno razliita dela :

varijabilni deo ima funkciju prepoznavanja antigena i

stvaranja imunog kompleksa
konstantni deo ima efektornu ulogu, jer aktivira odbrambene
mehanizme

Mehanizmi koji razaraju imuni kompleks su :

sistem komplementa (opsonizacija i olakana

fagocitoza)
 Oblici specifinog imunolokog reagovanja

CELULARNA ODBRANA
Prema efektorskim mehanizmima nosioci celularnog imuniteta
su T limfociti.

elijski imuni odgovor se zasniva na odbrani organizma od

infekcija izazvanih intracelularnim mikroorganizmima (bakterije,
gljivice, protozoe, virusi).

T limfociti su poreklom iz timusa i kotane sri i u kontaktu sa

antigenom , transformiu se u senzibilisane T limfocite.

Reguliu funkciju ostalih elija imunog sistema i posreduju u dva

oblika celularnih imunolokih reakcija : regulatornoj i
efektornoj.

Za regulatornu funkciju su zadueni pomaui Th limfociti koji

luenjem citokina stimuliu B i T limfocite u humoralnom i
celularnom imunolokom odgovoru.
 epitop
Funkcija pomauih (helper)
Th limfocita
antigen
receptor
luenjem citokina poveavaju T
kapacitet makrofaga za fagocitozu limfocit

proliferacija i diferencijacija u
citotoksine Tc limfocite i
kooperacija sa B limfocitima u
sintezi antitela
pomaui Th
proliferacija memorijskih elija limfocit
citokini

proliferacij
pospeuje proliferacij
a
fagocitoz a
citotoksi
u memorijsk
nih
makrofag ih elija
Limfociti T se razlikuju i prema elijskim receptorima na
membrani.

Membranski receptori omoguavaju T limfocitima da

identifikuju, reaguju i unite samo jedan specifini antigen.

Receptori T limfocita za antigene su MHC proteini

membrane elija.

T
elija
MHC proteini (Major Histocompatibility Complex) su sredstvo
koje imunoloki sistem koristi da razlikuje sopstveno od
stranog, pri emu dolazi do aktivacije imunog sistema ukoliko
MHC molekuli i antigen koji oni prikazuju biva prepoznat kao
strani.

MHC molekuli histokompatibilnosti grupisani su na

hromozomima u klastere.

MHC kompleks ine membranski glikopoteini specijalizovani za

T elijski
vezivanje i prezentaciju antigenskih peptida u pogodnom
receptor
obliku za prepoznavanje od strane T limfocita

epitop

MHC molekul
 Fizioloka uloga MHC molekula je prezentacija fragmenta
antigena u obliku koji je pogodan da bi ga T limfociti
prepoznali.

MHC kompleks se sastoji iz dve grupe visoko polimorfnih

gena:

MHC klase I (MHC I) - nalaze se na svim elijama sa jedrom

(izuzev eritrocita i nervnih elija)

MHC klase II (MHC II) - nalaze se na povrini antigen

prezentirajuih elija (AP), B limfocitima, makrofagama
T elija
T
elijski receptor

antigen

MHC I MHC receptor

AP
MHC II
Proteini MHC I i II klase prezentuju antigen T limfocitima i
omoguavaju efikasan efektorski mehanizam imunog
odgovora u odbrani od ekstraelijskih i intraelijskih
mikroorganizama.
inficirana elija mikroorganizam
AP

antigen
antigen
fragme
fragmen
nt
t
MHC I
MHC II
T
T
elijski
elijski
recepto
recept
r
or

citotiksini Tc
pomaui Th
limfocit
limfocit (Tc) limfocitima
MCH I prezentuje antigen citotoksinim
MHC II prezentuje antigen pomauim (Th) limfocitima
Faze elijskog imunog
odgovora

Prepoznava
nje
Prepoznavanje

Aktivacija
Aktivacija

Diferencijac
ija
Diferencijacija

Efektorska
funkcija
Efektorska funkcija
 Faze elijskog imunog odgovora
Prepoznavanje T limfociti nisu u stanju da sami prepoznaju
antigene.
Da bi Th limfocit prepoznao antigen, anti prezentirajue elije
(najee makrofagi), moraju ga prethodno procesirati i
obraditi :

AP obuhvata antigen u membransku vezikulu i uvlai ga u

citoplazmu

obrada antigena i cepanje na kratke peptide, vezivanje sa

MHC proteinima i transportovanje do povrine AP
epitop
prezentovan antigenski epitop paratop
dolazi u direktan kontakt i
vezuje se za receptore (paratop) Th limfocita

Th limfocit antigen AP (makrofag)

obrada antigena
i
 Faze elijskog imunog odgovora

Aktivacija Stvaranje kompleksa

epitop/paratop rezultira proliferacijom i
diferencijacijom Th limfocita.

Jedan do dva dana posle aktivacije, T limfociti

aktivirani antigenom poinju da proliferiu;
rezultat je klonska ekspanzija T Limfocita
specifinih za odreeni antigen.

Klonskom ekspanzijom i luenjem citokina, Th

limfociti pokreu diferencijaciju humoralnog i
celularnog imunog odgovora.

