Књижевност као мимесис

Књижевност као експресија

Књижевност као симболичка форма
Књижевност као језичка уметност
Књижевност као облик комуникације
Модерне теорије текста и текстуалности
Књижевност као мимесис
Књижевно дело не само да упућује или указује
на спољашњи свет већ и приказује појеве у
њему.

Како је књижевност језичка уметност, та

претпоставка нужно подразумева да и сам
језик има способност да својим знаковима
описује, представља, приказује спољашњи свет.
Књижевност као мимесис
Неке модерне школе мишљења (структурализам и
постструктурализам) оспоравају обе претпоставке:
да књижевност упућује на спољашњи свет и да
књижевност има способност да га описује.
Књижевност као мимесис
Упркос радикалном оспоравању миметичког карактера
књижевности, у књижевнокритичком речнику и данас
су остали у оптицају појмови који се заснивају на тим
претпоставкама: песничка слика и сликовност
песничког језика, типизација, идеализација,
сублимација, реализам и натурализам...
Сви ти уобичајени појмови претпостављају управо
релацију коју традиционално означава појам мимесис:
релацију између онога што је приказано у
књижевности и онога што постоји у спољашњем свету
и што познајемо на основу свог животног искуства.
Књижевност као мимесис
Неке друге модерне школе мишљења своју
(феминистичка и постколонијална критика)
реинтерпретацију књижевне традиције у
великој мери заснивају на истој релацији,
указујући на то да стварност заиста улази у
књижевност и да је књижевност, штавише,
један од најутицајнијих облика представљања
стварности (често представљене идеологијом
патријархалне и колонијалне слике света).
Уместо стваралачке моћи опонашања
стварности, романтичари су у први план
ставили стваралачку имагинацију,
способности песника да креира стварности које
нису раније виђене и које обично нису део
спољашњег света већ једне субјективне визије.
Крајем 19. века књижевност у реалистичком
роману идеју мимезе тумачи као врхунски
естетички појам.
Књижевност 20. века
Књижевност је језичка уметнина.
Више него стварност, модерну поезију интересовао је
искључиво њен медиј (испитивање језичких
могућности, језичка револуција, препород језика)
Ако језик у поезији има првенствено организациону
функцију, тј. функцију изградње унутартекстуалних
веза, он такође има и референцијалну функцију, јер
успоставља и вантекстуалне везе и упућује на свет
изван себе.
Поезија је један од начина на који људи разговарају о
свету у којем живе.
Мимесис у тумачењу Ерика Ауербаха –
два стилска типа књижевности
Приказ стварности
Хомеров стил (опипљивост и видљивост појаве,
упечатљиво представљање стварности, екстензивни,
пространи и богати свет, чија је реалност сва у
спољним збивањима и у обиљу појавних облика)
Стил библијских прича сугерише скривена значења,
интензивиран и вишеслојни свет, у којем се иза
појавне стварности налази једна друга, виша,
апсолутна, супстанцијална стварност, стварност која
трансцендира и надилази човеков историјски свет, али
му и даје смисао.
Књижевност као експресија – писац и
његово дело
Како је у 19. веку аутор постао главни јунак науке о
књижевности
Крочеова естетика као наука о експресији
Фројд и откриће Несвесног
Смрт Аутора и његово ускрснуће
Књижевност као симболичка форма
Од Платоновог идеализма до модерне филозофије
симболичких форми
Платон, Плотин и средњовековна естетика
Гете и романтичари
Симбол у поетици симболизма
Ернст Касирер и филозофија симболичких форми језика,
мит, религија, уметност и наука
По Касиреровом учењу, уметност се налази између две
крајности у развитку људског духа и људског језика: између
језика слика, којима се служио мит и језика појмова
којима се служи наука.
Психолошко и антрополошко тумачење симбола
По Јунгу, симбол је реч или слика која може бити добро
знана у сваакодневном живту, али која уз своје уобичајено
значење садржи нешто неодређено, незнано и скривено од
нас.
Јунг – колективно несвесно, искуства људског
рода у симболима који представљају сликовну
разраду једног наслеђеног симболичког обрасца
који је Јунг назвао архетипом.
Архетип – из давнина наслеђени сликовни облик
који се у психи појединаца чува у сфери несвесног,
где је смештено колективно психичко наслеђе
човека као врсте.
Дилеме око значења песничког
симбола
Природа симболичког процеса у уметности као
конкретна универзалија (англоамерички
критичари)
Објективни корелат – формула одређене емоције
у групи предмета, извесна ситуација, ланац
догађаја (Елиот)
Виктор Шкловски одбацује традиционално
уверење да је поезија симболична форма.
Постмодерна – изгубљена вера у трансценденцију.
Скепса према симболичком
тумачењу књижевности
Модерна семиотика уместо о симболизацији
говори о семиози као процесу уланчавања знакова.
А у том процесу се, у поезији као и у језику
уопште, значења развијају не из упућивања на неку
стварност изван текста, већ из међусобних односа
знакова у тексту.
Књижевност као уметност речи
Медиј књижевности
Песнички језик у тумачењу Романа Јакобсона
(референцијална/предмет,
експресивна/пошиљалац, конативна/прималац,
фатичка/контакт,метајезичка/код-језички систем,
поетска/порука
Поетска функција – организовање поруке у
језику/синтагматски и парадигматски низ (Де
Сосир), синтагматски и парадигматски низ
(асоцијативни)
Песнички језик у тумачењу
Романа Јакобсона
Парадигматски – оса селекције, принцип
еквивалентности
Синтагматски - оса комбинације, принцип
конгруитета
Истичући превласт синтагматског низа (осе
комбинације) над парадигматским низом (оса
селекције) Роман Јакобсон је стао на становиште да је у
поезији комбиновање и компоновање важније од
других циљева које она може имати. Од приказивања
стварности (мимезе), од изражавања осећања
(експресије), од откривања дубљих истина о свету
(симболике).
Литерарност (руски формалисти)

