ČERNOBILSKA

KATASTROFA

Predmet: Hemijski akcidenti

Profesor: dr Jelena Kiurski Milošević
Studenti: Lisicin Nenad
Novak Mladen
Uvod
Černobilska katastrofa je sovjetska
nuklearna nesreća koja se 1986.
godine dešava u bivšoj Sovjetskoj
Ukrajini na severu zemlje, uz samu
ukrajinsko-belorusku granicu.Dana
26. aprila 1986. godine ,
kombinacijom nesigurnog dizajna
sovjetskog nuklearnog reaktora te
ljudskom greškom, uzrokovana je
eksplozija koja je uništila jedan od
četiri reaktora u Černobilskoj
nukleranoj elektrani.
 Uzroci nesreće
Danas se sa sigurnošću može tvrditi da je glavni
uzrok nesreće nesiguran dizajn sovjetskog
nuklearnog reaktora te ljudska greška nedovoljno
stručnih ljudi pri pokušaju uspostavljanja
stabilizacije nad nepredviđenim radom tada
destabiliziranog reaktora. Tačno u 1 sat i 23
minute, 26. aprila 1986. godine, došlo je do
eksplozije na 4. reaktoru Černobilske nuklearne
elektrane.
 Uzroci nesreće
 Eksplozija i požari koji su nastali parom ispuštali su
najmanje 5% jezgra radioaktivnog reaktora u atmosferu i niz
vetar - oko 5200 PBq petabecquerel (I-131 eq). Grafit (oko
četvrtine od 1200 tona procenjeno je da je izbačeno), a
gorivo je postalo užareno i započelo je niz požara,
uzrokujući glavno oslobađanje radioaktivnosti u životnu
sredinu. Ukupno oko 14 EBq (14 x Bq) radioaktivnosti je
oslobođeno, od čega je polovina bila iz biološki inertnih
plemenitih gasova. *
* Citiran je i podatak od 5,2 EBq, ovo je "jod-131 ekvivalent"
- 1,8 EBq joda i 85 PBq Cs-137 pomnoženo sa 40 zbog
njegove dugotrajnosti i zanemarivanja 6,5 EBq ksenona-33 i
nekih manjih ili kratkotrajnih nuklida.
Dva radnika u Černobilu poginula su u noći nesreće, a dodatnih
28 ljudi je preminulo u roku od nekoliko nedelja od akutnog
trovanja radijacijom. Sindrom akutnog zračenja (ARS) prvobitno
je dijagnostikovan kod 237 ljudi na licu mesta i onih koji su
učestvovali u čišćenju, a kasnije je potvrđen u 134 slučaja.
 Uzroci nesreće
Nedovoljno stručnom procenom, prilikom
eksperimenta nije ostavljen dovoljan broj šipki u
četvrtom reaktoru što je nenadano dovelo do
opterećenja mehanizma. Istovremeno je drugi
operater isključio dovod vode u reaktor koja ga
hladi, nakon čega je došlo do eksplozije. Prema
poslednjem izveštaju iz 1991. godine, uzrok
ekplozije predstavljaju greške u dizajnu samog
reaktora, tačnije u šipkama koje kontrolišu rad
reaktora.
 Sanacija mesta nesreće
Sledeći zadatak bio je čišćenje radioaktivnosti na lokaciji, tako
da su se preostala tri reaktora mogla ponovo pokrenuti, a
oštećeni reaktor trajnije zaštititi. Oko 200.000 ljudi ('likvidatora')
iz celog Sovjetskog Saveza bilo je uključeno u oporavak i
čišćenje tokom 1986. i 1987. Oni su primali visoke doze
zračenja, u proseku oko 100 miliseverta. Oko 20.000 njih dobilo
je oko 250 mSv, a nekoliko njih 500 mSv. Kasnije je broj
likvidatora porastao na preko 600.000, ali većina je dobila samo
male doze zračenja. Najveće doze primilo je oko 1000 radnika
hitne pomoći i osoblja na licu mesta tokom prvog dana nesreće.
 Sanacija mesta nesreće
Početna izloženost zračenju u kontaminiranim područjima nastala
je zbog kratkotrajnog joda-131; kasnije cezijum-137 je bio glavna
opasnost. (Oboje su proizvodili fisije raspršene iz jezgra reaktora,
sa poluraspadom 8 dana, odnosno 30 godina. Oslobođeno je 1,8
EBq I-131 i 0,085 EBq Cs-137.) Oko 5 miliona ljudi živelo je u
oblastima zagađenja Belorusija, Rusija i Ukrajina (iznad 37 kBq /
m2 Cs-137 u tlu) i oko 400.000 je živelo u kontaminiranijim
zonama stroge kontrole vlasti (iznad 555 kBq / m2 Cs-137).
Ukupno je kontaminirano 29.400 km2 iznad 180 kBq / m2.
 Sanacija mesta nesreće
Nad oštećenim reaktorom u kratkom vremenu je
sagrađena betonska konstrukcija koji je trebao štiti
okolinu od daljnje radijacije, a između njega i zgrada
koje su i dalje bile u upotrebi sagrađena je betonska
barijera ukupne debljine 200 metara.