Kooperacijom sa B limfocitima i stvaranjem

antitela utiu na humoralni imuni odgovor,
direktnim delovanjem preko izluenih citokina,
uestvuju u regulaciji celularnog imunog
odgovora.
Faze elijskog imunog
odgovora
Diferencijacija - Uporedo virus
sa klonalnom ekspanzijom, epitop AP
deava se i diferencijacija inficirana
antigen-specifinih T elija u elija
efektorske Tc limfocite (prve
efektorske elije se javljaju
3-4 dana od infekcije). MHC
Irecep MHC
Citotoksini Tc limfociti ne tor receptor II
mogu biti aktivisani bez Tc citokin Th
delovanja pomagakih Th elij i elij
limfocita. a a

Diferencijacija u efektorske klonska aktivacij

elije podrazumeva sticanje ekspan a
zija
sposobnosti T limfocita da makrofa
sintetiu razliite citokine ga B
elija
(CD4+ i CD8+) i
proteolitike proteine
(CD8+CTL).
Faze elijskog imunog
odgovora
Efektorska funkcija - virus
Mehanizam dejstva epitop AP
citotoksinih Tc limfocita na inficirana
strane antigene, elije elija
inficirane virusima ili
maligne elije, zavisi od
prirode antigena i mogu se MHC
eliminisati na dva naina : ubijanje I
recepto MHC
elije receptor
r II
produkcijom i izluivanjem Tc citokin Th
toksinih proteina elij i elij
perforina, koji stvaraju a a
otvore (pore) u elijskoj
membrani i efikasno klonska aktivacij
razaraju membranu ciljne ekspan a
zija
elije makrofa
ga B
elija
drugi nain eliminacije je
pomou apoptoze
programirane elijske smrti
 antigen
virus prezentirajua
epito elija
inficirana elija
p

prepoznava
efektors nje
ka
funkcija
ubijan MHC I
je recepto MHC II
elije r
aktivacija
recept
citokinior Th
Tc
limfocit limfocit

diferencijacija
klonska aktivacija
ekspanzij makrofaga
a B elija
 Aktivni i pasivni imunitet
Prema nainu sticanja specifini imunitet moe biti
aktivan i pasivan.

Razlika izmeu ova dva oblika imuniteta je u

mehanizmu stvaranja efektora imunolokog
sistema.

Aktivan imunitet se stie kada organizam

sam stvara efektore imunolokog sistema
(humoralne i celularne).

Pasivni imunitet - u organizam dospevaju ve

gotovi efektori.

I aktivni i pasivni imunitet moe se stei prirodnim

putem ili se izaziva na vetaki nain.
 Aktivni imunitet
Aktivni imunitet se stie prilikom kontakta organizma sa
antigenom pri kojem se stvaraju humoralni i celularni
efektori imunoloke reakcije.

To je specifino promenjeno stanje organizma u kome

jedinka postaje imuna prema uzroniku.

Prirodni aktivni imunitet organizam stie imunitet

prilikom prirodnog ulaska antigena.

Vetaki aktivni imunitet se postie aktivnom

imunizacijom (vakcinacijom). Vakcinom se u organizam
unose atenuisani (ivi) ili inaktivisani (mrtvi) uzronici.

Mehanizam dejstva aktivnog imuniteta vetakim putem

zasniva se na aktivaciji imunoloke reakcije i stvaranja
imunoloke memorije. U ponovnom kontaktu sa uzronikom
protiv koga je izvrena vakcinacija i stvorena imunoloka
memorija, nastaje sekundarna imunoloka reakcija koja titi
organizam.
 Pasivni imunitet

Pasivni imunitet se stie unoenjem gotovih antitela nastalih

u drugom organizmu ili prenoenjem elija senzibilisanih na
odreeni specifini antigen.

Efektori ovakve imunoloke reakcije su samo humoralni.

Prirodni pasivni imunitet nastaje prenoenjem antitela sa

majke na plod.

Plod se razvija u sterilnoj sredini materice i po pravilu ne

dolazi u kontakt sa antigenima.

Nakon roenja, imunoloki odgovor fetusa uvek je primarni

odgovor, karakterie se dugakim latentnim periodom i
niskom koncentracijom antitela.

Upravo u ovom peroidu, pasivni prirodni imunitet je od

presudnog znaaja za njegovu odbranu od infekcije.
 Graa placente kod sisara, ima vanu ulogu u transferu
imunoglobulina sa majke na plod.

Kod humane - hemohorijalne placente, elije trofoblasta su

u direktnom kontaktu sa krvlju majke, pa se antitela (IgG
klase) transplacentarno prenose od majke na plod.

Kod domaih ivotinja, preivari imaju placentu

sindesmohorijalnog tipa a krmae i kobile imaju
epiteliohorijalnu placentu.

Niti kod jedne od pomenutih vrsta plod ne dolazi u kontakt sa

antigenima i ne postoji transfer antitela kroz placentu.

Mladunci veine domaih ivotinja dolaze na svet bez

imunoglobulina (fizioloka agamaglobulinemija) i jedina
zatita koju dobijaju je preko kolostruma majke.

Jedini izvor maternalnih imunoglobulina za njihovu

mladunad je kolostrum.
Vetaki pasivni imunitet nastaje
unoenjem humanih ili ivotinjskih
seruma.

Izvor gotovih antitela je obino serum

prethodno imunizovane ivotinje.

Uneta antitela deluju odmah, pa je

pasivna imunizacija naroito znaajna
ako je antigen ve uao u organizam.

Pasivna imunizacija ima veliki znaaj za

veterinarsku medicinu u preventivnoj,
aktivnoj zatiti ivotinja od virusnih
infekcija.