Литерарност – скуп свих особина по којима се

неки текст препознаје као литерарни текст.
Знакови литерарности:
девијација од норме (селекција и комбинација)
зачудност језика (деаутоматизација читаочевог
опажајног живота)
фикционалност текста
жанровска припадност (књижевни код)
Језик књижевности као
другостепени моделативни
систем
Лотман: језик дела и језик свакодневног општења
– књижевност као један од моделативних система
који чине културу
Граматизација (сталне изражајне форме, тежња ка
уређености) и семантизација (тежња ка
комплексности, најкомпактнијем чувању и
преношењу информација) јединица структуре –
диференцијална одлика уметничког текста
Уметнички текст и његов отпор
ентропији
Језик у књижевном делу различит је од природног
језика посебно по томе што не зна за
редунданцију.
Уметнички текст се противи продору
ентропије управо својом повећаном
организацијом као производ и у себи чува
уметнички релевантна значења.
Књижевност као облик
комуникације
Комуникацијска природа књижевности –
књижевност као велики дијалог људи кроз
историју (писац-дело-читалац)
Модерни појам комуникације
Језичка комуникација
Култура као комуникација
Дигитална и аналогичка комуникација
Књижевност као естетска
комуникација
Станли Фиш 1989.
Ново разумевање књижевности: не више као
мимесис, нити као експресија, нити као
симболичка форма, већ као знак (реч, језички
исказ, или порука)који је примарни елемент
комуникације.
Схваћено тако као знак, књижевно дело у себи
интегрише читаоца као своје комуникацијско
одредиште. Оно је отворено према њему
(Умберто Еко, Отворено дело, 1965).
Књижевност као естетска
комуникација
Од шездесетих година 20. века све више се говори
о књижевном тексту (уместо о књижевном делу)
Књижевно дело – довршеност
Књижевни текст – процесуалност, отвореност,
интерпретативна допуна и креативна активност
читалаца
Естетика рецепције
Ролан Барт: Рођење Читаоца значи смрт Аутора.
(1977)
Феноменологија
Роман Ингарден: О сазнавању књижевног дела
(1936)
Ингарден је протумачио књижевно дело као
интенциоанални предмет, предмет на који се
усмерава свест у настојању да га спозна и који
се коначно конституише тек у тој свести
(ванвременска и ванпросторна суштина).
Ингарден (феноменологија)
Структура књижевног дела је опалесцентна и
садржи многа места неодређености (читање као
накнадно употпуњавање, довршавање и
конкретизација).
Читање као креативан процес допуне и
конкретизације ауторових намера и у новим
акцентима.
Јан Мукаржовски (чешки
структурализам)
Актуализација књижевног дела у свести читалаца
Аутоматизација и деаутоматизација књижевних
поступака
Истрошеност старих и отежаност нових форми –
развој књижевности
Ханс Роберт Јаус