Godine 1991. u odeljenju 2. reaktora izbio je požar pa

je tokom uviđaja donešen zaključak da se obustavi
rad funkcionalnog 2. reaktora. Reaktor 1. je prestao
sa radom u novembru 1996. godine, u sklopu
dogovora vlade Ukrajine i međunarodnih organizacija
za zaštitu i sigurnost okoline.
 Sanacija mesta nesreće
Kompletan ozračen prostor do danas je ostao pod
posebnom kontrolom i aktivnim promatranjem više
ukrajinskih i svetskih stručnjaka. 2011. godine Černobil
je zvanično proglašen turističkom atrakcijom.

Prema pojedinim istraživanjima stručnjaka, biljni i

životinjski svet na tom prostoru počeo se zapanjujuće
naglo oporavljati krajem devedesetih godina te je
primećeno da su jako ozračen prostor naselile i
životinje koje su bile pred izumiranjem ili potpuno
istrebljene.
Mesto nesreće
Zahvaćene države
Oblak radioaktivnih čestica se u to vreme proširio i
zahvatio države: Ukrajinu, Belorusiju, Rusiju,
Moldaviju, Rumuniju, Grčku, evropski deo Turske,
Litvaniju, Švedsku, Finsku, Norvešku, Dansku,
Austriju, Mađarsku, Češku, Slovačku, Poljsku,
Jugoslaviju, Bugarsku, Estoniju, Latviju,
Švajcarsku, Italiju, Nemačku,Holandiju, Belgiju,
Francusku , Ujedinjeno Kraljevstvo i Irsku. Najgore
su prošli severozapadna Ukrajina, južna Belorusija
te delovi Rusije - ukupno oko 142 000 km2 najteže
kontaminiranog teritorija.
Najugroženije države
 Crvene šume
Jedan od najpoznatijih simbola uništenja okoline
koje je izazvala černobilska katastrofa jesu tzv.
crvene šume. "Crvena šuma" - borova šuma
stradala od radijacije poprimila je sablasnu crvenu
boju. Naziv se odnosi na drveće koje se posušilo
nakon upijanja velike doze zračenja nakon
nesreće u krugu 10-ak kilometara oko elektrane.
Deo šume je, u čišćenu posledica nesreće, srušen
i zakopan zajedno s nuklearnim otpadom. Teško
oštećena stabla već godinama pokazuju znakove
oporavka.
Crvene šume
 Posledice po ljude
Za ljude koji su se našli u blizini mesta nesreće, zračenje
je bilo pogubno. Najizloženiji umrli su od posledica
radijacije unutar perioda od 3 nedelje. Zbog nesreće je
evakuisano svih 50 000 stanovnika Prypjata dan nakon, a
u danima koji su sledili iz kruga od 30 km, s centrom u
mestu nesreće, evakuisano je oko 135 000 ljudi. Zona je
kasnije dodatno proširena i danas je poznata kao
Zabranjena zona. Uprkos upozorenjima deo stanovništva
Zabranjene zone vratio se u svoje domove. Život se
pomalo vraća u širu okolinu mesta nesreće. UNSCEAR
kaže da, osim povećanog karcinoma štitne žlezde, „nema
dokaza o velikom uticaju na javno zdravlje koji se može
pripisati izloženosti radijaciji 20 godina posle nesreće“.
 Posledice po ljude
Razne deformacije i
tumori posledica su
delovanja radijacije
na čoveka.
Posledice
černobilske nesreće
ljudi tog kraja još će
se dugo osećati.