Под рецепцијом Јаус није подразумевао ни

конкретни субјективни доживљај дела (као што је
случај у импресионистичкој критици), али ни неку
апстраховану трансценденталну свест (као у
Ингарденовом феноменолошком приступу).
Јаусов читалац је конкретан историјски
простор у којем књижевна дела потврђују
своје постојање, своја значења и своје вредности
(рецепција у контексту система књижевности и
датог историјског тренутка).
По Јаусу, књижевно стварање је нужно условљено
хоризонтом читалачких очекивања, али оно и
само условљава тај хоризонт.
Интеракција и трансакција двају хоризоната –
хоризонта аутора и хоризонта читаоца.
Књижевност у промењеној
перспективи
Гете у Вертеру: Сваки човек чита свог Хомера!
У књижевности текст продуцента (изворно
књижевно дело) никад није идентичан с текстом
реципијента (с читаочевим разумевањем).
Присуство тог другог текста данас се обично
означава термином alteritet, који упозорава на
постојање нечег другог, нечег што је друкчије него
изворни текст.
Књижевност у промењеној
перспективи
За разлику од традиционалног уверења по којем је
свако велико песничко и уметничко дело споменик
који монолошки открива своје безвремено биће,
модерна књижевнокритичка свест је уверена да је
цела књижевност заправо велики и континуирани
дијалог, у којем активну улогу играју читаоци.
Акцентује се начин на који се у књижевности
производи значење – питање језика као
комуникацијског система и природа људског
субјекта као учесника у комуникацијском процесу.
Модерна теорија текста и
текстуалности
Разлика између дела и текста (Ролан Барт: Од дела до
текста)
Књижевно дело као готов производ
Текст као динамички процес
Књижевност као непрекидни процес међусобног
повезивања и уланчавања текстова –
интертекстуалност
Интертекстуалност – однос између два текста или
између више текстова, однос који утиче на начин на
који се чита онај текст унутар којег се чује присуство
других текстова.
Модерна теорија текста и
текстуалности
Основна теза семиотике – текст више дугује
другим текстовима него свету који заступа.
Интертекстуалност је начин на који књижевност
живи и на који се развија.
Михаил Бахтин
Дијалошки карактер људског говора
Сваки текст је ново ткање прошлих цитата. (Р.
Барт)
Модерна теорија текста и
текстуалности
 Текст и дискурс (тип говора)
Смисао текста нам није дат, већ га сами откривамо
тумачењем (тумачење је аспект читања).
Текст својом организацијом наводи читаоца како да
ишчитава његов смисао (у поновљеном
ретроактивном читању, кад се тексту приступа с
тежњом да се утврди не само његов смисао већ и
ауторов специфичан пут и начин поступања у
произвођењу тог смисла - интерпретација или
херменеутско читање).
Модерна теорија текста и
текстуалности
Својство текста је и структурна затвореност и
херменеутска отвореност.
У нашој свести текст се не појављује као
јединствена и непоновљива монада, већ као
ефектна реализација једног система текстова који
се може описати као дискурс нарочите врсте.
Дијалошки карактер текста и интертекстуалност
као његово суштинско својство.
Метатекст је сваки текст који настаје као реакција
или одговор на неки други текст.
Модерна теорија текста и
текстуалности
Текст у постмодернизму губи оштра жанровска
одређења и у себе укључује фрагменте туђе речи,
испуњава се алузијама и реминисценцијама, као и
многим отвореними скривеним цитатима –
укључује се у сложену мрежу интертекстуалности.
Архитекст – дубинска повезаност текстова који се
развијају на основу истог призводног модела
(дубински текст се сам никад не реализује, али је
способан да производи мноштво истоврсних
текстова).
Теорија текстуалности
Књижевно дело као текст који је по својој природи
укључен у неограничену сферу
интертекстуалности.
Феномен књижевности као комуникацијске
делатности.
Естетичка константа (идеал) одређује књижевност
као естетску комуникацију.