Tiha pretnja – Černobil danas
Posledice nesreće sanirale su se ubrzano
i do decembra 1986. sagrađena je
betonska konstrukcija poznata kao
sarkofag, a u kojoj je sadržana glavnina
nuklearnog goriva iz reaktora te sam
uništeni reaktor s popratnom
infrastrukturom. Reaktori 5 i 6, čija je
izgradnja planirana (reaktora 5 i započela)
nikada nisu završeni.
Unutar reaktora 4 našli su crnu lavu, koja neodoljivo podseća na “Slonovo stopalo“,
najsmrtonosniji nuklearni otpad na svetu.
U najvećoj nuklearnoj katastrofi na svetu, ogromna emisija oslobođene energije iz
radioaktivnog materijala koji se koristio kao gorivo bukvalno je topila sve oko sebe.
Metal, beton i sve što se našlo na putu je bilo istopljeno i u tečnom stanju se slivalo ka
dnu reaktora. Kada se ova masa ohladila poprimila je oblik slonovog stopala.
Izveštaji iz 1986. godine govore da radioaktivnost Slonovog stopala bila tolika da nije
mogla ni da se izmeri.
Tiha pretnja – Černobil danas
Stari zaštitni sarkofag oko uništenog reaktora
izgrađen nakon nesreće danas je u opasnosti od
urušavanja.
Tiha pretnja – Černobil danas
Sama konstrukcija starog sarkofaga nije bila u
potpunosti sigurna. Ona je počivala delom na
preostalom zapadnom zidu elektrane, oštećenom u
nesreći, a delom na vlastitoj težini. Planirano je da
sarkofag potraje 20-ak godina. Metalni spojevi na
njemu nisu bili zavareni, jer se radnici u vreme
sanacije nisu mogli dovoljno približiti. Najnesigurniji
deo sarkofaga je bio njegov zapadni zid, koji je već u
više navrata podupiran. Prema procenama merodavnih
organizacija unutar sarkofaga nalazi se oko 180 tona
nuklearnog goriva, od čega je deo u reaktoru jezgra. a
deo istopljen s betonom, metalom i šipkama za gorivo,
u svojevrsnu lavu. Ta količina goriva dovoljna je za
izradu desetak atomskih bombi i predstavlja veliku
opasnost za ljude i okolinu
Tiha pretnja – Černobil danas
Novi zaštitni sarkofag je najveća pokretna struktura na
kopnu ikada napravljena, visoka 110m, duga 257 metara i
teška 36.000 tona.
Projekat je koštao 1,5 milijardi eura, koje je EBRD osigurao uz
podršku 45 država i evropske unije, kao i sa 715 miliona eura
vlastitih sredstava. Ima ojačan pokrov koji će štititi od radijacije
još 100 godina. Novi sarkofag su već nazvali "Konfajment“.
Interes za atomsku centralu u Černobilju stalno je podgrevan ne
samo novinarskim reportažama već i filmovima koje su snimali
domaći dokumentaristi, kao i serijalima o najvećoj katastrofi na
jednoj atomskoj centrali.
Zaključak
Danas možemo tvrditi da je glavni uzrok nesreće
nesiguran dizajn sovjetskog nuklearnog reaktora
te ljudska greška nedovoljno stručnih ljudi pri
pokušaju uspostavljanja stabilizacije nad
nepredviđenim radom tada destabilnog reaktora.
HVALA NA PAŽNJI!